Милош Ковић: Шта је српска спољна политика – искуство Републике Српске
06.06.2026. - 15:19
(Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)
СРПСКА спољна политика може да се дефинише кроз своје, историјским искуством уобличене, циљеве и методе. Они су се мењали током дугих векова, обележених стварањем и нестанком српских држава, сеобама и променама националног идентитета, као и животом у туђим државама и царствима.
Најважнији циљеви и методи српске спољне политике остали су, међутим, зачуђујуће трајни, све до данашњег дана. Кључни циљеви стају у три речи: очување, ослобођење и уједињење. У њиховом остварењу коришћени су различити методи, али су основни остали: пажљиво проучавање политике Великих сила и суседних народа, изградња националне сагласности, стварање дипломатске мреже, војно-безбедносних и привредних услова за спољнополитичко деловање.
Ови циљеви и методи односе се на свеукупни српски народ и све српске земље. Укорењени су у средњем веку, да би од краја 18. и почетка 19. века, са обновом српских држава у Србији и Црној Гори, добили јасније облике. Срби су сматрали да су 1918. године, са стварањем југословенске државе, те циљеве постигли. У другој Југославији, под Титовом диктатуром, са развлашћивањем и поделом Срба на посебне федералне републике и покрајине, идеали очувања и уједињења постепено су напуштани, док је појму ослобођења промењено значење. После разбијања југословенске државе, Срби су се вратили у стање распарчаности из 19. и раног 20. века.
Србија и Црна Гора, слободне српске земље, у 19. веку биле су средишта ове традиције. Спољна политика Црне Горе, међутим, данас нема додирних тачака са традиционалним циљевима српске спољне политике. Срби су се, ипак, вратили у њене институције. Дугорочна, рововска идентитетска борба у Црној Гори у будућности би могла да доведе до њеног повратка својој традицијској припадности. Унутар њеног становништва тај процес је одавно започео (од 1,78% оних који су се изјаснили као Срби на попису 1948. године, до 32,93% на попису 2023), што је доказ да конверзија и замена националних идентитета није бесповратна.
Кључна новина је појава Републике Српске као једног од средишта српске спољне политике. Босна је престала да то буде још у време пропасти средњовековне босанске државе, за коју извори онога доба тврде да је била, уз сву своју верску сложеност, етнички српска држава; Херцеговина је вековима остала део државе Немањића. У новом веку Босна и Херцеговина биле су средишња подручја српске Пећке патријаршије и, у 19. веку, жаришта устанака. И у Аустро-Угарској и у Југославији биле су делови већих држава. Данас, међутим, по први пут у новом веку, већ дуже од три деценије, на простору западно од Дрине постоји српска државна структура која, уз сву ограниченост њеног суверенитета унутар уставног поретка Босне и Херцеговине има своју, јасно дефинисану унутрашњу и спољну политику.
О спољној политици Републике Српске у последње време се, због поправљања њених односа са САД, уз очување стратешког ослонца на Русију, много пише и говори. Колико је она у сагласју са традиционалним циљевима и методима српске спољне политике?
Први и основни циљ свих српских напора, који се могу назвати политичким, јесте – очување. Реч је, пре свега, о очувању Завета – специфичних предања, моралних начела наслеђених из средњег века, у новије време названих светосављем, чији је носилац и главни чувар Српска православна црква. Од доба Светог Саве и Светог Симеона Срби своју историју виде као моралну приповест о борби за очување „праве вере“, како се говорило у средњем веку, „Православног Хришћанства српског стила и искуства, израженог у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином“, како је светосавље дефинисао Свети Владика Николај. Светосавски завет, као опредељење Светог Саве за Небеско Царство, потврђен је Косовским заветом, опредељењем Светог кнеза Лазара и његових војника „великих и малих“, како пишу савременици Косовске битке и певају народни гуслари, за Небеско Царство. Одустајање и одступање од Завета водили су у исламизацију, католичење, у утапање у помодним идеологијама, ка напуштању српског идентитета.
На ово духовно језгро, успостављено пре осам векова, у потоњим столећима додавани су нови слојеви, нарочито од почетка секуларизације српске културе у 18. веку. Тако је настало специфично српско културно наслеђе, дефинисано, уз веру, српским језиком, српским писмом и осталим чиниоцима предања које су Срби чували упркос свим искушењима која им је донела бурна историја.
Управо у Босни и Херцеговини, у 19. и нарочито 20. веку, српска култура богаћена је слојевима који нису били искључиво православног карактера – довољно је сетити се дела Иве Андрића, Меше Селимовића, Скендера Куленовића и других писаца.
Изворно, заветно, светосавско предање у добу Титове Југославије биће увелико напуштано, да би му се данас Срби све више враћали.
Појам очувања не односи се само на духовне, културне вредности и предања. Реч је и о очувању биолошке супстанце, о одбрани од егзистенцијалне угрожености, од геноцида коме су Срби били изложени најмање три пута у 20. веку – у два светска рата и у ратовима у којима је Југославија разбијена, а Срби изнова распарчани и затирани.
Можда нигде у Српству свест о потреби очувања није толико изражена као у Републици Српској. Један од главних узрока јесте и чињеница да је управо ту српски народ упорно подвргаван геноциду. Зато ту има понајмање илузија о југословенству и сличним идеолошким конструктима. Традицијске вредности овде су врло дубоко укорењене. Чак и у добу социјализма, велики део младих богослова, свештенства и епископата СПЦ долазио је управо из Босне и Херцеговине.
И данашња идентитетска политика Републике Српске заснива се понајвише на светосавским, традицијским вредностима, при чему се не заборавља ни на модерно, андрићевско, селимовићевско наслеђе. О томе понајбоље сведоче дела и пројекти светски познатог редитеља Емира Кустурице.
Таква културна оријентација управљачких елита у сагласности је са вредносним системом најширих слојева, што омогућава постизање значајног друштвеног консензуса. Упркос огорченој унутрашњој страначкој борби, у базичним идентитетским питањима постоји суштинска сагласност.
У Другом светском рату у Босни, суоченој са Јасеновцем и Старим Бродом, чак ни поделе између четника и партизана нису биле тако огорчене и одсудне како је било у Србији и Црној Гори, па и у Херцеговини. Та дубинска слога видела се и у време Одбрамбено-отаџбинског рата.
Слобода и ослобођење нису мање важни од очувања.
Од првих помена српских архоната, или кнежева у историјским изворима раног средњег века, видљива је њихова тежња да сами доносе своје одлуке. Пружали су, зато, отпор и Византији и Бугарској, двема балканским силама тога доба. Та тежња сасвим је уобличена са стварањем самосталне српске државе и цркве у добу Стефана Немање, Светог Саве и Стефана Првовенчаног.
Све до данас, Срби ће слободу изједначавати са духовном и политичком сувереношћу – са независношћу, самосталношћу, аутокефалношћу, аутономијом.
Дуга и снажна историјска предања, сећања на Немањиће, Кнеза Лазара и све што је после њих уследило, нарочито на светост, на устанке и страдања, подстицали су жеђ за слободом. У тој појачаној самосвести и последичној непокорности требало би тражити узроке сталних сукоба Срба са Великим силама које су вековима марширале овим просторима, од Османског царства, преко Хабзбуршке монархије, Трећег Рајха до НАТО пакта.
У Републици Српској ова тежња ка слободи, схваћеној као право на суверено доношење одука о сопственој судбини јасно је видљива, од почетка Одбрамбено-отаџбинског рата до данас. У тој борби, која се сада води правним и дипломатским средствима, Српска показује изузетну упорност. У реторици њених политичких елита истичу се одбијање страног туторства и колонијалне управе, као и позивање на демократско право једног народа да сам одлучује о својој судбини.
Чести су и позиви осталим народима у Босни и Херцеговини на заједнички отпор. Са тих страна одзива готово да нема. Ове разлике нису засноване само на тренутним интересима, него и на дубоко укорењеним, различитим историјским традицијама.
Уједињење је услов очувања и слободе. Од раног средњег века, Босна и Херцеговина налазиле су се у средишту српских земаља, које су се протезале од Јадрана до Саве, Дунава и Тимока; река Дрина била је њихова кичма. Босна и Херцеговина вековима су улазиле у састав првих српских држава.
Од 11. и 12. века, утицај Угарске одвајаће Босну, али не и Херцеговину, од осталих српских земаља. Ипак, српско порекло и језик становништва, као и присуство Српске православне цркве, упркос верској хетерогености, и тада су сведочили о духовној припадности ових простора.
Пећка патријаршија је, под османском влашћу, обједињавала земље од Загреба до Софије и од Сент Андреје до Охрида. Зато су, када буду обновљене српске државе Црна Гора и Србија, њихови национални програми били сажимани не само у речи „ослобођење“, него и „уједињење“.
Потискивање Срба и њихове цркве са запада, из Далмације, Крајине, Босне и Херцеговине убрзано је у 19. веку, да би у 20. столећу, упркос покушајима југословенске интеграције, прерасло у геноцид, који је најтеже погодио управо Србе у Босни и Херцеговини.
Република Српска настала је на идеји очувања јединства са осталим српским земљама, макар и у саставу југословенске државе. Од 1992. године, то је био њен главни ратни циљ. Када је уништена Република Српска Крајина, и када је Република Српска силом одвојена од Србије и Црне Горе, она се ипак изборила, Дејтонским уговором, за посебне везе са Србијом.
У осталим српским земљама идеја уједињења српског народа готово да се не помиње. У Српској о томе се говори често и слободно и то у најутицајнијим државним медијима. Искуство геноцида појачава свест о томе да је уједињење услов самоодбране и преживљавања.
Остварење циљева српске спољне политике одувек је зависило од односа Срба са великим државама, какве су у време Немањића биле Византија, Угарска, Венеција.
Од краја 15. века, Срби живе и опстају у систему Великих сила. У потоњим вековима, носилац српске спољне политике, са њена три основна идеала, била је српска Пећка патријаршија. Она је у име српског народа ступала у додир и преговарала са Великим силама – Русијом, Аустријом, Венецијом, Римском куријом. Са обновом српских држава у позном 18. и у 19. веку, њихове дипломатске службе училе су се вештини прилагођавања српских путева, али не и српских циљева, интересима и политици Великих сила.
У исто време, требало је упознати суседне народе. Са доласком Османлија, од 14. века, балканском етничком мозаику придодата је и верска хетерогеност. Познавање суседа, њихових потреба и интереса, постало је важан услов за остварење сваког спољнополитичког циља.
Од почетка стратешки ослоњена на Русију, у срдачним односима са Кином, Српска је упорно настојала да поправи односе са САД. То се, како се види из смене Кристијана Шмита, догодило. Главна претња сада долази из ЕУ, али се и тој хетерогеној државној структури трага за пријатељима.
Нова позиција Српске резултат је стварања мултиполарног света, доласка администрације Доналда Трампа на власт и одређеног приближавања између Великих сила – Русије, САД и Кине. У исто време, на тлу Српске, како је показао „случај Шмит“, одиграва се одмеравање снага између САД и ЕУ.
Прагматично отопљавање односа Бањалуке са Загребом последица је непомирљивог става Сарајева; ипак, чини се да у Српској нема много илузија о дугорочним плановима Загреба. Спољна политика Бањалуке, ма како била успешна, дугорочно неће моћи да се одржи без подршке Београда. Није само Србија основни гарант безбедности Српске; у Београду мора да се понавља да је стабилна и јака Српска услов безбедности Србије.
Упркос унутрашњим поделама, видљивим на изборима, у Српској постоји значајан консензус у стратешким питањима очувања, ослобођења и уједињења. Како смо већ приметили, то је последица свести о геноциду, о томе да за Српску политичка вештина није средство за пројектовање моћи, него услов голог опстанка, не само државе, него и народа. Консенсуз, који је дубоко укорењен, мора се ипак пажљиво чувати, кроз медије, школски систем и неговање културе дијалога.
Република Српска, како се види, гради своје дипломатске, безбедносне и привредне институције, у оној мери колико то омогућава њен уставни положај у саставу Босне и Херцеговине.
Државним структурама мора да припадне кључна улога у неговању националне културе и привредне самоодрживости. О изградњи безбедносних и дипломатских установа требало би да пишу и говоре упућенији и позванији од потписника ових редова.
Од ових институција зависиће дугорочна издржљивост и спремност Републике Српске за остварење својих циљева. Они би требало да буду јасно дефинисани, бар унутар бањалучких политичких елита.
Како се показало, Велике силе умеју да цене отвореност, недвосмисленост и предвидивост. На такав начин требало би да се разговара и са представницима суседних народа. Морају се, упкос свему, тражити тачке сусрета, разумевања и сарадње. Историјско искуство и трезвеност у проценама остаће главни ресурси српске спољне политике.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
(СВЕОСРПСКОЈ, 04.06.2026)
pokretzaodbranukosovaimetohije.rs
