Теорије завере су стварност! Ауторски текст Дмитрија Медведева

iskra.co

Теорије завере су стварност! Ауторски текст Дмитрија Медведева који разобличава нову стратегију САД

darkon

18–23 minutes

---

Теорије завере су стварност! Ауторски текст Дмитрија Медведева који разобличава нову стратегију САД

05.02.2026. - 12:54

© POOL /

Отмица председника и крај међународног права: зашто САД журе да присвоје целу Западну полулопту, написао је заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев у колумни објављеној на сајту РИА Новости. Текст објављујемо у целости.

Догађаји с почетка ове године у Каракасу, који су представљали најмоћнији геополитички земљотрес, приморавају нас да изнова преиспитамо саме темеље светског поретка успостављеног пре 80 година, након Другог светског рата. И овде није реч само о дрској отмици председника суверене Венецуеле, Николаса Мадура, као потпуно необузданом акту кршења међународног права. У суштини, отворена отмица највишег државног званичника део је много ширег циља: преузимања Западне хемисфере као искључиво свој посед. И то не само стицања фактичке контроле по принципу „радим то, јер ми се може", већ и правног учвршћивања тих „приноса". То је, без сумње, циничан изазов целокупном систему међународних односа. Зашто је то данас потребно Сједињеним Државама (а Америка није само Трамп)?

Како сам више пута истицао почетком 2026. године, почела су да се остварују и најнеобичнија, понекад и апсурдна предвиђања развоја нашег света. Стога се можемо окренути конспирологији као не нарочито озбиљној, али често најпрецизнијој футуролошкој доктрини савременог доба. На пример, добро познатој још од тридесетих година прошлог века теорији о стварању посебног технократског друштва у Северној Америци — „Технату". Власт у таквом друштву требало би да припада научницима и инжењерима (наравно, онима попут Илона Маска и Питера Тила). Следбеници ове блиставе идеје полазе од претпоставке да држава створена од стране креативне класе мора постојати независно од остатка света и обухватати не само територију САД, већ као ресурсну базу и Канаду, Централну Америку, Карибе, северни део Јужне Америке, укључујући Венецуелу, Колумбију, као и Гренланд (sic!). Списак је, треба признати, занимљив, а у светлу последњих „праваца главног удара" Беле куће — веома индикативан.

Конспирологија маршира — и функционише

Али то је само једна теорија завере, рећи ћете. Нипошто! Погледајте шта се дешава око нас након 1. јануара. Конспирологија маршира — и функционише. Желите друга, приземнија објашњења? Изволите. Разлог је у исцрпљивању могућности САД као светског хегемона. Данас је у целини јасно: САД очигледно недостају снаге за глобалну доминацију. И поједини представници тима Доналда Трампа, који то признају, воде ка прагматичној адаптацији дугорочне политике на нове услове, односно на фактички губитак глобалне превласти. Међутим, процес формирања мултиполарног света стратези Беле куће виде на крајње необичан начин. Пре свега, желе да га искористе као покушај наглог проширења сопствене сфере утицаја у колонијалном стилу XIX века. Нико не спори постојање одређених интереса и стратешких граница прекоокеанске силе, које далеко превазилазе физичке. О томе сам већ писао. Али претварање читаве хемисфере у озлоглашено „задње двориште" са својим блекџеком, проституткама и другим забавама — изузетно је опасна ствар, са тешко предвидивим последицама.

Чак и ако ове помало смешне историјске хипотезе о „Технату" објашњавају мотиве наметљивог промовисања нове „доктрине Донро" у Западној хемисфери, оне нам не дају никакву представу о правном оквиру који би се користио за геополитичко „ресетовање" читавог макрорегиона. Такав оквир једноставно не постоји. Све што се чини јесте грубо гажење принципа међународног права. Није случајно што је Доналд Трамп, наша sancta simplicitas XXI века (света простота), директно изјавио да је граница овлашћења САД на међународној сцени „његов сопствени морал", а не међународно право.

У светлу тога, преко океана све гласније одјекују речи у стилу класичних вестерна тридесетих година XX века о примату силе ( might is right, jus fortioris ). То јест, о одустајању од дијалога заснованог на заједничким вредностима, разумном регулисању сопствених потреба и свесној самоконтроли понашања. Али да ли су Сједињене Државе икада поступале другачије?

Проблем није у томе што једне норме и принципи међународног права замењују друге. Много је опаснији правни вакуум који настаје као резултат наглих и неоправданих потеза, повезан са уништавањем основног принципа правне стабилности и континуитета. Хаотично попуњавање такве празнине може довести до потпуне деградације општих постулата међународног права и повратка у прошлост у погледу разумевања основа примене силе. До садашњег правног поретка, формираног након Другог светског рата (упркос свим покушајима да се ова питања уреде у оквиру Друштва народа, након Првог светског рата), свако суверено државно тело је по дифолту у било ком тренутку и из било ког разлога имало право да прибегне војном инструменту у оквиру принципа jus ad bellum (право на рат). Да ли Белa кућа заиста предлаже свету да се врати у прошлост?

Свесно уношење хаоса у међународне односе

Да бисмо избегли погрешна тумачења, одмах напомињем: позивање Вашингтона на то да „и други то данас раде" (са алузијом на одлуку Русије о спровођењу СВО) из разумљивих разлога не функционише. У оквиру СВО наша земља штити сопствене грађане, своје сународнике на својој историјској територији од репресија суседне државе, чија је легитимност власти веома упитна. Ти грађани су, штавише, на основу законито спроведеног референдума изабрали улазак својих територија, издвојених у складу са чланом 1 Повеље УН, у састав Русије, што је и уставно потврђено. По својој природи, СВО није колонијални рат, већ акт самоодбране. Друштвени састав учесника актуелног сукоба, нажалост, омогућава да се он окарактерише као изопачени облик грађанског рата, проистекао из неуспешног распада СССР-а. Ниједно од ових обележја не поседује војна активност Вашингтона у Венецуели, Ирану или потенцијално — на Гренланду.

Колико год актуелна америчка администрација разглабала о свом наводном одбијању да поштује међународно право, такве изјаве не треба схватати дословно. Данас се то назива свесним уношењем контролисаног хаоса у међународне односе ради брзог решавања конкретних проблема у корист САД. Или, како сами Англосаксонци кажу — wishful thinking , жеља да светска заједница поверује у преувеличано представљање сопствене снаге и способности. Тренутна администрација то чини често и са очигледним задовољством.

А сада мало досадније, али неопходне правне материје. Чак су и најекстремнији режими из прошлости увек настојали да својим поступцима дају привид законитости, осмишљавајући сложене, мада у крајњој линији измишљене правне аргументе. Тако је нацистичка Немачка ремилитаризацију Рајнске области 1936. године оправдавала наводним кршењем Версајског и Локарнских уговора од стране других држава. Јужноафричка Република у време апартхејда изводила је војне упаде на територије суседних земаља и подржавала побуњеничке покрете, оправдавајући игнорисање резолуција УН (на пример, о независности Намибије) потребом борбе против утицаја СССР-а и Кубе. Ирак је, започињући рат против Ирана, покушавао да се позове на принцип борбе против „неравноправних споразума", имајући у виду поништавање, неповољног по себе Алжирског споразума из 1975. године, којим је граница између две државе утврђена дуж реке Шат ел-Араб. За сада, међутим, правна „оквирна прича" венецуеланске авантуре ни приближно не успева чак ни у поређењу са овим примерима.

Америчка акција у Венецуели

Прво , Сједињене Државе нису имале основ за закониту примену војне силе у оквиру права на самоодбрану. У том смислу, позивање америчких званичника и експерата на члан 51 Повеље УН, који признаје неотуђиво право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада, потпуно је неосновано. Не постоје никакве општеприхваћене и поуздано потврђене чињенице које би указивале на то да се Венецуела припремала за агресију против суверене територије САД. Такође, није постојала ситуација у којој би држава имала право да прибегне самоодбрани због наводно „неизбежно претећег" напада, нити због потребе за заштитом својих грађана у иностранству. Карактеристично је да чак ни у мејнстрим англосаксонским медијима нико од угледних стручњака за међународно право није покушао да оправда поступке Вашингтона. Напротив, готово сви су једногласно оштро оптужили америчке власти за кршење Повеље УН, повреду суверенитета и незакониту употребу силе против друге државе.

Друго , Сједињене Америчке Државе су прекршиле принципе нужности и пропорционалности (сразмерности), који представљају кључне елементе права државе на самоодбрану и који су утврђени у релевантним правним изворима, укључујући резолуцију респектабилног Института за међународно право из 2007. године „Савремени проблеми примене оружане силе у међународном праву".

