Јања Гаћеша: Писмо са Косова или пресуда и крах Севера

standard.rs

Писмо са Косова или пресуда и крах Севера

Јања Гаћеша

12–15 minutes

---

Чувени цитат из филма „Бој на Косову“: „Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач“, истинитији је сада него икада. Срби са севера Косова га већ живе, и кају се што су се правили и слепи и глуви

У тренутку изрицања пресуде Хашиму Тачију и осталим вођама тзв. Ослободилачке војске Косова, Србе у Грачаници чувала су два Словенца из састава КФОР-а. Били су испред свог возила паркираног у хладовини испред Полицијске станице, и недалеко од зграде локалне самоуправе. Под утиском „силе“ која нас чува, чула сам од пријатељице да се, баш у то време, председник Србије – у међувремену је поднео оставку – састао у Београду са командантом Националне гарде Охаја. Подигла сам руке и запевала „Не може нам нико ништа“. Тако сам све прокоментарисала – од муке.

Касније сам сазнала да је Александар Вучић свог госта упознао са тензијама на Косову и Метохији, и да су она два Словенца добила појачање када је у Хагу прочитано колико су година робије добили команданти „ОВК“. Колега ми је јавио да су дошла још два Словенца – значи четири припадника КФОР-а и два аута.

Да се ништа неће десити, у смислу безбедности Срба, било је јасно по паници која се ширила данима пре изрицања пресуде. Печат на наше претпоставке ставила је тзв. амбасада Сједињених Америчких Држава у Приштини писањем саопштења у којима упозоравају своје особље на потенцијалне немире.

Златно правило на Косову и Метохији је: када се о нечему прича и најављује, у смислу биће овако или онако, не деси се ништа. На тој теми смо докторирали. Тако да, колико год да смо уздисали због она два плус два Словенца, били су сасвим довољни. Као да је Албанцима оштро стављено до знања да Србима не сме да се приђе, такав утисак стичемо.

После пресуде

У Приштини и другим градовима на Косову и Метохији, се иначе свакодневно организују демонстрације. Организују се и у многим градовима Европе. Албанци се окупљају под слоганом „Не у моје име“. За први октобар најављује се велики протесни скуп у Приштини.

Одлука Суда у Хагу (Специјализована већа Косова), за Албанце је неприхватљива, и на првом месту неочекивана. Спремали су се за дочек. Рамуш Харадинај и Фатмир Љимај  су ослобођени, и просто не прихватају да су Хашим Тачи, Кадри Весељи, Јакуп Краснићи и Реџеп Сељими осуђени – то су њихови „борци за слободу“.

Мишљења сам да би исто реаговали и да су их осудили на још мање казне, јер – колико год ми нисмо задовољни, прво оптужницом, а потом и изреченом казном – по први пут се ратни злочин везује за име „Ослободилачке војске Косова“. Отуда и захтев да се преиспита Закон о Специјализованим већима.

У то име група од 24 академика, представника цивилног друштва и других стручњака тражи од овдашњег омбудсмана Наима Ћељаја да размотри опцију да тзв. Уставном суду Косова упути питање уставности појединих одредби Закона о Специјализованим већима и Специјализованом тужилаштву.

Уставни суд тзв. Косова (Фото: Wikimedia Commons/Furtunna/CC BY-SA 3.0)

Потписници напомињу, а овдашњи Радио Ким преноси, да се њихова иницијатива не односи на преиспитивање доказа против оптужених или утврђивање њихове кривице или невиности, нити на замену жалбеног поступка, већ на питање уставних граница закона којима су основана и на основу којег функционишу Специјализована већа.

Као прво, потписнике поменутог захтева занима које су границе мандата Специјализованих већа. Траже да се утврди да ли повезаност са извештајем Парламентарне скупштине Савета Европе представља обавезан услов за надлежност Специјализованих већа у сваком појединачном случају и да ли та веза мора да постоји у односу на конкретна кривична дела и оптужене, а не само кроз општу историјску или организациону повезаност са „Ослободилачком војском Косова“.

У Приштини, и другим градовима на Косову и Метохији, се иначе свакодневно организују демонстрације

Друго, потписници траже уставно тумачење да ли постоје довољне гаранције да се направи јасна разлика између циља остваривања независности, политичког, војног и институционалног деловања и индивидуалног доприноса конкретним делима или криминалном циљу.

Да не набрајам више јер има још питања на која се траже одговори, већ само да поменем да се у захтеву наводи „легитимитет ослободилачке борбе“, уз тврдњу да индивидуална кривична одговорност мора да буде утврђена на основу доказа и да не би требало да произилази из политичке припадности, историјске улоге, званичне функције, чланства у тзв. „ОВК“ или подршке „независности Косова“.

Осуђени команданти „ОВК“ вишедеценијски су миљеници Запада и посебно САД-а. Иако верујем да ће им у жалбеном поступку смањити казне, вероватно их и ослободити, они сматрају да је њихова „борба за слободу“ компромитована и то од стране оних према којима гаје чисту љубав – Сједињених Америчких Држава.

Дупли аршини

Док ово пишем у Приштини је организован 11. протест заредом. Хиљаде људи на њему изразило је незадовољство што политичари ништа конкретно не раде, односно оптужили су их да протесте претварају у страначко надметање. То су исти политичари који две године не могу да успоставе институције, да се договоре око избора председника и вероватно ће се и овог пута ићи на нове изборе – па онда опет све у круг. Сада је већ јасно да су препуштени сами себи око овог питања, јер да њихови ментори желе институције, формирали би их за два сата.

Карамболу, у пренесеном смислу, у институцијама на централном нивоу не види се крај. Некадашња заменица косовског премијера и главни преговарач у бриселском дијалогу Београда и Приштине Едита Тахири прозвала је Аљбина Куртија и Едија Раму да у Њујорку, где је недавно одржана Генерална скупштина УН, нису имали састанке са америчком владом. За њу је то знак узбуне и за „Косово“ и за Албанију, и то је резултат, сматра она, нестабилне унутрашње ситуације код једних и других.

У сенци свега наведеног одвија се наш живот на Косову и Метохији, у тих неколико километара којима смо навикли да се крећемо. Дан након изрицања пресуде вођама „ОВК“ вратили смо се уобичајеном животу, јер 16. септембра нисмо излазили из својих места, а настава у школама изводила се онлајн. Изузев одлуке Школске управе да деца не путују до школа, ми остали сами смо одлучивали о свом кретању.

Кадри Весељи током изрицања пресуде у Хагу, 16. септембар 2026. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/DRM News)

Сада одлазимо у продавнице чији су власници Албанци и које су окићене заставама „ОВК“ и заставама са ликовима осуђених у Хагу. Иначе, данима пре изрицања пресуде, као никада до сада, окитили су све што су могли поменутим заставама. Нема где их није било, од кућа, улица, радњи, институција. Било је и транспарената раширених по оградама приватних кућа, и то тамо где до сада нисмо виђали никаква обележја.

Гледамо све то, те дупле аршине на делу, сетимо се Видовдана и ћутимо. Шта друго можемо када живимо Бриселски споразум који је сада већ осуђени ратни злочинац Хашим Тачи звани Змија потписао са Ивицом Дачићем. Падне нам на памет и зашто му држава Србија до сада није судила? Не само Тачију већ свима њима, и другима, за злочине над Србима. Али, сетимо се споразум из Брисела, пута у Европску унију, и све падне у воду. Нека ми Бог опрости због овога што ћу рећи, али српске жртве са Косова и Метохије му за цео свет дођу као просуто млеко, па над њима не треба жалити. То је скоро па тај однос. Застрашујуће!

То да је Тачи потписник споразума који одређује нашу судбину за нас је важна  ставка на нашој лествици трпљења, и додаје се на све оно што до сада преживесмо, на неправду коју сведочимо потпуно остављени од свих, и то у најнегативнијем смислу. Између осталог, то такође утиче на све оне који у једном тренутку одуче да сведу рачун свог живота овде, и резултат тога је табла са натписом „Кућа на продају“. Има их у већини села у централном делу Косова и Метохије . Чини се, сваким даном све их је више. То су староседелачка села. Њихови преци су турско доба преживели, али неке нове генерације дижу руке.

Научена лекција

Три године се навршило од ужаса у Бањској, када су Србима са севера покрајине зачепљена уста, а руке везане. Резултат тога је такође одлазак. Свакако да је тешко Србима из тог дела Косова и Метохије да прихвате долазак Албанаца тамо где никада нису били, попут Лешка, Лепосавића, Ибарског Колашина.

Њихова прича, и то сам чула од  различитих људи из различитих места на северу, јесте да су све имали, да су живели скоро као остатак народа у Србији, да им је залеђе централна Србија, да су се слободно кретали, да су имали четири општине са српском већином. Сада, причају нам, све је мање Срба у Звечану, Косовској Митровици – људи одлазе. Све је мање деце у школама и слично. Онда иде онај део, који је нама директан ударац у лице, како смо ми то давно пре њих доживели, али како они нису веровали да ће и њих да снађе исто. И онда кажу: „Издани смо!“

Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, нису веровали. Сада све признају

Док их слушамо како се жале индиспонирани, разочарани у све и свакога, главом нам пролази како су део Косова и Метохије јужно од реке Ибар звали Албанијом, осуђивали нас када смо узимали „РКС“ регистарске таблице, како нас нису подржавали када смо покушавали да се побунимо због одлука Београда, Приштине и Брисела које су директно ишле на нашу штету угрожавајући нам опстанак, јер су веровали да ће том ћутњом одбранити себе.

Али, како да им то кажемо? Само пре неколико дана питала сам човека из околине Звечана, слушајући и од њега све што горе поменух; шта мисли како ми издржасмо све ове године? Ћутао је.

Једино што им кажемо јесте да су морали да знају да су пропали оног тренутка када су натерани да гласају на изборима за састав четири српске општине у оквиру тзв. косовских институција. Све после тога био је само привид слободе, испоставило се и са роком трајања. Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, Горњем Селу код Призрена, тамо где и један Србин живи, нису веровали. Сада све признају. Сада су се пробудили – када су им дошли на кућни праг. Зато се табле са натписом „Кућа на продају“ све чешће виђају и на северу покрајине. (Док овај текст пишем, опет су ухапсили Србе у том делу Косова под оптужбом за ратни злочин и одредили им притвор.)

Фотографија Гораждевца из 2018. (Фото: Wikimedia commons/Smugfrog/CC BY-SA 4.0)

Сада се у муци препознајемо, разговарамо како је код њих, како код нас,  и онда крене прича о томе како би било када бисмо имали државу која ће после сваке укуцане табле са натписом „Кућа на продају“ послати људе од ауторитета код домаћина да га питају зашто је то урадио, и шта они могу да ураде да ту исту таблу склони? Онда да позову све своје људе на терену да испитају зашто је до такве ситуације дошло. Али, тога нема.

Нико ту таблу из беса није укуцао, то је сигурно. Од потписивања Бриселског споразума питање зашто Срби одлазе са Косова и Метохије треба поставити само званичном Београду, и то потписујем. Сва се мука да трпети, и то је народ овде много пута доказао, али када нема никог да те заштити, помогне, реши неправду која се нагомилала, а долази од наших људи којима смо препуштени на локалу и иза којих стоји званични Београд, онда све добија другу димензију.

Ова тешка, за мене непријатна, прича о нама јужно и северно на Косову и Метохији може се применити на сваки педаљ остатка Србије. И Суботица се брани у Гораждевцу, Горњем Селу, Брестовику, Сиги, тамо где се један Србин вратио на огњиште да трпи. Чувени цитат из филма „Бој на Косову“: „Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач“, истинитији је сада него икада. Срби са севера Косова га већ живе, и кају се што су се правили и слепи и глуви.

Гледамо расуло код Албанаца, коментаришемо га, али нада да ће бити боље све је мања код многих. Један од разлога је и тај што они међусобно очи повадише, али када смо ми у питању делују сложно, и када затреба синхронизовано. Тај циљ етнички чистог Косова и Метохије се код њих не мења. Како им ми, наша држава, на то одговарамо? Па, Заједницом српских општина где ће се и здравство и просвета интегрисати у систем „независног Косова“. Једино што још имамо. Многи су убеђени да нас, ако се ништа не промени, чека још већи притисак и потпуна асимилација, где ће нам и имена мењати као Србима у Албанији, и децу звати у војску. Зато појединци попуштају и одлазе.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Paweł Cecha/CC BY-SA 3.0

БОНУС ВИДЕО:

Pridruženo članstvo Kanade u EU: Flert Otave i Brisela

kosovo-online.com

Pridruženo članstvo Kanade u EU: Flert Otave i Brisela bez uticaja na proširenje na Zapadni Balkan

13–16 minutes

---

Predlog predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen da Kanada postane prva pridružena članica Evropske unije otvorio je pitanje da li bi, uz punopravno članstvo, u budućnosti mogao da bude razvijen i novi model odnosa između Brisela i zemalja koje žele dublju integraciju sa EU, ali ne i članstvo pod sadašnjim uslovima. Sagovornici Kosovo onlajna ocenjuju da je još rano da se razmatra mogućnost da se takav model primeni na Zapadni Balkan, ali navode da to može biti vodič za pojačanu saradnju na političkom planu.

Piše: Katarina Saičić

„Ovo nije partnerstvo protiv bilo koga drugog, već za našu zajedničku snagu“, rekla je Fon der Lajen u Evropskom parlamentu, u prisustvu kanadskog premijera Marka Karnija, dok su njen predlog propratile ovacije evroposlanika i komesara u sali.

Dan kasnije, Karni je na istom mestu rekao da je dublje partnerstvo Kanade i Evrope neophodno kako bi se obe zaštitile od velikih sila koje zadiru u suverenitet manjih nacija, uz poziv na uspostavljanje „saveza budućnosti“ između Kanade i 27 članica EU.

Kako bi ta budućnost mogla da izgleda još uvek je rano pretpostaviti, a o detaljima novog odnosa trebalo bi da bude više reči na samitu Kanade i EU 29. i 30. oktobra u Montrealu.

Iako koncept „pridruženog članstva“ za sada nije deo evropskih ugovora niti postoji kao formalni status u EU, inicijativa je pokrenula raspravu o mogućim novim oblicima evropske integracije. To pitanje posebno dobija na značaju za Zapadni Balkan, koji već godinama čeka na napredak u procesu proširenja, a istovremeno se kroz različite inicijative otvara mogućnost postepenog uključivanja u pojedine politike i delove Jedinstvenog tržišta EU.

U tom kontekstu nameće se i pitanje koliko je predlog o pridruženom članstvu Kanade uporediv sa idejom koju su ranije izneli dojučerašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić i albanski premijer Edi Rama u tekstu za nemački list Frankfuter algemajne cajtung. U njemu su pisali o ubrzanoj integraciji zemalja kandidata u Jedinstveno tržište i Šengenski prostor, uz izostanak punopravnog članstva i političkih prava koja ono donosi. 

Može li kanadski model, ukoliko bude konkretizovan, postati osnova za novu arhitekturu odnosa EU sa državama koje žele dublju ekonomsku i političku integraciju i da li bi takav pristup mogao da se primeni i na Zapadni Balkan - sagovornici Kosovo onlajna odgovaraju - teško.

Za sada su skeptični, ali napominju da je proširenje EU u trenutnom obliku svakako podložno promenama, budući da se susreće sa brojnim izazovima. Jedna od promena koja se najavljuje, a u mogućoj je vezi sa inicijativom Fon der Lajen, jeste i prelazak sa jednoglasnog na odlučivanje kvalifikovanom većinom, što bi, kako ocenjuju stručnjaci moglo da pomogne evrointegracije regiona.

Potrebna promena zakona

Analitičar iz Skoplja Siniša Pekevski smatra da bi pridruženo članstvo Kanade u EU moglo da bude u formi povećane saradnje na političkom planu i da je teško proceniti da li bi to mogao biti model koji će se u budućnosti primeniti i na Zapadni Balkan.

„Mislim da su to još uvek razgovori, da je još rano da se donose bilo kakvi zaključci. Proces ne ide toliko brzo i ne verujem da će biti lak zbog toga što ovo su samo početne stvari koje zahtevaju menjanje legislative, menjanje politika i sve to zahteva vreme. U svakom slučaju, pridruženo članstvo će verovatno biti u formi povećane saradnje i povećanog delovanja na političkom planu. Veliki broj stvari koje se sada dešavaju na svetskom nivou iziskuju veću uključenost ne samo EU, već i Kanade kao partnera jer imaju bliske ili slične stavove za veliki deo stvari”, rekao je Pekevski za Kosovo onlajn.

Na pitanje da li pridruženo članstvo može da se uporedi sa inicijativom Vučića i Rame, odgovorio je da je rano za bilo kakve dugoročne planove, jer veliki svetski tokovi utiču na EU kojoj predstoji restrukturiranje.

„Dešavaju se krupne promene u Nemačkoj, sa pobedom AfD-a u dve pokrajine. Očekujemo sledeće godine predsedničke izbore u Francuskoj, gde je desnica na pragu uslovne pobede koja će uneti dodatnu težinu u EU, ali će doneti i novitete u kojima ne znamo kako će se sve to reflektovati u samoj Uniji. Tu je i rat u Ukrajini i sukob na Bliskom Istoku koji još utiču na EU“, nabraja Pekevski.

Sve to, kaže, Evropsku uniju pogađa na ekonomskom planu, zbog čega očekuje da će se EU više fokusirati na sređivanje ekonomije umesto ka praktičnom proširenju sa novim članicama, posebno sa Zapadnog Balkana.

„A to u suštini znači da neće skroz da zaborave ovaj region, nego će uvoditi ili će davati određene inicijative sa ciljem da drže tenziju u tom procesu“, procenjuje analitičar.

Na pitanje da bi pridruženo članstvo moglo biti nova realnost i pogurati proširenje EU, Pekevski podseća da za svaku odluku i promenu moraju da glasaju sve članice Evropske Unije.

„Zato je teško da se odluče na ovakvu varijantu, jer bi mogli da izgube deo svojih prava. Takođe, može doći do nepredviđenih razlika ako ste jednom uveli određena pravila, a sada ih menjate i kažete da ona važe za određene zemlje. To bi moglo izazvati i revolt određenih zemalja, jer različito doprinose u budžet, različito odlučuju i sada određene zemlje koriste taj momenat na stavljanje veta za neke odluke. Recimo, put Crne Gore nije toliko jednostavan, očekuje se da ispuni određene uslove koji su nametnuti od Hrvatske. Kada Srbija dođe na red, verujem da će Hrvatska ponovo imati velike zahteve i veta, što znači da će ceo taj proces biti veoma težak“, zaključio je Pekevski.

Bez uticaja na Zapadni Balkan

Urednik spoljopolitičke rubrike Prvog programa Radio Beograda Nikola Denčić ocenio je da je moguće privilegovano partnerstvo EU i Kanade, ali da takva saradnja neće imati uticaja na proširenje Unije na Zapadni Balkan.

Denčić inicijativu predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen vidi kao teren dubljih političkih konsultacija i navodi da je to još daleko od članstva.

„Verovatnoća da Kanada postane nova članica ili dobije povlašćeni status u EU je otprilike u rangu sa mogućnošću da Kanada postane 51. američka država. Zaista je to teško očekivati“, rekao je Denčić za Kosovo onlajn.

Objašnjava da bi moglo da se govori o privilegovanom partnerstvu, potpisivanju ugovora, kakvi već i postoje, o postizanju određenih sporazuma koji će omogućavati bližu ekonomsku zaradnju ili da se možda uđe i u neki teren dubljih političkih konsultacija.

„Do toga bi moglo da dođe naročito kada vidimo da je odgovor EU i odgovor trenutnih kanadskih vlasti, pre svega, usmeren na odnos koji je američki predsednik Donald Trump imao i prema Kanadi i prema Uniji. Mislim da sve te njihove možda malo oštrije, hrabrije izjave, kako god ih već nazvali, jesu pre svega okrenute ka tome“, kazao je Denčić.

Zato, kaže, takve inicijative apsolutno ne mogu da utiču na status bilo kog aktuelnog kandidata.

Dodaje da je bilo  za očekivati da do određenih pomaka dođe u slučaju Islanda, odnosno do eventualnog obnavljanja pregovora Rejkjavika sa Briselom, ali su građani Islanda na referendumu odbili da se ti pregovori nastave.

„Videćemo šta će se dešavati na političkoj sceni država EU, već do kraja godine ili možda u narednih godinu dana. Zavisi od toga koje će političke snage pobeđivati na izborima, u kom smeru će sama Unija ići, ali dogovori i bilo kakvi razgovori sa Kanadom neće uticati na to. Pregovarački proces će se najverovatnije nastaviti ovim tokom u kom je i sada. Trenutno je Crna Gora očigledno jedini ili jedan od retkih kandidata koji zaista napreduje u punom smislu. Govorilo se da je Albanija imala veliki napredak, ali tu sada postoji određeni zastoj“, objašnjava Denčić i podseća da Srbija dugo nije otvorila klaster.

Uveren je da će pre bilo kakvih odluka, koje su i geopolitičke, kao na što su razgovori sa Kanadom, na status pregovora u narednom periodu prevashodno uticati politički odnosi unutar EU, naročito unutar najmoćnijih država Unije.

Upitan da li slučaj Kanade i EU može da se uporedi sa inicijativom Aleksandra Vučića i Edija Rame o postepenom pridruživanju šengenskom prostoru, Denčić odgovara da je teško da se ostvare ideje o priključivanju koje ne bi išlo uz dosadašnju metodologiju – da se prvo završe formalni pregovori, pa da država postane punopravna članica - jer sa tim moraju da se saglase sve države EU.

„Pitanje je koliko bi one bile spremne za to. Postoje ideje, i zapravo je u okviru Plana rasta za Zapadni Balkan, taj proces omogućavao uključivanje država kandidata - da li u neki povlašćeni položaj, kada je reč o zajedničkom tržištu ili kada je reč o određenim carinskim protokolima. Razmatralo se da, ukoliko kandidat ostvari bitan napredak, može na neki način da učestvuje i u radu institucija Unije, bez prava glasa“, kazao je Denčić.

EU u „više brzina“

Ipak, napominje da su ideju Evropske unije „u više krugova“ ili „u više brzina“ pokretali određeni evropski zvančnici, pre svega predsednik Francuske Emanuel Makron, ali za to nikada nije bilo saglasnosti, te je pitanje da li bi u ovom trenutku to bilo izvodljivo.

„Kada je reč o uključivanju u Šengen, ono što smo mogli da čujemo i od određenih lidera EU, možda je čak i lakše postati članica Unije, nego članica Šengena. Nisu svi u zajednici deo Šengenskog prostora. Kada je reč o inicijativi predsednika Vučića i premijera Rame, sigurno da je bilo samo reč o jednoj poruci koju su oni želeli da pošalju evropskim institucijama. Hteli su da prenesu da dve zemlje jesu spremne da napreduju u članstvu, ali da bi to na formalnom planu moglo da ima određenih rezultata, u ovom trenutku je zaista prilično teško“, zaključio je Denčić.

Otava se okreće ka Briselu

Diplomata i bivši kosovski ambasador Albert Prenkaj ocenio je da se mogućnost pridruženog članstva Kanade u EU ne može porediti sa Zapadnim Balkanom, ali da bi ideja integracije Zapadnog Balkanu u paketu bila od geostrateškog značaja za EU koja bi zaokružila ekonomsko i bezbednosno poglavlje novog svetskog poretka.

Prenkaj je u pisanom odgovoru za Kosovo onlajn ukazao da su rastuće trgovinske tenzije između SAD i Kanade primorale Otavu da diversifikuje svoje strateško i ekonomsko oslanjanje.

„Inicijativa predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen koja je zvanično ponudila Kanadi status prve ´pridružene članice´ u istoriji EU, prihvaćena je od strane premijera Kande Marka Karnija koji je nazvao ovaj strateški preokret ´savezom budućnosti´. Otava se okreće ka Briselu sa namerom da smanji svoju ekonomsku i geopolitičku zavisnost od Vašingtona“, ukazao je Prenkaj.

„Pitanje da li je ovaj pomak saradnje EU model za zemlje Zapadnog Balkana koje su u pregovorima za integraciju, pogotovo inicijativa Albanije i Srbije za pristup u jednistveni prostor Šengena, veoma je interesanta tema za razmatranje. Dok je Kanada u ekonomskim tenzijama sa SAD, Zapadni Balkan se suočava sa unutrašnjim problemima pojedinih država, kao i nesuglasicama između država regiona“, navodi Prenkaj.

Kada je reč o Albaniji, podseća da je ona sredinom godine uspela da otvori sve ključne pregovaračke klastere i dobije pozitivan Izveštaj o ispunjenosti privremenih merila (IBAR), što je formalno uvodi u završnu fazu pregovora sa ambicijom da zatvori sva poglavlja i cilja punopravno članstvo u EU, dok je Crna Gora dobila proceduralno usporavanje i odlaganje zatvaranja novih pregovaračkih poglavlja „zbog složenih tehničkih procedura i potrebe za unutrašnjim konsultacijama unutar država članica“.

„Zastoj Srbije se sastoji u dugogodišnjem zastoju neusklađivanja spoljne politike sa Briselom (neuvođenja sankcija Rusiji), nedovoljnog napretka u oblasti vladavine prava i pravosuđa. Kad je u pitanju BiH, dijalog sa EU je usporavan prvenstveno zbog unutrašnjih političkih podela na entičkoj osnovi, zbog institucionalne disfunkcije i nespremnosti domaćih lidera da sprovedu ključne reforme“, analizira Prenkaj.

Proces evrointegracija Severne Makedonije, dodaje, usporen je i nalazi se u dugogodišnjem zastoju prvenstveno zbog bilateralnog spora sa Bugarskom, koji je formalno postao deo pregovarčkig okvira EU, a proces usporava i dinamika unutrašnjih reformi u samoj zemlji.

„I, uprkos zvanično podnetom zahtevu za članstvo u EU u decembru 2022. godine i trenutnog statusa potencijalnog kandidata, Kosovo se i dalje suočava sa unutrašnjim problemima uspostavljanja državnih institucija, kao i nedostatkom koordinacije sa međunarodnom zajednicom koja je rezultirala merama EU, kao i suspenzijom strateškog dialoga sa SAD“, navodi Prenkaj.

Prema njegovim rečima, i mimo unutrašnjih nedostataka ili slabosti, Zapadni Balkan se karakteriše teškim odnosima – „tenzije izmedju Kosova i Srbije, obostrana blokada pregovora, nesuglasice između Crne Gore i Hrvatske oko Prevlake, insistiranje Bugarske da se promeni Ustav Severne Makedonije, optužbe za mešanje Srbije u unutrašnja pitanja BiH, napeti odnosi Crne Gore i Srbije sa optužbama mešanja i destabilizacije“.

Iz svega toga zaključuje da je veoma teško uporediti Kanadu sa Zapadnim Balkanom koji je, kako kaže, region „još uvek nekompaktan u smislu međusobnih relacija, pa i na relaciji sa samim Briselom“.

„Pomenuo sam na jednom od mojih javnih istupa, da je ideja integracije Zapadnog Balkanu u paketu - ´standardi sa statutom´ od geostrateškog značaja za samu Evropsku Uniju koja bi zaokružila ekonomsko i bezbednosno poglavlje novog svetskog poretka“, zaključio je Prenkaj.

kosovo-online.com

Rezolucija 1244 i svet posle 81. zasedanja UN: Može li dijalog da ispravi ono što je promenila politika sile?

6–7 minutes

---

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni izveštač iz Njujorka

Pored Rezolucije 1244 stoji zastava Srbije, ravnopravna sa zastavama svih država članica Ujedinjenih nacija. U Generalnoj skupštini nema velikih i malih zastava. Sve su vidljive, svaka predstavlja svoju državu, a iza svake stoji glas koji ima pravo da bude saslušan.

U toj slici nalazi se i suština pitanja Kosova i Metohije. Rezolucija 1244 nije samo dokument na koji se Srbija poziva. Ona je odluka Saveta bezbednosti UN i deo međunarodnopravnog okvira koji Beograd smatra temeljem svog stava o pokrajini. Zato zastava Srbije pored Rezolucije 1244 nosi poruku da međunarodno pravo ne bi smelo da zavisi od trenutnog odnosa političkih snaga.

Upravo je međunarodno pravo bilo jedna od zajedničkih tema 81. zasedanja Generalne skupštine. Države su govorile različitim jezicima i sa različitih pozicija, ali su se gotovo sve pozivale na suverenitet, teritorijalni integritet, Povelju UN i potrebu za mirom.

Tu se nalazi i glavna poruka ovogodišnjeg zasedanja: svet se menja, ali pitanje je da li će se promena međunarodnog poretka odvijati kroz novu konfrontaciju ili kroz dijalog.

Od pet stalnih članica Saveta bezbednosti, Sjedinjene Američke Države, Francuska i Velika Britanija bile su predstavljene na nivou svojih šefova država ili vlada. Rusiju je predstavljao ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, a Kinu potpredsednik Han Dženg. Vladimir Putin i Si Đinping nisu došli u zgradu UN, ali Rusija i Kina nisu bile odsutne iz rasprave o budućnosti sveta.

Lavrov je deset godina bio stalni predstavnik Rusije pri Ujedinjenim nacijama, a više od dve decenije je na čelu ruske diplomatije. Njegovo iskustvo omogućava mu da dobro poznaje način rada ove organizacije, posebno Saveta bezbednosti, pa je njegov govor bio i svojevrsna slika ruskog pogleda na budući međunarodni poredak.

Govorio je o politici sile, dvostrukim standardima, evropskoj bezbednosti, potrebi reforme međunarodnog sistema i svetu bez dominacije jednog centra moći.

Lavrov je posebno govorio o Srbiji.

„Na Balkanu EU grubo ignoriše Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i primorava Srbiju da se pomiri sa činjenicom da je izgubila Kosovo i da odustane od sopstvene istorije“, rekao je Lavrov.

Pomenuo je i pritiske na Beograd da uvede sankcije Rusiji, kao i položaj Srba u Bosni i Hercegovini i Dejtonski sporazum. U njegovom izlaganju Kosovo i Metohija tako su postali deo šireg pitanja – da li će odluke međunarodnih institucija ostati oslonac međunarodnog poretka ili će njihova primena zavisiti od političke moći.

Kina je govorila drugačijim tonom. Potpredsednik Han Dženg stavio je naglasak na multilateralizam, saradnju, razvoj i poštovanje međunarodnog prava. I iz Pekinga je stigla poruka da se međunarodni sporovi moraju rešavati dijalogom, a ne silom.

Različiti stavovi, ali zajedničko pitanje: kako urediti svet u kojem više centara moći traži svoje mesto?

Upravo zato dva velika svetska žarišta - Ukrajina i Bliski istok - imaju značenje koje prevazilazi njihove granice. Rat u Ukrajini promenio je odnose Rusije i Zapada i evropsku bezbednosnu sliku. Krize na Bliskom istoku povezuju interese Sjedinjenih Američkih Država, Irana, Izraela, arapskih država, Rusije i Kine.

Oba slučaja pokazuju da vojna sila može menjati stanje na terenu, ali da trajno političko rešenje ne može nastati bez pregovora.

Zato pažnju privlače i susreti velikih sila van same govornice UN. Razgovori Donalda Trampa i Si Đinpinga pokazali su da i ozbiljna suparništva mogu biti praćena direktnom komunikacijom, dogovorima i mehanizmima za sprečavanje novih kriza.

To otvara prostor za još jednu mogućnost - posredničku diplomatiju. Tamo gde direktni razgovori nisu mogući, mogu ih pokrenuti države koje imaju komunikaciju sa obe strane, međunarodne organizacije ili posebni diplomatski kanali. Prvi cilj takvih razgovora ne mora odmah biti konačni sporazum. Dovoljno je da se otvori put od vojne logike ka političkom procesu.

Dijalog ne znači da države moraju da se slože. Znači da moraju imati mesto na kojem mogu da se ne slažu bez oružja.

U tome je i buduća uloga Ujedinjenih nacija. Generalna skupština je jedno od retkih mesta gde države sa potpuno suprotnim interesima sede pod istim krovom. Njena snaga nije u tome da može rešiti svaki sukob, već da održava prostor u kojem razgovor nije prekinut.

Za Srbiju je Rezolucija 1244 konkretan test tog principa. Za Ukrajinu i Rusiju pitanje je kako doći do političkog rešenja. Za Bliski istok kako otvoriti kanale između suprotstavljenih strana. Za velike sile kako reformisati međunarodne institucije tako da novi odnosi snaga ne proizvedu nove podele.

Kada se završi Generalna debata, rad UN neće stati. Savet bezbednosti nastaviće da raspravlja o ratovima i krizama, dok će pred organizacijom biti i izbor novog generalnog sekretara. Ono što je izgovoreno u Generalnoj skupštini tako prelazi u novu fazu - pregovore, posredovanja i odluke.

Zato se prava priča 81. zasedanja možda neće videti u poslednjem govoru, već u onome što će uslediti posle njega.

Za Srbiju ostaje Rezolucija 1244. Za svet ostaje pitanje da li će pravo ponovo dobiti snagu da ograniči politiku sile.

Ako se posle 81. zasedanja otvore novi diplomatski kanali, ako posrednici dobiju prostor tamo gde direktni pregovori još nisu mogući i ako se odluke UN ponovo budu posmatrale kao oslonac međunarodnog prava, onda postoji razlog za nadu da pravo može početi da ispravlja ono što je politika sile poremetila.

Jer mir ne počinje tek potpisivanjem sporazuma. Ponekad počinje onda kada protivnici ponovo pristanu da razgovaraju.

Мајкл Јанг, кандидат за амбасадора САД у Србији: Подстицаћу Београд да прихвати политичку и привредну будућност

nspm.rs

: Мајкл Јанг, кандидат за амбасадора САД у Србији: Подстицаћу Београд да прихвати политичку и привредну будућност која доноси корист САД, а не Русији и Кини. Наставићу да се залажем за одлазак руског власништва из НИС-а

:

5–6 minutes

---

петак, 18. септембар 2026.

На саслушању пред Одбором за спољне послове Сената САД био је кандидат за амбасадора САД-а у Србији, Мајкл Јанг.

Он је рекао да, уколико буде потврђен на дужност, продубљиваће одбрамбену и безбедносну сарадњу ради промовисања интереса САД-а, те ширити трговинске и инвестицијске односе „ради повећања просперитета САД-а, јачања регионалне стабилности, те наставка изградње партнерства са Србијом“.

„Наставићу јачати наш билатерални ангажман и продубљивати привредне и пословне везе, усмеравајући Србију према енергетској независности и унапређеној енергетској инфраструктури. Подстицаћу Србију да прихвати политичку и привредну будућност која доноси корист Сједињеним Државама, а не конкурентима попут Русије и Кине“, рекао је Јанг, преноси Слободна Европа.

„За америчке компаније у Србији постоји велики потенцијал, а дубље привредне везе са САД-ом увелико су у интересу и нама и Србији. Радићу на обезбеђивању повољне пословне климе и једнаких услова тржишног такмичења у којима те фирме могу конкурисати и остваривати успех“, додао је он.

Према његовим речима, приоритет ће бити и продубљивање безбедносне и одбрамбене сарадње са Србијом.

„Обезбедићу да америчка индустрија буде у добром положају за задовољавање растућег интереса Србије за испуњавање одбрамбених потреба коришћењем америчке опреме и сарадњом с америчком одбрамбеном индустријом. Ако будем потврђен, сарађиваћу с Владом Србије на сузбијању глобалних претњи, те подржавати наше заједничке приоритете и интересе. Подстицаћу Србију да промовише безбедност, стабилност и просперитет на целом подручју Западног Балкана, укључујући и процес нормализације односа с Косовом“, рекао је он.

Казао је и како ће „наставити да сарађује са Србијом како би искористила свој утицај за очување регионалне стабилности, укључујући и ону у Босни и Херцеговини, док настојимо да очувамо мир успостављен Дејтонским мировним споразумом“.

Мајкл Јанг је током администрације председника Џорџа Буша старијег радио у Министарству спољних послова САД као амбасадор за трговину и еколошка питања, те као заменик подсекретара за економска и пољопривредна питања и заменик правног саветника. Такође је био председник Утах Универзитета од 2004-2011.

САД немају амбасадора у Србији од јануара 2025. када је ту позицију напустио Кристофер Хил.

Процедура именовања амбасадора САД

Процедура именовања амбасадора САД базира се на уставном принципу „савета и сагласности“ Сената.

Председник прво номинује кандидата за амбасадора, који може бити каријерни дипломата или политички именована особа. Након тога номинација иде у Сенатски одбор за спољне послове, који разматра кандидата.

Одбор често организује саслушање на којем кандидат одговара на питања сенатора о политици САД, земљи у коју иде као амбасадор и другим релевантним темама. Одбор гласа о номинацији и шаље препоруку пуном саставу Сената.

Ако се номинација одобри онда буде упућена на гласање у Сенату.

Тек након што Сенат потврди кандидата већином гласова, председник формално именује амбасадора.

Нови амбасадор потом одлази у земљу домаћина и предаје акредитиве шефу државе, чиме службено преузима дужност.

За разлику од многих држава, амбасадори САД не ступају на функцију одмах након председничке номинације. Потврда Сената представља важан механизам контроле извршне власти и често може потрајати седмицама или месецима, посебно ако постоје политичке контроверзе око кандидата.

Тражићу промену власништва у НИС-у

Мајкл Јанг, кога је председник САД Доналд Трамп номиновао за америчког амбасадора у Београду, намерава да се заложи за промену власништва у српској енергетској компанији НИС, у којој је "Гаспромњефт" већински власник, јавља Спутњик.

"Више од 80 одсто њиховог природног гаса увози се из Русије. И њихова главна енергетска компанија је у власништву Русије. Овим питањима се треба позабавити. И ако моја номинација буде потврђена, наравно да ћу наставити да се залажем за промену власништва у НИС-у – за одлазак руског власништва и контроле. Колико ми је познато, преговори о овом питању су у току", рекао је Јанг током саслушања пред Одбором за спољне послове америчког Сената.

"Осим тога, завршетак изградње гасовода са Запада, који им омогућавају приступ енергетским ресурсима, постаје кључан за њихову сарадњу са Западом и за искључивање... Русије и других земаља са мање племенитим амбицијама према Србији", додао је он.

Власници НИС-а принуђени су да продају своју имовину након што су се нашли под америчким санкцијама. Министарство финансија САД је у јануару 2025. године увело је овој српској компанији санкције, заједно са њеним већинским власником, компанијом "Гаспромњефт". Након неколико одлагања, ограничења су ступила на снагу 9. октобра те године.

Министарство енергетике Србије је 11. новембра 2025. саопштило да су руски власници НИС-а обавестили САД о својој спремности да пренесу контролу над компанијом на треће лице.

(Н1, РТ)

nspm.rs

: Сергеј Лавров: Запад искључиво селективно тумачи Повељу УН, као што је то било у случају са Косовом и Метохијом

:

4–5 minutes

---

уторак, 15. септембар 2026.

 Украјинска криза је добар пример на основу ког се може изучавати како Запад стално занемарује своје међународне обавезе, изјавио је Сергеј Лавров, министар спољних послова Русије и подсетио на двоструке стандарде Запада у вези са Косовом и Метохијом.

Он је указао да Запад искључиво селективно тумачи Повељу УН, као што је то било у случају са Косовом и Метохијом. 

Запад воли да тумачи Повељу УН, али искључиво селективно, извлачећи из ње принципе и тачке које у том тренутку одговарају његовим политичким плановима. Требало је да откину КиМ од Србије и једнострано су прогласили независност и рекли да је то право народа на самоопредељење

"Запад воли да тумачи Повељу УН, али искључиво селективно, извлачећи из ње принципе и тачке које у том тренутку одговарају његовим политичким плановима. Требало је да откину КиМ од Србије и једнострано су прогласили независност и рекли да је то право народа на самоопредељење. Када је кроз неколико година одржан референдум на Криму, а на КиМ није било никаквог референдума, тамо су рекли да на Криму није у питању право људи на самоопредељење, већ да тамо треба да предњачи принцип територијалног интегритета Украјине. На сваком кораку, свуда има мноштво таквих примера", рекао је Лавров на 13. округлом столу дипломатског кора.

Министар је подсетио да се у декларацији УН из 1970. године наводи да су принципи територијалног интегритета примењиви за државе које поштују принципе равноправности и самоопредељења народа и чије владе представљају цео народ који живи на територији земље, без обзира на расу, вероисповест или боју коже. 

Чисти неонацисти који су незаконито преузели власт у Кијеву фебруара 2014. године нису представљали ни народ Крима, ни Новорусије ни Донбаса. Јасно је да је за све етапе украјинске кризе карактеристичан отворени правни цинизам", подвукао је он.

Од 2014. године, Запад затвара очи на то да кијевски режим уништава све што је руско, истакао је руски министар. Такође је напоменуо да кијевски режим не поштује основно људско право на живот.

"Редовно гледате снимке који показују поступке такозваних ловаца на људе, оних који на улицама Кијева и других украјинских градова хватају младе људе, али и оне који нису тако млади. Убацују их у возила како би их принудно послали на фронт, без икаквих позива и без икакве званичне мобилизације. Не сумњам да ће ускоро на ред доћи и жене", оценио је Лавров.

Осим тога, навео је да Међународни кривични суд у Русији изазива озбиљне сумње. 

"Искуство показује да међународне судске инстанце никада не успевају да заиста помогну у окончавању конфликата, штавише управо супротно. Очигледан је тужан, ја бих рекао чак и срамотан пример трибунала за бившу Југославију, као и трибунал за Руанду", рекао је Лавров.

Како је додао, Западњаци су се сада латили "нове псеудоправне авантуре" стварањем Специјалног трибунала за злочине и агресију против Украјине.

"Чак се ни не труде да имитирају објективност. Чак је у називу унапред одређен кривац. Игнорише се чињеница да само Савет безбедности УН може да констатује акт агресије, а једна од учесница у конфликту је кооснивач тог специјалног трибунала. То је апсурд и бесмислица", приметио је министар.

Затим се осврнуо и на стварање механизма чији је циљ да одреди суму репарација за Украјину.

"Европска комисија и даље жели да конфискује ту имовину и врати нам је тек након што исплатимо одређене репарације Украјини. Ми ћемо обезбедити повраћај наших златних и девизних резерви. У то немам ни најмање сумње", поручио је Лавров.

(РТ)

standard.rs

Хашке истине и селективна правда

Александар Врањеш

9–12 minutes

---

Зашто се само Србима у БиХ намеће апсолутно прихватање такозваних „хашких истина”, док за друге тај критеријум не важи? И уз то преко наметнутог вербалног деликта, припадницима српског народа се прети затвором, док су друга два народа амнестирана за та дела

На почетку свог најпознатијег романа Андрић је описивао крајолик око моста у Вишеграду. Мало узводно од ћуприје, на обали Дрине, видјеле су се округле удубине, двије по двије, у правилним размацима, као да су у камену урезани трагови копита неког коња натприродне величине. Како се ту вода задржавала дуго послије кише, локална дјеца играла су се око тих камених судова испуњених млаком водом.

Описујући дјечију игру, Андрић је, с намјером или не, понудио потенцијалну формулу суживота у Босни и Херцеговини. Наиме, дјеца су имала своје митове о поријеклу тих удубина. За српску дјецу то су били трагови копита Шарца, коња њиховог јунака Краљевића Марка, док су турска дјеца била апсолутно убијеђена да су те удубине настале под тежином крилате бедевије коју је јахао нико други до њихов народни јунак Алија Ђерзелез.И, што је најзанимљивије, пише Андрић, они се око тога никада нису препирали. Толико су и једни и други били убијеђени у тачност свог вјеровања да о томе никада нису расправљали, нити су покушавали једни друге да разувјере. Једноставно, имали су своје истине и мирно су, за љетњих дана, у тим овећим чанцима пуним млаке кишнице, заједно чували уловљену ситну рибу, без обзира на различита вјеровања.Често се сјетим ове Андрићеве приче, за коју истински вјерујем да представља могућу формулу коегзистенције и опстанка данашње БиХ. Нико не треба ни да покушава да разувјери друге у њихова вјеровања, већ треба прихватити да у БиХ постоји више паралелних истина и да се њихово поимање и прихватање суштински разликују код сваког од три народа. Свако наметање властитог вјеровања другима као апсолутне истине у Босни и Херцеговини ствара конфликт, као и покушаји да се вјеровања оних других забране или санкционишу.

Искључивост нагриза БиХ

Зато ова Андрићева формула нема никакву шансу да буде равноправно примијењена све док припадници једног народа инсистирају на томе да се друга два повинују њиховим истинама и вјеровањима, а своја да забораве. Таква искључивост озбиљно нагриза темеље државне заједнице БиХ, који, додуше, никада нису били нарочито чврсти, чак ни за вријеме СФРЈ. Наративи о складном суживоту народа у БиХ за вријеме Југославије испоставиће се као заблуде у које су многи жељели да вјерују, али нису умјели или могли да спријече конфликт, који је, очигледно, био неминован.

Моја генерација, рођена осамдесетих година, није много упамтила Југославију. Бар не довољно да би се социјализовала уз тадашње политичке симболе и тиме усвојила тадашњи систем вриједности, који је крајем осамдесетих већ био на заласку. Политичка социјализација моје генерације била је условљена родитељским тумачењем тих истих симбола, ревитализацијом националних идентитета крајем осамдесетих и грађанским ратом који је услиједио.

Сјећам се једне ситуације из ране младости, из дворишта Основне школе “Иван Горан Ковачић” у Бањалуци. Био је крај 1988. године када нам је стари учитељ Богдан Прерадовић рекао да отворимо букваре за први разред на страници с причом под називом “Друг Тито гледа све нас”.

Јосип Броз Тито у посети родном Кумровцу, 1961. (Фото: Wikimedia commons/Flodur44/CC BY-SA 3.0)

Та једноставна и нижим узрастима намијењена индоктринирајућа причица о томе како се дјеца у једном југословенском разреду препиру око тога кога тачно посматра Титов портрет изнад школске табле на крају се завршава интервенцијом учитеља, који, као deus ex machina, рјешава ову тешку дилему закључком: “Друг Тито гледа све нас.” Иако је моја генерација била претпосљедња која се у бањалучкој дворани “Борик” завјетовала тада већ покојном Брозу, полажући пионирску заклетву 29. новембра те исте године, нисмо се много емотивно идентификовали с тим човјеком чију смо урамљену фотографију свакодневно гледали изнад школске табле.

Наш добри учитељ старог кова свакодневно се трудио да нам приближи симболе народноослободилачке борбе, представе о комунистичком добру и злу и важности Броза за наше спасење, као да смо, у најмању руку, били први разред средње школе. Али све је било узалуд – вријеме братства и јединства убрзано је истицало.

Након часа на којем нам је учитељ испричао јефтину причу о томе кога Броз тачно гледа с портрета на којем је висио изнад школске табле, услиједио је велики одмор. У школском дворишту издвојио сам се с двојицом тадашњих најбољих пријатеља, Игором и Емануелом. Први је био припадник украјинске мањине у БиХ, а други Хрват. Наравно, у том тренутку нисам знао ништа од тога. Једино ми је било чудно када нам је Емануел препричавао детаље са својих одлазака на вјеронауку у трапистички самостан “Марија Звијезда” на периферији Бањалуке.

Нико није волио Тита

Углавном, тако издвојени, ваљда под утиском претходног предавања о Брозу, повјерили смо се једни другима. Први сам ја шапнуо да лично не волим Тита, што је наишло на њихово одобравање, па су и они исту тајну подијелили са мном. Тим чином седмогодишњи дјечаци нису манифестовали политичке ставове, него су једноставно једни другима саопштили расположење које је владало у њиховим кућама, а које се косило с идеологијом на заласку. То ће ми постати јасније нешто касније.

Након три године, Игор и Емануел су са својим родитељима напустили Бањалуку, учитељ Богдан је отишао у пензију, а у школу су дошла друга дјеца и наставници, углавном српске избјеглице из Славоније. О Титу више нисмо ни учили ни расправљали. Нас који смо остали, обликовали су нови симболи, а политичка социјализација везала се за српску тробојку, двоглавог орла Немањића и химну “Боже правде” наше државе Републике Српске. И данас те исте симболе осјећамо као и тада.

Бошњаци су 2010. године уз почасти сахранили свог ратног команданта, генерала Расима Делића, без обзира на то што је у том тренутку већ био осуђен у Хагу за ратне злочине. Данас, када се овај примјер наводи као кључни доказ бошњачке недосљедности и двоструких стандарда, Бошњаци рођени послије рата утркују се на друштвеним мрежама да докажу да је Делић био херој и праведник који је бранио Босну од тобож агресора. Притом се и не запитају зашто је осуђен и да ли му је казна од три године затвора, на које је осуђен по основу командне одговорности над муџахединима који су клали припаднике српског народа, можда ипак била срамотно ниска.

Напротив, Делић је и данас херој за бошњачку јавност, као и сваки под његовом командом Арапин, Пакистанац, Турчин или Иранац који су као припадници одреда Ел Муџахид тзв. Армије БиХ одсијецали и шутирали српске главе по Озрену. Нисмо видјели да су представници Колективног запада критиковали или осудили сахрану осуђеног ратног злочинца Расима Делића уз државне почасти.

Када је у Дејтону настала државна заједница БиХ, у колективној свијести српског народа Република Српска је остала једина његова држава

Када се осврнемо на Хрвате у БиХ, примјетно је да их веома вријеђа када им Бошњаци пребацују “удружени злочиначки подухват”. Наиме, Хашки трибунал је правоснажно осудио генерала ХВО Слободана Праљка на 20 година затвора за злочине против човјечности почињене над Бошњацима, утврдивши да је био припадник удруженог злочиначког подухвата. Поред Праљка, њиме је, према пресуди Трибунала, било обухваћено још пет хрватских официра Херцег-Босне, а као учесници су наведени и припадници државног и војног врха Републике Хрватске, међу којима и Фрањо Туђман, Гојко Шушак и Јанко Бобетко.

Замислимо колико су уопште реалне шансе да припадници хрватског народа у БиХ данас ову хашку конструкцију прихвате као апсолутну истину о улози њиховог војног и политичког врха у грађанском рату?

Зграда Хашког трибунала (Фото: Wikimedia Commons/ICTY staff/CC BY 3.0)

Наслеђе ВРС

На сједници Скупштине српског народа у БиХ, одржаној 12. маја 1992. године у Бањалуци, формирана је Војска Републике Српске, а за њеног команданта именован је генерал Ратко Младић. Коста Николић је у својој књизи Босна и Херцеговина, рат који су многи желели пренио дио његовог тадашњег говора:

“Желим да говорим сад о овом историјском тренутку што видим све нас на тачки са које су требали кренути наши преци. Са ове тачке, по мом дубоком убјеђењу, воде два пута у будућност. Први пут, којим ја желим да идем и предлажем да крене наш народ, пут је осмишљеног и организованог и упорног, тешког и крвавог рада. То је пут части и опстанка. На њему ће бити и жртава, нису почеле ни падати, рат нисмо ни почели водити. Није нити почело. Ако се боримо, преживјет ће неко. Други пут је стихија, пасивност, неорганизованост, мудровање и паметовање, пут неборбе или пут борбе некакве какве ко хоће. То је пут нашег нестанка. Пут издаје и нечасти.”

Мурал посвећен генералу Ратку Младићу у Бачкој Паланки (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/TELEVIZIJA BAČKA PALANKA)

У том говору чуло се и да Војска Републике Српске неће бити освајачка војска, већ да ће искључиво бранити и одбранити српске трагове и српску нејач, те да ће донијети слободу свом народу и омогућити му да живи са својим окружењем на својим вјековним огњиштима.

И тако је и било. То што неко и данас сматра да све то треба одузети српском народу и Републици Српској само доприноси убрзаном крају Босне и Херцеговине. Напослијетку, српски народ се никада неће одрећи Републике Српске, својих хероја и своје војске која је формирана да одбрани српски народ, након више од два мјесеца од када су Бошњаци отпочели грађански рат у БиХ, убиством старог свата Николе Гардовића у близини Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, првог марта 1992. године.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: НИН

Насловна фотографија: РТРС

БОНУС ВИДЕО:

standard.rs

Народни генерал и издаја државе

Игор Ивановић

11–14 minutes

---

Све личне и тешке трагедије које је доживео у породици, као и све ратне драме које је свакодневно проживљавао, нису сломиле челичног генерала као што га је сломила издаја, која није дошла од стране српског народа, већ од власти

Смрт генерала Ратка Младића у затвору Хага је по ко зна који пут показала како је симбиоза авнојевског и бриселског духа оковала Србију. Ћутање, забијање главе у песак, избегавање објава и наступа у јавности – и тек покоја изговорена или написана реченица – показују како се наша званична сцена понаша, „правећи се мртва док не прође медвед“ као у познатој анегдоти.

Једноставно, наши прваци и наше вође су препарирани авнојевским садржајем о априорном прихватању српске кривице и реакцијама покајничког ћутања у циљу незамерања са осталим југословенским народима. На ту подлогу је накалемљена бриселска племка која оплемењује плодове „мира у региону“ тако што затвара српска уста. Боље је прескочити реакције на овај догађај, или их пласирати као алиби у неке далеке дигиталне облаке – већинска су размишљања у српској умној, медијској и политичкој елити – јер због чега се замерати „комшијама у региону“, или родитељима у „великој европској породици“?

Ионако ћемо сви једнога дана бити заједно у истој над-држави када стигнемо на крај „европског пута који нема алтернативу“; и то не зато што желимо него што морамо, јер се баш много и не питамо – додаће напредњачка елита и прозападни еврофили да би умирили сопствену савест.

Али, генерал се упокојио у Господу управо у време великих раскрсница на којима нема више врдања. Својом смрћу у зору изборне кампање која ће се водити „на живот и смрт“ у Србији, као да је позвао сваког пред страшни суд. Нема више симулакрума: или ћутати и бити млак, и тако се сакрити у магли подаништва које прихвата туђи наратив као сопствену историју; или гласно изговорити оно што је очигледно: Ратко Младић је био српски херој кога је, на срамоту, издала сопствена држава.

Различити критеријуми

Пре опширније елаборације нареченог, било би упутно позвати се на једно тумачење истине саме по себи, односно истине у философским категоријама. Тачан резултат у природним наукама је супротан од нетачног резултата – писао је још дански физичар Нилс Бор – дакле, у природним наукама постоји једна истина, а све остало су неистине.

Међутим, у хуманистичким наукама најчешће је једној истини супротстављена друга истина – и обе су тачне. Преведено на језик актуелне теме: ако је за српски народ Ратко Младић херој, а за бошњачки народ непријатељ (да не користимо грђе формулације) – оба народа су у праву. Исто важи и са супротне стране: онај ко је бошњачки херој нема исту идентификацију и за српски народ.

Једини критеријум који се може поставити као универзалан за оба народа (односно за све народе у сличним ситуацијама) – и који би морао бити деполитизован, моралан и стручан – долази из домена историјске науке везано за постојање неког очигледног злочина и неспорне кривице неког хероја у њему.

Дакле, ако је неко доказани злочинац, онда и његова херојска улога у народу у чијем срцу има неспорно место, пада под велику сенку историје и затамњује углед тог народа. Најбољи пример су Хрвати код којих и даље значајан број сматра Анту Павелића за хероја. Историјска наука нема никаквих дилема да је Павелић као хрватски поглавник био коловођа геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, и најодговорнији за монструозне злочине какви нису запамћени на овим просторима.

Воз смрти у меморијалном комплексу Јасеновац (Фото: Wikimedia commons/Petar Milošević/CC BY-SA 3.0)

У случају генерала Младића може бити спорна само његова евентуална улога у злочину у Сребреници. Међутим, пошто је Хашки трибунал вулгарно политизован суд који примењује селективну правду, бесмислено је узети његове одлуке као морално и историјски валидне. А и сама догађања у Сребреници су накнадно, због политизације, доведена под сумњу.

Прво је очигледно увеличан број убијених, а затим је, у западној режији, овом несумњивом злочину додата формулација геноцида. Геноцида није могло бити јер међу жртвама нема деце, жена, нити стараца, већ су стрељани углавном разоружани борци. Пре тога су отворени безбедносни пролази за извлачење цивила према Кладњу преко којих је пребачено око 25.000 људи. Нема никаквих идеолошких и програмских докумената који упућују на намеру геноцида.

Злочина свакако има у виду масовних стрељања, и тешко је наћи Србина који не саосећа са бошњачким жртвама и њиховим породицама. Међутим, конкретна улога Ратка Младића је врло упитна, што је показала његова одбрана. Очигледно је да Младић није издао наређење и да није организовао стрељања. Он је само 11. јула издао наређење за освајање Сребренице, а стрељања су се догодила од 13. до 16. јула.

Није био присутан на стрељањима, и издао је четири наређења у том периоду која упућују на непостојање његове улоге у тим злочинима. Такође, све снаге које су учествовале у овој операцији нису биле под Младићевом ефективном контролом, а посебно јединице МУП-а, и Младић није поседовао сазнање о размерама злочина у време догађања. Дакле, злочине које су вршили највећим делом српски осветници због претходних бошњачких злочина у Кравици и Братунцу, тешко да је одобрио или организовао генерал Ратко Младић.

Реакције на смрт

Срби у Републици Српској готово једногласно према генералу Младићу изражавају велико поштовање и трајну захвалност. Сматрају да у овом рату српски народ није претрпео геноцид – на просторима где се исти догодио током Другог светског рата – управо зато што је тамо војевао и командовао Ратко Младић. Исто мишљење имају и многи угледни интелектуалци у Србији, попут универзитетског професора историје Милоша Ковића.

Он сматра да ће тек проток времена омогућити мирнији суд о историјској улози генерала Младића, али и наглашава да је Младићевом заслугом избегнута трагедија српског народа попут оне из 1941. године, подвлачећи да је генерал Младић био изванредан војни старешина током читаве каријере, који је заклетву положио у СФРЈ – и ту заклетву одржао. У наставку закључује да историју не могу да пишу судски трибунали, него историчари.

Међутим, поводом смрти генерала Младића у хашком казамату, стигле су и неке сродне реакције ван српског простора. Руска Федерација – која се знатно отвореније и ангажованије борила за побољшање статуса генерала у хашком затвору од матичне српске државе – огласила се са највиших позиција у корист Ратка Младића. Било је и сличних индивидуалних реакција. Рецимо чешки новинар Радим Паненка је такође записао како је генерал Младић заслужан за то што се Србима у ратовима 90-их на босанско-херцеговачком простору није поновио геноцид.

Генерал Ратко Младић даје изјаву за Си-Ен-Ен, 1993. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/CNN)

Живот није мазио Ратка Младића који је одрастао у тешким условима. Као трогодишњак је остао без оца који је погинуо као партизански борац 1945. године у борби против хрватских усташа. Ово је била велика траума која је кроз живот пратила дечака из Калиновика, касније питомца војне академије, и бриљантног официра. Постоји опште сагласје у нашој војно-историјској заједници да је Ратко Младић у војничком смислу најрепрезентативнији наследник квартета чувених српских војвода: Мишића, Степановића, Бојовића и Путника.

Једне мркле ноћи за време рата у Босни, генерала Младића је у глуво доба пробудио тупи бол у грудима. Ускоро је зазвонио телефон, и тада је сазнао да је његова једина ћерка Ана извршила самоубиство. Доживео је античку трагедију да као отац сахрани сопствено дете. По његовој последњој жељи биће сахрањен управо поред ћерке на Топчидерском гробљу у Београду.

Међутим, све личне и тешке трагедије које је доживео у породици, као и све ратне драме које је имао свакодневно пред сузним очима, нису сломиле челичног генерала као што га је сломила издаја. Генерала Младића није издао српски народ, већ га је продала српска власт – зато српску државу у овом случају слободно можемо прогласити државом-издајником.

Рађање православца

Генерала Младића је ухапсила и предала хашком трибуналу власт у коалицији Бориса Тадића (ДС) и Ивице Дачића (СПС). Уколико је претходник Бориса Тадића са врха „жуте“ странке Зоран Ђинђић, симболично речено, својом главом платио ранију срамоту и издају, када је на Видовдан изручио бившег српског председника Милошевића – неко би могао протумачити да је у Младићевом случају Божја рука пала на Миодрага Микија Ракића. Овај прерано преминули високи функционер ДС-а и земљак Ивице Дачића из Житорађе преузео је на себе сву оперативу око хапшења и срамног изручења Караџића и Младића.

У том периоду је његов Житорађанин Ивица Дачић обављао функцију првог потпредседника Владе Републике Србије и министра унутрашњих послова – дакле, био је директно надлежан за ову работу. Пре тога, Мики Ракић је био познат само по томе што је у јавности словио за човека који је радо виђен гост у амбасадама англосаксонских држава. Када се услед тешке болести упокојио са непуних четрдесет година, државни врх на челу са Александром Вучићем је одлучио да Ракић буде сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Недалеко од гробова Андрића, Црњанског, Меше Селимовића, Киша, Павића, Булатовића, Душка Радовића, Добрице Ћосића, Лубарде, Паје Јовановића… Чиме је Мики Ракић заслужио пред историјом овакву почаст остаје нејасно: да ли хапшењем генерала Младића и Радована Караџића, очева оснивача Републике Српске, или истакнутом позицијом у хијерархији домаћих саговорника америчке и британске амбасаде?

На ово питање ће актуелна власт морати да пружи одговор кад-тад, а прст судбине побринуо се да генерал ипак не буде сахрањен на истој гробној алеји поред његовог издајника. Када се мало слегне прашина после генералове сахране, и када јесење лишће прекрије стазе које Топчидерским гробљем воде до Младићевог гроба, хоћемо ли тамо видети најодговорније за његову издају и предају како се кају? Хоћемо ли видети покајника Бориса Тадића? Или ћемо видети дежурног у свим актуелним српским издајама, Ивицу Дачића, како без икакве срамоте присуствује сахрани стојећи тик поред телевизијских камера, да га што крупније кадрирају?

Бивши председник Србије Борис Тадић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Insajder Video)

Генерал Младић практично није изгубио ниједну битку на бојном пољу. Али све његове ратне победе мање сјаје од једног његовог другог тријумфа. Онога када је победио самог себе. Сетимо се, као дете погинулог партизанског борца које је отишло из сиромаштва у бели свет, добио је војну стипендију Титове армије. И читавог свог живота до рата је био Југословен, атеиста и Титов официр.

Генерала Младића је ухапсила и предала хашком трибуналу коалиција странака које су водили Борис Тадић и Ивица Дачић

Тако је и почео у рату, као храбри и професионални војник, али као официр са наслеђеном идеологијом југотитоизма. Позната је анегдота када у болници обилази рањене војнике који носе кокарде или друга српска традиционална обележја на капама и униформама, и Ратко Младић од њих тражи да их скину. Један од њих је био и трагично преминули Звонко Осмајлић, који одбија Младићеву наредбу и пита га за кога онда ратују ако скину српска обележја.

Како је пролазило време у рату, тако је и генерал Младић мењао своја идеолошка (југословенска) уверења према српским традиционалним вредностима. Скинуо је петокраку и ставио традиционалну српску официрску капу из Великог рата, са српском заставом као амблемом. Вратио се Богу и Српској православној цркви. На онај свет одлази као велики српски генерал и као православац. Они који су га издали данас су сигурно свесни једне истине: шта год да су радили и коме год да су служили – нису успели да у српском народу избришу уверење да је генерал Ратко Младић српски херој. Зато нека ти је вечна слава наш генерале.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: РТРС/Танјуг

БОНУС ВИДЕО: