standard.rs

Писмо са Косова или Видовдан на Газиместану

Јања Гаћеша

9–11 minutes

---

Замислите, ходате мирно кроз шпалир полиције и један од полицајаца вас ухвати за раме и одгурне, или стави обе руке на ваша леђа и гурне вас. То су радили и женама, младим девојкама на Видовдан на Газиместану. Фалило је само да су имали мотке у рукама

У тренутку када је једна група Срба на Газиместану почела да узвикује „Косово“ а друга „Србија“, прво нешто слабијим интензитетом а потом све гласније и масовније, албански полицајци – што они обучени у цивилу и помешани са људима окупљеним око споменика, али и они у униформама – буквално су одскочили од земље. Одреаговали су са таквим бесом да не само да смо схватили да су албански полицајци у цивилу свуда око нас, већ и да ће то овог пута бити главни повод за хапшење Срба.

Као и прошлог, тако и овог Видовдана, нервоза код Срба почела је на самом улазу у комплекс Газимeстана јер смо морали да пролазимо кроз металне ограде које су биле толико уско постављене да је тешко било пролазити између њих. По земљи је било готово немогуће газити, а уколико станете на те металне делове, све се померало тако да је ход био прилично нестабилан. На крају тих пролаза чекала нас је полиција која претреса. Захтевали су од мушкараца да подижу мајице, жене да отварају торбе и ваде све из њих. Око свега се правио проблем, чак и око привеска за кључеве на којем су бели орлови, на пример.

На самој капији албански новинари питали су насумично људе: „Што си дошао овде?“ Већина их је игнорисала, али један Србин из Републике Српске је одговорио: „Знаш ти, знаш, зашто смо дошли“. Чим смо и то прошли дочекали су нас полицајци који су делили летке са упутством како да се понашамо.

На њему је, између осталог, писало: „Сви ви треба да будете свесни да Полиција Косова неће толерисати провокативна и насилна дела, вандализам или уништавање и радње које подстичу међунационалну мржњу“ или „КП неће дозволити ношење и истицање разних симбола, као што су на одећи, разне заставе, транспаренти итд., који представљају и подстичу међуетничку, вјерску, политичку мржњу итд. Они појединци који се одлуче да почине криминална/кривична дела одмах ће се суочити са Законом. У случају извршавања кривичних дела биће ухапшен“.

Измишљени разлог

Самим овим летком, односно начином на који је написан, прекршена су права Срба на језик гарантована тзв. Уставом Косова. Да не помињем широм Косова и Метохије заставе тзв. Велике Албаније, симболе „ОВК“, слике њихових ратних команданата којима се тренутно суди за злочине против човечности које гледамо 365 дана у години, и које, можда, вређају нас и представљају подстицање међуетничке мржње и нетрпељивости, али нико за то не хаје. Србима члан 59 „Устава Републике Косово“ изричито гарантује право да користе и истичу своја национална обележја, али то се не поштује и представници међународне заједнице то толеришу.

Елем, да се вратим Видовдану. Окупљање испред споменика Светом кнезу Лазару и Косовским јунацима увек буде достојанствено. Време до почетка парастоса људи користе да упале свеће, направе фотографију испред Кнежеве клетве на споменику и све протиче мирно, готово у тишини и без икаквих провокација – то је за сваког Србина свето место.

Само служење парастоса је нешто што не могу речима описати. Свако ко је присутан учествује у служби показујући на тај начин да целим својим бићем одаје пошту  свим Србима који су до данашњег дана пали „За крст часни и слободу златну“. Након службе, када се црквени великодостојници повуку, следи певање националних песама које никога не вређају, нити шире било какву мржњу.

Шпалир полиције на изласку из комплекса Газиместан, 28. јун 2026. (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Заиста сам се у једном тренутку запитала шта ли ће ове године да им на памет падне као разлог да застрашују људе, и на тај начин још једном пошаљу поруку да за Видовдан, на Косову и Метохији, Срби једноставно нису добродошли. Онда сам чула „Косово“ и потом „Србија“. Две речи које су наше право, али и њима прст у око. (Зашто им то толико смета ако су убеђени да је све око њихове „државности“ завршена ствар?)

Ако је улаз у комплекс споменика на Газиместану ове године мање-више био сличан прошлогодишњем, излазак није. Сада су припадници полиције били боље организовани, и било је очигледно да су на терену спроводили унапред припремљен план. На пример, у близини капије био је постављен бели контејнер у који су привођени Срби. На другој страни контејнера налазила су се врата где су извођени – појединци са већ завезаним рукама – и одмах убацивани у марице које су  паркиране чекале, али и полицијска возила. (Како се са ухапшенима даље поступало могли сте да сазнате из медија протеклих дана.)

Малтретирање народа

Прошле године смо могли слободно да фотографишемо хапшења, да будемо у непосредној близини полиције, без да нас је ико грубо упозорио или легитимисао. Ухапшене Србе су одводили у оближњи багрењак, па тек када су дошла возила пребацивали их у њих. По изласку из шпалира полиције, народ је могао да стоји где је хтео – ове године ништа од тога.

Излаз нам је био омогућен само на малој капији и то да излазимо у колони један по један – да нас боље виде. Са унутрашње стране комплекса формирала се огромна гужва – никада није било тако – и онда сви у колону. Пролазили смо кроз шпалир припадника тзв. косовске полиције, да би нас на крају дочекао читав ред специјалаца.