Треће , транснационална трговина наркотицима никада у међународном праву није сматрана обликом оружаног напада. Сходно томе, ниједно од кривичних дела која се стављају на терет Николасу Мадуру и његовој супрузи Силији Флорес — организација „наркотерористичког удруживања", завера ради шверца кокаина у САД, незаконито поседовање и употреба оружја и експлозивних средстава ради обезбеђивања активности нарко-картела — не даје Вашингтону право на превентивну употребу силе у циљу одбране од наводно неминовног напада у смислу члана 51 Повеље УН.

Са великом вероватноћом може се претпоставити да ће узрочно-последичне везе неопходне да би се таква активност квалификовала као „напад на Сједињене Државе" бити засноване на бројним прећуткивањима, чињеничним претпоставкама и конструкцијама које ће остати недоказане или у значајној мери фабриковане. Поред тога, противправност напада на Венецуелу додатно потврђује и одлука Апелационог суда у предмету „Norex Petroleum против Access Industries" из 2010. године, према којој се деловање федералног закона о организованом криминалу не може простирати ван територије Сједињених Држава.

Четврто, изузетно неубедљиво звуче изјаве намењене широкој јавности о томе да се наводно води „рат против организација које се баве трговином наркотицима, а не рат против Венецуеле". Нико није овластио актуелне америчке власти да спроводе такву операцију: са становишта националног законодавства, она је у потпуности незаконита чак и у контексту екстериторијалне примене уставних норми. Тако је, на пример, у одлуци Врховног суда САД у предмету „Даунс против Бидвела" из 1901. године недвосмислено истакнуто да се Устав Сједињених Држава примењује на територијама које се налазе под суверенитетом САД, док се на друге територије може применити само у случајевима заштите основних права. У предмету „Бумедијен против Буша" из 2008. године Врховни суд је у потпуности потврдио овај став, нагласивши да се, осим територије самих САД, уставне одредбе у пуном обиму примењују искључиво на инкорпориране територије. У случају наглог и насилног упада у Каракас, Вашингтон очигледно није располагао никаквим таквим правним основом.

Пето, одлуке Сједињених Држава грубо крше императивне норме међународног права које гарантују територијалну неповредивост држава. Никакве радње, прикривене доктрином Монро — коју нико не признаје осим самих САД — нити самопроглашеном „одговорношћу" Вашингтона за судбину Западне хемисфере, не могу послужити као оправдање за жељу да се Венецуелом „управља споља". То је у директној супротности са члановима 1 и 2 Повеље УН, који захтевају поштовање принципа равноправности и самоопредељења народа, као и уздржавање од претње силом или њене примене против територијалне целовитости и политичке независности било које државе. Истовремено, противправни поступци САД противрече и члановима 18–21 Повеље Организације америчких држава, којима се изричито забрањује директно или индиректно мешање у унутрашње или спољне послове других држава, као и примена принудних економских или политичких мера ради притиска на суверену вољу друге државе ради стицања користи.

Кршење основних принципа међународног права

Став америчких власти у вези са политички мотивисаним кривичним гоњењем актуелног венецуеланског лидера не може се оправдати ни са становишта основних принципа међународног права. Према нормама међународног обичајног права, Николас Мадуро, као актуелни шеф државе у моменту америчког напада, ужива два облика имунитета од стране кривичне јурисдикције других држава: ratione personae (персонални, односно апсолутни имунитет) и ratione materiae (функционални имунитет). Хапшење, насилно извођење из земље и подизање оптужнице од стране америчког правосуђа за „наркотероризам" против лица које ужива и грађанскоправни и кривичноправни имунитет представљају флагрантно кршење основних принципа међународног права — суверене једнакости држава и немешања у унутрашње послове. Свaка расправа на ту тему је, по дефиницији, беспредметна.

У том контексту, вреди подсетити на пресуду Међународног суда УН од 14. фебруара 2002. године у предмету „Демократска Република Конго против Белгије", у којој је потврђен апсолутни имунитет шефова држава од стране јурисдикције других држава — како грађанске, тако и кривичне. У истој одлуци, највиши суд УН навео је четири ситуације у којима носиоци највиших државних функција могу бити кривично гоњени: пред судовима сопствене државе; пред међународним судовима које имају надлежност; у случају да држава укине имунитет свом функционеру; након престанка мандата, пред судовима друге државе — за радње учињене пре, током или након обављања функције, у приватне сврхе.

Додатну потврду неоснованости америчких аргумената представљају резултати судског поступка вођеног у Француској између 1999. и 2001. године против тадашњег шефа Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије, Муамера ел Гадафија, кога су француски органи теретили за међународне злочине. Коначну тачку у овом предмету ставио је Врховни суд Француске, који је поништио одлуке нижих инстанци, позвавши се на непостојање било каквих изузетака од апсолутног имунитета актуелног шефа државе.

Интересантно је и то што је Комисија за међународно право Генералне скупштине УН, која се бави питањем имунитета државних функционера од стране кривичне јурисдикције других држава, потврдила да не постоје важећи изузеци од имунитета ratione personae . До данас, Комисија није утврдила ни постојање важећих изузетака од имунитета ratione materiae . У њеним радним документима као потенцијални изузеци наводе се следећа кривична дела по међународном праву: геноцид, злочини против човечности, ратни злочини, злочин апартхејда, мучење, насилни нестанак, злочин агресије, ропство и трговина робљем — при чему чак ни око ових дела не постоји консензус међу државама. Као што је очигледно, „трговина наркотицима" се ни у једном тренутку не помиње као основ за укидање функционалног, а поготово не апсолутног имунитета шефа државе, што још једном показује неутемељеност америчких тврдњи.

Посебно неубедљиво изгледају и покушаји Вашингтона да отмицу Николаса Мадура прикаже као последицу доследног непризнавања венецуеланског лидера као легитимног председника. Међународно право не даје ниједној држави овлашћење да једнострано одређује легитимност власти друге државе, нити да утврђује постојање или непостојање имунитета њених званичника. Штавише, и поред оспоравања од стране САД председничких избора у Венецуели 2018. и 2024. године, са становишта међународног права од пресудног је значаја чињеница да је управо влада Николаса Мадура остваривала ефективну контролу над целокупном територијом земље.

У том смислу, од посебног значаја је арбитражна одлука у предмету „Велика Британија против Костарике" из 1923. године, у којој је режим Федерика Тинокa признат као фактичка власт, упркос формалном непризнавању од стране Лондона. Значајно је и то што су представници власти Николаса Мадура наставили да представљају Венецуелу у Уједињеним нацијама, при чему нико није оспоравао њихова овлашћења у оквиру организације.

Позивање САД на доктрину Кер–Фризби

Позивање САД на доктрину Кер–Фризби, коју амерички судови користе за оправдавање екстрадиције странаца ван оквира међународних уговора „у име националних интереса", такође је тешко применљиво у овом случају. Кључни проблем лежи у томе што се овом чисто америчком концепцијом екстериторијалне јурисдикције не може оправдати кршење међународноправно загарантованог персоналног имунитета шефа државе. При томе, тренутна ситуација се суштински разликује од панамског преседана из 1989. године са Мануелом Норијегом, који формално није био шеф државе, већ командант Националне гарде Панаме.

Није без значаја ни чињеница да се и у самим Сједињеним Државама већ дуго води расправа о потреби укидања доктрине Кер–Фризби. Као посебно значајан преседан у том погледу наводи се предмет „Сједињене Државе против Франсиска Тосканина" из 1974. године, у којем је Апелациони суд Другог округа, након детаљне анализе, закључио да је примена те доктрине правно неодржива. Ипак, свака администрација Беле куће упорно оставља ову срамну правну рупу за незаконито привођење странаца под надлежност америчког правосуђа. Пратећи случај Николаса Мадура, постаје јасно зашто.

Према нормама међународног права, вршење јурисдикције на територији друге државе захтева сагласност надлежних органа те државе. У супротном, реч је о противправном акту. У том смислу, отмицу Николаса Мадура треба посматрати искључиво као кршење међународног права, укључујући и норме из области људских права. Потенцијално позивање Вашингтона на преседан „Сједињене Државе против Умберта Алвареса-Мачајна" из 1992. године (у којем је Врховни суд САД утврдио да насилна отмица мексичког држављанина не спречава његово кривично гоњење пред америчким судовима) као потврду принципа male captus, bene detentus („незаконито ухваћен, али законито задржан") далеко је од правно беспрекорног и оправдано је подвргнуто оштрој критици међународне заједнице. Конкретно, Међуамерички правни комитет ОАГ је још 1993. године недвосмислено указао да су Сједињене Државе игнорисале своју обавезу да врате оптуженог држави из чије је јурисдикције насилно изведен.

