Rezolucija 1244 i svet posle 81. zasedanja UN: Može li dijalog da ispravi ono što je promenila politika sile?
Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni izveštač iz Njujorka
Pored Rezolucije 1244 stoji zastava Srbije, ravnopravna sa zastavama svih država članica Ujedinjenih nacija. U Generalnoj skupštini nema velikih i malih zastava. Sve su vidljive, svaka predstavlja svoju državu, a iza svake stoji glas koji ima pravo da bude saslušan.
U toj slici nalazi se i suština pitanja Kosova i Metohije. Rezolucija 1244 nije samo dokument na koji se Srbija poziva. Ona je odluka Saveta bezbednosti UN i deo međunarodnopravnog okvira koji Beograd smatra temeljem svog stava o pokrajini. Zato zastava Srbije pored Rezolucije 1244 nosi poruku da međunarodno pravo ne bi smelo da zavisi od trenutnog odnosa političkih snaga.
Upravo je međunarodno pravo bilo jedna od zajedničkih tema 81. zasedanja Generalne skupštine. Države su govorile različitim jezicima i sa različitih pozicija, ali su se gotovo sve pozivale na suverenitet, teritorijalni integritet, Povelju UN i potrebu za mirom.
Tu se nalazi i glavna poruka ovogodišnjeg zasedanja: svet se menja, ali pitanje je da li će se promena međunarodnog poretka odvijati kroz novu konfrontaciju ili kroz dijalog.
Od pet stalnih članica Saveta bezbednosti, Sjedinjene Američke Države, Francuska i Velika Britanija bile su predstavljene na nivou svojih šefova država ili vlada. Rusiju je predstavljao ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, a Kinu potpredsednik Han Dženg. Vladimir Putin i Si Đinping nisu došli u zgradu UN, ali Rusija i Kina nisu bile odsutne iz rasprave o budućnosti sveta.
Lavrov je deset godina bio stalni predstavnik Rusije pri Ujedinjenim nacijama, a više od dve decenije je na čelu ruske diplomatije. Njegovo iskustvo omogućava mu da dobro poznaje način rada ove organizacije, posebno Saveta bezbednosti, pa je njegov govor bio i svojevrsna slika ruskog pogleda na budući međunarodni poredak.
Govorio je o politici sile, dvostrukim standardima, evropskoj bezbednosti, potrebi reforme međunarodnog sistema i svetu bez dominacije jednog centra moći.
Lavrov je posebno govorio o Srbiji.
„Na Balkanu EU grubo ignoriše Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i primorava Srbiju da se pomiri sa činjenicom da je izgubila Kosovo i da odustane od sopstvene istorije“, rekao je Lavrov.
Pomenuo je i pritiske na Beograd da uvede sankcije Rusiji, kao i položaj Srba u Bosni i Hercegovini i Dejtonski sporazum. U njegovom izlaganju Kosovo i Metohija tako su postali deo šireg pitanja – da li će odluke međunarodnih institucija ostati oslonac međunarodnog poretka ili će njihova primena zavisiti od političke moći.
Kina je govorila drugačijim tonom. Potpredsednik Han Dženg stavio je naglasak na multilateralizam, saradnju, razvoj i poštovanje međunarodnog prava. I iz Pekinga je stigla poruka da se međunarodni sporovi moraju rešavati dijalogom, a ne silom.
Različiti stavovi, ali zajedničko pitanje: kako urediti svet u kojem više centara moći traži svoje mesto?
Upravo zato dva velika svetska žarišta - Ukrajina i Bliski istok - imaju značenje koje prevazilazi njihove granice. Rat u Ukrajini promenio je odnose Rusije i Zapada i evropsku bezbednosnu sliku. Krize na Bliskom istoku povezuju interese Sjedinjenih Američkih Država, Irana, Izraela, arapskih država, Rusije i Kine.
Oba slučaja pokazuju da vojna sila može menjati stanje na terenu, ali da trajno političko rešenje ne može nastati bez pregovora.
Zato pažnju privlače i susreti velikih sila van same govornice UN. Razgovori Donalda Trampa i Si Đinpinga pokazali su da i ozbiljna suparništva mogu biti praćena direktnom komunikacijom, dogovorima i mehanizmima za sprečavanje novih kriza.
To otvara prostor za još jednu mogućnost - posredničku diplomatiju. Tamo gde direktni razgovori nisu mogući, mogu ih pokrenuti države koje imaju komunikaciju sa obe strane, međunarodne organizacije ili posebni diplomatski kanali. Prvi cilj takvih razgovora ne mora odmah biti konačni sporazum. Dovoljno je da se otvori put od vojne logike ka političkom procesu.
Dijalog ne znači da države moraju da se slože. Znači da moraju imati mesto na kojem mogu da se ne slažu bez oružja.
U tome je i buduća uloga Ujedinjenih nacija. Generalna skupština je jedno od retkih mesta gde države sa potpuno suprotnim interesima sede pod istim krovom. Njena snaga nije u tome da može rešiti svaki sukob, već da održava prostor u kojem razgovor nije prekinut.
Za Srbiju je Rezolucija 1244 konkretan test tog principa. Za Ukrajinu i Rusiju pitanje je kako doći do političkog rešenja. Za Bliski istok kako otvoriti kanale između suprotstavljenih strana. Za velike sile kako reformisati međunarodne institucije tako da novi odnosi snaga ne proizvedu nove podele.
Kada se završi Generalna debata, rad UN neće stati. Savet bezbednosti nastaviće da raspravlja o ratovima i krizama, dok će pred organizacijom biti i izbor novog generalnog sekretara. Ono što je izgovoreno u Generalnoj skupštini tako prelazi u novu fazu - pregovore, posredovanja i odluke.
Zato se prava priča 81. zasedanja možda neće videti u poslednjem govoru, već u onome što će uslediti posle njega.
Za Srbiju ostaje Rezolucija 1244. Za svet ostaje pitanje da li će pravo ponovo dobiti snagu da ograniči politiku sile.
Ako se posle 81. zasedanja otvore novi diplomatski kanali, ako posrednici dobiju prostor tamo gde direktni pregovori još nisu mogući i ako se odluke UN ponovo budu posmatrale kao oslonac međunarodnog prava, onda postoji razlog za nadu da pravo može početi da ispravlja ono što je politika sile poremetila.
Jer mir ne počinje tek potpisivanjem sporazuma. Ponekad počinje onda kada protivnici ponovo pristanu da razgovaraju.
