standard.rs

Хашке истине и селективна правда

Александар Врањеш

9–12 minutes

---

Зашто се само Србима у БиХ намеће апсолутно прихватање такозваних „хашких истина”, док за друге тај критеријум не важи? И уз то преко наметнутог вербалног деликта, припадницима српског народа се прети затвором, док су друга два народа амнестирана за та дела

На почетку свог најпознатијег романа Андрић је описивао крајолик око моста у Вишеграду. Мало узводно од ћуприје, на обали Дрине, видјеле су се округле удубине, двије по двије, у правилним размацима, као да су у камену урезани трагови копита неког коња натприродне величине. Како се ту вода задржавала дуго послије кише, локална дјеца играла су се око тих камених судова испуњених млаком водом.

Описујући дјечију игру, Андрић је, с намјером или не, понудио потенцијалну формулу суживота у Босни и Херцеговини. Наиме, дјеца су имала своје митове о поријеклу тих удубина. За српску дјецу то су били трагови копита Шарца, коња њиховог јунака Краљевића Марка, док су турска дјеца била апсолутно убијеђена да су те удубине настале под тежином крилате бедевије коју је јахао нико други до њихов народни јунак Алија Ђерзелез.И, што је најзанимљивије, пише Андрић, они се око тога никада нису препирали. Толико су и једни и други били убијеђени у тачност свог вјеровања да о томе никада нису расправљали, нити су покушавали једни друге да разувјере. Једноставно, имали су своје истине и мирно су, за љетњих дана, у тим овећим чанцима пуним млаке кишнице, заједно чували уловљену ситну рибу, без обзира на различита вјеровања.Често се сјетим ове Андрићеве приче, за коју истински вјерујем да представља могућу формулу коегзистенције и опстанка данашње БиХ. Нико не треба ни да покушава да разувјери друге у њихова вјеровања, већ треба прихватити да у БиХ постоји више паралелних истина и да се њихово поимање и прихватање суштински разликују код сваког од три народа. Свако наметање властитог вјеровања другима као апсолутне истине у Босни и Херцеговини ствара конфликт, као и покушаји да се вјеровања оних других забране или санкционишу.

Искључивост нагриза БиХ

Зато ова Андрићева формула нема никакву шансу да буде равноправно примијењена све док припадници једног народа инсистирају на томе да се друга два повинују њиховим истинама и вјеровањима, а своја да забораве. Таква искључивост озбиљно нагриза темеље државне заједнице БиХ, који, додуше, никада нису били нарочито чврсти, чак ни за вријеме СФРЈ. Наративи о складном суживоту народа у БиХ за вријеме Југославије испоставиће се као заблуде у које су многи жељели да вјерују, али нису умјели или могли да спријече конфликт, који је, очигледно, био неминован.

Моја генерација, рођена осамдесетих година, није много упамтила Југославију. Бар не довољно да би се социјализовала уз тадашње политичке симболе и тиме усвојила тадашњи систем вриједности, који је крајем осамдесетих већ био на заласку. Политичка социјализација моје генерације била је условљена родитељским тумачењем тих истих симбола, ревитализацијом националних идентитета крајем осамдесетих и грађанским ратом који је услиједио.

Сјећам се једне ситуације из ране младости, из дворишта Основне школе “Иван Горан Ковачић” у Бањалуци. Био је крај 1988. године када нам је стари учитељ Богдан Прерадовић рекао да отворимо букваре за први разред на страници с причом под називом “Друг Тито гледа све нас”.

Јосип Броз Тито у посети родном Кумровцу, 1961. (Фото: Wikimedia commons/Flodur44/CC BY-SA 3.0)

Та једноставна и нижим узрастима намијењена индоктринирајућа причица о томе како се дјеца у једном југословенском разреду препиру око тога кога тачно посматра Титов портрет изнад школске табле на крају се завршава интервенцијом учитеља, који, као deus ex machina, рјешава ову тешку дилему закључком: “Друг Тито гледа све нас.” Иако је моја генерација била претпосљедња која се у бањалучкој дворани “Борик” завјетовала тада већ покојном Брозу, полажући пионирску заклетву 29. новембра те исте године, нисмо се много емотивно идентификовали с тим човјеком чију смо урамљену фотографију свакодневно гледали изнад школске табле.

Наш добри учитељ старог кова свакодневно се трудио да нам приближи симболе народноослободилачке борбе, представе о комунистичком добру и злу и важности Броза за наше спасење, као да смо, у најмању руку, били први разред средње школе. Али све је било узалуд – вријеме братства и јединства убрзано је истицало.

Након часа на којем нам је учитељ испричао јефтину причу о томе кога Броз тачно гледа с портрета на којем је висио изнад школске табле, услиједио је велики одмор. У школском дворишту издвојио сам се с двојицом тадашњих најбољих пријатеља, Игором и Емануелом. Први је био припадник украјинске мањине у БиХ, а други Хрват. Наравно, у том тренутку нисам знао ништа од тога. Једино ми је било чудно када нам је Емануел препричавао детаље са својих одлазака на вјеронауку у трапистички самостан “Марија Звијезда” на периферији Бањалуке.

Нико није волио Тита

Углавном, тако издвојени, ваљда под утиском претходног предавања о Брозу, повјерили смо се једни другима. Први сам ја шапнуо да лично не волим Тита, што је наишло на њихово одобравање, па су и они исту тајну подијелили са мном. Тим чином седмогодишњи дјечаци нису манифестовали политичке ставове, него су једноставно једни другима саопштили расположење које је владало у њиховим кућама, а које се косило с идеологијом на заласку. То ће ми постати јасније нешто касније.

Након три године, Игор и Емануел су са својим родитељима напустили Бањалуку, учитељ Богдан је отишао у пензију, а у школу су дошла друга дјеца и наставници, углавном српске избјеглице из Славоније. О Титу више нисмо ни учили ни расправљали. Нас који смо остали, обликовали су нови симболи, а политичка социјализација везала се за српску тробојку, двоглавог орла Немањића и химну “Боже правде” наше државе Републике Српске. И данас те исте симболе осјећамо као и тада.

Бошњаци су 2010. године уз почасти сахранили свог ратног команданта, генерала Расима Делића, без обзира на то што је у том тренутку већ био осуђен у Хагу за ратне злочине. Данас, када се овај примјер наводи као кључни доказ бошњачке недосљедности и двоструких стандарда, Бошњаци рођени послије рата утркују се на друштвеним мрежама да докажу да је Делић био херој и праведник који је бранио Босну од тобож агресора. Притом се и не запитају зашто је осуђен и да ли му је казна од три године затвора, на које је осуђен по основу командне одговорности над муџахединима који су клали припаднике српског народа, можда ипак била срамотно ниска.

Напротив, Делић је и данас херој за бошњачку јавност, као и сваки под његовом командом Арапин, Пакистанац, Турчин или Иранац који су као припадници одреда Ел Муџахид тзв. Армије БиХ одсијецали и шутирали српске главе по Озрену. Нисмо видјели да су представници Колективног запада критиковали или осудили сахрану осуђеног ратног злочинца Расима Делића уз државне почасти.

Када је у Дејтону настала државна заједница БиХ, у колективној свијести српског народа Република Српска је остала једина његова држава

Када се осврнемо на Хрвате у БиХ, примјетно је да их веома вријеђа када им Бошњаци пребацују “удружени злочиначки подухват”. Наиме, Хашки трибунал је правоснажно осудио генерала ХВО Слободана Праљка на 20 година затвора за злочине против човјечности почињене над Бошњацима, утврдивши да је био припадник удруженог злочиначког подухвата. Поред Праљка, њиме је, према пресуди Трибунала, било обухваћено још пет хрватских официра Херцег-Босне, а као учесници су наведени и припадници државног и војног врха Републике Хрватске, међу којима и Фрањо Туђман, Гојко Шушак и Јанко Бобетко.

Замислимо колико су уопште реалне шансе да припадници хрватског народа у БиХ данас ову хашку конструкцију прихвате као апсолутну истину о улози њиховог војног и политичког врха у грађанском рату?

Зграда Хашког трибунала (Фото: Wikimedia Commons/ICTY staff/CC BY 3.0)

Наслеђе ВРС

На сједници Скупштине српског народа у БиХ, одржаној 12. маја 1992. године у Бањалуци, формирана је Војска Републике Српске, а за њеног команданта именован је генерал Ратко Младић. Коста Николић је у својој књизи Босна и Херцеговина, рат који су многи желели пренио дио његовог тадашњег говора:

“Желим да говорим сад о овом историјском тренутку што видим све нас на тачки са које су требали кренути наши преци. Са ове тачке, по мом дубоком убјеђењу, воде два пута у будућност. Први пут, којим ја желим да идем и предлажем да крене наш народ, пут је осмишљеног и организованог и упорног, тешког и крвавог рада. То је пут части и опстанка. На њему ће бити и жртава, нису почеле ни падати, рат нисмо ни почели водити. Није нити почело. Ако се боримо, преживјет ће неко. Други пут је стихија, пасивност, неорганизованост, мудровање и паметовање, пут неборбе или пут борбе некакве какве ко хоће. То је пут нашег нестанка. Пут издаје и нечасти.”

Мурал посвећен генералу Ратку Младићу у Бачкој Паланки (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/TELEVIZIJA BAČKA PALANKA)

У том говору чуло се и да Војска Републике Српске неће бити освајачка војска, већ да ће искључиво бранити и одбранити српске трагове и српску нејач, те да ће донијети слободу свом народу и омогућити му да живи са својим окружењем на својим вјековним огњиштима.

И тако је и било. То што неко и данас сматра да све то треба одузети српском народу и Републици Српској само доприноси убрзаном крају Босне и Херцеговине. Напослијетку, српски народ се никада неће одрећи Републике Српске, својих хероја и своје војске која је формирана да одбрани српски народ, након више од два мјесеца од када су Бошњаци отпочели грађански рат у БиХ, убиством старог свата Николе Гардовића у близини Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, првог марта 1992. године.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: НИН

Насловна фотографија: РТРС

БОНУС ВИДЕО:

standard.rs

Народни генерал и издаја државе

Игор Ивановић

11–14 minutes

---

Све личне и тешке трагедије које је доживео у породици, као и све ратне драме које је свакодневно проживљавао, нису сломиле челичног генерала као што га је сломила издаја, која није дошла од стране српског народа, већ од власти

Смрт генерала Ратка Младића у затвору Хага је по ко зна који пут показала како је симбиоза авнојевског и бриселског духа оковала Србију. Ћутање, забијање главе у песак, избегавање објава и наступа у јавности – и тек покоја изговорена или написана реченица – показују како се наша званична сцена понаша, „правећи се мртва док не прође медвед“ као у познатој анегдоти.

Једноставно, наши прваци и наше вође су препарирани авнојевским садржајем о априорном прихватању српске кривице и реакцијама покајничког ћутања у циљу незамерања са осталим југословенским народима. На ту подлогу је накалемљена бриселска племка која оплемењује плодове „мира у региону“ тако што затвара српска уста. Боље је прескочити реакције на овај догађај, или их пласирати као алиби у неке далеке дигиталне облаке – већинска су размишљања у српској умној, медијској и политичкој елити – јер због чега се замерати „комшијама у региону“, или родитељима у „великој европској породици“?

Ионако ћемо сви једнога дана бити заједно у истој над-држави када стигнемо на крај „европског пута који нема алтернативу“; и то не зато што желимо него што морамо, јер се баш много и не питамо – додаће напредњачка елита и прозападни еврофили да би умирили сопствену савест.

Али, генерал се упокојио у Господу управо у време великих раскрсница на којима нема више врдања. Својом смрћу у зору изборне кампање која ће се водити „на живот и смрт“ у Србији, као да је позвао сваког пред страшни суд. Нема више симулакрума: или ћутати и бити млак, и тако се сакрити у магли подаништва које прихвата туђи наратив као сопствену историју; или гласно изговорити оно што је очигледно: Ратко Младић је био српски херој кога је, на срамоту, издала сопствена држава.

Различити критеријуми

Пре опширније елаборације нареченог, било би упутно позвати се на једно тумачење истине саме по себи, односно истине у философским категоријама. Тачан резултат у природним наукама је супротан од нетачног резултата – писао је још дански физичар Нилс Бор – дакле, у природним наукама постоји једна истина, а све остало су неистине.

Међутим, у хуманистичким наукама најчешће је једној истини супротстављена друга истина – и обе су тачне. Преведено на језик актуелне теме: ако је за српски народ Ратко Младић херој, а за бошњачки народ непријатељ (да не користимо грђе формулације) – оба народа су у праву. Исто важи и са супротне стране: онај ко је бошњачки херој нема исту идентификацију и за српски народ.

Једини критеријум који се може поставити као универзалан за оба народа (односно за све народе у сличним ситуацијама) – и који би морао бити деполитизован, моралан и стручан – долази из домена историјске науке везано за постојање неког очигледног злочина и неспорне кривице неког хероја у њему.

Дакле, ако је неко доказани злочинац, онда и његова херојска улога у народу у чијем срцу има неспорно место, пада под велику сенку историје и затамњује углед тог народа. Најбољи пример су Хрвати код којих и даље значајан број сматра Анту Павелића за хероја. Историјска наука нема никаквих дилема да је Павелић као хрватски поглавник био коловођа геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, и најодговорнији за монструозне злочине какви нису запамћени на овим просторима.

Воз смрти у меморијалном комплексу Јасеновац (Фото: Wikimedia commons/Petar Milošević/CC BY-SA 3.0)

У случају генерала Младића може бити спорна само његова евентуална улога у злочину у Сребреници. Међутим, пошто је Хашки трибунал вулгарно политизован суд који примењује селективну правду, бесмислено је узети његове одлуке као морално и историјски валидне. А и сама догађања у Сребреници су накнадно, због политизације, доведена под сумњу.

Прво је очигледно увеличан број убијених, а затим је, у западној режији, овом несумњивом злочину додата формулација геноцида. Геноцида није могло бити јер међу жртвама нема деце, жена, нити стараца, већ су стрељани углавном разоружани борци. Пре тога су отворени безбедносни пролази за извлачење цивила према Кладњу преко којих је пребачено око 25.000 људи. Нема никаквих идеолошких и програмских докумената који упућују на намеру геноцида.

Злочина свакако има у виду масовних стрељања, и тешко је наћи Србина који не саосећа са бошњачким жртвама и њиховим породицама. Међутим, конкретна улога Ратка Младића је врло упитна, што је показала његова одбрана. Очигледно је да Младић није издао наређење и да није организовао стрељања. Он је само 11. јула издао наређење за освајање Сребренице, а стрељања су се догодила од 13. до 16. јула.

Није био присутан на стрељањима, и издао је четири наређења у том периоду која упућују на непостојање његове улоге у тим злочинима. Такође, све снаге које су учествовале у овој операцији нису биле под Младићевом ефективном контролом, а посебно јединице МУП-а, и Младић није поседовао сазнање о размерама злочина у време догађања. Дакле, злочине које су вршили највећим делом српски осветници због претходних бошњачких злочина у Кравици и Братунцу, тешко да је одобрио или организовао генерал Ратко Младић.

Реакције на смрт

Срби у Републици Српској готово једногласно према генералу Младићу изражавају велико поштовање и трајну захвалност. Сматрају да у овом рату српски народ није претрпео геноцид – на просторима где се исти догодио током Другог светског рата – управо зато што је тамо војевао и командовао Ратко Младић. Исто мишљење имају и многи угледни интелектуалци у Србији, попут универзитетског професора историје Милоша Ковића.

Он сматра да ће тек проток времена омогућити мирнији суд о историјској улози генерала Младића, али и наглашава да је Младићевом заслугом избегнута трагедија српског народа попут оне из 1941. године, подвлачећи да је генерал Младић био изванредан војни старешина током читаве каријере, који је заклетву положио у СФРЈ – и ту заклетву одржао. У наставку закључује да историју не могу да пишу судски трибунали, него историчари.

Међутим, поводом смрти генерала Младића у хашком казамату, стигле су и неке сродне реакције ван српског простора. Руска Федерација – која се знатно отвореније и ангажованије борила за побољшање статуса генерала у хашком затвору од матичне српске државе – огласила се са највиших позиција у корист Ратка Младића. Било је и сличних индивидуалних реакција. Рецимо чешки новинар Радим Паненка је такође записао како је генерал Младић заслужан за то што се Србима у ратовима 90-их на босанско-херцеговачком простору није поновио геноцид.

Генерал Ратко Младић даје изјаву за Си-Ен-Ен, 1993. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/CNN)

Живот није мазио Ратка Младића који је одрастао у тешким условима. Као трогодишњак је остао без оца који је погинуо као партизански борац 1945. године у борби против хрватских усташа. Ово је била велика траума која је кроз живот пратила дечака из Калиновика, касније питомца војне академије, и бриљантног официра. Постоји опште сагласје у нашој војно-историјској заједници да је Ратко Младић у војничком смислу најрепрезентативнији наследник квартета чувених српских војвода: Мишића, Степановића, Бојовића и Путника.

Једне мркле ноћи за време рата у Босни, генерала Младића је у глуво доба пробудио тупи бол у грудима. Ускоро је зазвонио телефон, и тада је сазнао да је његова једина ћерка Ана извршила самоубиство. Доживео је античку трагедију да као отац сахрани сопствено дете. По његовој последњој жељи биће сахрањен управо поред ћерке на Топчидерском гробљу у Београду.

Међутим, све личне и тешке трагедије које је доживео у породици, као и све ратне драме које је имао свакодневно пред сузним очима, нису сломиле челичног генерала као што га је сломила издаја. Генерала Младића није издао српски народ, већ га је продала српска власт – зато српску државу у овом случају слободно можемо прогласити државом-издајником.

Рађање православца

Генерала Младића је ухапсила и предала хашком трибуналу власт у коалицији Бориса Тадића (ДС) и Ивице Дачића (СПС). Уколико је претходник Бориса Тадића са врха „жуте“ странке Зоран Ђинђић, симболично речено, својом главом платио ранију срамоту и издају, када је на Видовдан изручио бившег српског председника Милошевића – неко би могао протумачити да је у Младићевом случају Божја рука пала на Миодрага Микија Ракића. Овај прерано преминули високи функционер ДС-а и земљак Ивице Дачића из Житорађе преузео је на себе сву оперативу око хапшења и срамног изручења Караџића и Младића.

У том периоду је његов Житорађанин Ивица Дачић обављао функцију првог потпредседника Владе Републике Србије и министра унутрашњих послова – дакле, био је директно надлежан за ову работу. Пре тога, Мики Ракић је био познат само по томе што је у јавности словио за човека који је радо виђен гост у амбасадама англосаксонских држава. Када се услед тешке болести упокојио са непуних четрдесет година, државни врх на челу са Александром Вучићем је одлучио да Ракић буде сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Недалеко од гробова Андрића, Црњанског, Меше Селимовића, Киша, Павића, Булатовића, Душка Радовића, Добрице Ћосића, Лубарде, Паје Јовановића… Чиме је Мики Ракић заслужио пред историјом овакву почаст остаје нејасно: да ли хапшењем генерала Младића и Радована Караџића, очева оснивача Републике Српске, или истакнутом позицијом у хијерархији домаћих саговорника америчке и британске амбасаде?

На ово питање ће актуелна власт морати да пружи одговор кад-тад, а прст судбине побринуо се да генерал ипак не буде сахрањен на истој гробној алеји поред његовог издајника. Када се мало слегне прашина после генералове сахране, и када јесење лишће прекрије стазе које Топчидерским гробљем воде до Младићевог гроба, хоћемо ли тамо видети најодговорније за његову издају и предају како се кају? Хоћемо ли видети покајника Бориса Тадића? Или ћемо видети дежурног у свим актуелним српским издајама, Ивицу Дачића, како без икакве срамоте присуствује сахрани стојећи тик поред телевизијских камера, да га што крупније кадрирају?

Бивши председник Србије Борис Тадић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Insajder Video)

Генерал Младић практично није изгубио ниједну битку на бојном пољу. Али све његове ратне победе мање сјаје од једног његовог другог тријумфа. Онога када је победио самог себе. Сетимо се, као дете погинулог партизанског борца које је отишло из сиромаштва у бели свет, добио је војну стипендију Титове армије. И читавог свог живота до рата је био Југословен, атеиста и Титов официр.

Генерала Младића је ухапсила и предала хашком трибуналу коалиција странака које су водили Борис Тадић и Ивица Дачић

Тако је и почео у рату, као храбри и професионални војник, али као официр са наслеђеном идеологијом југотитоизма. Позната је анегдота када у болници обилази рањене војнике који носе кокарде или друга српска традиционална обележја на капама и униформама, и Ратко Младић од њих тражи да их скину. Један од њих је био и трагично преминули Звонко Осмајлић, који одбија Младићеву наредбу и пита га за кога онда ратују ако скину српска обележја.

Како је пролазило време у рату, тако је и генерал Младић мењао своја идеолошка (југословенска) уверења према српским традиционалним вредностима. Скинуо је петокраку и ставио традиционалну српску официрску капу из Великог рата, са српском заставом као амблемом. Вратио се Богу и Српској православној цркви. На онај свет одлази као велики српски генерал и као православац. Они који су га издали данас су сигурно свесни једне истине: шта год да су радили и коме год да су служили – нису успели да у српском народу избришу уверење да је генерал Ратко Младић српски херој. Зато нека ти је вечна слава наш генерале.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: РТРС/Танјуг

БОНУС ВИДЕО:

standard.rs

Генерал Младић у српској историји и предању

Милош Ковић

9–11 minutes

---

Победнички, одбрамбени рат против окупатора и њихових локалних помоћника везује Младића за традиције војвода Мишића, Степановића и Путника. По томе што су га Срби, које је бранио и сачувао, издали и предали непријатељу, подсећа на Дражу Михаиловића

Генерал Ратко Младић припада, без икакве сумње, главном току српске историје. Сагледан у дужој временској перспективи, у ширем историјском контексту, он ће остати упамћен превасходно као главнокомандујући војске која се борила за два кључна ратна циља: за спречавање геноцида над српским народом и за одбрану његовог права да остане у једној, својој, заједничкој држави.

Главни покретач устанака Срба у Крајини 1991. и Републици Српској 1992. био је, наиме, страх од понављања 1941. године, од геноцида започетог 1914. у покољима над српским цивилима у Подрињу, у концентрационим логорима Добој и Арад, да би био настављен 1941. по безбројним стратиштима широм Независне Државе Хрватске. То није била политичка манипулација, нити злоупотреба прошлости; 1991. још су биле живе генерације које су у непосредном, личном искуству носиле 1941. годину. Тамо где није стигла Младићева војска, геноцид је поновљен, по трећи пут у 20. веку.

Геноцид у Независној Држави Хрватској био је кључно формативно искуство Срба у 20. веку. Та колективна траума била је утолико страшнија јер су масовне злочине, почињене на најстравичније начине, починили они који су сматрани браћом, деловима једног народа. Да се Срби са том траумом нису суочили и да је нису залечили, види се и по томе што се у српској јавности и данас избегава да се ствари назову својим именом, онако како то чине остали народи који су претрпели геноцид, Јевреји или Јермени.

Када се набрајају непријатељске војске из Другог светског рата, и данас се пише о „Немцима, Италијанима, усташама, Бугарима“… Масовни злочини у Шапцу, Краљеву и Крагујевцу били су „немачки“, али покољи у Јадовну, Јасеновцу, Гаравицама, Старом Броду нису били „хрватски“, нити „муслимански (бошњачки)“, него „усташки“. Србија нема дан сећања на геноцид над Србима 1941-1945; српски парламент се ни данас не  усуђује да донесе чак ни резолуцију о овом геноциду. Образложење гласи: то би могло да наљути Хрватску, која би онда могла да се испречи на нашем „европском путу“…

Хашки аршини

Крајина и Српска нису хтеле да дозволе да им децу и жене живе спаљују у црквама и кућама, да их кољу, силују и живе сахрањују по крашким јамама. А то је 1991. и 1992. јасно и гласно најављивано, и у Загребу и у Сарајеву. Жртве таквих траума могу да почине ужасне, осветничке суровости. То се и догађало. Ратови су стравична ствар и из њих нико, па ни Срби, не излази чист и безгрешан. Тако је било и 1918. и 1945. године.

Треба прочитати пресуду Хашког трибунала у процесу против генерала Ратка Младића. Ту, наиме, није доказана одговорност генерала Ратка Младића ни за један ратни злочин. Као историчар и експерт одбране генерала Младића у Хашком трибуналу могу да посведочим да се у том документу, који жанровски припада нечему што би се могло назвати ненаучном фантастиком, нашла и једна тобоже моја реченица, коју никада нисам ни изговорио нити написао.

Са друге стране, као што је познато, Хашки трибунал ослободио је сваке кривице Орића, Готовину, Харадинаја и сличне; док Срби труну и умиру у њиховим казаматима, они које су осудили због злочина почињених над Србима могу се пребројати на прсте једне руке. И тих неколико несрећника одавно су на слободи.

Хашки трибунал је, дакле, објавио да се Срби могу некажњено убијати, као некакве бубашвабе, или прецизније – бубаруси. О томе најјасније сведочи однос овог суда према масакрираним српским цивилима у општинама Сребреница, Братунац и Милићи са једне, и стрељаним војницима Армије БиХ из Сребренице са друге стране. Нема у Хагу ни правде, ни истине, ни разума; то је само још једно велико српско стратиште.

Професор доктор Милош Ковић као сведок одбране у процесу који се водио против генерала Ратка Младића у Хашком трибуналу, 2015. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Ду$ан кОваЧевиЋ)

Други кључни мотив за побуну Срба 1991. и 1992. била је одлучност да се сачува држава у којој су Срби били уједињени и заштићени, за коју су њихови преци платили рекама крви у два светска рата. Генерал Ратко Младић остао је, као официр ЈНА, за разлику од великог броја својих колега, веран положеној заклетви. Док је југословенска држава постојала, он је штитио њен уставни поредак. Када је непријатељ опкољавао касарне и пуцао по војницима ЈНА, он га је кажњавао. Када је та држава разбијена, у времену конфузије и југословенских илузија, он је тачно знао шта му је чинити.

Има оних који тврде да је Ратко Младић био генерал у једном бесмисленом, братоубилачком рату, који ће разумни људи желети што пре да забораве. Стога се он, тобоже, не може поредити са прослављеним српским војводама – Путником, Мишићем, Степановићем, Бојовићем. Српски народ је, међутим, 1991. године нападнут баш као 1914. и 1941. НАТО државе учиниле су све што су могле да би разориле  Југославију и ратовале су против Срба рукама суседних народа, чије су политичке елите, као и 1914. и 1941, биле више него спремне да им послуже.

Тек када је генерал Младић поразио и бошњачке и хрватске војске, све маске су пале и НАТО је 1994. и 1995. године ушао у отворен ратни сукоб са Војском Републике Српске. Генерал Младић и његова војска, потпуно сами, под санкцијама Србије, без подршке Русије, тукли су се и са НАТО пактом. Најмоћнија војна армада у историји, на врхунцу своје моћи, понижена је када је Младићева војска похватала њене војнике и везала их за антене и остале потенцијалне циљеве ваздушних напада. Да је Младић победио и у овом рату, сведочи постојање Републике Српске. Он је своје војничке задатке испунио. Попуштања и компромиси одиграли су се за зеленим, преговарачким столом.

У заветној свести

Победнички, одбрамбени рат против окупатора и њиховних локалних помоћника везује генерала Младића за традиције војвода Мишића, Степановића, Бојовића и Путника. По томе што су га Срби, које је бранио и сачувао, издали и предали непријатељу, који му је потом јавно судио, како би га пред историјом осрамотио, он подсећа и на генерала Дражу Михаиловића.

На Дражину судбину подсећа и мржња којом су га овенчале управљачке елите суседних народа. Не треба очекивати да ће се то икада променити; нема разлога, међутим, да то има било каквог утицаја на однос Срба према генералу Младићу. Српским Југословенима за подсећање – СФРЈ не постоји већ готово 40 година.

Генерал Младић и његова војска, потпуно сами, под санкцијама Србије, без подршке Русије, тукли су се и са НАТО пактом

Главни непријатељи Младићеве војске, Англосаксонци и Немци умеју, међутим, и да изненаде. Први обично сачекају коју стотину година, да би непријатељу подигли споменик или по њему назвали неки хеликоптер или ракету. Тако су урадили са својим рођеним, убијеним краљем Чарлсом I, са Биком који Седи, Апачима и томахавцима. Потоњи су, пре Хитлера, умели да се понесу чак и витешки. О томе сведочи Макензенов споменик српским јунацима, браниоцима Београда из 1915, на Кошутњаку. Данас је, међутим, јасно – Хитлерова сенка је предуга и из ње се лако не излази.

Иронију на страну, историја је ипак непогрешив судија. Пишу је победници? Да, али само онолико колико траје њихова сила. Како рече Богдана Кољевић, не треба сумњати да ће историја генерала Ратка Младића временом сместити тачно на оно место које му припада.

Опрема припадника Војске Републике Српске (Фото: Wikimedia Commons/Соколрус/CC BY-SA 4.0)

Како објаснити данашњу, митску популарност генерала Ратка Младића међу Србима? Поштовање својих војника стекао је личном храброшћу, победничким етосом и војничком харизмом. Остао је поштен, без мрље у каријери. Посебно важно – његова породица, уместо да се обогати на народној муци, са њим је поделила и мучеништво и страдања.

И коначно, на најдубљем нивоу, „конац дело краси“ – умро је као у епским песмама, као засужњени јунак. Још од Светог кнеза Лазара Косовског, преко деспота Ђорђа Бранковића и небројених, по тамницама уморених хајдука, па до Карађорђа, Драже Михаиловића и Слободана Милошевића, Срби воле и памте оне који мученички скончају, на бојном пољу, коцу, у тамници, за свој народ, „за крст часни и слободу златну“.

На крају, запитајмо се због чега су Срби издали Ратка Младића, Радована Караџића, Слободана Милошевића и све остале хашке заробљенике? Јудинских тридесет сребрњака данас се зову – европске интеграције. Јуди је бар исплаћена његова награда. А Србија? Зар се она и данас, 2026. године, не тетура и пузи на свом европском путу? Јесмо ли успели да макар допливамо до тог Титаника? Је ли претерано рећи да Србија данас непријатељу предаје Србе на Косову и Метохији, поново у име европских интеграција, на исти начин као што је издала Ратка Младића?

Тешко је отети се утиску да смо сви заједно, свакога дана, на некаквом вишњем испиту. Хоћемо ли коначно да ставимо прст на чело? Да ли ћемо макар да освестимо шта је учињено, у наше име, са Крајином и шта се данас чини са Косовом и Метохијом? Хоћемо ли се коначно, као народ, покајати за издају генерала Ратка Младића, који нас је сачувао и који је за наше животе и нашу слободу дао све што је имао? Враћамо ли се заветима својих предака? Или настављамо да их газимо?

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: РТ Балкан

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Evstafiev/CC BY-SA 3.0/cropped

БОНУС ВИДЕО:

nspm.rs

: Министар правде Ненад Вујић: Генерал Ратко Младић ће бити сахрањен уз највише државне и војне почасти

:

~3 minutes

---

петак, 28. август 2026.

Министар правде Ненад Вујић изјавио је данас да ће генерал Ратко Младић бити сахрањен уз највише државне и војне почасти, а да ће о месту сахране одлучити Младићева породица. Вујић је навео да ће послати допис Механизму у Хагу поводом најављене истраге о смрти генерала Младића, уз очекивање да се утврди не само узрок смрти, већ и да ли је Младић адекватно лечен.

Министар је рекао да ће данас добити више информација о томе када ће тело Ратка Младића бити пренето у Србију и навео да све зависи од бирократских процедура Механизма у Хагу.

''Данас ћемо више знати, јер све зависи сада од њихових процедура, шта значи отварање истраге, да ли ће то успорити преузимање тела. Ми смо спремни да кренемо за Хаг чим сазнамо који су то следећи кораци, уз строго поштовање свих жеља породице генерала Младића с којима смо ми из Владе у редовном контакту'', рекао је Вујић за К1 телевизију.

Додао је да ће породица одлучивати о свему када је реч о сахрани Младића.

''То је све на њима да изнесу. Сигурно је да ће генерал Младић имати све војне и државне почасти које му припадају када говоримо о држави. О месту ће одлучити породица'', казао је Вујић.

На питање да ли Београд сада има простора да тражи преиспитивање начина на који је поступано према Младићу током последњих дана његовог живота, Вујић је одговорио да ће Србија ту могућност искористити и да ће се обратити Механизму у Хагу.

Вујић је казао да је синоћ стигло обавештење да је председница Механизма у Хагу Грасијела Гати Сантана наложила спровођење истраге о околностима смрти Ратка Младића, коме није омогућено да последње дане проводе у Србији.

''Она је видела проблем, не мислим да је увидела грешку. Ја ћу данас послати допис у коме ћу рећи да очекујем да та истрага неће бити само ради утврђивања узрока смрти, да ли је отказивање срца, плућа и тако даље, него да ће ићи и у правцу да ли је адекватно лечен у последњим данима живота, то се износи као спорно питање'', истакао је Вујић.

Навео је да су све гаранције у случају Младића дате уз подршку и инсистирање председника Александра Вучића.

''Његово обраћање Трибуналу и наше обраћање, све је било заједнички напор и са његовом сагласношћу смо нудили све гаранције које су потребне. Време нас је, нажалост, претекло, с једне стране, а са друге стране, бирократски однос према тако значајном питању као што је било питање болесника који је ушао у последње дане живота'', рекао је Вујић.

(РТ Балкан)

kosovo-online.com

Pritisak SAD i EU: Može li međunarodni faktor da reši političku blokadu na Kosovu?

8–10 minutes

---

Iako iz SAD i EU stižu sve oštriji signali nezadovoljstva zbog neformiranja kosovskih institucija, Vašington i Brisel u ovom trenutku neće vršiti pritisak ili primeniti radikalne ekonomske sankcije prema Prištini, smatraju sagovornici Kosovo onlajna, ocenjujući da je reč o unutrašnjem pitanju i veštački izazvanoj krizi za koju najveću odgovornost snosi premijer u tehničkom mandatu Aljbin Kurti.

Piše: Milena Miladinović

Kosovo je nakon junskih izbora i dalje bez institucija, a Sjedinjene Američke Države pozvale su političke lidere na Kosovu da sarađuju u skladu sa Ustavom i odlukama Ustavnog suda.

Iz Stejt departmenta su ukazali da kontinuirani politički zastoj dovodi do propuštenih prilika za Kosovo.

„Vreme je da lideri daju prioritet napretku i stabilnosti, u interesu svih građana“, naveo je portparol Stejt departmenta.

Sličan poziv kosovskim političarima je 12. avgusta uputila i Ambasada SAD u Prištini, dok je Kancelarija Evropske unije izrazila zabrinutost zbog činjenice da još uvek nisu uspostavljene nove institucije, uz poruku da odlaganja ugrožavaju mogućnost Kosova da iskoristi prilike koje Unija nudi, uključujući one u okviru Plana rasta za Zapadni Balkan.

Ovakve pozive poslanici opozicije na Kosovu okarakterisali su kao upozorenje za Samoopredeljenje.

Prema rečima člana Alijanse Burima Ramadanija, poslanici Pokreta Samoopredeljenje ne ispunjavaju svoju dužnost na koju su se zakleli, navodeći da poziv SAD i EU o formiranju institucija treba da bude upozorenje toj stranci koja blokira rad parlamenta. 

Poznavaoci političkih prilika ocenjuju da SAD i EU mogu da nateraju Kosovo da formira institucije, ali da trenutno ne postoji pravi pritisak na političare, te da se sve svodi na savete i kritike.

Oštriju reakcija, u smislu sankcija ili blokada, sagovornici Kosovo onlajna ne očekuju, barem ne za sada, jer politička blokada, kažu, nije međunarodna obaveza koju je Priština preuzela, već unutrašnja veštačka kriza, ali i zato što je Amerika okupirana drugim globalnim krizama.

Dobar signal

Viši saradnik Instituta za spoljnu politiku Džon Hopkins Edvard Džozef kazao je da je izražavanje nezadovoljstva pozitivan signal Vašingtona, ali da je malo verovatno da će SAD upotrebiti sve poluge uticaja i ekonomske mere.

Džozef je za Kosovo onlajn rekao da je odgovornost za veštačku krizu na Kosovu najviše na premijeru u tehničkom mandatu Aljbinu Kurtiju.

„Ne verujem da je moguće vršiti direktan pritisak, jer je odgovornost za ovu potpuno veštački izazvanu krizu podeljena. Očigledno je da najveću odgovornost snosi Kurti, jer je pobedio na izborima, a već je mogao da se opredeli za konsenzualnog kandidata za predsednika i da se izvuče iz ovog haosa. Istovremeno, odgovornost snosi i opozicija. Ovo je kriza za celu zemlju, i veoma je štetna za zemlju. Zato je pozitivno i ohrabrujuće što američka administracija izražava svoje nezadovoljstvo i na taj način stvara određeni pritisak“, kazao je Džozef.

Prema njegovim rečima, reakcije SAD i EU na političku blokadu na Kosovu su dobar signal.

„Mnogi kažu: Trampova administracija uopšte ne mari za Balkan. Zato je ohrabrujuće videti da ona izražava svoje nezadovoljstvo, kao što to čine i zemlje Evropske unije. Mislim da postoji odgovarajuća uloga za zemlju poput Sjedinjenih Država da sarađuje i razgovara sa političkim liderima i pokuša da im pomogne da postignu dogovor koji je, pre svega, suverena odluka suverene države Kosovo, ali i da konačno izađu iz ovog zastoja, koji je, ponavljam, veoma loš za zemlju“, dodao je naš sagovornik.

Kako je kazao, Sjedinjene Američke Države imaju poluge uticaja, ali ih neće iskoristiti po pitanju Kosova, jer su uključene u mnoge druge globalne krize.

„Kosovo je mala zemlja i kada bi SAD upotrebile sve svoje poluge, mogle bi to da urade, ali malo je verovatno da će to učiniti. Sjedinjene Države imaju globalne odgovornosti i uključene su u velike krize, sada i u Ukrajini i Iranu. Tu su i trgovinska pitanja. Postoji mnogo toga čime američka vlada mora da se bavi, osim veštački izazvane unutrašnje političke krize na Kosovu“, smatra Džozef.

O ekonomskim merama ili sankcijama za Kosovo je, dodaje Džozef, teško govoriti, jer je politička blokada na Kosovu unutrašnje pitanje i nije reč o međunarodnoj obavezi koju je Priština preuzela, a nije ispunila.

„Nije tako jednostavno govoriti o ekonomskim merama, jer je odgovornost podeljena. Drugo, ovde nije reč o međunarodnoj obavezi koju Kosovo ne ispunjava, niti o obavezi koju je Kosovo preuzelo, a ne poštuje. Ovo je unutrašnji problem među političkim liderima Kosova koji ne ispunjavaju odgovornost koju imaju prema biračima i koji postupaju na veoma sebične i cinične načine, i to je veoma zabrinjavajuće. Ponovo kažem, odgovornost je podeljena, ali realnost je da je Kurti taj koji je pobedio na izborima i koji ima najveću mogućnost da probije ovaj zastoj. On snosi najveću odgovornost“, rekao je Džozef.

I bez sankcija i zabrana veliki gubitak

Analitičar Nedžmedin Spahiu kazao je da je formiranje institucija u interesu Kosova i da to ne bi trebalo da bude preporuka Evropske unije ili Amerike, već želja i spremnost kosovskih političara.

„Formiranje institucija je nacionalni interes Kosova i to ne bi trebalo da bude preporuka od nekog, a da li će Kurti poslušati ono što kažu Amerikanci, to je znak pitanja. On je i ranije umeo da ih ne sluša. Ako ne sluša interes naroda na Kosovu, kako da očekujemo da će poslušati šta mu Amerika ili neko drugi kaže“, naveo je Spahiu za Kosovo onlajn.

Spahiu je mišljenja da SAD i EU neće uvoditi Kosovu zabrane ili sankcije zbog neformiranja institucija, ali je dodao da Kosovo političkom blokadom mnogo gubi.

„Kasni se sa realizacijom dogovora iz Brisela, sa predsednikom Vučićem, koji je nacionalni interes Kosova, i sa mnogim drugim stvarima. Nema pomirenja, ne grade se putevi, ne gradi se ništa, ne radi se ništa. Osim rušenja nelegalnih građevina na jezerima, ništa se drugo ne radi. To je ipak veliki gubitak za Kosovo“, kazao je analitičar.

Spahiu je mišljenja da Kurti ne bi reagovao na spoljni pritisak, opisujući ga škrtim u pregovorima sa Demokratskim savezom Kosova po pitanju izbora predsednika Kosova.

„Kurti traži predsednika koji bi bio pod njegovom kontrolom, a to je neprihvatljivo i za opoziciju i za sve ostale. Narod na Kosovu je dao mogućnost Kurtiju da formira vladu, ali ne i da drži sve institucije u svojim rukama“, rekao je Spahiu.

Jači pritisak nakon novih izbora

Istraživač studija bezbednosti Nikola Vujinović mišljenja je da će se pritisci pojačati, ali tek nakon novih izbora na kojima će, kako predviđa, lider Samoopredeljenja Aljbin Kurti odneti ubedljiviju pobedu nego na proteklim.

„Mislim da ćemo ući u još jedan krug izbora, gde će Kurti da odnese značajniju pobedu nego što je to bilo sad u junu mesecu, i da će onda biti pritiska na njega. Bojim se da u ovom trenutku postoji određena neusaglašenost između Sjedinjenih Američkih Država i evropskih saveznika po pitanju toga šta će biti na Zapadnom Balkanu. Vidimo u Albaniji „Flamingo revoluciju“, u Bosni i Hercegovini probleme po pitanju visokog predstavnika, tu je i nestabilnost na Kosovu“, kazao je Vujinović za Kosovo onlajn.

Po pitanju pritiska, naš sagovornik kaže da je za sada sve na nivou saveta i kritika, ali da međunarodni faktor „ima lek za Kosovo, ali ne želi da ga propiše“.

„Videli smo kako je Sorensen jednom posetom 14. marta rešio određene probleme sa Kurtijem. To je lek za takvo ponašanje, ali ne vidimo da taj lek saveznici Kosova žele da propišu“, kazao je on.

Prema rečima Vujinovića, kritike upućene Kosovu su lažne.

„I biće lažne još neko vreme dok se ne utvrdi šta će biti sa Hašimom Tačijem i presudom, šta će biti sa Vjosom Osmani unutar DSK, Abdidžiku je preživeo, ali da li će preživeti i novi krug izbora? Vidimo najave da će biti novih pregovora po pitanju potencijalnog predsednika. To je borba za život Abdidžikua. A na kraju, kako će uspeti da se reši ustavna nedoumica – ko može da bude vršilac dužnosti predsednika, da li je to Dehari ili je to Hadžiju“, naveo je on.

U svakom slučaju, dodaje Vujinović, rešenje krize zavisi od međunarodnih sponzora.

„Nedostatak rešenja znači da sponzori nisu zainteresovani za rešenje iz sopstvenih motiva, ali mislim da to ide na ruku Kurtiju“, zaključio je Vujinović.

Вучић: У Црној Гори желе да преваспитају Србе, Србија је мета бруталне кампање

in4s.net

Вучић: У Црној Гори желе да преваспитају Србе, Србија је мета бруталне кампање

ИН4С

6–8 minutes

---

Новинари су током обиласка Лучана питали председника Србије Александра Вучића шта српски народ у Црној Гори може да очекује с обзиром да је изашла анализа у „Вијестима”: „са хрватима треба да буду стрпљиви, а са Србијом на дистанци”

„Они у Погорици и воде ту политику, они хоће да тих 33 одсто Срба који живе тамо да их преваспитају да не буду поново Срби на неким следећим пописима, а што се Србије тиче, желе што горе односе са Србијом. Не морате да гледате њихове институционалне потезе према Србији који су језиви, довољно је да им погледате медијску сцену и да вам буде јасно да је Србија мета најбруталније кампање од шест, седам дана. Код нас се Црна Гора успут повремено помење. код њих је 90 одсто времена све против Србије”, објаснио је председник

Након критика које Црна Гора свакодневно упићује, председник Србије подсетио је на њихово лицемерје.

„Само чекам како ће још патриотских критика мало да ми држе око тога ко се с ким среће, него да их питам је л су усвојили и 21. пакет санкција Русији. Они су увек први, кад Брисел само најави одлуку, Црна Гора је прва, нису баш ни видели одлуку, али нема веле, не постоји одлука против Руске Федерације коју они сиу подржали и то све унапред бланко”, рекао је Вучић.

„Нисам позвао на бојкот Хвара и Брача, само ми је све лепше у Србији”

Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас, током посете југозападу земље, да није позвао на бојкот Хвара, Брача, Бодрума нити било ког другог туристичког места, већ да је само рекао да су му Кокин Брод, Увачко језеро и друга места у Србији лепша.

Вучић је говорио и о претњама које су му, како је навео, упућене, поручивши да ће без обзира на њих наставити да ради свој посао, док ће се о томе ко има подршку грађана одлучивати на изборима.

Одговарајући на питање о реакцијама у хрватским медијима након снимка који је објавио на Инстаграму и тврдњама да је позвао на „бојкот Хвара и Брача”, Вучић је то негирао.

„Нисам позвао на бојкот ни Хвара ни Брача. Ја сам рекао да ми је лепши Кокин Брод него Хвар, Брач и све друго. Да кажем да ми је лепши Хвар и Брач, који сам последњи пут видео пре 40 година, шта? Одакле би ми било право да ми Хвар и Брач буду лепши него Кокин Брод? Сто пута ми је лепши Кокин Брод, Увачко језеро, све у Србији него тамо”, рекао је Вучић.

Председник је поновио да његова изјава није представљала позив грађанима да бојкотују било коју туристичку дестинацију.

„Ни на какав бојкот никога нисам позивао и шта са тим? Шта хоћете од мене? Да кажем да ми је лепши Брач? Ја ништа не разумем, ја пола тих напада уопште не разумем. Можда сам ја старомодан. Како мислите да кажем да су ми лепши Бодрум, Хвар, Брач или било које друго место”, казао је Вучић.

О претњама: Наставићу да радим свој посао

Вучић се осврнуо и на изјаве политичких противника за које је навео да говоре о „мртвима” и победи, поручивши да га такве поруке неће одвратити од обављања посла.

„Победићемо? Ко каже то? Сваки дан слушам, не знам више ни колико дуго, да ћу бити мртав, а још сам жив”, рекао је Вучић.

Он је истакао да га много више занимају пројекти који се реализују широм Србије и реакције грађана на оно што је урађено.

„Толико сам срећан када видим да се нешто ради у земљи, када видим да су људи задовољни и када поштују нечији рад. Поштују и рад ове државе која је то платила, јер је то огроман новац”, поручио је председник.

Како је нагласио, претње неће утицати на његов рад.

„Можете да ми претите колико год хоћете, ја ћу да наставим свој посао да радим и то је то”, рекао је Вучић.

О најављеном скупу у Ваљеву: „Њих само фотеље занимају”

Вучић се осврнуо и на дешавања у Ваљеву и најављени скуп блокадера, оптужујући их да су својим поступцима и, како је рекао, лажима вршили притисак на Василија Лаловића.

„Мало им је очигледно било што су убили Василија Лаловића. Што је човек морао да се убије због њихових лажи. И сад су га само скинули са листе. Неко се поноси оним што је урадио, онај ко нема чиме да се поноси, он ће да обележава чудне ствари”, рекао је Вучић.

Говорећи о одавању поште страдалима у паду надстрешнице у Новом Саду, Вучић је критиковао шеснаестоминутно ћутање.

„Имамо Србе православне вере, Бошњаке муслимане, Албанце муслимане, имате све вероисповести и нигде нема обичаја да се стоји 16 минута и ћути, сатанистички обичај, то не постоји нигде. И шта их брига. Јесте чули негде да се даје 40 дана кучету које је згазило возило Хитне, е па има код наших блокадера, само код њих. Ја ћу за то време да обилазим и гледам шта је то што радимо и да урадимо више за народ. Да се бавим њиховим бесмислицама не могу”, казао је председник.

„Надам се да бише никога неће да убију”

„Надам се да никога више тако неће да убију и да ће некада да се сете Милице Живковић и Василија Лаловића. Да се сете како су лагали и какав су терор спроводили над породицом Лаловић, а да тај човек није ни био те вечери у Ваљеву”, рекао је Вучић.

Председник је говорио и о нападима на полицајце, поручивши да ће подржавати припаднике полиције који, како је рекао, обављају један од најтежих послова.

„Ти напади на наше полицајце, на људе који су трпели најстрашнији терор, увек ћу бити на страни наших полицајаца и оних који раде један од најтежих послова, а они нека раде своје”, казао је Вучић.

Он је затим активности блокадера упоредио са инфраструктурним радовима које је обилазио током посете.

„Питајте народ је ли задовољнији овим путем или што му сваки дан неко стане и препречи пут и стоји и гледа у небо и нико не разуме шта тачно раде. Они ни не знају имена и презимена погинулих у Новом Саду, никада породице нису обишли, њих само фотеље занимају”, закључио је Вучић.

„Видећемо ко ће победити када дођу избори”

Говорећи о политичкој борби и тврдњама о томе ко ће победити на изборима, Вучић је поручио да се подршка грађана не утврђује унапред, већ на изборни дан.

„А ко ће да победи, видећемо када дођу избори. Гласови се не броје месец, два, три или годину и по унапред, него тог дана. Када се гласови преброје, онда се грађанима Србије саопшти какав је резултат”, рекао је Вучић.

Он је додао да због тога „нема никакав проблем ни са чим”, а осврнуо се и на мађарског премијера Виктора Орбана.

„Никакав проблем немам ни са чим. Видим како се мој пријатељ Орбан овде провео”, закључио је Вучић, преноси Политика.

Continue Reading

Маригарита Симоњан о изјави новинара ФАЗ-а Михаела Мартенса: Русија је већ показала шта се дешава Немцима који покушају да убију Русе

nspm.rs

: Маригарита Симоњан о изјави новинара ФАЗ-а Михаела Мартенса: Русија је већ показала шта се дешава Немцима који покушају да убију Русе

:

~3 minutes

---

понедељак, 10. август 2026.

Пронађите НСПМ на

&

понедељак, 10. август 2026.

Русија је већ показала шта се дешава Немцима који покушају да убију Русе, изјавила је Маригарита Симоњан, главна уредница РТ-а и медијске куће "Русија севодња", коментаришући изјаву новинара ФАЗ-а Михаела Мартенса. "Дописник ФАЗ-а Михаел Мартенс се брани – очајнички – од буре беса на интернету након што је питао Зеленског како би Европа могла да му помогне да 'убије више Руса'", приметила је она. FAZ correspondent Michael Martens is defending himself — desperately — from a storm of online anger after he asked Zelensky how Europe could help him “kill more Russians.” He is a grandson of a high-grand ranking Wehrmacht officer. We showed exactly the Germans of his ilk what… pic.twitter.com/K7rVbvZaIL — Margarita Simonyan (@M_Simonyan) August 10, 2026 Како је подсетила, Мартенс je унук високо рангираног официра Вермахта. "Показали смо управо Немцима његове врсте шта се дешава када покушају да убију Русе. Штета што његов деда није ту да га подсети", написала је Симоњан на Иксу. У суботу, на конференцији председника Србије Александра Вучића и лидера кијевског режима Владимира Зеленског, немачки новинар Михаел Мартенс питао је шта европске земље могу да ураде "да помогну у убијању више Руса". Портпарол руског Министарства спољних послова Марија Захарова изјавила је јуче да су представници "цивилизованог" Запада одговорили "гробном тишином" на антируске изјаве Мартенса, "наследног нацисте". Према речима Захарове, Мартенс је прави "смеђи пропагандиста" и шири ксенофобне изјаве. У Немачкој је креирана петиција којом се захтева отпуштање новинара "Франкфуртер алгемајне цајтунга" (ФАЗ) Михаела Мартенса због његових коментара о Русима. Петиција је објављена на платформи change.org. Отпуштање новинара је затражио и Савез новинара Русије, поручивши да је понашање новинара флагрантно кршење професионалних и моралних стандарда. (РТ)

Google +0  0  0 Blogger0