Новинари, у огромној већини Срби, били су са десне стране ограђени жутом траком и нико није смео да мрдне, јер је био оштро упозораван од стране полиције и посебно припадника специјалне полиције који су били страшно непријатни, да не кажем непријатељски расположени. Задржавање није било дозвољено, нити сте могли некога да сачекате по изласку из шпалира, већ су нас полицајци терали да идемо говорећи: „Ик“, „Ик“! То у преводу значи „иди“ или „бежи“.

Привођење младића на Газиместану, 28. јун 2026. (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Оно што је овог Видовдана на мене оставило посебан утисак, поред свега што сам до сада поменула, јесте одгуривање народа од стране полиције без обзира на пол, док смо пролазили кроз шпалир. Замислите, ходате мирно кроз шпалир полиције и један од полицајаца вас ухвати за раме и одгурне, или стави обе руке на ваша леђа и гурне вас. То су радили и женама, младим девојкама. Фалило је само да су имали мотке у рукама и да су нас ударили онако насумично и како кога ко стигне.

Мени су такве слике познате само са телевизије где се приказују језиве сцене сатанизације припадника једног народа и њихово одвођење у логоре. Сада сам то гледала уживо, била део тога и, барем за мене, то је оно што је обележило овај Видовдан. Радили су то са таквим презиром, мржњом, и заиста бих волела да то могу другачије да опишем, али не могу.

Разлог за хапшење једног од 36 Срба, пошто је готово изашао из шпалира, јесте тај што је рекао: „Зашто ме гурате“. На њега су буквално скочили припадници специјалне полиције и заиста брутално спровели до белог контејнера и даље у марицу. То је било језиво за видети – сав онај презир због три изговорене речи.  Зато, Видовдан ове 2026. године памтићу и по томе што су Србима на Косову и Метохији забрањене и „речи“.

Билборд и Завет

Наиме, све је почело неколико дана уочи Видовдана када су у Грачаници покушали да поставе билборд на коме је писало: Завет Видовдана – Добро дошли у Грачаницу!  Одлуку о постављању билборда донела је локална самоуправа у Грачаници. На време су обавестили косовску полицију о намери постављања билборда, као и да ће поводом Видовдана поставити српске заставе дуж главне улице у Грачаници.

Међутим, и једно и друго је забрањено. Засметала им је реч Завет на билборду. Када су заставе у питању, а ни оне нису постављене, представници Општине Грачаница ћуте, или да употребим метафору, праве се мртви. Да кажем и да су у тренутку када је спречено постављање поменутог билборда на лицу места били, поред полиције, и припадници КФОР-а. Ипак, истог дана, у касним вечерњим сатима постављен је измењени билборд. На њему није било Милоша Обилића, ни српске заставе. Све је замењено манастиром Грачаница и слоганом: Видовдан 2026. – Добродошли у Грачаницу!

Обележавање Видовдана на Газиместану, 28. јун 2026. (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Шта да кажем на крају, на част нека им буде. Не само онима који су на Газиместану радили шта су радили, него и онима у локалној самоуправи што су направили компромис и изменили почетни слоган на билборду. Боље да ништа није писало, да смо остали код тога да су забранили да поставимо билборд, него што смо се одрекли речи Завет! Значи ли то да треба да направимо компромис или, не дај Боже, одустанемо од речи Косово и Србија, своје заставе? Куда више води та снисходљивост?

Посебна прозивка иде на рачун оних који су нам донели овакву „демократију“, те труле Европе, што њени представници на терену и после овог терора само поручују: „Посматрали смо шта се дешавало на Газиместану“. Питање је шта вам је наређено да видите?

Да, умало да заборавим. Патријарх српски ни овог Видовдана није био на Косову и Метохији! Били су бројни митрополити и владике Српске православне цркве и већина њих је последња изашла са Газиместана, онда када је сва горепоменута агонија народа завршена и када је голгота за све ухапшене управо почела.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард

БОНУС ВИДЕО:

politika.rs

Обојена револуција – пут у прошлост

Нешко Мадић *

5–6 minutes

---

Шта би Србија добила увођењем ’пленума’ ЦК и ’зборова радних људи’, које предлажу студенти? Добила би карикатуру Кардељеве Југославије, коју је он Уставом из 1974. године разбио на осам држава и хиљаде ОУР-а. Апсурдност тог система најбоље илуструје пример воза који превози угаљ између Бановића и Београда, на раздаљини од 196 километара. Воз је путовао данима, јер су се мењале локомотиве на границама Србије, Хрватске и Босне да не би угрозиле ’суверенитет независних држава’Страни центри моћи, који су планирали обојену револуцију и уништење Србије, тачно су знали на која два стуба друштва треба ударити да би се друштво довело до анархије и хаоса. То су образовање и правосуђе. Уложене су милијарде евра да би Србија била кажњена због своје независне политике и неувођења санкција Русији. Главна улога рушитеља система додељена је „независним медијима”, невладиним организацијама и правосудним органима.

Организатори обојених револуција, који су унесрећили милионе људи широм света (убијајући пола милиона деце у Ираку, убијајући Гадафија и враћајући либијски народ у племенско уређење и организујући обојену револуцију у Украјини, у коју су Американци уложили пет милијарди долара), окомили су се на Србију и прогласили паролу „Србија мора да стане”. Обојена револуција у Украјини, рехабилитација нацизма и ширење патолошке мржње према Русима довели су до покушаја протеривања осам милиона Руса из Украјине и крвавог рата, који је однео милион и по живота. Сличан сценарио био је планиран за Србију, коју је требало поделити на три државе.

Због чега је образовање одабрано као најслабија карика у друштву? Будући стручњаци и носиоци важних друштвених функција најпогоднији су за манипулацију, јер професори као ауторитети могу да обликују њихову свест у складу с интересима страних служби. Одабран је чак и слоган „Србија мора да стане”, тј. да се врати на ниво из 2012. године, кад је нова власт наследила само 70 милиона евра у каси и кад је била пред банкротом, јер није могла да исплати плате и пензије. Тог тренутка Србија је пошла од минуса од 300 милијарди долара, који су нам нанели наши „западни пријатељи” (санкцијама, НАТО бомбардовањем и пљачкашком приватизацијом), од разорене и уништене привреде и од 550.000 људи које су „жути ослободиоци” избацили на улицу. За само тринаест година Србија је успела да утростручи БДП, да плате подигне са 330 на 1.000 евра, да изгради стотине километара ауто-путева, болница и школа, што је са аспекта Запада било недопустиво.

Девизне резерве износе 29 милијарди долара (ради илустрације, Русија је за време Јељцина имала седам милијарди долара девизних резерви). Чињеница да је Србија у 2024. години имала стопу привредног раста од 2,9 одсто, а Немачка само 0,1 одсто (29 пута мањи раст), била је сигнал за покретање обојене револуције. Ако неко без знања ових података крене у рушење „омрзнутог режима”, мора да се постави питање здравог разума „револуционара”.

Шта би Србија добила увођењем „пленума” ЦК и „зборова радних људи”, које предлажу студенти? Добила би карикатуру Кардељеве Југославије, коју је он Уставом из 1974. године разбио на осам држава и хиљаде ОУР-а. Апсурдност тог система најбоље илуструје пример воза који превози угаљ између Бановића и Београда, на раздаљини од 196 километара. Воз је путовао данима јер су се мењале локомотиве на границама Србије, Хрватске и Босне, да не би угрозиле „суверенитет независних држава”. Док се Европа уједињује, блокадери траже даљу поделу Србије на нова „племена” – „војвођанско племе”, „санџачко племе”, итд. Тако „мали Ђокица” замишља демократију. Сви путују ка Европи, а блокадери у Африку.

Многи се питају одакле толико мржње и спремности на линч политичких неистомишљеника? Главни узрок лежи у корумпираним медијима, у рукама светске политичке мафије, чији је основни циљ дебилизација нових робова новог светског поретка и заштита интереса 0,1 одсто најбогатијих (што се назива „демократија”). Ово је само доследно спровођење „Далсове доктрине” из педесетих година прошлог века (Ален Далас је био први шеф ЦИА, после рата), који је дао „рецепт” за уништење словенских народа као „ниже расе”: „Словене ратом не можеш уништити. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Честитост и поштење биће исмевани и сматраће се остатком прошлости. Подлост и дрскост, лаж и превара, пијанство, наркоманија, хомосексуализам, издајништво, шовинизам и међунационалне мржње – све ћемо то неприметно култивисати у свест људи.”

За сада су блокадери успели само делимично да реализују Далсову доктрину. Успели су да Србији нанесу штету од 3,9 милијарди долара, тако што су отерали инвеститоре и смањили инвестиције, у прошлој години, са 5,2 милијарде долара на 2,2 милијарде, а планирани раст БДП-а смањен је са 3,8 на 2,8 одсто. Упркос свим напорима блокадера да „Србија стане”, она је остварила највишу стопу раста БДП-а у Европи у првом кварталу 2026. године. Главни циљеви – разбијање Србије на више држава и уништење привреде – нису реализовани.

*Социолог

iskra.co

Милош Ковић: Шта је српска спољна политика – искуство Републике Српске

Marko Plecic

13–16 minutes

---

Милош Ковић: Шта је српска спољна политика – искуство Републике Српске

06.06.2026. - 15:19

(Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)

СРПСКА спољна политика може да се дефинише кроз своје, историјским искуством уобличене, циљеве и методе. Они су се мењали током дугих векова, обележених стварањем и нестанком српских држава, сеобама и променама националног идентитета, као и животом у туђим државама и царствима.

Најважнији циљеви и методи српске спољне политике остали су, међутим, зачуђујуће трајни, све до данашњег дана. Кључни циљеви стају у три речи: очување, ослобођење и уједињење. У њиховом остварењу коришћени су различити методи, али су основни остали: пажљиво проучавање политике Великих сила и суседних народа, изградња националне сагласности, стварање дипломатске мреже, војно-безбедносних и привредних услова за спољнополитичко деловање.

Ови циљеви и методи односе се на свеукупни српски народ и све српске земље. Укорењени су у средњем веку, да би од краја 18. и почетка 19. века, са обновом српских држава у Србији и Црној Гори, добили јасније облике. Срби су сматрали да су 1918. године, са стварањем југословенске државе, те циљеве постигли. У другој Југославији, под Титовом диктатуром, са развлашћивањем и поделом Срба на посебне федералне републике и покрајине, идеали очувања и уједињења постепено су напуштани, док је појму ослобођења промењено значење. После разбијања југословенске државе, Срби су се вратили у стање распарчаности из 19. и раног 20. века.

Србија и Црна Гора, слободне српске земље, у 19. веку биле су средишта ове традиције. Спољна политика Црне Горе, међутим, данас нема додирних тачака са традиционалним циљевима српске спољне политике. Срби су се, ипак, вратили у њене институције. Дугорочна, рововска идентитетска борба у Црној Гори у будућности би могла да доведе до њеног повратка својој традицијској припадности. Унутар њеног становништва тај процес је одавно започео (од 1,78% оних који су се изјаснили као Срби на попису 1948. године, до 32,93% на попису 2023), што је доказ да конверзија и замена националних идентитета није бесповратна.

Кључна новина је појава Републике Српске као једног од средишта српске спољне политике. Босна је престала да то буде још у време пропасти средњовековне босанске државе, за коју извори онога доба тврде да је била, уз сву своју верску сложеност, етнички српска држава; Херцеговина је вековима остала део државе Немањића. У новом веку Босна и Херцеговина биле су средишња подручја српске Пећке патријаршије и, у 19. веку, жаришта устанака. И у Аустро-Угарској и у Југославији биле су делови већих држава. Данас, међутим, по први пут у новом веку, већ дуже од три деценије, на простору западно од Дрине постоји српска државна структура која, уз сву ограниченост њеног суверенитета унутар уставног поретка Босне и Херцеговине има своју, јасно дефинисану унутрашњу и спољну политику.

О спољној политици Републике Српске у последње време се, због поправљања њених односа са САД, уз очување стратешког ослонца на Русију, много пише и говори. Колико је она у сагласју са традиционалним циљевима и методима српске спољне политике?

Први и основни циљ свих српских напора, који се могу назвати политичким, јесте – очување. Реч је, пре свега, о очувању Завета – специфичних предања, моралних начела наслеђених из средњег века, у новије време названих светосављем, чији је носилац и главни чувар Српска православна црква. Од доба Светог Саве и Светог Симеона Срби своју историју виде као моралну приповест о борби за очување „праве вере“, како се говорило у средњем веку, „Православног Хришћанства српског стила и искуства, израженог у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином“, како је светосавље дефинисао Свети Владика Николај. Светосавски завет, као опредељење Светог Саве за Небеско Царство, потврђен је Косовским заветом, опредељењем Светог кнеза Лазара и његових војника „великих и малих“, како пишу савременици Косовске битке и певају народни гуслари, за Небеско Царство. Одустајање и одступање од Завета водили су у исламизацију, католичење, у утапање у помодним идеологијама, ка напуштању српског идентитета.

На ово духовно језгро, успостављено пре осам векова, у потоњим столећима додавани су нови слојеви, нарочито од почетка секуларизације српске културе у 18. веку. Тако је настало специфично српско културно наслеђе, дефинисано, уз веру, српским језиком, српским писмом и осталим чиниоцима предања које су Срби чували упркос свим искушењима која им је донела бурна историја.

Управо у Босни и Херцеговини, у 19. и нарочито 20. веку, српска култура богаћена је слојевима који нису били искључиво православног карактера – довољно је сетити се дела Иве Андрића, Меше Селимовића, Скендера Куленовића и других писаца.

Изворно, заветно, светосавско предање у добу Титове Југославије биће увелико напуштано, да би му се данас Срби све више враћали.

Појам очувања не односи се само на духовне, културне вредности и предања. Реч је и о очувању биолошке супстанце, о одбрани од егзистенцијалне угрожености, од геноцида коме су Срби били изложени најмање три пута у 20. веку – у два светска рата и у ратовима у којима је Југославија разбијена, а Срби изнова распарчани и затирани.

Можда нигде у Српству свест о потреби очувања није толико изражена као у Републици Српској. Један од главних узрока јесте и чињеница да је управо ту српски народ упорно подвргаван геноциду. Зато ту има понајмање илузија о југословенству и сличним идеолошким конструктима. Традицијске вредности овде су врло дубоко укорењене. Чак и у добу социјализма, велики део младих богослова, свештенства и епископата СПЦ долазио је управо из Босне и Херцеговине.

И данашња идентитетска политика Републике Српске заснива се понајвише на светосавским, традицијским вредностима, при чему се не заборавља ни на модерно, андрићевско, селимовићевско наслеђе. О томе понајбоље сведоче дела и пројекти светски познатог редитеља Емира Кустурице.

Таква културна оријентација управљачких елита у сагласности је са вредносним системом најширих слојева, што омогућава постизање значајног друштвеног консензуса. Упркос огорченој унутрашњој страначкој борби, у базичним идентитетским питањима постоји суштинска сагласност.

У Другом светском рату у Босни, суоченој са Јасеновцем и Старим Бродом, чак ни поделе између четника и партизана нису биле тако огорчене и одсудне како је било у Србији и Црној Гори, па и у Херцеговини. Та дубинска слога видела се и у време Одбрамбено-отаџбинског рата.

Слобода и ослобођење нису мање важни од очувања.

Од првих помена српских архоната, или кнежева у историјским изворима раног средњег века, видљива је њихова тежња да сами доносе своје одлуке. Пружали су, зато, отпор и Византији и Бугарској, двема балканским силама тога доба. Та тежња сасвим је уобличена са стварањем самосталне српске државе и цркве у добу Стефана Немање, Светог Саве и Стефана Првовенчаног.

Све до данас, Срби ће слободу изједначавати са духовном и политичком сувереношћу – са независношћу, самосталношћу, аутокефалношћу, аутономијом.

Дуга и снажна историјска предања, сећања на Немањиће, Кнеза Лазара и све што је после њих уследило, нарочито на светост, на устанке и страдања, подстицали су жеђ за слободом. У тој појачаној самосвести и последичној непокорности требало би тражити узроке сталних сукоба Срба са Великим силама које су вековима марширале овим просторима, од Османског царства, преко Хабзбуршке монархије, Трећег Рајха до НАТО пакта.

У Републици Српској ова тежња ка слободи, схваћеној као право на суверено доношење одука о сопственој судбини јасно је видљива, од почетка Одбрамбено-отаџбинског рата до данас. У тој борби, која се сада води правним и дипломатским средствима, Српска показује изузетну упорност. У реторици њених политичких елита истичу се одбијање страног туторства и колонијалне управе, као и позивање на демократско право једног народа да сам одлучује о својој судбини.

