politika.rs

Šaptači sa Zapada i izgubljeni smisao

Nebojša Čović

6-8 minutes

---

Neverovatna je ta opsednutost određenih delova hrvatskog društva i hrvatskih političara u odnosu prema Srbiji i Srbima. Najave o mogućnosti da daju garancije za puštanje optuženih ratnih zločinaca na slobodu, najave o pravljenju vojne baze na našoj teritoriji... Kakvo je to lečenje kompleksa... Mi svakako treba oštro da reagujemo kod svih međunarodnih institucija, pre svega kod generalnog sekretara NATO-a, jer je u njihovoj nadležnosti bezbednost na KiM, a RSB UN 1244 ne predviđa da taj mandat prenose pojedinačnim članicama. Zatim je neophodno da obavestimo SB UN, kao i bilateralno svaku od članica SB UN, a posebno zemlje saveznice. I konačno, da uputimo oštar demarš hrvatskom ambasadoru u Beogradu i iskoristimo i ostale diplomatske instrumente koji se koriste u ovakvim situacijama, uključujući i povlačenje ambasadora na konsultacije i snižavanje nivoa bilateralnih odnosa.

Procesi protiv Tačija i ostalih ušli su u opasnu fazu, u kojoj se primenjuje već oprobana metodologija kojom su eliminisani svi svedoci protiv Haradinaja. Svedocima se preti, neki su u strahu već počeli da menjaju iskaze.

Već gotovo dve godine pozivam naše vlasti da se aktivnije uključe u ovaj proces, pre svega kroz davanje svake vrste podrške svedocima i njihovim porodicama, bez obzira na to da li se radi o Srbima ili Albancima.

Postoji neshvatljiva pasivnost povodom ovog pitanja. Toma Fila je ovih dana skrenuo pažnju na to da žrtve zastupa britanski advokat. Kako je to moglo da se dozvoli, ako se ima u vidu pristrasnost britanske strane?! Neophodno je da sa njim u timu radi i naš advokat, kako bi se obezbedila kolika-tolika objektivnost i nepristrasnost.

Zbog čega na spisku žrtava nisu policajci i vojnici? I u njihovom slučaju se radi o žrtvama zločina jer su kao zarobljenici mučeni i ubijeni suprotno običajima rata i mnogobrojnim međunarodnim konvencijama kojima je regulisana ova oblast. Da li su naše nadležne institucije reagovale zbog toga? Ako nisu, ko je odgovoran što nisu?

Marketing i odnosi sa javnošću su važni, ali oni ne mogu i ne smeju da zamene strateški osmišljene konkretne korake u vezi sa svakim od pomenutih pitanja!

Nedavna objava Ambasade SAD u Beogradu je nespretno sročena i postigla je suprotan efekat od onog što je bila namera.

Direktno je usmerena protiv Aleksandra Vučića, tvrdnjom da je on stavljanjem potpisa na Vašingtonsko pismo o namerama potvrdio svoju spremnost o uzajamnom priznanju i da je taj dokument zapravo prvi korak koji je on preduzeo u tom pravcu.

Lično, imao bih štošta da zamerim kada je u pitanju ovo pismo o namerama i o tome sam već više puta govorio, jer sve one stavke koje su pomenute u ovoj objavi, a koje se tiču diversifikacije energetskih izvora, korišćenja opreme „odobrenih”  visokotehnoloških kompanija, lobiranja za prava LGBT populacije, stavljanje Hezbolaha na listu terorističkih organizacija, itd., jesu američki prioriteti, a ne naši i kao takvi ugrožavaju naš suverenitet u donošenju odluka. Ali ova pitanja nisu ni u  kakvoj vezi sa pregovorima koje imamo sa albanskom manjinom koja živi u našoj južnoj pokrajini.

Konačno, vreme je i mi da počnemo da se ponašamo onako kako se i SAD i EU i Priština već godinama ponašaju i da selektivno sprovodimo samo ono što je u skladu sa našim a ne sa tuđim nacionalnim interesima. Vašingtonskim pismom o namerama pokazali smo dobru nameru, a da li će to za šta smo imali dobru nameru zaista biti i sprovedeno zavisi od mnoštva faktora, uključujući i ponašanje one strane prema kojoj smo takvu nameru iskazali.

Na kraju, podsetio bih na sledeće:

– konstruktivnost i otvorenost za razgovor – da,  ali prvo da se smisleno sprovede ZSO i sve ostale obaveze Prištine

– naš pregovarački okvir su 1244 i Ustav i tu nema mesta za improvizacije

– zabrinjava trend pokušaja da se kod savezničkih zemalja, pre svega Rusije i Kine, kao i kod ostalih zemalja koje nisu priznale tzv. državu Kosovo, stvori utisak da smo mi saglasni da se RSB UN 1244 menja.

– postoje zakulisni pritisci u vezi sa promenom određenih delova Ustava kojima bi se KiM izbacio iz teritorijalne organizacije zemlje – bez menjanja preambule koja mora da se menja referendumom

– i pored najnovije mantre Zapada o sporazumu koji treba da se završi obostranim priznanjem, koju ponavljaju poput papagaja, postoji svest da nijedan srpski političar ne može da prizna nezavisno Kosovo i da preživi. Zato se prave različiti manevri kako bi ovo priznanje bilo indirektno

– tačno je da se pritisci pojačavaju – i na donosioce odluka, ali i na javnost u celini, intenziviranjem agresivnih poruka u okviru specijalnog psihološkog rata koji se protiv naših građana vodi već više od dve decenije

Ali ovo je poslednji trzaj tog pritiska, poslednji voz da zaokruže ovaj projekat, otuda i insistiranje da se dijalog nastavi što pre. Od jeseni će unutrašnja situacija u Nemačkoj, koja je glavni pokretač agresivnog antisrpskog delovanja u EU, biti značajno drugačija od ove koju smo imali u dugom vremenskom periodu i novoj vladajućoj koaliciji ovo pitanje neće biti na listi prioriteta. I u SAD sa političke scene polako odlaze pasionirani saveznici kosovskih Albanaca, jednostavno priroda i godine čine svoje. Pored novih generacija političara koji ne dele entuzijazam svojih prethodnika za neuspeli mafijaško-državni projekat na Balkanu, stvari se ubrzano komplikuju u drugim delovima sveta, koje su od većeg značaja za spoljnu politiku SAD. I, konačno, i nas čekaju izbori na proleće sledeće godine. Sve su to okolnosti zbog kojih ovaj proces polako ali sigurno klizi sa liste prioriteta za većinu strana koje u njemu učestvuju na ovaj ili onaj način.

Ja ne mislim da vreme nije na našoj strani – ako strateški osmislimo svoj pristup i tom pristupu i nacionalnim interesima damo apsolutnu prednost u odnosu na interese pojedinaca ili pojedinih grupa.

Dijalog kao takav osuđen je na neuspeh, kao i svi do sada postignuti i nepostignuti sporazumi, jer Zapad sve vreme Prištini šapuće da će dobiti sve što traži, a nama sve vreme govori da se pomirimo sa tim da smo KiM izgubili. O čemu se onda pregovara? Zbog toga se Priština više od dve decenije ponaša kao razmaženo, sebično i bahato dete koje od sopstvene dreke ne čuje nikog drugog i mari samo za sebe. Zbog toga je ovaj proces bio i ostao razgovor gluvih, koji ne vodi nikuda i koji je u startu izgubio i svrhu i smisao.

Nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

 

pcnen.com

Pohlepa u službi pandemije

11-14 minutes

---

Jedini način da se pandemija kovida-19 privede kraju jeste imunizacija dovoljnog broja ljudi širom sveta. Slogan „niko neće biti bezbedan dok svi ne budemo bezbedni“ precizno sažima epidemiološku stvarnost pred nama. Novo žarište bilo gde na planeti moglo bi raširiti novu varijantu SARS-CoV-19 koja je otporna na vakcine, što bi nas primoralo da se vratimo u karantin. Zabrinjavajuća pojava novih sojeva u Indiji, Brazilu, Južnoj Africi, Ujedinjenom Kraljevstvu i drugim zemljama pokazuje da takva pretnja nije samo teorijska mogućnost.

Problem je u tome to što su naši kapaciteti za proizvodnju vakcina još daleko od isporuke 10-15 milijardi doza potrebnih da se virus zaustavi. Do kraja aprila u čitavom svetu je proizvedeno tek 1,2 milijarde doza. Ako nastavimo ovim tempom, stotine miliona ljudi u zemljama u razvoju doći će na red za vakcinaciju tek 2023.

Zato je važna vest najava administracije predsednika Sjedinjenih Država Joe Bidena da će se pridružiti inicijativi stotine zemalja koje zahtevaju da pravila zaštite intelektualne svojine koja propisuje Svetska trgovinska organizacija budu privremeno suspendovana zbog vanrednih okolnosti, da bi se na taj način sprečila monopolizacija proizvodnje vakcina. Blagovremeno otpočinjanje pregovora na nivou Svetske trgovinske organizacije i usvajanje sporazuma koji će eliminisati postojeće barijere osiguraće zakonski okvir potreban državama i proizvođačima širom sveta da povećaju proizvodnju vakcina, lekova i dijagnostičkih sredstava.

Bivši predsednik Donald Trump je prošle jeseni sklopio savez sa nekoliko bogatih zemalja u nameri da blokira pregovore o eventualnom odricanju od prava intelektualne svojine. Pritisak na Bidenovu administracija da odustane od blokade pregovora u međuvremenu se pojačao jer odlaganje usvajanja predloženih mera doprinosi produžavanju pandemije. Inicijativi se pridružilo 200 dobitnika Nobelove nagrade i bivših šefova država i vlada (uključujući i mnoge poznate neoliberale), 110 članova Predstavničkog doma Sjedinjenih Država, 10 američkih senatora, 400 organizacija civilnog društva u Americi, 400 evropskih parlamentaraca i mnogi drugi.

Nestašica vakcina širom razvijenog sveta uglavnom je posledica nastojanja proizvođača da sačuvaju monopolsku kontrolu i zaštite svoju dobit. Pfizer i Moderna, kompanije koje proizvode veoma efikasne mRNA vakcine, odbijaju da odgovore na brojne zahteve kvalifikovanih farmaceutskih proizvođača koji im se javljaju tražeći dozvolu za proizvodnju njihovih vakcina. Nijedan od velikih proizvođača vakcina još nije podelio svoju tehnologiju sa siromašnim zemljama kroz dobrovoljni program razmene koji je ustanovila Svetska zdravstvena organizacija pod imenom COVID-19 Technology Access Pool.

Obećanja da će donirati vakcine za program COVAX iz kog se doze distribuiraju najugroženijim populacijama u siromašnijim zemljama sveta nisu adekvatna zamena. Takva obećanja će možda ublažiti osećaj krivice ljudi koji vode ove kompanije, ali neće značajnije doprineti globalnoj ponudi.

Farmaceutske korporacije su profitna preduzeća fokusirana na zaradu, a ne na stanje globalnog javnog zdravlja. Njihov način razmišljanja nije teško razumeti: cilj je zauzeti što veći udeo na tržištu, zadržati ga za sebe što duže i tako maksimizovati dobit. U ovakvoj situaciji jedini izlaz je direktniji angažman države na rešavanju problema s vakcinama.

Poslednjih nekoliko sedmica legije lobista farmaceutske industrije opsedaju Vašington i vrše pritisak na političare da blokiraju predloženu suspenziju prava intelektualne svojine. Da su ista sredstva uložena u proširenje proizvodnih kapaciteta, problem pandemije bi možda već bio rešen.

Umesto toga, farmaceutske kompanije uporno ponavljaju svoje kontradiktorne argumente. Tvrde da je suspenzija prava nepotrebna jer je postojeći regulatorni okvir Svetske trgovinske organizacije dovoljno fleksibilan da omogući pristup njihovim tehnologijama. Tvrde i da ovaj potez ne bi doneo željene rezultate, jer proizvođači u zemljama u razvoju nemaju potrebne kapacitete za organizaciju proizvodnje.

S druge strane, iste kompanije strahuju da će suspenzija prava uz posredovanje Svetske trgovinske organizacije biti previše efikasna. Kako drugačije tumačiti njihova upozorenja da će se na taj način ukinuti podsticaji za istraživački rad, smanjiti dobit zapadnih kompanija i konačno – kada svi drugi argumenti propadnu – da će to pomoći Kini i Rusiji da pobede zapad na geopolitičkoj sceni?

Nema sumnje da bi predložena suspenzija prava u ovom slučaju donela velike promene. Upravo zato se farmaceutske kompanije snažno protive inicijativi. To je potvrdilo i „tržište“ kroz oštar pad vrednosti deonica vodećih proizvođača vakcina nakon što je Bidenova administracija najavila da će podržati pregovore u STO. Ako inicijativa uspe, na tržištu će se pojaviti veće količine vakcina, cene će padati, a sa padom cena smanjiće se i profit.

Farmaceutska industrija tvrdi da bi to bio opasan presedan. Zato njihove tvrdnje i argumente treba podrobnije ispitati.

Posle godina žestoke kampanje i miliona žrtava pandemije HIV/AIDS, zemlje članice Svetske trgovinske organizacije najzad su se složile da treba ustanoviti institut prinudnog licenciranja (koji državama omogućuje da domaćim proizvođačima dozvole proizvodnju patentiranih farmaceutskih proizvoda bez saglasnosti vlasnika patenta) da bi se osigurao pristup neophodnim lekovima. Ali farmaceutske kompanije na svakom koraku nastavljaju da čine sve što je u njihovoj moći da taj mehanizam ospore. Upravo zbog očigledne nespremnosti farmaceutskih kompanija da sarađuju, suspenzija prava se mora regulisati na nivou STO. Da su bili spremniji za saradnju, proizvodnja vakcina i lekova bi odavno bila povećana.

Tvrdnja da zemlje u razvoju nemaju potrebne kapacitete za proizvodnju vakcina korišćenjem novih tehnologija je netačna. Kada su američki i evropski proizvođači prihvatili saradnju sa stranim proizvođačima kao što su Serum Institute u Indiji (najveći proizvođač vakcina na svetu) i Aspen Pharmacare u Južnoj Africi, nije bilo značajnih problema u organizaciji proizvodnje. I mnoge druge kompanije i organizacije širom sveta mogu doprineti povećanju ponude vakcina: potreban im je samo pristup tehnologiji.

Koalicija za inovacije za spremnost na pandemije identifikovala je oko 250 kompanija sposobnih da proizvode ove vakcine. Ali, kao što je predstavnik Južne Afrike u STO nedavno konstatovao: „Zemlje u razvoju takođe raspolažu naprednim naučnim i tehnološkim kapacitetima… nestašica vakcina je posledica postupaka nosilaca vlasničkih prava koji insistiraju na restriktivnim ugovorima da bi zaštitili svoju monopolsku poziciju, pokazujući tako da im je profit važniji od ljudskih života“.

Nema sumnje da je razvoj tehnologije za proizvodnju mRNA vakcina bio komplikovan i skup proces, ali to ne znači da druge kompanije širom sveta nisu sposobne da proizvode vakcine koristeći već razvijenu tehnologiju. Jedan od bivših direktora kompanije Moderna, Suhaib Siddiqi, izjavio je da bi uz malo više spremnosti da se tehnologija podeli sa drugima mnoge moderne fabrike u svetu mogle da započnu proizvodnju mRNA vakcina već za tri ili četiri meseca.

Rezervni argument farmaceutskih kompanija je tvrdnja da nam suspenzija prava nije potrebna jer je regulatorni okvir STO već dovoljno „fleksibilan“. One ističu da kompanije u zemljama u razvoju još nisu pokušale da iskoriste institut prinudnog licenciranja, kao da time hoće da kažu da su njihovi prigovori samo poziranje. Ali to navodno odsustvo interesovanja zapravo pokazuje koliko su velike farmaceutske kompanije bile uspešne u izgradnji neprohodne regulatorne džungle patenata, kopirajta, industrijskih prava, poslovnih tajni i povezanih „izuzeća“ pred kojima raspoloživi mehanizmi fleksibilnosti nemaju nikakvih izgleda. Pošto mRNA vakcine sadrže više od 100 komponenti sa svih strana sveta, od kojih su mnoge i same zaštićene pravom intelektualne svojine, koordinacija licenciranja između različitih zemalja za potrebe zatvaranja lanca snabdevanja praktično je nemoguća misija.

Takođe, prinudno licenciranje prema pravilima STO je još složenije u slučaju proizvodnje za izvoz, a izvoz je nužan da bi se ponuda vakcina na globalnom nivou povećala. Kanadska kompanija Biolyse nema pravo da svoju generičku verziju vakcine Johnson & Johnson izvozi u zemlje u razvoju jer je kompanija Johnson & Johnson odbila njen zahtev.

Još jedan faktor koji doprinosi nestašici je strah država i kompanija. Mnoge zemlje strahuju da će im Sjedinjene Države i Evropska unija ukinuti pomoć ili uvesti sankcije ako pribegnu prinudnom licenciranju, jer to su pretnje koje slušaju već decenijama. Ako bi Svetska trgovinska organizacija zvanično proglasila suspenziju prava, ove zemlje bi bile zaštićene od tužbi velikih kompanija, primene kaznenih mera i drugih neželjenih posledica.

To nas dovodi do trećeg argumenta koji velike farmaceutske kompanije rado koriste: tvrdnje da bi suspenzija prava intelektualne svojine smanjila njihovu dobit i obeshrabrila dalja istraživanja i razvoj. Ta tvrdnja je, kao i prethodne dve, očigledno netačna. Suspenzijom prava intelektualne svojine ne bi se ukinula obaveza plaćanja naknade nosiocima prava intelektualne svojine. Takođe, posle ukidanja monopolske zaštite koja im dopušta da blokiraju dodatnu proizvodnju, farmaceutske kompanije bi dobile podsticaj da i same dobrovoljno ulaze u slične aranžmane.

Čak i uz odricanje od prava proizvođači vakcina će zaraditi mnogo novca. Procenjuje se da će Pfizer i Moderna prodajom vakcina tokom 2021. godine zaraditi 15 milijardi i još dodatnih 18,4 milijarde dolara, iako su države finansirale veliki deo fundamentalnih istraživanja i obezbedile sredstva za iznošenje vakcina na tržište.

Da ne bude nikakve sumnje: ono što muči lidere farmaceutske industrije nije mogućnost gubitka ogromne dobiti. Brine ih to što će biti lišeni monopolskih profita, uključujući i profit od budućih buster vakcina koje će se u bogatim zemljama sigurno prodavati po visokim cenama.

Konačno, kada svi drugi pokušaji propadnu, poslednji argument u arsenalu farmaceutske industrije su tvrdnje da bi suspenzija prava pomogla Kini i Rusiji da pristupe američkoj tehnologiji. Ali i to je netačno, jer ovu vakcinu nisu stvorile Sjedinjene Države. U mnogim zemljama već decenijama traju istraživanja mRNA tehnologije i njenih medicinskih primena. Mađarska naučnica Katalin Karikó napravila je prvi proboj još 1978, a istraživanja su nastavljena u Turskoj, na Tajlandu, u Južnoj Africi, Indiji, Brazilu, Argentini, Maleziji, Bangladešu i drugim zemljama, uključujući Nacionalne institute zdravlja u Sjedinjenim Državama.

Osim toga, duh je već izašao iz boce. Tehnologija mRNA iskorišćena za proizvodnju Pfizer vakcine nalazi se u vlasništvu kompanije BioNTech (nemačke kompanije koju su osnovali turski imigrant i njegova supruga) koja je već dala licencu kineskom proizvođaču Fosun Pharma. Primera krađe intelektualne svojine u Kini ne manjka, ali ovo nije jedan od tih slučajeva. Kina je na putu da razvije sopstvene mRNA vakcine. Jedna od njih nalazi se u trećoj fazi kliničkih ispitivanja. U pitanju je vakcina koja se može čuvati na temperaturi kućnog frižidera, što će u velikoj meri olakšati njenu distribuciju.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

fakti.org

Рељић: Јесу ли Американци и Британци коначно схватили да су претерали са малтретирањем Срба?

12-15 minutes

---

И У САРАЈЕВУ СХВАТАЈУ ДА НИЈЕ У ЊИХОВОМ ИНТЕРЕСУ ДА СЕ ДРЖЕ ИЗРЕКЕ: «ЛЕС ЛАЈЕ, ВЕТАР НОСИ»

Тимоти Лес и Сенад Хаџифејзовић

* Тимоти Лес не презире западне планове за владање светом. Напротив. Он само упозорава да су Уједињено Краљевство, Сједињене Државе и хорда сателита очигледно  скренули с правог пута и да им (и поводом Срба) ваља поправљати координате

* Интервјуер тврдобошњачке телевизије, са карактеристичним бошњачким именом Face TV HD, Сенад Хаџифејзовић, у разговору са Лесом се запрепастио што Енглез подсећа да јача Русија на Балкану. Није ваљда да хоће да каже да Русија може и да побеђује, преотимајући контролу над Србима, пита Сенад…

* Не, одговара му хладнокрвно Лес, него они, САД, хоће да Србима дају нешто да би ови пристали да буду с њима а не да постају други фронт, с Русима и Кинезима. А шта могу да им понуде? Па, нешто што су им узели кад је њихова моћ била неприкосновена. Рецимо, најмање пола Босне

* Јасно је да се претерало са малтретирањем Срба – створили су од Срба непријатеље а они су остали у седлу, па још сад пристижу Руси и Кинези да их подрже. Сад би ваљало нешто учинити и нема везе што касне најмање десет година

* Сад ће највише патити Бошњаци. Хоће да буду суверена држава а да им земљом управља прокуратор кога од миља зову Високи представник, омилила им се улога жртве а у новој расподели та рола није предвиђена, желе унитарну грађанску државу а да им пола државе буде каста људи које ону зову „геноцидаши", и – желе да им све то опосле Американци

* Неће ни да чују да је „Балкан вероватно на 'ивици' још једне реорганизације, која ће означити крај постјугословенског устројства"… Иако им то каже Енглез Тимоти Лес, они хоће њега да убеде да то све ради – Путин. Да, стварно је драма велика

_____________________________________________________

       Пише: Слободан РЕЉИЋ   

       ТИМОТИ Лес није уопште привлачио пажњу Балканаца док је боравио на Балкану као британски дипломата који је водио канцеларију амбасаде Уједињеног Краљевства у Бањалуци. Како је изашао из British Foreign and Commonwealth Office и сместио се на Универзитет у Кембриџу свака његова реч „на Западном Балкану" експлодира као нагазна мина.

       Скренуо је на себе озбиљну пажњу кад се пре пет година појавио његов текст „Дисфункција на Балкану" у Форин аферс (2016) јер је тај часопис за међународне односе и америчку спољну политку гласило Савета за спољне односе.

 

       Савет је невладина организација, а често се цинично додаје и непрофитна, која у реалности дугорочно трасира америчку спољну политику. (А познато је да америчка спољна политика презире профит.)

       Боље гледајте шта јавља Савет за међународне односе него шта саопштава Стејт депратмент. Активни политичари не виде даље од носа, а геостратези вам говоре шта се иза брда ваља. И усмеравају оперативну моћ САД у том правцу.

       Наравно, 2016. је била време кад су западне државе држале до конструкције на подручју које су оне за своју потребу прекрстиле у Западни Балкан. Тако је британски амбасадор у Сарајеву Едвард Фергусон користио најтврђе речи против писанија из Форин аферс, што је само по себи неозбиљно али тренутно фунkционално. Ево:

       ''Ово су ставови бившег службеника који више не ради за Влади Уједињеног Краљевства. Ова анализа, препуна мањкавости (!?), ни на који начин не представља размишљања Владе Уједињеног Краљевства. Уједињено Краљевство је снажно посвећено суверенитету, територијалном интегритету и политичкој независности Босне и Херцеговине, као и других земаља у региону. Нема прекрајања граница на Балкану", рекао је Фергусон за Н1 БиХ.

       Да то беше истина, Тимоти Лес би био обична будалетина која би била заборављена за два дана. Али, ако погледате шта се дешава у последњој петолетци, видећете да Лесова прича постаје све живља. Чак су и у Сарајеву, у коме се изјаве западних амбасадора прихватају као библијски цитати, одједном постали свесни да се овде не ради о народној изреци „Лес лаје, ветар носи".

       Зато је био дирљив „сусрет" (преко Зума) Сенада Хаџифејзовића и Тимоти Леса. То је јавности предочено као ТВ-интервју.

       Да се не повезује са Форин аферс Тимоти Лес би могао бити виђен као ексцентрични Енглез. Не као Харолд Пинтер, велики мислилац који је бринуо о праву Човека на Истину и инсистирао да се свакој непријатности гледа у очи, па и по цену великог личног жртвовања, него просто као чудак који неће да буде део крда.

       Било је таквих Енглеза. Али не, Тимоти Лес управо није то. Он не говори као човек који презире актуелну дипломатију, нити западне планове за владање светом. Напротив. Он само упозорава да су Уједињено Краљевство, Сједињене Државе и хорда сателита очигледно  скренули с правог пута и да ваља поправљати координате. И као таквом није му важно ко доле у том живом блату добија а ко губи, он се брине о свом (британском) добитку.

       Тако се Хаџифејзовић запрепасти што Лес подсећа како јача Русија на Балкану. Није ваљда да Енглез хоће да каже да Русија може и да побеђује, преотимајући контролу над Србима, пита Сенад. Не, одговара му хладнокрвно чиновник који је учен да никад изричито не спомиње пораз: не, него они, САД, хоће да Србима дају нешто а да би ови пристали да буду с њима а не да постају други фронт, с Русима и Кинезима. А шта могу да им понуде? Па, нешто што су им узели кад је њихова моћ била непрокосновена. Рецимо, најмање пола Босне.

       То је сад убитачно за памет која је наштелована на „истине" да су Срби агресори, и једини и вечни кривци за крвави распад који се никако не сме звати грађански рат. И да је зато ваљало уклонити и стопе Гаврила Принципа из сарајевске улице, јер су ови данашњи Срби унуци тог најстрашнијег терористе којег је свет видео, а који је покренуо рушење царстава против којих су били и англосаксонска империја и прекоокеанска сила у настајању.

       Да ти се мозак заврти, ако поверујеш да западне империје држе до чињеница.

        И онда интервјуер тврдобошњачке телевизије, са карактеристичним бошњачким именом Face TV HD, баца пред Леса кључни аргумент да они у Београду и у свим српским земљама говоре о „српском свету" и ето нас пред – Великом Србијом, која је опаснија по свет од Велике Британије, уједињене Немачке и распојасане Америке заједно. Готово да је опасна као умањена Русија.

       Имате утисак, да му је при руци, да би га Сенад тако звекнуо по њушци. Без обзира што је Енглез. Али не, човек звани Лес каже: Не разумем шта је питање.

 

  Роберт Џорџ Далримпел Лафан

       И задавио би га бесни Сенад (а он је, иначе, најширокогрдији међу свим Бошњацима и најсклонији разговору и са „геноцидашима") на лицу места што с таквим ниподштавањем говори о „сувереним и међународно признатим државама" а брине о народима.

       Да, то је тај трагични неспоразум. Што они којима су западне силе направиле (склепале) државе мисле (верују!) да су те полудржавне структуре Лондону и Вашингтону важније од њихових империјалних интереса.

       Боже, каква бесмислица! Па, Енглези су читав XIX век Србе представљали као дивљаке који руше уређену Отоманску империју – наравно, јер су и тако водили рат против Русије која је била права озбиљна опасност да „болесника на Босфору" претвори у своју зону утицаја. Међутим, кад се заратило с Немцима енглески генералштаб је организовао низ предавања британским официрима и војницима на балканском фронту а против негативних британских стереотипа који су грађени годинама.

       Без проблема. Само то нису тако назвали.

       Британски историчар Р.Г.Д. Лафан је од тих предавања одмах после рата (1918) објавио лепу и читљиву књигу The Serbs: the Guardians of the Gate.

       Кад Британија склапа савез са Србима – и са Русијом – против Турака, Лафан у својим предавањима користи метафору Давида и Голијата. Малена земља (Србија) стоји на позицији од светског значаја: она је чувар капија између планинских ланаца и стога је изузетно угрожена... Много моћнији непријатељи бацили су око на путеве који су под њеном контролом. Према Лафану, Србија је била бранилац хришћанства и цивилизоване Европе. Срби су «одвек давали све од себе да служе хришћанству, јер је њихова земља заиста на самој капији цивилизоване Европе».

       Ово ни Воја Шешељ не би овако уверљиво дефинисао.

       И пошто Британија и Србија нису биле у рату не само са Османским царством већ, што је важније, и са Немачком и Аустријом, Лафанов аргумент логично води до закључка да док је Србија припадала цивилизованој Европи, ове земље нису. Срби, инсистирао је Лафан, «никад нису престали да се боре против варварства Туркестана и Берлина».

       Али, пошто је Берлин на северу а не на истоку или југу Србије, није било сасвим јасно како се, ипак, може примењивати логика Капије. Не би било јасно, ако не знате шта и како раде империје а пре свих Велика Британија.

Хашим Тачи и његов Ноел Малколм

       Кад им треба, капије се могу постављате где год је корисно, као што се могу палити и рушити кад им не треба.

       Баш њих брига за Србе. А тек за Бошњаке, Албанце, (Северне) Македонце и ине Балканце.

       Роберт Џорџ Далримпел Лафан је, иначе, угледан историчар чији прилози су били саставни део важних зборника као што су Select Documents of European History (1930), The Cambridge Medieval history (1936) итд. Тако да његову најштампанију књигу - ону о Србима на капији - не треба одбацивати као неозбиљну и нетачну. Напротив.

       Кад се књига коначно појавила на српском под насловом Срби – чувари капије (СКЗ, Београд 1994) почесто је цитирана у непрестано нападаној Србији као документ наде, а којим се Енглези могу подсетити на „савезништво".

       Начин, на који су ти аргументи ниподштавани баш од западних „савезника" и њихове НВО-војске у самој Србији био је суров. Као да је Р.Џ.Д. Лафан лично писао Меморандум САНУ. Иако је то аутор без чијег прилога није ни The new Cambridge modern history (1957).

       Просто, увек ваља имати на уму да су Лафан и његови сународници, који раде за својe државне интерсе, спремни да све забораве и прећуте кад им треба. Тад су им сасвим добри и фалсификати историје Босне и Косова Ноела Малколма – додуше издате као приручници Bosnia - a short history па онда и Kosovo – a short history.

       Тимоти Лес је од те врсте људи. Сада је водећи истраживач на пројекту за студије дезинтеграције Центра за геополитику на Унверзитету Кембриџ. У званичној биографији пише да је његово „истраживање усресређено на слом постојећег политичког поретка у Европи, снаге које покрећу овај процес и нови политички поредак.

       Покренуо је програм истраживања Балкана, јер је тренутно стање у региону под све већим стресом. Ово се надовезује на његово докторско истраживање о питању опстанка Босне као државе".

 

Меша Селимовић

       Пошто ово још није 1914, а Британија може опет направити неке нове неочекиване савезе, све линије се држе отвореним. Важно је шта су последице њиховог великог рада на Балкану.

       Јасно је да се претерало са малтретирањем Срба – створили су од Срба непријатеље а они су остали у седлу, па још сад пристижу Руси и Кинези да их подрже. Сад би ваљало нешто учинити и нема везе што касне најмање десет година.

       Да су се пре четврт века одлучили да буду савезници са Србима на Балкану вероватно би све било другачије а они би имали мање проблема. Односно, сви би имали мање проблема. Али, то је што, а империје не одустају. Њихова „ароганција моћи" је њихова судбина.

       Кад се вратимо на (Западни) Балкан, наравно, да ће сад највише патити Бошњаци. Хоће да буду суверена држава а да им земљом управља прокуратор кога од миља зову Високи представник, омилила им са улога жртве а у новој расподели та рола није предвиђена, желе унитарну грађанску државу а да им пола државе буде каста људи које ону зову „геноцидаши", и – желе да им све то опосле Американци. „Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама." (Меша Селимовић)

       Неће ни да чују да је „Балкан вероватно на 'ивици' још једне реорганизације, која ће означити крај постјугословенског устројства" и да ће „нови поредак настати као ненамерна последица одлуке Сједињених Држава да започну такозвани 'нови хладни рат' на Балкану, и, нарочито, да потисну Русију из Србије". Иако им то каже Енглез Тимоти Лес, они хоће њега да убеде да ово све ради – Путин. Да, стварно је драма велика. Како поверовати да је „опасни Бајден" само редитељ једне Commedia dell'аrte, кад је до јуче све изгледало тако озбиљно. Али нема друге. Свет је увек грубо неправедан према умишљеним праведницима. Они који су то научили од „учитељице живота" никад не пристају да се саобразе са тако баналном улогом.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-jesu-li-amerikanci-i-britanci-s...

 

General Mihailović i Dan pobede - pogled iz drugog ugla

standard.rs

A. Đokić - General Mihailović i Dan pobede – pogled iz drugog ugla

Aleksandar Đokić

14-18 minutes

---

Na dan u kom se obeležava pobeda nad fašizmom, važno je podsetiti na moralna i politička uverenja generala Dragoljuba Mihailovića iz ugla američkih obaveštajaca i oficira

Na godišnjicu oslobođenja Evrope od nemačkog nacizma predstavljam izveštaje američkih oficira i obaveštajaca, koji su lično boravili u okupiranoj Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata i bili smešteni u glavni štab vođe jugoslovenskog nacionalističkog pokreta generala Dragoljuba Mihailovića. Biće citata i iz dnevnika bliskog saveznika generala Mihailovića, majora Aleksandra Miloševića, koje je sakupio i objavio istoričar Nemanja Dević. Naposletku i jedna beseda posvećena generalu Mihailoviću od Svetog Nikolaja (Velimirovića). Cilj je u kratkim crtama prikazati politička i moralna uverenja generala Mihailovića.

Kao i u svakom građanskom ratu, i na našim prostorima bilo je pregršt primera izdaje, kao i junaštva, u oba antifašistička pokreta. Međutim, olako se pretpostavlja da je Dragoljub Mihailović bio autoritarnih, ultradesničarskih pogleda i zatucani etnonacionalista kome je glavni cilj bio stvaranje Velike Srbije. U stvari, iz izloženog materijala stiče se savim drugi utisak o jednom naprednom oficiru, poborniku narodne/seljačke demokratije, jugoslovenskom patrioti spremnom da gradi i širu nadnacionalnu zajednicu sa svim balkanskim narodima, nimalo nalik onima koji su se devedesetih godina na političkoj sceni Srbije nepravedno pozivali na njegov lik i delo.

Izgleda da je titoistička propaganda u toj meri urodila plodom, čak i među sledbenicima ideologije srpskog nacionalizma, da se Dragoljub Mihailović odista poistovećuje sa Šešeljevim radikalima, te sa četničkim komandirima iz filmova Veljka Bulajića, koji su sušta suprotnost, ne samo po ličnom karakteru već i po uverenjima, ovoj istorijskoj ličnosti od velikog značaja za srpski narod. Poslušajmo šta su o samom generalu Mihailoviću, njegovim političkim stavovima i uverenjima govorili vojni predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, njegovi saradnici i pravoslavni svetitelji.

Sajc i Makdauel o Draži

Američki pukovnik Robert Makdauel, koji je od septembra 1944. godine do novembra 1944. godine bio posmatrač pri štabu generala Mihailovića: Činjenica je da je kao generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović zbog svojih naprednih shvatanja bio neomiljen, pa i progonjen između dva svetska rata, od konzervativnijih činilaca u oficirskom kadru i vladi, mada se tokom svoje karijere isticao kao izuzetno sposoban vojnik.

Američki pukovnik Albert Sajc koji je od septembra 1943. do marta 1944. godine bio posmatrač pri štabu generala Mihailovića: Godine 1939. (Mihailović) postaje načelnik Štaba za utvrđenja, ali dolazi u sukob sa Nedićem zbog svog stava da ne valja graditi izuzetno skupa utvrđenja, unapred osuđena na propast zbog topografije zemljišta. Mihailović se zauzimao za visoku modernizaciju naoružanja i veliku pokretljivost vojske. Postavši pukovnik, prelazi u novostvoreni Vrhovni vojni inspektorat kao šef štaba. U želji da ojača odbranu zemlje uvodi odbrambene i ofanzivne inovacije, šalje razobličujuće izveštaje o međunacionalnoj i međurasnoj propagandi, podsticanoj od Italije i Nemačke. Nedić je užasnut, a Mihailović poslat na vojni sud koji ga kažnjava sa deset dana zatvora, zbog odbijanja da povuče neke vrlo oštre, ali istinite komentare (protiv fašističke Italije i nacističke Nemačke).

Pukovnik Robert Makdauel: Jugoslovenski nacionalistički pokret otpora stvorili su i podržavaju oni Jugosloveni – poglavito Srbi, ali i Hrvati, muslimani i Slovenci – koji su se usprotivili okupaciji sila Osovine koliko i pokušajima jugoslovenske komunističke partije da vlada, koristeći se jugoslovenskim partizanskim pokretom. Pokret uključuje konzervativce od kojih se neki, najverovatnije, samo na rečima slažu s njegovim programom. Njegovi najjači pobornici i nezaobilazni lokalni lideri – mimo vojnog profesionalnog sastava koji je u manjini – su seljaci, intelektualci i studenti, rešeni da ostvare ustavnu revoluciju i uvedu istinsku demokratiju. Velika većina i nacionalista i partizana – oko 85 posto stanovništva – u najvećoj meri deli iste nade u pogledu budućeg političkog i privrednog života zemlje. Oni su podeljeni utoliko što kod partizana postoji strah od povratka na staro, a među nacionalistima od komunizma.

General Dragoljub Mihailović sa članovima američke vojne misije pri JVuO, pukovnikom Robertom Makdauelom, kapetanima Džordžom Musulinom i Nikom Lalićem i poručnikom Majklom Rajačićem, Pranjani, 6. septembar 1944. (Foto: Wikimedia/pogledi.rs, CC BY-SA 3.0)

Pukovnik Albert Sajc: Mihailović je bio vrlo zabrinut šta će biti u Jugoslaviji po odlasku Nemaca i pokazao veliko zanimanje za Slovence i Hrvate, koje je poistovećivao sa svojim srpskim seljacima. Mnogo je razmišljao o tužnoj sudbini seljaka i zloupotrebama birokrata, govoreći: „Kada se ovaj rat završi, nećemo dozvoliti takvoj korupciji da se ponovo pojavi. Ako budemo imali samo dvadeset pet godina mira ovo će postati velika zemlja. Zajedništvo rase, jezika i boljeg razumevanja zbližiće nas u jednoj jugoistočnoj evropskoj federaciji koju će svet morati da poštuje.“

Program nacionalističkog jugoslovenskog pokreta iz izveštaja američkih oficira sastojao se u sledećem:

1. Oslobađanje jugoslovenske teritorije od svake strane dominacije;
2. Potpuna pobeda nad pokušajima jugoslovenske komunističke partije da dođe na vlast kontrolišući partizanski pokret;
3. Čistka najvećeg dela osoba iz svih političkih stranaka koje su igrale ključnu ulogu u raznim jugoslovenskim vladama u poslednjih petnaest godina, i kažnjavanje pojedinih lidera zbog saradnje sa Osovinom, ili antidemokratskog delovanja pre rata;
4. Stvaranje potpuno novog ustava za Jugoslaviju zarad ponovnog utvrđivanja prava nacionalnih grupa i individualnih građana, što se može ostvariti nizom izbora koje je najbolje obaviti pod nadzorom Velikih sila;
5. Novo usmeravanje privrednog života zemlje sa naglaskom na korišćenje domaćih resursa i novca radi stvaranja boljih uslova života za sve stanovnike, umesto samo za povlašćene slojeve, što bi se postiglo minimalnim mešanjem države i većom primenom zadružnog načela;
6. Reforma obrazovnog sistema kojom bi se naglasak prebacio sa vrha na bazu;
7. Politika usmerena na stvaranje Balkanske federacije;
8. Politika prijateljstva prema svim Velikim silama, posebno sovjetskoj Rusiji, ali i odbijanje priznavanja bilo kog dela Balkana kao sfere uticaja bilo koje spoljne sile;
9. Reorganizacija vojske kroz prinudno penzionisanje svih oficira u rangu generala (uključujući i samog Mihailovića po završetku rata).

O Rusima i Staljinu

Pukovnik Robert Makdauel: Među nacionalistima nisam naišao ni na kakvu netrpeljivost prema Rusiji, osim strepnje da bi mogla podržati jugoslovenske komuniste. Rekao bih da bi nacionalističko rukovodstvo pozdravilo bilo kakav ruski nagoveštaj saradnje sa Jugoslavijom, naročito ako bi Rusija preuzela da ih štiti, uzdržavajući se od mešanja u unutrašnje prilike u zemlji. Pri tom, napominjem da nemam nikakvih saznanja da li je za vreme rata bilo neposrednog kontakta između generala Mihailovića i Sovjeta. Naravno, dok je u međuratnom periodu bio vojni ataše u Bugarskoj i Čehoslovačkoj zna se da je tadašnji pukovnik Mihailović održavao prijateljske, ali i potpuno korektne odnose sa tamošnjim sovjetskim ambasadama.

Po Mihailovićevom shvatanju, i Hitler i Staljin – obojica posvećeni bezobzirnom širenju lične vlasti – zasnovali su tu moć, i kod kuće i u Evropi, ne na osećanjima zajedništva poput ljubavi prema otadžbini ili na stvarnom ideološkom ubeđenju, već na sebičnim interesima i koristoljublju. To je 1941. godine materijalno i psihološki uticalo na brzo urušavanje sovjetskog otpora nemačkom napredovanju – sve dok se Staljin nije potvrdio kao veliki vožd, lukavo se obraćajući urođenom ruskom patriotizmu i panslavizmu, i zasnivajući svoju ratnu politiku na njima.

Staljinova bista (Foto: Vladimir Mukagov/TASS)

Iz dnevnika majora Aleksandra Miloševića, bliskog saradnika generala Mihailovića, koji je za čitalačku publiku priredio i kontekstualizovao istoričar Nemanja Dević u knjizi Srpska priča: Negde oko 2. oktobra (1944.) stigla je i jedna depeša iz Vrhovne komande (generala Mihailovića). Njena sadržina, u mučnoj situaciji kakva je bila, pružala je i neku određenost i čak zračak neke nade. Javljala je da su trupe Crvene armije ušle u istočnu Srbiju i dalje:

„Prema trupama Crvene armije ophoditi se kao prema savezničkoj vojsci. Priređivati im dočeke kao braći Rusima“. Mi smo u njima (Rusima) gledali vojsku, kao saveznike zapadnih saveznika, koja se bori protiv zajedničkog neprijatelja. Smatrali smo logičnim, iako sa velikom zebnjom, da je došla i da urazumi naše komuniste.

O Pećancu, Ljotiću i Nediću

Major Aleksandar Milošević: Kako su Pećanac i Novaković za 24. avgust (1941.) pripremali veliki zbor četničkih vojvoda na Bukulji, kapetan Milošević se uputio tamo da lično ispita stvar. Sabor na Bukulji, koji je okupio oko 300 četničkih vojvoda i prvaka iz Šumadije i zapadne Srbije, ali i neke lokalne političare koji su pre rata naginjali komunistima i docnije im se i pridružili, raščistili su vidike kod Aleksandra Miloševića da je sa njima postizanje bilo kakvog sporazuma neizvodljivo. Suštinski, zaključci sa sabora su, prema Miloševićevom tumačenju, bili protiv ustanka, protiv komunista, protiv pukovnika Mihailovića i, konačno, za sporazum između Pećanca i njegovih sledbenika sa okupatorom. Na Ravnu goru su došli oko 6. septembra (1941.) i tu se ponovo sreli sa Dražom Mihailovićem. Razgovor je bio podjednako prisan kao i prvi, ali i kratak – i iz njega se kao prvi nametnuo zaključak da sa Pećancem i njegovim ljudima treba izbegavati ma kakvu vezu, jer, kako je Mihailović zaključio, posle sporazuma sa okupatorom oni ulaze u istoriju „kao Vuk Branković posle Kosova“.

Ljotićevci, pak, da pred istorijom zabašure sliku svoje stvarnosti, ispredaju priče „o objedinjenju svih nacionalnih grupa“ i „ujedinjenju svih nacionalnih antikomunističkih boraca“, koristeći, naravno, naimenovanje đenerala Damjanovića za pomoćnika. Da tom odnosu, koji je obeležavala veza pomoćnika, pruže još veći značaj, pa i sebi korist, to isuviše konglomeratno društvo uzdiglo je na stepen „Istaknutog dela Vrhovne komande“, a đenerala Damjanovića za njegovog „šefa“, što nema nikakve veze sa stvarnošću. Draža je, kako je to već istaknuto, u građanskom ratu, u momentu raspada okupatorske vlasti, prihvatio antikomunističku kolaboraciju. Da se stvori nekakav vojnički odnos sa njom, i dalje celinom za sebe, on je iz njene sredine đenerala Damjanovića imenovao za svog pomoćnika, samo i jedino na pravcu tih snaga iz kolaboracije.

Dakle, i u tome su oni i dalje bili društvo za sebe i sa svojim obeležjem. Odlaskom pak svih njih za Sloveniju pa, prirodno, i samog đenerala Damjanovića, prostorno i svrsishodno bila je potpuno prekinuta veza.

Pukovnik Dragoljub Mihailović kao jugoslovenski vojni ataše u Pragu, Čehoslovačka, 1937. godine (Foto: Wikimedia/loc.gov)

Draža je umno, u nesreći građanskog rata i izuzetno teškoj spoljnopolitičkoj situaciji, pružio ruku sa ciljem borbe protiv komunista za dobro naroda. Ali tu nije bilo nikakvog „objedinjenja“, još manje „ujedinjenja“. Kolaboracija je u tom aktu i dalje ostala celina za sebe, sa svim svojim suštinskim obeležjem i delima do tada. Samo je na čisto vojničkom polju napravljena najneophodnija spona, da u zajedničkoj borbi omogući komandovanje. U svojoj perfidnosti, oni čak optužuju Dražu što nije k njima došao u Sloveniju.

Da je to učinio, onda bi se, po njihovom, ko zna kakvo čudo strategijskog zamaha i zahvata desilo. Da im je stvarno bilo do neke borbe za dobro naroda, u prilikama kakve su bile, ostali bi u narodu. Nedićevo bekstvo sa njegovom „vladom“ i SUK-om u Beč i Ljotićevo sa njegovim „dobrovoljcima“ u Sloveniju i delom u Austriju, u momentu povlačenja okupatora, jeste i optužba i dokaz bez ikakvog pogovora.

O iskrenoj veri generala

Iz posleratne besede Svetog vladike Nikolaja (Velimirovića): Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu. Da li tako čine svi oni koji se krepko drže za njegov šinjel i diče negdašnjim poznanstvom s njim? Po svim opisima, Draža je bio narodni čovek u bukvalnom smislu. Da li su svi oni koji njega sada slave narodni ljudi, ili pak tuđinci srpskom narodu u svemu osim srpskog imena? Da se radujemo i veselimo s blagodarnošću Svevišnjem. Jer, dok su kod nekih drugih naroda u prošlom svetskom ratu vođi bili krvoloci i strvinari, nemoralni zločinci kakve Sunce nije videlo od postanka sveta, dotle su vođi srpskog naroda, na čelu sa Dražom, bili ljudi bogoljubivi, pravdoljubivi i narodoljubivi.

Major Aleksandar Milošević: Bila je nedelja, 8. april 1945. godine. Lep proletnji dan, kakav se samo poželeti može. Pre podne, kao i svake nedelje, održana je služba Božija, a za popodne bila je zakazana sednica u jednoj kući sela Podnovlja, u njegovom zaseoku nedaleko od reke Bosne. Sednici su bili prisutni: Draža, Nacionalni komitet i komandanti novoformiranih grupa… Međutim, nekako polovinom sedmice, došlo je naređenje da će u iduću nedelju, 22. aprila, biti pričešće svih jedinica. Bio je uskršnji post. Toga dana, ubrzo smo se svi, sem onih na obezbeđenju, okupili oko crkvice sela Dugo Polje. Činodejstvovalo je svo svešteno osoblje. U onoj maloj crkvi, pored njih bilo je još malo mesta za Čiču (Dražu), neke iz Nacionalnog komiteta, i tek za nekolicinu ljudstva iz jedinice koja je prva stigla.

Služba Božija bila je vrlo svečana. Činila ju je takvom i situacija u kojoj smo bili. Prostorom je odjekivala bogoslužbena pesma i, zaplavom duhovnih osećanja, postajala je sve jača. Svaki od nas u svojim mislima utapao se u njenu stihiju i slivao u onu snagu oboženosti, kada čovek svojim duhovnim bićem sav pripada Bogu; kada je ono fizičko i svakodnevno sasvim po strani; kada je čovek posve svestan da je ovozemaljsko, ma kako srećno ili nesrećno bilo, privremeno; u stanju obožene smirenosti, pred kojom ništa nije značilo ono što nas čeka, ma kako strašno i tragično bilo, iako je to uistinu bilo pričešće knez Lazareve vojske, u crkvi Ravanici pred Kosovsku tragediju.

Sudbina, međutim, nije htela ni da ta oboženost, tu u toj maloj crkvi na tom mestu, bude i celina. U najvećem jeku službe Božije, počeše da se čuju pucnji sa pravca severa, sa pravca Posavine.

Spomenik Dragoljubu Mihailoviću na Ravnoj gori (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Pozdrav generala Mihailovića na planini Bitovnji 6. maja 1945. povodom Vaskrsa i Đurđevdana glasio je ovako:

„Tačno u 11 časova sve kolone će se zaustaviti na mestima gde se budu našle. U sećanju na dan vaskrsa Bogočoveka, pomolićemo se Bogu. Sveštenici će održati kratku Službu Božiju. A onda, pokret dalje.

Naša borba i naše patnje su za prava čoveka bogomdana.To je put Gospoda Isusa Hrista, na kome je i on stradao, ali i voskresao. Vekovi to nisu promenili ni oborili, neće ni pojave današnjice.

Mi možemo u toj borbi i izginuti; ali je njena pobeda sigurna, pobeda i blagodeti za preživele i potonje. Uveren u vašu rešenost da istrajete do kraja, ja vam upućujem, dragi moji saborci, moj pozdrav:

Hristos voskrese!“

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Wikimedia/Museum of Yugoslavia/Aleksandar Simić, CC BY-SA 3.0

Izvor Novi Standard

 

politika.rs

Зашто Србија мора да усклади спољну политику са Бриселом

9-12 minutes

---

Да је Србија увела санкције Русији и да је гласала за резолуције европског парламента против Кине, чиме би ускладила своју спољну политику са Европском унијом, расправе у Савету безбедности посвећене ситуацији на Косову вероватно би биле незанимљиве. Ове две силе које имају право вета у УН само би декларативно подржавале Београд у намери да се бори за статус јужне српске покрајине, а готово је извесно да би Косово постало члан више међународних организација.

Од демократских промена октобра 2000. године, Србија је на европском путу и главни спољнополитички циљ је учлањење наше земље у Европску унију. Као један од захтева који Брисел поставља пред Београд је усклађивање и спољне политике наше земље са ЕУ. У извештају Европског парламента који је пре око месец дана усвојен, записано је да је усклађеност спољне и безбедносне политике Србије са ЕУ око 60 одсто и да у тој области има простора за напредак.

Владимира Билчик је оценио да је будућност Србије европска, а не руска или кинеска, додајући да је пандемија вируса корона утицала на процес проширења ЕУ, поверење становника западног Балкана у унију, али и квалитет демократије, и геостратешку борбу у региону. Скренуо је пажњу и на манипулативне кампање Русије и Кине, али уз подршку неких домаћих снага на западном Балкану.

Наравно, неслагање с позицијама ЕУ догађа се једнако и чланицама ЕУ, али је природа процеса прикључења и неравнотежа у односима у том процесу таква да се од држава које теже чланству тражи и очекује више и у политичком, и у симболичном, али и у практичном смислу. Главни разлог зашто Србија није у већем проценту ускладила своју спољну политику, јесте нерешено питање статуса Косова и Метохије, али добри односи са Русијом и Кином не зависе само од тога. Током пандемије показало се и колико добри односи са Москвом и Пекингом значе када је реч о набавци, али и предстојећој производњи вакцина у нашој земљи. Не треба заборавити ни то да сарадња са овим технолошким велесилама може Србији донети у будућности велики напредак у домену науке и производње, чиме бисмо брзо смањивали заостајање за развијеним државама Европе.

Став Србије према некој декларацији ЕУ зависио је од тога какав је однос земље на коју се декларација односи према Косову, конкретно како та земља гласа о чланству Косова у Интерполу и Унеску. Србија се, на пример, није сагласила са резолуцијама које се односе на Гватемалу и Иран, јер те земље не признају Косово. Бранећи своје националне и државне интересе, у огромној већини случајева, Србија није прихватала декларације које су усмерене на ентитете и (или) грађане земаља које нису признале Косово.

Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић каже да је Србија мирољубива држава и она се у тој борби за мир, равноправну сарадњу и безбедност усаглашава са ЕУ. За „Политику" истиче да постоје озбиљне разлике у политици Србије и ЕУ. „Брисел је преко НАТО-а укључен у интервенционизам чиме се нарушава суверенитет држава. Ми не можемо да се сложимо са таквом политиком, јер смо у Европи једина жртва такве политике у модерној историји. Више од 20 земаља ЕУ је подржало једнострано отцепљење Косова и не може Србија да се сложи са таквом политиком. Ове земље су прекршиле документ из Хелсинкија и нанеле штету европском систему безбедности и сарадњи. ЕУ тражи од Србије да усклади своју политику према Русији и Кини и ту је Брисел жртва америчке стратегије, по којој ове две велике силе шире малигни утицај. То је бесмислено, јер Москва и Пекинг политику темеље на међународном праву и не мешају у нашу унутрашњу политику", каже Живадин Јовановић.

Дипломата Срећко Ђукић наводи да је пре неки дан прочитао податак да је Северна Македонија ускладила своју спољну политику са ЕУ у 95 одсто, а ова земља још није ни започела преговоре о приступању, док Србија која се налази на европском путу има вишеструко мању усклађеност. За наш лист каже да Србија не може до унедоглед одлагати усаглашавање своје спољне политике са ЕУ, до оног дана када ће постати њена чланица и додаје да то ниједна држава није радила пре него што је постала чланица. „Усаглашавање са европском политиком је континуиран и динамичан процес и мора се пратити подједнако као што се морају примењивати европске вредности у свим доменима. Србија не може бити изузета из тог процеса усаглашавања спољне политике са ЕУ уколико жели да постане члан клуба у Бриселу", наводи Срећко Ђукић.

Каже да постоји дуалност српске политике и као пример наводи случај Украјине где Србија признаје територијални интегритет ове земље, али зато остаје по страни када је реч о Криму који је до пре коју годину контролисао Кијев. Каже да није логично да подржавамо Украјину, а да не желимо да укажемо да не подржавамо потезе Русије у овом случају. „Спољна политика једне земље се може објаснити у свакој метрополи у свету, ако она то заиста жели. Русија рецимо није практично нанела никакву штету Црној Гори која јој је увела санкције. Слажем се да имамо отворен проблем Косова који је несумњиво велики и не може се решити преко ноћи. Ја сам убеђен у то да у оној мери у којој се ми приближавамо Европској унији, нама ће питање Косова бити присутније у Бриселу и бићемо у могућности да лакше решимо тај проблем. Овако ми стално бацамо клипове у точкове ЕУ, а тражимо њихово разумевање за решење питања Косово и нека друга политичка питања", каже Ђукић.

Као доказ да морамо ускладити своју спољну политику са Бриселом наводи да није логично што не подржавамо резолуције против Венецуеле и Ирана, под изговором да те земље нису признале независност Косова. „Ако не желимо да ускладимо спољну политику са ЕУ, онда то треба декларисати и рећи да је дошло до промена спољнополитичких приоритета. Немогуће је водити трокраку спољну политику, јер би већ следеће године могао да се појави још тежи извештај о стању демократије и владавини права у Србији у односу на овогодишњи који је усвојен у Европском парламенту", каже члан Форума за међународне односе Европског покрета у Србији Срећко Ђукић.

Његово колега Живадин Јовановић, пак, сматра да таква политика не би била добра са становишта очувања српских националних интереса. Каже да би то значило да би Србија морала да напусти своје виталне државне и националне интересе, традиционалне савезнике и стратешке партнере и да се потпуно окрене онима који директно раде на њеном разбијању.

„Подршка једностраном отцепљењу Косова и Метохије није ништа друго него политика разбијања земље. То су исте оне земље које су имале кључну улогу у растурању СФРЈ, које су преко Солане кумовале агресији на нашу земљу и које данас разбијају Србију. Морамо данас о томе отворено говорити, јер признавање независности такозваног Косова је геополитика разбијања Србије и српског националног корпуса. То што ми имамо развијене економске односе, што смо придружени чланови евроазијске уније, не можемо то да бацимо тек тако, јер економску корист имају грађани наше земље. Ми се нећемо и не можемо одрећи Русије и Кине, јер оне заступају наше виталне државне и националне интересе, не само под окриљем УН, већ и на међународном плану", каже Јовановић. Наглашава да није реално да уводимо санкције Русији и да оптужујемо Кину, речником који слушамо из Вашингтона и Брисела који је непримерен. „Витални интерес Србије је сарадња са ЕУ и да постанемо чланица ове организације, али никада по цену одрицања КиМ и слободе одржавања и продубљивања стратешких односа са Русијом и Кином", закључује Живадин Јовановић.

Сметња и економски споразум Србије са Евроазијском унијом

Србија је била на тапету бриселских бирократа када је 25. октобра 2019. године Ана Брнабић у Москви потписала Споразум о слободној трговини са земљама Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), после чега је премијерка рекла да овај документ није у супротности са европском политиком наше земље. „Ово је економски, а не политички споразум. Ми у оквиру Споразума о стабилизацији и придруживању имамо право на споразуме о слободној трговини са међународним организацијама и са појединачним земљама до тренутка кад уђемо у ЕУ. Ја мислим да је у интересу Србије да имамо што више оваквих споразума. Дакле, овај споразум је комплементаран са европском политиком Србије", рекла је Брнабићева. Најгласнији противник тог споразума био је известилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик који је месец дана касније рекао да „Србија пре него што буде спремна за улазак у ЕУ, споразум који је потписала са Евроазијском унијом мора престати да постоји".

Бивши амбасадор Србије у Белорусији Срећко Ђукић казао је да споразум о трговинској сарадњи између Евроазијске уније и Србије неће ометати раније трговинске договоре које Србија има са ЕУ. Ипак, наводи да у економском смислу није донео Србији неке посебне користи. „Имали смо уговоре о слободној трговини са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, а после тога се проширио на земље са којима немамо робну размену или је мала. У економском смислу није много донео, али јесте у политичком, јер је створио опцију где се Србија приближава тој евроазијској унији, а то може да се протумачи да се удаљава од ЕУ", наводи Ђукић.Антрфиле

Вучић: Што већа сагласност, без угрожавања највиталнијих интереса

О потреби усклађивања спољне политике Србије са ЕУ, у петак је говорио и председник Александар Вучић, на конференцији за медије са немачким шефом дипломатије Хајком Масом. Вучић је указао на одређене проблеме са којима се Србија суочава и на ствари које су другачије постављене у нашој спољној политици, али је истакао и да ћемо гледати да, у свим питањима, у којима то не угрожава највиталније српске државне и националне интересе, постижемо што је могуће већу сагласност са земљама ЕУ. „За нас је сарадња са Немачком од пресудног значаја и верујем да може да буде још већа, значајнија, јер за нас не постоји већи и значајнији партнер на нивоу ЕУ", рекао је Вучић.

 

pcnen.com

Poslednji adut Zapada ili o agentima među novinarima i NVO

11-14 minutes

---

Autori:  Jang Šeng i Čen Ćinćin

Prošlog četvrtka, održan je (u Kini, prim. prev.) šesti po redu Dan edukacije o nacionalnoj bezbednosti, a služba državne bezbednosti objavila je niz slučajeva vezanih za pretnje političkoj stabilnosti Kine. Stručnjaci međunarodnih obaveštajnih i bezbednosnih poslova rekli su da se, u uslovima sve intenzivnijeg nadmetanja Kine i SAD, inostrane neprijateljske snage ne bave samo redovnim špijunskim aktivnostima, nego i uvećavaju napore za narušavanje političke bezbednosti Kine.

Policijski slučajevi koje su relevantne agencije nacionalne bezbednosti obelodanile ove godine razlikuju se od onih ranijih, a karakteriše ih poseban fokus na oblast političke bezbednosti, uključujući aktivnosti osumnjičenih lica udruženih sa inostranim antikineskim snagama koje pokušavaju da podriju državnu stabilnost. Neki od ovih slučajeva vezani za nerede u Hongkongu 2019. godine ukazuju na pokušaje da se obojena revolucija, podržana od strane Zapada, proširi iz ovog posebnog administrativnog regiona u unutrašnjost Kine.

„Kada govorimo o nacionalnoj bezbednosti, ljudi uglavnom misle na stranu špijunsku aktivnost koja za cilj ima vojne i ekonomske podatke Kine. Međutim, sada mnogi slučajevi pokazuju kako unutrašnje i spoljašnje antikineske snage uzajamno sarađuju“, rekao je Global tajmsu stručnjak za nacionalnu bezbednost i antiterorizam pri kineskom Institutu za savremene međunarodne odnose, Li Vej.

„Ovo pokazuje da strane neprijateljske snage jačaju svoje napore za realizaciju ‘obojene revolucije’, kako bi naškodile političkoj bezbednosti naše zemlje“, rekao je Li, ističući da je ovo postao primarni izazov nacionalnoj bezbednosti sa kojim se Kina trenutno suočava.

„Pametnije sredstvo“

Redovne špijunske aktivnosti koje za cilj imaju prikupljanje vojnih i ekonomskih obaveštajnih podataka služe tome da određenim zemljama pomognu u njihovim pregovorima ili nadmetanju sa Kinom, „ali obojena revolucija direktno je usmerena protiv naše političke bezbednosti, odnosno radi se o pokušaju da se naškodi stabilnosti i javnom redu u našoj državi, pa je zato mnogo ozbiljnija i destruktivnija“, navodi kineski stručnjak za međunarodne obaveštajne poslove koji je želeo da ostane anoniman.

Tehnički, obojena revolucija je „pametnije sredstvo“ koje bi trebalo da pomogne zapadnim zemljama, a naročito SAD, da destabilizuju ili sruše određenu zemlju, objašnjava pomenuti ekspert. „Nakon rata u Iraku, SAD i njihovi saveznici manje su voljni da šalju kopnene snage jer direktno vojno angažovanje stvara vojne gubitke i druge nepredviđene troškove. Ali korišćenje društvenih mreža, nevladinih organizacija i ‘diplomata’ za mobilizaciju, obuku, finansiranje i organizovanje lokalnog stanovništva protiv sopstvene vlade košta manje i lakše stvara haos“.

„Možemo videti mnoge slične slučajeve u Siriji, Libiji, Venecueli, Ukrajini i Belorusiji. Glavni akter u ovim zemljama je lokalno stanovništvo predvođeno zapadnim posrednicima, a zapadne vojne snage uglavnom imaju podržavajuću ulogu ili se uopšte i ne pojavljuju“, rekao je on.

Kineski analitičari su rekli da se SAD i njihovi saveznici ne usuđuju da direktno pokreću vojne operacije protiv nuklearnih sila poput Kine i Rusije, ili njihovih suseda. Stoga, nakon niza neefikasnih pristupa, poput trgovinskog rata, vojnih pritisaka i propagandne stigmatizacije, obojena revolucija se koristi kao glavna taktika za ometanje razvoja Kine. Utisak je da je to poslednja karta na koju SAD mogu da zaigraju kako bi sprečile veliku obnovu kineske nacije.

Više infiltracija

U jednom od nedavno obelodanjenih slučajeva koji bi trebalo da podignu nivo svesti o nacionalnoj bezbednosti, student novinarstva sa univerziteta iz severne pokrajine Hebej, koji se preziva Tian, postao je „papagajski reporter“ jednog zapadnog medija glavnog toka. Tian je uspostavio antikineski veb-sajt 2018. godine preko kog je plasirao velike količine dezinformacija i političkih spekulacija.

Aprila 2019. godine, Tian je pozvan da poseti jednu zapadnu zemlju u kojoj je stupio u kontakt sa preko 20 neprijateljski nastrojenih stranih grupa i sa desetak funkcionera te zemlje kako bi dobio direktne instrukcije. Od Tiana je zatraženo da pruži „dokaze“ koji bi mogli da se koriste za stigmatizaciju Kine. Tianovo delovanje ozbiljno je naškodilo političkoj bezbednosti Kine, pa je on uhapšen juna 2019. godine, saopštile su službe državne bezbednosti.

Li smatra da je ovo tipičan slučaj infiltriranja američkih i zapadnih antikineskih snaga u redove kineskih studenata, te njihovog vrbovanja za ideološku borbu protiv Kine.

„Rad za zapadne medije nije problem, ali korišćenje novinarske profesije kao paravana za vršenje aktivnosti kojima se ugrožava nacionalna bezbednost je krivično delo“, rekao je Li, ističući da nisu svi koji su zaposleni u zapadnim medijima ujedno i špijuni, ali da postoje zapadni novinari iza kojih stoje zapadni političari i obaveštajne službe.

U širenju glasina o „genocidu“ i „prinudnom radu“ u Sinkjangu, zapadni mediji imaju važnu ulogu, podsetio je Li. „Baš kao i u ovom slučaju, ti ‘novinari’ dobijaju finansijska sredstva i obuku u drugim zemljama, i implementiraju taktiku antikineskih političara kako bi destabilizovali Kinu“.

U sredu je portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Žao Lijan na redovnoj konferenciji za medije rekao kako se 2020. godine američki ambasador u Turskoj sastao sa čelnikom lokalne grane Islamskog pokreta Istočnog Turkestana.

ETIM, odnosno Islamska stranka Turkestana je ekstremistička, teroristička i separatistička organizacija koja se suprotstavlja suverenitetu i stabilnosti Kine u Sinkjangu. Komitet za sankcije protiv Al kaide pri Savetu bezbednosti UN uvrstio je ETIM na listu terorističkih organizacija 2002. godine.

Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova pustilo je video segment na konferenciji za medije, u kojem Sajbel Edmonds – bivši prevodilac pri FBI – u intervjuu iz 2015. godine otkriva kako „Gladio operativci izvlače iz Sinkjanga dosta ovih ljudi… obučavaju ih, naoružavaju, a onda vraćaju nazad“.

„Sklapajući ovu slagalicu, čovek ne može da se ne zapita o čemu je američki ambasador u Turskoj imao da razgovara sa jednim od vođa antikineske organizacije? Šta je operacija ‘Gladio’? Da li SAD nameravaju da stvaraju probleme u Sinkjangu?“, pita se Žao.

Prema objavljenim informacijama, u prošlosti su neki od uhapšenih bivših viših državnih funkcionera u Sinkjangu rekli da su sarađivali sa stranim separatističkim snagama, te da su imali zadatak da vrše ili tolerišu terorističke napade u regionu, te da odobravaju udžbenike sa ekstremističkim sadržajima u školama, što je ozbiljno narušavanje nacionalnog jedinstva i političke bezbednosti.

Front u Hongkongu

Hongkong je još jedna linija fronta nacionalne i političke bezbednosti Kine. Otkako je Zakon o nacionalnoj bezbednosti u junu 2020. godine stupio na snagu u Hongkongu, strane snage koje su stajale iza mesecima dugih antivladinih nereda u gradu (još od juna 2019. godine), počele su da se kolebaju, pošto se izgrednici sada suočavaju sa ozbiljnim kaznenim merama – čak i doživotnom robijom. Ovim zakonom se takođe sprečava dejstvo „nevidljive ruke“ koja stoji iza haosa podstaknutog od strane spoljnih aktera, ukazuju stručnjaci.

Mnoge ne iznenađuje to što su zapadne snage koristile status Hongkonga kao otvorenog grada za izazivanje obojene revolucije pomoću raznih kanala, uključujući medije, studentske organizacije, političke stranke i radničke sindikate koje su finansirale, obučavale i savetovale u organizaciji ilegalnih skupova, protesta i nereda. Sve te taktike mogle su se videti u previranjima iz 2019. godine.

Implementacija Zakona o nacionalnoj bezbednosti pomogla je Hongkongu da obnovi društveni red, zatvarajući pravne vakuume u lokalnim zakonima, rekao je policijski komesar Kris Tang Ping-kjong za Global tajms u sredu, pošto je zakon do sada dobro funkcionisao kao sredstvo odvraćanja izgrednika koji ugrožavaju nacionalnu bezbednost.

Od implementacije Zakona o nacionalnoj bezbednosti u Hongkongu, sto ljudi je uhapšeno od strane policije pod optužbom za ugrožavanje nacionalne bezbednosti, rekao je Tang.

Očuvanje nacionalne bezbednosti smatra se vrhovnim prioritetom za komesara policije u 2021. godini, što je takođe i jedan od prva četiri zadatka policije Hongkonga. Policijski timovi nastaviće da sakupljaju i analiziraju kontraobaveštajne podatke, istražuju kriminalne slučajeve koji ugrožavaju nacionalnu bezbednost i vrše kontraobaveštajne operacije sa ciljem sprečavanja aktivnosti koje bi ugrozile nacionalnu bezbednost, istakao je Tang.

„Policija Hongkonga takođe će pojačati saradnju sa svim institucijama i subjektima zainteresovanim za jačanje nacionalne bezbednosti, kako bi stekla veće poverenje javnosti i širu podršku“, rekao je on.

Kako bi se olakšalo javno učešće u očuvanju nacionalne bezbednosti, uprava za nacionalnu bezbednost policije Hongkonga pokrenula je 05. novembra 2020. godine vruću liniju za prijavljivanje relevantnih nehitnih slučajeva.

Obojeni bumerang

Osim ciljanja Sinkjanga i Hongkonga koji predstavljaju tradicionalna geopolitička žarišta, strane neprijateljske snage takođe rado koriste teme poput položaja LGBT zajednice, feminizma i ekologije, kojim se lako raspaljuju uzavrele diskusije na društvenim mrežama pomoću dezinformacija i glasina. Tako se stvaraju problemi podsticanjem sukoba između različitih grupa unutar Kine, ističe anonimni ekspert za međunarodne obaveštajne poslove.

Srećom, ova praksa ne uspeva da izazove značajnije posledice ili da eskalira u ogromnu obojenu revoluciju, pošto je usled modernizacije i razvoja Kine većina kineskih korisnika društvenih mreža u stanju da o ovim temama diskutuje na zreo i odgovoran način, dok se legalne građanske, LGBT i ekološke organizacije distanciraju od neprijateljskih inostranih uticaja, rekao je ekspert.

„Ti ekstremisti koje podržava Zapad su u našem društvu marginalizovani, a njihove ilegalne onlajn i oflajn aktivnosti se efikasno prate i kontrolišu od strane relevantnih organa reda“, istakao je on.

Ironiju predstavlja to što su SAD otkrile da im se neki od njihovih pristupa za izazivanje eobojenih revolucija vraćaju kao bumerang, pri čemu su uspon trampizma, sve jači pokret „Životi crnaca su važni“ i neredi na Kapitol hilu ozbiljno podrili imidž i kredibilitet SAD u promociji obojenih revolucija u drugim zemljama, podsetio je stručnjak.

Obojene revolucije podržane od strane Zapada predstavljaju uobičajenu pretnju sa kojom se suočavaju Kina i mnoge druge zemlje, poput Rusije, zemalja centralne Azije, Bliskog istoka, jugoistočne Azije, istočne Evrope i Latinske Amerike. Stoga odbrana političke bezbednosti takođe zahteva međunarodnu saradnju, upozoravaju analitičari.

Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji istakao je nakon sastanka sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovim u martu da će se dve zemlje zajednički suprotstavljati obojenim revolucijama i štititi svoj nacionalni suverenitet i političku bezbednost.

„Borba protiv obojenih revolucija je važan zadatak za Kinu i Rusiju, ne samo kako bi zaštitile sebe, nego i očuvale regionalni mir i stabilnost. Ove dve zemlje bi mogle da sarađuju u oblastima razmene obaveštajnih podataka, zajedničkih operacija protiv zapadnih ilegalnih nevladinih organiazcija koje dezinformacijama rasplamsavaju nestabilnost, kao i u oblasti sajber bezbednosti“, rekao je za Global tajms Jang Đin, stručnjak pri Institutu za ruske, istočnoevropske i centralnoazijske studije sa Kineske akademije društvenih nauka.

Globaltimes/Novi Standard

Napomena: Global tajms je poluzvanično glasilo kineskih organa vlasti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

standard.rs

Robert Fisk – čovek koji se usudio da govori istinu

Dragan Bisenić

13-16 minutes

---

Novinar britanskog Independenta svedočio je o priznanju NATO generala da osiromašeni uranijum izaziva rak, da je CNN 1999. godine saučestvovao u pokušaju Vučićevog ubistva, i da je NATO u SRJ ciljano ubijao civile

Irski i britanski novinar Robert Fisk (1946-2020) bio je jedan od najvećih novinarskih reportera u poslednjih pet decenija. Izveštavao je o građanskim i drugim teškim ratovima na Bliskom istoku i šire – u Iraku, Siriji, Avganistanu, Bosni, Kosovu, Izraelu i okupiranim teritorijama, Severnoj Irskoj, Alžiru i Libanu, gde je od Bejruta napravio svoju bazu. Fisk je umro 2. novembra prošle godine u Dablinu u 74. godini. I iza sebe je ostavio ogromno novinarsko delo i veliku prazninu među poznavaocima Bliskog istoka i „Velikog Bliskog istoka“ koji uključuje i Balkan.

U većini ratova Fisk je zauzimao nekonvencionalno stanovište koje je, iako je bio dopisnik Independenta, bilo protiv „glavnog toka“ svetskih medija i koje je u nekrolozima posvećenim njemu nazivano „kontroverznim“. „Mislim da je dužnost stranog dopisnika da bude neutralan i nepristrasan i na strani onih koji trpe, ma ko oni bili“, govorio je Fisk, polazeći pri tome od odnosa snaga, ali i lične odbojnosti prema klišeima novinara koji su izdaleka pisali o događajima. On je smatrao da je zabluda da novinari mogu da budu objektivni i navodio je da je praćenje centara moći prvenstveni zadatak novinarstva.

„Ne možete se približiti istini, a da niste tamo gde su događaji“, rekao je u dokumentarnom filmu o njegovom radu Ovo nije film (This Is Not A Movie) iz 2019. godine. Tokom skoro pet decenija – poslednje tri radeći za The Independent – Fisk je nesumnjivo bio „tamo“.

Rado je na svojim predavanjima citirao reči iz intervjua s pokojnim muftijom beogradskim Hamdijom Jusufspahićem, o ograničenoj vrednosti upotrebe sile: „Morate verovati i u nešto drugo. Niko nije na vrhu veoma dugo. Što ste veći, brže padate – naročito kada su počinjena nemoralna dela. Kada je Neron došao na vlast u Rimu, Rim je pao. Nacija ne ostaje na vrhu mnogo dugo.“

Bombardovanje RTS-a

Roberta Fiska sreo sam tri puta u Kairu. On je bio treći od ukupno pet novinara koji su intervjuisali Osamu bin Ladena, a s kojima sam razgovarao. Druga dvojica su novinar pakistanske televizije GEO Hamid Mir, i novinar CNN-a Piter Arnet.

Fisk je intervjuisao Osamu bin Ladena tri puta, isto kao i Hamid Mir. Fiskovi intervjui objavljeni su u Independentu 6. decembra 1993, 10. jula 1996. i 22. marta 1997. Prvi intervju s Bin Ladenom bio je i prvi intervju ikada dat jednom zapadnom novinaru, a udesio mu ga je brutalno ubijeni saudijski novinar Gamal Kašogi, koga sam sreo s Fiskom u Kairu. U drugom intervjuu učestvovao je Abu Musab Al Suri, ideolog koji je džihad učinio globalnim.

Većinu vremena na Balkanu proveo je sa svojom bivšom suprugom Larom Marlou, koja je sada dopisnica Ajriš tajmsa iz Pariza. Ona je o Fisku rekla: „Kada je Robert 1999. godine iz Beograda pokrivao NATO bombardovanje Srbije, optužen je za podršku Slobodanu Miloševiću. Kada se četiri godine kasnije usprotivio angloameričkoj invaziji na Irak, njegovi neprijatelji rekli su da je on ‘ludak Sadama Huseina’. Njegovo izveštavanje o sirijskom građanskom ratu od 2011. godine naljutilo je one koji su tvrdili da je on apologeta Bašara al Asada. Mnogi u Evropi i SAD su na početku rata idealizovali sirijske pobunjenike, Robert je imao nijansiraniju viziju. Pokazalo se da je u pravu kada su se mnogi pobunjenici pridružili džihadističkim pokretima.“

Novinar Robert Fisk (Foto: Wikimedia/Flickr/Mohamed Nanabhay, CC BY 2.0)

Dan posle bombardovanja RTS-a, 23. aprila, Robert Fisk objavio je tekst „War In The Balkans: ‘Once you kill people because you don’t like what they say, you change the rules of war’“ („Rat na Balkanu: Jednom kada ubijete ljude zato što vam se ne sviđa šta oni govore, promenili ste pravila ratovanja“), u kojem je prvi među novinarima najoštrije osudio bombardovanje RTS-a.

„Svi smo se pitali koliko će vremena proći dok NATO ne odluči da se Radio-televizija Srbije pridruži listi ‘vojnih’ ciljeva“, naveo je Fisk. Sve to, međutim, nije opravdalo odluku da se ubiju oni koji su dežurali noću u studijima. „Tada su objašnjenja potekla sa proslave NATO rođendana u Vašingtonu (24. aprila 1999, 50 godina od osnivanja NATO, prim.) – da je srpska ‘propagandna mašina’ produžavala rat. Čudim se. Čini mi se da se sećam da je hrvatska televizija obilno širila mržnju kada je etnički čistila 170.000 Srba iz Hrvatske 1995. godine. Ali nismo bombardovali Zagreb. A kada su momci predsednika Franje Tuđmana masakrirali Srbe i Muslimane u Bosni, nismo bombardovali njegovu rezidenciju. Da li je stvarni greh srpske televizije bilo emitovanje filma o NATO-ovom masakru izbeglica kosovskih Albanaca prošle nedelje, ubistva za koja je NATO bio primoran da prizna da su bila greška“, zapitao je Fisk.

On je okrivio CNN za saučesništvo u bombardovanju RTS-a, jer su dva dana ranije dopisnici i osoblje CNN-a dobili instrukciju da napuste zgradu RTS-a, što su oni i učinili, pozivajući kolege na oproštaj uz kafu i sok od pomorandže, na kojem je bio i Fisk.

Pokušaj ubistva Vučića

Analizirajući početkom jula 1999. ponašanje medija, Fisk pokazuje kako su, uz retke izuzetke, izveštači napustili svako stajalište objektivnosti i nekritički usvojili službeno obrazloženje rata. „Uglavnom su se zarazili antisrpskom histerijom zvaničnika SAD-a, Britanije i NATO-a, i pokušali su da opravdaju bombardovanje izveštavanjem uzimajući NATO propagandu kao činjenicu i prihvatanjem kao nesumnjivih izjava portparola NATO-a Džejmija Šeja, predsednika Klintona i premijera Blera“, napisao je Fisk.

Tu je naveo primer novinara CNN-a u Beogradu koji je „zapanjio jednog od svojih engleskih kolega nakon što je NATO bombardovao uski drumski most u jugoslovenskom gradiću Varvarinu, ubivši na desetine civila, od kojih su mnogi pali u reku Moravu. ‘To će ih naučiti da ne stoje na mostovima’, urlao je“.

Fisk primećuje: „Ovo naravno nije bio jezik kojim se on služio u programu, gde je izveštaj CNN-a o ubistvima na mostu praćen primedbom da je bilo ‘civilnih žrtava’ – a sve to kada je tim CNN-a bio tamo i snimao obezglavljeni leš lokalnog sveštenika“.

Po njegovoj oceni „saradnja glavnih medija sa NATO bombardovanjem prevazišla je nepoštenu i neetičku novinarsku praksu“. Na kraju članka on je sugerisao da su CNN i emisija „Larri King Live“ ove mreže, možda bili saučesnici u pokušaju atentata na tadašnjeg srpskog ministra informisanja Aleksandra Vučića.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)

Fisk je napisao: „Dva dana pre nego što je NATO bombardovao sedište srpske televizije u Beogradu, CNN je iz sedišta u Atlanti dobio dojavu da će zgrada biti uništena. Rečeno im je da odmah uklone svoje objekte iz prostorija, što su i učinili. Dan kasnije, srpski ministar informisanja Aleksandar Vučić primio je iz SAD-a faksom poziv iz emisije „Larri King Live“ da se pojavi na CNN-u. Želeli su ga u etru u 2:30 ujutru 23. aprila i tražili su od njega da pola sata ranije dođe na srpsku televiziju radi šminkanja. Vučić je zakasnio – što je za njega bilo dobro pošto su NATO projektili digli zgradu u vazduh šest minuta posle dva. Prvi je eksplodirao u šminkernici u kojoj je mladi srpski asistent izgoreo na smrt. CNN sve ovo naziva slučajnošću, rekavši da emisija Larija Kinga, koju je organizovalo odeljenje za zabavu, nije znala za uputstva odeljenja za vesti svojim ljudima da napuste zgradu RTS-a.“

Propagandni rat

Samo dva dana nakon ovog teksta Fisk se našao na udaru grupe britanskih medija. Henri Porter iz Observera, jednog od listova koji su najvatrenije podržavali rat, odgovorio je na Fiskov članak, optužujući ga za sve i svašta. Porter tvrdi da je Fisku „nesumnjivo pomagala srpska vlast“ i da je pisao izveštaje o ratu „prelomljene kroz sočivo srpskog interesa“.

Porter je priznao da je „među urednicima i izveštačima postojala gotovo univerzalna zabrinutost zbog nivoa istinitosti NATO brifinga“, i da postoji dobar razlog za zaključak da je „Alijansa bila spremna na gotovo rasistički krstaški rat protiv Srba“. To ga, međutim, ne sprečava da se upusti u malo sopstvenog antisrpskog rasizma, napominjući da su Fiska neke od njegovih kolega prozvali ‘Fisković’ zbog njegovog izveštavanja.

Porter je bio ogorčen zbog činjenice da Fisk „izgleda da veruje“ da je „NATO motivisan urođenim imperijalističkim tendencijama“, ali još neizdržljivija bila je Fiskova odluka da skrene pažnju javnosti na spor u medijima.

Mediji koji su pratili ovu raspravu zaključili su tada da „napad na Fiska ukazuje na to da je njegovo izlaganje žalosnim performansama novinarske profesije pogodilo pravo u živac, a posebno su njegova otkrića u vezi sa ulogom CNN-a u bombardovanju srpskog TV centra izazvala značajnu zabrinutost na visokim mestima“.

U tekstu „Propagandni rat“ objavljenom 23. novembra 1999. u Independentu, Fisk navodi: „Ja znam koja bi igra trebalo da se igra: Srbi su počinili sva zla i tako da se opravda bombardovanje ili ‘rat vrednosti’, kako ga je opisao Toni Bler“.

Ljudi posmatraju srušeni KBC „Dragiša Mišović“ tokom NATO agresije 1999. godine (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Za novinare na dnevnim brifinzima u NATO štabu, Fisk je govorio da oni igraju ulogu „ovaca“ koji nisu pitali Džejmija Šeja o tvrdnjama da je uništena Treća armija, ili da dobiju bilo koji komentar o imenovanju „glavnog čistača Srba iz Krajine Agima Čekua“ za albanskog komandanta. „NATO tvrdnje o vojnoj pobedi bile su gole laži jer je uništeno samo 13 tenkova. Svi mediji trebalo je samo da budu glasnogovornici NATO generala“, upozoravao je Fisk.

„Mnogo ozbiljnije“, rekao je, „bilo je to što je malo ko dovodio u pitanje moralnost NATO bombardovanja srpske televizije u Beogradu“, ponovo navodeći ponašanje CNN-a i poziv tadašnjem srpskom ministru informisanja Aleksandru Vučiću da gostuje u emisiji „Larri King Live“ u ranim jutarnjim satima. CNN kaže da je sve ovo bila slučajnost“, napisao je Fisk.

Bestijalizacija Srba

Fisk je tu pokrenuo i sada kontroverznu temu posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. „Kada sam otišao u Brisel da pitam NATO generale na dnevnom pres brifingu o korišćenju osiromašenog uranijuma (za koji se pokazalo da je u Iraku doveo do masovnog oboljevanja od raka), general je to potvrdio i njegov odgovor je emitovan u direkntom prenosu. Ali, kada je CNN izveštavao sa ove pres konferencije za kasnije emitovanje, moje pitanje i generalov odgovor misteriozno su nestali sa trake“, napisao je Fisk.

„Postojala je i ‘šema’ koju smo čuli tokom rata: ako je NATO ubio nevine, učinio je to slučajno; ako je Srbija ubila nevine, to je namerno učinila. Postoje dva problema sa ovim infantilnim argumentom“, zabeležio je Fisk: „Prvi je taj što su NATO napadi na Jugoslaviju postali toliko neselektivni da je pred kraj bilo gotovo nemoguće verovati da vazduhoplovne snage, koje su neprestano pogađale bolnice, mostove, železnički voz, dva autobusa, seoski most pijačnog dana i brojna stambena naselja, kao i prazne kasarne i rafinerije nafte, nisu namerno gađale civile u svom očajanju da okončaju rat. Ako su srpski civili slučajno ubijeni, čini li to njihovu smrt manje bolnom ili prihvatljivijom? Ako rat nije trebalo da se vodi, smrt koja je položena na vrata NATO-a zaista je teška. A oni novinari koji su izveštavali iz unutrašnjosti Jugoslavije daleko od toga da su bili alat bilo čije ‘mašine laži’ – pružali su bolan, ali neophodan prikaz onoga što mi – mi, NATO, naša zapadna civilizacija – radimo Srbima“.

Fisk je jednostranosti i zatvaranje očiju prema zlodelima samo jedne strane u sukobu osudio još u vreme napada hrvatske vojske na srpsko stanovništvo u Hrvatskoj. On je u Independentu naveo poverljivu procenu Evropske unije iz Krajine 1995. godine: „Dokazi o zverstvima: u proseku šest leševa dnevno… uglavnom su starci. Mnogima je pucano u potiljak ili im je prerezano grlo, drugima je unakaženo lice…. Beskrajni hrvatski pozivi za povratak Srba, garancije građanskih prava i imovinskih prava itd…. širili su se sa svih nivoa … Međutim, srpski domovi i zemlje … i dalje se pale i pljačkaju. Suprotno službenim izjavama koje za beg Srba krive nekontrolisane elemente, zločine su počinili hrvatska vojska, hrvatska policija i hrvatski civili. Nije bilo primećenih pokušaja da se to zaustavi, a indicije upućuju na politiku ‘spaljene zemlje’“.

Bio je ogorčen napadom koji je došao od novinara Ajriš tajmsa koji ga je optužio da stvara „paritet žrtve“. „To je detinjast, ali i opasan izraz – jer sam početkom juna tačno predvideo da su prvo kosovske Albance Srbi etnički očistili. A za nekoliko dana – najviše dve nedelje – NATO i njegovi albanski saveznici etnički će da očiste Srbe. Osim što je citat izvađen iz konteksta, moj stvarni greh je bio što sam bio u pravu.“

Novinar Indepententa Robert Fisk (Foto: Independent)

„Gotovo celokupno srpsko stanovništvo od tada je pobeglo sa Kosova, zajedno sa više od polovine romskog stanovništva. A srpski civili koje sam video zgužvane u svojim porodičnim automobilima ili kako čuče u suzama na poljoprivrednim kolima bili su podjednako nevini kao i Albanci, tako surovo izbačeni iz svoje zemlje dva meseca ranije. Ali to što su ove nove izbeglice bili Srbi bilo je dovoljno da ‘vrate’ za njihovu ‘žrtvu’. Razmišljao sam o Nemcima iz Sudeta i o istočnim teritorijama Nemačke na kraju Drugog svetskog rata. Nismo brinuli o njima. Dobro im ide, rekli smo. A sada smo zauzeti bestijalizacijom čitavog naroda – Srba…“, zaključio je Fisk.

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

Izvor oko.rts.rs