Командант француских специјалних снага у оквиру КФОР-а 1999. године и некадашњи командант елитног Падобранског пука у оквиру Легије странца, пуковник у пензији, Жак Огар сматра да је НАТО агресија на СР Југославију 1999. била кршење међународног права, а да су њени ефекти видљиви и 27 година касније кроз систематски покушај етничког чишћења Срба са Косова и Метохије. Како је рекао „Европа је за њега умрла 1999. године у Приштини".
Он јеса жаљењем констатовао да је у агресији на тадашњу СРЈ учествовала и Француска, а то објашњава жељом тадашњих власти да се „приближе НАТО-у супротно политици Шарла де Гола".
„Француска је учествовала нажалост у тој агресији против Србије, заборавивши вековно пријатељство које нас је везивало, наравно још од Великог рата 1914 – 1918. А можемо чак ићи уназад до средњег века, до Јелене Анжујске, до Косова поља, итд", наводи пензионисани пуковник француске војске.
Подсећајући да је у НАТО бомбардовању страдало око 3.000 људи, наглашава да су САД тада користиле и муницију са осиромашеним уранијумом.
„То је онда ратни злочин", наглашава Огар.
Рекао је и да је за Србе „драматична ситуација на Косову и Метохији".
„То је трајни прогон за Србе.То је намера да се протерају последњи Срби који су остали, и то страхом, застрашивањем, насиљем, терором, административним прогонима.За 27 година тог режима видимо да је српско становништво буквално нестало на 'Косову'.Остали су, наравно, одређени упоришни пунктови, постоје релативно у областима светиња", рекао је Огар и апострофирао манастире Грачаницу, Дечане и Пећку патријаршију.
Како је рекао „лудило насилне власти Албанаца, Аљбина Куртија и других, је опсесија".
„Желе да протерају последње Србе са 'Косова'. То је опсесија. Већ 27 година.Био је погром 2004. али независно од тога, постоји читав низ сталних акција усмерених на пољопривредна имања, на изоловане фарме, на изолована села, на школе, како би се терорисала што је могуће више српска популација да би отишла. Ето стварне ситуације на 'Косову' данас. Веома далеко, веома далеко од примерне демократије како су господин (Бернар) Кушнер или господин Бернар-Анри Леви волели да кажу. Европа је, за мене, умрла у Приштини 1999. године„, истиче Огар.
Како је навео бомбардовање СР Југославије 1999. године није само дестабилизовало Косово и Метохију, већ цео Балкан.
„Видимо посебно шта се дешава наравно на 'Косову' данас, али видимо шта се дешава и у Босни и Херцеговини. Видимо шта се дешава у Републици Српској.Видимо притиске који се врше на Србију.Јасно је да Балкан није повратио мир. Та агресија из 1999. против Србије представљала је кршење међународног права, представљала је кршење Повеље ОУН, Савета безбедности чија је резолуција 1244 и даље важећа„, рекао је Огар.
Алијанса је 1999. године, према његовим речима, први пут из одбрамбене улоге „постала ратна машина".
Како је навео „оно што се данас дешава на Блиском истоку је последица онога што се догодило 1999. године".
„САД које су доминантна сила НАТО-а и желе да остану доминантна сила НАТО-а. У супротном, радије би укинуле НАТО. Али, САД желе да задрже своју светску супремацију, своју глобалну хегемонију", сматра Огар и наводи примере Венецуеле, Ирана, Либана и Палестине.
Како је додао „америчка сила не прихвата суверене и независне земље".
„У суштини, шта се догодило 1999.? Једна невероватна међународна коалиција, окупљена под заставом НАТО-а извршила је агресију на Србију зато што је једна њена покрајина Косово и Метохија, такође била предмет оружане побуне страног порекла", закључио је француски пуковник.
: На данашњи дан пре 20 година, у притвору у Хагу, умро је бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић
:
7–9 minutes
БЕОГРАД - Слободан Милошевић, централна личност српске политике последње деценије 20. века, дугогодишњи председник Србије и потом Савезне Републике Југославије, умро је пре 20 година, 11. марта 2006. у притворској јединици Трибунала за бившу Југославију у Шевенингену, у Хагу.
У сам врх политичког живота у Србији доспео је маја 1986. када је избио на челну позицију партије, Савеза комуниста, у својству председника Председништва Централног комитета партије, да би неприкосновена прва личност Србије постао после Осме седнице ЦК СК Србије 23/24. септембра наредне 1987. године.
Бројне делегације, не само Срба, са Космета долазиле су тада у Београд, с вапајима да им се помогне, а хиљаде исељеника са Косова и Метохије, под притиском екстремиста албанске већине, преплавиле су претходних година унутрашњост Србије
Претходно, после посете Косову априла те године, када је настојао да помогне смиривању прилика на Косову и Метохији, запажено је његово обраћање у Косову Пољу.
Било је то време широког незадовољства у Србији због трагичне позиције сународника на Косову који су деценијама били изложени разним видовима притисака па и терора од стране како екстремиста међу косметским Албанцима, тако, неретко, и од стране тамошње администрације.
Бројне делегације, не само Срба, са Космета долазиле су тада у Београд, с вапајима да им се помогне, а хиљаде исељеника са Косова и Метохије, под притиском екстремиста албанске већине, преплавиле су претходних година унутрашњост Србије.
Једна од последица дугогодишњег нагомиланог незадовољства била су превирања унутар партијске организације у Србији на тему метода којима ваља решавати неодрживу ситуацију на Косову и Метохији.
На том таласу општег незадовољства на челно место партијске организације у Србији избио је Слободан Милошевић који је обећавао заокрет и ефикасно решавање мучне ситуације на Косову.
На том таласу општег незадовољства на челно место партијске организације у Србији избио је Слободан Милошевић који је обећавао заокрет и ефикасно решавање мучне ситуације на Косову
Милошевић је рођен у Пожаревцу августа 1941.
Отац Светозар, који је завршио Богословију на Цетињу, радио је као вероучитељ. По потреби службе године 1938. нашао се у Пожаревцу, где су провели и период окупације. По разводу, радио је као наставник руског у Црној Гори. Мајка, која је после развода радила као васпитачица у средњошколском центру у Пожаревцу, била је изразити присталица поратног режима, што за оца, изгледа, није извесно.
Милошевић је члан Савеза комуниста постао је као гимназијалац 1959. године, а важио је за савесног ученика и потом студента.
Одредила га је, највероватније, средњошколска емотивна веза која је прерасла у брак, са Мирјаном Марковић.
Њено порекло кћерке Моме Марковића, високог партијског и државног функционера, а још више трагична судбина мајке Вере Милетић, која је страдала као скојевка током окупације, пресудно је утицало како на њен тако и на заједнички животни пут.
Постоје сведочења да га је она усмерила на студије права, а он је наводно првобитно размишљао о архитектури. Учесник је иначе више радних акција, још од средњошколских дана. Правни факултет Универзитета у Београду окончаће крајем 1964. године.
Већ током другог семестра студија, градећи партијску каријеру, доспева на позицију руководиоца факултетског комитета СК. У завршним годинама студија био је запослен у Универзитетском комитету СК.
У Скупштини града Београда, као сарадник легендарног Бранка Пешића, радио је од 1966. да би се 1970. нашао у предузећу Техногас.
Председник Пословног одбора Београдске банке постаје крајем седамдесетих, да би потом био и представник Београдске банке у Њујорку.
Године 1980. доспева на чело општинског комитета СКЈ Стари град. Две године затим, средином 1982. постаје члан ЦК СК Србије, а онда 1984. нашао се на челу Градског комитета СК Београда.
Пошто је председник Председништва ЦК СК Србије постао маја 1986. године, у време општег превирања услед нагомиланог незадовољства због ситуације на Косову и Метохији, односно трагичне позиције тамошњих Срба, уследиће преломна Осма седница ЦК Савеза комуниста Србије, септембра 1987. године, која је означила потпуни разлаз Слободана Милошевића и Ивана Стамболића, који га је претходно деценијама доводио на важне позиције, од Техногаса до места председника Председништва ЦК СК Србије.
Неслагања око метода којима би требало решавати кризу на Косову и Метохији, довело је тада до обрачуна унутар врха партије, при чему је Милошевић како отвореним наступом тако и одлучношћу изненадио
Неслагања око метода којима би требало решавати кризу на Косову и Метохији, довело је тада до обрачуна унутар врха партије, при чему је Милошевић како отвореним наступом тако и одлучношћу изненадио. Посебно су стари партијски кадрови били збуњени новим манирима, а и чињеницома да се више није наступало немушто.
У то време, обећана енергичност наишала је на широку подршку јавности.
Уследиле су промене уставног положаја аутономних покрајина унутар Србије, што су присталице Милошевића истицале као велику заслугу, иако је већи део тог посла заправо претходно већ обавио Иван Стамболић, али тихо, као унутарпартијско надметање.
Маја 1989. постаје председник Председништва СР Србије. На првим директним изборима, децембра 1990. огромном већином гласова изабран је за председника Србије. Поново је изабран за председника Србије на превременим изборима, децембра 1992.
Оснивач је и председник, до смрти, Социјалистичке партије Србије, образоване спајањем дотадашњег Савеза комуниста и Социјалистичког савеза радног народа.
Од 1997. до октобра 2000. године био је председник Савезне Републике Југославије.
Његовим успехом сматра се, такође, мировни споразум за БиХ, када је био један од кључних актера. Предводио је делегацију СРЈ и Републике Српске током мировних преговора у Дејтону, САД, новембра 1995. године. Споразум је коначно потписан у Паризу, децембра, чиме је успостављен мир у БиХ.
Био је жртва, готово све време деведесетих, страховите негативне пропаганде западних медија
Развлашћен је масовним бунтом и превратом 5. октобра 2000, чему су претходили избори крајем септембра 2000. када је Војислав Коштуница, тада кандидат ДОС-а, добио више гласова од њега за позицију председника СРЈ.
Његовом обарању, осим агресије НАТО на СРЈ 1999. године, с циљем отимања Косова и Метохије од Србије, чему се одлучно супротставио, допринело је нагомилано незадовољство претходних година, почев од распада Југославије, ратова који су пратили разбијање земље, тешких међународних санкција, сиромаштва и безнађа.
Био је жртва, готово све време деведесетих, страховите негативне пропаганде западних медија.
Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу објавио је 27. маја 1999. године, у јеку агресије НАТО на Србију односно СРЈ, оптужницу против Милошевића. Ухапшен је 1. априла 2001. године, а изручен 28. јуна исте године после чега је уследило суђење.
На челу Србије и СРЈ, налазио се у изузетно тешким околностима глобалних ломова. Било је то време распада Источног блока, Совјетског Савеза, Југославије, Чехословачке.
Сепаратизам и терористичка средстава коришћена приликом разбијања Југославије уживала су подршку кључних структура моћи ондашњег света, при чему су жртве представљене као кривци, међу њима и Србија и Слободан Милошевић.
Сахрањен је у дворишту породичне куће у Пожаревцу.
Душан Пророковић: Пут З. Балкана ка ЕУ и званично је постао бесмислен
darkon
7–9 minutes
Душан Пророковић: Пут З. Балкана ка ЕУ и званично је постао бесмислен
05.03.2026. - 9:17
Фото: European Union
На питање председника Црне Горе Јакова Милатовића током последње Минхенске безбедносне конференције о даљем току евроинтеграција, немачки канцелар Фридрих Мерц одговорио је следеће: Брисел остаје посвећен Западном Балкану, они не желе да нас изгубе и зато им треба нова стратегија!
Колико пута је исто речено претходних деценија? И чему опет нова стратегија? Каква нова стратегија? Шта ће нам нове стратегије када имамо старе које или нису примењиване до краја или чак нису примењиване уопште?
Да је ЕУ стало до Западног Балкана могли су укључити целокупан простор (на ком реално живи мање становника него у Румунији) у свој састав већ неколико пута до сада или макар пронаћи модел за функционалну интеграцију преко релативизације значаја граница и олакшавање повезивања.
Понижавајући процес
Овако, од стратегије до стратегије, од комесара до комесара, од поглавља до кластера, изгубио се смисао процеса који предуго траје. И не само да се изгубио смисао, него ово што се дешава постаје понижавајуће за балканске народе.
Наравно, притиснути егзистенцијалним недаћама и уплашени још горим кризама као последицама текуће турбулентности у међународним (и поготово европским) односима, многи ће се претварати да понижења нема или да се не осећају пониженим.
Међутим, подсвесно исплива пре или касније, манифестује се кроз разне видове радикализација и по правилу оставља дуге и драматичне последице. Због тога, вероватно се евробирократији чини како и даље може радити шта хоће, али посматрано са становишта политичке психологије извесно је да не могу то радити докле хоће.
ЕУ је кардинално грешила и нема било каквих назнака да ће са новим стратегијама такве грешке исправљати. Напротив, лансираном тезом о могућем приступању нових чланица без права вета прави се нова грешка. Јер, ионако климав рејтинг ЕУ још више ће се „заљуљати", а даље понижавање поларизоваће балканска друштва. Одавно тема евроинтеграција не представља факторе политичке хомогенизације и друштвене мобилизације на Балкану, а са новом стратегијом која садржи нову системску грешку све су прилике – постаће најпре фактор политичких сучељавања, а затим и друштвених сукобљавања. Зашто?
Прво, улазити на „мала врата" у ЕУ након четврт века „пешачења" и седање у „магарећу клупу" није само по себи згодно и утиче на колективно самопоуздање. Између два политичка (и друштвена) пола – између оних који ипак држе до себе и оних који мисле да на свако условљавање треба пристати – ствара се испрва плићи јаз, а онда протоком времена све дубљи ров. Најпре начелна сучељавања прерастају у два погледа на свет, различите оквире – теоријске и методолошке – кроз које се посматрају живот и окружење, па се тако артикулишу две непомирљиве реалности.
Друго, потрчати у међународну организацију у којој би добили све обавезе, а не би имали сва права, са становишта суверености и одбране националних интереса апсолутно је сулудо. Стварање ЕУ било је дуго и сложено баш због преговора који су изнедрили комплексне механизме одлучивања. Ти механизми подразумевају да су чланице (привремено) уступале део суверених надлежности институцијама ЕУ, али и себи осигуравале права како да на заједничке одлуке утичу. Најважније право којима се осигурава заштита националних интереса у процесу евроинтеграција је право вета.
Услед кризе унутар ЕУ, тренутно не постоји никаква пројекција о томе како ће изгледати ова целина за пет година
Треће, прича о приступању нових чланица без свих права није се „закотрљала" због Балкана, него због Украјине, Молдавије, Грузије и сада – Јерменије. Уочљиво је да се ту ради пре свега о геополитици и осмишљавању нове платформе за продужавање сукоба са Русијом, а не о функционалној интеграцији која треба да отвори нове (економске) перспективе.
Четврто, када је о Русији реч, данашња евробирократија нема никакву излазну стратегију, она инсистира на убрзавању процеса милитаризације. Из тог угла гледано, геополитички приступ значи вођење егзистенцијалног рата против Русије, ослањањем на хибридно ратовање или конвенционални рат, у крајњој линији је и свеједно. Генерално, ЕУ се више не приступа због мира, већ због рата, а они који немају сва права приликом одлучивања не могу ни утицати на дефинисање циљева рата. Тако да им остаје ратовање за туђе циљеве.
А шта са лажним Косовом?
Пето, услед свепрожимајуће кризе унутар ЕУ, тренутно не постоји апсолутно никаква веродостојна пројекција о томе како ће изгледати ова интеграциона целина за пет година? Не за десет или двадесет година, него за пет година. Судбина ЕУ није у рукама Брисела, како се буду мењале околности у стратегијском окружењу (а мењају се таквом динамиком да је тешко испратити све догађаје и логички их повезати) тако ће се мењати и пројекције. Из овог разлога, за европске државе приоритетно је осмишљавање нове свеобухватне стратегије за ЕУ, а не парцијалне за Балкан или нешто шире о проширењу. Једина назнака какве – такве нове стратегије је акцелерација милитаризације, али то је по свему судећи – погрешна опција.
Шесто, а то се тиче понајвише Србије, није јасно ни како би до сада постигнуто било имплеметирано у нову стратегију и шта би се десило са оним што није договорено? Најпре, у питању је тема Косова и Метохије. Веровати како ће ЕУ одустати од захтева за легализацијом и легитимизацијом једнострано проглашене независности косовско-метохијских Албанаца, крајње је наивно. Уосталом, баш због тога утврђено је засебно преговарачко поглавље за Београд. Ако Србија нема могућност да користи сва права за одбрану својих интереса, а међу тим правима је и вето, онда је више него јасно у ком смеру ће „косовско-метохијски процес" даље „напредовати".
Напослетку, осим по кулоарима и у јавним иступима понеког завничника, који већ колико сутра и не мора остати на тој функцији, никаквог детаљног документа о идеји проширивања ЕУ на државе без права вета још увек не постоји. Зато је и неозбиљно изјашњавати се о нечему што није конкретизовано.
Иначе, цела архитектура ЕУ почива на институционалном и нормативном, чак се у томе и претерује са умножавањем бирократских процедура, па без конкретног предлога не може бити ни даље расправе. Када се и ако се појави предлог, онда се о томе може јавно дискутовати. До тада, нема никаквог разлога журити, а поготово нема разлога пристајати „на невиђено".
На крају крајева, баш због „великог терета" који један овакав предлог може донети и произвести дубоке поделе, без изјашњавања грађана на референдуму тешко је могуће донети одлуку у име државе. Јер, држава нису (само) институције и норме, држава је израз историјских тежњи народа и његових борби за сувереност.
INTERVJU Profesorka Jasmina Vujić: Protiv sam intenzivnog ulaganja u energiju vetra i sunca, ali Srbija nije spremna ni za nuklearku
Petrica Đaković
21–26 minutes
1. mar 2026. 08:00
Intenzivna kampanja promocije nuklearne energije i neophodnosti izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji traje poslednjih nedelja nesmanjenim tempom. Resorna ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović gotovo svakodnevno obaveštava javnost o susretima sa inostranim parnerima sa kojima razgovara o ovom projektu. Jedan od poslednjih razgovora vodila je sa predstavnicima ruske kompanije Rosatom.
Zato intervju sa Jasminom Vujić, redovnim profesorom Fakulteta za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, započinjemo pitanjem kako ona vidi poslednju kampanju promocije nuklearne energije u Srbiji.
„U Srbiji se tvrdi da će to uskoro biti zemlja inovacija i naprednih tehnologija. Uz intenzivno pominjanje letećih taksija, nanotehnologija i veštačke inteligencije koja će zameniti 40 odsto zaposlenih. Da ne pominjemo brze pruge, modernu kanalizaciju, velike plate i penzije… Temelji jedne nacije su prvenstveno u očuvanju čistog vazduha i vode, zdrave ishrane i pristupačne cene energenata. Ako postoje ovi zdravi temelji, onda se na njih nadograđuje sve ostalo: privreda, zdravstvo, obrazovanje, pravna država, i naravno nauka i tehnološke inovacije.
Energetika je jedan od temelja opstanka nacije i države. Naravno da u nekom budućem energetskom sistemu treba razmatrati opciju za korišćenje nuklearnih elektrana, ali ne na način na koji se to sada radi", kaže ona u intervjuu za Forbes Srbija.
Ima li Srbija alternativu za nuklearnu energiju? Možemo li se odreći termoelektrana do 2050? Kako po vama treba da izgleda naš energetski miks?
Prema podacima do kojih sam došla, struktura proizvedene električne energije u Srbiji je sledeća: energija iz mrkog uglja i lignita 65,6 odsto. Hidroenergija učestvuje sa 23,77 odsto, energija iz prirodnog gasa 4,97 odsto. Energija vetra čini 0,97 odsto, energija iz biomase 0,01 odsto, a solarna energija 0,34 odsto. Ovi podaci su uzeti iz Godišnjeg izveštaja o nacionalnom rezidualnom miksu za Srbiju za 2024. godinu. Taj izveštaj je pripremilo Akcionarsko društvo Elektromreža Srbije. To znači da se oko 70 odsto električne energije proizvodi korišćenjem fosilnih goriva. Oko 24 odsto su hidroelektrane, i nešto manje od dve odsto je udeo energije vetra i solarne energije.
Da li je tolika zavisnost od fosilnih goriva opasna za našu energetsku budućnost?
Ova struktura proizvodnje električne energije svakako nije dobra. Ona je rezultat decenijskog zanemarivanja ovog sektora i donošenja pogrešnih odluka. Neko bi na ovom mestu odmah rekao da bi trebalo da što intenzivnije ulažemo u energiju vetra i solarnu energiju. Moj odgovor je veliko NE. Postoje samo dva bazna izvora električne energije koji mogu da proizvode električnu energiju 24 sata na dan i 365 dana na godinu. To su nuklearne elektrane i termoelektrane. Čak i stručnjaci često ne mogu da naprave razliku između instalisanog kapaciteta i faktora iskorišćenja jednog elektro–energetskog izvora. Instalisani kapacitet predstavlja maksimalnu proizvodnju jednog elektro–energetskog izvora, ukoliko bi taj izvor proizvodio električnu energiju 24 sata na dan i 365 dana u godini. Faktor iskorišćenja (FI) predstavlja odnos između zaista proizvedene električne energije i instalisanog kapaciteta datog elektro–energetskog izvora.
Jasne su prednosti koje bazni elektro–energetski izvori imaju nad vetrenjačama i solarnim elektranama. To su prvo faktori iskorišćenja, koji su daleko manji u slučaju elektrana na vetar i solarnih elektrana. To znači da nuklearna elektrana iste snage u istom periodu proizvede tri puta više električne energije od vetro generatora i četiri puta više od solarnih elektrana. Takođe, nuklearne elektrane i termoelektrane zauzimaju daleko manje zemljište i životni vek im je daleko duži.
Da li bi izgradnjom Srbija doprinela svojoj energetskoj bezbednosti i nezavisnosti?
Svakako, ali samo u slučaju ako izabere dobru opciju i pouzdanu kompaniju sa kojom bi sarađivala.
Drugim rečima, nuklerna energija nam je neophodna?
Srbija nema dovoljno kvalitetnog uglja, uvozi prirodni gas, prilično je iscrpela kapacitete hidroelektrana, a vetrogeneratori i solarne elektrane nisu rešenje. Nisu pouzdani u proizvodnji električne energije, imaju kratak životni ciklus i posebno štete ako se grade na plodnom poljoprivrednom zemljištu. To znači da Srbija mora da planira već sada kako da uključi nuklearnu elektranu u energetski sistem, ali je to dugoročni projekt koji ne rešava trenutnu situaciju.
U kom smislu ne rešava? Šta su neophodni preduslovi da se otpočne sa takvim projektom?
Srbija nije spremna za nuklearnu energetiku. Čak i kada bi neko doneo (nerazumnu) odluku da se bez šire rasprave i dugogodišnje analize posveti izgradnji nuklearne elektrane, Srbija bi morala da zastane jer ne ispunjava neophodne zahteve Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE) kojih ima blizu 20. Ukoliko jedna zemlja želi da se posveti izgradnji nuklearne elektrane na svojoj teritoriji, ta zemlja mora prema zahtevima MAAE da ispuni sledeće uslove. Da prepozna da ova odluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost nuklearnom programu, da pripremi celokupnu nacionalnu infrastrukturu za ovaj poduhvat i da razvije sve neophodne resurse (zakonske, kadrovske, finansijske, nadzorne, operativne) koji će omogućiti siguran i bezbedan dugogodišnji rad nuklearne elektrane i bezbedno odlaganje istrošenog goriva.
MAAE predviđa ciklus od oko 100 godina, koji uključuje donošenje odluke o izgradnji (posle javne rasprave i stručne analize), pripremu celokupne nacionalne infrastrukture i razvoj neophodnih resursa, do odabira elektrane, pronalaženja izvora finansiranja i izgradnje, nabavljanje svežeg goriva, do operativnog rada elektrane (60–80 godina), dekomisije i rešavanja odlaganja istrošenog goriva i radioaktivnog otpada.
Imamo li mi regulativu koja je usklađena sa standardima Međunarodne agencije za atomsku energiju?
U Srbiji ne postoje odgovarajući zakoni niti potrebna regulativa koja je usklađena sa međunarodnim propisima ne samo vezano za regulisanje nuklearnih aktivnosti, već i za zaštitu od jonizujućeg zračenja, nuklearnu sigurnost i bezbednost.
Strategija razvoja ljudskih resursa je nepostojeća. Ne postoji obrazovani kadar. I to ne samo u oblasti nuklearne tehnike, već i u srodnim oblastima neophodnim za izgradnju i upravljanje nuklearnim elektranama, od mašinskih inženjera, građevinaca, hemičara i biologa, do zavarivača specijalizovanih za rad na nuklearnim elektanama, do menadžera i rukovodilaca.
Foto: Privatna arhiva
Srbija je davno izgubila korak sa nuklearnim tehnologijama. Kratkovidost srpske vladajuće „elite" je uništila Institut za nuklearne nauke Vinča koji je nekada bio među najprestižnijim u svetu. Nakon usvajanja Zakona o zabrani izgradnje nuklearne elektrane 1989. ugašeno je nekoliko odseka na fakultetima koji su se bavili nukelarnom energetikom i reaktorima. Posledica je da više nema stručnog kadra za ovu oblast i čak i ako se sa obukom počne danas, proći će godine dok ne dostignemo nivo koji smo imali pre 30 godina.
Postoje neki pokušaji uvođenja predmeta iz reaktorske fizike i dizajna reaktora na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Nažalost, tamo nema nijednog profesora koji je stručan za ovu oblast. Ima samo onih koji su se iz zaštite od zračenja ili medicinske primene zračenja prebacili da predaju ono za šta nisu stručni. Slično je i sa Institutom Vinča ili Nuklearnim objektima Srbije, odakle su provereni stručnjaci davno otišli u inostranstvo ili su se penzionisali. Pre desetak godina, nekoliko naših stručnjaka iz inostranstva, uključujući i mene, ponudili su ETF-u kompletan program master studija iz nuklearne tehnike, uz pisanje odgovarajućih udžbenika. Bili smo odbijeni. To samo pokazuje kratkovidost, arogantnost i neznanje takozvanih "stručnjaka".
Kako objašnjavate to da smo ukinuli zabranu izgradnje i promovišemo nuklearnu energiju, ali i dalje nema nikakvih promena u obrazovnom sistemu?
Citiraću doktora Mesarovića sa kojim se potpuno slažem:
Moja generacija je poslednja koja se time bavila, razvoj nuklearne tehnologije je prestao 1989. kada je donet Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana. Nuklearna elektrana 'Krško' u Sloveniji je puštena u rad 1983. ali nakon što su školovani kadrovi koji su pripremani od 1955, naveo je Mesarović.
Ja sam krajem 70-tih i početkom 80-tih upravo obučavala kadar koji će kasnije raditi na nuklearnoj elektrani Krško. Imala sam priliku da pregledam svaki deo elektrane u toku izgradnje. Najbolje rešenje bi bilo da se određen broj studenata pošalje na obuku, na primer u Slovačku (koja je to ponudila) ili u Rusiju.
Kakav je vaš stav o toj zabrani izgradnje 1989. Da li je i to bila kratkovidost?
Taj moratorijum je bio posledica nerazumnog zastrašivanja od ogromnih posledica na populaciju u Jugoslaviji zbog incidenta u Černobilju. Po raspadu SFRJ, Slovenija i Hrvatska su odmah ukinule ovaj propis. Srbiji je bilo potrebno više od 20 godina da to uradi. Mada je ukidanje pozitivan prvi korak, on neće značajnije ubrzati moguću izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji.
Da li mislite da je ova trenutna kampanja zapravo samo još jedan politički balon. I to zbog zemalja, poput Francuske koja se nameće kao glavni partneri na ovom projektu?
Ponovo ću citirati doktora Mesarevića. „To je priča radi priče. Vučić je izašao sa idejom da pravi marketing za svoj novi položaj premijera u budućoj raspodeli pozicija".
A zašto je odabrana Francuska? I da li je uopšte smelo da se bira na taj način ko će biti budući partneri?
Prema svim podacima koji su mi dostupni, odabir Francuske liči na volju jednog čoveka. On zbog svojih ličnih ambicija smatra da najviše dobija okretanjem prema Francuskoj. To nikako ne znači da je najbolje rešenje za Srbiju okretanje prema Francuskoj. Mada Francuska svakako može da izgradi u Srbiji nuklearnu elektranu velike snage i snabdeva Srbiju svežim nuklearnim gorivom, Francuska ne prihvata istrošeno nuklearno gorivo iz drugih zemalja. Takođe, Francuska nabavlja uranijumsko gorivo uglavnom iz Kanade i Nigera, s tim da je Niger zadnjih godina prekinuo saradnju sa Francuskom.
Ceo životni vek jedne nuklearne elektrane može uprošćeno da se poseli u tri faze: pripremna, radna i završna faza.
Samo države koje pripadaju takozvanom "nuklearnom klubu" imaju pristup svim ovim fazama nuklearnog ciklusa. "Klub" uključuje prvenstveno nuklearne sile SAD, Rusiju, Kinu, Francusku i Veliku Britaniju, koje poseduju nuklearne bombe. Tu su takođe države koje nisu u "nuklearnom klubu" ali imaju pristup nekim fazama nuklearnog gorivnog ciklusa, kao što su Kanada, Južna Koreja, Japan, Indija, koje grade sopstvene nuklearne elektrane, ali ne prerađuju istrošeno gorivo.
Hoćete da kažete da jedna od ovih zemalja mora biti partner Srbiji u izgradnji?
Srbija ne pripada nijednoj verziji "nuklearnog kluba" i neće imati međunarodne dozvole da samostalno razvija početnu i završnu fazu nuklearnog ciklusa. Zbog toga, Srbija mora da se opredeli da sarađuje sa državama koje nude "kompletne pakete". Od najpovoljnije cene izgradnje, mogućnosti dobijanja povoljnih kredita, pomoć u obuci kadrova, do proverenih tehnologija, najpovoljnijih cena svežeg goriva, pomoć u nadzoru i upravljanu nuklearnom elektranom, do preuzimanja istrošenog goriva. Ovakve "pakete" sa puno fleksibilnih opcija jedino nudi Rusija, te Srbija ne sme da se zaleće u izbore neproverenih tehnologija i nepouzdanih obećanja. Jedino Rusija proizvodi sve delove potrebne za jednu nuklearnu elektranu, ima domaće rezerve uranijuma i procese obogaćivanja nuklearnog goriva, kao i preradu istrošenog goriva i odlaganje radioaktivnog otpada. Rusija takođe ima brze reaktore koji joj omogućavaju da zatvori gorivni ciklus i sagoreva istrošeno radioaktivno gorivo sa termičkih komercijalnih reaktora u brzim reaktorima.
Već je naveden primer saradnje Mađarske i Rusije na izgradnji nuklearne elektrane PAKŠ II–1 i 2. Drugi primer je saradnja Rusije i Turske. Rosatom je potpisao ugovor sa Turskom da izgradi četiri nuklearna reaktora tipa VVER–1200/V–502 (svaki po 1200 MWe) na lokaciji Akuju. U ovom primeru, Rosatom finasira projekt od početka do kraja sa 100 odsto udela. Rosatom će biti vlasnik nuklearne elektrane, upravljaće elektranom, snabdevaće elektranu nuklearnim gorivom, odnosiće istrošeno nuklearno gorivo, i na kraju radnog veka će izvršiti dekomisiju nuklearne elektrane. Rosatom je pripremio i svu neophodnu dokumentaciju i dozvole, obučen kadar. Turska će kupovati proizvedenu električnu energiju od Rosatoma po ugovorenim cenama.
Rusija/Rosatom su vrlo fleksibilni u pogledu vrste saradnje, što nije slučaj sa ostalim ponuđačima.
Izjavili ste da nijedna zemlja u ovakve projekte ne ulazi bez nekih svojih interesa. O kakvim interesima se radi?
Nuklearne elektrane su izuzetno skupi projekti i zahtevaju dugogodišnju saradnju sa odabranim kompanijama. Ne verujem da se Japan pominje, nego Južna Koreja. Izabrana kompanija/država će ne samo da gradi nuklearnu elektranu, nego će učestvovati u finansiranju izgradnje, u obučavanju kadara, pripremi dokumentacije i dozvola, sprovođenju sigurnosti i bezbednosti elektrane, nabavljaće sveže gorivo, odlagati istrošeno gorivo, vršiti neophodne popravke i održavanje sistema, upravljati radom elektrane (ako postoji takav dogovor) i vršiti dekomisiju elektrane po završetku radnog veka.
Kao što sam već pomenula, ne nude svi ovi potencijalni partneri sve ono što Srbiji treba, te Srbija mora da ima eksperte pregovarače i stručnjake koji mogu da naprave razliku između praznih obećanja i činjeničnog stanja. Naročito treba da se postavi pitanje šta dati potencijalni partner nudi po pitanju odlaganja istrošenog nuklearnog goriva? Vidimo da Slovenija i posle 30 godina nema rešenje za istrošeno nuklearno gorivo iz elektrane Krško. Kompanija koja je gradila elektranu (Westinghouse, USA) se nije obavezala da bilo šta uradi po pitanju istrošenog nuklearnog goriva.
Foto: Privatna arhiva
Ovo je zapravo jedna od boljih opcija. Mađarska je već počela da gradi nuklearnu elektranu PAKŠ II–1, i Srbija bi mogla relativno brzo da napravi dogovor da uloži do 20 odsto u izgradnju elektrane. Naravno uz dobijanje određene količine električne energije kad elektrana počne da radi. U ovom slučaju više od 90 odsto skupih koraka koje bi Srbija morala da uradi pre početka gradnje na svojoj teritoriji bi prestali da budu neophodni.
Mađarska trenutno ima četiri reaktora tipa VVER V–213 (PWR), pojedinačne snage 479 MWe, koji su građeni krajem 70-tih i početkom 80-tih godina. Na početku su elektrane dobile licencu na 30 godina, koja je produžena na 50 godina, a 2023. je licenca produžena na 70 godina.
Mađarska trenutno gradi PAKŠ II–1 i planira da počne gradnju PAKŠ II–2 u toku 2026. godine. PAKŠ II–1 je reaktor ruskog tipa VVER–1200/V–529 (PWR), snage 1100 MWe. Finansijski dogovor je napravljen sa Rusijom (Rosatom) u kome Rusija finansira 80 odsto cene izgradnje (10 milijardi evra). Mađarska će otplaćivati kredit 21 godinu sa početkom u 2026. Kamata je četiri odsto za prvih 11 godina, a posle se penje na 4,5 odsto. Predviđa se da će izgradnja trajati šest godina.
Mora se naglasiti da je nekoliko država EU probalo da zaustavi ovaj projekt i da uceni Mađarsku. Ipak, Mađarska je prvenstveno gledala svoje interese i uspela je da dobije sve dozvole i počne sa izgradnjom.
A da li su potencijalne lokacije, koje su pominjane u prošlosti, uglavnom u blizini Dunava, adekvatne i sada?
U prošlosti su postojale određene studije vezane za moguću lokaciju nuklearne elektrane, koje uglavnom treba da su izgrađene blizu velikih reka (ili okeana), ali te studije je neophodno ponoviti naročito sa gledišta ekološkog uticaja i zaštite okoline.
Koliko bi koštala jedna nuklearna elektrana i koliko vremena je potrebno za njenu izgradnju?
Evo nekoliko primera, koji pokazuju da cena i dužina izgradnje nuklearne elektrane zavise od mnogo faktora. U Francuskoj je zadnji reaktor velike snage pušten u pogon daleke 1999. Najnoviji reaktor velike snage (Flamanville 3, 1650 MWe), čija je izgradnja počela 2007. tek je počeo da radi u decembu 2024. To gradilište sam posetila pre par godina, kao i ostale nuklearne instalacije u Francuskoj. Posetila sam i podzemno skladište za radioaktivni otpad koje se gradi. Zbog kašnjenja u izgradnji ovog reaktora, cena je rasla drastično. Od četiri milijarde evra u 2008. do 13 milijardi evra u 2022. i konačno do 13,3 milijardi evra po završetku izgradnje.
Drugi primer je izgradnja dva reaktora velike snage u SAD, posle perioda od više od 30 godina kada se ništa nije izgradilo posle havarije na ostrvu Tri Milje 1979. Dva reaktora, Vogtle 3 i Vogtle 4 su kompletirani 2023. i 2024. i to sedam godina posle planiranog završetka gradnje. Ovo su reaktori tipa AP1000 snage 1110 MWe (Westinghouse). Cena gradnje je bila udvostručena, i dva reaktora su koštala 35 milijadi dolara. Takođe postoje podaci korejske kompanije KEPCO, koja je nudila da u EU izgradi njihove reaktore po ceni od 3.571 dolara po kW, što je bilo znatno manje od cene koju je nudila francuska EDF (7.931 dolara po kW) i američka kompanija Westinghouse (5.833 dolara po kW).
Treba naglasiti i da je cena izgradnje malih modularnih rektora po kW snage veća od cene izgradnje reaktora velike snage.
Ovde se u poslednje vreme govori o malim modularnim reaktorima najpre zbog napajanja data centara i rastuće potrebe za energijom zbog razvoja AI? Kako na to gledate?
Što se tiče reaktora male snage, ne treba se zaletati na neproverene tehnologije. Tačno je da se razvoj malih modularnih reaktora (MMR) u poslednje vreme vezuje za napajanje centara za obradu podataka i veštačku inteligenciju. Ovi centri imaju velike zahteve za napajanje električnom strujom. I trenutno koriste dizel generatore kao rezervni plan. Zbog toga su se odjednom probudile IT kompanije koje su počele da investiraju u razvoj MMR. Sa moje tačke gledišta, daleko je važnije obezbediti pristupačne cene električne energije za stanovništvo, nego za napajanje ovih centara.
Shutterstock/barmalini
Prema snazi, nuklearni reaktori se dele na reaktore velike snage (> 700 MW), na male modularne reaktore (do 300 MW) i mikro reaktore (do 10 MW). Trenutno ima više od 100 različitih tipova MMR u raznim fazama razvoja. Ovi reaktori se razlikuju po vrsti goriva, moderatora i hladilaca koje koriste, da li su termički ili brzi reaktori, i da li rade na visokim temperaturama.
MMR četvrte generacije imaju veoma različito gorivo, hladioce i moderatore. Većina koristi HALEU gorivo. Problem sa ovim gorivom je da ga jedino Rusija proizvodi komercijalno. U SAD je počeo intenzivan razvoj tehnologija za proizvodnju HALEU, ali će za to trebati nekoliko godina.
Mada mali modularni reaktori imaju dosta prednosti, oni imaju i nedostatke. Njihova izgradnja po kW još uvek je skuplja od reaktora velike snage. Većina nije licencirana niti su prototipovi izgrađeni. Male zemlje bez nuklearne infrastrukture ne treba da se zaleću, pre nego što ove nove tehnologije dokažu svoje prednosti.
Prirodni gas predstavlja najčistije fosilno gorivo koje se koristi za proizvodnju električne energije. Izgaranje prirodnog gasa proizvodi daleko manje zagađivača vazduha i ugljen-dioksida nego izgaranje uglja ili nafte. Na primer, termoelektrane na ugalj, pored ugljen-dioksida, emituju velike količine sumor-dioksida, oksida azota, živu i ostale teške metale, pepeo i sl.
To što se u Evropi tvrdi da je prirodni gas tranziciono gorivo, predstavlja očigledno zavaravanje. Ako Evropa neće nuklearne elektrane (primer Nemačka, Italija), ako neće termoelektrane, ako neće elektrane na prirodni gas, dok su hidro potencijali već iskorišćeni, ostaju vetrogeneratori i solarne elektrane. Interesantan je podatak da je 28. aprila 2025. došlo do potpunog raspada elektroenergetskog sistema Španije i Portugalije. I to samo 12 dana posle objave u Španiji da su postigli 100 odsto proizvodnju električne energije koristeći samo obnovljive energetske izvore. Mnogi su kasnije tvrdili da je upravo to i dovelo do raspada sistema i da predstavlja upozorenje za zemlje koje žele da se oslobode baznih energetskih izvora (termoelektrane i nuklearne elektrane) i zamene ih vetrogeneratorima i solarnim elektranama.
Uz to imamo primere prestanka rada vetrogeneratora zbog smrzavanja ne samo u Finskoj, već i u Teksasu, dovodeći u pitanje njihovu korisnost kad su najpotrebniji. Teksas je takođe imao još veći problem sa solarnim elektranama, kada je iznenadni grad uništio hiljade panela.
Srbija mora da pronađe svoj put i elektroenergetsko rešenje koje odgovara njenim uslovima, a ne da se povodi za neproverenim tehnološkim rešenjima.
Kada pogledamo zemlje u ovom delu Evrope, uključujući I Sloveniju I Hrvatsku, one ili već imaju nuklearnu elektranu ili planiraju da grade. Bilo klasičnu ili male modularne reaktore. Da li nas o stavlja u nepovoljan položaj pa otuda ta žurba kako nam se sada čini?
Srbija se odavno nalazi u nepovoljnom energetskom položaju u odnosu na većinu okolnih zemalja.
Niko od nadležnih me nije kontaktirao. Očigledno je da im stručnjaci ne trebaju.
Biografija Jasmine Vujić
Jasmina Vujić je profesor Fakulteta za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, koji se smatra jednim od najboljih istraživačkih univerziteta na svetu. Od 2005. do 2009. bila je rukovodilac/dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku. I to kao prva žena koja je obavljala ovu funkciju na sličnim fakultetima u SAD. Bila je potpredsednik i predsednik Organizacije svih dekana fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD (2010–2012). Osnovala je i rukovodi sa dva univerzitetska istraživačko–obrazovna centra u Berkliju: Berkeley Nuclear Research Center (osnovan 2009.) i Nuclear Science and Security Consortium (osnovan 2011.), koji uključuje timove profesora i studenata saradnika sa nekoliko vodećih američkih univerziteta.
Блокаде државних универзитета у Србији пропале су пре седам месеци. Наши државни универзитети показали су се као упориште тоталитаризма, установе чије од најобразованијих грађана земље изабране управе крше Устав и законе, подстичу и помажу оснивање тајних организација, невешто се баве страначком политиком и запостављају најважнију мисију коју им је поверио народ ове земље. Освете су дошле. Судбинска – у великом броју студената који су обновили годину, преко смањеног интересовања матураната за упис, неповерења и подела на факултетима. Владина – у чијој је палети изгледа најстрашније увођење новог програма, најављеног пре блокада, посредством којег би универзитети требало да воде своје финансије.
Та европска новотарија сместа је за део наших професора постала средњовековна направа за тортуру. Дошло је и до одмазде никада фрустриранијих блокадерских штабова оличених у деканским управама. Класичан мобинг своди се на непродужавање уговора критичарима блокада, шаптачкој кампањи опструкције њихових предлога и права, слању баналних анонимних писама, а можемо очекивати и нека крупнија подметања како би им прекинули радне односе и можда нешто још горе. Откако је пре годину дана само седморо од триста двадесет и троје чланова Наставно-научног већа Филозофског факултета у Београду гласало да уопште разговарамо о блокадама, које су до тада трајале скоро три месеца (за то време ми се нисмо окупили), за мене ова установа више нема легитимитет. Ти људи имају већину међу запосленим наставницима и сарадницима, али су прекршили демократске процедуре и државне законе.
Зато сам се изненадио кад ми је од стране бивше блокадерке прослеђено писмо једног доцента с Одељења за психологију, раније упућено деканском колегијуму и администрацији која организује седнице ННВ-а.
Доцент је тражио да се у оквиру последње тачке дневног реда (тачке „Разно") разговара о пре пола године завршеним блокадама. Предлагао је, у најкраћем, да веће разговара о одговорности управе, њеној неспремности да непосредно консултује студенте у вези с блокадама, као и о последицама такве политике. Дуго сам размишљао да ли да уопште одем на то веће.
Предлагач очигледно раније није делио моје ставове, нити је одобравао било какву сумњу у пленумашке блокаде. Да су 15. марта 2025. велике демонстрације завршене успешним јуришем на државне установе и недемократском сменом власти, он вероватно никада не би поставио ово питање. Кажу да је Черчил рекао да „онај ко није променио мишљење, није никада ништа променио". Знао сам да би само моје присуство на седници већа могло код те тоталитарне већине, секташки уверене у своју праведност, самодовољност и есхатолошки тријумф, да изазове хистеричну реакцију према предлагачу. Ипак, одлучио сам да дођем на ту седницу. Коначно је на ред дошла и тачка „Разно". Декан факултета проф. др Данијел Синани сталожено, с ироничним трагом осмеха на лицу, изванредно самоуверено споменуо је иницијативу. Прочитао је писмо, питао да ли би се неко јавио за реч, жамор је указивао да тоталитарна већина жели да напусти салу и настави да спасава свет уместо да се бави триклетим јеретичким списима. Затражио сам реч. Док сам прилазио говорници атмосфера раносредњовековног православног сабора подстакла ме је да се осмехнем непријатељском мноштву. Док сам им пун минут махао с говорнице, декан Синани је стрпљиво чекао. Коначно, говорио сам кратко.
Рекао сам да сам се током протеклих тринаест година већу обратио три пута – укључујући и ову прилику – сваки пут у вези с блокадама, а у укупном трајању четири минута. Зато су могли бар да саслушају. Рекао сам да о блокадама, које су противуставне и незаконите, за разлику од протеста из деведесетих година прошлог века, који су били успешни, а били су само бојкот наставе, нисмо расправљали нити легитимно одлучили. Напоменуо сам да подржавам доцентов предлог, али додајем да чак ни непосредно изјашњавање већине студената не може бити легитимно и легално, ако одлуче нешто противуставно.
Видно љут, декан је одговорио да су установе, каква је Савет факултета, легитимно одлучиле да факултет подржи блокадере. Он наводно није хтео да зове полицију да растера студенте, којих је у једном тренутку било и 600. Закључио је да смо захваљујући његовој управи уопште примали плату. Коначно, напоменуо је да је својевремено изабран с највећим бројем гласова у историји факултета. Необична је и та његова потреба да покаже како сви они који га критикује негде и некада – невезано с њим – нису рекли истину. Током протеклих годину дана наступао сам у више од стотину емисија и написао више од 200 страница новинских текстова, а он понавља како су установе подржале незакониту блокаду. Више пута му је указано да су одељенска већа манипулисана и да део није исказао ништа више од разумевања, као и да ННВ није расправљало о томе, па је бесмислено и мислити да је нешто одлучило. Досетио се како сам уочи овогодишње прославе Светог Саве рекао да Филозофски факултет не обележава овај празник, а после сам на једну скромну прославу (где се окупило тридесетак особа) ипак дошао.
Наравно, њему није важна чињеница да Филозофски факултет директно, мејлом, обавештава своје запослене о одлукама незаконитих пленума, али их не позива на прославу где говорници тврде да их је Србија увредила. Не спомиње да су прошле године, никоме се не оправдавајући, просто отказали прославу. Све је то манир тоталитаризма: „Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже – окусит' нашу ће пест!" Та комунистичка песмица очигледно је вјерују управе и блокадерске већине савременог Филозофског факултета у Београду. Остало ми је тек да укажем декану Синанију на чињеницу да је само друг Тито својим присталицама „давао" плате и пензије. Ја сам радио и зарадио свој доходак, који је исплатила српска држава. Синанија, Шпехара и Симићки у том процесу нема. Ако су нешто и радили, за то су били добро плаћени.
Кад је реч о највећој већини приликом избора, која је Синанија уврстила одмах до Св. Саве, зар то није један од темељних аргумената особе против које се он наводно буни – Александра Вучића? С тим што је поредити демократију савремене Србије и Филозофског факултета у Београду, управо једнако као и у исти ред стављати демократске капацитете Румуније и Саудијске Арабије. Споменуо сам једноминутно махање члановима већа. Морали смо толико да причекамо пошто се блокадерска паства, згрожена чињеницом да намеравам да говорим, револтирано упутила ка излазима. Отишло их је стотинак, остало седамдесетак. Отишли су они који су прошле године колективно потписали ону немушту реакцију објављену на страницама „Политике".
Сви они позивани су у емисије у којима сам у међувремену учествовао. У једној на ТВ Уна чак петоро професора Универзитета у Београду одбило је да се сучели са мном. Па ако толико нисам у праву, ако „клевећем и лажем", уколико сам заиста психопата, зар не би било лако, колико и неопходно, да дођу и разобличе ме. Срећом, на Одељењу за историју свега петина професора придружила се овој факултетској већини. Гледао сам како одлази моја некадашња другарица, ћерка професора истог факултета, кога сам ценио. Нисам размишљао о непотизму, кога на универзитету има бар два пута више него другде у држави.
Приметио сам и да гневно излази сестра пронатовске политичарке. Она је 1999. тврдила да би ме, тада као издајника Србије, требало убити. Гледао сам рођака генерала који је исте те године примио тираниново одликовање након што је напустио свето Косово, а онда се у Хагу, између сведочења на процесима својим сународницима на позив тужилаштва, жалио да у притвору јеловник није као у кафани код Милеве. И он је увек био политички неутралан, али ово је верска ствар. Касније сам се питао зашто ми је тај докторски егзодус био смешан. И... сетио сам се. Због Перице, Малог Перице. Незадовољне због Перичиног пустопашног понашања и простоте, договоре се учитељица и већина остале деце – пристојних – да кад овај са закашњењем уђе на час и почне с безобразлуцима, без речи напусте учионицу. Перица очекивано закасни и с врата ускликне: „Учитељице, да ли сте чули да у нашем граду отварају јавну кућу?" Учитељица и пристојна већина устану и пођу ка вратима, ћутке и достојанствено, не удостојивши Перицу ни погледа. „Еј, куда ћете?!", повика Перица. „Јавна кућа почиње са радом тек за две недеље." Перица број један... Перица број два... Мали Перица...
*Професор Филозофског факултета у Београду
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
I am just trying to help people get usually under-reported news and sources so that they can go for a news coverage comparison. But I would never suggest what "the truth, the whole truth and nothing but the truth" is. I do believe the average people is capable of drawing his or her own conclusions. I hope I'm helping them create their own criteria for judging who is who or what really happened.