Чести су и позиви осталим народима у Босни и Херцеговини на заједнички отпор. Са тих страна одзива готово да нема. Ове разлике нису засноване само на тренутним интересима, него и на дубоко укорењеним, различитим историјским традицијама.

Уједињење је услов очувања и слободе. Од раног средњег века, Босна и Херцеговина налазиле су се у средишту српских земаља, које су се протезале од Јадрана до Саве, Дунава и Тимока; река Дрина била је њихова кичма. Босна и Херцеговина вековима су улазиле у састав првих српских држава.

Од 11. и 12. века, утицај Угарске одвајаће Босну, али не и Херцеговину, од осталих српских земаља. Ипак, српско порекло и језик становништва, као и присуство Српске православне цркве, упркос верској хетерогености, и тада су сведочили о духовној припадности ових простора.

Пећка патријаршија је, под османском влашћу, обједињавала земље од Загреба до Софије и од Сент Андреје до Охрида. Зато су, када буду обновљене српске државе Црна Гора и Србија, њихови национални програми били сажимани не само у речи „ослобођење“, него и „уједињење“.

Потискивање Срба и њихове цркве са запада, из Далмације, Крајине, Босне и Херцеговине убрзано је у 19. веку, да би у 20. столећу, упркос покушајима југословенске интеграције, прерасло у геноцид, који је најтеже погодио управо Србе у Босни и Херцеговини.

Република Српска настала је на идеји очувања јединства са осталим српским земљама, макар и у саставу југословенске државе. Од 1992. године, то је био њен главни ратни циљ. Када је уништена Република Српска Крајина, и када је Република Српска силом одвојена од Србије и Црне Горе, она се ипак изборила, Дејтонским уговором, за посебне везе са Србијом.

У осталим српским земљама идеја уједињења српског народа готово да се не помиње. У Српској о томе се говори често и слободно и то у најутицајнијим државним медијима. Искуство геноцида појачава свест о томе да је уједињење услов самоодбране и преживљавања.

Остварење циљева српске спољне политике одувек је зависило од односа Срба са великим државама, какве су у време Немањића биле Византија, Угарска, Венеција.

Од краја 15. века, Срби живе и опстају у систему Великих сила. У потоњим вековима, носилац српске спољне политике, са њена три основна идеала, била је српска Пећка патријаршија. Она је у име српског народа ступала у додир и преговарала са Великим силама – Русијом, Аустријом, Венецијом, Римском куријом. Са обновом српских држава у позном 18. и у 19. веку, њихове дипломатске службе училе су се вештини прилагођавања српских путева, али не и српских циљева, интересима и политици Великих сила.

У исто време, требало је упознати суседне народе. Са доласком Османлија, од 14. века, балканском етничком мозаику придодата је и верска хетерогеност. Познавање суседа, њихових потреба и интереса, постало је важан услов за остварење сваког спољнополитичког циља.

Од почетка стратешки ослоњена на Русију, у срдачним односима са Кином, Српска је упорно настојала да поправи односе са САД. То се, како се види из смене Кристијана Шмита, догодило. Главна претња сада долази из ЕУ, али се и тој хетерогеној државној структури трага за пријатељима.

Нова позиција Српске резултат је стварања мултиполарног света, доласка администрације Доналда Трампа на власт и одређеног приближавања између Великих сила – Русије, САД и Кине. У исто време, на тлу Српске, како је показао „случај Шмит“, одиграва се одмеравање снага између САД и ЕУ.

Прагматично отопљавање односа Бањалуке са Загребом последица је непомирљивог става Сарајева; ипак, чини се да у Српској нема много илузија о дугорочним плановима Загреба. Спољна политика Бањалуке, ма како била успешна, дугорочно неће моћи да се одржи без подршке Београда. Није само Србија основни гарант безбедности Српске; у Београду мора да се понавља да је стабилна и јака Српска услов безбедности Србије.

Упркос унутрашњим поделама, видљивим на изборима, у Српској постоји значајан консензус у стратешким питањима очувања, ослобођења и уједињења. Како смо већ приметили, то је последица свести о геноциду, о томе да за Српску политичка вештина није средство за пројектовање моћи, него услов голог опстанка, не само државе, него и народа. Консенсуз, који је дубоко укорењен, мора се ипак пажљиво чувати, кроз медије, школски систем и неговање културе дијалога.

Република Српска, како се види, гради своје дипломатске, безбедносне и привредне институције, у оној мери колико то омогућава њен уставни положај у саставу Босне и Херцеговине.

Државним структурама мора да припадне кључна улога у неговању националне културе и привредне самоодрживости. О изградњи безбедносних и дипломатских установа требало би да пишу и говоре упућенији и позванији од потписника ових редова.

Од ових институција зависиће дугорочна издржљивост и спремност Републике Српске за остварење својих циљева. Они би требало да буду јасно дефинисани, бар унутар бањалучких политичких елита.

Како се показало, Велике силе умеју да цене отвореност, недвосмисленост и предвидивост. На такав начин требало би да се разговара и са представницима суседних народа. Морају се, упкос свему, тражити тачке сусрета, разумевања и сарадње. Историјско искуство и трезвеност у проценама остаће главни ресурси српске спољне политике.

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(СВЕОСРПСКОЈ, 04.06.2026)

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

n1info.rs

DW: Srbija – zemlja stogodišnjaka

Dojče vele

~4 minutes

---

Shutterstock/ PeopleImages

U Srbiji navodno naročito mnogo ljudi doživi više od 100 godina. Da li je to zaista tako, pita se autor teksta u izdanju dnevnog lista „Augzburger algemajne“ Tomas Rozer.