Наравно, све наведене норме права, без преседана, као и основни принципи међународног јавног правног поретка, Бела кућа може занемарити у корист више пута проглашаваних „националних интереса", као што је то често чинила и раније. У том случају, Николас Мадуро ће, као опомена свима који се не слажу са „доктрином Донро", бити подвргнут политички мотивисаном кривичном гоњењу, чији је исход практично унапред познат. Ипак, као што сам већ раније написао на друштвеним мрежама, врло је вероватно да ће он на крају бити помилован — ако не од самог Трампа, онда од његовог наследника.

А шта је са „Технатом" и његовим непролазним конспиролошким значајем? Очигледно је да прешминкана верзија „Техната" у Западној хемисфери изузетно одговара новим политичким и пословним елитама Сједињених Држава. Јер ако више није могуће супротставити се мултиполарном свету који укључује Кину, Индију, Русију и друге кључне актере, онда се може изградити американоцентрични рај у једној, издвојеној хемисфери. Отприлике овако: Европа је нико и ништа, зато Русији оставља Европу. Кини и Индији — Азија. А земљи слободе — цело Западно полулопта. И будите задовољни што је Гренланд „само" у неограниченом коришћењу, а не у пуном власништву.

Како вам се допада таква перспектива? Сумњате? Онда пажљиво прочитајте нове америчке доктрине националне одбране и националне безбедности. Тамо је све написано прилично искрено…

sputnikportal.rs

Демо Бериша: Права Албанаца на југу Србије нису прекршена.. Одбијају да се састану са мном, иако сам Албанац

nspm.rs

: Демо Бериша: Права Албанаца на југу Србије нису прекршена. Албанска мањина има своју легенду која иде преко Приштине, Тиране и Вашингтона. Одбијају да се састану са мном, иако сам Албанац

:

~3 minutes

---

четвртак, 05. фебруар 2026.

Министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог Србије Демо Бериша изјавио је данас, поводом предлога закона у САД о албанској мањини у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи, да сматра да права Албанаца на југу Србије нису прекршена, додајући да они одбијају да се састану са њим.

"Не постоји нико у овој држави ко може мене, пошто сам на челу овог министарства, да убеди да су људска права мојих сународника прекршена. Они не желе да раде. Од када сам ја министар, пет пута сам их позвао да дођу на разговор. Нису дошли. Не желе ниједан састанак са представницима власти у Београду", рекао је Бериша за телевизију Пинк.

Одбор за спољне послове Представничког дома Конгреса САД усвојио је предлог закона републиканског конгресмена Кита Селфа о положају мањина у Србији, а бави се питањима као што су пасивизација адреса, ограничење у употреби албанског у јавним институцијама, дискриминацију у области образовања, укључујући непризнавање диплома са Косова и Метохије и недостатак школских уџбеника на албанском језику и друга питања.

Према оцени Берише, албанска мањина на југу Србије "има своју легенду која иде преко Приштине, Тиране и Вашингтона".

"То је најбоље осликао потпредседник Скупштине општине Прешево, када је рекао да су они кренули путем којим је Косово кренуло 90-их година. Полако да дигну тензију и да дођу до тога, јер они сматрају да тај простор не треба да остане у оквиру Србије", казао је министар.

О проблему пасивизираних адреса због којих се буне Албанци из Бујановца, Прешева и Медвеђе, министар је казао да у Србији има 63.000 пасивизираних адреса и да ту у питању нису само Албанци.

"Они сад стално дижу тај број. Кренули су са 2.000 и дошли до 10.000", навео је Бериша.

Говорећи о проблему уџбеника на албанском, навео је да у Министарству просвете стоји 68 уџбеника на албанском језику, али да албанска заједница није дала сагласност за њих, док се са друге стране жале што нису прихваћени уџбеници које они предлажу, за које Бериша тврди да су супротни наставним процесима у Србији.

Оценио је да сва питања могу да буду решена у разговору са министарством, или у Скупштини Србије где је посланик Шаип Камбери али, према речима министра, "они то просто не желе".

"Ја сам 23. септембра био у Бујановцу и нису се састали са мном, који сам Албанац", рекао је Бериша.

(Бета)

РТ:  Нови амбасадор Украјине - Обавештајац на руској потерници са радном адресом у Београду

:

~3 minutes

---

среда, 04. фебруар 2026.

 У Србији је данас званично на дужност ступио нови амбасадор Украјине Александар Литвињенко, некадашњи шеф Спољне обавештајне службе и секретар Савета за националну безбедности Украјине. Дакле, обавештајац.

Рођен је 1972. године у Кијеву. Од 4. априла 2014. до 13. августа 2019. године обављао је функцију заменика секретара Савета за националну безбедност и одбрану Украјине, а затим је до 23. јула 2021. године био је директор Националног института за стратешке студије. Следеће радно место му је било шеф Спољне обавештајне службе, а онда од 27. јула 2021. године  постаје члан Савету за националну безбедност. 

Студирао је у Москви где је дипломирао 1994. године на Московском институту за криптографију, комуникације и информатику. Литвињенко је 2009. године стекао и диплому права на Националном универзитету Тарас Шевченко у Кијеву, где је и предавао неко време. Дипломирао је и на Краљевском колеџу одбрамбених наука у Великој Британији 2013. године.

Иначе, руско Министарство унутрашњих послова расписало је потерницу за Литвињенком када је преузео дужност шефа Савета за националну безбедност и одбрану крајем марта 2024. године.

Такође, Литвињенко је био сарадник Андреаса фон Бекерата, новог шефа Делегације ЕУ у Србији и то за време Мајдана у Украјини.

Представник Кијева Владимир Зеленски именовао га је 26. марта 2024. за секретара Савета за националну безбедност и одбрану, где га је 17. јула 2025. године заменио Рустем Умеров.

Председник Србије Александар Вучић примио је данас акредитивна писма Литвињенка и пожелео му "срдачну добродошлицу уз најискреније жеље за успешан рад и пријатан боравак у Србији". Он је дошао као наследник Владимира Толкача. 

"Изразио сам уверење да ће се конструктивна сарадња коју смо имали са претходним амбасадором наставити и убудуће. Поручио сам да је Србија спремна да унапређује сарадњу са Украјином на основама међусобног поштовања, међународног права и очувања мира и стабилности. Такође сам истакао да Србија и Украјина имају простор за развој економске, мултилатералне и сарадње у областима од обостраног интереса", написао је Вучић на Инстаграму.

Како је рекао, нагласио је важност успостављања мира као кључног предуслова за стабилност и просперитет целог европског континента, као и за бољи и сигурнији живот свих грађана.

(РТ)

politika.rs

Срби између европског и америчког пута

Ненад Кецмановић

8–10 minutes

---

Вучић је на европском путу, а Додик на америчком?! Да је онај први евроентузијаста, он то и сам често истиче, па је општепознато. После дила с Трампом „повлачење са функције за скидање санкција", за Додика се подразумева да је на америчком путу. Да ли то значи да се путеви Србије и Српске разилазе? Трампов поверљиви дипломатски специјалац Гренел, који важи за нашег „доброг светског полицајца" позвао је ономад Вучића да се престроји с европског на амерички колосек. Не прети (Гренланд), не киднапује (Мадуро), него сугерише, врбује...

Макрон, који у алтернацији с Мерцом и Стармером наступа као представник несложне ЕУ, ономад у Давосу огорчено констатује да „у данашњој политици више не важе никаква правила". Добро јутро, Колумбо! Најпре су престали и његовом личном заслугом да важе закони и замењени су правилима, а сада је процес логично отишао још даље. Требало је да пита Србе који су болно искусили „међународно право" поводом Дејтона и Резолуције 1244.

Многи важни Европљани изостали су у Давосу. У дилеми да ли да се придруже немоћној европској солидарности и фасују америчке казнене мере или да се на време приклоне јачем, многи су изабрали да се прићуте. Председник Србије искористио је вишедневни боравак за билатералне састанке са Орбаном, Бабишем, Пленковићем, Мартом Кос...

Месец и по повезаних нерадних дана поводом новогодишњих празника (Дан Републике, српска Нова година, велике славе) руководство Српске искористио је да на миру поништи, па обнови премијерски мандат Сави Минићу, а овај да реконструише владу, да би из Сарајева престали да закерају да мандат није могао да му повери већ бивши председник Додик, него актуелна в. д. председника Ана Тришић Бабић. Додика дочекују на највишем нивоу у Израелу, има позив за Молитвени доручак код председника САД, у међувремену ће у Пешту, а инострани програм скраћује због поновљених избора у Лакташима, Добоју и Зворнику. Опозиција и даље јаше на тези: „Крије да је нешто приде обећао Трампу на штету Српске!"

А шта је то Додик могао да обећа Трампу? Да неће ући у ЕУ и НАТО јер је Трамп обоје занемарио? Да ће као Путинов пријатељ посредовати у Кремљу? Да се неће укључити у нуклеарни програм Ирана? Да ће наставити да подржава Израел? Да ће се борити против исламског тероризма? Да ће му уступити бушотине нафте и гаса, којих нема? А шта ако је Трамп још нешто обећао Додику што није за јавност? Рецимо, да ће му послати америчке адвокате које Сена Узуновић неће моћи да игнорише као домаће, да покрену ревизију процеса или да анимира странце у Уставном суду БиХ да се пишмане.

Тимоти Лес је својевремено изјавио да је Српска, током Трампове прве четири године, пропустила шансу да се осамостали, али да ће се прилика поновити. Показао се као видовит: Трамп се вратио и са већином у Конгресу заиграо пуним капацитетом шефа суперсиле, укинуо санкције свом старом фану Додику. У томе су сјајно надиграли Брисел, који је стајао иза агресивних насртаја Шмита на Српску и њеног лидера. Додик се повукао с места председника, а задржао сву моћ као лидер владајуће странке, односно коалиције. Трамп је показао Мерцу, Макрону, Стармеру, Урсули и Каји, као и њиховим експонентима на босанском терену, да се с Додиком може договорити, без прогона и потерница. Орбан, који је шампион разумевања глобалног престројавања, каже: „Дошло је доба билатералних споразума, личних односа, интереса и моћи, доба нација". Што се тиче личних односа, он сам је из заједничке домовине истерао Сороса, перјаницу дубоке државе која је рушила Трампа. Додик је навијао за Трампа када нико није и анимирао је српску дијаспору да му да гласове. Трамп се Путину јавно дивио још у кампањи за прве изборе и тврдио да ће с њим све договорити, што је инспирисало оптужбу да је руски агент.

Шта год мислили о Трамповој каубојштини, он је оголио лицемерје меке моћи глобалиста, скупу и сувишну соросовштину, која мрежом НВО, међународних организација, анахроне дипломатије и другим измотавањима камуфлира баналну чињеницу да јачи тлачи. Ако те већ третирају као малог и нејаког, не морају да те још праве будалом. Трамп укида амбасаде, излази из међународних организација, заврће славине НВО сектору, што су САД углавном и финансирале. Није извршио инвазију Венецуеле, неће ни Гренланда, иако је био запретио. Ако власт у Копенхагену и аутономија ледене пустиње неће да продају Гренланд, САД ће исто толико инвестирати и претворити га у светски зимски центар тако да ће га локално становништво, запуштено од метрополе, славити као као ослободиоца. На крају, биће бесплатно преузимање преко НАТО-а у интересу безбедности и САД и ЕУ.

Додик сада тријумфално понавља своје коначне циљеве, од којих, каже, нема одустајања: самоопредељење народа, самосталност Српске, мирни разлаз, и позива представнике друга два народа на дијалог. Ландау је истакао да ће САД сарађивати у равноправним договорима три стране у БиХ, под условом да решења буду реална, конкретна, прагматична и јасна. Из тога се да закључити да САД неће партиципирати у причама о „1.000 година историје Босне, о толеранцији и комшијској љубави, инкарнацији европских вредности, како то воле да конструишу Европљани и чаршијанери, спрам опоре чињенице да за 30 година ништа од тога. Трамп воли брза и једноставна решења и не дође ли до консензуса – биће разлаз. Можда га и бошњачке масе радо прихвате, по оном сарајевском графиту: „Потпиши, Алија, нек је наша, па макар ко авлија!"

Српска јесте кренула америчким путем, али то је и руски пут, не само у Украјини. Договор Путина и Трампа у Енкориџу обојица су оценили као капиталан, али нису рекли по чему. Очекивао се неки конкретан помак ка разграничењу у Украјини, а изгледа да је то била нека мини-Јалта, у чијој вишој фази ће, наравно, учествовати и Си, на којој је дефинисан знатно шири оквир. Трамп се самоограничава на западну хемисферу и утврђује се у њој да не би упао у замку пренапрегнутости империје у коју је био дубоко загазио Бајден („И 21. век биће амерички!"), а Путин је одобрио Додиков дил, благо реаговао на Венецуелу, за Гренланд каже да се „Русије уопште не тиче". Безмало „баш лепо", јер ће европски део НАТО-а, ако уопште постоји без САД, бити разапет између Украјине и Данске. Трамп је узвратио: „Путин је мој пријатељ! Он жели мир!

Узгред, како у контраудар који најављују Европљани увући Рутеа, јер НАТО-ом, као и увек, оперативно командује амерички генерал који је претпотчињен команданту армије САД, па испада да би на Гренланду морао да се туче са својима. Да и нема те бесмислице, одлуке се у НАТО-у доносе консензусом свих чланица, а међу њима у војној и цивилној команди седе и представници Мађарске, Словачке, Чешке и потенцијално још неких земаља које не би да им момци гину на Гренланду против америчке суперсиле, као ни против руске у Украјини. Европски патриотизам нема радну температуру. Како год, ни после Трампа неће бити другачије.

И поред тога што је оштро критиковао ЕУ јер Србији неправедно још једном није отворила кластер, те одбио да дође на састанак у Брисел, Вучић каже да не одустаје од европског пута. Има основа за ту упорност: Србија није ни у Евроазији, ни на далеком Западу, него у Европи. Велико време и енергија потрошени су на том путу, а економија везана за инвестиције, тржиште, робе и услуге тих земаља. Најзад, на Балкану је и даље боље бити у ЕУ, него ван ње. Из Давоса је 22. јануара послао поруку: „Знам да ће се већина грађана погрешно ирационално радовати Трамповим речима, али стање у свету се усложњава". По свему судећи, ЕУ нема велику будућност. Ни Република Српска није одустала од ЕУ, али главне тачке ослонца су јој на осовини Москва–Вашингтон, што делује као перспективније. Слика би била непотпуна ако не кажемо да Трамп није променио политику САД према КиМ, а Гренел заборавља на „Бондстил". Најзад, КиМ исто боли и прекодринске и Србе у матици. Историјски пак, САД су биле савезник, а Немачка непријатељ. Ипак, ако Србију и Српску, две земље једног народа, посматрамо као целину, могли бисмо рећи да, укључујући Кину, која има велике инвестиције у Србији и политичку наклоност према обе обале Дрине, јединствени српски народ има све најјаче спољне ослонце (Русија, САД, Кина) у свету неизвесности. Могу ли остати без иједног, или је то неизбежан ризик војне неутралности у фази разграничења безбедносно-политичких хемисфера? Не дамо КиМ и РС, нећемо санкције Русији, ЕУ нас неће, ОДКБ је у повоју, а Кисинџер вели: „Са САД је исто пријатељ или непријатељ."

*Академик, професор емеритус

standard.rs

Razlaz Mandića i Kneževića i budućnost Srba u CG

Михаило Братић

18–23 minutes

---

Pitanje je šta se dobija izlaskom iz vlasti. Da li će to biti otvaranje vrata DPS-u da na liniji „postizanja proevropskog konsenzusa" opet participira u vladi, čime bi se srušio post-litijski „sanitarni kordon" prema ovoj stranci?

Nakon višegodišnje uspješne saradnje i jedinstvenog nastupanja najznačajnijih srpskih partija u Crnoj Gori, poslednjih dana svjedočimo rascjepu između ključnih srpskih predstavnika Milana Kneževića (DNP) i Andrije Mandića (NSD). Rascjep je izazvan jednim, prilično neočekivanim, spletom okolnosti, u kome su izmješana lokalna pitanja i identitetske teme sa izvjesnom spoljnopolitičkom dimenzijom.

Neposredan okidač za ovakav rasplet bila je, pomalo apsurdno, izgradnja kolektora za prečišćavanje otpadnih voda u Botunu, protiv koga su se pobunili mještani, podržani od strane Kneževića. Nakon što su Vlada i glavni grad odbili da ispune zahtjeve građana, spor je dobio na težini i prenesen je na nivo državne vlasti. Pa je Knežević, nakon jednog prisilnog policijskog razbijanja protesta građana protiv postrojenja u Botunu, predložio da njegova partija napusti Vladu.

Na kasnijem zasjednju Predsjedništva stranke, odlučeno je da se vlast ne napušta odmah, nego da se ostanak u njoj uslovi setom pitanja koja će osim postrojenja u Botunu obuhvatati i identitetsku tematiku. Predloženo je da se na sjednicu Vlade iznesu inicijatice za uvođenje trobojke, srpskog jezika kao službenog i mogućnosti dvojnog državljanstva sa Srbijom „bez prava glasa".

Na sjednici koja je održana u četvrtak, premijer Spajić je odbio da se Vlada uopšte izjašnjava o ovom predlogu, navodeći da su inicijative DNP-a trebale biti upućene Skupštini, ali i dajući „zeleno svjetlo" za njihovo upućivanje u zakonodavni dom, bez direktne lične i partijske podrške. Nakon sjednice Vlade, dvoje ministara iz redova DNP-a podnijelo je ostavke, a najavljen je i izlazak iz vlasti u glavnom gradu. Time će vladajuća većina u Podgorici biti urušena, ali će se državna vlast sačuvati sa dovoljnim brojem mandata.

Reakcije i tumačenja

Knežević, dakle, opet postaje opozicionar, ali se politička drama pokrenuta ovim događajima tu ne završava, nego se tek otkriva njen potencijal da duboko zagrebe u neuralgična pitanja za Srbe u Crnoj Gori, ali i srpski narod u cjelini. Posebnu dinamiku svemu daje odluka Andrije Mandića da ne isprati ove Kneževićeve jednostrano donijete poteze i da ostane u Vladi, smatrajući da je to najbolji način da se brane prava Srba. Mandić je svoje stavove branio pozivajući se na razum, iskustvo i govoreći da je za sve potrebno naći „pravi trenutak". Istakao je da „različiti putevi vode istom cilju", dajući odriješene ruke Kneževiću da, bez dodatnog trovanja odnosa, vodi svoju politiku drugačijim pravcem.

Zaista, kada se u obzir uzme koliko dugo su Srbi bili izvan sistema vlasti u Crnoj Gori, koliko su borbe i nakon 30. avgusta 2020. vodili da dođu do pozicija moći i odlučivanja, može se kazati da Mandić dobro rezonuje. Pitanje je šta se dobija izlaskom iz vlasti. Da li će to biti samo otvaranje vrata Demokratskoj partiji socijalista da na liniji „postizanja proevropskog konsenzusa" opet participira u vladi, čime bi se srušio post-litijski „sanitarni kordon" prema ovoj stranci?

Osim toga, neće li tako srpska politička elita biti onemogućena da postavlja svoje kadrove po dubini državnog sistema? To pitanje nije sporedno, s obzirom da je jedna od najvažnijih linija diskriminacije prema Srbima u Crnoj Gori u vrijeme DPS-a bila onemogućavanje zapošljavanja u državnim službama. U tom periodu postojalo je čak 16 državnih organa u kojima su stoprocentno bili zastupljeni nacionalni Crnogorci. Dok je u Upravi policije, kao ključnom bezbjednosnom organu, postojala ogromna disproporcija: od 4223 zaposlena, samo 262 Srbina, u vrijeme kada Srbi čine trećinu stanovništva.

Zar rad na ispravljanju ove nepravde nije najzahvalnije provoditi sa pozicija vlasti? A ne zaboravimo da time srpske stranke dodatno jačaju svoju strukturu, uticaj i mogućnosti, što je u malim državama, gdje je broj državnih namještenja veliki u odnosu na privatni sektor, od ogromnog značaja.

Lider Demokratske narodne partije Milan Knežević (Foto: Skupština Crne Gore)

Naravno, Kneževićevo insistiranje na identitetskim pitanjima je potpuno ispravno, i besmisleno je da srpske partije u vlasti ignorišu „slona u sobi" koga predstavlja diskriminatorski Ustav Crne Gore. Ipak, u načinu na koji je stvar urađena ima dosta traljavosti i nedostatka strateškog promišljanja.

Prvo, zašto se to pitanje ultimativno i ucjenjivački poteže sada, kada je i prilikom formiranja Spajićeve vlade bilo jasno da će ona biti vrlo nerada da se njime istinski pozabavi? Drugo, čemu povezivanje najznačajnijih nacionalnih tema sa jednom banalnom lokalnom temom postrojenja za prečišćavanje u Botunu? Te dvije teme nemaju nikakve veze i njihovo spajanje temeljno potkopava ozbiljnost inicijative o identitetskim izmjenama. Jer zašto bi Srbin iz Nikšića morao podržavati ideju da se u Botunu ne gradi kolektor? Sasvim je moguće da misli upravo suprotno.

Treća stvar, za predložene promjene identitetskih pitanja, da budemo precizniji za onu o srpskom jeziku kao službenom, potrebno je postići najširi mogući društveni konsenzus. Pritom, to nije nužno radi političke korektnosti ili poštovanja liberalnog novogovora, nego zbog pravnih prepreka za promjene Ustava Crne Gore.

Čemu povezivanje najznačajnijih nacionalnih tema sa jednom banalnom lokalnom temom?

Naime, članom 157 Ustava određeno je da za promjenu identitetskih odrednica, pa i one o jeziku, na referendumu mora glasati tri petine svih birača u Crnoj Gori. Dakle, ne tri petine izašlih, nego svih građana. U trenutnoj konstelaciji odnosa to je gotovo nemoguće uraditi, pa je s tim u vezi u kampanju za ispravljanje ove diskriminatorne odredbe nužno uključiti sve zainteresovane društvene faktore i pokrenuti jedan širok front strateški osmišljene i planirane borbe u kome bi rame uz rame sa srpskim političarima bili i crkva, intelektualna elita, politički Beograd i Banjaluka. To je ovom prilikom propušteno, i stoga se i uspjeh teško mogao postići.

Zahtjev za uvođenje zastave je nešto jednostavniji, jer bi se na zakonskom nivou trobojka mogla regulisati kao narodna, predsjednička, istorijska zastava, ili pak na neki drugi način. Dakle, za rješenje toga problema je potrebna prosta većina, i to je tačka na kojoj Knežević i srpske partije, ako nastave snažno insistirati, mogu postići najbolji rezultat. Treba reći i da su ranije srpske, ali i neke „građanske" partije predlagalale slična rješenja, ali do njih, nažalost, do danas nije došlo. Pa je trobojka, koja je čak i u komunističkom periodu bila crnogorska zastava, ostala izbačena iz simboličkog sklopa nove Crne Gore.

Stvar taktike?

Da bi se pravilno ocijenila ideja o izlasku srpskih partija iz vlasti, ne treba smetnuti s uma da je taj scenario bio jedan od strateških ciljeva hrvatske politike prema Crnoj Gori. Otud su lideri Srba nakon izglasavanja Rezolucije o Jasenovcu od strane Zagreba proglašeni za „persone non grata", a tvrdi stavovi srpskih stranaka po pitanju zatvora Morinj, broda Jadran i drugima su trn u oku hrvatskoj politici. Onoj politici koja je obimno profitirala od dugogodišnjeg identitetskog preumljenja Crne Gore po naumima Sekule Drljevića, srbofoba i Pavelićevog saradnika.

Kako se intenzivira neprijateljski odnos Zagreba prema Srbima, kroz sve češću promociju ustaštva, ali i regionalne antisrpske saveze, pitanje je da li treba povlačiti poteze koji se indirektno i nenamjerno mogu uklopiti u hrvatske strateške projekcije. Milan Knežević to sasvim sigurno dobro razumije, pa je vrlo moguće da je u svoj pristup ukalkulisao Mandićev ostanak u vlasti.

Hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić, sa albanskim kolegom povodom potpisivanja sporazuma o saradnji u oblasti bezbednosti, Tirana, 18. mart 2025. (Foto: MORH/F. Klen)

Najzad, postoji i jedna intrigantna linija mišljenja, da je DNP-ov nastup stvar taktike. Po tome je Milan Knežević napravio otklon od vlade koja je donijela niz nepopularnih mjera, kako bi se što bolje pozicionirao za sledeće izbore i kako se srpski glasovi koji bi eventualno bili opozicioni u odnosu na rad Spajićeve vlade, ne bi rasipali, nego bi otišli DNP-u. Takav DNP bi u post-izbornoj kombinatorici mogao dati snažnu podršku Andriji Mandiću, možda tražeći i premijersku poziciju.

U tom smislu nisu nevažni ni signali koje šalje predsjednik Jakov Milatović nazivajući Kneževićevo ponašanje „principijelnim". Kada se u računicu doda Milatovićeva ideja o osnivanju nove partije, sklapaju se određene kockice koje govore u prilog Kneževićevog taktičkog pozicioniranja u opoziciji, u kojoj svoju priliku vreba i Dritan Abazović. Ipak, analizirajući javne nastupe i šire regionalne reakcije ispravnije je zaključiti da se ne radi o nekom zakulisnom dogovoru, nego da je zaista došlo do određenih kocenpcijskih razlika između dvije najvažnije srpske partije. (Što nužno ne potire mogućnost da krajnji rasplet na izborima poprimi obrise ove linije mišljenja.)

Stav Beograda i evropska dilema

Da je razmimoilaženje stvarno i da nije stvar taktike pokazuje i ponašanje vlasti i vlastima blsikih medija u Srbiji, koji su otvoreno i snažno stali na stranu Milana Kneževića. To se operacionalizovalo na različite načine, između ostalog izjavama kako je Knežević „lider Srba u Crnoj Gori", gdje se namjerno izostavlja Mandić ili se naprosto izbjegava korektnije navođenje da se radi o „jednom od lidera…" što je do sada bila ustaljena praksa.

Ne treba zaboraviti da od relevantnih partija jedino Mandićeva nosi prefiks srpska i ima program koji je prvenstveno nacionalni, a ne građanski. Imajuću u vidu snagu koju Nova srpska demokratija ima na terenu i gradonačelnička mjesta koja drži, potpuno je besmisleno i maliciozno izostaviti Mandića kada se pominje liderstvo srpskog naroda u Crnoj Gori. Insistirajući na tobožnjem foteljaštvu Mandićeve partije, mediji i vlasti u Srbiji su samo dodatno podgrijali postojeći spor.

Otkud ova promjena u pristupu, i šta je kumovalo nemilosti prema Mandiću koju pokazuje Beograd? To nije sasvim jasno, ali jedna stvar se izdvaja kao vjerovatno najzaslužnija. Promjena retorike o Evropskoj uniji i Zapadu, koju je reklo bi se prilično iskreno usvojio Mandić i krug ljudi oko njega, je faktor koji se ne smije izostaviti i koji korespondira sa zaoštravanjem odnosa sa Beogradom.

O kakvoj se promjeni radi pokazuje i glasanje NSD-a da crnogorska vojska učestvuje u misiji EU za pomoć Ukrajini. Ali taj obrt detaljnije objašnjava programski tekst koji je napisao Marko Milačić u svojstvu Mandićevog „savjetnika za EU i međunarodne odnose", objavljen u podgoričkim Vijestima. On navodi nekoliko indikativnih afirmativnih stavova o Uniji, kao na primjer: „Evropska unija, kao politički okvir kojem Crna Gora većinski teži, ne smije se posmatrati ni kao čarobno rješenje svih problema, ali ni kao prijetnja našem identitetu. Ona je realnost. A ozbiljna politika se bavi realnošću, ne iluzijama."

Milačić dalje piše: „Podgorica, Beograd i Banjaluka jasno su definisali članstvo u Evropskoj uniji kao strateški spoljnopolitički cilj. Ta činjenica govori sama za sebe: evropske integracije nijesu projekat razdvajanja srpskog naroda, već okvir u kojem se mogu unaprijediti stabilnost, ekonomski razvoj i prava svih zajednica. Evropska unija ne traži odricanje od identiteta, već funkcionalne institucije i vladavinu prava."

Zastave Evropske unije, ilustracija (Foto: ALEXANDRE LALLEMAND on Unsplash)

Ne ulazeći u to da li su ovi stavovi sporni ili ne i šta bi se u njima dalo kritikovati, dovoljno je konstatovati da je došlo do prihvatanja jednog izazito pro-EU narativa i da je u tekstu koji nosi naslov „Srbi i budućnost" potpuno izostavljen pomen Rusije, Kine i Sjedinjenih Država.

Nije onda slučajno što Mandić, govoreći na otvaranju bolnice u Trebinju i pišući kasnije o tome na „Iks-u", navodi da nam je „budućnost unutar Evropske unije zajednička". Možda to nije bilo ni vrijeme ni mjesto za ovakav proevropski izlet, posebno uzimajući u obzir šta je sve radila i šta radi EU protiv Republike Srpske i Milorada Dodika, koji su Mandiću bili domaćini, ali očigledno je njemu bilo važno da baš to naglasi. Možda i zato što je događaju prisustvovao Aleksandar Vučić.

Zašto bi Vučiću magao smetati ovakav diskurs, kada i od njega samog i vrha vlasti u Srbiji možemo čuti vrlo slične poruke? Prvo vlast u Srbiji iako održava dobre konekcije sa Evropskom unijom, definitivno nije njen poseban miljenik, što se vidjelo i po nedavnom izvještaju Evropske komisije o Srbiji. Više je razloga za to, od odbijanja članstva u NATO-u, pa do pitanja sankcija Rusiji, odnosa sa Orbanom i drugih. Zato se odnos Beograda sa Briselom može posmatrati kao svojevrsno balansiranje po pricipu mi „kao hoćemo da uđemo tamo", a oni „kao hoće da nas prime", a u suštini na obje strane postoji duboko nepovjerenje.

Ne treba zaboraviti da od relevantnih partija jedino Mandićeva nosi prefiks srpska i ima program koji je prvenstveno nacionalni

Stoga Brisel pokušava izvršiti dodatni pritisak na Srbiju kako bi posustala i po onim, sve malobrojnijim, pitanjima u kojima se ogleda naša multivektorska politika. Kao jednu od poluga uticaja EU, oličena u Marti Kos, koristi ideju o dva kolosjeka za prijem zemalja Zapadnog Balkana, jedan za „najnaprednije" Crnu Goru i Albaniju, a drugi za ostale. Vučić i srpska vlast su skloniji ideji da ako se prijem u EU ikad desi on bude „u paketu": kompletan Zapadni Balkan odjednom. Za tu ideju se, s vremena na vrijeme, čuje i podrška zvanične Budimpešte, i ona bi suštinski umanjila mogućnost pritiska na pojedinačne zemlje Z. Balkana, koje bi u nekim pitanjima mogle da nastupaju kao jedinstven blok.

Podgorica, sa druge strane, vjerujući u svoje prvenstvo, smatra da treba nastupati odvojeno. Strateško razmimoilaženje Srbije i Crne Gore po ovom pitanju podgrijao je crnogorski premijer Spajić koji je srpskom predsjedniku poručio da će Crna Gora ipak biti brža od ostalih, i da Srbiju već „od 2028. čeka tamo". S obzirom da je u tom periodu Mandić pojačao proevropski narativ i tako stvorio percepciju da drži Spajićevu stranu, vrlo je moguće da je upravo time zatvorio određena vrata kod vlasti u Beogradu, koja se nadala da će pratiti Vučićevu stratešku liniju. Vjerovatno je zbog toga Beograd podržavao Kneževićevo ponašanje.

Crna Gora i Srbi

Upravo ovdje dolazimo do sinteze svega kazanog na dubljem nivou. Iako ova kriza može biti prolazna i relativno brzo prevaziđena, ona ukazuje na problem dugog trajanja na koji srpski narod nije našao adekvatan odgovor. A to je pitanje kako očuvati jedinstvo u uslovima manje ili više nametnute policentričnosti njegovog etnosa. Činjenica da su u proteklim mjesecima i odnosi Beograda sa Banjalukom prošli izvjesne turbulencije govori da taj problem postoji i da on nije mali i nevažan.

Mandićev primjer je na diskretan način otvorio ovu temu, jer se postavlja pitanje sa kog stanovišta on nastupa propagirajući Evropsku uniju, na jedan način koji očigledno nije koordinisan sa Beogradom i Banjalukom. Odnosno, da li Mandić, stajući prećutno na Spajićevu stranu u strateškom opredjeljenju za „posebne kolosjeke", postupa uzimajući u obzir integralno srpsko stanovište ili posebno političko crnogorsko i šta to nagovještava u budućnosti?

U procjeni toga treba uzeti u obzir da Mandić obavlja funkciju predsjednika Skupštine Crne Gore i da je njegova partija konstituent vlasti. Dakle, ako je do prije nekoliko godina država Crna Gora bila neprijateljska prema njemu, danas to, u smislu da mu omogućava obavljanje tako visoke funkcije, više nije. Ta funkcija ne igra samo statičku ulogu. Funkcije i društvene uloge uvijek utiču na formiranje identiteta aktera, i nije realno očekivati da odbačeni opozicionar Mandić ima identično ponašanje i shvatanje kada postane predsjednik Skupštine.

Neminovno je da se stepen njegove identifikacije sa državom Crnom Gorom u određenoj mjeri poveća, i da se poveća njegov obzir ka tome da treba ostati poželjan saradnik drugih političkih aktera. Da paradoks bude veći, moguće je da bi usvajanje predloženih izmjena o zastavi i službenom jeziku, samo dodatno povećalo taj stepen identifikacije sa jednim, Srbiji nešto sličnijim, ali ipak posebnim političkim tijelom, koje činjenicom svoje posebnosti nužno, bar u nekim domenima, ima različite interese od Srbije.

Ta dinamika je i u vremenu mnogo bližeg identitetskog određenja Srbije i Crne Gore, u 19. vijeku, podsticala jednu vrstu rivaliteta elita, kome je naročito doprinosio dinastijski faktor. Nerealno je očekivati da će danas, kada su Srbi brojan, ali ne većinski narod u Crnoj Gori, stvari ići mnogo lakše.

Istorijske zastave Crne Gore i na litiji podrške Srbima u Crnoj Gori, održanoj u Kragujevcu, 2020. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

U tom smislu je nužno razumjeti kako Mandićevu, tako i Kneževićevu poziciju. Možda baš njihova podjela pokazuje koliko su Srbi u Crnoj Gori u jednoj konfuznoj situaciji, koliko je upravljanje crnogorskim pitanjem sa integralno srpskog stanovišta zapravo osjetljivo i koliko zahtjeva znanja i strpljenja.

Ništa jasniju predstavu o toj stvari nema ni Beograd. Ni srpska intelektualna elita nije načisto sa crnogorskim problemom, pogotovo u smislu srednjeročne strategije. Da li tu zemlju treba smatrati, moglo bi se kazati nepopravljivom, i gurati je u pravcu etničke federalizacije, što se ponekad sugeriše?

Ili treba podsticati ispravljanje njenih identitetskih i simboličkih rješenja koja bi omogućila veću identifikaciju srpskog naroda sa Crnom Gorom (što je stav većine srpskih političkih faktora u CG)? Da li će ovo drugo rješenje, koje je bezbolnije i lakše, po pravilu proizvoditi situacije nalik ovoj kojoj danas svjedočimo? Da li će posljedično takve situacije dalje produbljivati jaz između elita (koje čine i srpske partije) u Podgorici i Beogradu? Hoće li taj jaz jačati identitet političkog crnogorstva kod srpskih dijelova tamošnje vlasti?

Mnogo pitanja na koja treba odgovoriti, kojima treba ići u susret i pretresati ih otvoreno, ne gurajući ništa pod tepih. Odgovornost za upravljanje srpskim narodom koje će pomiriti neželjeni policentrični pristup sa idejom integralizma, moraju preuzeti kako politički faktori, tako i intelektualni krugovi. Beograd sa jedne strane mora razumjeti određenu nužnost balansiranja i prilagođavanja kod Srba u regionalnim državama, ali i elite tih Srba, posebno u Podgorici, moraju shvatiti da pripadanje jednoj naciji pretpostavlja ideju života u jednoj političkoj zajednici, kada to okolnosti i prilike dozvoljavaju.

Srbi u Crnoj Gori bi trebali imati ponajviše svijesti o tome koliko je opasan trend regionalizacije srpskog naroda (ma koliko nekad imao prividno sladak ukus). Zato bi oni morali biti jednako snažni, ako ne i snažniji integralisti od onih u Banjaluci ili Trebinju. Samo sa temeljnom svijesti o tome šta znači činiti jednu naciju možemo na stabilan način nadići i ovaj i sve naredne potrese i izgraditi neophodno povjerenje kao zalog za budućnost.

Mihailo Bratić je publicista i diplomirani politikolog Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Fejsbuk/Za budućnost Crne Gore

BONUS VIDEO:

Цвијетин Миливојевић: Ја сам мало радикалнији у оцени тренутног понашања парламентарне опозиције, ја их зовем „смоквин лист-опозиција“

nspm.rs

: Цвијетин Миливојевић: Ја сам мало радикалнији у оцени тренутног понашања парламентарне опозиције, ја их зовем „смоквин лист-опозиција"

:

13–16 minutes

---

Ако се посматра период од увођења вишестаначја, Србија се у последњих више од годину дана, од пада надстрешнице и погибије 16 људи, налази у једној од најозбиљнијих друштвених криза током које је коалициони механизам власти дубоко зашао у палијативну фазу. Али, режим то не жели да призна и достојанствено оде кроз ванредне парламентарне изборе. Покушава да по сваку цену продужи опстанак до неког имагинарног рока, највероватније до тренутка када се потроше средства намењена за пројекат ЕXПО, тих 18 милијарди евра за колико се Србија задужила. То у разговору са Зораном Пановићем у подкасту "Пола сата Демостата" каже Цвијетин Миливојевић, политиколог.

Он истиче да сада имамо стање које раније није виђено, уз неке квази организације имамо традиционалне опозиционе странке које су биле једини озбиљни такмаци у политичком животу, али и покрет који се формирао након 1. новембра 2024. који је најјачи на антирежимској страни, а нема чак ни организациону форму. Назива се студентска листа иако она у ствари не постоји, у процесу је формирања које траје дуго, не знамо ко су људи на тој листи, чак није сигурно ни да је завршена, али има огромну подршку грађана. То је потпуно нова ситуација у којој се чак ни људи из политике не сналазе, једнако они из власти и они из традиционалне опозиције. Саговорник Демостата потврђује да је кабинет садашњег премијера Ђура Мацута реакционарнији од кабинета његовог претходника Милоша Вучевића, али тврди и да је нелегитимнији.

– Ту Владу је изабрао парламент који се од 25. новембра претпрошле године налази у стању државног удара. Сетите се како је изгласан буџет за 2025. годину, без расправе. А то је књишка дефиниција државног удара: кад једна институција система, или државни званичник поништи права, обавезе и надлежности друге институције, односно председница Скупштине је поништила права и обавезе највишег законодавног и представничког тела у Србији. Други проблем је што ову Владу предводи председник, а у њој су три или четири министра који се налазе међу укупно девет оснивача некаквог покрета за народ и државу. Дакле, половина тих оснивача води ову Владу а да нису изашли на изборе. Фактички, преузимају власт од СНС-а као највеће партије владајуће коалиције. То је раније виђено када је ЈУЛ ушао у власт 1998. а да то није "зарадио" на изборима. Трећа ствар је то што се неки министри понашају као осветници, пре свега према, како кажу, "блокадерима" или студентима, грађанима, мање према опозицији. Најзад, опозиција од 2014. није показала много ефеката у борби за рушење власти и задовољавају се тиме да евентуално нека од листа прескочи цензус који је у међувремену председник Вучић спустио на 3% – каже Миливојевић и додаје да имена за која се не зна да ли ће на крају бити на студентској листи, пролазе кроз медијског "топлог зеца" не само од стране власти, већ и опозиције.

Наглашава да су студенти у протестима, кроз "ниси надлежан" и "хоћемо институције", "да се поштује Устав и закон", јасно одредили за шта се залажу, што су и грађани препознали, али да традиционална опозиција то није поставила као крунски разлог да, евентуално, не изађе на изборе. Опозицији није сметало то што је Вучићу требало шест година да испоштује Устав и да се због функције председника државе повуче са позиције председника странке, ни то што је он носилац листе на парламентарним, локалним чак и изборима за месне заједнице иако то Закон о спречавању корупције забрањује. Али, студентима је то сметало и "погодили су мету" јер су то и грађани подржали.

Смоквин лист

На питање водитеља да ли је слабост покрета то што студенти очигледно иду на деперсонализацију, Миливојевић каже да је ово стање потпуно ново, преседан да неко има апсолутну подршку а да ништа није понудио, ни програм, ни имена кандидата, ни лидера. Али, грађанима очигледно то не смета да дају огромну подршку тој листи и да поруче како оно што је традиционална опозиција или власт нудила, није више оно што људи желе. Он потврђује да се у прорежимским медијима у последње време појављује термин "традиционална опозиција" који би требало да направи дистанцу према "терористима блокадерима", што је стара игра власти када желе да направе фрагментацију на политичкој сцени.

– Ја сам мало радикалнији у оцени тренутног понашања српске парламентарне опозиције, не зовем их тако лепо како их зове власт ("традиционална опозиција") или као они који их не воле ("контролисана опозиција"). Ја их зовем "смоквин лист-опозиција". И то кажем са најлепшим жељама јер, имате стање државног удара од 25. новембра 2024. (а не кажем то само ја, и први човек опозиције Драган Ђилас је то одмах рекао али је после ревидирао свој став) а и даље већи део парламентарне опозиције статира у том игроказу под изговором: "покажимо да смо европски да бисмо убрзали евроинтеграције" – објашњава Миливојевић.

Указује да је "тајна" Вучићевих победа на изборима то што је нудио широку листу на којој су били и потомци равногораца и потомци комуниста, па дојучерашњи радикали и Г17, СПО и бошњачка странка Сулејмана Угљанина и партија Расима Љајића, као и комплетан СПС. Нема гласача који ће да испадне са те "булдожер" листе. Тог модела су се сада досетили и студенти, и нејасно је зашто опозиција у томе не види оно што види ДС, Еколошки покрет, у последње време и ДСС.

– Можда је ДС отишла превише, можда није требало да дају бланко подршку, своју инфраструктуру и кадрове ако треба и за бирачке одборе, али то је њихов избор који је часнији него што чини други, већи део опозиције који је ушао у отворени политички рат са листом која не постоји, а зове се студентска. Зашто? Јер импутирају тој листи да хоће да им забрани да се баве политиком. А ко је то тражио? Ја сам чуо друге гласове: да студенти траже да опозиција изађе на изборе, али груписана, да не дође до расипања гласова. То није прича о јединственом фронту у коме би били тзв непостојећа студентска листа и тзв постојећа али неутицајна опозиција. У старту су студенти тражили да ако се политичари власти не мешају у њихов покрет, зашто би се мешала опозиција од које су неки стварно до јуче били власт. Такође сам чуо да није забрањено активистима неких странака да уђу именом и презименом на студентску листу, видело се то и на изборима у Косјерићу и Мионици. Све је то могуће. И сасвим је сигурно да у том случају нема расипања гласова грађана који су за опозицију – наглашава Миливојевић и потврђује став водитеља да ће Вучић као "изборни технолог" убацити неку своју колону, али да је ту сада његов домет ограничен јер би листе попут "студенти који воле да уче", "студенти који још више воле да уче" или "студенти који су научили", произвеле расипање сваког промила иначе његових гласова.

Непожељна подршка

У овом тренутку, тврди Миливојевић, од рушења Александра Вучића много је важније питање система који би морао да се коначно ресетује.

– Пре пар дана за председника Уставног суда изабран је човек који јавно говори и пише да није важно шта каже Устав ако је председник Републике освојио 2,3 милиона гласова. То је садашња политика у судској грани власти. Имамо и ситуацију да се у скупштини, уз присуство опозиције на жалост, усваја сет измена закона који уређују судство, тужилаштво а који је на три корака уназад у односу на уставне промене које смо спровели у сарадњи са ЕУ – истиче он.

На питање какав ће однос студената према захтеваној лустрацији бити уколико им, на пример, за формирање владе недостаје неколицина гласова оних који подлежу лустрацији, Миливојевић, уз опаску да није он тај који ће одлучивати, каже да међу 14 странака које сада чине владајућу коалицију сигурно има честитих људи јер би било претерано тврдити да су се сви који се налазе на листи СНС огрешили о своје професионалне норме. Тврди да се чак ни проевропска опозиција не кандидује као поуздан потенцијални савезник студентској листи после избора.

На питање водитеља да ли је реално очекивати да Европска унија подржи некога ко ће сутра, доласком на власт, поништити договоре које је Вучић направио са Западом и ЕУ, Миливојевић каже да "тај кога подржи ЕУ да би дошао на власт, не треба да буде власт у Србији" и да аналогија са подршком Запада из 2000. године сада више не важи.

– Сада је питање ко је Запад. Имате Вашингтон, па ЕУ а и унутар ње две земље чија је политика другачија. Не постоји више колективни Запад. Али у овом случају не мислим да би Србију усрећили они који би дошли уз помоћ Запада, на пример ЕУ. Ако је то једини начин да дођу на власт, не треба да долазе. С друге стране, постоји проблем: видљиво је да делегација европарламентараца која је боравила у Србији, подржава ову власт. Европљани су смислили правило и праксу стабилократије у Србији, тога нема ни у једној другој земљи-кандидату, чак се и у Црној Гори од тога одустало. Зато решење кризе у Србији не сме да зависи искључиво од ЕУ. Иако мислим да Србија мора да нађе своје место у ЕУ, морамо да изађемо из фатализма који промовише став да ЕУ нема алтернативу. Такође, овде имате лажну причу да је пала подршка ЕУ. Истина је да се повећава подршка ЕУ аутократском режиму овде и грађани то врло добро разумеју. А зашто подржавају аутократу? Зато што је он хипер послушан, испоручује све њихове захтеве који се тичу територијалног интегритета. Зашто ту подршку није имао Борис Тадић? Јер је био недовољно конструктиван по питању КиМ а овај јесте. Да ли је мени циљ да слушам глас Брисела и Каје Калас која води своју унутрашњу битку једне прибалтичке државе против Русије и уопште је не интересује шта се дешава овде или ћемо да слушамо глас грађана Србије – пита саговорник Демостата.

Потврђује тезу водитеља да ми још увек бијемо битке из 90-их, не осећамо живот око нас и бесмислено покушавамо да правимо савезе тамо где се не могу направити
Пријатељи, где сте

– Немамо искрене пријатеље и кад би имали озбиљно државно или национално питање сем Косова, не знам ко би нас подржао. Формално, имамо политику, што је Тадић говорио на четири стуба, а у објективној ситуацији око Нафтне индустрије Србије, испада да нам нису искрени пријатељи ни Руси ни Американци, ни ЕУ ни Кинези. Волео бих да правимо неке ефикасне потезе. Мени се, уз све замерке које имам према Додику, допао начин на који је он решио кризу која је претила да смести у бунар и Републику Српску и њега лично. И то је решио за месец дана тако што је закуцао на врата најмоћнијег и направио дил са њим, решио проблем. И ми имамо сада РС и америчког човека на челу РС – објашњава Миливојевић.

Шта то значи за фамозни "српски свет", било је следеће питање водитеља. Миливојевић каже да је "српски свет" само једна поштапалица чији је циљ да се дискредитује свако ко има искрено, државно одговорно размишљање о будућности ове земље. "Потпуно бесмислена ствар, као једна врста страшила којим се прети" наводи он.

– Милсим да Србија мора да се врати ономе што пише у њеном Уставу. Кад је реч о националним питањима, лепо у Уставу пише да је КиМ део Србије који има право на суштинску аутономију. То треба да буде алфа и омега за српску политику. То значи да макар у симболичком смислу треба да буде пет граничних полицајаца на граници са Косовом. А ми водимо две врсте политике. Једна каже: да бисмо улетели у ЕУ, ратосиљајмо се Косова, то је малигни тумор наше политике. Као да ЕУ једва чека на нас. Друга је: хајде да ратујемо за Косово. Ваљда постоји и нешто између. Кад је Република Српска: не треба нама присилно уједињење са Републиком Српском, искористите Дејтонски мировни споразум који је толико добар, искористите Вашингтонски споразу, који омогућава и БиХ, и Федерацији и Републици Српској практично конфедералне везе и са Хрватском и са Србијом. То је можда начин да се на мала врата приђе ЕУ – наглашава Миливојевић.

Водитељ подсећа да је Вучић правио разне трилатерале, са Румунијом и Бугарском, па са Албанијом а "Опен Балкан" више нико и не помиње, сада као да прави Малу Антанту са Орбаном и Фицом, а и поред тога се све своди и даље на Босна, Србија, Косово… Да ли је то мера наших пропалих политика, било је питање за госта који каже да то ипак није само наша кривица.

– Да постоји добра воља ЕУ, да се смире чак и размишљања о тензијама на Балкану, она би једноставно "усисала" остатак Балкана. Решила би тако питање границе, а то није само Косово. У Санџаку живи озбиљан број Бошњака и да би отишли у своју матицу, Сарајево, морају да пређу неке границе, показују пасоше, то исто морају и Срби који из БиХ желе да дођу у Србију. Ако ЕУ има добре намере зашто за почетак не укине границе према тим малим територијама као што је укинула између својих чланица. Чини се да некоме са стране одговара да постоји такав комплекс који омогућава да се хушкају они против нас и ми против њих – каже Миливојевић.

Илустрацију те ситуације водитељ види у сталном провлачењу тезе да "усташе руше Србију", да су студенти усташе, али хрватски нафтовод Јанаф нико не назива усташким. Миливојевић каже да је регистровао још гору ситуацију: Једној посланици опозиције (из ЗЛФ-а) импутирали су да зато што има словеначки пасош, рачуне полаже у Словенији. Када је она отворила причу да пола Владе и бар десетак посланика има хрватску домовницу и путовницу, настао је мук.

– То је једна врста лицемерја које слушамо. Али, више ме занима да ли ће неко Вучићу да скрене пажњу због тога што је месецима најмлађе чланове нашег друштва, мислим на студенте, који су будућност ове земље, називао терористима, усташама, фашистима, нацистима, лопужама, убицама, криминалцима, вођама обојене револуције. Чак је слао патријарха Порфирија да Путину објашњава како је овде обојена револуција. Да ли он схвата да после тога нема назад? Да више неће добити глас њихових родитеља, бака и дека. И према том резону би требало да се управља, да каже: да видимо, шта је то палијативна могућност за мене. Да се на достојанствен начин повуче – закључује Цвијетин Миливојевић.

(Данас)