ДСС: ЕВРОПА НАС ХОЋЕ БЕЗ ПОНОСА И БЕЗ КОСОВА

 

http://www.dss.org.rs/pages/blog_article.php?id=9766

 

ЕВРОПА НАС ХОЋЕ БЕЗ ПОНОСА И БЕЗ КОСОВА

 

Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова. И добили су, и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру Европа нема алтернативу.

 

Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце. Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију – две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића... Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево...

Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, још памтим уњкави глас – овде глас Америке, говори Грга Златопер - ... Ми смо данас, којекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Војвођанске академије наука...
Ми смо волели Европу јер у њој су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо је било светла, тамо је био џинс и слобода... Они други, малопре помињани Европе су се гнушали!

Ми смо је волели јер је тамо увек било воћа, најлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, својина је била светиња, нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су једном годишње носили бронзани фалус, који су звали штафета, да му честитају рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине, конаке за бронзу у ерекцији, певајући јој и играјући, нису на азијским манифестацијама које су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.

Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху Демократске странке и ЛДП.

И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.

Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство... Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању...

Драги пријатељи, да би човек био срећан, потребно је да живот проводи са особом коју воли, да ради посао који воли, да је здрав и да је слободан. А ми нисмо били слободни!

Зато смо, када је непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили, ево је. А слобода је изостала. Због тога смо и због имитације демократије, која је уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организујемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили...

Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме. Европа нас није хтела такве!

Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова. И добили су, и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру – Европа нема алтернативу -. Све има алтернативу, драги пријатељи, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта, алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост. Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух?
А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партијских књижица и функција, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.

Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом... Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак...

Да је неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулајтера у Србији, одредили су човека који је у Словенији директно одговоран за смрт наше деце, то је само један у низу примера. Косово и Метохија, које је место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохија где нам је рођена држава и црква, и језик и вера, најлепше песме и најлепше жене, неуки европски хирург одсекао нам је без анестезије и још нас, ликујући, тера да говоримо како нас не боли и како нам је лепо, како смо сада здравији и лепши. То је Европа данас. Безочна, безосећајна, бахата и осиона. И још инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да је то заиста његово... Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да је Грачаница самоникла као бршљан а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору. Милостиња, зајам, кредит, мољакање је подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута...

Намећу нам се ствари које код нашег народа изазивају осећај стида и неверице, говори се о реалности која се мора прихватити таква каква је. А шта је то реалност? Ако вам је дете у канџама наркоманије хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полиције и локалних кабадахија или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажујући рођаке, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Отоманска окупација је такође била реалност. Да су наши преци пристајали на њу као неопозиву константу, и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно" учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.

Лобирање појединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристојности. У исто време укидају војску, намерно превиђајући да је војска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоји у Србији о војсци, војска није само да се брани отаџбина, војска је ољуђење, иницијација, начин да се упознају људи и свет, да се стекну пријатељи, да се усвоје нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што није краљу за војника, нећу мајко да ми буде дика". Војска је, каже један мој пријатељ из Шумадије, да се буде Србин. Једно питање, драги пријатељи, шта је следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта је следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Војводина? Промена химне, писма, промена историје, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи... Данак у крви нам већ узимају, све што у Србији дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, дај га овамо, млад је, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.

Високи европски функционер, Штефан Филе, изјављује пре неки дан, цитирам: „Време је да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србије". Колико цинизма и сарказма у једној реченици. Па шта то значи!? Ово је до сад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара... Десет година лажи и нитковлука. То није Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселинија, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то није Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигијенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коју смо волели. Ово је Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То је Европа у којој шаргарепе морају бити идентичне, краставци морају бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензије које њима одговарају, даме и господо, то нису моје мере. То није Европа за мене!

Говоре да ћемо уколико не уђемо у Европску унију, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица. Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Најстрашније је то што то говори и српска квази елита, или глупаво, заиста, верујући у то или синекурама и синекурчинама, натеране да тако говоре. Само се ми радујемо јарму и подређености, славодобитно се објављује: још један Меркатор, још једна Идеа, још један Меркур... Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!? Намеће се идиотизам који се зове либерални капитализам у коме је све дозвољено, баш све.

Драги пријатељи, ако смо народ који не може да живи без милостиње, нек нас не буде! Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Швајцарци.

Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било, ако не, онда у Аустралију. Тамо бар има Срба и ћирилице.

За крај, дозволите ми једну антиципацију. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће објаснити како између Косова и будућности Србије, морао да изабере будућност. Због наше деце, због ... Помало невин и потпуно трудан. Медији ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено. Знате онај експеримент са жабом. Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе...

Анестезирана и препарирана нација ће прогутати. Ми нећемо, ја нећу! ДСС неће! Ми нисмо странка која ће икад пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас нека уплови.
Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.

Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње. Мени оваква, каква је данас неће недостајати.

Живела отаџбина!

Продаја Телекома: (гео)политчка позадина

ПОЛИТИКА | Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 16.10.2010 | 16:50

Током посете Србији, Хилари Клинтон је, између осталог, њеним властима изгледа поручила да је крајње време да се без цепидлачења приватизује Телеком Србије. И уз то, да он ни по коју цену не сме да буде продат потенцијалним руским купцима. У складу са поруком из Вашингтона, влада Србије – која је после капитулације са косовско-метохијском резолуцијом изгубила и ону трунку националног достојанства коју је раније имала – решила је по хитном поступку да донесе одлуку о продаји споменуте фирме. Са становишта америчких интереса, Русија је куповином Нафтне индустрије Србије већ сувише ушла у привредни, и са њим повезани политички, живот земље. Даље повећање руског присуства у стратешки важним секторима, какав представљају телекомуникације, могло би не сам да утре пут за дугорочно нарушавање геополитичке доминације САД на подручју тзв. западног Балкана, већ би и пореметило америчке планове за наредни период. А Вашингтону су се жури да их реализује. Но, о том потом. Телеком је једна од ретких успешних фирми у Србији. Чак и присталице продаје те корпорације не споре њене изванредне „пословне и финансијске перформансе". Опет, то за њих није разлог да компанија остане у националном власништву, већ доказ да је дошло право време да она буде продата. Како је почетком године истакао садашњи посланик ДС, а некадашњи министар приватизације (у многоме заслужан за „успех" који је постигла), Александар Влаховић, паметном стратегијом развоја и регионалног ширења, Телеком је постао врло профитабилна компанија. На основу досадашњих инвестиција у том погледу достигнут је пик. Сада је потребно да држава или настави са улагањима, или прода фирму некоме ко ће то учинити. Влаховић и његове партијске колеге, пошто не воде рачуна о националним (гео)политичким, па ни трајнијим економским интересима земље, а посматрају само краткорочни лично-партијски ћар, разуме се, заговарају другу опцију. Да ствар буде гора – а неодговорност режима уочљивија – објективне процене показују да уопште нису потребне велике нове инвестиције како би се одржала па и повећала профитабилност Телекома. Штавише, чак ако је актуелна власт из идеолошких разлога, у складу са неолибералном догмом, решена да прода Телеком, сада за то није право време. Добре фирме се не продају током економске кризе, односно у фази тек благог опоравка. Много више новца за њих може да се добије касније. Но, српским властима се жури. Свесне су да је држави све теже да добије нове кредите, а да Србија – без коренитог заокрета на који опортунистичка, користољубива и квислиншка владајућа „елита" није спремна – не може да живи на сопствени рачун, тј. од сопственог рада. У Србији се много више троши од онога што реални Бруто домаћи производ допушта. Разлика може да буде покривена или на основу задуживања, или приватизационих прихода. У складу са тим, јасно је да је, из угла власти, продаја Телекома неопходна.             Редовни избори су 2012. године. Значи, важно је сада или ускоро ући у процедуру продаје „златне коке" српске економије, како би режим добио потребна средства да од средине следеће године створи привид да је Србија кренула путем економског опоравка. А официјелном Београду делује да је тренутак за то баш сада погодан, јер је пажња јавности усмерена ка дешавањима везаним за одржавање геј-параде и тим изазвано насиље. Уз то, власт сматра да се у околностима када прети језивим насиљем, наводно ради обрачуна са „хулиганима", нико неће усудити да се озбиљно супротстави приватизацији Телекома. У свему реченом, интереси официјалног Београда и Вашингтона поклапају су. Ипак, у нечему се битно разликују.             У нормалној држави подразумевало би се да је интерес владајућих структура да што скупље продају компанију као што је Телеком. Али, у српском случају то ипак посебно мора да се нагласи. У другачијој ситуацији режим би акценат ставио на личне провизије властодржаца. Но, сада је ситуација донекле другачија. Иако је владајућа гарнитура склона разним махинацијама, свесна је да би са њима могла да настави на тактичком нивоу, на стратешкој равни мора да дође до потребних средстава за очување власти. Стога је покушала да се ценка, односно да на разне начине дигне цену своје „робе" и тражи могуће партнере ван евроатлантског круга. Режиму се жури да прода Телеком, али му је важно да се и што више пара слије у државни буџет.             Међутим, сада му је сужен маневарски простор. Наложено му је да беспоговорно искључи све за Вашингтон неподобне потенцијалне инвеститоре и да хитно обави посао са онима који имају „благослов" Америке. А српски режим зна да не сме да наљути Вашингтон. Приходи од приватизације Телекома тек краткорочно могу да запуше рупу на српском броду. За његово дуготрајније одржавање на површини потребна је озбиљнија асистенција европских фондова или радикални раскид са досадашњом економском политиком и спољнополитичком оријентацијом, на шта владајућа квазиелита није спремна, нити је за то способна. Уосталом, режим има и личне дугове. На власт је дошао уз америчку помоћ, и свесрдно мора да води рачуна о отплати тиме створеног дуга и припадајућих камата које он носи. Иначе, скупо може да плати. Ко са мафијом, макар и у државничком руху, има посла, зна да кршење договора не упућује на дуготрајан политички па и биолошки живот.             Стога, иако би српски естаблишмент радо потражио и руске купце за Телеком – и то чак и из националних разлога, јер Србијом владају саможиви људи, па и анационални људи, али ипак углавном не и они који су идеолошки антинационално опредељени – он зна да мора да удовољи америчким захтевима. Другим речима, Србију не воде храбри и поносни људи, а поготово не они који су нацији посвећени, већ су у питању најобичнији опортунисти. Политичари без много идеја, који од данас до сутра покушавају да се одрже на врху државне пирамиде и на тим основама се окористе. Док нису схватили да се лично играју са ватром мало су се опирали понеком захтеву „Империје", али сада су потпуно дигли руке од било каквог заступања самосвојног става, те тако постали директни извршиоци туђе воље. Толико о томе.             Доста је било, у контексту приватизације Телекома, са причом о српским сатрапима. Време је да се подсетимо зашто је Америци важно да се та компанија што пре прода, и то баш за њу кооперативним купцима? Одговор је прост. Па зато што жели да муњевито заврши „чишћење" свог дворишта. САД су свесне да се геополитичка клацкалица креће у смеру који за њих није повољан, па пре него што она досегне критичну тачку, желе да обаве послове који ће им омогућити доминацију над нашим регионом и у наредном периоду. То значи да хоће да централизују Босну и Херцеговину, односно ослабе Републику Српску. Такође, да обезбеде даље државно-етничко удаљавање Црне Горе од Србије, односно генерално Српства, како би осигурали да у будућности, када Русија буде још моћнија, не оживи свесрпски пројекат. И да Србија изађе и континенталне изолације у коју је доведена одсецањем од мора и опкољавањем низом америчких протектората. Ради тога битно је, иако у датим околностима и садашњи статус Србије задовољава америчке планере, и да она у потпуности доспе у евроатлантску „заједницу".             Да би се вашингтонски планови остварили потребно је да буде ослабљен како положај тврдоглавог и способног Милорада Додика, тако и српског корпуса у Црној Гори. А и за једно, и за друго, погодна је приватизација Телекома Србије. Јер, будући власник те компаније добија и већински удео у Телекому Српске и црногорском М-телу. На тај начин стиче директан уплив на економско-политичку ситуацију у Републици Српској и Црној Гори. То је поготово битно када се ради о жилавој Р. Српској. Потенцијални раскид државнополитичке компоненте веза између Телекома Србије и Телекома Српске имао би велики психолошки ефекат, и можда би утицао на отпорну снагу западне српске државе. Уз то, нови власник добија разне могућности да утиче на тамошњи политички живот (финансирањем медија, НВО и партија по вољи запада, запошљавањем лојалних људи). У кризним временима, када ни запад није вољан да издваја више новца него што је баш неопходно, добио би могућност да средствима из саме Српске финансира деловање против ње, а с друге стране, онемогућио би тамошњу власт и њој блиске људе да се посредно или непосредно ослањају на Телеком Српске. Још гора би последице биле по статус српског народа у Црној Гори, иако не и на геополитичко-национални статус те државе, ако се раскине телекомуникацијска стратешка спона између те српске земље (наравно не и државе) и Србије. То би се десило препуштањем западним власницима Телекома Србије, чак и ако они задрже црногорску ћерку-компанију. Они би, чак и да немају такве налоге од стране евроатлантских центара моћи, имали интерес да удовоље антисрпским жељама црногорског режима. А у тој држави чије српско становништво је од 1945. године изложено државно-пропагандним алхемијским методама како би стекло „засебни" национални идентитет, декларисати се као Црногорац данас има директне социјалне последице. За Србе нема места у државним службама, компанијама под контролом власти, као ни у профитабилним пословним секторима на које режим има утицај. Зато се многи Срби, из чистог користољубља, изјашњавају као Црногорци. За оне који су истрајали у свом изворном националном опредељењу, М-тел ипак представља извесно олакшање. Срби, углавном одсечени од свега курентног, у тој компанији још могу да добију добар посао. Но, пошто се Телеком Србије приватизује, то ће се вероватно изменити. Пред наредни попис, на коме црногорске антисрпске власти имају циљ да максимално умање број Срба, на тај начин би у српски национални корпус у Црној Гори била испаљена разорна граната. Американцима и њиховим европским следбеницима то је и циљ. Наравно, не треба ни наглашавати, то је важно и за Хрвате који имају аспирацију да Црну Гору учине делом зоне свог утицаја. Интерес им је да опадне присуство Србије у Црној Гори, као и да додатно буде ослабљен тамошњи српски фактор. Загреб такође настоји и да умањи присуство Србије у БиХ, коју основано сматра геополитичким стомаком Хрватске. Отуда, и снажни хрватски лоби у Београду напрегнуто ради у прилог тога да за њега повољни купци што пре преузму Телеком. Сви српски непријатељи су сложни да та полуга националне моћи што пре треба да буде одузета Србији.             Коначно, и сама Србија би после – по евроатлантским стандардима – „одговарајуће" приватизације Телекома, била још ближе класичној окупацији, односно била би даље од онога што би њу могло да спречи. Србија ће изгубити још једну циглу у већ трошним темељима суверенитета. Наша власт је капитулирала али народ још није. Зато је Америци важно да на уочљив начин буде умањена отпорна моћ државе. Тиме се грађани деморалишу а квислиншким властима омогућава да, без превеликог страха од њихове изненадне реакције, доведу у погодном моменту до краја процес – на који су недавно отворено пристале – фактичког признавања Косова. И у следећој фази, окончају приступање НАТО-у (а и тај процес се већ тихо одвија). Када се то деси, и америчка чизма стане на преостало тло Србије, дуготрајно ће бити осигуран њен неоколонијални статус и чланство у тзв. евроатлантској „породици народа", без обзира на то шта српски народ мисли.   *          *          *             Све у свему, питање судбине Србије умногоме се ломи у вези са приватизацијом Телекома. Ако марионетска власт успе да га прода, у складу са својим краткорочним потребама и америчким геополитичким захтевима, положај Србије ће постати још тежи. Њена трансформација у протекторат отићи ће још даље, и створиће ће се додатни основ за даље разарање српског етничко-државног простора, односно цементирање колонијалног статуса изнутра паралисане и умањене Србије. Наравно, ни тада неће бити баш све изгубљено, али шанса за побољшање нашег положаја у реалном року постаће мања. Отуда, важно је свим средствима супротставити се новом национално-деструктивном потезу квислиншке власти, а њега представља усиљена приватизација Телекома Србије. То је прворазредно геополитичко и витално национално а не само економско-социјално питање.             Као што се већина Срба противи уласку у НАТО и опире се приватизацији Телекома, била је и против одржавања геј-параде. Но, актуелним властима воља народа много не значи док год не угрожава њихов капацитет да владају земљом. Због захтева хомосексуалног лобија у Бриселу удовољили су свим хировима геј екстремиста. А сада се спремају да задовоље и преостале прохтеве Вашингтона. Тако ће поткопати и оно мало државности што Србија још има, односно преостале стубове српских интереса у региону. Да се то не би десило национално посвећени кругови морају да нађу начин да пасиван отпор штеточинском режиму и накарадном систему, који српски народ показује, што пре учине активним. Морају да дају све од себе да се незадовољство из душа систематски излије на улице! И да на њима остане док се не испуне одређени системско-политички (а не тек дневнополитички) захтеви. Протесна шетња, у циљу промовисања породичних вредности а против хомсексуализације српског друштва, одржана 9. октобра, показује да је то могуће. Од када је са власти пао Слободан Милошевић никада више људи, и са већом енергијом, није мирно али активно исказало противљење режиму. И то без учешћа опозиционих странака, већ у организацији једног активног патриотског удружења грађана (Српског сабора „Двери", подржаног од стране алтернативних медија као што су нпр. сајтови Видовдан и Нови Стандард, или недељник Печат). Друго питање је да ли актуелне, начелно, опозиционе партије, стварно желе да се супротставе погубном режиму. И да ли за то још имају снаге. Нажалост, многи су у њиховим редовима запали у живо блато опортунизма и политиканства. Но, искрено се надам да ће њихова руководства смоћи снаге да превладају оно што те странке кочи, те да ће систематски, укључујући и ванинституционална средства, сада ударити на режим. Ипак, ако се покаже да они на партијској сцени који су дужни да поведу отпор за то нису способни, а став према приватизацији Телекома прави је тест за то (када је већ пропуштена шанса произашла из народног незадовољства одржавањем геј-параде), онда ћемо бар знати на чему смо. И поступати у складу са народном изреком: „У се и у своје кљусе". Србија има још довољно национално одговорних и посвећених људи, и ван водећих ешелона садашњих странака, да организују нови фронт делотворног, а не тек позерског, отпора страним окупаторима и домаћим квислинзима!

http://srb.fondsk.ru/news/2010/10/16/prodaga-telekoma-geo-politchka-pozadina.html

Hilari Klinton: ILUZIJAMA TU NEMA MESTA, GOSPODINE TADIĆU

PETAR ISKENDEROV: ILUZIJAMA TU NEMA MESTA, GOSPODINE TADIĆU

petak, 15 oktobar 2010 19:36

 

O Kosovu neće pregovarati tehničke delegacije eksperata, kao su ranije obećavala provladini mediji, već  prve ličnosti Srbije i pokrajine Kosovo, i to na ravnopravnoj osnovi



„Prevladati vekovni konflikt" i „obnoviti dijalog" - glavni je smisao poruke koju je državni sekretar SAD Hilari Klinton donela na Balkan u okviru svoje trodnevne turneje od 11. do 13. oktobra, tokom koje je posetila Sarajevo, Beograd i Prištinu. Mada su se te reči čule za vreme njenog govora u administrativnom centru samoproglašenog nezavisnog Kosova, one očigledno nisu bile upućene samo kosovskim Albancima. Tim pre, što je i predsednik Srbije Boris Tadić, koji se pre toga sastao sa liderom američke diplomatije, takođe odao dužno priznanje istorijskim korenima kosovskog problema, izjavivši da samo „putem dijaloga možemo da razrešimo konflikt između Srba i Albanaca, koji traje duže od 150 godina". „Mi ne želimo odlaganje dijaloga". 

Pravde radi treba reći da se u istoriji Kosova upravo pre 150 godina nije dogodio ni jedan od značajnijih događaja. Značajnom etapom u razvoju albanskog nacionalnog pokreta pre treba smatrati delatnost Prizrenske lige 1878-1881. godine, u okviru koje je po prvi put formulisan velikoalbanski program „ujedinjenja svih teritorija, koje naseljavaju Albanci u jednu provinciju". Druga ključna etapa u razvoju srpsko-albanskog konflikta bili su događaji uoči Prvog svetskog rata, kada su pobedom srpskog oružja kosovske zemlje ponovo ujedinjene sa Kraljevinom Srbijom. Prema tome, sve priče o „vekovnoj" ili „vek i po" staroj prirodi kosovskog konflikta imaju spekulativni karakter, a uz to još nemaju posredni odnos prema njegovom sadašnjem stanju. 

Zato nam se suštinskijim čine druge napomene koje je oglasila Klintonova na Balkanu. Na primer, ona koja se odnosi na perspektive pregovora o kosovskom problemu između Beograda i Prištine: „Mi smatramo da dijalog treba da počne čim bude pripremljen. Čak i pod uslovom da uskoro predstoje izbori na Kosovu, i da će se iduće godine održati izbori u Srbiji, mi smatramo da početak i okončanje ovakvog dijaloga što je moguće pre odgovara interesima kosovske vlade". Čak ako uzmemo u obzir da je ta izjava bila data na Kosovu, ipak treba priznati da se državni sekretar javno izjasnila u pogledu toga zarad koga zaista SAD i Evropska unija organizuju dijalog. „Interesi kosovske vlade" dobro su poznati: to je osiguranje maksimalnog međunarodnog priznanja kosovske nezavisnosti i integracija - preciznije rečeno, asimilacija - kosovskih Srba u albanske strukture. Očigledno da će i planirani pregovori sa Srbijom pod okriljem Evropske unije biti usmereni u pravcu ostvarenja tih ciljeva, uz prećutnu saglasnost vlasti Beograda. Iz usta američkog emisara to je prezentirano u ovakvom „pakovanju": „Obe strane već su spremne" za susret, međutim, preostaje još „da se pripremi struktura dijaloga, na čemu mi sada radimo". A kako ni kod koga ne bi ostale iluzije u pogledu „strukture" pregovora, Hilari Klinton je ponovo naglasila da „niz pitanja, uključujući status, suverenitet i teritorijalnu celovitost Kosova, nisu povod za diskusiju". Što bi se reklo, iluzijama tu nema mesta, gospodine Tadiću... 

PREGOVARAČI NA VRHU Važnije od toga je da je, na primer, američki državni sekretar već odredila ko upravo seda za pregovarački sto. Nipošto to neće biti tehničke delegacije eksperata - što su ranije obećavala provladina sredstva za masovno informisanje, već prve ličnosti Srbije i pokrajine Kosova, i to na ravnopravnoj osnovi. „Lideri dve zemlje treba da priđu dijalogu na dobrovoljnoj osnovi i uz uslov poštovanja pozicija jedan drugog", izjavila je u Prištini Klintonova ne udostojivši se, doduše, truda da objasni kako to zapravo treba da „poštuju jedan drugog" predsednik Tadić i njegov partner sa suprotne strane stola - naročito ako taj partner, po okončanju predstojećih izbora na Kosovu bude Hašim Tači ili, na primer, Ramuš Haradinaj. 

Ne treba da postoje iluzije ni u pogledu toga ko će realno koordinirati dijalog Beograda i Prištine. Prema raspoloživim informacijama, Hilari Klinton je, svrativši nakon posete Balkanu u Brisel, u kuloarima to pitanje razmotrila 14. oktobra sa prvim ličnostima Evropske unije - predsednikom Evropskog saveta Hermanom van Rompejom, Vrhovnim komesarom Evropske unije za međunarodne poslove i politiku bezbednosti Ketrin Ešton i predsednikom Evropskog parlamenta Ježi Buzekom, sa kojima se dogovorila da na pregovorima nastupe u jedinstvenom frontu. Prethodno je vršilac dužnosti kosovskog predsednika, predsednik parlamenta Jakup Krasnići potvrdio da je Priština kao i do sada spremna za pregovore sa Beogradom „o tehničkim pitanjima" i zamolio SAD da se „pridruže procesu njihovog organizovanja i održavanja ravnopravo sa EU", i toj će molbi biti udovoljeno.  

Prema tome, jedino što za sada spasava Srbiju od besmislenih pregovora, koji je još i diskredituju, sa albanskim separatistima po dikttatu iz Vašingtona i Brisela  - to je politička kriza na samom Kosovu. Vanredni parlamentarni i predsednički izbori tamo će se održati ne pre januara 2011. godine - a do tada se Beograd i Priština mogu do mile volje prepustiti razmatranju „strukture dijaloga" sa visokim stranim gostima. 

BOSANSKO PITANJE Međutim, ako u vezi sa organizacijom pregovora o Kosovu - imajući u vidu sadašnji spoljnopolitički vektor Srbije - Zapad ne treba da očekuje nikakve probleme, situacija u Bosni i Hercegovini očigledno se ne razvija po vašingtonskim i briselskim šablonima. 

Nalazeći se u Sarajevu, Hilari Klinton je zatražila od lidera bosanskih muslimana, Srba i Hrvata, da „svoju vladu učine funkcionalnijom i odgovornijom". Ta odrednica direktno proističe iz ciljeva „butmirskog procesa" ustavnog reformisanja bivše jugoslovenske republike, čemu se oštro protive bosanski Srbi na čelu sa pobednikom na nedavnim izborima Miloradom Dodikom. On je iskoristio boravak Hilari Klinton da bi je pozvao da sačuva „dejtonsku" Bosnu kao jedinstveni državno-administrativni model, koji odgovara srpskim interesima - osim samog odvajanja.  

„Mi nemamo problem sa SAD. Ta velika zemlja je garant stabilnosti u ogromnom delu sveta. Mi se razlikujemo u onom što se odnosi na percepciju unutrašnjih problema Bosne i Hercegovine", izjavio je Dodik i dodao: „Mi nismo pristalice politike jakih centralnih organa vlasti i mislimo da se Bosna i Hercegovina treba vratiti u prvobitne okvire Dejtona". 

„Mi nismo zainteresovani za jačanje Bosne", od te parole u svojoj predizbornoj kampanji Milorad Dodik očito ne namerava da odustane i zato zapadnim arhitektama svetskog poretka tek predstoji da se dobrano oznoje, kako bi primorali bosanske Srbe da prihvate njihove integracione modele. 


Fond streške kulture, Moskva

Prevod Rajko DOSKOVIĆ

http://standard.rs/vesti/36-politika/5666-petar-iskenderov-iluzijama-tu-nema-mesta-gospodine-tadiu-.html

Зашто сам изашао на улицу 10. октобра и шта сам тамо видео

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zasto-sam-izasao-na-ulicu-10-oktobra-i-sta-sam-tamo-video.html

Зашто сам изашао на улицу 10. октобра и шта сам тамо видео

Небојша Бакарец
четвртак, 14. октобар 2010.

Прво, зато што сам против јавног пропагирања сваке врсте парафилије.
Парафилије су сексуални поремећаји у погледу сколоности ка абнормалном
сексуалном чину или објекту, нпр. садизам, мазохизам, егзибиционизам,
педофилија, некрофилија, зоофилија, фетишизам, педерастија, лезбејство,
бисексуалност и транссексуалност. Екстремно је упадљиво да у целој
халабуци око „геј параде", нико ништа није питао стручњаке – психијатре,
психологе, социологе, те специјалисте многих медицинских области.
Разумљиво је да се они сами држе по страни, јер њихови ставови не иду на
руку активистима ЛГБТ идеологије, зазирући од агресивности ових група и
појединаца, и од непријатности којима би били изложени ако изнесу
ставове струке.

За ДС и Пајтића, педерастија и остале парафилије су, међутим, „европска
вредност"! Јер, као што је изјавио Пајтић, након сукоба демонстраната и
полиције: „Јасно се види да се демонстрације организују када је потребно
напасти неку европску вредност"! Да ли Пајтић мисли на такву „вредност"
као што је Франк фан Дален, холандски педофил сликан на београдској
геј-паради одмах поред пароле „Смрт држави!", човек који је оптужен да
на амстердамској геј-паради чамце са малолетницима користио као
самопослуге за задовољавање својих изопачених, парафиличких потреба?

Такве „вредности", које су по Пајтићу биле нападане 10. октобра,
међутим, разарају ткиво сваког нормалног друштва. Управо такве
„вредности" се код нас агресивно намећу од стране режима и већине медија
и појачавају тиме што се парафиличари увек лажно представљају као жртве,
као угрожене особе. Тако наметнута „вредност", током година и деценија,
постаје права клопка, пре свега за оне који имају, најмању одбрамбену
моћ, чији идентитет није још сазрео и довршен – за омладину. Јер, у
нашем друштву сасвим јасно видимо погубне последице десетогодишње
Милошевићеве владавине, погубне последице наметања погрешних вредности и
модела – потрошачког, материјалистичког друштва у последње две деценије,
најмање, и погубне последице рушења свега што мирише на аутохтону и
аутономну традицију и културу.

Замислите сада, кроз, нпр. двадесет година, нове генерације одрасле у
друштву у коме је парафилија вредна, пожељна и привлачна једнако као
нормални вид полности! Нећу се упуштати у сложене узроке
хомосексуалности, или других облика парафилије, већ ћу поменути онај
највећи и најважнији – средински. Управо тај средински утицај ће у
наредних двадесет година довести до повећања броја сексуално и
психолошки сметених, те до повећања броја особа сексуално недовршеног
идентитета.

Други разлог због чега сам изашао на улицу 10. октобра је не само то што
су ме силно нервирале манипулације и обмане режима и организатора параде
стида, већ и што су ме изнервирали позиви двојице задриглих примитиваца
да се затворимо у своје домове, да погасимо телевизоре, спустимо ролетне
и да као мишеви дрхтимо и чекамо да пошаст прође. Зашто бих то радио?!
Од пола једанаест до пола два сам био на улицама. Изашао сам на улицу
прижељкујући промену режима. Изашао сам да дам подршку свима који су
против параде срама и стида. Изашао сам да видим шта се дешава, а не да
ме лажу ТВ манипуланти. Изашао сам да покажем да сам слободан човек и да
могу да ходам улицама града без страха али и без мржње. Изашао сам да
вичем против режима и настраности. Није било прилике. Изашао сам подруку
са супругом и тако се и вратио кући.

Никога нисмо вређали, никоме нисмо наудили, само смо се чудили. Све смо
видели. Као средовечан миран пар, прошли смо неке кордоне а неке нисмо.
После неког времена спустили смо се Добрињском до Краљице Наталије коју
је препречио кордон. Вратили смо се у Добрињску где смо срели познаника
моје супруге, станара те улице и свратили на кафу и корисно гледање
преноса догађаја на Студију Б и Б92. Занимљиво је да су тон и речник
новинара те две телевизије били тада битно другачији него нпр. два сата
касније. Тада нису коришћене речи хулигани, вандали, варвари, већ је
извештавање, уз многе лапсусе и грешке било коректно. Претпостављам да
механизам режима за манипулације још није био прорадио, јер је режим у
том тренутку био изненађен ширином и бројношћу демонстраната. Тек
касније после два, пола три, медијски терор је прорадио под палицом власти.

Зграда ДС као микро-Рајхстаг?

Изражавам огромно жаљење због сто тридесет повређених полицајаца. Али и
њих је режим гурнуо у сукоб две српске младости на улицама Београда. И
они су били таоци режима, као и грађани Београда. Повређених не би било
да је режим био разуман и отказао параду скаредности.

Полиција је заиста имала снаге о којима се говори (5.600, само у
униформи) а вероватно и више јер је свуда био и велики број полицајаца у
цивилу (верујте, могу да их препознам). Полиција се по природи ствари,
недељама спремала за тај догађај, имајући блиску срадњу са БИА. На свим
местима где сам био, полицајци су били пристојни, али неумољиви око
проласка ка траси параде. Полиција је могла да буде бруталнија, али
срећом није. А наређење полицији да буде обзирна није дато због бриге за
полицију или за демонстранте, већ због тога што се зна да би жртве међу
демонстрантима изазвале огроман одијум према режиму. Дакле, режим је дао
то наређење бринући о свом опстанку. Полицајци по правилу нису млатили
све што стигну, нити су се иживљавали над ухапшенима. По правилу, а
изузетака је свакако било.

Министар полиције и други хвале полицију и потврђују да је организација
била изванредна. Ту се онда постављају многа питања. Како је могуће да
је та тако одлично организована полиција дозволила напад на седиште ДС и
касније СПС? Зграду ДС је било лако чувати и полицијске снаге су одмах
растерале нападаче, али тек пошто је бачен молотовљев коктел на архиву,
у приземљу, до улице. Врло згодно. Мени се чини да је неко само мало
цимнуо полицију да допусти, врло дозирано, један микро Рајхстаг,
медијску бомбону. И у свему томе као зачин иде ловачка прича „првог топа
Србије", Шутановца, како је један полицајац спасао живот трудној
службеници ДС, тиме што ју је заштитио својим телом, примивши погодак и
каменице и флаше. Врло згодно.

Поставља се, међутим, питање зашто је ДСС био крив за паљење америчке
амбасаде, када је министар Јочић био у болници, а сада није ни ДС, ни
СПС, иако је директор полиције исти човек – Милорад Вељовић?! Зграду
америчке амбасаде је било много теже одбранити него седиште владајућег
ДС, и због положаја и због величине и због много већег броја
демонстраната. Међутим, онда се тражила политичка одговорност за паљење
америчке амбасаде, а сад се не тражи за паљење ДС! Зашто? Исто важи и за
зграду СПС. Та зграда је иначе, нападнута и петог октобра 2000. године.
Како је могуће да одлично организована и обавештена полиција није могла
да одбрани седиште странке министра полиције?

На основу обавештења којих је сигурно било, како из БИА-е, тако и из
ЦИА-е, морало се извршити пражњење и затварање продавница у центру,
уклањање возила грађана и градског саобраћаја, и свакако уклањање
здравствених возила – мамографа са Трга Николе Пашића и аутобуса за
давање крви (ако је стајао на Тргу Републике?), на којима стоје огромни
натписи „Б 92", који су за демонстранте једнаки, нпр. шаховницама.
Тврдим да су ова возила остављена намерно. Исто важи и за сав градски
мобилијар на том потезу. Ни градске службе, нити полиција нису сколонили
ломљиви мобилијар, нити грађевински материјал са платоа испред Храма!
Али су се бавили много ситнијим стварима, попут проналажења каменица у
подрумима и контејнерима?!

Дакле, или БИА и ЦИA нису знале шта се у Београду спрема – што је,
признаћете, ипак мало вероватно. Или су пак знале, и намерно пустиле да
се догоди то што се догодило - што отвара питање и њихове одговорности.
Али, то је већ проблем „безбедносних" и политичких структура – њихових
планова, договора и великих игара које се ту играју.

Утисак је да је власт, када се прибрала, после пола један, посегла за
опробаним Милошевићевим методама грубе медијске манипулације.
Искривљавање догађаја, прегрејана реторика („рушилачке хорде",
„вандали", „хулигани", „рушитељи"), сатанизација, предимензионирање
штете, срцепарајући детаљи... Свако ко је био на улици, може да потврди
да штета није ни приближна оној коју је лансирао Ђилас (милион евра!).
Реч је о цифри десет пута мањој. То је, такође, страшно, али нема
потребе за неистином која је очигледна. „Политика", од уторка 12.
октобра, износи процене градских служби да је штета око 12 милиона
динара (око 120.000 евра). Такође, извештачи Б92 и Студија Б су у
вестима, у пола седам и седам, хвалећи градске службе, наглашавали да
осим излога у згради Албаније, случајни пролазници који не знају шта се
збивало, не би могли да претпоставе шта се дешавало у центру града.

Више него очигледна је и једна позитивна ствар. Пљачкање продавница је
било изузетак, а не правило. Стакла продавница, аутомобила и део
мобилијара су страдали као последица бацања каменица, односно борбе са
полицијом. А на телевизији се јасно видело да полицајци демонстранте
масовно гађају истим камењем којим су били засути, у чему их не
осуђујем. То, наравно, не оправдава демонстранте и то што су радили је
за осуду. Али, све што је разбијено, није разбијено пљачке ради.

Међутим, медији и режим обмањују народ тврдећи да је Београд рушен и
пљачкан. Чак и да јесте, главну одговорност ипак сноси режим. То се лако
може закључити из изјаве вишег научног сарадника Института за
криминологију и социолошка изтраживања, Златка Николића, који каже да су
сви знали шта ће се десити током тог дана и да би најбољи начин да се то
спречи била забрана скупа. Посебан „бисер" је изјава некадашњег
директора тог Института, криминолога Добривоја Радовановића, који каже
да су га нереди од 10. октобра подсетили на оне од 5. октобра 2000.
године, јер је реч о истим групама као и пре десет година. Групе које
полиција данас помиње или нису постојале, или су биле потпуно маргиналне
2000. године. Узмимо да се распон година већине учесника нереда 10.
октобра креће од 15 до 25 година. Ти млади људи су 2000. године имали
између 5 и 15 година. Значи ли то да су ти исти људи, у предшколском и
основношколском узрасту, организовали нереде 5. октобра 2000. године?

„Смрт држави"

Режим сноси главну кривицу. Није спречио оно што је било више него
очигледно да ће се догодити. Режим је све знао, јер су знале и полиција
и БИА, али је из два разлога одлучио да се одржи веома ризичан скуп.

Први разлог је подлегање притисцима представника Европе и САД да се
уведу и промовишу европске и западне „вредности" (евростандарди), у
области „људских права и слобода". Тиме су грађани Београда, постали
таоци шаке парафиличара и њихових промотера. Јер, по Бриселу и
Вашингтону, скаредности се имају наметнути по било коју цену. По цену
крви на београдским улицама. Уосталом, српска крв је њима мила још од
1999. године. Што би Иван Горан рекао „обузе их драгост крви".
Представници Европе, као нпр. чланица европског парламента, у својим
„веселим" говорима на почетку параде више пута су позивали присутне да
се препусте распомамљеној скаредности – знајући да се само сто метара
даље просипа крв српских младића! „I hope that we are all going to have
a lot of fun" („Надам се да ћемо се сви добро забавити"), рекла је
чланица европског парламента – у исто време док је улицама Београда
текла крв српских младића, на обе стране. „Забава" достојна Нерона и
Калигуле!

Прави доказ агресивности суперзаштићених парадера је ношење транспарента
на челу параде који позива на мржњу и насиље, чија је садржина кажњива
законом, на коме црним латиничним словима на црвеној подлози, стоји
„СМРТ ДРЖАВИ", свакако, подразумева се Србији (не мислите ваљда да се то
односило на Сједињене Америчке Државе!?). Под тим натписом „СМРТ ДРЖАВИ"
парадирали су, што се на фотографијама види, и министар Светозар Чиплић
из ДС, и представник Европске уније Венсан Дежер, и свакако, што се на
фотографији не види и остали „виђени" гости, америчка амбасадорка Мери
Ворлик, Чедомир Јовановић, председник ЛДП, Марко Ђуришић посланик ДС,
Жарко Кораћ, председник СДУ и посланик, Миљенко Дерета из Грађанских
иницијатива, Марко Караџић, функционер ЛСВ и бивши државни секретар и
многи други. Натпис је био истакнут на видном месту још у парку Мањеж, и
ношен је све време параде. Извесно је да су га сви на паради морали
видети и нико се није потрудио да га уклони. Стога је јасно да сви
присутни стоје иза тог натписа и да заговарају смрт државе чији режим их
је управо штитио троструким кордонима и силом од шест хиљада полицајаца.
Да ли је сада мало јасније зашто су сви нормални грађани, па и млади
демонстранти на београдским улицама тражили забрану параде која жели
смрт држави Србији? Неопходно је да се надлежни органи позабаве овим
случајем и да процесуирају све одговорне, и да сви одговарају пред законом.

И по снимцима и изјавама се види да су се сви лепо забављали. И странци,
и парафиличари, и њихови „подржаваоци", у виду политичара из ЛДП-а и
ДС-а, уз радосну назочност припадника петоколонашких НВО и тзв. уметника
(Срђана Драгојевића, Николе Које, Мирјане Карановић и других). Али, ради
се ипак о малом броју људи. Свега хиљаду њих се окупило на „данс
макабру". Са све полицијом у цивилу, обезбеђењем, новинарима,
политичарима, „уметницима", припадницима НВО, анонимним припадницима
ЛДП-а и ДС-а, са све ЛГБТ гостима из иностранства и, на крају, са оних
неколико представника „домаће геј популације". Где је остатак
хомосексуалаца и лезбејки? Идеолози ЛГБТ тврде да их у популацији има
око 10 посто. Овај град има милион и по становника. Десет процената је
150.000! Где су сви они били? Наравно да ЛГБТ пропагандисти претерују,
али ако их у популацији има само један посто (за Београд је то 15.000!),
посета паради је била катастрофална. А главни разлог није био страх.
Главни разлог је пристојност и свест већине хомосексуалаца да нису
обесправљени, да нису жртве, као и свест да је њихова сексуалност, међу
пристојним људима, приватна ствар. Дакле, геј парада чак није
имала ни подршку огромне већине хомосексуалаца, већ једино подршку
квислиншког режима и његових ментора, као и контролисаних медија.

Други разлог због кога режим није хтео да поступи као прошле године је
прилика да се нереди, за које се извесно знало да ће се догодити,
искористе за обрачун са групама чија је забрана најављена. Али, још
важније, и за обрачун са опозицијом, о чему сведочи тергетирање ДСС-а и
СНС-а од стране Чедомира Јовановића.

Медвеђу услугу режиму је учинила управо једна од његових перјаница,
један од лидера ДС-а, моћни и богати градоначелник Драган Ђилас.
Ђиласови први ставови, које ћу цитирати, су за похвалу. Његову изјаву,
дата РТС 10. октобра, не можете више прочитати нигде, јер је на њега
одмах кренула серија напада. Скинуо сам са снимка његове тачне речи:
„Мислим да су многи знали како ће овај данашњи дан да изгледа. Није
спорно да свако има право да шета градом и прави манифестације, али
заиста треба размислити какве последице тога могу да буду. Оно што је за
људе који су данас демонстрирали, ја мислим, најважније, да њихова права
неће бити већа него данас. Плашим се и да ће хомофобичност бити већа
него данас".

Ђилас прво, несвесно страховито критикује режим, власт сопствене странке
и организаторе параде, јер су, каже знали како ће тај дан да изгледа.
Потом говори о последицама и о одговорности организатора - организација
хомосексуалаца за догађаје. Али, и без жеље, несвесно, Ђилас критикује и
главне кривце, власт, режим Демократске странке. Јер и прошле године
„Геј" организације нису отказале параду, већ је парада отказана због
безбедносних ризика и немогућности да се гарантује сигурност свих на
улицама града. Те разлоге су прошле године изнели и Дачић и Ђилас.
Ђилас, несвесно упућује на главне кривце: под један, на власт и под два,
на организаторе. Ђилас јасно указује и на оно што је требало учинити –
отказати или не дозволити одржавање параде из истих разлога као и прошле
године.

Те Ђиласове речи су ипак тежак ударац режиму. Сада то користи
екстремиста Јовановић и прозива Ђиласа, а нешто блаже то чини и бивши
амбасадор у САД, Вујачић из ДС, у „Кажипрсту", 12. октобра. Сасвим је
сигурно да ће Ђилас, и поред своје моћи и богатства, доживети силне
непријатности у својој странци, чији је члан тек шест година, али и у
медијима (које директно не контролише). Ово може озбиљно угрозити његове
амбиције да постане потпредседник ДС или чак председник ДС, а и
председник Владе Србије. А можда ће му баш овај разуман став, једног
дана помоћи у освајању неке функције?

Утисци о демонстрантима

Опет, прво изражавам огромно жаљење што је повређено на десетине
демонстраната, нешто млађих него што су њихова браћа полицајци. Кривицу
за повређене сноси ипак режим, а не полиција.

Основни утисак и са терена и са телевизија је да је демонстраната било
више него што тврди полиција (6.000). Сматрам да је разлог због кога се
то чини је тај што 6.000 младих људи на једвите јаде и можете звати
хулиганима, иако је и то погрешно, али не можете хулиганима назвати
рецимо 20.000 младих људи, колико мислим да их је било, на потезу од
Каленићеве пијаце до Калемегдана. При том водите рачуна да је Србија
једна од држава најстарије популације и да Србија има само 7,5 милиона
становника. Млади људи у умирућој Србији постају реткост, па су и 6000 и
20000 младих људи велике бројке.

Десетог октобра у медијима је ширена теза да су учесници нереда углавном
деца, малолетници (инфо емисије Б92, емисија „Утисак недеље", инфо
програм Студија Б итд), са циљем да се прикажу као незрели појединци и
као нечија бесловесна и изманипулисана оруђа. Оно што сам видео широм
центра Београда оповргава такве тезе. Већина демонстраната је била
пунолетна (и да немам сина од тринаест година то бих лако могао да
препознам), а један део свакако јесу били старији малолетници. Међутим
посматрајући пажљиво њихово понашање током неколико сати и разговарајући
са многима од њих, уверен сам да се ради о одлучним гневним младим
људима, који појединачно тачно знају шта раде и да су њихови мотиви
изласка на улицу слични мојима, дакле вишеструки (осим што су они били и
храбри и неодговорни да се сукобљавају са полицијом, а ја нисам).

Приметио сам и да, за разлику од неких других прилика, којима сам
присуствовао, током двадесет година, на улицама, као нпр. када сам
бранио Бајракли џамију, уз Митрополита Амфилохија, да овога пута уопште
није било пијаних! Нико није носио ни флашу воде. Било је савршено јасно
да је тој младости пун к(...) режима, педера, полиције, немаштине,
безнађа... Да, видело се и да уживају у сопственом доказивању и у
адреналину. И за разлику од неких других прилика којима сам присуствовао
на улицама Београда, код учесника, нисам приметио неконтролисану
насилност у приликама када полиције није било. Тада сам разговарао са
многима и деловали су потпуно прибрано и сувисло. Такође, нисам приметио
да их било ко организује, води и усмерава, нити је било ко од мноштва
њих разговарао телефоном. Видео сам хаотичне групе које се крећу ка и од
полиције, и које беже када их полиција јури и потискује и које се опет
враћају да покушају да прођу ка свом циљу и при томе нападају и каменују
полицију. Учесници су били нормално обучени, без било каквих обележја
клубова или организација. И да поновим, по правилу пљачке није било.
Пљачка је била изузетак који потврђује правило да је није било!

Овде изражавам забринутост за све ухапшене, којих у уторак има преко
250, а од тога задржаних преко 130. Полиција и режим су дужни да
транспарентно и детаљно саопште по ком основу су лишили слободе Младена
Обрадовића и његову супругу Јелену, пре него што су почели нереди у
Београду, дакле, већ око 9 или 10 сати (по речима Милорада Вељовића,
директора полиције). Интересантно је да је Вељовић саопштио да полиција
поседује списак наводних руководилаца демонстрација који је пронашла код
Обрадовића. Нешто сумњам у то. А не сумњам да полиција има неки списак
где су илегалци записани. И то ме подсећа на чувену серију „Отписани"
где Крста Мишић, шеф специјалне полиције, даје шефу Гестапоа, мајору
Кригеру списак младих илегалаца и каже да су сви записани. Тако ће и
неки данашњи Кригер (тј. неки амбасадор-намесник Србије) од министра или
директора полиције данашње марионетске владе Србије, добити списак
записаних младих илегалаца, противника америчког режима. И он ће
вероватно рећи исто што и мајор Кригер: „Не занима ме што су записани,
желим да буду отписани!"

Нека размишљања као закључак

По хистеричним реакцијама режима приметно је да његов врх опет посеже за
јакобинско-монтањарским револуционарним методама терора (тако драгим
ДС-у и ЛДП-у, које су последњи пут демонстрирали током противуставног и
противзаконитог ванредног стања на пролеће 2003. године). Државни
секретар Слободан Цоле Хомен, бивши Отпораш, сада функционер ДС, преко
телевизије је одмах најавио „језив одговор власти". Признајем да је ДС,
језива странка, и да је Хомен језив лик. Признајем и да су језиве
имовинске малверзације које је починио клан Хомен-Суботић, о чему
постоје обимни докази. Друга птица кукавица режима, локатор Чедомир
Јовановић, је у понедељак „открио кривце и организаторе нереда". Уз
организације Образ и Наши, то су још и „расформиране структуре
безбедности, антихашки лоби, зликовачка Србија и парламентарне странке
ДСС и СНС". Осим што слабо глуми опозиционара – јер у критичким
тренуцима по власт он оптужује опозицију! – примећујем и да Јовановић
покушава да буде и лукав, и да глупостима које изговара да ореол
уверљивости тиме што оптужује само део опозиције (ДСС и СНС), док други
део опозиције не спомиње (СРС и НС). Хомен и Јовановић на истом задатаку
симболизују јединствену, „велику" Демократску странку, каква је била
током операције „Сабља, 2003. године. По стилу примењене манипулације,
препознајем пре свега раније методе Демократске странке. Да ли се то
враћамо у 2003. годину? И да ли се то, по најновијим упутствима
заједничког ментора, два крила „петооктобарских јакобинаца" поново
уједињују?

Како год да буде, нетрпељивост према режиму ће после ових догађаја бити
још већа. Режим је 10. октобра себи пуцао у ногу. Овај режим је у
српском народу сада дефинитивно обележен као режим који подстиче
настраности и парафилије, наспрам вредности до којих држи највећи број
грађана Србије. Режим је показао да су му изопачене, „европске
вредности" и скаредности милије од сопствених грађана и њихове деце.
Режим је показао и да ће се по цену крви и нереда одржавати на власти и
при том злоупотребљавати те исте нереде које је узроковао.

Режим је потврдио своју квислиншку и марионетску природу. Ушао је у
терминалну, метастазирајућу фазу, за коју, нажалост, није извесно да ће
кратко трајати.

Parada po nosu

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Parada po nosu

 

Umijemo mi to i bez NATO pakta. Razbili smo Beograd "k`o dijete zvečku". Zbog "parade po-nosa", Beograd je dobio po nosu. Na radost našim neprijateljima, naročito ovima iz bivših jugoslovenskih republika, a posebno Jelku Kacinuč na radost Brisela koji ne mora ni da traži razloge da nas ne primi u EU, kada mu i sami dajemo izgovore da ne uradi nešto što uopšte nema namjeru da učini - osim da nas vuče za nos. O tome svjedoče NATO projekcije geopolitičkih mapa svijeta do 2050. godine, na kojima su samo Rusija i Srbija ucrtane crvenom bojom.
Neočekivano po vlast i očekivano po sav normalan svijet, nastao je haos i samo spremnost i razumnost srpske policije spriječili su da bude i mrtvih. Žalosno je ako moramo reći da je samo policija bila za pohvalu. "ponosni" su bili upozoravani da je rizik veliki, ali bili su agresivni u svojoj namjeri, kukali kod Brisela, koji je naredio marionetskoj srpskoj vlasti da organizuje «Sodomu i Gomoru», kako to naziva mitropolit Amfilohije. Patriotske snage, u koje su se umiješali huligani, sitni kriminalci i provokatori, prešle su granicu koju smije da pređe hrišćanin i demokrata. Bili su nasilni i to je nedopustivo.
Napadnute su i zgrade partija koalicionih partnera u vladi, kao i RTS, što ukazuje i na političko nezadovoljstvo, pa je u srpskoj vlasti nastala panika. Jer, učinilo joj se da se već dešava ono što je direktor RTS-a Aleksandar Tijanić definisao kao «generalnu probu za nešto».

Predsjednik Boris Tadić je poručio da je napad na policiju napad na državu, ali nije objasnio kakav karakter su imali nedavni napadi na policiju u Novom Pazaru, kao i napadi na policiju 9. marta 1991. i 5. oktobra 2000. u Beogradu, kada je glavni grad pretrpio još veće štete, a bilo je i mrtvih. Milošević je to nazvao "snagama haosa i bezumlja", a retorika današnjih srpskih vlasti nije odmakla od njega, a bilo i prijetnji sekretara ministarstva pravde Homena da će izgrednici "jezivo" da plate. Kakav sekretar! On je odmah presudio, prije istrage i suda, da će svima biti suđeno po krivičnom do osam godina robije, a ne po prekršajnom postupku. Koji će sudija poslije takve izjave smjeti drugačije da okvalifikuje optužene? A niko ne smije ni da zapita koliko je kriva vlast za tu, svakako nedopustivu, navalu bijesa među mladima. Koliko je ona uticala na formiranje mišljenja mladih došavši i sama na vlast takvim metodama, negirajući tradicionalne i porodične vrijednosti, zviždeći himni, lopovskom tranzicijom, itd. Kolika je njena konkretna odgovornost za nerede, jer je tvrdoglavo odbijala dobronamjerna upozorenja da u Srbiji još nije vrijeme da 70% građana koji se izjašnjavaju kao pravoslavci prenebregnu Bibliju. U zemlji u kojoj trećina stanovništva živi u bijedi, a trećina na granici bijede, trošiti državne pare na «paradu ponosa» radi zadovoljenja ćefova EU nije nimalo uman potez. Danima su mediji brujali da je "parada" najvažnije pitanje za Srbiju i ulazak u EU. Nije valjda? To agresivno prepariranje mozgova je podizalo tenzije. Niko više ne smije u Beogradu da kaže da je normalan čovjek, jer ga vlastoulizice odmah proglase "ostatkom bivšeg režima, klerofašistom" i sl.
Vlast tvrdi da su incidenti bili napad na "evropske vrijednosti". Crkva, kao i većina naših i evropskih građana, ne misli da je "parada ponosa" neka vrijednost. Ni papa. Što moramo da prihvatimo te vrijednosti kada nijesmo prihvatili smjenjivost vlasti, što je, takođe, evropska vrijednost? Boris najavljuje da će 2016. uvesti Srbiju u EU, pa mora dalje da vlada, dok se Gospodar odjavljuje već dvadeset godina.
A klincima dojadilo da čekaju.

(Autor je bivŠi generalni konzul SRJ u Bariju)

Piše Dragan MRAOVIĆ

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-10-14&clanak=251168

Обрадовић: Куда нас води почетак буне против дахија

Обрадовић: Куда нас води почетак буне против дахија

четвртак, 14 октобар 2010 18:41 Бошко Обрадовић, Печат

 

Уколико режим не обезбеди услове за отворене јавне расправе, не ослободи медије и не организује изборе, улица ће постати једино место на коме ће се даље развијати наш медијски и политички живот Прича о дешавањима прошлог викенда у Београду, почиње суботом, 9. октобра, Даном пре и великим протестом око 15.000 породичних људи сабраних у Породичну шетњу за одбрану породице и отказивање геј параде. То је био први велики и јасно антирежимски скуп после 5. октобра 2000, који је организован без подршке споља, великих медија, политичких странака, а на апсолутно миран и достојанствен начин. Са овог протеста затражено је од највиших државних органа Републике Србије да откажу најављену провокативну и дискриминаторску манифестацију срама. Упркос противљењу већинске традиционалне Србије, више од 60 патриотских организација, више од 90 угледних јавних личности и ставу Српске православне цркве у целини, актуелни режим није желео да схвати озбиљност ситуације. Поставља се као кључно питање: зашто режим није хтео да саслуша ову поруку и вољу народа и откаже наметнуту геј параду?

Геј парада испред породице

Зарад страних ментора и бриселских комесара, који су несумњиво злонамерни према нашим националним и државним интересима, завладао је немир у друштву и учињено је насиље над Србијом, као поклон за долазак Хилари Клинтон. Државна организација геј параде је само најновији чин насиља над нашим националним поносом који вређа грађане Србије, посебно породичне људе који су окренути будућности и бољитку државе, и то су шетњом и показали 9. октобра. Тада није било ниједног разбијеног стакла, ниједног погаженог цвета, ниједног инцидента и проблема. Само питање: зашто држава за свој приоритет узима геј параду, а не помоћ породици и другим социјално угроженим категоријама становништва?

А у недељу? Коме је такав дан био у интересу? Да ли хомосексуалцима или „педерима у фотељама", којима је промоција идеологије хомосексуализма посао? Да ли грађанима Београда или онима којима је по ко зна који пут у интересу да у свет шаљу насилну слику Србије да би и даље владали као некакви европејци који демократизују примитивне Србе? Коме је у интересу било да жртвује живот стотине полицајаца, док обављају одговоран државни посао у веома тешким условима? Коме је у интересу да Срби поново иду на Србе и да се пролива крв нашом престоницом?

Ниједном одговорном и добронамерном грађанину Србије свакако није требало ово угрожавање живота и имовине, нити би ико од нас желео да живи у друштву у којем влада насиље. Међутим, сва одговорност за ове немире у српском друштву је на онима који су желели да на силу организују геј параду, против воље већина народа. Ово је било даље понижавање и растакање државе Србије, и неко за то мора да одговара. А то је несумњиво актуелни режим!

Избори проблема

Док нам се спрема даље протеривање Србије са Косова и Метохије, док регионализација води у нове сепаратизме, на првом месту у Војводини и Рашкој области, док се приводи крају продаја „Телекома", који представља телекомуникационо и привредно срце нашег државног система, док је Република Српска под притиском да пристане на самоукидање, док себе окривљавамо за све злочине, а доказане злочинце над српским народом пуштају на слободу и страни и домаћи судови, док влада несташица млека, пораст цена основних животних потреба, незапосленост и сиротиња - неко жели да се забавимо измишљеном темом угрожених права ЛГБТ популације и геј парадом.

За викенд су разлог да се нађу у Београду имале све социјално угрожене категорије становништва, које су више него незадовољне актуелним стањем у друштву: радници које су отпустили и оставили без хлеба и наде у транзицији, а њихове фабрике упропастили или продали странцима; труднице којима смањују примања у најосетљивијем психофизичком тренутку; сељаци које годинама уништавају увозом и одсуством субвенција државе; избеглице на које су заборавили и за чији окупирани завичај не хају; ратни војни инвалиди чију борбу и жртву вређају и понижавају; студенти, од чијег стандарда одвајају за организацију геј журки; омладина која неће да скандира издаји Србије; православни и остали верници традиционалних верских заједница који јавно промовисање хомосексуализма сматрају вређањем јавног морала; политички неистомишљеници свих врста који не подржавају овај погибељан пут у Европску Унију по сваку националну цену.

Шта да су сви они изашли за овај викенд? А имали су и те како права на то, јер их режим понижава и вређа у континуитету. У име свих њих говорио је протест породичних људи у суботу и протест Младе Србије у недељу.

Почетак

Политички и медијски послушници режима, могу ових дана покушавати да нас убеде да је на улици 9. октобра била шачица случајних пролазника, а да је сутрадан сва хулиганска Србија била у Београду. То, међутим, неће проћи! Прво, сви ми који смо за викенд били у Београду, знамо да смо тамо били да изразимо протест против режима који нас понижава и ради о глави обичном човеку и читавом народу и држави. Друго, не могу нам они који су претходни режим рушили на улици, навијаче проглашавали херојима демократије и за све то имали подршку споља, сада држати лекције о јавном реду и миру, сигурности грађана и имовине, и колективној безбедности. Више је него јасно да је гнев народа према отуђеном и ненародном режиму нарастао, да је режим изгубио сваки додир са стварношћу и да је за још који месец на власти спреман да жртвује све националне интересе, па и људске животе.

Улица као место живота

Постоје два пута. Први је да режим крене за даљим репресалијама: хапшењима, забраном патриотских организација, прогоном свих неистомишљеника и проширивањем листе за кривично гоњење на опозиционе странке. То би подразумевало проглашено или непроглашено ванредно стање и Сабљу 2, за њу се пуну деценију залажу другосрбијанци који би најрадије Србију ослободили и очистили од Срба. Уколико се режим определи за ову опцију, његов крај се убрзано приближава, ускоро ће се на улицама наћи сви они незадовољници режимом и следећи пут ће наступити заједно.

Други пут је да превлада разум и да се страсти смире, како би се смањиле друштвене тензије и спречио грађански рат. И у том случају, режим не сме бити аболиран за досадашњу кривицу понижавања Србије и његова смена мора доћи што пре. Од посебног је значаја да се прекине вређање и понижавање свега што је српско у нашем друштву, да Црква, патриотске организације и слободни интелектуалци добију простора на медијској и јавној сцени, како би се артикулисао глас народа који у овом тренутку нема свог заступника у политичком животу и на медијима. Уколико режим не обезбеди услове за отворене јавне расправе, не ослободи медије и не организује изборе - улица ће постати једино место на коме ће се даље развијати наш медијски и политички живот. Коме је то у интересу, има намеру да настави са репресалијама и режимским тоталитаризмом и Србију дефинитивно завије у црно. Онај у којем су остали последњи остаци демократских начела и патриотске одговорности, зауставиће се пред вољом народа и омогућити слободу за јавну реч, организовање и вољу народа на изборима. Уколико то не учини, речи попут издајника, тиранина, колонијалног управника, недемократе, квислинга и сличних, неће бити довољно прецизне да опишу актуелну власт и нову дефиницију даће улица.

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/1610--kuda-nas-vodi-poetak-bune-protiv-dahija

Биланс геј срама 10. октобра 2010.

Влада Србије и ЕУ силовали српски народ. Влада одговорна за насиље.

Биланс геј срама 10. октобра 2010.

Сексуални чин без одобрења је силовање, а управо то се догодило Србији и српском народу 10. октобра 2010. године. Најављена геј парада уз подршку Владе Србије и ЕУ, односно силовање Србије, претворило се, како је и очекивано у улични рат. Организовање геј параде у Србији, је исто што и организовање свињокоља у центру Техерана - безумље и провокација насупрот основним друштвеним вредностима! Борис Тадић и Цветковићева Влада Србије су подржали геј параду и нису хтели да је откажу упркос бројним упозорењима и безбедносним проценама - стога они и сносе главну одговорност за насиље које је ескалирало 10. октобра. Коришћени су гумени меткови, а парада је по писању дневног листа Прес коштала око 12 милиона евра! Велики део тога узет је грађанима Србије из државног буџета.

Геј парада је показала да државне установе делују против добробити народа и националног интереса по налогу ЕУ и САД. Страдали су озбиљно 10. октобра полицајци и омладина ради политичких поена Демократске странке (и њених савезника) и ради доказивања послушности Бриселу, а такође и ради задовољења перверзних идеја гејева. Геј парада је претходница ЕУ, она је један од услова које Србија испуњава ради кандидатуре за чланство у несрећној ЕУ. Многи учесници злокобне параде нису били део српске ЛБГТ популације, већ странци доведени како би се "напумпао број" и како би се створио привид бројности геј полулације; такође многи учесници нису геј већ су плаћени активисти који промовишу идеологију хомосексуализма. Гејеви не траже права, већ власт, што се могло видети по припремама параде, по узурпацији и срамном стављању државних установа на располагање геј лобију (који је један од најјачих у ЕУ), а и по маршрути поред највиших правосудних установа, министарстава и Владе Србије.

Геј лоби често своје неистомишљенике назива фашистима, чиме доказује своју патолошку природу, искључивост и нетрпељивост, односно примитивизам, а тиме се понижава и вређа већина грађана Србије, који су конзервативног васпитања за европске појмове. Треба приметити да је припрема геј параде довела до експанзије неонацизма и да је јавно наступање ЛБГТ организација доливање уља на ватру неонацизма, који се храни оваквим појавама, односно њиховим агресивним гушењем. Геј покрет и неонацизам су две неприхватљиве крајности, ако је (исправно) забрањен марш неонациста, требало је забранити и геј параду.

Борис Тадић није држава, Тадић није Србија. Важно је да се подсетимо ове истине, због ружне и диктаторске Тадићеве особине да се поистовећује са државом и да своје личне ставове проглашава за националне, тиме озбиљно прекорачујући своја овлашћења и не поштујући вољу народа. Тадић и други властодршци су покушали да нереде од 10. октобра (за које су одговорни), представе као напад вандала, хулигана на државу, а заправо ради се о томе да су делови државне власти са геј покретима уз подршку ЕУ напали омладину Србије, којој није био циљ да руши своју државу нити да се сукоби са полицијом, већ да се сачувају част и достојанство престонице. Подсетићемо властодршце да без народа нема државе - власт без подршке народа је репресивни апарат, а не држава!

Геј парада је смишљена провокација насиља, безбедносне експертске процене су јасно указивале на то да ће неколико хиљада, претежно младих људи, изаћи на улице да спречи геј параду, која по њима (и многим другима који се нису појавили на улици) урушава главне стубове националне културе, породице, вероисповедања и јавног морала. Док је између 5 и 7 хиљада полицајаца обезбеђивало анти-државну манифестацију у Београду, истовремено није одржан, због забране, државотворни скуп "Нови Пазар је Србија" најављен истог дана у Новом Пазару! Овим безумним одлукама државног врха Србија је осрамоћена и понижена, угрожен је територијални интегритет, дато је зелено светло сепаратизму и тероризму у Рашкој, нарушен углед Србије у свету, итд.

Након нереда, државни секретар Министарства правде Хомен, изјавио је да ће "одговор државе бити језив"! Ова изјава запрепастила је и уплашила многе грађане Србије и подсетила нас на најмрачније периоде нацистичке окупације и комунистичког тоталитаризма. Уместо да спрема "језив одговор" углавном малолетницима врелог темперамента, властодршцима би било боље да деци и младима обезбеде: здравствену заштиту, њиховим родитељима који их издржавају запослење, спортске терене, мање коцкарница и кладионица, културни и образовни програм на ТВ уместо примитивних "риелити" програма, ригорознију контролу продаје алкохола малолетницима, улице без дроге, не-уништавање зелених и спортских површина ради изградње паркинга и супер маркета, мање корупције и незаслужене друштвене неједнакости, мање неправедног раслојавања и заустављање пропасти средње класе, мање абортуса, итд. Развијено друштво се може остварити једино сарадњом и дијалогом омладине и власти, а не охолошћу, приморавањем, једностраношћу, аргументом подигнутог пендрека и сукобима који долазе до границе уличног рата. Понашање власти би се могло описати речима: Ми смо добри, него народ не ваља. Без конструктивне, позитивне самокритичности, неће бити напретка.

http://1389.org.rs/bilans-10.oktobra-2010.html