Oglas

Novinar konstatuje da u srpsku svakodnevnicu spada i to da se ljudi stalno žale na ovo ili ono, i to uprkos činjenici da je Srbija na "navodno tako životnom radošću ispunjenom Balkanu“. 

"Bilo da su u pitanju korumpirani vladari ili državni službenici, bilo da je reč o neprekidnom odlasku mladih, nedostatku radnih mesta ili beskrajnim čekanjima na dozvole, operacije i sudske presude – stanovnici balkanskih država zaista često imaju dobar razlog za kuknjavu", navodi Rozer, a prenosi Dojče vele.

Ipak, povremeno se, na primer u Srbiji, čak i inače veoma kritična opozicija oglasi – na prvi pogled – ohrabrujućim vestima. Tako je poslanik Slobodan Petrović upravo iznenadio zemlju naizgled radosnom vešću da je, prema statistici državnog Fonda za zdravstveno osiguranje, tačno 41.306 osiguranika starije od 100 godina.“

Zemlja strasnih pušača

To je bio razlog da se autor teksta iskreno začudi, jer – kako međunaslov u tekstu kaže – Srbija ima jedan od najvećih procenata pušača na svetu.

"U zemlji u kojoj više od 40 odsto stanovništva puši, što je svrstava među države sa najvećim udelom pušača na svetu, i u kojoj su i broj lekara po glavi stanovnika i očekivani životni vek od 76,8 godina za dobrih pet godina ispod proseka Evropske unije, čuđenje ne izaziva samo veliki broj stogodišnjaka u statistici zdravstvenog osiguranja, već i njihova gotovo biblijska starost. Tako bi, prema tim podacima, jedan osiguranik u Novom Sadu trebalo da ima 135 godina, drugi u Smederevu čak 144 godine, dok rekorder, svojevrsni Metuzalem iz beogradske opštine Palilula, navodno broji ni manje ni više nego 158 leta", ističe novinar.

"Kako je to moguće?“

Autor Tomas Rozer postavlja logično pitanje: "Kako je to moguće?“ Potom sledi odgovor koji celom članku daje ironičan obrat:

"U Srbiji se u državnim ustanovama često i ne primeti da je neko od njihovih osiguranika preminuo ili se odselio, jer se podaci ne ažuriraju redovno. Ministarka državne uprave Snežana Paunović, međutim, odlučno odbacuje pretpostavke da su i birački spiskovi uvećani desetinama hiljada mrtvih duša. U njima se, tvrdi ona, nalazi ’samo’ 1.343 birača starija od sto godina, čime pokušava da otkloni zabrinutost zbog mogućih izbornih manipulacija.“

Nemački novinar potom opisuje razmere problema:

"Međutim, zvanični broj od 6,5 miliona birača premašuje broj punoletnih, a samim tim i birački sposobnih građana utvrđen na poslednjem popisu stanovništva 2022. godine za više od jedne četvrtine. I broj najstarijih građana koji su popisivači evidentirali u potpunoj je suprotnosti sa podacima fonda zdravstvenog osiguranja i ministarke. Prema popisu, naime, samo 194 stanovnika Srbije starija su od 100 godina", navodi on.

Teme

Mitić: Kina i Srbija imaju zajednički pogled

kosovo-online.com

Mitić: Kina i Srbija imaju zajednički pogled na neophodnost očuvanja međunarodnog sistema zasnovanog na Povelji UN

3–4 minutes

---

Viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Aleksandar Mitić kaže da je zvanična poseta Kini predsednika Srbije Aleksandra Vučića u potpunosti u skladu sa četiri osnovna ugaona kamena kinesko-srpske saradnje: intenzivnom političkom saradnjom na najvišem nivou, ekonomskom saradnjom, kulturom pamćenja i zajedničkom vizijom „nove ere“, odnosno procesa multipolarizacije.

Intenzivna politička saradnja na najvišem nivou, kako navodi Mitić, pretpostavlja najviši institucionalni odnos koji Peking ima sa nekom evropskom državom, kao i dogovor o susretima lidera dve države najmanje jednom godišnje.

„Drugi ugaoni kamen je ekonomska saradnja kroz pionirsku ulogu Srbije u implementaciji kineske tehnologije u Evropi, u infrastrukturi, energetici i namenskoj industriji. Treći je u vezi sa kulturom pamćenja, koja nas vezuje ne samo kroz zajedničku pobedu u Drugom svetskom ratu, već i žrtvu podnetu tokom Nato agresije 1999. godine, a koja je bila uvertira u proces koji je doveo do 'jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova', kojeg Peking vidi kao izuzetno opasan presedan i modalitet za izazivanje napetosti i konflikta u slučaju Tajvana. Najzad, četvrti ugaoni kamen je zajednička vizija 'nove ere', odnosno procesa multipolarizacije. U tom procesu, kojeg i Peking i Beograd vide kao priliku a ne kao opasnost, dve države imaju zajednički pogled na neophodnost očuvanja međunarodnog sistema zasnovanog na Povelji UN“, rekao je Mitić za Kosovo onlajn.

Kako pojašnjava, i Kina i Srbija smatraju da je reforma UN neizbežna i neophodna, ali ne samo da ne vide alternativu takvom sistemu, već se i otvoreno protive devijacijama koje su dovele do njegove krize.

„U tom pogledu, fundamentalna je borba protiv duplih standarda po pitanju teritorijalnog integriteta država, a pitanje Kosova i Metohije jeste fundamentalan primer“, napominje on.

Zarad odbrane sistema i reforme multilateralizma zasnovanog na UN, Kina je, dodaje Mitić, od prošle godine započela niz aktivnosti, konsultacija i procesa.

