Post-Epstinova regulacija elita - Kosovo Online
Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn
Objavljivanje takozvanih Epstinovih fajlova ne može se razumeti kao iskren pokušaj uspostavljanja pravde, već pre kao mehanizam regulisanja elita u uslovima promenljivog globalnog poretka. Delimičan, selektivan i vremenski kontrolisan način njihovog objavljivanja ukazuje da cilj nije sudska odgovornost, već delegitimizacija pojedinih aktera bez ugrožavanja same strukture sistema. Slučaj Epstin se stoga ne pojavljuje kao izuzetak, već kao simptom - ilustracija načina na koji se istina koristi kao instrument moći, a ne kao pravni ili moralni imperativ.
U tom kontekstu, kritička perspektiva Džefrija Saksa dobija posebnu analitičku težinu. Saks savremene sukobe, uključujući rat u Ukrajini, tumači kao posledicu dugoročne strategije hegemonije, a ne kao niz izolovanih pogrešnih odluka. Iz njegove perspektive, proširenje Natoa nije bilo neutralna bezbednosna mera, već svesna provokacija. On dodatno ukazuje na selektivnu primenu međunarodnog prava, koje štiti moćne aktere od odgovornosti, dok se slabiji sankcionišu. U tom smislu, Epstinovi fajlovi ne predstavljaju pucanje sistema, već njegov unutrašnji korektivni mehanizam.
Nasuprot tome, Fransis Fukujama liberalni međunarodni poredak vidi kao normativni okvir sposoban za samokorekciju. Međutim, realpolitička doktrina Zbignjeva Bžežinskog jasno pokazuje da su strateški interesi primarni, dok se moralni narativi često koriste kao naknadna legitimacija već donetih odluka. Upravo u toj tački dolazi do ključnog istorijskog presedana.
Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine predstavlja prelomni trenutak savremenog međunarodnog poretka. Odluka o vojnoj intervenciji doneta je bez mandata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, čime je otvoreno suspendovan princip suvereniteta države u ime navodne „više moralne svrhe". Posledica tog čina bilo je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije, čime je stvoren duboki pravni i politički paradoks: teritorijalni integritet formalno je zadržan kao univerzalna norma, ali je u praksi suspendovan kada je to odgovaralo interesima dominantnih sila. Kosovo i Metohija time nisu postali izuzetak, već model — presedan koji je kasnije korišćen kao argument i opravdanje u drugim krizama, uključujući i post-sovjetski prostor. Na taj način, bombardovanje Jugoslavije ne predstavlja samo regionalni konflikt, već tačku raspada univerzalnosti međunarodnog prava.
Istorijska iskustva ukazuju da države opstaju samo kada uspeju da ograniče autonomiju sopstvenih elita. U kasnoj Rimskoj republici, senatorska aristokratija se pretvorila u autonoman centar moći, parališući državu. Avgust je razumeo da stabilnost ne zahteva uništenje elite, već njenu disciplinu i integraciju u novi poredak. Suprotan primer predstavlja Sovjetski Savez, gde elita nikada nije bila suštinski ograničena, što je omogućilo njen opstanak, ali ne i opstanak same države.
U tom smislu, ruski model s početka XXI veka može se posmatrati kao svesna korekcija sovjetskog iskustva. Od dolaska Vladimira Putina na vlast, sistematski se radilo na redefinisanju odnosa između države i elite, sa ciljem očuvanja državnog kontinuiteta. Sličan obrazac kontrole elite može se uočiti i u Kini, gde antikorupcijske kampanje funkcionišu prvenstveno kao instrumenti državne bezbednosti.
U širem istorijskom okviru, politički projekat Donalda Trampa u Sjedinjenim Američkim Državama može se tumačiti kao pokušaj zakasnele korekcije istog problema — autonomizacije elite i slabljenja državnih institucija. Njegova politika bila je usmerena ka očuvanju ključnih stubova američke moći: vojske, fiskalnog suvereniteta i globalne uloge dolara.
U tom kontekstu, analitički relevantan nije sam susret na Aljasci, već politička dinamika koja se razvija nakon njega. Slabljenje multilateralnih formata, distanciranje od međunarodnih organizacija i povratak direktnoj komunikaciji velikih sila ukazuju na proces reorganizacije sistema i elita.
Zaključno, Epstinovi dokumenti ne služe razgradnji američkog sistema, već njegovom očuvanju: selektivnim razotkrivanjem kompromitujućih veza vrši se unutrašnja konsolidacija elite kako bi se zaštitili temelji američke države — vojna moć, stabilnost dolara i sposobnost globalne projekcije sile u uslovima promene svetskog poretka.
