iskra.co

Милош Ковић: Шта је српска спољна политика – искуство Републике Српске

Marko Plecic

13–16 minutes

---

Милош Ковић: Шта је српска спољна политика – искуство Републике Српске

06.06.2026. - 15:19

(Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)

СРПСКА спољна политика може да се дефинише кроз своје, историјским искуством уобличене, циљеве и методе. Они су се мењали током дугих векова, обележених стварањем и нестанком српских држава, сеобама и променама националног идентитета, као и животом у туђим државама и царствима.

Најважнији циљеви и методи српске спољне политике остали су, међутим, зачуђујуће трајни, све до данашњег дана. Кључни циљеви стају у три речи: очување, ослобођење и уједињење. У њиховом остварењу коришћени су различити методи, али су основни остали: пажљиво проучавање политике Великих сила и суседних народа, изградња националне сагласности, стварање дипломатске мреже, војно-безбедносних и привредних услова за спољнополитичко деловање.

Ови циљеви и методи односе се на свеукупни српски народ и све српске земље. Укорењени су у средњем веку, да би од краја 18. и почетка 19. века, са обновом српских држава у Србији и Црној Гори, добили јасније облике. Срби су сматрали да су 1918. године, са стварањем југословенске државе, те циљеве постигли. У другој Југославији, под Титовом диктатуром, са развлашћивањем и поделом Срба на посебне федералне републике и покрајине, идеали очувања и уједињења постепено су напуштани, док је појму ослобођења промењено значење. После разбијања југословенске државе, Срби су се вратили у стање распарчаности из 19. и раног 20. века.

Србија и Црна Гора, слободне српске земље, у 19. веку биле су средишта ове традиције. Спољна политика Црне Горе, међутим, данас нема додирних тачака са традиционалним циљевима српске спољне политике. Срби су се, ипак, вратили у њене институције. Дугорочна, рововска идентитетска борба у Црној Гори у будућности би могла да доведе до њеног повратка својој традицијској припадности. Унутар њеног становништва тај процес је одавно започео (од 1,78% оних који су се изјаснили као Срби на попису 1948. године, до 32,93% на попису 2023), што је доказ да конверзија и замена националних идентитета није бесповратна.

Кључна новина је појава Републике Српске као једног од средишта српске спољне политике. Босна је престала да то буде још у време пропасти средњовековне босанске државе, за коју извори онога доба тврде да је била, уз сву своју верску сложеност, етнички српска држава; Херцеговина је вековима остала део државе Немањића. У новом веку Босна и Херцеговина биле су средишња подручја српске Пећке патријаршије и, у 19. веку, жаришта устанака. И у Аустро-Угарској и у Југославији биле су делови већих држава. Данас, међутим, по први пут у новом веку, већ дуже од три деценије, на простору западно од Дрине постоји српска државна структура која, уз сву ограниченост њеног суверенитета унутар уставног поретка Босне и Херцеговине има своју, јасно дефинисану унутрашњу и спољну политику.

О спољној политици Републике Српске у последње време се, због поправљања њених односа са САД, уз очување стратешког ослонца на Русију, много пише и говори. Колико је она у сагласју са традиционалним циљевима и методима српске спољне политике?

Први и основни циљ свих српских напора, који се могу назвати политичким, јесте – очување. Реч је, пре свега, о очувању Завета – специфичних предања, моралних начела наслеђених из средњег века, у новије време названих светосављем, чији је носилац и главни чувар Српска православна црква. Од доба Светог Саве и Светог Симеона Срби своју историју виде као моралну приповест о борби за очување „праве вере“, како се говорило у средњем веку, „Православног Хришћанства српског стила и искуства, израженог у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином“, како је светосавље дефинисао Свети Владика Николај. Светосавски завет, као опредељење Светог Саве за Небеско Царство, потврђен је Косовским заветом, опредељењем Светог кнеза Лазара и његових војника „великих и малих“, како пишу савременици Косовске битке и певају народни гуслари, за Небеско Царство. Одустајање и одступање од Завета водили су у исламизацију, католичење, у утапање у помодним идеологијама, ка напуштању српског идентитета.

На ово духовно језгро, успостављено пре осам векова, у потоњим столећима додавани су нови слојеви, нарочито од почетка секуларизације српске културе у 18. веку. Тако је настало специфично српско културно наслеђе, дефинисано, уз веру, српским језиком, српским писмом и осталим чиниоцима предања које су Срби чували упркос свим искушењима која им је донела бурна историја.

Управо у Босни и Херцеговини, у 19. и нарочито 20. веку, српска култура богаћена је слојевима који нису били искључиво православног карактера – довољно је сетити се дела Иве Андрића, Меше Селимовића, Скендера Куленовића и других писаца.

Изворно, заветно, светосавско предање у добу Титове Југославије биће увелико напуштано, да би му се данас Срби све више враћали.

Појам очувања не односи се само на духовне, културне вредности и предања. Реч је и о очувању биолошке супстанце, о одбрани од егзистенцијалне угрожености, од геноцида коме су Срби били изложени најмање три пута у 20. веку – у два светска рата и у ратовима у којима је Југославија разбијена, а Срби изнова распарчани и затирани.

Можда нигде у Српству свест о потреби очувања није толико изражена као у Републици Српској. Један од главних узрока јесте и чињеница да је управо ту српски народ упорно подвргаван геноциду. Зато ту има понајмање илузија о југословенству и сличним идеолошким конструктима. Традицијске вредности овде су врло дубоко укорењене. Чак и у добу социјализма, велики део младих богослова, свештенства и епископата СПЦ долазио је управо из Босне и Херцеговине.

И данашња идентитетска политика Републике Српске заснива се понајвише на светосавским, традицијским вредностима, при чему се не заборавља ни на модерно, андрићевско, селимовићевско наслеђе. О томе понајбоље сведоче дела и пројекти светски познатог редитеља Емира Кустурице.

Таква културна оријентација управљачких елита у сагласности је са вредносним системом најширих слојева, што омогућава постизање значајног друштвеног консензуса. Упркос огорченој унутрашњој страначкој борби, у базичним идентитетским питањима постоји суштинска сагласност.

У Другом светском рату у Босни, суоченој са Јасеновцем и Старим Бродом, чак ни поделе између четника и партизана нису биле тако огорчене и одсудне како је било у Србији и Црној Гори, па и у Херцеговини. Та дубинска слога видела се и у време Одбрамбено-отаџбинског рата.

Слобода и ослобођење нису мање важни од очувања.

Од првих помена српских архоната, или кнежева у историјским изворима раног средњег века, видљива је њихова тежња да сами доносе своје одлуке. Пружали су, зато, отпор и Византији и Бугарској, двема балканским силама тога доба. Та тежња сасвим је уобличена са стварањем самосталне српске државе и цркве у добу Стефана Немање, Светог Саве и Стефана Првовенчаног.

Све до данас, Срби ће слободу изједначавати са духовном и политичком сувереношћу – са независношћу, самосталношћу, аутокефалношћу, аутономијом.

Дуга и снажна историјска предања, сећања на Немањиће, Кнеза Лазара и све што је после њих уследило, нарочито на светост, на устанке и страдања, подстицали су жеђ за слободом. У тој појачаној самосвести и последичној непокорности требало би тражити узроке сталних сукоба Срба са Великим силама које су вековима марширале овим просторима, од Османског царства, преко Хабзбуршке монархије, Трећег Рајха до НАТО пакта.

У Републици Српској ова тежња ка слободи, схваћеној као право на суверено доношење одука о сопственој судбини јасно је видљива, од почетка Одбрамбено-отаџбинског рата до данас. У тој борби, која се сада води правним и дипломатским средствима, Српска показује изузетну упорност. У реторици њених политичких елита истичу се одбијање страног туторства и колонијалне управе, као и позивање на демократско право једног народа да сам одлучује о својој судбини.

Чести су и позиви осталим народима у Босни и Херцеговини на заједнички отпор. Са тих страна одзива готово да нема. Ове разлике нису засноване само на тренутним интересима, него и на дубоко укорењеним, различитим историјским традицијама.

Уједињење је услов очувања и слободе. Од раног средњег века, Босна и Херцеговина налазиле су се у средишту српских земаља, које су се протезале од Јадрана до Саве, Дунава и Тимока; река Дрина била је њихова кичма. Босна и Херцеговина вековима су улазиле у састав првих српских држава.

Од 11. и 12. века, утицај Угарске одвајаће Босну, али не и Херцеговину, од осталих српских земаља. Ипак, српско порекло и језик становништва, као и присуство Српске православне цркве, упркос верској хетерогености, и тада су сведочили о духовној припадности ових простора.

Пећка патријаршија је, под османском влашћу, обједињавала земље од Загреба до Софије и од Сент Андреје до Охрида. Зато су, када буду обновљене српске државе Црна Гора и Србија, њихови национални програми били сажимани не само у речи „ослобођење“, него и „уједињење“.

Потискивање Срба и њихове цркве са запада, из Далмације, Крајине, Босне и Херцеговине убрзано је у 19. веку, да би у 20. столећу, упркос покушајима југословенске интеграције, прерасло у геноцид, који је најтеже погодио управо Србе у Босни и Херцеговини.

Република Српска настала је на идеји очувања јединства са осталим српским земљама, макар и у саставу југословенске државе. Од 1992. године, то је био њен главни ратни циљ. Када је уништена Република Српска Крајина, и када је Република Српска силом одвојена од Србије и Црне Горе, она се ипак изборила, Дејтонским уговором, за посебне везе са Србијом.

У осталим српским земљама идеја уједињења српског народа готово да се не помиње. У Српској о томе се говори често и слободно и то у најутицајнијим државним медијима. Искуство геноцида појачава свест о томе да је уједињење услов самоодбране и преживљавања.

Остварење циљева српске спољне политике одувек је зависило од односа Срба са великим државама, какве су у време Немањића биле Византија, Угарска, Венеција.

Од краја 15. века, Срби живе и опстају у систему Великих сила. У потоњим вековима, носилац српске спољне политике, са њена три основна идеала, била је српска Пећка патријаршија. Она је у име српског народа ступала у додир и преговарала са Великим силама – Русијом, Аустријом, Венецијом, Римском куријом. Са обновом српских држава у позном 18. и у 19. веку, њихове дипломатске службе училе су се вештини прилагођавања српских путева, али не и српских циљева, интересима и политици Великих сила.

У исто време, требало је упознати суседне народе. Са доласком Османлија, од 14. века, балканском етничком мозаику придодата је и верска хетерогеност. Познавање суседа, њихових потреба и интереса, постало је важан услов за остварење сваког спољнополитичког циља.

Од почетка стратешки ослоњена на Русију, у срдачним односима са Кином, Српска је упорно настојала да поправи односе са САД. То се, како се види из смене Кристијана Шмита, догодило. Главна претња сада долази из ЕУ, али се и тој хетерогеној државној структури трага за пријатељима.

Нова позиција Српске резултат је стварања мултиполарног света, доласка администрације Доналда Трампа на власт и одређеног приближавања између Великих сила – Русије, САД и Кине. У исто време, на тлу Српске, како је показао „случај Шмит“, одиграва се одмеравање снага између САД и ЕУ.

Прагматично отопљавање односа Бањалуке са Загребом последица је непомирљивог става Сарајева; ипак, чини се да у Српској нема много илузија о дугорочним плановима Загреба. Спољна политика Бањалуке, ма како била успешна, дугорочно неће моћи да се одржи без подршке Београда. Није само Србија основни гарант безбедности Српске; у Београду мора да се понавља да је стабилна и јака Српска услов безбедности Србије.

Упркос унутрашњим поделама, видљивим на изборима, у Српској постоји значајан консензус у стратешким питањима очувања, ослобођења и уједињења. Како смо већ приметили, то је последица свести о геноциду, о томе да за Српску политичка вештина није средство за пројектовање моћи, него услов голог опстанка, не само државе, него и народа. Консенсуз, који је дубоко укорењен, мора се ипак пажљиво чувати, кроз медије, школски систем и неговање културе дијалога.

Република Српска, како се види, гради своје дипломатске, безбедносне и привредне институције, у оној мери колико то омогућава њен уставни положај у саставу Босне и Херцеговине.

Државним структурама мора да припадне кључна улога у неговању националне културе и привредне самоодрживости. О изградњи безбедносних и дипломатских установа требало би да пишу и говоре упућенији и позванији од потписника ових редова.

Од ових институција зависиће дугорочна издржљивост и спремност Републике Српске за остварење својих циљева. Они би требало да буду јасно дефинисани, бар унутар бањалучких политичких елита.

Како се показало, Велике силе умеју да цене отвореност, недвосмисленост и предвидивост. На такав начин требало би да се разговара и са представницима суседних народа. Морају се, упкос свему, тражити тачке сусрета, разумевања и сарадње. Историјско искуство и трезвеност у проценама остаће главни ресурси српске спољне политике.

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(СВЕОСРПСКОЈ, 04.06.2026)

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

n1info.rs

DW: Srbija – zemlja stogodišnjaka

Dojče vele

~4 minutes

---

Shutterstock/ PeopleImages

U Srbiji navodno naročito mnogo ljudi doživi više od 100 godina. Da li je to zaista tako, pita se autor teksta u izdanju dnevnog lista „Augzburger algemajne“ Tomas Rozer.

Oglas

Novinar konstatuje da u srpsku svakodnevnicu spada i to da se ljudi stalno žale na ovo ili ono, i to uprkos činjenici da je Srbija na "navodno tako životnom radošću ispunjenom Balkanu“. 

"Bilo da su u pitanju korumpirani vladari ili državni službenici, bilo da je reč o neprekidnom odlasku mladih, nedostatku radnih mesta ili beskrajnim čekanjima na dozvole, operacije i sudske presude – stanovnici balkanskih država zaista često imaju dobar razlog za kuknjavu", navodi Rozer, a prenosi Dojče vele.

Ipak, povremeno se, na primer u Srbiji, čak i inače veoma kritična opozicija oglasi – na prvi pogled – ohrabrujućim vestima. Tako je poslanik Slobodan Petrović upravo iznenadio zemlju naizgled radosnom vešću da je, prema statistici državnog Fonda za zdravstveno osiguranje, tačno 41.306 osiguranika starije od 100 godina.“

Zemlja strasnih pušača

To je bio razlog da se autor teksta iskreno začudi, jer – kako međunaslov u tekstu kaže – Srbija ima jedan od najvećih procenata pušača na svetu.

"U zemlji u kojoj više od 40 odsto stanovništva puši, što je svrstava među države sa najvećim udelom pušača na svetu, i u kojoj su i broj lekara po glavi stanovnika i očekivani životni vek od 76,8 godina za dobrih pet godina ispod proseka Evropske unije, čuđenje ne izaziva samo veliki broj stogodišnjaka u statistici zdravstvenog osiguranja, već i njihova gotovo biblijska starost. Tako bi, prema tim podacima, jedan osiguranik u Novom Sadu trebalo da ima 135 godina, drugi u Smederevu čak 144 godine, dok rekorder, svojevrsni Metuzalem iz beogradske opštine Palilula, navodno broji ni manje ni više nego 158 leta", ističe novinar.

"Kako je to moguće?“

Autor Tomas Rozer postavlja logično pitanje: "Kako je to moguće?“ Potom sledi odgovor koji celom članku daje ironičan obrat:

"U Srbiji se u državnim ustanovama često i ne primeti da je neko od njihovih osiguranika preminuo ili se odselio, jer se podaci ne ažuriraju redovno. Ministarka državne uprave Snežana Paunović, međutim, odlučno odbacuje pretpostavke da su i birački spiskovi uvećani desetinama hiljada mrtvih duša. U njima se, tvrdi ona, nalazi ’samo’ 1.343 birača starija od sto godina, čime pokušava da otkloni zabrinutost zbog mogućih izbornih manipulacija.“

Nemački novinar potom opisuje razmere problema:

"Međutim, zvanični broj od 6,5 miliona birača premašuje broj punoletnih, a samim tim i birački sposobnih građana utvrđen na poslednjem popisu stanovništva 2022. godine za više od jedne četvrtine. I broj najstarijih građana koji su popisivači evidentirali u potpunoj je suprotnosti sa podacima fonda zdravstvenog osiguranja i ministarke. Prema popisu, naime, samo 194 stanovnika Srbije starija su od 100 godina", navodi on.

Teme

Mitić: Kina i Srbija imaju zajednički pogled

kosovo-online.com

Mitić: Kina i Srbija imaju zajednički pogled na neophodnost očuvanja međunarodnog sistema zasnovanog na Povelji UN

3–4 minutes

---

Viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Aleksandar Mitić kaže da je zvanična poseta Kini predsednika Srbije Aleksandra Vučića u potpunosti u skladu sa četiri osnovna ugaona kamena kinesko-srpske saradnje: intenzivnom političkom saradnjom na najvišem nivou, ekonomskom saradnjom, kulturom pamćenja i zajedničkom vizijom „nove ere“, odnosno procesa multipolarizacije.

Intenzivna politička saradnja na najvišem nivou, kako navodi Mitić, pretpostavlja najviši institucionalni odnos koji Peking ima sa nekom evropskom državom, kao i dogovor o susretima lidera dve države najmanje jednom godišnje.

„Drugi ugaoni kamen je ekonomska saradnja kroz pionirsku ulogu Srbije u implementaciji kineske tehnologije u Evropi, u infrastrukturi, energetici i namenskoj industriji. Treći je u vezi sa kulturom pamćenja, koja nas vezuje ne samo kroz zajedničku pobedu u Drugom svetskom ratu, već i žrtvu podnetu tokom Nato agresije 1999. godine, a koja je bila uvertira u proces koji je doveo do 'jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova', kojeg Peking vidi kao izuzetno opasan presedan i modalitet za izazivanje napetosti i konflikta u slučaju Tajvana. Najzad, četvrti ugaoni kamen je zajednička vizija 'nove ere', odnosno procesa multipolarizacije. U tom procesu, kojeg i Peking i Beograd vide kao priliku a ne kao opasnost, dve države imaju zajednički pogled na neophodnost očuvanja međunarodnog sistema zasnovanog na Povelji UN“, rekao je Mitić za Kosovo onlajn.

Kako pojašnjava, i Kina i Srbija smatraju da je reforma UN neizbežna i neophodna, ali ne samo da ne vide alternativu takvom sistemu, već se i otvoreno protive devijacijama koje su dovele do njegove krize.

„U tom pogledu, fundamentalna je borba protiv duplih standarda po pitanju teritorijalnog integriteta država, a pitanje Kosova i Metohije jeste fundamentalan primer“, napominje on.

Zarad odbrane sistema i reforme multilateralizma zasnovanog na UN, Kina je, dodaje Mitić, od prošle godine započela niz aktivnosti, konsultacija i procesa.

„Neki se održavaju tokom predsedavanja Kine u SB UN, a veoma važnu ulogu igra i Inicijativa za globalno upravljanje koju je predsednik Si Đinping predložio u septembru 2025. godine, a Srbija je odmah podržala. Ta inicijativa se zalaže za suverenu jednakost država i za odbranu osnova UN. U tom kontekstu treba posmatrati i razgovore predsednika Sija i Vučića u Pekingu, i učešće ministra spoljnih poslova Marka Đurića na sednici SB UN u Njujorku“, kaže Mitić.

Kritike koje dolaze ili će, kako kaže, tek doći iz Brisela zbog saradnje Beograda i Pekinga, su neizbežne. 

„Međutim, Brisel bi trebalo više da se bavi činjenicom da veliki broj država članica EU i dalje flagrantno krši međunarodno pravo i sistem UN kroz priznanje takozvanog 'jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova'. Sa druge strane, kada je u pitanju saradnja sa Kinom, upravo su skorašnje aktivnosti EU i pojedinih njenih vodećih članica koje intenzivno posećuju Peking – a u kontekstu neslaganja Brisela sa Vašingtonom po brojnim pitanjima - jedan od najboljih primera politike hedžinga, odnosno vođenja multivektorske politike. Stoga je kritika na račun Srbije zbog saradnje sa Kinom najblaže rečeno licemerna“, zaključuje Mitić.

in4s.net

Боцан-Харченко: Дијелу западних структура циљ је смјена Вучића и дестабилизација Србије

ИН4С

2–3 minutes

---

Руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко изјавио је да иза актуелних протеста у Србији стоји подршка споља, прије свега из Европске уније, те да је крајњи циљ дијела тих структура смјена предсједника Александра Вучића и дестабилизација државе.

У интервјуу за руску агенцију „Вести“, Боцан-Харченко је оцијенио да ће се, како се буду приближавали избори у Србији, протестни покрет додатно интензивирати.

Он је навео да, према његовом увјерењу, протести нису искључиво унутрашњи политички процес, већ да постоји и спољни утицај и подршка.

„И даље сам апсолутно увјерен да су ови протести, као и претходни масовни протестни покрети, организовани и подржани споља. Када кажемо ‘споља’, мислимо на Брисел, Европску унију, али и на одређене кругове који су повезани са кључним земљама ЕУ“, поручио је руски амбасадор.

Он је додао да одсуство симбола Европске уније на протестима, према његовом тумачењу, не значи да та подршка не постоји, већ да се нова опозициона структура настоји дистанцирати од ранијих политичких актера.

„Није их било јер се ти симболи повезују са старом опозицијом која се дискредитовала. Нова опозиција жели да покаже да нема ништа заједничко са њима. И даље сам увјерен да је то форма прикривања“, казао је Боцан-Харченко.

Према његовим ријечима, како се изборни процес буде приближавао, или након избора, улога и утицај Европске уније у политичким дешавањима у Србији постаће још видљивији.

„Природно је да ће се у потпуности показати ЕУ, чији је циљ смјена Александра Вучића и владајуће политичке структуре окупљене око њега“, закључио је руски дипломата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

standard.rs

Амерички маневар и Додикова победа

Душан Пророковић

8–10 minutes

---

Американцима се наместило да у БиХ имају прилику да релативизују немачки утицај. Наравно, да би им се тако наместило и да би стекли прилику утицало је више фактора, а међу њима је незаобилазан и Милорад Додик, који има пуно право да слави победу над Шмитом

Да ли је Кристијан Шмит читао Карла Шмита? Иза овог илустративног питања налазе се одговори за промене које се одигравају. Немачка штампа објашњава како је оставка Кристијана Шмита узрокована америчким притиском, што у одређеној мери јесте тачно. Међутим, даљи наставак објашњавања разлога таквог притиска крајње је дискутабилан.

Наводно, пословни кругови блиски породици Трамп планирају изградњу гасовода за амерички течни нафтни гас од терминала у Хрватској ка Босни и Херцеговини, где ће потом бити лоциране гасне електране. У прилог овој тези иде и недавна посета Доналда Трампа Млађег Бањалуци и разговори које је имао са властима Републике Српске.

Несумњиво, америчке корпорације повезане са МАГА покретом користе ситуацију и покушавају да остваре пословне интересе широм света, где год је то могуће. Но, притисак на Кристијана Шмита тешко је објашњив неопоходношћу реализације једне инвестиције. При томе, најављена инвестиција и даље је на дугом штампу, отворено је колико може бити исплатива.

Цена америчког течног нафтног гаса није конкурентна руском природном гасом, а уз то приметна је актуализација теме изградње нуклеарних капацитета у неколиким балканским државама.

Оставка Шмита, крај туторства

Са друге стране, оставка Кристијана Шмита представља озбиљан сигнал да процес деконструкције структуре успостављене у Босни и Херцеговини још пре три деценије улази у терминалну фазу.

И ако некако уследи именовање његовог наследника, мандат последњег Високог представника биће орочен и ограничен на коначно гашење Канцеларије. Ставови Русије и Кине у УН о нужности тог корака познати су од раније, а сада су им се у томе придружиле и САД.

Укратко, овакав амерички курс видљив је из наступа Тами Брус, заменице амбасадора у Савету безбедности. Она је истакла да се Босна и Херцеговина приближава крају међународног интервенционизма и туторства, додајући:

„Канцеларија високог представника никада није требало да буде перманентна мисија. Успех високог представника огледа се у томе што свом наследнику може да остави знатно мањи скуп одговорности“.

Дакле, амерички притисак на Кристијана Шмита због изградње гасовода представљало би „клање вола за кило меса“, зато што ово није прича о судбини једног немачког дипломате, него прича о опстанку или нестанку досадашње западне структуре, инсталиране како би се у дословном смислу контролисали сви политички процеси у Босни и Херцеговини и тако детерминисала безбедносна динамика на целом Балкану. Амерички отклон од те структуре у стратегијском смислу више је повезан са новом Стратегијом националне безбедности Вашингтона, него са заинтересованошћу донатора МАГА покрета да преузму енергетско тржиште у Босни и Херцеговини, мада се ове две ствари међусобно допуњују.

Кристијан Шмит, такозвани високи представник у БиХ у оставци (Фото: OHR)

И ту се враћамо на Карла Шмита и његове тезе о непомирљивости два номоса из којих проистичу две политичке филозофије и њихове пројекције на политичком плану у ограниченом географском простору.

Миломир Степић давно је доказао тезу како се српско питање може и мора посматрати као геополитичко питање. Заправо се, аналогно овој тези, балканско питање може и мора посматрати као геополитичко питање.

Док је трајала једнополарност са хомогеним западним блоком које су предводиле САД контекстуализације догађаја и процеса на Балкану кроз геополитичку призму нису фаворизоване, нити увек благонаклоно посматране. Чак су у једном периоду на сам помен геополитике следиле салве осврта како су то теорије завере и сличне глупости незадовољних и поражених.

Хомогеног западног блока више нема, релације између САД и европских држава континуално се погоршавају, па се и геополитичка призма као оквир за контекстуализацију догађаја и процеса реактуализује.

Водеће европске државе закасниле су са разрадом француске идеје о стратешкој аутономији (под тим се подразумева аутономија према САД), у последњем тренутку када је о томе требало размишљати на почетку друге деценије овог века индукована је криза у Украјини у коју је ЕУ „безглаво утрчала“ и затим завршила у безизлазном рату (хибридном или егзистенцијалном, потпуно је свеједно) против Русије.

Померања у Француској и Немачкој

Превирања на француској политичкој сцени утичу и на колебања Емануела Макрона, па се упркос подршци Кијеву повремено шаљу двосмислене поруке ка Москви. Шта ће бити након Макрона и даље је нејасно, али постоји вероватноћа да са новим председником и Француска артикулише нове ставове око Украјине.

У Немачкој се системски саботира свака могућност колебања, зато што се превирање у политичком систему иницирано од стране Алтернативе аутоматски декларише као екстремизам, тако се не дозвољава артикулисање нових ставова око Украјине. Излаз се, очигледно, тражи у наоружавању и последичној свеобухватној милитаризацији, што се сагледава као инструмент за консолидовање економије и јачање политичке позиције.

У таквом расплету и у геополитичком смислу, Немачка постаје прворазредна претња америчким интересима. Америчка искуства са наоружавањем немачке војске и последичном милитаризацијом немачког друштва крајње су рђава, илузорно је размишљати да Вашингтон на то неће реаговати.

Између осталог, САД реагују и у Босни и Херцеговини, тако им се наместило и ту имају прилику да релативизују немачки утицај. Наравно, да би им се тако наместило и како би стекли прилику утицало је више фактора дужег или краћег трајања, а међу њима је незаобилазан и Милорад Додик.

Додик има пуно право да слави победу извојевану над Канцеларијом високог представника, ту борбу водио је деценију и по. Није му било лако, у дугој и исцрпљујућој борби примио је много удараца, па је зато и победа већа.

Немачки канцелар Фридрих Мерц са америчким председником Доналдом Трампом у Овалној соби Беле куће, 3. март 2026. (Фото: Official White House Photo by Daniel Torok)

Ипак, оставка Кристијана Шмита и вероватно коначно затварање Канцеларије високог представника неће значити да је било шта завршено. У дубоком „Б-Х караказану“ борба се наставља, мада у другачијим околностима и без хомогеног западног блока који ће детерминисати безбедносну динамику.

Не треба ни подсећати да су поред западних актера на Балкану присутни и они други, незападни, са својим интересима и пројекцијама. Борба се наставља и без припремљеног оквира како ће Босна и Херцеговина функционисати након затварања Канцеларије високог представника. Апсурдно је очекивати да и по том питању, а и након тог чина, неће бити опструкција са раних страна. Свакако, опструкције ће доћи и из Немачке, незадовољне оваквим расплетом.

У дубоком „Б-Х караказану“ борба се наставља, мада у другачијим околностима и без хомогеног западног блока

Администрација Доналда Трампа показала се способном да руши структуре конструисане од стране трансатлантске дубоке државе претходних деценија, али још увек не показује способност да сазида било шта другачије. Не показује чак ни визију како види свет сутрашњице, било да се ради о глобалном уређењу или конкретним регионалним форматима. Планови о цевоводима, гасним електранама и осталим инвестицијама, и поред тога што јесу важни, за обликовање ових визија ипак нису и кључни.

Када је о Европи реч, текући циљ је релативизовати немачки утицај и спречити милитаризацију, па макар се то остваривало и заобилазним путем, преко истискивања Немачке са Балкана. Таквог истискивања, мање или више успешног, биће и на другим местима, где год се Американцима тако намести и где год им се укаже таква прилика.

Сучељавање између Левијатана и Бехемота, које описује Карл Шмит, улази у нову фазу. Кристијан Шмит то није на време схватио. Право време да се то схвати било је пре деценију и по. И то је један од разлога због чега су САД данас у предности у Европи, не само на Немачку, већ на ЕУ у целини.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Спутњик

Насловна фотографија: Милорад Додик/Фејсбук

БОНУС ВИДЕО:

politika.rs

Вучић: Србија није рушила СР Југославију, то је била завера против наше земље

Политика онлајн

8–10 minutes

---

БЕОГРАД – Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да Србија није тражила растурање СР Југославије нити одвајање Црне Горе, оценивши да је читав процес разбијања заједничке државе био део шире међународне игре усмерене против Србије и припрема за отцепљење Косова и Метохије.

Одговарајући на питање Танјуга поводом своје раније изјаве да неће отићи на прославу 20 година независности Црне Горе, као и обраћања црногорској јавности у којем је навео да Црна Гора Србији није сметала, да су је у Србији доживљавали као сестре и браћу и желели да живе у истој држави, Вучић је рекао да је сам написао свако слово тог обраћања и да је у њему изнео истину.

„Није Србија тражила растакање СР Југославије. Имали смо неодговорне политичаре овде који нису разумели међународну игру, који нису разумели ништа. Они су живели од дана до дана само да опљачкају ову земљу. Баш их је било брига за то”, рекао је Вучић.

„Цела игра била је да Србија не преузме правни континуитет”

Председник Србије је оценио да је суштина тадашњих политичких процеса била у томе да Србија не преузме правни континуитет у односу на СФРЈ.

„Дан после преузимања власти Коштуница објављује да се одричемо правног континуитета у односу на СФРЈ. Дан, 24 сата је прошло. Онда се иде на прављење лоших односа са СНП-ом и онима који су победили у Црној Гори и иде се на припрему, јачање улоге Мила Ђукановића која је требало да води цео пут до независности”, навео је Вучић.

Он је указао да заједничка држава и државна заједница нису исто, већ да је реч о различитим степенима повезивања.

„Заједничка држава је федерација, то је већи степен повезивања, и нижи степен повезивања где увек државе чланице, као државна заједница, две државе чланице, увек може да дође до растакања. И тако 2003. долази до разбијања заједничке државе и онда они раде на свим овим припремама да би припремили и кроз Ахтисаријев план и кроз све друго, коначно темеље за разбијање и Србије, односно за отцепљење Косова и Метохије”, казао је Вучић.

„Хтели су да Србија не може да се позива на Резолуцију 1244”

Вучић је навео да је питање правног континуитета било кључно и због Резолуције 1244 Савета безбедности УН, јер се у том документу, како је рекао, помиње СР Југославија, а не Србија.

„Питање правног континуитета и правног следбеника у односу на СР Југославију била је Србија, а они су хтели да ми немамо право више да се позивамо на Резолуцију 1244, јер се у Резолуцији 1244 не помиње Србија, али се помиње СР Југославија”, рекао је председник Србије.

Према његовим речима, коришћена је лажна и погрешна и нетачна правничка прича да Србија не може да се позива на тај документ.

„Па, ето, пошто се Црна Гора одвојила, више нема ни СР Југославије ни Државне заједнице Србије и Црне Горе, више нема ни Резолуције 1244 и Косово може да се формално правно отцепи. И то је све била једна права међународна завера која је вођена против ове земље. Ми смо имали не само недовољно образоване људе, већ смо имали људе које то није занимало”, нагласио је Вучић.

Он је додао да је тадашње политичаре, како је рекао, занимало само колико ће стотина милиона евра да згрну у своје џепове.

„Од продаје биоскопа, продаје цементара до продаје сваке фабрике у овој земљи. Узгред, баш их је било брига што је 500.000 људи остало без посла, баш их је било брига за све. Тако их је било брига и за државни статус и државноправни статус наше земље”, казао је Вучић.

„Не терајте нас да славимо, немојте нас правити будалама”

Вучић је поновио да је Србија желела да настави да живи у заједничкој држави са људима из Црне Горе – Црногорцима, Србима, Бошњацима, муслиманима и Албанцима.

На питање зашто је у обраћању црногорској јавности написао: „Признајем, криви смо, и извините што смо вас волели више него ви нас”, Вучић је одговорио да у томе није рекао ништа ружно.

„Океј, ми смо вас волели више. Морали смо да се суочимо са тим што се зове неузвраћена љубав. Морате да наставите да живите, поштујете, само немојте да нас терате да ми учествујемо у том слављу. Ево, честитам вам све, све вам честитам, НАТО, Европу, све вам честитам, само немојте ви нас да терате да славимо, немојте нас правити будалама”, поручио је Вучић.

Говорећи о односима Србије и Црне Горе, он је рекао да црногорски медији, како тврди, лажу када говоре о јавном дугу Србије и Црне Горе.

„Причају бајке о томе како Србија има већи јавни дуг него Црна Гора”, рекао је Вучић, додајући да Србија, у односу на БДП, има „скоро па дупло нижи јавни дуг” од Црне Горе.

Он је навео и да је Београд, који толико мрзе, примио и удомио велики број људи из Црне Горе, истичући да никада неће ићи против тих људи.

„Моја идеологија, моје идеје су такве да ми треба да живимо заједно, да треба увек да будемо заједно, једни друге да помажемо и да имамо братски однос, увек их поштујући, све наше разлике, све. Само немојте ви нас да терате, немојте нас правити будалама”, нагласио је Вучић.

„Није Србија слала криминалне групе у Црну Гору”

Председник Србије је, говорећи о криминалним структурама и оптужбама које долазе из Црне Горе, рекао да није Србија послала крагујевачку групу да убија људе по Будви, Тивту и Подгорици, већ да су из Црне Горе, како је навео, криминални кланови деловали по Београду.

„Него је Црна Гора послала своје кланове да убијају људе по Београду. Још нам држите придике како треба да водимо истраге у овој земљи, са територије своје земље, преко човека који је бегунац од закона којем директно кавачки клан наређује шта да изговори. Ви мислите да смо будале? Не сме нико да вам каже то”, рекао је Вучић.

Он је додао да се део опозиционих активиста у Србији, које је назвао блокадерима, позива на такве изворе.

„А то што наши кретени блокадери се ухвате за то, па хватају једног од таквог криминалца који служи наркодилерима, па то понављају, па то говори о њима, не о мени”, поручио је Вучић.

Вучић о Ђукановићевим нападима на СПЦ

Председник Србије осврнуо се и на изјаву бившег председника Црне Горе Мила Ђукановића да је Српска православна црква параполитичка организација и да је добила значајну политичку улогу од Србије.

Вучић је рекао да разуме зашто Ђукановић има такав однос према Српској православној цркви, али је нагласио да је он лично потпуно против таквог става. Додао је да га више интересује шта о том питању мисле они који данас владају Црном Гором и зашто о томе ћуте.

Према његовим речима, у Црној Гори је годинама вођена политичка операција у оквиру које је Српску православну цркву требало представљати другачије, без њеног српског имена.

„Многи су прихватали ту идеју, да је то требало да се зове православна црква, православна црква у Црној Гори, православна црква Црне Горе и да се говори само православна црква, да би долазили сви у њу, а да се не говори да је то Српска православна црква. Онда је требало да донесу и такве законе и да се та прича заврши”, рекао је Вучић.

Он је оценио да су многи народи на простору бивше Југославије свој идентитет градили на антисрпској позицији и на позицији против СПЦ, због чега су, како је рекао, избегавали да је назову пуним именом.

„Колико сте пута слушали пре 10 година, осам година, пет година, да вам ни не кажу Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве, већ само кажу Митрополија црногорско-приморска. Милион пута, у свим њиховим медијима, чак и у нашим овде, зато што смо наседали на све трикове, зато што нисмо разумели шта је то што раде”, навео је Вучић.

„Мене интересује шта мисле они који данас владају”

Говорећи о Ђукановићу, Вучић је рекао да разуме његов политички став, иако је, како је нагласио, потпуно несагласан са њим.

„Разумем Ђукановића што мрзи Српску православну цркву, он је по том питању принципијелан макар у последњих 20 година”, рекао је Вучић.

Он је додао да Србија не може да прихвати оне који, како је навео, измишљају да представљају некакву цркву.

„Као што ми не можемо да прихватимо ове што измишљају да представљају некакву цркву и који би хтели да се представе као легална и легитимна црква, а пријављени су у такси организацији и у некој општинској организацији. Ја разумем његов политички став. Да ли сам сагласан са тим? Апсолутно сам против њега и апсолутно несагласан, а мене интересује шта ови други мисле и зашто о томе не говоре, ови који данас владају”, закључио је Вучић.

beta.rs

Aleksandar Vučić autorskim tekstom pozvao Crnu Goru na poštovanje Srba

SAN

~3 minutes

---

Region | Izvor: Beta | 15.05.2026 | access_time 16:30  

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u autorskom tekstu objavljenom danas na prosrpskom podgoričkom portalu Borba saopštio je da Srbija poštuje Crnu Goru i njene građane, kao i odluku da napuste zajedničku državu, ali i pozvao vlasti u Podgorici da "po pitanju srpskog jezika i srpskih nacionalnih obeležja pokažu poštovanje prema trećini svog stanovništva".

Autorskim tekstom pod naslovom "Istorijsko obraćanje građanima Crne Gore: Izvinite što smo vas voleli više nego vi nas" Vučić je odgovorio na reakcije kojoj je u Crnoj Gori izazvala njegova izjava da neće prisustvovati obeležavanju 20. godišnjice obnove nezavisnosti te zemlje jer bi "pljunuo sebi i svom narodu u lice" ako bi učestvovao na "glamuroznoj proslavi otcepljenja".

Vučić je u tekstu odbacio navode o mešanju i političkim pritiscima Srbije na Crnu Goru, navodeći da je Srbija prihvatila "svaku odluku građana Crne Gore na demokratski i civilizovan način, od razgradnje zajedničke države u državnu zajednicu, do rezultata referenduma o otcepljenju od državne zajednice, do ulaska u NATO".

"Vaše pravo, vaše odluke. Vi nama niste smetali, doživljavali smo vas kao sestre i braću i hteli da živimo u istoj državi sa vama. Priznajem, krivi smo, i izvinite što smo vas voleli više nego vi nas", napisao je.

Ocenio je da se Crna Gora u javnom prostoru ne bavi ničim drugim sem Srbijom, jer se više pisalo o "Slučaju Jovanjica", nego  o "zločinima dva najveća kriminalna klana na evropskom tlu - kavačkom i škaljarskom" i da je Crna Gora pružala  "kompletnu medijsko političku platformu za sprovođenje obojene revolucije u Srbiji".

Istakao je i da Srbija poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Crne Gore i nikada ga nije dovodila u pitanje dok  Crna Gora, ocenio je,  "samo dve godine po napuštanju državne zajednice sa Srbijom, Crna Gora ruši i krši Povelju Ujedinjenih nacija i učestvuje u otimanju Kosova i Metohije od Srbije priznajući nezavisnost Kosova".

Teme