„Neki se održavaju tokom predsedavanja Kine u SB UN, a veoma važnu ulogu igra i Inicijativa za globalno upravljanje koju je predsednik Si Đinping predložio u septembru 2025. godine, a Srbija je odmah podržala. Ta inicijativa se zalaže za suverenu jednakost država i za odbranu osnova UN. U tom kontekstu treba posmatrati i razgovore predsednika Sija i Vučića u Pekingu, i učešće ministra spoljnih poslova Marka Đurića na sednici SB UN u Njujorku“, kaže Mitić.

Kritike koje dolaze ili će, kako kaže, tek doći iz Brisela zbog saradnje Beograda i Pekinga, su neizbežne. 

„Međutim, Brisel bi trebalo više da se bavi činjenicom da veliki broj država članica EU i dalje flagrantno krši međunarodno pravo i sistem UN kroz priznanje takozvanog 'jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova'. Sa druge strane, kada je u pitanju saradnja sa Kinom, upravo su skorašnje aktivnosti EU i pojedinih njenih vodećih članica koje intenzivno posećuju Peking – a u kontekstu neslaganja Brisela sa Vašingtonom po brojnim pitanjima - jedan od najboljih primera politike hedžinga, odnosno vođenja multivektorske politike. Stoga je kritika na račun Srbije zbog saradnje sa Kinom najblaže rečeno licemerna“, zaključuje Mitić.

in4s.net

Боцан-Харченко: Дијелу западних структура циљ је смјена Вучића и дестабилизација Србије

ИН4С

2–3 minutes

---

Руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко изјавио је да иза актуелних протеста у Србији стоји подршка споља, прије свега из Европске уније, те да је крајњи циљ дијела тих структура смјена предсједника Александра Вучића и дестабилизација државе.

У интервјуу за руску агенцију „Вести“, Боцан-Харченко је оцијенио да ће се, како се буду приближавали избори у Србији, протестни покрет додатно интензивирати.

Он је навео да, према његовом увјерењу, протести нису искључиво унутрашњи политички процес, већ да постоји и спољни утицај и подршка.

„И даље сам апсолутно увјерен да су ови протести, као и претходни масовни протестни покрети, организовани и подржани споља. Када кажемо ‘споља’, мислимо на Брисел, Европску унију, али и на одређене кругове који су повезани са кључним земљама ЕУ“, поручио је руски амбасадор.

Он је додао да одсуство симбола Европске уније на протестима, према његовом тумачењу, не значи да та подршка не постоји, већ да се нова опозициона структура настоји дистанцирати од ранијих политичких актера.

„Није их било јер се ти симболи повезују са старом опозицијом која се дискредитовала. Нова опозиција жели да покаже да нема ништа заједничко са њима. И даље сам увјерен да је то форма прикривања“, казао је Боцан-Харченко.

Према његовим ријечима, како се изборни процес буде приближавао, или након избора, улога и утицај Европске уније у политичким дешавањима у Србији постаће још видљивији.

„Природно је да ће се у потпуности показати ЕУ, чији је циљ смјена Александра Вучића и владајуће политичке структуре окупљене око њега“, закључио је руски дипломата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

standard.rs

Амерички маневар и Додикова победа

Душан Пророковић

8–10 minutes

---

Американцима се наместило да у БиХ имају прилику да релативизују немачки утицај. Наравно, да би им се тако наместило и да би стекли прилику утицало је више фактора, а међу њима је незаобилазан и Милорад Додик, који има пуно право да слави победу над Шмитом

Да ли је Кристијан Шмит читао Карла Шмита? Иза овог илустративног питања налазе се одговори за промене које се одигравају. Немачка штампа објашњава како је оставка Кристијана Шмита узрокована америчким притиском, што у одређеној мери јесте тачно. Међутим, даљи наставак објашњавања разлога таквог притиска крајње је дискутабилан.

Наводно, пословни кругови блиски породици Трамп планирају изградњу гасовода за амерички течни нафтни гас од терминала у Хрватској ка Босни и Херцеговини, где ће потом бити лоциране гасне електране. У прилог овој тези иде и недавна посета Доналда Трампа Млађег Бањалуци и разговори које је имао са властима Републике Српске.

Несумњиво, америчке корпорације повезане са МАГА покретом користе ситуацију и покушавају да остваре пословне интересе широм света, где год је то могуће. Но, притисак на Кристијана Шмита тешко је објашњив неопоходношћу реализације једне инвестиције. При томе, најављена инвестиција и даље је на дугом штампу, отворено је колико може бити исплатива.

Цена америчког течног нафтног гаса није конкурентна руском природном гасом, а уз то приметна је актуализација теме изградње нуклеарних капацитета у неколиким балканским државама.

Оставка Шмита, крај туторства

Са друге стране, оставка Кристијана Шмита представља озбиљан сигнал да процес деконструкције структуре успостављене у Босни и Херцеговини још пре три деценије улази у терминалну фазу.

И ако некако уследи именовање његовог наследника, мандат последњег Високог представника биће орочен и ограничен на коначно гашење Канцеларије. Ставови Русије и Кине у УН о нужности тог корака познати су од раније, а сада су им се у томе придружиле и САД.

Укратко, овакав амерички курс видљив је из наступа Тами Брус, заменице амбасадора у Савету безбедности. Она је истакла да се Босна и Херцеговина приближава крају међународног интервенционизма и туторства, додајући:

„Канцеларија високог представника никада није требало да буде перманентна мисија. Успех високог представника огледа се у томе што свом наследнику може да остави знатно мањи скуп одговорности“.

Дакле, амерички притисак на Кристијана Шмита због изградње гасовода представљало би „клање вола за кило меса“, зато што ово није прича о судбини једног немачког дипломате, него прича о опстанку или нестанку досадашње западне структуре, инсталиране како би се у дословном смислу контролисали сви политички процеси у Босни и Херцеговини и тако детерминисала безбедносна динамика на целом Балкану. Амерички отклон од те структуре у стратегијском смислу више је повезан са новом Стратегијом националне безбедности Вашингтона, него са заинтересованошћу донатора МАГА покрета да преузму енергетско тржиште у Босни и Херцеговини, мада се ове две ствари међусобно допуњују.

Кристијан Шмит, такозвани високи представник у БиХ у оставци (Фото: OHR)

И ту се враћамо на Карла Шмита и његове тезе о непомирљивости два номоса из којих проистичу две политичке филозофије и њихове пројекције на политичком плану у ограниченом географском простору.

Миломир Степић давно је доказао тезу како се српско питање може и мора посматрати као геополитичко питање. Заправо се, аналогно овој тези, балканско питање може и мора посматрати као геополитичко питање.

Док је трајала једнополарност са хомогеним западним блоком које су предводиле САД контекстуализације догађаја и процеса на Балкану кроз геополитичку призму нису фаворизоване, нити увек благонаклоно посматране. Чак су у једном периоду на сам помен геополитике следиле салве осврта како су то теорије завере и сличне глупости незадовољних и поражених.

Хомогеног западног блока више нема, релације између САД и европских држава континуално се погоршавају, па се и геополитичка призма као оквир за контекстуализацију догађаја и процеса реактуализује.

Водеће европске државе закасниле су са разрадом француске идеје о стратешкој аутономији (под тим се подразумева аутономија према САД), у последњем тренутку када је о томе требало размишљати на почетку друге деценије овог века индукована је криза у Украјини у коју је ЕУ „безглаво утрчала“ и затим завршила у безизлазном рату (хибридном или егзистенцијалном, потпуно је свеједно) против Русије.

Померања у Француској и Немачкој

Превирања на француској политичкој сцени утичу и на колебања Емануела Макрона, па се упркос подршци Кијеву повремено шаљу двосмислене поруке ка Москви. Шта ће бити након Макрона и даље је нејасно, али постоји вероватноћа да са новим председником и Француска артикулише нове ставове око Украјине.

У Немачкој се системски саботира свака могућност колебања, зато што се превирање у политичком систему иницирано од стране Алтернативе аутоматски декларише као екстремизам, тако се не дозвољава артикулисање нових ставова око Украјине. Излаз се, очигледно, тражи у наоружавању и последичној свеобухватној милитаризацији, што се сагледава као инструмент за консолидовање економије и јачање политичке позиције.

У таквом расплету и у геополитичком смислу, Немачка постаје прворазредна претња америчким интересима. Америчка искуства са наоружавањем немачке војске и последичном милитаризацијом немачког друштва крајње су рђава, илузорно је размишљати да Вашингтон на то неће реаговати.

Између осталог, САД реагују и у Босни и Херцеговини, тако им се наместило и ту имају прилику да релативизују немачки утицај. Наравно, да би им се тако наместило и како би стекли прилику утицало је више фактора дужег или краћег трајања, а међу њима је незаобилазан и Милорад Додик.

Додик има пуно право да слави победу извојевану над Канцеларијом високог представника, ту борбу водио је деценију и по. Није му било лако, у дугој и исцрпљујућој борби примио је много удараца, па је зато и победа већа.

Немачки канцелар Фридрих Мерц са америчким председником Доналдом Трампом у Овалној соби Беле куће, 3. март 2026. (Фото: Official White House Photo by Daniel Torok)

Ипак, оставка Кристијана Шмита и вероватно коначно затварање Канцеларије високог представника неће значити да је било шта завршено. У дубоком „Б-Х караказану“ борба се наставља, мада у другачијим околностима и без хомогеног западног блока који ће детерминисати безбедносну динамику.

Не треба ни подсећати да су поред западних актера на Балкану присутни и они други, незападни, са својим интересима и пројекцијама. Борба се наставља и без припремљеног оквира како ће Босна и Херцеговина функционисати након затварања Канцеларије високог представника. Апсурдно је очекивати да и по том питању, а и након тог чина, неће бити опструкција са раних страна. Свакако, опструкције ће доћи и из Немачке, незадовољне оваквим расплетом.

У дубоком „Б-Х караказану“ борба се наставља, мада у другачијим околностима и без хомогеног западног блока

Администрација Доналда Трампа показала се способном да руши структуре конструисане од стране трансатлантске дубоке државе претходних деценија, али још увек не показује способност да сазида било шта другачије. Не показује чак ни визију како види свет сутрашњице, било да се ради о глобалном уређењу или конкретним регионалним форматима. Планови о цевоводима, гасним електранама и осталим инвестицијама, и поред тога што јесу важни, за обликовање ових визија ипак нису и кључни.

Када је о Европи реч, текући циљ је релативизовати немачки утицај и спречити милитаризацију, па макар се то остваривало и заобилазним путем, преко истискивања Немачке са Балкана. Таквог истискивања, мање или више успешног, биће и на другим местима, где год се Американцима тако намести и где год им се укаже таква прилика.

Сучељавање између Левијатана и Бехемота, које описује Карл Шмит, улази у нову фазу. Кристијан Шмит то није на време схватио. Право време да се то схвати било је пре деценију и по. И то је један од разлога због чега су САД данас у предности у Европи, не само на Немачку, већ на ЕУ у целини.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Спутњик

Насловна фотографија: Милорад Додик/Фејсбук

БОНУС ВИДЕО: