Мали Перица
Блокаде државних универзитета у Србији пропале су пре седам месеци. Наши државни универзитети показали су се као упориште тоталитаризма, установе чије од најобразованијих грађана земље изабране управе крше Устав и законе, подстичу и помажу оснивање тајних организација, невешто се баве страначком политиком и запостављају најважнију мисију коју им је поверио народ ове земље. Освете су дошле. Судбинска – у великом броју студената који су обновили годину, преко смањеног интересовања матураната за упис, неповерења и подела на факултетима. Владина – у чијој је палети изгледа најстрашније увођење новог програма, најављеног пре блокада, посредством којег би универзитети требало да воде своје финансије.
Та европска новотарија сместа је за део наших професора постала средњовековна направа за тортуру. Дошло је и до одмазде никада фрустриранијих блокадерских штабова оличених у деканским управама. Класичан мобинг своди се на непродужавање уговора критичарима блокада, шаптачкој кампањи опструкције њихових предлога и права, слању баналних анонимних писама, а можемо очекивати и нека крупнија подметања како би им прекинули радне односе и можда нешто још горе.
Откако је пре годину дана само седморо од триста двадесет и троје чланова Наставно-научног већа Филозофског факултета у Београду гласало да уопште разговарамо о блокадама, које су до тада трајале скоро три месеца (за то време ми се нисмо окупили), за мене ова установа више нема легитимитет. Ти људи имају већину међу запосленим наставницима и сарадницима, али су прекршили демократске процедуре и државне законе.
Зато сам се изненадио кад ми је од стране бивше блокадерке прослеђено писмо једног доцента с Одељења за психологију, раније упућено деканском колегијуму и администрацији која организује седнице ННВ-а.
Доцент је тражио да се у оквиру последње тачке дневног реда (тачке „Разно") разговара о пре пола године завршеним блокадама. Предлагао је, у најкраћем, да веће разговара о одговорности управе, њеној неспремности да непосредно консултује студенте у вези с блокадама, као и о последицама такве политике. Дуго сам размишљао да ли да уопште одем на то веће.
Предлагач очигледно раније није делио моје ставове, нити је одобравао било какву сумњу у пленумашке блокаде. Да су 15. марта 2025. велике демонстрације завршене успешним јуришем на државне установе и недемократском сменом власти, он вероватно никада не би поставио ово питање. Кажу да је Черчил рекао да „онај ко није променио мишљење, није никада ништа променио". Знао сам да би само моје присуство на седници већа могло код те тоталитарне већине, секташки уверене у своју праведност, самодовољност и есхатолошки тријумф, да изазове хистеричну реакцију према предлагачу. Ипак, одлучио сам да дођем на ту седницу.
Коначно је на ред дошла и тачка „Разно". Декан факултета проф. др Данијел Синани сталожено, с ироничним трагом осмеха на лицу, изванредно самоуверено споменуо је иницијативу. Прочитао је писмо, питао да ли би се неко јавио за реч, жамор је указивао да тоталитарна већина жели да напусти салу и настави да спасава свет уместо да се бави триклетим јеретичким списима. Затражио сам реч. Док сам прилазио говорници атмосфера раносредњовековног православног сабора подстакла ме је да се осмехнем непријатељском мноштву. Док сам им пун минут махао с говорнице, декан Синани је стрпљиво чекао. Коначно, говорио сам кратко.
Рекао сам да сам се током протеклих тринаест година већу обратио три пута – укључујући и ову прилику – сваки пут у вези с блокадама, а у укупном трајању четири минута. Зато су могли бар да саслушају. Рекао сам да о блокадама, које су противуставне и незаконите, за разлику од протеста из деведесетих година прошлог века, који су били успешни, а били су само бојкот наставе, нисмо расправљали нити легитимно одлучили. Напоменуо сам да подржавам доцентов предлог, али додајем да чак ни непосредно изјашњавање већине студената не може бити легитимно и легално, ако одлуче нешто противуставно.
Видно љут, декан је одговорио да су установе, каква је Савет факултета, легитимно одлучиле да факултет подржи блокадере. Он наводно није хтео да зове полицију да растера студенте, којих је у једном тренутку било и 600. Закључио је да смо захваљујући његовој управи уопште примали плату. Коначно, напоменуо је да је својевремено изабран с највећим бројем гласова у историји факултета.
Необична је и та његова потреба да покаже како сви они који га критикује негде и некада – невезано с њим – нису рекли истину. Током протеклих годину дана наступао сам у више од стотину емисија и написао више од 200 страница новинских текстова, а он понавља како су установе подржале незакониту блокаду. Више пута му је указано да су одељенска већа манипулисана и да део није исказао ништа више од разумевања, као и да ННВ није расправљало о томе, па је бесмислено и мислити да је нешто одлучило. Досетио се како сам уочи овогодишње прославе Светог Саве рекао да Филозофски факултет не обележава овај празник, а после сам на једну скромну прославу (где се окупило тридесетак особа) ипак дошао.
Наравно, њему није важна чињеница да Филозофски факултет директно, мејлом, обавештава своје запослене о одлукама незаконитих пленума, али их не позива на прославу где говорници тврде да их је Србија увредила. Не спомиње да су прошле године, никоме се не оправдавајући, просто отказали прославу. Све је то манир тоталитаризма: „Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже – окусит' нашу ће пест!" Та комунистичка песмица очигледно је вјерују управе и блокадерске већине савременог Филозофског факултета у Београду.
Остало ми је тек да укажем декану Синанију на чињеницу да је само друг Тито својим присталицама „давао" плате и пензије. Ја сам радио и зарадио свој доходак, који је исплатила српска држава. Синанија, Шпехара и Симићки у том процесу нема. Ако су нешто и радили, за то су били добро плаћени.
Кад је реч о највећој већини приликом избора, која је Синанија уврстила одмах до Св. Саве, зар то није један од темељних аргумената особе против које се он наводно буни – Александра Вучића? С тим што је поредити демократију савремене Србије и Филозофског факултета у Београду, управо једнако као и у исти ред стављати демократске капацитете Румуније и Саудијске Арабије.
Споменуо сам једноминутно махање члановима већа. Морали смо толико да причекамо пошто се блокадерска паства, згрожена чињеницом да намеравам да говорим, револтирано упутила ка излазима. Отишло их је стотинак, остало седамдесетак. Отишли су они који су прошле године колективно потписали ону немушту реакцију објављену на страницама „Политике".
Сви они позивани су у емисије у којима сам у међувремену учествовао. У једној на ТВ Уна чак петоро професора Универзитета у Београду одбило је да се сучели са мном. Па ако толико нисам у праву, ако „клевећем и лажем", уколико сам заиста психопата, зар не би било лако, колико и неопходно, да дођу и разобличе ме. Срећом, на Одељењу за историју свега петина професора придружила се овој факултетској већини. Гледао сам како одлази моја некадашња другарица, ћерка професора истог факултета, кога сам ценио. Нисам размишљао о непотизму, кога на универзитету има бар два пута више него другде у држави.
Приметио сам и да гневно излази сестра пронатовске политичарке. Она је 1999. тврдила да би ме, тада као издајника Србије, требало убити. Гледао сам рођака генерала који је исте те године примио тираниново одликовање након што је напустио свето Косово, а онда се у Хагу, између сведочења на процесима својим сународницима на позив тужилаштва, жалио да у притвору јеловник није као у кафани код Милеве. И он је увек био политички неутралан, али ово је верска ствар. Касније сам се питао зашто ми је тај докторски егзодус био смешан. И... сетио сам се. Због Перице, Малог Перице.
Незадовољне због Перичиног пустопашног понашања и простоте, договоре се учитељица и већина остале деце – пристојних – да кад овај са закашњењем уђе на час и почне с безобразлуцима, без речи напусте учионицу. Перица очекивано закасни и с врата ускликне: „Учитељице, да ли сте чули да у нашем граду отварају јавну кућу?" Учитељица и пристојна већина устану и пођу ка вратима, ћутке и достојанствено, не удостојивши Перицу ни погледа. „Еј, куда ћете?!", повика Перица. „Јавна кућа почиње са радом тек за две недеље."
Перица број један... Перица број два... Мали Перица...
*Професор Филозофског факултета у Београду
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Нема коментара:
Постави коментар