Роџер Вотерс на Савету безбедности УН: Русија је имала разлога за акцију у Украјини

nspm.rs

: Роџер Вотерс на Савету безбедности УН: Русија је имала разлога за акцију у Украјини. Оштро осуђујем инвазију, али најоштрије осуђујем и провокаторе који су до тога довели

:

~2 minutes

---

среда, 08. фебруар 2023.

Легендарни британски рок музичар и суоснивач групе Пинк Флојд Роџер Вотерс обратио се данас путем видео позива на састанку СБ УН у Њујорку, када је позвао на моментално постизање мира у Украјини.

"Инвазија Руске Федерације је незаконита и оштро је осуђујем. Такође, за ту акцију имали су разлога, тако да најоштрије осуђујем и провокаторе који су до тога довели", рекао је Вотерс.

Коментаришући континуирано наоружавање Кијева од стране Запада, музичар је указао да на свету постоје милијарде људи чији се гласови не чују и који "не профитирају од бескрајног рата" и који се залажу за моменталан прекид рата.

Вотерс је подсетио да је "једи или греј се" постао популаран слоган у Великој Британији, будући да значајан број људи не може да приушти оба, услед енергетске и економске кризе која је наступила након западних санкција Москви.

"Председниче Бајден, председниче Путине, председниче Зеленски, САД, НАТО, ЕУ, Русијо, молим вас да промените свој став одмах. Доведите до прекида рата у Украјини данас. То је само први корак, али од њега све проистиче", навео је Вотерс.

Роџер Вотерс је познат по противљењу Западу који снабдева Кијев оружјем усред руске специјалне војне операције у Украјини.

Он је у више наврата рекао да Украјином владају радикални националисти који су земљу довели на ивицу катастрофе.

(РТ Балкан)

 

fakti.org

Пророковић: Подлегање притиску под којим је сада Србија биће - катастрофа

4–5 minutes

---

КАО КАД НАМ ЈЕ ТИТО НАМЕТАО УСТАВ ИЗ 1974. – И САД НАС ПЛАШЕ ДА ЋЕ НАМ СЕ НЕБО СРУШИТИ НА ГЛАВУ

* Како нам се догодила 1974-та година? Како се у нашој јавности, политичкој пре свега, онако лако протурио устав који нам је 15 година касније донео грађански рат  и због којег и данас трпимо последице? Преговори о статусу КиМ, током последње деценије, и онога што се дешавало од 1966-те до 1974-те и промене устава, део су вишегодишњих процеса током којих је требало да се скува жаба

* Последице прихватања споразума, који је у средствима јавног информисања објављен, биће једнако катастрофалне као и последице нашег пристајања на устав из 1974-те. Зато мислим да је врло важно показати противљење том документу

* Ситуација јесте тешка, много је опасности и изазова пред нама, али и даље мислим да није катастрофална. Да би била катастрофална, неопходно је да они који постављају ултиматум имају снагу да против нас примене неке мере које најављују. Уопште нисам убеђен да они могу те мере да спроведу

__________________________________________________________

        Душан ПРОРОКОВИЋ

        ЗБОГ чега сам потписао Светосавски проглас за спас Косова и Метохије?

        Бавећи се политиком, научно-истраживачким радом и публицистиком, често сам себи поставио питање: како нам се догодила 1974-та година? Како се у нашој јавности, политичкој пре свега, онако лако протурио устав који нам је 15 година касније донео грађански рат  и због којег и данас трпимо последице?

        Сличности између процеса који траје, а везан је за преговоре о статусу КиМ током последње деценије и онога што се дешавало од 1966-те до 1974-те и промене устава, ту сличност видим у неколико ствари.

        И једно и друго су део вишегодишњих процеса током којих је требало да се скува жаба.

        И један и други су изразито недемократски, само што се то недемократско сада везује и за западне посреднике - где се разговара језиком ултиматума и финална верзија споразума пише без учешћа заинтересованих страна, какав је то манир, где може у савременим међународним односима да се то пронађе?

        У оба процеса смо имали образложење да ће нам се небо срушити на главу ако не пристанемо.

        У првом случају, уколико одустанемо од братства и јединства неће бити напретка и економског развоја. А данас, ако одустанемо од предаје Косова - неће бити наставка евроинтеграција, па нећемо моћи да добијамо повољне кредите и да шопингујемо у Бечу.

        Последице прихватања споразума, који је у средствима јавног информисања објављен, биће једнако катастрофалне као и последице нашег пристајања на устав из 1974-те.

        Те последице би биле очигледније и изразитије за деценију и по него данас.

        Зато мислим да је врло важно показати противљење овом документу, начину на који се покушава да се уведе у политички саобраћај и противљење објашњењима које можемо да чујемо.

Душан Пророковић

        Да додам на крају: ситуација јесте тешка, много је опасности и изазова пред нама, али ја и даље мислим да није катастрофална.

        Да би била катастрофална, неопходно је да они који постављају ултиматум имају снагу да против вас примене неке мере које најављују. Ја уопште нисам убеђен да они могу те мере да спроведу, макар њима и претили, како је то председник Републике у јавном обраћању то рекао, нити да им је у интересу да те мере против нас спроводу.

        Тако да мислим да је ово још један покушај да се изврши додатан притисак на Београд.

        Уколико бисмо ми на то пристали, уследила би катастрофа.

         Уколико не пристанемо, вероватно би се само ови преговори наставили.

 

standard.rs

Neoprostiva greška Imperije

Алистер Крук

13–16 minutes

---

Zapad je smatrao da je ekonomski kolaps Rusije nakon sankcionog napada toliko podrazumevajuća stvar, da nije ni razmatrao scenario u kojem će Moskva celom svetu otkriti recept za otpornost

Velika je pogrešna procena našeg doba – ona koja bi mogla da označi početak kolapsa dominacije američkog dolara, i stoga globalnog pokoravanja političkim zahtevima SAD. Ali njen najzlokobniji elemenat jeste usmeravanje SAD ka zagovaranju opasne ukrajinske eskalacije direktno protiv Rusije (u vezi sa Krimom).

Vašington se ne usuđuje – i zapravo ne može – da popusti kada je u pitanju primat američkog dolara. To popuštanje bi bio ključni znak 'američkog opadanja'. Tako je vlada Sjedinjenih Država talac svoje finansijske hegemonije, na načine koji se retko u potpunosti razumeju.

Bajdenov tim ne može da ustukne od svog fantazmagoričnog narativa o ruskom poniženju koje samo što nije nastupilo; njihov politički ulog je ogroman. Ipak, to je postalo egzistencijalno pitanje za SAD baš zbog početne pogrešne procene koja je vremenom nadograđivana do teze o posrnuloj Rusiji, koja samo što nije dožvivela kolaps.

Šta je onda ovo 'Veliko iznenađenje' – gotovo potpuno nepredviđeni događaj skorašnje geopolitike koji je uzdrmao američka očekivanje, i koji odvodi svet na ivicu provalije?

Otpornost kao iznenađenje

To je, jednom rečju, Otpornost. Otpornost koju je pokazala ruska ekonomija nakon što je Zapad usmerio celokupnu silinu svojih finansijskih resursa da slomi Rusiju. Zapad se ustremio na Rusiju na svaki zamislivi način – putem finasijskog, kulturnog i psihološkog rata – i sa pravim vojnim ratom koji mu je usledio.

Ipak, Rusija je preživela, i to relativno neokrnjena. Ona deluje sasvim dobro – možda bolje, čak, nego što su mnogi ruski insajderi očekivali. Obaveštajne službe zemalja anglosfere uveravale su lidere Evropske unije da ne brinu; da je u pitanju čist zicer. Putin ni na koji način ne može da preživi. Brzi finansijski i politički kolaps, obećavali su, izvestan je ishod cunamija zapadnih sankcija.

Njihova analiza predstavlja obaveštajni promašaj uporediv sa nepostojećim iračkim oružjem za masovno uništenje. Ali umesto da dođe do kritičkog preispitivanja, pošto događaji nisu usklađeni sa prethodnim predviđanjima, oni su odlučili da podignu uloge. Međutim dva promašaja tog reda veličina su jednostavno previše.

Zašto ova 'promašena očekivanja' čine tako veliki međunarodni obrt našeg doba? Zato što Zapad strahuje da njegove pogrešne procene mogu da dovedu do kolapsa dolarske hegemonije. Ali strahovanje se proteže dalje od ovog pojedinačnog činioca – (koliko god ostvarenje ovog, jednog činioca, bilo loše iz američke perspektive).

Spoljno usmeravanje

Robert Kejgan je potcrtao kako je usmeravanje spoljašnosti (external forward motion) i američka 'globalna misija' žila kucavica američkog unutrašnjeg političkog ustrojstva – više nego bilo koji nedorečeni nacionalizam, ukazuje profesor Pol[1]. Od zasnivanja zemlje, Sjedinjene Države su bile ekspanzionistička republikanska imperija; bez usmeravanja spoljašnosti, građanske veze i domaće jedinstvo postaju upitni. Ukoliko Amerikanci nisu povezani ekspanzivnom republikanskom veličinom (greatness), koja svrha, pita se profesor Pol, povezuje ove razdeljene rase, verska i ideološka uverenja i kulture? (Kultura 'osvešćenosti' (Woke) ne nudi rešenje, s obzirom da pre unosi nove podele, nego što predstavlja središte oko kojeg bi se moglo izgraditi jedinstvo.)

Suština je u tome da je Ruska Otpornost, jednim udarcem, potresla staklenu glazuru zapadnih uverenja o sopstvenoj sposobnosti 'upravljanja svetom'. Nakon nekoliko zapadnim promašaja usredsređenih prema promenama režima vojnim operacijama 'šoka i zapanjenosti' (shock-and-awe), čak su i tvrdokorni neokonzervativci – do 2006. godine – prihvatili da instrumentalizacija finansijskog sistema (weaponised financial system) jeste jedini način da se 'obezbedi Imperija'.

Ali ovo uverenje je sada uzdrmano – i države širom sveta su na to obratile pažnju.

Veliki razotkrivač

Šok koji je izazala pogrešna procena je tim veći što je Zapad prezrivo sagledavao Rusiju kao nazadnu ekonomiju, sa brutodruštvenim proizvodom koji je u rangu sa Španijom. U intervjuu za Figaro prošle nedelje, profesor Emanuel Tod istakao je da Rusija i Belorusija, uzete zajedno, čine svega 3,3 odsto svetskog brutodruštvenog proizvoda. Francuski istoričar se stoga zapitao, 'kako je onda moguće da su ove države u stanju da pokažu toliku otpornost – suočene sa punom snagom finansijskog napada?'

Pa, prvo, kao što je istakao profesor Tod, BDP kao mera ekonomske otpornosti u potpunosti je fiktivan. Suprotno svom nazivu, BDP meri samo agregatnu potrošnju. I veliki deo onoga što se beleži kao 'proizvodnja', poput prenaduvanih računa za zdravstvenu negu u SAD i (rečeno uz veliku dozu ironije) usluga poput stotina visoko plaćenih ekonomskih i bankarskih analitičara, zapravo nije prozvodnja već 'mehur od sapunice'.

Muškarac sa zaštitnom maskom na licu ulazi u zgradu Njujorške berze na Volstritu (Foto: Reuters/Lucas Jackson)

Ruska otpornost, Todovi navodi svedoče, dolazi otuda što Rusija ima stvarnu proizvodnu ekonomiju. 'Rat je ultimativni test političke ekonomije', istakao je. 'Rat je Veliki razotkrivač (Great Revealer)'.

Pa šta je onda rezotkriveno? Razotkrivena je još jedna prilično neočekivana i šokantna činjenica – ona koja zbunjuje zapadne komentatore – Rusija nije ostala bez raketa. Kako 'ekonomija veličine Španije', pitaju se zapadni mediji, može da izdrži dugotrajni rat iscrpljivanja protiv NATO a da ostane bez municije?'

Ali, kako je Tod istakao, Rusija je uspela da održi svoje snabdevanje oružjem zato što ima stvarnu ekonomiju proizvodnje koja je sposobna da snabdeva ratni napor – čime Zapad više ne raspolaže. Zapad, sa fiksacijom obmanjujućom metrikom BDP-a – i uz svoju pristrasnost koja minimizuje negativne ishode (normalcy bias) – zaprepašćen je da Rusija ima kapacitet da prevaziđe oružane inventare NATO. Rusiju su zapadni analitičari opisivali kao 'tigra od papira' – što je oznaka koja sada više pristaje NATO-u.

Prizivanje istorije

Ostatak sveta nije propustio da uoči važnost 'Velikog Iznenađenja' – ruske otpornosti – proistekle iz stvarne ekonomije proizvodnje nasuprot očigledne slabosti hiperfiskalizovanog zapadnog modela koji pokušava da nagrabi municiju.

Ovde se možemo pozvati na daleku istoriju. U predvečerje Prvog svetskog rata, britanski establišment je bio zabrinut da bi mogao izgubiti nadolazeći rat sa Nemačkom: britanski bankari su bili skloni da daju kratkoročne zajmove, u maniru 'upumpaj i naplati', dok su nemačke banke direktno investirale u dugoročne industrijske projekte stvarne ekonomije – i stoga se smatralo da je Nemačka sposobnija da bolje održi snabdevanje ratnim materijalom.

Čak i tada, anglo-elite su uviđale inherentne slabosti visoko fiskalizovanog sistema, što su kompenzovale jednostavnom eksproprijacijom resursa ogromne Imperije kako bi finansirali pripreme za nadolazeći Veliki rat.

Pozadina je da su SAD nasledile britanski finansijski pristup koji je potom ušao u turboubrzanje kada su SAD prinuđene da odustanu od zlatnog standarda [pritisnute] narastajućim budžetskim deficitom. Sjedinjenim Državama bilo je potrebno da privuku svetsku 'štednju' u SAD, uz pomoć koje bi finansirale deficite nastale Vijetnamskim ratom.

Ostatak Evrope od 19. veka naovamo bio je oprezan prema anglo-modelu Adama Smita. Fridrih List je prigovarao kako Britanci pretpostavljaju da je krajnja mera društva uvek njegov nivo potrošnje (rashoda, otkuda potiče metrika brutodruštvenog proizvoda). Na duge staze, zagovarao je List, dobrobit društva i njegovo ukupno bogatstvo nisu određeni time šta društvo može da kupi, već time šta može na dugi rok da napravi (odnosno vrednostima koje dolazi iz realne, samoodržive ekonomije.)

Nemačka škola zastupa stav da će insistiranje na potrošnji na kraju krajeva biti samoporažavajuće. Ono će odvlačiti sistem od stvaranja bogatstva, i na kraju će dovesti do toga da nije moguće toliko trošiti, ili da nije moguće toliko uposliti. List je bio u pravu u ovoj analizi.

'Rat je – završni test – i Veliki razoktrivač (Great Revealer)' (prema Todu). Koreni alternativnog ekonomskog gledišta su istrajavali i u Nemačkoj i u Rusiji (sa Sergejom Viteom), uprkos doskorašnjoj prevlasti hiperfiskalizovanog anglomodela.

Putevi 'evroazijske ere'

I sada sa 'Velikim Razotkrivanjem', fokusiranje na realnu ekonomiju je ključni element Novog globalnog poretka, što ga dramatično razlikuje po ekonomskom sistemu i po filozofiji na kojoj je zasnovan u odnosu na zapadnu sferu.

Novi poredak razlikuje se od starog ne samo u pogledu ekonomskog sistema i filozofije, već i kroz rekonfiguraciju nervnog sistema kroz koji se odvija trgovina i kulturna razmena. Stari trgovinski putevi se zaobilaze i ostavljaju da venu – kako bi bilo zamenjeni vodenim rutama, naftovodima, gasovodima i koridorima koji zaobilaze sva uska grla preko kojih Zapad može fizički da kontroliše trgovinu.

Rukovanje Ibrahima Raisija i Vladimira Putina u Samarkandu, septambar 2022. (Foto: middleeastmonitor.com)

Severo-istočni arktički prolaz, na primer, otvorio je unutarazijsku trgovinu. Neiskorišćena naftna i gasna polja na Arktiku na kraju će popuniti potrebe za snabdevanjem proistekle iz ideologije koja nastoji da okonča investicije velikih zapadnih naftnih i gasnih kompanija u fosilna goriva. Severno-južni koridor (sada otvoren) povezuje Sankt Peterburg sa Mumbajem. Druga komponenta povezuje vodne pravce od severne Rusije do Crnog mora, preko Kaspijskog jezera i odatle prema jugu. Očekuje se da još jedna komponenta poveže kaspijski gas iz Kaspijske mreže gasovoda južno do gasnog čvorišta u Persijskom zalivu.

Gledano na ovaj način, deluje kao da su se neuronske veze mreže stvarne ekonomije pomerile sa Zapada nakon čega su uspostavljene na novim lokacijama na Istoku. Ako je Suec bio vodni put evropske ere, a Panamski kanal predstavljao 'Američki vek', onda će severo-istočni arktički vodni pravac, koridor Sever-Jug i afrička železnička mreža biti putevi 'evroazijske ere'.

U suštini, Novi poredak se priprema da izdrži dugotrajni ekonomski sukob sa Zapadom.

Ponzijeva šema

Vratimo se na 'šokantnu pogrešku' (Egregious Miscalculation). Ovaj nastajući Novi poredak egzistencijalno ugrožava dolarsku hegemoniju – Sjedinjene Države su zavele ovu hegemoniju zahtevom da se cene nafte (i drugih osnovnih dobara) iskazuju u dolarima, i omogućavanjem pomamne fiskalizacije tržišta imovine u SAD. Samo ova potražnja za dolarima omogućuje Sjedinjenim Državama da finansiraju svoj budžetski deficit (i vojni budžet) iz ničega.

U ovom pogledu, ova visoko fiskalizovana dolarska paradigma ima osobine koje podsećaju na sofisticiranu Ponzijevu šemu: ona privlači 'nove investitore' namamljene mogućnostima kreditiranja sa nultim troškovima i obećanjima 'sigurnog' povrata (aktivom koja se stalno gura naviše likvidnošću Federalnih rezervi). Ali zov 'sigurnog povrata' prećutno je osiguran napumpavanjem jednog mehura za drugim, u sve dužem nizu mehura – naduvavanim po niskim cenama – pre nego što konačno budu odbačeni. Proces se zatim ponavlja, iznova i iznova.

U ovome je suština stvari: kao i izvorna Ponzijeva prevara, ovaj sistem se oslanja na stalni, i rastući, priliv novog novca u šemu, za kompenzovanje 'isplata' (finansiranje rashoda američke vlade). Što znači da američka hegemonija sada zavisi od stalne prekomorske dolarske ekspanzije.

I kao i sa svakom drugom čistom Ponzijevom šemom, kada priliv novca presahne, ili kada potraživanja za isplatama narastu, šema propada.

Da bi se sprečilo da svet odustane od dolarske šeme za novi globalni trgovinski poredak, naređeno je da se pošalje signal krvničkim napadom na Rusiju, što je bilo upozorenje da svako ko napušta šemu na sebe navlači sankcije američkog Ministarstva finansija koje će skršiti njegovu ekonomiju.

Saterani u ćošak

Ali onda dolaze dva događaja koja menjaju situaciju, jedan za drugim: inflacija i kamatne stope penju se naviše, obarajući vrednost dekretnog novca (fiat money) i potkopavajući obećanje 'osiguranog povrata'; i drugi, Rusija nije doživela kolaps suočena sa finansijskim Armagedonom.

'Dolarska Ponzijeva šema' pada; padaju američka tržišta; pada vrednost dolara (u odnosu na osnovna dobra).

Ovu šema bi mogla biti narušena 'ruskom otpornošću' – i time što se veći deo planete svrstava u odvojeni ekonomski model, koji više nije zavistan od dolara za podmirivanje svojih trgovinskih potreba (to jest, novi 'novčani priliv' u dolarsku Ponzijevu šemu se umanjuju, baš kako 'novčani odliv' eksplozivno raste, sa potrebom SAD da finansiraju sve veće deficite, sada domaćim izvorima).

Sat u Njujorku pokazuje iznos nacionalnog duga SAD, 30. novembar 2017. (Foto: Shannon Stapleton/Reuters)

Vašington je očigledno napravio stratosferski veliku grešku misleći da ne nakon sankcija ruski kolaps pitanje trenutka; nešto što je toliko samopodrazumevajuće da ne zahteva pažljivo preispitivanje.

Stoga je Bajdenov tim saterao Sjedinjene Države u tesni ukrajinski 'ćošak'. Ali u ovom stadijumu – realno posmatrano – šta Bela kuća može da uradi? Ona ne može da odstupi od narativa 'predstojećeg ruskog poniženja' i poraza. Oni ne mogu da dopuste da narativ propadne zato što je postao egzistencijalna komponenta borbe za očuvanje onog što se može sačuvati od 'Ponzijeve šeme'. Priznati da je Rusija 'pobedila' isto je što i reći da 'Ponzi' mora da obustavi dalje isplate (baš kao što je Nikson uradio 1971. godine tako što je okončao mogućnost povlačenja sredstava sa 'zlatnog šaltera').

Komentator Ives Smit je provokativno zapazio – 'Šta ukoliko Rusija ubedljivo pobedi – a opet zapadna štampa odluči da to prećuti?' Pretpostavljamo da bi u takvoj situaciji ekonomsko sukobljavanje između Zapada i Novog globalnog poretka moralo da eskalira u obuhvatniji, duži rat.

Prevod M. M. Milojević/Novi Standard

Naslovna fotografija: AP Photo/Manuel Balce Ceneta

Izvor: Strategic-culture.org

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Davos je izgubio značaj

Синиша Љепојевић

6–7 minutes

---

Ovogodišnji, nedavno održani samit Svetskog ekonomskog foruma u Davosu nije doneo nove ideje ali je pokazao da je taj doskorašnji duhovni izvor Zapada potpuno izgubio značaj. Davos je i simbol urušavanja institucija decenijske dominacije Zapada i njihove marginalizacije u savremenim globalnim kretanjima.

Forum u Davosu je formiran 1971. godine, u vreme kada je Amerika gradila razne neformalne grupe, od G7 do Trilateralne komisije, kako bi eliminisala zvanične međunarodne institucije nastale posle Drugog svetskog rata i izvan njih nametala odluke u svom interesu, lažno se predstavljajući kao međunarodna zajednica.

Autor ideje o formiranju Svetskog ekonomskog foruma je Henri Kisindžer u vreme kada je bio profesor na Harvard univerzitetu pri kojem je forum i trebalo da radi. Ali, hteo se izbeći utisak da je to američka institucija, pa je odlučeno da bude u Švajcarskoj, „neutralnoj zemlji", u Davosu.

Kao osnivač je, međutim, predstavljen Klaus Švab, bivši Kisindžerov student, nemački državljanin.

Potrošeni model

Decenijama se u Davos išlo kao na hadžiluk, bio je mesto hodočašća i poklonjenja nevidljivom bogu koji kreira savremeni svet. Bio je Meka takozvanog neoliberalnog modela društva koji je harao planetom; onaj ko mu se nije povinovao proglašavan je za otpadnika i neprijatelja. Taj model je uništio mnoge ekonomije i društva i pretvorio se u instrument pljačke koji je, na kraju, oslabio i sam Zapad. Davosov model društva je potrošen i postao je izvorište destrukcije. Doduše, tamo se još uvek mogu sresti neki ljudi koje je u normalnim okolnostima teško videti. Ali, to više nema značaja. Davos je, kao i drugi skupovi, postao velika i veoma skupa pričaonica kojoj više malo ko veruje.

Ovogodišnji samit nije imao novih ideja a učesnici su se bavili svime onim čime se već godinama bave grupe koje je osnovao Zapad. To su „održivi razvoj, energetska tranzicija, zelena agenda, stabilizacija trgovinskih lanaca i investicija".

Davos (Foto: Tanjug/AP Photo/Markus Schreiber)

Ukazano je i na aktuelne probleme, od rata u Ukrajini preko krize troškova života do kamatnih stopa koje su na istorijski visokom nivou. Najiskrenija je bila direktorka Međunarodnog monetarnog fonda Kristalina Georgieva koje je iznela procene da će globalna ekonomija ove godine dostići dno i da će doći do dodatnog usporavanja privrednog rasta. Procene su da će na globalnom nivou privredni rast biti oko 2,7 odsto.

Skup u Davosu je simbolizovao i opštu zabrinutost da živimo u vremenu „kockanja sa svetskom ekonomijom" što je preveliki rizik, a izrastaju ekonomski moćne zemlje izvan Zapada koje funkcionišu po drugačijim pravilima. Globalna nesigurnost se manifestuje strateškim gomilanjem zaliha.

Zvanična vizija Davosa o funkcionalnoj globalnoj ekonomiji je doživela neuspeh i nikako da pokaže znake oporavka. U takvom ambijentu, opšta je ocena, mada još ne i otvoreno priznanje, da Davos gubi bilo kakav značaj.

U Davosu ove godine nije bilo velikih imena, a i oni koji su bili više su izgledali zabrinuto i žalili su se na „geopolitičke pretnje", što je šifra za Rusiju i Kinu. Klaus Švab je te praznine formulisao kao „saradnju u rascepkanom svetu". Ali, strepnja i osećaj nemoći se nisu mogli prikriti.

Zbog sebe, ne zbog Ukrajine

Umesto rasprava o ekonomiji ponuđene su već viđene formule o ratu u Ukrajini uz jednoglasnu propagandu da Ukrajina „ne sme izgubiti".  Tu mantru je ipak razbila direktorka američke Nacionalne obaveštajne službe Avril Hejns ocenom da bi „poraz Ukrajine imao globalne posledice, posebno – po snagu saveza Zapada, koji brani svoje interese. Sada se odlučuje i o tome kako ćemo rešavati krize u budućnosti." Prema njenim rečima, Zapad pomaže Kijevu ne zbog Ukrajine, već zbog sopstvenih interesa.Ali sve se ipak svelo na promociju Olene Zelenski, supruge ukrajinskog predsednika, koja je izgovarala poznate fraze o naoružavanju Ukrajine ali je i predstavniku Kine, vicepremijeru Liu Heu, predala i pismo za kineskog lidera Si Đinpinga u kome ga, kako je objavljeno, „poziva da prestane sa podrškom Rusiji".

To je tipična američka detinjasta politika. Ko je supruga ukrajinskog ratnog predsednika da se obraća lideru najmoćnije svetske ekonomije i velike sile, i da li zaista neko može da poveruje da će kineski lider „poslušati" Olenu Zelenski? Ali, to je još jedna potvrda da Amerika ne odustaje od „ideje" da posvađa Kinu i Rusiju. Neverovatna upornost u pogrešnim procenama. Olena Zelenski je u Davos stigla iz Londona gde sa dve ćerke živi već dugo.

Nada iz Kine

Pored te besmislice sa pismom, predstavnik Kine He je i jedini koji je u Davosu rekao nešto što bi moglo biti važno. On je rekao da se Kina konačno, posle zatvaranja zbog korona virusa, sve više oslanja na razvoj domaćeg, unutrašnjeg tržišta ali ostaje i dalje otvorena za međunarodne kompanije. To je jedino što je donelo neku nadu učesnicima u Davosu.

Osnovna poruka ovogodišnjeg Davosa je da kolektivni Zapad nema snage niti ideja kako da iskorači iz začaranog kruga destrukcije modela društva koji decenijama promoviše upravo Svetski ekonomski forum. Niko među liderima Davosa niti zna šta bi trebalo da se uradi, niti ima bilo kakve snage za iskorak. Sve se svelo na narativ, na propagandu; nemaju plan B za krizu koju su sami izazvali.

Ljudi prolaze pored zida na kojem je logo Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, 20. 2019. (Foto: Stefan Wermuth/Bloomberg via Getty Images)

I dok Davos nastavlja sa starim pričama potpuno se ignoriše činjenica da na jednom drugom delu planete nastaje potpuno drugačiji svet koji ne čeka da se Zapad „probudi". Nastaje novi model saradnje među državama, drugačiji finansijski sistem sa nacionalnim valutama, svet sa prirodnim resursima i industrijom i integracijama koje će obeležiti epohalne promene i 21. vek. O tome nije bilo reči, nego je samo usput svedeno na „geopolitičke pretnje".

Davos je decenijama u medijskoj propagandi predstavljan kao neka vrsta „svetske vlade". Ali ta „vlada" je sada samo nemi posmatrač istorije u nastajanju.

 

Mijačić: Francusko-nemački plan ima za cilj da Slovačka, Grčka i Rumunija priznaju Kosovo

kosovo-online.com

Mijačić: Francusko-nemački plan ima za cilj da Slovačka, Grčka i Rumunija priznaju Kosovo - Kosovo Online

~3 minutes

---

Sporazum Beograda i Prištine koji je u najavi biće sporazum koji predstavlja posebnu bitku za kosovske Srbe, jer ako sad ne rešimo zaštitu kolektivnih prava kosovskih Srba to nećemo moći da uradimo ni u jednom sledećem, rekao je danas koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine Dragiša Mijačić.

Mijačić je tokom panel diskusije Nacionalnog konventa "Nemačko-francuski predlog sporazuma o normalizaciji – mnogo buke (ni) oko čega?!", naveo i da je pomenuti sporazum najavljen kao međusporazum, međukorak, a ne kao konačni koji će rešiti odnose između Beograda i Prištine".

"Konačni sporazum će se formalizovati kroz ulazak Srbije u EU kada će biti zahtevano zvanično priznanje Kosova od Srbije. Međutim, nakon ovog sporazuma ostaće samo ta tačka da Srbija prizna Kosovo. Bez obzira što ovo nije konačan sporazum i ostavlja mogućnost političarima u vlasti i opoziciji da pričaju o crvenoj liniji Srbije da ne prizna Kosovo, sve ostalo je deo", rekao je Mijačić.

On je između ostalog naveo i da pomenuti francusko-nemački sporazum ima i za cilj da se stvore elementi da "Slovačka, Grčka i Rumunija priznaju Kosovo".

"Ne znamo kako će Španija i Kipar reagovati, ali ove tri zemlje (Slovačka, Grčka i Rumunija) čekaju da se Kurti i Vučić rukuju i oni će priznati Kosovo", rekao je Mijačić.

Igor Novaković iz ISAC fonda izjavio je da nije siguran da će do "ovog sporazuma doći, jer politička elita u Prištini želi da se Srbija na neki način prizna Kosovo i to je iz njihove perspektive uslov za dijalog".

"Da li su oni spremni da odustanu od te pozicije nisam siguran". 

Stefan Vladisavljev iz Fondacije BFPE za odgovorno društvo naveo je da je "izrečen stav da je nagoveštaj priznavanja pet država EP koje sada ne priznaju Kosovo preduslov za budući sporazum i da su zatražena uverenja da se to osigura".

"Saglasio bih se da se može kvalifikovati kao politički sporazum i bilo je za očekivati da će se desiti politički pritisci i zaista mislim da smo došli u situaciju da nemamo više nikakvu šargarepu koja se nudi pre svega Srbiji i da je došlo vreme za štapove. Na žalost ovaj sporazum ne garantuje ništa, nije pravno obavezujući i sutra se možemo vratii na status kvo i novo zaoštravanje odnosa, mada ne znam da li je to moguće s obzirom na angažman međunarodne zajednice".

Novinarka Sonja Sovrlić rekla je da joj pomenuti sporazum liči na neki "Brisel 2".

"Pre bilo kakvog prihvatanja nacrta ovog sporazuma, mnogo koraka je pre toga i oni nisu jednostavni".

 

Danas: Evropski plan za Kosovo u 10 tačaka: Šta piše u dokumentu o kojem će raspravljati Vučić i Vlada? -

kossev.info

Danas: Evropski plan za Kosovo u 10 tačaka: Šta piše u dokumentu o kojem će raspravljati Vučić i Vlada? - KoSSev

Danas

6–8 minutes

---

U članu 4 „evropskog" predloga „osnovnog sporazuma Kosova i Srbije", koji je Danas objavio, navodeći da ga je dobio diplomatskim kanalima, piše da Srbija i Kosovo polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime.

„Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji", eksplicitno se navodi u tom članu, od ukupno deset.

Zajednica srpskih opština se u ovom dokumentu, koji već kruži društvenim mrežama, konkretno ne pominje, već se o njenom osnivanju može zaključiti posredno, preko ostalih članova.

Tako u članu 10 piše: „Obe strane potvrđuju svoje obaveze za sprovođenje svih prethodnih sporazuma", navodi Danas.

Podsetimo, nakon posete „petorke", predstavnika EU i SAD, u petak, 20. januara, predsednik Srbije je rekao da su razgovori bili vrlo teški, „možda i najteži koje smo imali", odnosno da je to je bila otvorena diskusija o onome „oko čega smo saglasni to je da zamrznuti konflikt nije rešenje".

„Kao predsednik Srbije danas sam nedvosmisleno bio suočen sa problemima i izazovima koji bi bili stavljeni pred našu zemlju ukoliko se ne bi usaglasili sa predloženim planom", naveo je.

On je danas pozvan na sednicu Vlade Srbije u 11.00, nakon koje će se u 20.00 časova obratiti javnosti.

Predsednik Srbije je juče ponovio da su pred Srbijom „najteži dani", a premijerka Ana Brnabić ponovila je predsednikove reči da u okviru razgovora o prihvatanju francusko-nemačkog predloga, „jednu stvar ne možemo da damo".

Integralna verzija dokumenta takozvanog francusko-nemačko predloga, koji je Danas dobio i koji je već „procureo" na društvene mreže je u nastavku teksta.

Tekst „evropskog" predloga „osnovnog sporazuma Kosova i Srbije", 20.1.2023.

Svesni svoje odgovornosti za održavanje mira;

Posvećeni doprinosu plodnoj regionalnoj saradnji i bezbednosti u Evropi;

Shvatajući da su nepovredivost granica i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao i zaštita nacionalnih manjina, osnovni uslovi za mir;

Postupanje na osnovu istorijskih činjenica i bez prejudiciranja različitih stavova stranaka o osnovnim pitanjima, uključujući pitanje statusa;

Sa željom da se stvore uslovi za saradnju partija u korist naroda,

Dogovara se sledeće:

Član 1

Stranke će međusobno razvijati normalne, dobrosusedske odnose na bazi jednakih prava.

Obe strane će međusobno priznati relevantna dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, tablice vozila i carinske pečate.

Član 2

Obe strane će se rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava i nediskriminacije.

Član 3

U skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, strane će sve međusobne sporove rešavati samo mirnim sredstvima i uzdržaće se od pretnje ili upotrebe sile.

Član 4

Stranke polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime.

Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.

Član 5

Obe strane će podržati njihove težnje da postanu članice Evropske unije.

Član 6

Iako ovaj osnovni sporazum predstavlja važan korak u normalizaciji, obe strane će nastaviti proces dijaloga koji vodi EU novim zamahom, što će dovesti do pravno obavezujućeg, sveobuhvatnog sporazuma za normalizaciju odnosa.

Strane su saglasne da će u budućnosti produbljivati saradnju u oblastima privrede, nauke i tehnologije, saobraćaja i povezanosti, odnosa u pravosuđu i provođenju zakona, pošte i telekomunikacija, zdravstva, kulture, vere, sporta, zaštite životne sredine, nestalih lica. i druge oblasti, slično kroz postizanje konkretnih sporazuma.

Član 7

Obostrano se zalaže za postizanje konkretnih aranžmana, u skladu sa relevantnim instrumentima Saveta Evrope i korišćenjem postojećih evropskih iskustava, kako bi se obezbedio odgovarajući nivo samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu i mogućnost pružanja usluga na Kosovu, nekih specifičnih oblasti, uključujući mogućnost finansijske pomoći Srbije i direktne kanale komunikacije između srpske zajednice i Vlade Kosova.

Stranke će formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i obezbediti visok nivo zaštite srpskog verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima.

Član 8

Stranke će razmeniti stalne misije. Oni će se nalaziti u sedištu dotične vlade.

Praktična pitanja u vezi sa raspoređivanjem misija biće obrađena posebno.

Član 9

Obostrano je konstatovana posvećenost EU i drugih donatora da kreiraju poseban paket finansijske pomoći za zajedničke projekte stranaka za ekonomski razvoj, povezanost, zelenu tranziciju i druge ključne oblasti.

Član 10

Strane će uspostaviti zajedničku komisiju, kojom će predsedavati EU, koja će pratiti sprovođenje ovog sporazuma.

Obe strane potvrđuju svoje obaveze za sprovođenje svih prethodnih sporazuma.

Живадин Јовановић: УЛТИМАТУМ Licni stav

Живадин Јовановић                                                                                       21.јануар 2023.

 

УЛТИМАТУМ

 

Уколико је текст „Основног споразума" о Косову и Метохији који дуже време кружи у медијима на албанском а од 20. јануара и на друштвеним мрежама, на српском, бар близак аутентичном, може се рећи да то није споразум, осим што се тако зове и има чланове, већ ултиматум да Србија у пракси (de facto) призна насилну сецесију своје Покрајине. Текст приписан лидерима две највеће демократије у Европи Макрону, председнику Француске Шолцу, канцелару Немачке, као ауторима, представља још једно грубо кршење резолуције СБ УН 1244, основних принципа демократских међународних односа, Повеље УН, Париске повеље и Завршног документа ОЕБС. Текст инспирисан силом и величином, понижава Србију и српски народ налажући да Србија испоштује равноправност, суверенитет, територијалн интегритет и државне симболе тзв. Косова и свих других држава, осим свој сопствени   суверенитет, територијални интегритет и своје међународно признате границе потврђене од стране УН, ОЕБС, других МО, као и од специјалне Бадинтерове комисије.

 

Шолц-Макроново папир захтева да се Србија не противи чланству тзв. Косова у свим међународним организацијама, укључујући УН. Од Србије се очекује да сарађује у разграђивању сопствене целовитости, сопственог уставног поретка и међународног угледа како „случај Косова" нико не би могао да користи као преседан за једностране сецесије. У прихватању ултиматума од стране Србије аутори виде пут да пет чланица ЕУ и 4 чланице НАТО (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) признају тзв. Косово и да тако залече унутрашње нејединство у ЕУ и НАТО. Циљ је, такође, да се на Србију као жртву агресије НАТО 1999. превали сва одговорност за жртве, разарања и последице коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. Коначно, да се Србија уврсти у тзв. „савез демократија" успостављен да буде фронт против Русије и Кине.

 

Тзв. предлог Шолца и Макрона претворен у иницијативу ЕУ коју подржавају САД и најновије активности «петорке» у Београду представљају узурпацију и прејудицирање права и одлука СБ УН као јединог органа за питања мира и безбедности, ниподаштавање резолуције СБ УН 1244 као општеобавезујућег правног акта највише снаге, увлачење  Србије као мирољубиве, војно неутралне и независне земље, у глобалну коннфронтацију. Ово безобзирно, једнострано и самовољно понашање, осим што је антисрпско, бременито је несагледивим последицама.

 

Косово и Метохија није у замрзнути конфликт како се то тврди на Западу и понавља у Београду, нити се решава ултиматумом Србији. Прихватањем ултиматума не спашавају се ни мир ни безбедност Срба у Покрајини. Тако се само гомила конфликтни потенцијал, подстичу други сепаратизми, понижава Србија и српски народ. Прави узрок и срж проблема око Косова и Метохије је у геополитици доминације и експанзије водећих сила Запада на Исток. НАТО свим силама настоји да тзв. Косово и целу Србију, претвори у одскочну даску за експанзију на Исток, да Србију окрене против Русије. Тај проблем се не може решити прихватањем ултиматума већ инсистирањем на поштовању Устава, међународно признатих граница Србије и резолуције СБ УН 1244. И када би прихватила ултиматум Срби на Косову и Метохији ће и даље бити небезбедни, одузету имовину им нико неће вратити, 250.000 протераних Срба и других неалбанаца и даље неће моћи да остваре право на слободно и безбедно враћање, српска државна и друштвена имовина остале би и даље узурпиране. Србија треба да буде свесна да би прихватање ултиматума само допринео убрзању опасних трендова конфронтације и ескалације, како у регионалним тако и у европским размерама.

 

Евентуална сагласност Србије за чланство тзв. Косова у УН и друге МО значило би признавање његовог међународно-правног субјективитета са свим последицама од ескалације до стварања Велике Албанијe на рачун државних територија Србије и више других балканских држава. Има ли у Србији још икога ко би поверовао у нове гаранције и обећања Запада? Зар нас није и Ангела Меркел колико јуче упозорила да се клонимо њихових гаранција! Или је наша лаковерност прешла у фазу без граница!

 

Обећања самоуправе за Србе, заједнице српских општина («по уставу Косова», Шоле), «формализовање статуса СПЦ» ни најмање не мењају карактер Шолц-Макроновог (ЕУ) ултиматума, зато што је суштина у захтеву да Србија фактички, а потом и формално-правно, призна независност тзв. Косова, његово чланство у УН и друге МО. Све друго је део, мање или више убедљиве, дипломатске козметике и тактике «чувања образа» жртве.

 

Историја опомиње да се мир, стабилност и бољи живот не чувају прихватањем ултиматума на штету суверенитета и територијалног интегритета. И тзв. Минхенски споразум из 1938. о одузимању Судетске покрајине од Чехословачке, ултиматум рађен иза леђа Русије, ондашњи лидери Немачке, Француске, Италије и Велике Британије јавно су представљали као спашавање мира у Европи. Веома је опасно што садашњи лидери наведених земаља Запада нису свесни лекција такве историје.

 

Однос према Уставу, резолуцији СБ 1244, међународно признатим границама Србије и међународном праву нису ствар ултиматума или једнократне погодбе већ односа према  опстанку Србије као старе европске државе и српске нације као фактора мира, стабилности и напретка на Балкану, у Европи и свету. Такав статус и углед Србије потврђује и већина земаља света, око 2/3 становника планете, који нису, нити желе да признају илегалну творевину као државу, укључујући и не мали број земаља које су, на молбу Србије, повукле своја ранија признања не плашећи се ултимативних притисака Запада да то не чине.