Трансатлантски НАТО-естаблишмент је преко ЕУ успео да успостави потпуну економску и политичку доминацију над европским земљама. Оне више нису суверене државе, а самим тим ни демократске – јер је суверенитет неопходан услов за истинску народну власт
Ако се погледају кораци које су европске земље предузеле последњих година у економској политици, области безбедности и геополитици – нарочито у контексту конфликта у Украјини – није могуће тврдити да су ове државе деловале у складу са својим националним интересима, како год се тај појам тумачио.
Европске земље систематски су поткопавале своје кључне интересе у области економије, безбедности и геополитике. Поставља се питање: зашто? По мом мишљењу, овде су могућа два објашњења.
Прво је да су европски лидери погрешили и поступили непромишљено. Супротно очигледним чињеницама, они су следили и настављају да следе циљеве који, по њиховом мишљењу, задовољавају националне интересе њихових земаља. Ако би последице такве политике било немогуће предвидети, такво објашњење би се ипак могло допустити. Али, у ствари, све је супротно. На пример, било је очигледно да ће одбацивање јефтиног руског гаса бити катастрофа за Европу.
Многи од нас, укључујући и мене, писали су о томе још у фебруару и марту 2022. године. Нисмо то предвидели зато што имамо дар видовитости, него је то било очигледно. Једнако је било очигледно да Украјина нема шансе за војну победу над Русијом, чак ни уз подршку НАТО-а. Сходно томе, било је јасно да би ослањање искључиво на војно решење сукоба било катастрофа за Европу, не само на економском, већ и на безбедносном плану. Наравно, за саму Украјину то је било тачно у још већој мери.
Дуги процес
Многи од нас су о томе говорили још од првог дана. Стога, ако само не претпоставимо да су европски лидери били толико глупи (а неки од њих свакако јесу) да нису видели реалност очигледну многим стручњацима (чињеницу да та политика директно противречи интересима Европе и да њено тврдоглаво спровођење само погоршава ситуацију), морамо размотрити другу могућност: европске елите већ дуже време не служе нити националним интересима својих земаља, нити колективним интересима Европе у целини.
Другим речима, класични реализам, који претпоставља да све државе настоје да штите и максимизују своје интересе у економској, војној и другим сферама, не односи се на Европу. Јер из угла ове теорије, курс који је Европа изабрала изгледа ирационално. Сходно томе, за разумевање европске политике нам је потребна друга концептуална парадигма, и, по мом мишљењу, у овом случају је најприкладнија концепција „вазализације“.
Да говоримо сасвим једноставно: Европа – под тим мислим практично на све земље ЕУ и целокупни бриселски естаблишмент – се нашла под контролом транснационалне, трансатлантске елите. Ту елиту апсолутно не интересују стварни интереси сопствених земаља; напротив, она служи интересима друге врсте: приватним – то јест интересима уске олигархије (данас су то пре свега транснационални финансијски кругови и војно-индустријске структуре), као и спољним интересима, а то значи интересима империјалног језгра у Вашингтону (и посредно интересима Израела).
Заставе Европске уније, илустрација (Фото: ALEXANDRE LALLEMAND on Unsplash)
Како смо дошли до овога? Ово је резултат дугог процеса који је почео одмах после завршетка Другог светског рата. У то време, Сједињене Државе су Европу сматрале једним од кључних ослонаца своје стратегије глобалне доминације. За пројектовање америчке моћи широм света било је неопходно одржавати контролу над Европом у економској, војној и културној сфери. После Другог светског рата, Европа је фактички под војном окупацијом САД.
Прошло је већ осамдесет година, али у Европи и даље борави око стотину хиљада америчких војника, а постоји око тридесет стратешких америчких база. Према званичној реторици, оне су нам потребне за нашу заштиту. Заштиту од кога? Од Русије, која не представља реалну претњу Европи?
У ствари, рекао бих да Русија није представљала стварну претњу чак ни током Хладног рата. Ова претња је у великој мери вештачки створена и надувана од стране самог Северноатлантског савеза. Наравно, НАТО никада није настојао да заштити Европу. Његов главни задатак увек је био да држи Европу под контролом, да осигура да континент буде подређен стратешким интересима Сједињених Држава, и да пројектује америчку моћ широм света.
То је било тачно јуче, а данас је то још више. НАТО не само да осигурава да је Европа подређена америчким интересима (а руско-украјински сукоб је најјаснији пример), већ служи и као средство за ширење америчког утицаја широм света. Недавно је генерални секретар НАТО-а Марк Руте, познат по својој навици да наглас каже оно о чему обично више воле да ћуте, рекао да је 5.000 летова изведено из америчких база у Европи како би подржали америчко-израелску агресију на Иран.
Окупирани континент
Према томе, Европа је саучесник напада на Иран, упркос осуди од стране неких лидера. Европа је најважнији део логистичке инфраструктуре америчке војне моћи, која омогућава Сједињеним Државама да пројектују свој утицај и на исток – према Русији, и на југ – на Блиски исток. Сви разговори о „НАТО 3.0“ или о подели између Европе и САД – нису ништа више него грандиозна представа. Напротив, „НАТО 3.0“ ће само погоршати потчињеност Европе „алијанси“.
Наравно, НАТО је био само један од инструмената. Америчке службе за националну безбедност успоставиле су блиске везе са обавештајним службама европских земаља. Поред тога, Сједињене Државе већ дуго врше огромну економску, технолошку и финансијску контролу над континентом. Успостављена је и велика културна и идеолошка доминација, не само кроз поп културу, већ и кроз медије на енглеском језику, трансатлантске аналитичке центре и „псеудо-невладине организације“. И на крају, постоји још један инструмент који се често занемарује, али који, по мом мишљењу, игра кључну улогу: сама Европска унија.
ЕУ се одавно позиционира као потенцијална противтежа америчком утицају, али у ствари то никад није било тако. Напротив, она је увек служила као најважније средство везивања Европе за трансатлантски НАТО систем под доминацијом Сједињених Држава, фактички испуњавајући улогу политичког крила савеза. То је постало посебно очигледно под Урсулом фон дер Лајен, која је уложила велике напоре да веже европске земље за интересе Вашингтона, често против воље појединих европских влада.
Данас се налазимо на изузетно опасној граници. Кроз Европску унију – институцију суштински недемократску – трансатлантски НАТО-естаблишмент успео је да успостави потпуну економску и политичку доминацију над европским земљама. Оне више нису суверене државе, какву год дефиницију користили, а самим тим ни демократске – јер је суверенитет неопходан услов за истинску народну власт. У таквој ситуацији је још теже остварити системске промене кроз изборе.
Сумирајући, може се слободно рећи да је Европа у многим аспектима окупирани континент. Најактуелније питање са којим се данас Европа суочава јесте како европски народи могу да се извуку из трансатлантског система и спроведу деколонизацију.
Користећи термин „либерална демократија“, полазимо од тога да је демократија природно произишла из либерализма. То је чиста лаж
Наравно, проблеми Европе су постојали много пре него што је Америка заузела место глобалне империје. Суштина проблема лежи у дубоко укорењеном непријатељству које су европске економске и политичке елите вековима осећале према демократији и радничкој класи. Данас, користећи термин „либерална демократија“, полазимо од тога да је демократија природно произишла из либерализма. То је чиста лаж. Сви велики либерални мислиоци прошлости били су против демократије, односно против масовне демократије, схваћене као политички поредак у ком свако има једнако право гласа.
Демократија какву су они замишљали је демократија имућних класа – оних који су поседовали капитал. Масовна демократија је настала углавном захваљујући борби радничке класе и социјалистичког покрета, често уз крвопролића. У томе лежи главни проблем. Народи Европе одувек су били принуђени да воде жестоку борбу против сопствених елита.
Против елите
Ми имамо једну од најгорих елита на свету. Она не само да не брине за добробит народа Глобалног Југа, већ уопште није забринута ни за добробит сопственог становништва, народа Европе. Зато је Европа – од прошлости до данас – стално захваћена насиљем, политичким конфликтима и класном борбом. Чак и у „златном добу“ западног капитализма, после Другог светског рата, масовна демократија је била конфликтна.
Ја сам Италијан, и моја земља је пролазила кроз таласе политичког насиља 1970-их и 1980-их година. Слични процеси су се дешавали у Немачкој, Француској и другим великим државама Европе. И то време се сматра врхунцем масовне демократије – у великој мери оправдано, јер су управо у тим деценијама постигнути најзначајнији социо-економски успеси. Међутим, ти успеси нису резултат само избора, већ и масовне мобилизације народа, као и оштрих политичких конфликата, укључујући и употребу насиља. По мом мишљењу, иза те слике крије се много дубљи чвор супротности.
Права, која су стицана у послератном периоду, нису била „подарена“ народу; она су била последица тога што је у току кратког историјског периода организована снага радничке класе – широки народни слојеви – успела да преотме део власти од организоване силе капитала. Мада су та освајања увек остала релативна.
Проблем је у томе што је база – конкретни материјални услови који су омогућили масовну демократију – данас претежно нестала. Више не постоје велики производни погони и огромне фабрике где су се окупљали радници и где су могли да се организују. Због тога су нестали стручни и материјални услови који су створили масовну демократију.
Поред ослобађања од империјалне стеге САД-а, што подразумева разбијање ЕУ, појављује се још једно врло важно питање: како да обновимо демократију и поново узмемо део власти и контроле од политичке и економске елите, ако материјална база која је то у прошлости омогућила више не постоји? Данас наше елите делују потпуно неконтролисано управо зато што не постоји никаква реална противтежа способна да их обузда. У томе и јесте суштина проблема.
Текст заснован на излагању аутора на форуму „Исток – Запад“ у Истанбулу у септембру 2026. године.
Томас Фази је новинар, публициста и политички активиста из Италије.
„Политико“: Брисел изгубио свог човека у Београду, нова власт не жури у ЕУ
Marko Plecic
3–4 minutes
„Брисел је изгубио свог човека у Београду“, пише „Политико“ у анализи последица убедљиве победе „Студентске листе“ на парламентарним изборима у Србији.
Европска унија је, како наводи овај портал, више од деценије третирала Александра Вучића као незаменљивог партнера, преко којег су пролазили сви важни разговори о европским интеграцијама и економској сарадњи. Сада ће морати да гради односе са новом влашћу, која према Бриселу има знатно резервисанији став.
Посебно је занимљиво што „Студентска листа“, упркос очекивањима да би смена Вучића могла да убрза европске интеграције, у свом изборном програму не наводи чланство у ЕУ као непосредни циљ. Уместо тога, Европску унију препознаје као најважнијег економског партнера Србије, уз намеру да развија билатералне односе са појединачним чланицама, пре свега Грчком, Италијом, Мађарском и Француском.
Будући посланик „Студентске листе“ Југослав Гашић поручио је да нова власт не жели изолацију Србије, али ни однос у којем се интереси Брисела подразумевају као приоритет.
„Не желимо да будемо одсечени од Европе. Не желимо да будемо изоловано острво“, рекао је Гашић.
Ипак, додао је да је потребно изнова поставити приоритете у односима са Европском унијом.
„Мислим да морамо да преиспитамо наше приоритете у односима са ЕУ, тако да интересе Србије ставимо на прво место. Једностран приступ не подстиче дугорочну сарадњу“, нагласио је он.
„Политико“ указује да Брисел сада плаћа цену политике у којој је годинама све карте стављао на Вучића, занемарујући друге политичке актере у Србији. Чак и међу изразито проевропски оријентисаним представницима јавности постоји незадовољство због начина на који је ЕУ сарађивала са претходном влашћу.
Председник Управног одбора Центра за европске политике Срђан Мајсторовић оцењује да је ЕУ угрозила сопствени кредибилитет игнорисањем демократског назадовања у Србији. Према истраживању тог центра, 41,6 одсто грађана сматра да је Брисел више заинтересован за сопствене политичке и економске интересе у региону него за демократију и владавину права у Србији.
„Годинама су нам говорили да у Србији не постоји алтернатива режиму“, навео је Мајсторовић, описујући реакције европских званичника на захтеве да се у преговоре укључе и други представници друштва.
„Политико“ подсећа и да је Брисел био уздржан током масовних студентских протеста, док су европски званичници углавном избегавали директне критике тадашњег председника Србије. Упадљиво је, кажу, било и одсуство застава ЕУ са демонстрација.
Ипак, економска сарадња Србије и Европе значајно је напредовала током Вучићеве власти, а Србија је постала једна од водећих дестинација за стране инвестиције у региону. Сада, међутим, Брисел више нема саговорника преко којег је годинама решавао готово сва питања у односима са Београдом.
„Сада, када је СНС чврсто потиснут у опозицију, Брисел ће морати да преиспита начин на који сарађује са Србијом. За многе грађане Србије, Европска унија најпре мора да положи рачуне за 12 година гледања на другу страну“, закључује „Политико“.
Due sa mitropolitom Teodosijem o zaštiti verskog i kulturnog nasleđa
1–2 minutes
Šef Unmika Peter Due razgovarao je sa mitropolitom raško-prizrenskim Teodosijem o zaštiti verskog i kulturnog nasleđa na Kosovu, kao i o odnosima među zajednicama.
Due je tokom razgovora potvrdio da Unmik ostaje posvećen unapređenju dijaloga, međusobnog poštovanja i izgradnji poverenja među svim zajednicama, saopštila je Misija UN na Kosovu na platformi „X“.
„Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN Peter Due sastao se sa mitropolitom raško-prizrenskim Teodosijem kako bi razgovarali o zaštiti verskog i kulturnog nasleđa, kao i o odnosima među zajednicama“, navodi se u saopštenju Unmika.
SRSG Peter Due met Metropolitan Teodosije of Raška-Prizren to discuss the protection of religious & cultural heritage as well as inter-community relations. SRSG reaffirmed UNMIK’s continued commitment to promoting dialogue, mutual respect and trust-building among all communities. https://t.co/VeL3BVTtmy
У „занатском“ и уметничком смислу – филм је врхунски. У погледу историјске доследности – повремено прави мања или већа одступања, која се до неке мере и могу разумети. У метафизичком супстрату – филм експериментише, углавном успешно
Београдски филмски фестивал – ФЕСТ, отворен је другог октобра 2026. године, дуго очекиваном јавном премијером филма Лордана Зафрановића „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“. Као што је могло и да се очекује, филм је и пре приказивања покренуо бројне друштвене контроверзе и критике ретких који га јесу, и многих који га нису гледали.
На таквим перцепцијама не вреди се дуго задржавати – слику довољно јасно дају оцене на популарном филмском порталу IMDb, свега дан након премијере. У тренутку писања овог текста филм је оценило 139 корисника, са укупном оценом 7,5 (од десет). Највишу оцену, 10, дало је 48 корисника из Србије (34,5 одсто свих гласова) и по пет из Босне и Херцеговине и Црне Горе (по 3,6 одсто); најнижу, један – 16 корисника из Хрватске (11,5 одсто) и четири из Босне и Херцеговине (2,9 одсто). Ти бројеви ће се мењати, али већ показују правац у ком ће се ствари кретати.
Статистику на страну, покушао бих да се посветим самом филму. Пре свега, по скромном мишљењу аутора овог текста, у уметничком и продукцијском смислу „Златни рез ’42“ далеко иза себе оставља било шта што је икада снимљено на ову тему. Упркос чињеници да филм траје више од четири сата, осећа се као да му повремено недостају делови „везивног ткива“ – поготово ако је неко имао привилегију да чита оригинални сценарио Арсена Диклића „Дјеца Козаре“ (1986), чије је елементе својим потребама можда прилагодио и Предраг Антонијевић у свом филму „Дара из Јасеновца“ (2021).
Заправо, неке од најупечатљивијих сцена из новог Зафрановићевог филма приказане су већ у трејлеру, чиме су и нехотице очекивања публике можда била подигнута на виши ниво. Свакако, надамо се да ће у медијима најављена серија од око осам сати материјала доступног након монтаже вероватно боље саопштити све оно што није могло да стане чак ни у овако дугачак филм.
У суштини зла
Оно што ваља нагласити је да је Лордан Зафрановић, кога сам имао част да упознам и лично, филмски аутор „старога кова“. У том смислу, он није никакав идеолог или пропагатор – напротив, код њега је све, па и сама порука, подређено уметничкој визији. Из тог разлога, упркос чињеници да се у основи чврсто држи историјске подлоге – до те мере да овде неке од сцена свесно „оправдава“ уметањем одговарајућих документарних снимака, попут некаквих фуснота – Зафрановић на другим местима доноси и одлуке да учини прилично драстичне отклоне од историјског.
Свакако, то се може оправдати и тиме да „Златни рез ’42“ није документарни, него играни филм – утолико пре што је Зафрановић снимио и документарни филм „Крв и пепео Јасеновца“ (1983). У својим јавним наступима који су претходили премијери, режисер је поновио да му је циљ био да продре у суштину зла и да је прикаже онако како он то најбоље уме – кроз филм; уједно, и да овај филм остави као завештање сопственом, хрватском народу као опомену да се таквом злу никада више масовно не препусти.
Његови критичари у Хрватској у томе међутим виде „подршку српској ратној пропаганди“ или, пак, садашњем владајућем режиму у Србији. Ваља напоменути и да су практично сви глумци у улогама усташа знатно старији него што би требало да буду. Већина историјских усташких официра била је тада у двадесетим годинама живота.
Лордан Зафрановић и Катарина Радивојевић на конференцији поводом филма „Златни рез ’42“, Београд, 1. октобар 2026. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Republika News)
Субјективно, утиска сам да је процес у ком људи – поготово они који би требало да су млађи него што је приказано – постепено тону у зло, аутор много уверљивије и боље приказао у свом чувеном филму „Окупација у 26 слика“ (1978). Рекло би се да је можда најзначајнија ствар која недостаје у „Златном резу ’42“ управо та постепеност, зло које полако запоседа и изопачује људски лик.
Овде, филм одмах почиње сценом где усташе са италијанским и немачким официрима договарају „чишћење Срба с Козаре“, и то с посебним акцентом на децу. У тој сцени видимо присуство два усташка официра: „Бобинца“ у уобичајеној смеђој униформи и неименованог чудака у црној униформи, кога глуми Милан Марић. Иначе, овде је место за одређену напомену – Зафрановић и Диклић, по свој прилици, доносе свесну одлуку да готово све усташке „часнике“ прогнају из историје у својеврсном damnatio memoriae (већину тих одлука видимо већ у оригиналном Диклићевом сценарију „Дјеца Козаре“ – надаље, када говоримо о Зафрановићевим одлукама, подразумеваћемо и Диклићеве, осим тамо где укажемо на конкретна одступања).
За филм вероватно не би било практично да су сви – као Марићев лик – остављени безимени, али би могло да се каже да су свесно одсечени од својих историјских предложака – које је, уз мало труда, могуће макар и делимично препознати.
Историјски ликови
Надаље, следе детаљи о радњи филма, па препоручујем било коме ко ово чита да овде стане пре него што га погледа и формира сопствене утиске. Дакле, Бобинац по неким елементима подсећа на Динка Шакића (1921) – иако је овај био исувише млад да би, као Бобинац, прошао обуку у усташким камповима у Италији и Мађарској. Супруга Бобинца подсећа на Наду Тамбић (1926), потоњу Шакић, полусестру Вјекослава „Макса“ Лубурића (1914) – првог усташког заповедника логора Јасеновац и касније свих логора у NDH.
За своју делатност Макс је директно и лично био одговоран поглавнику усташке псеудо-државе Анти Павелићу. Оваква историјска одступања у филму „Златни рез ’42“ углавном су правило, уз ретке изузетке. Усташки официр у црној униформи, кога глуми Милан Марић, представља већи изазов за историјско декодирање. Безимени лик кога тумачи Марић опсесивно носи беле рукавице, одбија да својеручно коље жртве него их убија својим „маузером“ и носи наочаре. Укратко, мало говори, покушава да задржи неку бизарну „господственост“, па чак уме да свира и клавир.
Уз доста маште и на основу неких сцена, можда је овај лик алузија на фрањевачког фратра Мирослава Филиповића (1915), који је по налогу Лубурића једно време (1942) такође био један од управника Јасеновца. За разлику од Бобинца, који већ у првој сцени исказује забринутост најавом прогона читавих српских породица с Козаре, „официр с ружом“ исказује потпуно другачији став речима: „Чули сте заповјед“. До краја филма, оба лика остају доследна свом иницијалном ставу.
Још већи проблем био би покушај било каквог идентификовања „цивилног управитеља логора“, чију улогу тумачи Миливој Беадер – иначе један од хрватских глумаца који су изостали с београдске премијере (Беадер је у Данасу позвао на бојкот „режимског ФЕСТ-а“, Биторајац је поручио да му нико није претио, а Време је писало о претњама хрватске деснице) – а у филму глуми усташког кољача, натпоручника Љуба Милоша (1919), рођака Вјекослава „Макса“ Лубурића.
Међутим, Милош никако није био део било какве „цивилне администрације“, нити је тако нешто у логорима NDH уопште и постојало. Са историјском фигуром коју глуми повезује га бели лекарски мантил који повремено носи – историјски Милош се, по сведочанствима, прерушавао у лекара да би клао болесне логораше – а одаје утисак интелектуалца с латинским цитатима и опсесивним певањем арије „Фигаро“.
Свакако, овде је реч о великим уметничким слободама пошто је глумац знатно старији од онога кога би требало да глуми – а и утицајнији. Историјски Љубо Милош – иако је, по једним подацима, свршио фрањевачку гимназију и започео студије философије, а по другим остао на седам разреда гимназије и чиновничком месту у општинској управи – више је био извршилац, „десна рука“ свог рођака, него помахнитали полиглота с класичним образовањем. Оно што га највише одаје у овој улози управо је његов садистички занос.
Исто би могло да се каже и за двојицу изузетно уверљиво одглумљених усташких кољача: „Ловра“ (Алексеј Бјелогрлић) и „Јурицу“ (Миодраг Драгићевић). Према оригиналној и доследно спроведеној замисли, обојица су деца са села, млади и готово безазлени – све док их не видимо у сценама клања. Оригинални Диклићев сценарио у разговору између Ловра и малог српског логораша Баје, који је овоме нека врста „посилног“ – али уједно и чудна врста сведока или „алибија“, присуства изгубљене невиности – објашњава да они који упадну у немилост Макса „иду на фронту“.
Улога јасеновачких кољача је дакле сигурнија позиција, готово нека врста „привилегије“. Разговор са Бајом Ловро завршава на претећи начин – у филму на тренутак делује сасвим озбиљно, а дечак је видно уплашен када му се „шеф“ обрати поводом нове пријатељице, девојчице Зоре Миљуш: „А шта ће бити ако ти је рашчепи пијани Јурица или онај балија Осман? Како ме то гледаш, Баја? Као да ћу те заклати?“
Тренутак страха и нелагодне тишине Ловро прекида својим шармерским осмехом: „Баја, сад се не зајебавам: одболуј малу. Одболуј све што видиш и доживиш овдје… Треба преживјети, јесмо ли се тако договорили? Ја се не дам на фронту, а тебе не дам под нож, ваљда ћемо изгурати некако… одболуј, Баја… Бјежим да ме Макс не ухвати.“
Након овог разговора, Баја схвата да мора Зору да наговори да се преобуче у дечака и то му полази за руком. У суштини, Ловра бисмо до краја тешко историјски идентификовали (можда би то могао да буде Петар Брзица, рођен 1917.) – али, на основу сцене убиства светог Вукашина Мандрапе из села Клепци, чију улогу овде перфектно тумачи Мики Манојловић, и потоње исповести о њему, јасно је да у лику његовог пајташа Јурице имамо приказ чувеног усташког кољача Жилета Фригановића. У самом филму, међутим, старца не коље Јурица, него баш Ловро.
Потребе сценарија
Историјска сцена у којој Фригановић прича своју причу српском лекару Неђи Зецу о страдању светог Вукашина у Диклићевом сценарију не постоји, а у филму „Златни рез ’42“ је промењена утолико што Јурица врло уверљиво и у заносу приповеда свој доживљај Бобинцу. Попут Жилета Фригановића у Зецовом запису, Јурица каже да се током клања осећао као да је на „деветом небу“, све док га чудесни мир старца, који је климао главом као да броји мртве, није потпуно избацио из те узвишености и вратио га у улогу „обичног човека – крпе“.
Ово је у филму једно од значајних уметничких одступања од историјског предлошка, а о разлозима је бесмислено нагађати. У суштини, историјски најдоследнија усташка фигура, како у Диклићевом сценарију, тако и у Зафрановићевом „Златном резу“ је Вјекослав Лубурић – који се у филму увек назива својим надимком „Макс“ и кога изванредно тумачи Рене Биторајац. Он је фигура која без много уздржавања има улогу носиоца „метафизичког“ зла – диригента читавог крвничког оркестра. Историјски верно приказана је и Максова склоност да понижава сопствене официре и сараднике, као и страхопоштовање које осећају према њему.
За разлику од Макса, Бобинац представља праву енигму. Од почетка, он је уздржан, па можда и згрожен злочинима. У разговору с Максом чак се усуђује да приговори третману деце „која су иста раса као и ми“. Проблем је у следећем – за једног усташког официра вишег ранга, као што је Бобинац, такав став и изјаве су безмало незамисливи – тачније, није ми познат ниједан пример, потврђен из независних (дакле, не усташких) извора, који би приказао моралну дилему око третмана Срба и српске деце, код некога ко је претходно прошао предратне усташке кампове за обуку, када се идеологија истребљења већ обликовала.
Јасно је да је лик Бобинца конструисан за потребе сценарија – али, ако нема улогу да „искупи“ усташтво, која је онда његова функција у овој причи? Рекло би се да је он сведок „изнутра“ – више затечен околностима на које пристаје, саучесник више него учесник. Без таквог лика међу усташким официрима, гледалац би могао да дође у искушење да у усташтву види урођено зло, неку безумну стихију природе попут болести или поплаве.
Леон Лучев у улози Бобинца у филму „Златни рез ’42“ (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/TS Media Serije i Filmovi)
Овако, Бобинац својим присуством – и поготово пристајањем на зло у коме се труди да не учествује и у ком сигурно не ужива – даје својим крволочним саборцима „меру људскости“. Уједно, то је и мера оптужбе, јер зло је свестан избор – као што знамо из речи историјског Љуба Милоша, сачуваних у мемоарима Владка Мачека.
Наиме, док је Мачек био интерниран у Јасеновцу, Лубурић је за његову безбедност задужио управо Милоша. На питање свог затвореника – пошто је овај видео да се шеф његовог обезбеђења прекрстио пре спавања – да ли је свестан зла које чини, Милош је одговорио чувеним речима: „Немојте ми ништа говорити. Знам да ћу за све што сам починио и што ћу још починити у паклу горјети. Али ћу горјети за Хрватску.“ Нажалост, Зафрановић није искористио прилику да екранизује једну овакву сцену и тиме додатно осветли процес постепеног понирања злочинаца у мрачне амбисе.
Јасно је да је лик Бобинца конструисан за потребе сценарија – али, ако нема улогу да „искупи“ усташтво, која је онда његова функција у овој причи?
Штавише, у односу на филм „Окупација у 26 слика“ и документарац „Крв и пепео Јасеновца“, Лордан Зафрановић је изгледа решио да публику поштеди бројних историјских метода које су усташе користиле у мучењу и убијању својих жртава. Већина сцена је сведена на „конвенционално“ клање (дакле без превише мучења), вешање или стрељање. Изузетак је ужасна сцена клања жена у злогласном „Подруму“ и вађења срца једне од жртава које и даље куца у руци крвника.
То „ублажавање“ је учињено чак и у случају светог новомученика Вукашина Мандрапе, за кога имамо сведочанство крвника – додуше, из друге руке, преко др Неђа Зеца – да је пре смрти био брутално сакаћен да би пристао да виче „Живио поглавник Павелић“. Пошто је сачувано сведочанство др Неђа Зеца једини извор за ову повест, одлука да се „ублажи“ овај сакрални садржај у најмању руку је необична – утолико пре, што у сцени након убиства Вукашина следи један од неколико метафизичких догађаја филма – о ком ће више речи бити у наставку текста.
Зоркина прича
Свакако, већа историјска доследност је у приказу девојчице Зоре Миљуш. Наиме, у књизи Јована Кесара: Дјетињство моје украдено; Национални парк Козара, Приједор 1988. године, имамо сачувану причу Зорке Делић Скибе (1936-2015) из Крухара код Санског Моста, која је имала пет или шест година када су је са 23.000 друге српске козарачке деце усташе одвеле у Јасеновац и друге логоре смрти.
Већина сцена приказаних у филму „Златни рез ’42“ заправо би историјски припадала само логору Јастребарско, који су водиле римокатоличке опатице и чему се и сценарио и филм касније „враћају“ када се приказују потресне и истините сцене из тог логора за децу, које су опстале у сећању преживелих жртава.
Деца у усташком логору Јастребарско (Фото: Wikimedia Commons/Public Domain)
Ту је и потресна сцена која је такође делимично истинита – када једна од девојчица прилази „загонетном“ усташи кога глуми Милан Марић и обраћа му се речима: „Тата, узми ме, бићу ти добра“. У филму, усташа делује као да се смиловао, али ипак убија девојчицу. У сведочанству које је остало сачувано, малу Зорку је на идентичан начин усвојио домобрански официр Славко Дасовић – дресер паса за хрватске трупе, а по њеним каснијим сведочењима и учесник илинданског покоља 1941. у коме је страдала и њена породица.
Зоркина прича је, дакле, била јасно надахнуће за ову сцену; али ту њену реченицу у филму изговара друго, безимено дете – с трагичним исходом. Зорка је прекрштена у римокатоличку веру по трећи пут и добила је ново име – Марија Дасовић, као и нови датум рођења – 10. „травањ“, датум оснивања NDH као и већина отете српске деце. Зорка Делић била је једно од петоро деце, а након рата ју је пронашла сестра која је успела да побегне у партизане, као и њихов брат Драшко који је погинуо у борбама. Све ово је – из разумљивих разлога – Лордан Зафрановић приказао на знатно једноставнији начин.
Мрачна метафизика
Коначно, пар коментара о „метафизици“ „Златног реза ’42“. У времену комунизма, када је овај сценарио изворно написан, такве сцене би биле незамисливе. Сада, Лордан Зафрановић је имао слободу да прикаже и неколико „чуда“ у правом смислу те речи. Пре свега, у уводним сценама филма видимо бледог пастува који креће у галоп, након чега почиње погром. У једној од сцена при крају исти пастув проналази Зору која лежи у трави и лиже њена крвава стопала – чиме се, симболично, њена патња и окончава: тада је примају и помажу јој хрватски паор Блаж Павлек и његова супруга.
У једној од почетних сцена филма, када је бунар на који наилази колона заробљених жена и деце са Козаре загађен лешевима, ти лешеви се сами од себе „избацују из бунара“, а вода се прочишћава од крви и напаја малаксале заробљенике. Овде је интересантна и реакција усташа који сведоче том чуду, али не допуштају да их то импресионира и настављају као да се ништа није догодило.
Упечатљива је и сцена блеска нетварне светлости, која избија из тела светог Вукашина, након што га је Ловро заклао. Но, за разлику од Јурице који већ није био у стању да коље без обилних количина ракије, Ловро делује неимпресиониран тим чудом и „наставља да ради свој посао“, баш како им је Вукашин и рекао. Снажан „метафизички“ моменат је и православни приказ Пресвете Богородице са Исусом који пије млеко из њене обнажене дојке, док јој две крваве сузе клизе низ образе – паралелно са сценом вешања труднице која са вешала рађа живо дете.
Мики Манојловић у улози Вукашина из Клепаца у филму „Златни рез ’42“ (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/TS Media Serije i Filmovi)
Примери мрачне метафизике мање су нападни. Рецимо, ту је митски мотив израде посебног оружја, по коме је филм вероватно и назван „Златни рез ’42“. Наиме, у „Ланчари“, једном од делова Јасеновца, Ловро од јеврејског драгуљара тражи да му изради „Србосјек“ – посебни закривљени бодеж уграђен у рукавицу, од злата са зуба које је, како се „хвали“ Баји „на живо“ вадио из вилица својих жртава.
Када је стари Јеврејин по налогу израдио савршено златно сечиво, Ловро га испробава управо на њему, како такав подвиг више никада не би могао да понови за неког другог. Тај „Србосјек од злата“ надаље постаје понављајући симбол усташке метафизике – на пример, када се у сценама клања злокобно пресијава под зрацима залазећег сунца. Стиче се утисак као да то оружје „храни“ Ловра мрачном енергијом и помаже му да превазиђе психолошке изазове кољачког посла, који видно погађају његове саучеснике у злочину.
Доза митолошког „хибриса“ осећа се и у комплексном односу између кољача Ловра и дечака Баје
Наравно, управо је Макс једини који јасно одбија било какву потребу за некаквим симболом као посредником ка извору смисла, што је већ видљиво у првој сцени када Бобинцу доноси „Србосјек“ уз презриви коментар да више верује ками на којој су положили „усташку присегу“. Додир мрачне метафизике назире се и у самој бизарности усташких официра – попут лика у белим рукавицама кога тумачи Милан Марић или Љуба Милоша, где је сама бизарност ових ликова својеврсни подсмех и изазов према лицу зла.
Доза митолошког „хибриса“ осећа се и у комплексном односу између кољача Ловра и дечака Баје. У том односу сталне напетости, грубог и суровог сељачког хумора, помешаних емоција и привидне идентификације с агресором назире се готово митолошка подлога. Након пада NDH, усташе се повлаче и Ловро каже Баји да је слободан и да сачека „своје“.
Међутим, Баји су сви побијени и он моли Ловра да остане са њим до краја. Касније, када су се осамили, Баја му тражи да сам испроба „Златни рез“ на руци и Ловро му дозвољава. Затим, Баја пита Ловра зашто је заклао његовог друга Исака – након што му овај, уз уобичајени широки осмех, одговори да је то урадио зато што је овај био „смрдљиви Јеврејин“, Баја „Србосјеком“ коље Ловра – а затим одлази до реке, баца са себе сву усташку одећу и приступа „ритуалном прању“ бацивши златни бодеж далеко од себе. У сјајној сцени, приказано је као да је и сам бодеж носио некакав сопствени живот, док се „бори“ против речног муља који га је коначно прогутао.
Дечији поглед
Заиста, нема потребе да се препричава више од четири сата филмског материјала – поготово када у јавним наступима Лордана Зафрановића имамо и најаву серије која би требало да буде дупло дужа и која ће, вероватно, саопштити још много тога што у филму није изречено. У „занатском“ и уметничком смислу – филм је врхунски.
У погледу историјске доследности – повремено прави мања или већа одступања, која се до неке мере и могу разумети. У метафизичком супстрату – филм експериментише и рекло би се да је углавном успешан, али би то можда захтевало и посебан текст, само о тој теми.
Једини проблем који остаје је прича. Наравно, нит наратива постоји. Радњу пратимо кроз очи деце – слично као у чувеном филму Елема Климова из совјетске Белорусије „Иди и смотри“ („Дођи и види“, 1985) – Диклић је сценарио за „Дјецу Козаре“ писао готово у исто време (радни нацрт носи датум „ожујак 1986“) – по свој прилици реч је о подударности. Управо због тога што свет гледамо кроз очи деце, многе сцене делују „бајковито“ – или, много чешће – „кошмарно“, али нису лишене историјске подлоге. Међутим, као и у филму Климова, то неминовно утиче на фрагментарност приче.
Стихови из песме „Јама“ Ивана Горана Ковачића унутар споменика „Камени цвет“ у спомен-подручју Јасеновац (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)
Несумњиво, „Златни рез ’42“ је много тога постигао и златним словима се уписао у историју филма наших простора. У њему има много тога личног – рецимо, када у позоришној представи у Јасеновцу позната уметница из Чешке (Зафрановић је, како и сам каже у неким својим ТВ интервјуима, делимично и чешког порекла) пева песму која је ламент за Далмацијом и режисеровим родним Сплитом – истовремено, из публике аплаудирају Италијани и Немци, прави творци NDH и окупатори те исте Далмације, и коначно усташе, махом пореклом из Босне или Западне Херцеговине, који су Далмацији потпуно променили лик и менталитет – вероватно заувек.
Међутим, остаје утисак да је Лордан Зафрановић овде могао да постигне и много више. Извргавање усташа руглу, као код лика кога глуми Марић или код Љуба Милоша, легитиман је искорак ка Хани Арент и њеној „Баналности зла“ – овде можда пре ка пазолинијевској „Карикатуралности зла“. Но, режисер ни ту није потпуно доследан, што се види у личностима Макса, Ловра, Јурице или Бобинчеве супруге, која је јасна алузија на Наду Шакић – „гвоздена песница усташког покрета“, како је Диана Будисављевић назива у једној сцени.
Сасвим је друго питање да ли било какво карикирање може суштински да осветли феномен који траје више од сто година. Наиме, сетимо се на тренутак: он је старији од усташа, па и од фашизма и нацизма – почиње с радикализованим следбеницима Јосипа Франка и злочинима „Вражје дивизије“, а протеже се преко злочина усташке емиграције и нових етничких чишћења у данашњој Хрватској до више стотина хиљада одушевљених поклоника неоусташе Томпсона (како и сам Зафрановић говори у својим наступима), који, по сопственим изјавама, „пева само о љубави“, и најзад до актуелних напада из Хрватске на Лордана Зафрановића, сада већ и због овог филма.
Дакле, ово је филм вредан гледања у сваком смислу, и по више пута, иако тешко да ће допринети помирењу међу народима или чак бољем разумевању феномена који је обрадио – па ипак, након свега, остаје јасно да простора за даље екранизације и продубљивање ове болне теме итекако има.
Андреј Протић је докторант комуникологије из Београда
Путин: Запад је од Срба силом направио подељену нацију – то је неправедно и лоше
~4 minutes
ВАЛДАЈ КЛУБ: „ЗАТО ШТО СВАКА НЕПРАВДА ВОДИ КОМПЛИКАЦИЈАМА И КОНФЛИКТИМА“
* Поздрављамо веома сузржану позицију Србије о нису кључних и веома заоштрених питања. И то што Србија одбија да прихвати било каква решења повезана са санкцијама против Русије. Ми то веома ценимо
* Мени је несхватљиво због чега се колективни Западпоследњих деценија овако неправедно и асиметрично односи према српском народу. Срби су се нашли у разним државним творевинама. Потписан је Дејтонски споразум, али нико не жели да га реализује. А у другим случајвеима, Србима намећу нека решења
* Актуелно руководство Србије, донедавни председник, а у будућности, надам се, премијер Александар Вучић води суздржану политику и покезује тежњу ка сарадњи са Русијом, а ми то, безусловно, поздрављамо и одговараћемо исто тако
ВЛАДИМИР Путин је – наступивши на сесији Међународног дискусионог клуба Валдај – рекао да је свет данас на прекретници, а да су некажњивост и осионост Запада почели са нападом НАТО на Југославију.
На независну државу у центру Европе без одобрења Савета безбедности УН:
- На Западу су превладале снаге које су се до краја бориле против Русије и то је све. Сви критикујемо УН због њихове неефикасности, због овога и онога. Али, како је све почело?
Нападом НАТО-а на Југославију. Да, тамо је био озбиљан унутрашњи сукоб и и још штошта. Али, зар је заиста било потребно покренути војну операцију на територији независне државе у центру Европе без одобрења Савета безбедности УН? Да ли је било потребно почети бомбардовање главног града, Београда? И зашто?
А они су без икакве одлуке Савета безбедности, без санкција Савета безбедности УН, започели заиста велики рат. Тако је све почело. Наравно, сви у свету су то посматрали. И закључили: ако неки то могу – могу и сви остали. То је све.
Потом је говорио о позицији Србије и неправди коју је Запад нанео српском народу. То је био његов одговор на питање историчара Александра Раковића: "Како оцењујете перспективе неутралног геополитичког статуса Србије? То има велики значај у контексту предстојећих избора у Србији".:
„Поздрављамо веома сузржану позицију Србије о низу кључних и веома заоштрених питања. И то што Србија одбија да прихвати било каква решења повезана са санкцијама против Русије. Ми то веома ценимо.
Мени је несхватљиво због чега се колективни Запад последњих деценија овако неправедно и асиметрично односи према српском народу. Разделили ау српски народ на неколико делова.
Срби су се нашли у разним државним творевинама.
Само што сам се срео са (Милорадом) Додиком. Сами су потписали Дејтонски споразум, али нико не жели да га реализује. А у другим случајвеима, Србима намећу нека решења.
Тако су Срби постали у Европи подељена нација и то – подељена силом. То је неправедно, то је лоше зато што свака неправда води компликацијама и конфликтима.
Али, актуелно руководство Србије, донедавни председник, а у будућности, надам се, премијер Александар Вучић води суздржану политику и покезује тежњу ка сарадњи са Русијом, а ми то, безусловно, поздрављамо и одговараћемо исто тако“.
Изјавио је и да га није забринула посете Владимира Зеленског Србији:
„Девојке може свашта да збуни, а ми се бавимо политиком“.
Чувени цитат из филма „Бој на Косову“: „Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач“, истинитији је сада него икада. Срби са севера Косова га већ живе, и кају се што су се правили и слепи и глуви
У тренутку изрицања пресуде Хашиму Тачију и осталим вођама тзв. Ослободилачке војске Косова, Србе у Грачаници чувала су два Словенца из састава КФОР-а. Били су испред свог возила паркираног у хладовини испред Полицијске станице, и недалеко од зграде локалне самоуправе. Под утиском „силе“ која нас чува, чула сам од пријатељице да се, баш у то време, председник Србије – у међувремену је поднео оставку – састао у Београду са командантом Националне гарде Охаја. Подигла сам руке и запевала „Не може нам нико ништа“. Тако сам све прокоментарисала – од муке.
Касније сам сазнала да је Александар Вучић свог госта упознао са тензијама на Косову и Метохији, и да су она два Словенца добила појачање када је у Хагу прочитано колико су година робије добили команданти „ОВК“. Колега ми је јавио да су дошла још два Словенца – значи четири припадника КФОР-а и два аута.
Да се ништа неће десити, у смислу безбедности Срба, било је јасно по паници која се ширила данима пре изрицања пресуде. Печат на наше претпоставке ставила је тзв. амбасада Сједињених Америчких Држава у Приштини писањем саопштења у којима упозоравају своје особље на потенцијалне немире.
Златно правило на Косову и Метохији је: када се о нечему прича и најављује, у смислу биће овако или онако, не деси се ништа. На тој теми смо докторирали. Тако да, колико год да смо уздисали због она два плус два Словенца, били су сасвим довољни. Као да је Албанцима оштро стављено до знања да Србима не сме да се приђе, такав утисак стичемо.
После пресуде
У Приштини и другим градовима на Косову и Метохији, се иначе свакодневно организују демонстрације. Организују се и у многим градовима Европе. Албанци се окупљају под слоганом „Не у моје име“. За први октобар најављује се велики протесни скуп у Приштини.
Одлука Суда у Хагу (Специјализована већа Косова), за Албанце је неприхватљива, и на првом месту неочекивана. Спремали су се за дочек. Рамуш Харадинај и Фатмир Љимај су ослобођени, и просто не прихватају да су Хашим Тачи, Кадри Весељи, Јакуп Краснићи и Реџеп Сељими осуђени – то су њихови „борци за слободу“.
Мишљења сам да би исто реаговали и да су их осудили на још мање казне, јер – колико год ми нисмо задовољни, прво оптужницом, а потом и изреченом казном – по први пут се ратни злочин везује за име „Ослободилачке војске Косова“. Отуда и захтев да се преиспита Закон о Специјализованим већима.
У то име група од 24 академика, представника цивилног друштва и других стручњака тражи од овдашњег омбудсмана Наима Ћељаја да размотри опцију да тзв. Уставном суду Косова упути питање уставности појединих одредби Закона о Специјализованим већима и Специјализованом тужилаштву.
Уставни суд тзв. Косова (Фото: Wikimedia Commons/Furtunna/CC BY-SA 3.0)
Потписници напомињу, а овдашњи Радио Ким преноси, да се њихова иницијатива не односи на преиспитивање доказа против оптужених или утврђивање њихове кривице или невиности, нити на замену жалбеног поступка, већ на питање уставних граница закона којима су основана и на основу којег функционишу Специјализована већа.
Као прво, потписнике поменутог захтева занима које су границе мандата Специјализованих већа. Траже да се утврди да ли повезаност са извештајем Парламентарне скупштине Савета Европе представља обавезан услов за надлежност Специјализованих већа у сваком појединачном случају и да ли та веза мора да постоји у односу на конкретна кривична дела и оптужене, а не само кроз општу историјску или организациону повезаност са „Ослободилачком војском Косова“.
У Приштини, и другим градовима на Косову и Метохији, се иначе свакодневно организују демонстрације
Друго, потписници траже уставно тумачење да ли постоје довољне гаранције да се направи јасна разлика између циља остваривања независности, политичког, војног и институционалног деловања и индивидуалног доприноса конкретним делима или криминалном циљу.
Да не набрајам више јер има још питања на која се траже одговори, већ само да поменем да се у захтеву наводи „легитимитет ослободилачке борбе“, уз тврдњу да индивидуална кривична одговорност мора да буде утврђена на основу доказа и да не би требало да произилази из политичке припадности, историјске улоге, званичне функције, чланства у тзв. „ОВК“ или подршке „независности Косова“.
Осуђени команданти „ОВК“ вишедеценијски су миљеници Запада и посебно САД-а. Иако верујем да ће им у жалбеном поступку смањити казне, вероватно их и ослободити, они сматрају да је њихова „борба за слободу“ компромитована и то од стране оних према којима гаје чисту љубав – Сједињених Америчких Држава.
Дупли аршини
Док ово пишем у Приштини је организован 11. протест заредом. Хиљаде људи на њему изразило је незадовољство што политичари ништа конкретно не раде, односно оптужили су их да протесте претварају у страначко надметање. То су исти политичари који две године не могу да успоставе институције, да се договоре око избора председника и вероватно ће се и овог пута ићи на нове изборе – па онда опет све у круг. Сада је већ јасно да су препуштени сами себи око овог питања, јер да њихови ментори желе институције, формирали би их за два сата.
Карамболу, у пренесеном смислу, у институцијама на централном нивоу не види се крај. Некадашња заменица косовског премијера и главни преговарач у бриселском дијалогу Београда и Приштине Едита Тахири прозвала је Аљбина Куртија и Едија Раму да у Њујорку, где је недавно одржана Генерална скупштина УН, нису имали састанке са америчком владом. За њу је то знак узбуне и за „Косово“ и за Албанију, и то је резултат, сматра она, нестабилне унутрашње ситуације код једних и других.
У сенци свега наведеног одвија се наш живот на Косову и Метохији, у тих неколико километара којима смо навикли да се крећемо. Дан након изрицања пресуде вођама „ОВК“ вратили смо се уобичајеном животу, јер 16. септембра нисмо излазили из својих места, а настава у школама изводила се онлајн. Изузев одлуке Школске управе да деца не путују до школа, ми остали сами смо одлучивали о свом кретању.
Кадри Весељи током изрицања пресуде у Хагу, 16. септембар 2026. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/DRM News)
Сада одлазимо у продавнице чији су власници Албанци и које су окићене заставама „ОВК“ и заставама са ликовима осуђених у Хагу. Иначе, данима пре изрицања пресуде, као никада до сада, окитили су све што су могли поменутим заставама. Нема где их није било, од кућа, улица, радњи, институција. Било је и транспарената раширених по оградама приватних кућа, и то тамо где до сада нисмо виђали никаква обележја.
Гледамо све то, те дупле аршине на делу, сетимо се Видовдана и ћутимо. Шта друго можемо када живимо Бриселски споразум који је сада већ осуђени ратни злочинац Хашим Тачи звани Змија потписао са Ивицом Дачићем. Падне нам на памет и зашто му држава Србија до сада није судила? Не само Тачију већ свима њима, и другима, за злочине над Србима. Али, сетимо се споразум из Брисела, пута у Европску унију, и све падне у воду. Нека ми Бог опрости због овога што ћу рећи, али српске жртве са Косова и Метохије му за цео свет дођу као просуто млеко, па над њима не треба жалити. То је скоро па тај однос. Застрашујуће!
То да је Тачи потписник споразума који одређује нашу судбину за нас је важна ставка на нашој лествици трпљења, и додаје се на све оно што до сада преживесмо, на неправду коју сведочимо потпуно остављени од свих, и то у најнегативнијем смислу. Између осталог, то такође утиче на све оне који у једном тренутку одуче да сведу рачун свог живота овде, и резултат тога је табла са натписом „Кућа на продају“. Има их у већини села у централном делу Косова и Метохије . Чини се, сваким даном све их је више. То су староседелачка села. Њихови преци су турско доба преживели, али неке нове генерације дижу руке.
Научена лекција
Три године се навршило од ужаса у Бањској, када су Србима са севера покрајине зачепљена уста, а руке везане. Резултат тога је такође одлазак. Свакако да је тешко Србима из тог дела Косова и Метохије да прихвате долазак Албанаца тамо где никада нису били, попут Лешка, Лепосавића, Ибарског Колашина.
Њихова прича, и то сам чула од различитих људи из различитих места на северу, јесте да су све имали, да су живели скоро као остатак народа у Србији, да им је залеђе централна Србија, да су се слободно кретали, да су имали четири општине са српском већином. Сада, причају нам, све је мање Срба у Звечану, Косовској Митровици – људи одлазе. Све је мање деце у школама и слично. Онда иде онај део, који је нама директан ударац у лице, како смо ми то давно пре њих доживели, али како они нису веровали да ће и њих да снађе исто. И онда кажу: „Издани смо!“
Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, нису веровали. Сада све признају
Док их слушамо како се жале индиспонирани, разочарани у све и свакога, главом нам пролази како су део Косова и Метохије јужно од реке Ибар звали Албанијом, осуђивали нас када смо узимали „РКС“ регистарске таблице, како нас нису подржавали када смо покушавали да се побунимо због одлука Београда, Приштине и Брисела које су директно ишле на нашу штету угрожавајући нам опстанак, јер су веровали да ће том ћутњом одбранити себе.
Али, како да им то кажемо? Само пре неколико дана питала сам човека из околине Звечана, слушајући и од њега све што горе поменух; шта мисли како ми издржасмо све ове године? Ћутао је.
Једино што им кажемо јесте да су морали да знају да су пропали оног тренутка када су натерани да гласају на изборима за састав четири српске општине у оквиру тзв. косовских институција. Све после тога био је само привид слободе, испоставило се и са роком трајања. Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, Горњем Селу код Призрена, тамо где и један Србин живи, нису веровали. Сада све признају. Сада су се пробудили – када су им дошли на кућни праг. Зато се табле са натписом „Кућа на продају“ све чешће виђају и на северу покрајине. (Док овај текст пишем, опет су ухапсили Србе у том делу Косова под оптужбом за ратни злочин и одредили им притвор.)
Фотографија Гораждевца из 2018. (Фото: Wikimedia commons/Smugfrog/CC BY-SA 4.0)
Сада се у муци препознајемо, разговарамо како је код њих, како код нас, и онда крене прича о томе како би било када бисмо имали државу која ће после сваке укуцане табле са натписом „Кућа на продају“ послати људе од ауторитета код домаћина да га питају зашто је то урадио, и шта они могу да ураде да ту исту таблу склони? Онда да позову све своје људе на терену да испитају зашто је до такве ситуације дошло. Али, тога нема.
Нико ту таблу из беса није укуцао, то је сигурно. Од потписивања Бриселског споразума питање зашто Срби одлазе са Косова и Метохије треба поставити само званичном Београду, и то потписујем. Сва се мука да трпети, и то је народ овде много пута доказао, али када нема никог да те заштити, помогне, реши неправду која се нагомилала, а долази од наших људи којима смо препуштени на локалу и иза којих стоји званични Београд, онда све добија другу димензију.
Ова тешка, за мене непријатна, прича о нама јужно и северно на Косову и Метохији може се применити на сваки педаљ остатка Србије. И Суботица се брани у Гораждевцу, Горњем Селу, Брестовику, Сиги, тамо где се један Србин вратио на огњиште да трпи. Чувени цитат из филма „Бој на Косову“: „Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач“, истинитији је сада него икада. Срби са севера Косова га већ живе, и кају се што су се правили и слепи и глуви.
Гледамо расуло код Албанаца, коментаришемо га, али нада да ће бити боље све је мања код многих. Један од разлога је и тај што они међусобно очи повадише, али када смо ми у питању делују сложно, и када затреба синхронизовано. Тај циљ етнички чистог Косова и Метохије се код њих не мења. Како им ми, наша држава, на то одговарамо? Па, Заједницом српских општина где ће се и здравство и просвета интегрисати у систем „независног Косова“. Једино што још имамо. Многи су убеђени да нас, ако се ништа не промени, чека још већи притисак и потпуна асимилација, где ће нам и имена мењати као Србима у Албанији, и децу звати у војску. Зато појединци попуштају и одлазе.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.
I am just trying to help people get usually under-reported news and sources so that they can go for a news coverage comparison. But I would never suggest what "the truth, the whole truth and nothing but the truth" is. I do believe the average people is capable of drawing his or her own conclusions. I hope I'm helping them create their own criteria for judging who is who or what really happened.
