Србија између две НАТО листе
Завештање Микија Ракића и сцена коју је нацртао остаће нажалост још дуго оквир у коме ћемо се кретати. Пристојан човек може макар да разуме шта му раде и да каже „Хвала, у томе не учествујем“. Србија ово не заслужује и има потенцијал за много боље
У уторак, 21. јула, смо сазнали да су истога дана преминули двоје великана југословенске и српске уметности: Оливера Катарина и Драган Папић. Пошто живот пише романе, буквално дан раније добио сам прве примерке своје нове књиге Поп политика, у којој је у четвртом поглављу, посвећеном албуму Идола, „Одбрана и последњи дани“ испричана прича која повезује ово двоје великана.
Наиме, после чувене представе „Ослобођење Скопља“ коју је Љуша Ристић радио у СКЦ-у, следеће што је планирао за Дан младости 1981. била је замишљена представа под називом „Србија“. У ту сврху наговорио је директора Љубу Кљакића да двориште СКЦ претвори у кафану, са шанком и свиме што је за то потребно. У представи је требало да глуми Оливера Катарина. Услед сплета разних околности, Љуша је од пројекта одустао, али је шанк остао, претварајући двориште СКЦ у нешто што ће постати надалеко чувено као Башта СКЦ-а, место где су касније одржани бројни незаборавни концерти, где је недељом од девет била берза плоча итд.
Потенцијале простора први су схватили и подстакли управо Папић и два момка из уметничко-маркетиншко-музичког пројекта у коме је он учествовао са пет београдских момака под именом Дечаци, а затим Идоли. Дакле једног дана су се код Кљакића појавили Папић, Шапер и Дивљан и успели су да га наговоре да им организује концерт у овом новом простору. Љуба не само да је прихватио идеју, него су заједно решили да то буде први концерт у историји СКЦ за који ће се наплаћивати карте. Оне су распродате за свега пар сати, а концерт је изванредно прошао, Идоли су фаму подигли на још виши ниво, а Башта је постала важно место културе.
Објављена листа
Након одавања дужне почасти овим ствараоцима, вратимо се на актуелни тренутак. Запањујуће мало простора у медијима добило је Информерово објављивање списка људи који се налазе на радној верзији такозване студентске листе. И на једној, и на другој страни политичког спектра. Вучић се онако више ритуално осврнуо на то, а на оној другој страни Време је на врло тупав начин пробало да оспори валидност информације. Аргументи су били то што се нека имена понављају више пута и то што квота заступљености жена није испоштована.
Дакле ово јесте радна верзија, никако комплетна и завршена, али је она сасвим аутентична. Имао сам и сам прилику да видим тај списак са ознакама једног од факултета, а онда смо колеге и ја проверавали на разним странама и испоставило се наравно да то јесу имена и људи који фигурирају као кандидати. Дакле поуздано ћете на тзв. студентској листи видети бар три петине од ових имена, а ту су вероватно сва најважнија. Фале још нека, пре свега из Прогласа, али постоје тумачења да се једна озбиљнија екипа спрема за министарска и управљачка места.
Фале, наравно, и оно четворо који су ”изабрани” у савет РЕМ-а, премда то никако није права реч. Ради се о четворо активиста блиских студентској листи (наравно ниједан национално оријентисан) који су противзаконитим одлукама скупштине „активирали“ своје чланство у РЕМ-у након што су пре шест месеци поднели оставке јер је Вучић изиграо договор са ЕУ да препусти РЕМ странцима и блокадерима. Власт је спречила избор члана из мањинских заједница који би био део блокадерске већине, а ови су се из протеста повукли.
Е сад је уз посредовање Грађанских инцијатива, традиционално једне од најважнијих бриселских експозитура у Београду, испеглан случај јер ЕУ хоће да помогне Вучићу да штиклира неке захтеве. Ово четворо људи су, свесно кршећи закон, прихватили да се врате у РЕМ, знајући да ће Вучић тиме да обезбеди даљу блокаду рада и одлучивања ове институције, где због односа четири према четири неће бити могуће да се доносе одлуке.
Ови из власти их погрешно зову „нови лојалисти“, док они напросто раде оно што им је речено споља, чекајући могући тренутак кад ће власт поново да скине гаће и да им заиста да и петог члана. То уопште није немогуће јер Вучић, да би опстао на власти, сада даје све, а једино остаје питање тајминга. На пример, његови изасланици и инфраструктура жестоко раде на цепању српског политичког простора у Црној Гори и цепању српске цркве тамо, затим на подршци опозицији у Српској и покушају да помогну Блануши да победи Додиковог кандидата итд.
Плодови Ракићевог система
Но, вратимо се онима који се на листи налазе. Њихова имена коначно откривају стварну природу ових протеста, програмска начела, ставове о одређеним друштвеним и државним питањима и много тога другог. Чињеница да ће тако састављена листа да добије на наредним изборима најмање 35 посто је огроман успех процеса препарирања и дубинске окупације Србије, наравно реализован уз помоћ режима који, као што је Парезановић у књизи показао, управо наменски промовише такве кадрове, сматрајући националисте и патриоте за највеће непријатеље.
На овом месту треба поменути и Микија Ракића. Овај заборављени, већ једанаест година покојни човек, бивши шеф кабинета Бориса Тадића, вероватно је најважнији овдашњи креатор система који се данас заокружује. Наиме чињеница да ћемо у земљи у којој се 80 посто људи противи НАТО добити парламент са две НАТО листе, потпуно очишћен од и најмање странке која се противи НАТО-у је резултат фантастичне вишедеценијске операције коју је пре скоро 20 година водио поменути Ракић.
Мики Ракић је био главни оперативни играч и координатор процеса цепања Српске радикалне странке и креирања овог монструма који је већ 14 година на власти
То се наравно заснива на систематској превари српског бирачког тела и дубокој корупцији пословне, безбедносне, интелектуалне и тек на крају политичке елите, јер она више не постоји. Ракић, а затим Вучић су темељено уништили партијски систем Србије који је грађен деведесетих година. Зато сада уз једнократне преваре попут апстрактних „студената“ можете да попуњавате тај простор преко ноћи чим год хоћете, уз довољно пара и медијског простора.
Мики Ракић је био главни оперативни играч и координатор процеса цепања Српске радикалне странке и креирања овог монструма који је већ 14 година на власти. И процес је наравно од почетка вођен за овог човека, док је мучени Тома послужио као једнократни ован за отварање врата. Тиме је пре свега трећина националних и конзервативних бирача преведена на „европску“, а заправо на НАТО страну, где преко система корупције и превара опстаје упркос томе што мисли и осећа другачије.
Све што треба је онда да се остатак простора ојача и да се створи истинска НАТО странка, што се постиже најпре уништавањем националног простора, а затим његовим попуњавањем НАТО субјектима. Ово прво је урађено 2023, када је Вучић темељно почистио и заметке неког националног страначког простора, а затим омогућио да се та енергија преусмери ка тзв. студентском покрету који је наравно од почетка НАТО пројекат и треба да резултира управо оваквом листом коју сачињавају они за које је Сребреница непобитно геноцид, а ЕУ и НАТО немају алтернативу.
А листа је управо таква, уз неколико симболичних изузетака који би требало то да прикрију, попут можда академика Вукосавића који је ономад полемисао са Марком Булатом о томе да је ли је земља равна. На њој се налази очекиваних неколико спортиста, попут Видића и активисте Штимца (са све женом), као и Бодирога који је део херцеговачке екипе, врло заступљене у протестима. Ту је и Феђа из Синдиката који се вратио на мод из кампање 2000. Ту је наравно и онај професор активан на подкастима, али апсолутно нико од његових неколико сарадника, а да не говорим о њиховом тражењу да листа буде пола-пола у тој дивној симфонији националног и грађанског о којој слушамо две године.
Да скратим, листа нема ништа стварно национално у себи и то и јесте била идеја од почетка, о чему смо већ писали. Људи који воде овакве ствари су озбиљни и ништа се не препушта случају. Ево, пре неки дан причам са колегом, истакнутим националним интелектуалцем који се спрема за пензију. Ја га наивно питах кога оставља иза себе, да ли је имао асистента да обликује, а он ми лепо објасни да му никада нису дали да доведе асистента, да не би направили исту грешку као са њим.
Ко су људи на листи
Е сад, ко су људи на „студентској листи“? Најпре, наравно, ректор Ђокић као очекивани носилац, јер целу причу од фебруара прошле године, кад су се странци углавном повукли, пре свега носи такозвани ректорски колегијум, где су он и неколико декана, главних активиста. Затим тужитељ Јасмина Пауновић, један од носилаца покушаја да странци комплетно преузму тужилаштво и правосуђе, кадар повезан са БЦБП и целом окупационом структуром.
Затим Жељко Хубач, кадар врло укљученог позоришног еснафа, па Катарина Томашевић из Форума београдских гимназија, један од носилаца криминалне блокаде гимназија и основних школа, итд. Ту се налазе разни кадрови система невладиних организација, углавном зелени, црвени и ЛГБТ оријентисани кадрови са универзитета, активисти попут инжињера Ђајића, Златка Кокановића, бивши гувернер Шошкић као кадар новосадске Пајтићеве линије, активиста тзв. војног синдиката Новица Антић, локални НВО параполитички активисти попут Предрага Воштинића, затим најлибералнији преостали професор Богословског факултета, др Растко Јовић, уз ранијег професора Ненада Божовића, који је прошле године сам отишао са факултета због подршке блокадама, па сликарка и активиста Биљана Вилимон итд.
Ево да илуструјемо по местима. Са Педагошког факултета из Сомбора су три особе, професори Љубица Опарница, боље пласирана чак и од Јова Бакића, затим Снежана Гордић и Гордана Коздеровић. Баве се математиком, салмонелом и другим занимљивим научним питањима, објављују углавном на енглеском језику, и обично то буду колективи радови у којима има три до пет аутора. То је типични профил данашње квантофрене науке. Уважене колегинице немају никакве везе са друштвеном и политичком науком нити било какво политичко искуство колико знам. О идеолошком усмерењу не треба да трошим речи јер вам је профил студентских активиста ваљда јасан.
Добро, па како је могуће да ће национални бирачи за то да гласају? Тако што немају појма ко су ови „интелектуалци“ и професори, чиме се баве и шта заговарају
Нишки кадрови су јако занимљиви и следе традицију коју је поставио Растислав ЦЕУ Пешчаник Динић из ЗЛФ. Тамошња социологија и англистика су изгледа још црвенији и „урбанији“ од београдског универзитета, што је тешко замислити. На броју десет је Татјана Пауновић, регуларни сарадник Пешчаника, на месту 71. Немања Крстић, социолог који предаје социологију породице и промовише ЛГБТ агенду, на 126. Ирена Љубомировић, античар коју је Вучић прозивао као блиску сарадницу бившег неотитоистичког декана Наталије Јовановић (која је иначе дошла као напредњачки кадар), 182. Бојан Благојевић, филозоф и блиски сарадник Динића, 202. Александра Николајевић, идеолошки најближа Женама у црном, и да завршим са 224. доцентом социологије Милошем Јовановићем, снажним заговорником ЛГБТ агенде и богоборцем који је Свето причешће дефамирао као начин ширења заразе. Уважени колега наравно предаје социологију пола и рода.
Дакле ето те фине синтезе националног и грађанског која се претвара у бруталну неотитоистичку и леволибералну скупину, односно фул НАТО листу. Ова листа по ономе што можемо да видимо не прави се да се добију избори, већ да се уништи постојећа опозиција и промовише комплетно нова НВО екипа у политички покрет. Од некадашњих пет посто ЛДП-а, преко бајке о студентима и нашој деци доћи ћемо дотле да нам преко 35 посто парламента, а можда и свих 40 ако прође и неки остатак западне опозиције, стоји иза ЛДП програма.
Добро, па како је могуће да ће национални бирачи за то да гласају? Тако што немају појма ко су ови „интелектуалци“ и професори, чиме се баве и шта заговарају. У кампањи ћете, као и на Утиску недеље, да гледате неку децу која рецитују благоугодне пароле, ови кандидати ће бити у другом плану, а стварни организатори и потенцијални кандидати за министре далеко иза, ван домета јавности. Људи ће гласати за алтернативу јер не могу да трпе више ово што 14 година влада, желе да се боре против корупције итд.
Дакле, најпре ћемо имати парламентарне изборе (јер за разлику од председничких где нема кандидата, њих Вучић вероватно може да исконтролише) и после њих вероватно наставак исте власти, али још дубље увучене у НАТО агенду и нову, јачу опозицију ЛДП провенијенције, уз вероватно минималне остатке старе опозиције и по свој прилици ниједну националну странку у парламенту.
Завештање Микија Ракића и сцена коју је нацртао остаће нажалост још дуго оквир у коме ћемо се кретати. Пристојан човек може макар да разуме шта му раде и да каже „Хвала, у томе не учествујем“. Србија ово не заслужује и има потенцијал за много боље, колико год је обе ове струје систематски уништавале.
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Dejan Krsmanovic – Protest walk in Čačak/CC BY 2.0
БОНУС ВИДЕО:
.jpg){kind=link}