Народни генерал и издаја државе
Све личне и тешке трагедије које је доживео у породици, као и све ратне драме које је свакодневно проживљавао, нису сломиле челичног генерала као што га је сломила издаја, која није дошла од стране српског народа, већ од власти
Смрт генерала Ратка Младића у затвору Хага је по ко зна који пут показала како је симбиоза авнојевског и бриселског духа оковала Србију. Ћутање, забијање главе у песак, избегавање објава и наступа у јавности – и тек покоја изговорена или написана реченица – показују како се наша званична сцена понаша, „правећи се мртва док не прође медвед“ као у познатој анегдоти.
Једноставно, наши прваци и наше вође су препарирани авнојевским садржајем о априорном прихватању српске кривице и реакцијама покајничког ћутања у циљу незамерања са осталим југословенским народима. На ту подлогу је накалемљена бриселска племка која оплемењује плодове „мира у региону“ тако што затвара српска уста. Боље је прескочити реакције на овај догађај, или их пласирати као алиби у неке далеке дигиталне облаке – већинска су размишљања у српској умној, медијској и политичкој елити – јер због чега се замерати „комшијама у региону“, или родитељима у „великој европској породици“?
Ионако ћемо сви једнога дана бити заједно у истој над-држави када стигнемо на крај „европског пута који нема алтернативу“; и то не зато што желимо него што морамо, јер се баш много и не питамо – додаће напредњачка елита и прозападни еврофили да би умирили сопствену савест.
Али, генерал се упокојио у Господу управо у време великих раскрсница на којима нема више врдања. Својом смрћу у зору изборне кампање која ће се водити „на живот и смрт“ у Србији, као да је позвао сваког пред страшни суд. Нема више симулакрума: или ћутати и бити млак, и тако се сакрити у магли подаништва које прихвата туђи наратив као сопствену историју; или гласно изговорити оно што је очигледно: Ратко Младић је био српски херој кога је, на срамоту, издала сопствена држава.
Различити критеријуми
Пре опширније елаборације нареченог, било би упутно позвати се на једно тумачење истине саме по себи, односно истине у философским категоријама. Тачан резултат у природним наукама је супротан од нетачног резултата – писао је још дански физичар Нилс Бор – дакле, у природним наукама постоји једна истина, а све остало су неистине.
Међутим, у хуманистичким наукама најчешће је једној истини супротстављена друга истина – и обе су тачне. Преведено на језик актуелне теме: ако је за српски народ Ратко Младић херој, а за бошњачки народ непријатељ (да не користимо грђе формулације) – оба народа су у праву. Исто важи и са супротне стране: онај ко је бошњачки херој нема исту идентификацију и за српски народ.
Једини критеријум који се може поставити као универзалан за оба народа (односно за све народе у сличним ситуацијама) – и који би морао бити деполитизован, моралан и стручан – долази из домена историјске науке везано за постојање неког очигледног злочина и неспорне кривице неког хероја у њему.
Дакле, ако је неко доказани злочинац, онда и његова херојска улога у народу у чијем срцу има неспорно место, пада под велику сенку историје и затамњује углед тог народа. Најбољи пример су Хрвати код којих и даље значајан број сматра Анту Павелића за хероја. Историјска наука нема никаквих дилема да је Павелић као хрватски поглавник био коловођа геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, и најодговорнији за монструозне злочине какви нису запамћени на овим просторима.
У случају генерала Младића може бити спорна само његова евентуална улога у злочину у Сребреници. Међутим, пошто је Хашки трибунал вулгарно политизован суд који примењује селективну правду, бесмислено је узети његове одлуке као морално и историјски валидне. А и сама догађања у Сребреници су накнадно, због политизације, доведена под сумњу.
Прво је очигледно увеличан број убијених, а затим је, у западној режији, овом несумњивом злочину додата формулација геноцида. Геноцида није могло бити јер међу жртвама нема деце, жена, нити стараца, већ су стрељани углавном разоружани борци. Пре тога су отворени безбедносни пролази за извлачење цивила према Кладњу преко којих је пребачено око 25.000 људи. Нема никаквих идеолошких и програмских докумената који упућују на намеру геноцида.
Злочина свакако има у виду масовних стрељања, и тешко је наћи Србина који не саосећа са бошњачким жртвама и њиховим породицама. Међутим, конкретна улога Ратка Младића је врло упитна, што је показала његова одбрана. Очигледно је да Младић није издао наређење и да није организовао стрељања. Он је само 11. јула издао наређење за освајање Сребренице, а стрељања су се догодила од 13. до 16. јула.
Није био присутан на стрељањима, и издао је четири наређења у том периоду која упућују на непостојање његове улоге у тим злочинима. Такође, све снаге које су учествовале у овој операцији нису биле под Младићевом ефективном контролом, а посебно јединице МУП-а, и Младић није поседовао сазнање о размерама злочина у време догађања. Дакле, злочине које су вршили највећим делом српски осветници због претходних бошњачких злочина у Кравици и Братунцу, тешко да је одобрио или организовао генерал Ратко Младић.
Реакције на смрт
Срби у Републици Српској готово једногласно према генералу Младићу изражавају велико поштовање и трајну захвалност. Сматрају да у овом рату српски народ није претрпео геноцид – на просторима где се исти догодио током Другог светског рата – управо зато што је тамо војевао и командовао Ратко Младић. Исто мишљење имају и многи угледни интелектуалци у Србији, попут универзитетског професора историје Милоша Ковића.
Он сматра да ће тек проток времена омогућити мирнији суд о историјској улози генерала Младића, али и наглашава да је Младићевом заслугом избегнута трагедија српског народа попут оне из 1941. године, подвлачећи да је генерал Младић био изванредан војни старешина током читаве каријере, који је заклетву положио у СФРЈ – и ту заклетву одржао. У наставку закључује да историју не могу да пишу судски трибунали, него историчари.
Међутим, поводом смрти генерала Младића у хашком казамату, стигле су и неке сродне реакције ван српског простора. Руска Федерација – која се знатно отвореније и ангажованије борила за побољшање статуса генерала у хашком затвору од матичне српске државе – огласила се са највиших позиција у корист Ратка Младића. Било је и сличних индивидуалних реакција. Рецимо чешки новинар Радим Паненка је такође записао како је генерал Младић заслужан за то што се Србима у ратовима 90-их на босанско-херцеговачком простору није поновио геноцид.
Живот није мазио Ратка Младића који је одрастао у тешким условима. Као трогодишњак је остао без оца који је погинуо као партизански борац 1945. године у борби против хрватских усташа. Ово је била велика траума која је кроз живот пратила дечака из Калиновика, касније питомца војне академије, и бриљантног официра. Постоји опште сагласје у нашој војно-историјској заједници да је Ратко Младић у војничком смислу најрепрезентативнији наследник квартета чувених српских војвода: Мишића, Степановића, Бојовића и Путника.
Једне мркле ноћи за време рата у Босни, генерала Младића је у глуво доба пробудио тупи бол у грудима. Ускоро је зазвонио телефон, и тада је сазнао да је његова једина ћерка Ана извршила самоубиство. Доживео је античку трагедију да као отац сахрани сопствено дете. По његовој последњој жељи биће сахрањен управо поред ћерке на Топчидерском гробљу у Београду.
Међутим, све личне и тешке трагедије које је доживео у породици, као и све ратне драме које је имао свакодневно пред сузним очима, нису сломиле челичног генерала као што га је сломила издаја. Генерала Младића није издао српски народ, већ га је продала српска власт – зато српску државу у овом случају слободно можемо прогласити државом-издајником.
Рађање православца
Генерала Младића је ухапсила и предала хашком трибуналу власт у коалицији Бориса Тадића (ДС) и Ивице Дачића (СПС). Уколико је претходник Бориса Тадића са врха „жуте“ странке Зоран Ђинђић, симболично речено, својом главом платио ранију срамоту и издају, када је на Видовдан изручио бившег српског председника Милошевића – неко би могао протумачити да је у Младићевом случају Божја рука пала на Миодрага Микија Ракића. Овај прерано преминули високи функционер ДС-а и земљак Ивице Дачића из Житорађе преузео је на себе сву оперативу око хапшења и срамног изручења Караџића и Младића.
У том периоду је његов Житорађанин Ивица Дачић обављао функцију првог потпредседника Владе Републике Србије и министра унутрашњих послова – дакле, био је директно надлежан за ову работу. Пре тога, Мики Ракић је био познат само по томе што је у јавности словио за човека који је радо виђен гост у амбасадама англосаксонских држава. Када се услед тешке болести упокојио са непуних четрдесет година, државни врх на челу са Александром Вучићем је одлучио да Ракић буде сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Недалеко од гробова Андрића, Црњанског, Меше Селимовића, Киша, Павића, Булатовића, Душка Радовића, Добрице Ћосића, Лубарде, Паје Јовановића… Чиме је Мики Ракић заслужио пред историјом овакву почаст остаје нејасно: да ли хапшењем генерала Младића и Радована Караџића, очева оснивача Републике Српске, или истакнутом позицијом у хијерархији домаћих саговорника америчке и британске амбасаде?
На ово питање ће актуелна власт морати да пружи одговор кад-тад, а прст судбине побринуо се да генерал ипак не буде сахрањен на истој гробној алеји поред његовог издајника. Када се мало слегне прашина после генералове сахране, и када јесење лишће прекрије стазе које Топчидерским гробљем воде до Младићевог гроба, хоћемо ли тамо видети најодговорније за његову издају и предају како се кају? Хоћемо ли видети покајника Бориса Тадића? Или ћемо видети дежурног у свим актуелним српским издајама, Ивицу Дачића, како без икакве срамоте присуствује сахрани стојећи тик поред телевизијских камера, да га што крупније кадрирају?
Генерал Младић практично није изгубио ниједну битку на бојном пољу. Али све његове ратне победе мање сјаје од једног његовог другог тријумфа. Онога када је победио самог себе. Сетимо се, као дете погинулог партизанског борца које је отишло из сиромаштва у бели свет, добио је војну стипендију Титове армије. И читавог свог живота до рата је био Југословен, атеиста и Титов официр.
Генерала Младића је ухапсила и предала хашком трибуналу коалиција странака које су водили Борис Тадић и Ивица Дачић
Тако је и почео у рату, као храбри и професионални војник, али као официр са наслеђеном идеологијом југотитоизма. Позната је анегдота када у болници обилази рањене војнике који носе кокарде или друга српска традиционална обележја на капама и униформама, и Ратко Младић од њих тражи да их скину. Један од њих је био и трагично преминули Звонко Осмајлић, који одбија Младићеву наредбу и пита га за кога онда ратују ако скину српска обележја.
Како је пролазило време у рату, тако је и генерал Младић мењао своја идеолошка (југословенска) уверења према српским традиционалним вредностима. Скинуо је петокраку и ставио традиционалну српску официрску капу из Великог рата, са српском заставом као амблемом. Вратио се Богу и Српској православној цркви. На онај свет одлази као велики српски генерал и као православац. Они који су га издали данас су сигурно свесни једне истине: шта год да су радили и коме год да су служили – нису успели да у српском народу избришу уверење да је генерал Ратко Младић српски херој. Зато нека ти је вечна слава наш генерале.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: РТРС/Танјуг
БОНУС ВИДЕО:
