Da kupimo rusko oružje i zovemo ruske dobrovoljce

GLAS ISTRAŽUJE: Kosmet - šta da se radi: Vladika raško-prizrenski Artemije
Da kupimo rusko oružje i zovemo ruske dobrovoljce
Proglašenje nezavisnosti Kosova je privremeno, okupaciono rešenje i tako ga treba posmatrati. Najgore što bi nam se moglo desiti je da Srbi napuste Kosovo i Metohiju, jer bi to značilo gubitak naše pokrajine. Tadić i Koštunica su dobro zastupali državne stavove o Kosovu i Metohiji, ali ne šalju svetu jednu poruku. Sa agresorima ne može biti saradnje, oni koji žele da priznaju Kosovo ne mogu biti naši partneri
- Izjava načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Zdravka Ponoša da se Kosovo i Metohija ne brani vojskom nije dostojna jednog vojnika. To je sramota! - kaže NJegovo preosveštenstvo vladika raško-prizrenski gospodin dr Artemije (Radosavljević). On u intervjuu za Glas javnosti otvoreno izražava i nezadovoljstvo različitim i nedoslednim porukama koje državni vrh Srbije šalje svetu kada je reč o južnoj srpskoj pokrajini, ali i mlakim stavom Srpske pravoslavne crkve u odbrani Kosova i Metohije.

Vladiko, šta će biti sa Srbima, njihovom imovinom i svetinjama SPC ako Kosovo i Metohija proglasi nezavisnost?

Bez obzira na to šta će biti, Srbi na Kosovu i Metohiji treba da ostanu u svojoj državi, u svojim kućama, na svojim imanjima, na svojoj dedovini, oko svojih svetinja, grobova... jer Kosovo je bilo i biće srpsko. Najgore što bi nam se moglo desiti je da Srbi napuste Kosovo i Metohiju, jer bi to značilo gubitak naše pokrajine. Kao što i u ranijim okupacijama naše države narod nije napuštao Kosovo, tako će biti i sada. Proglašenje nezavisnosti Kosova je privremeno, okupaciono rešenje i tako ga treba posmatrati. Svemu dođe kraj, pa i okupaciji Kosova i Metohije! Sigurno je da teroristička vlast na Kosovu i Metohiji može da protera i ovo preostalih Srba, ali je veoma važno da oni ne odu svojevoljno. I oni koji su proterani od 1941. do 1945. pa od devedesetih godina do dana današnjeg imaju prava da se vrate na svoju imovinu. Kada je reč o našim svetinjama, one mogu i dalje da budu rušene ali, kada se narod bude vraćao, mi ćemo ih obnavljati, kao što smo obnavljali i pojedine svetinje koje su srušene od 1999. godine do danas.

Po povratku iz Amerike rekli ste da su preuzete inicijative za promenu politike SAD. Da li je sada kasno za to?


SRAMOTNA IZJAVA PONOŠA

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Zdravko Ponoš tvrdi da se Kosovo ne brani vojskom.
To već mesecima govori njegov ministar odbrane. Znači, to je jasna poruka svetu da se Kosovo i Metohija neće braniti. Izjava nije dostojna jednog vojnika! To je sramota, tako nešto ne bi rekao načelnik generalštaba nijedne vojske u svetu!


PUTIN JE DOSLEDAN U ODBRANI SRBIJE

I ruski predsednik Vladimir Putin najavio je kontramere zbog Kosova i Metohije. Kako ocenjujete ruski stav?
U svakom slučaju, Putin je dosledan u odbrani Srbije i to nas ohrabruje. Mislim da Srbija treba i konkretno da zatraži rusku pomoć. Vlada Srbije zna šta tačno treba, to zavisi od eskalacije događaja. Pomoć Rusije bila bi opomena agresoru da pazi šta preduzima.


Nikada nije kasno! Postoji mogućnost da se Amerika predomisli i promeni svoj stav u minut do dvanaest, a onda bi se promenilo i mišljenje u Londonu, Parizu, Berlinu, Rimu...

A da li je to realno?

Nije realno, ali nije nemoguće!

Kažete da su Vam sagovornici u svetu više puta naglasili da su pojedini srpski političari rekli da će srpski odgovor na agresiju i okupaciju biti mnogo manji, nego što bi učinila bilo koja druga nezavisna država. Koji su to političari?

Prepoznaće se oni sami!

Kako vidite stavove državnog vrha Srbije o Kosovu i Metohiji?

Mislim da su i predsednik i premijer Srbije - bar verbalno - bili na visini zadatka i da su dobro zastupali državne stavove o Kosovu i Metohiji. Ali, njih dvojica ne šalju svetu jednu poruku. To daje povoda da političari u svetu misle da Srbija neće odlučno reagovati. Jer, iako govore o Kosovu i Metohiji kao o neotuđivom delu Srbije, spremnost da se sarađuje sa agresorom nije dosledan stav. Sa agresorima ne može biti saradnje, oni koji žele da priznaju Kosovo ne mogu biti naši partneri i ne treba da žurimo u njihovo društvo!

Vlada Srbije odbacila je nezavisnost Kosova i Metohije i najavila mere protiv svih koji priznaju ovu lažnu državu. Kako to komentarišete?

To je dobar potez i sigurno je da Vlada Srbije ima širok dijapazon mera. Dobro je da je vlada blagovremeno zauzela stav, možda po prvi put pre samog čina. Ali, brine me što to nikad nismo čuli od predsednika Srbije.

Nedavno ste izjavili da bi Srbija trebalo da objavi da će kupiti najsavršenije borbene sisteme od Rusije i drugih zemalja i da ovoj zemlji treba da uputimo poziv da uspostave vojno prisustvo u Srbiji i pošalju dobrovoljce. Da li su to prejake reči za jednog vladiku?

Što bi to bilo prejako!? Je l' nam ne treba naoružanje!? To su bili moji predlozi šta bi trebalo uraditi dan pre, a ne dan posle proglašenja nezavisnosti. To su moja razmišljanja i stojim iza toga. A da li će vlada to da uradi - ne znam. To nije propis ni primoravanje Srbiji, već predlozi šta bi bilo nužno i šta bi dalo rezultate.

Da li za svoje stavove imate podršku SPC?

Mislim da u Crkvi nema nikog ko je protiv mojih stavova, a ja nisam testirao da li je neko protiv.

Kako komentarišete stavove SPC o Kosovu i Metohiji? Poslednjih dana SPC se oglasila samo s jednim saopštenjem.

Stav je anemičan! To je verovatno zbog zdravstvenog stanja NJegove svetosti. Crkva treba mnogo odlučnije da nastupa!

Autor:
Petar Pašić

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-17-02-2008/da-kupimo-rusko-oruzje-i-zovemo-ruske-dobrovoljce

Ruska emisija o Kosmetu i Metohiji

Pogledajte : http://www.rts.co.yu/wupload/video/kraj-2612.ram

Powered by ScribeFire.

General Džekson: Kosovu preti etničko nasilje

General Džekson: Kosovu preti etničko nasilje

Bivši
komandant Kfor, britanski general Majkl Džekson ocenio da nesređeno
stanje koje trenutno vlada na Kosovu preti da izazove etničko nasilje

U autorskom članku koji objavljuje britanski
"Sandej telegraf" Džekson je ocenio da bi sve strane morale da
"napreduju oprezno" jer je situacija vrlo delikatna.

Bivši šef generalštaba britanske kopnene vojske
koji je od 2006. u penziji, bio je 1999. imenovan za prvog komandanta Kfor.

"Kosovski Albanci žele nezavisnost, dok
Beograd to odbija. Ne smemo potcenjivati to nestabilno stanje. Bez obzira što
srpske i vlasti kosovskih Albanaca tvrde da neće pribegavati sili da bi
postigli svoje ciljeve, to se ne odnosi i na razne paravojne grupacije",
naveo je Džekson.

"Tamo je trenutno darmar. Rezolucija 1244 je
i dalje na snazi sve dok je Savet bezbednosti UN ne povuče, što Rusija neće
dozvoliti", dodao je on.

Džekson u svom tekstu postavlja i pitanja o tome šta
će se "dogoditi sa misijom UN na Kosovu u slučaju proglašenja
nezavisnosti, odnosno da li će se zemlje koje priznaju nezavisnost pokrajine
povući, dok će u Prištini ostati samo oni koji ne priznaju nezavisnost Kosova i
da li će ono postati članica UN".

"Diplomate će zbog toga imati pune ruke
posla. Ali nadam se ne i vojnici", rekao je Džekson.

"Ne verujem da bi Srbi bili toliko glupi da
upadnu na Kosovo ispred nosa Kfora, ali strahujem od etničkog nasilja",
rekao je britanski general dodajući da je u tom smislu neophodno "jačanje
Kfor".
http://www.pressonline.co.yu/vest.jsp?id=25429

Powered by ScribeFire.

Prof. D. Tanaskovic // Ka trajnoj balkanskoj ravnotezi

Prof. D. Tanaskovic // Ka trajnoj balkanskoj ravnotezi

СРБИЈА И ГЕОПОЛИТИЧКЕ КООРДИНАТЕ НЕООСМАНИЗМА (2): ТРИ
КОЛОСЕКА СРПСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА ТУРСКОЈ

Ка трајној балканској равнотежи

пошаљите линк пријатељу Верзија
за штампу

Ради продуктивнијег постављања према неоосманистичким
аспектима турске балканске политике, за нас неповољним, важно је развијање што
садржајнијих билатералних односа са Анкаром и укључивање у све облике
регионалне сарадње. Али, изнад свега, потребно је систематски унапређивати
билатералне, а колико год је могуће и дискретно трилатералне односе са Грчком и
Бугарском. Тај троугао је кључ стабилности у овом делу Европе

Пише: проф. др Дарко Танасковић*

Бићу слободан да овде изнесем три колосека којима би,
верујем, наша спољна политика паралелно требало да се креће, ако жели да
пронађе перспективно делотворну формулу односа с Турском. Два су у равни
мултилатералних, а један билатералних релација. Нешто шире ће бити разрађена
само потреба успостављања својеврсног троугла СРЈ (Србија) – Грчка – Бугарска,
јер то је правац деловања који је, стицајем околности, досад био прилично
маргинализован, а могао би бити од кључног значаја за успостављање трајне
балканске равнотеже у координатама нових регионалних аранжмана (пре свих Пакта
стабилности за Југоисточну Европу), што подразумева и примерену уклопљеност
Турске у органску структуру Балкана, за који је бугарски научник Марија
Тодорова с добрим разлозима рекла да има „моћну онтологију… сталне и дубоке
промене” (вид. М. Тодорова, Имагинарни Балкан, Београд, 1999, 316).

На плану
билатералних односа с Турском, где прагматични дипломатски дијалог није
прекидан ни у најтежим данима југословенске кризе, за време рата у БиХ и
агресије НАТО на СРЈ, кад су позиције двеју земаља биле дијаметрално опречне а
Турска недвосмислено антисрпски и антијугословенски сврстана, нужно је доследно
радити на томе да они буду што развијенији и садржајнији. Циљ наше спољне
политике и начелно мора бити унапређивање билатералних односа са свим државама,
што је, уосталом, циљ рационалне спољне политике уопште. Кад је специфично о
Турској реч, последње године су потврдиле да ниво и квалитет наших билатералних
односа умногоме зависи од „трећих фактора”, конкретно од регионалног и ширег
међународног положаја обају партнера, а првенствено Југославије, с обзиром на
природу турског занимања за процесе на Балкану и учешће у њима. Укупно
стабилизовање прилика у Југоисточној Европи, а посебно нормализовање и
поправљање односа СРЈ с оним суседима које Турска у већој или мањом мери сматра
својим „клијентима” (БиХ, Албанија, Македонија) или привилегованим регионалним
партнерима, свакако ће имати благотворно дејство на ширење и обогаћивање
југословенско-турских веза. С друге стране, коректно одржавање неопходне
комуникације и техничких видова сарадње, укључујући саобраћајну, и у периодима
највећег међусобног захлађења, као и брзина којом је Турска позитивно реаговала
после потписивања Дејтонског споразума, откривају да је она озбиљна држава, с
уравнотеженом генералном линијом спољне политике, што је чињеница која може
само поспешити напор да се на плану билатералних односа у сваком тренутку
оствари могући максимум.

БИЛАТЕРАЛА — БЕЗ ПРЕДРАСУДА И БЕЗ ИЛУЗИЈА

Ваља схватити, и прихватити, реалност да Турска према
партнерима стално држи отворена бар два спољнополитичка колосека, при чему се
опсег и брзина кретања сваким од њих непрестано конјунктурно одмерава и дозира.
То посебно важи за Србију/Југославију, с којом Турска, на једној страни, има
историјски и актуално опречне или бар дивергентне државно-националне интересе у
региону, док је, с друге, свесна неизбежне упућености једне државе на другу (у
домену саобраћаја и транспорта више Турске на Србију/Југославију него обрнуто!)
и објективне трајне комплементарности неких важних привредних и иних интереса.

О
реалистичности турског процењивања дугорочних државно-националних интереса
сведочи, рецимо, практично уздржан однос Анкаре према алтернативним пројектима
саобраћајног повезивања преко Балкана с Европом, активираним током
југословенске кризе и међународне изолације Србије. Турска је начелно,
декларативно и политички здушно подржавала, па и иницирала успостављање нових
коридора и путних праваца преко Бугарске и Румуније, односно „Исток-Запад”,
преко Македоније и Албаније, али се крајње опрезно одлучивала за сопствено
финансијско учешће у прелиминарним фазама њихове реализације. Овакво држање
изазивало је незадовољство, а повремено и критику од стране држава непосредно
заинтересованих за промоцију путем нових саобраћајних коридора на својој
територији. Турска је мудро чекала да се ситуација измени, а знала је да се
сразмерно брзо мора изменити и да Србију/Југославију неће бити могуће дуго, а
поготово не трајно прескакати и заобилазити.

Србија/Југославија тако остаје средишњи партнер Турске у саобраћајно-транспортној
сфери, са изгледним могућностима тесне сарадње у перспективном сектору
железнице, у Турској до сада изразито занемареном, а који контекст
евроинтеграције из више разлога чини привлачним. Спремност Турске за
конструктивну сарадњу са Југославијом у комуникацијско-саобраћајној области
била је видљива и у периоду готово потпуне регионалне и шире међународне
изолованости наше земље. ЈАТ једно време није летео ни за Атину, али јесте за
Истанбул!

У шире
разматрање могућности и ограничења југословенско-турских билатералних односа не
би било умесно овде се упуштати, јер то је материја која заслужује свеобухватну
и исцрпну анализу, за какву мени недостају, поред простора, све потребне
информације и стручна компетенција. Жеља ми је једино била да укажем на то да
постоје сви разлози да се проблематици југословенско-турске билатерале у
наступајућем периоду поклони пуна пажња наше спољне политике. Простора за то је
и до сада било, а сви су изгледи да ће га убудуће бити и више, што никако не
значи да је после политичких промена у СРЈ реално очекивати неко спектакуларно
и брзо отварање Турске у свим правцима. Не треба заборавити да њој клима
настала након смене власти у Београду само делимично и донекле одговара. За
толико ће нам и поћи у сусрет, водећи првенствено рачуна о својим интересима.
Битно је да се билатералним односима с Анкаром прилази прагматично, без
предрасуда, али и без илузија. Оба колосека остају отворена, с тим што је сад
поново дошло време да се више активира онај с позитивном сигнализацијом…

МУЛТИЛАТЕРАЛА — НЕБАЛКАНСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ЗА БАЛКАН

Што се тиче потребе да се наша земља што пре
(ре)интегрише у све међународне организације, асоцијације и форуме у којима је
логично и корисно да буде, изгледа да постоји висок степен сагласности и међу
нашим политичарима и стручњацима, а и у најширој југословенској јавности. На
овај спољнополитички приоритет у свом саопштењу на скупу „Стратешки државни
интереси Србије у XXI веку” убедљиво је указао и др Владимир Султановић. Овај
аспект мултилатерале начелно уопште не може бити споран. Последња деценија је
уверљиво потврдила да једна мала или средња земља, и кад је њена позиција
исправна, своје право и интерес не може међународно заштитити и остварити ван
организационо-институционалних оквира међународне заједнице, а још мање
противећи се најутицајнијем њеном делу. Поновним укључивањем у међународну
заједницу, СРЈ ће, без обзира на сва невесела наличја тога процеса, знатно
поправити незавидан међународни положај и отворити простор за своју блокирану
спољну политику. Први крупни кораци на том путу већ су учињени.

На разини
регионалне мултилатерале Југославија треба неизоставно да се укључи у све
интегративне процесе и иницијативе којима је просто премрежен простор
Југоисточне Европе, чиме ће и њена позиција у односу на суседе бити
квалитативно измењена. Балканску интеграцију треба посматрати као „први круг”
неизбежне и најприродније европске оријентације СРЈ, што се уклапа у тзв.
регионални приступ ЕУ. Истине ради, ваља подсетити да се Југославија током целе
претходне несрећне деценије на свој начин залагала управо за такав смер
регионалне интеграције, особито на економском плану, али је из чисто политичких
разлога постепено и прогресивно бивала из ње изопштавана.

Током последњих
година забележена је права „инфлација” разних иницијатива и процеса, углавном
смишљених и скројених за Балкан ван Балкана, како би се ово немирно подручје
некако дисциплиновало, организовало, повезало и привело у предворје
евроатлантске интеграције. Неке од ових увозних иницијатива нису одмакле даље
од почетка, а било је и таквих које су се делимично преклапале. Решење је, на
крају, пронађено њиховим укључивањем/потапањем у свеобухватни и прилично
компликовани организам Пакта стабилности за Југоисточну Европу, који у овом тренутку
чини четрдесетак држава, организација и регионалних групација. У Пакт
стабилности уведени су тзв. „Royaumontski” процес, Црноморска економска сарадња
(BSEC), Централноевропска иницијатива (CEI), Иницијатива за сарадњу у
Југоисточној Европи (SECI) и Процес (добросуседства) и сарадње у Југоисточној
Европи (SEECP). Списку треба придодати и тзв. „Дејтонски процес”, јер се
његовим успешним спровођењем укључени државни субјекти квалификују за више
облике мултилатералне сарадње у Југоисточној Европи, посебно у
војно-безбедносној сфери, односно Партнерству за мир. Није свакако случајно то
што је, како изгледа, нови председник СРЈ др Војислав Коштуница о овом
комплексном питању већ разговарао с високим представником међународне заједнице
за БиХ Волфгангом Петричем. Ван координата Пакта стабилности тешко је данас
замислити непосредну, па и средњорочну будућност било које балканске земље, па
и СРЈ, привремено „искључене из активности” из познатих разлога.

МАНЕВАРСКИ ПРОСТОР БАЛКАНСКИХ ДИПЛОМАТИЈА

Са становишта теме овог рада, за СРЈ сасвим посебан
значај има поновно заузимање „празне столице” у Процесу добросуседства и
сарадње у ЈИЕ, чији је Југославија била један од покретача још 1988. године
(тада је одржана министарска балканска конференција у Београду). То је једини
аутохтони процес регионалне сарадње, на који су ванбалкански центри моћи имали
понајмање уплива, што ће се његовим уклапањем у координате Пакта стабилности
вероватно донекле, али не и потпуно променити. Безусловни повратак СРЈ у редове
протагониста овог већ традиционалног окупљања чланова балканске породице држава
имао би вишеструки значај и благотворно дејство.

Премда се не
треба заваравати у погледу пуне остварљивости идеје „Балкан балканским
народима”, блиске иницијалној замисли оснивача овог окупљања, деловање у
његовом оквиру ствара мали, али драгоцен маневарски простор свакој балканској
дипломатији. Примера ради, враћање СРЈ „у породицу” довело би у крајње
деликатан положај Албанију, чије инсистирање на суспендовању Југославије није
наилазило на одушевљен пријем осталих учесника чак ни у време њене највеће
изолованости и „кажњавања”. У групацији је, наиме, владао џентлменски договор
да се питања могу стављати на дневни ред и одлуке доносити само на основу
консензуса, уз пуну равноправност свих судеоника. Изложени деловању права
јачега и двоструким стандардима у безмало свим међународним организацијама, с
циничним врхунцем у изгласавању фамозног „консензуса минус један” против СРЈ,
својевремено у КЕБС, балкански субјекти су желели да се бар у оквирима свог
регионалног окупљања осећају стварно равноправно, усвојивши механизам
одлучивања који то истински гарантује.

Занимљиво је да
је албанска тврдоглавост и некооперативност највише љутила Грчку и Турску, две
државе у знаку чијег се сталног ривалства и надгорњавања годинама одвијао
Процес добросуседства и сарадње у ЈИЕ, као и Македонију. Ово је само привидно
парадоксално, поготово ако се узме у обзир различити однос Грчке и Турске према
Албанији, односно СРЈ, али је заправо логично и лако објашњиво. Ове две државе,
које у поређењу с осталим учесницима процеса балканске сарадње имају, поготово
од улажења Југославије у раздобље кризе, најповољнији међународни положај, као
чланице НАТО, а Грчка и као чланица ЕУ, зазиру од тога да равнотежа успостављена
у балканској мултилатерали буде ма чиме и ма од кога изнутра (по)ремећена.

СМИСАО ЗА БАЛКАНСКЕ „ВАЖНЕ СИТНИЦЕ”

У сложеној балканској геополитичкој једначини, где се
Грчка и Турска надмећу за предводништво, али и садејствују у одржавању
уравнотеженог односа снага и утицаја, Југославија је, и кад је јака и кад је
слаба, важан регулативни фактор, с којим се увек рачуна као с релативно
аутономним чиниоцем. Због тога су и у време највећег заоштравања кризе на
просторима претходне федерације улагани напори да се СРЈ задржи у процесу као
пуноправан и равноправан члан. У томе се и успевало све до агресије НАТО, после
чега је на министарском састанку у Букурешту, лета 1999, усвојена формулација
којом се „потврђује статус СРЈ као учеснице у Процесу сарадње у Југоисточној
Европи, а њена се столица сматра привремено упражњеном, с тим да СРЈ поновно
заузме своје место чим се за то буду стекли услови”. Овај став оснажен је на
самиту земаља ЈИЕ, фебруара 2000, такође у главном граду Румуније. Приметно је
да је избегнут оштар језик и да је формулација неутрална, што је, колико нам је
познато, у знатној мери заслуга турске и грчке дипломатије, док су неке друге
делегације инсистирале на осуди „режима у Београду”, па и формалној суспензији
учешћа СРЈ у процесу, онако отприлике како је то учињено у материјалима Пакта
стабилности за ЈИЕ, где стоји да је „СРЈ искључена из активности Пакта
стабилности све док политичко вођство у Београду буде наставило да се руга /to
flout/ принципима Пакта стабилности” (вид. B. Hombach, „Stability Pact for
South-eastern Europe. A New Perspective for the Region”, Perceptions, V, 3,
2000, 11).

Може се, дакле,
закључити да Процес сарадње у Југоисточној Европи представља један од
потврђених заједничких интересних именитеља југословенске и турске регионалне
спољне политике, што треба промишљено валоризовати, уз доследно уважавање
правила, ограничења, али и неслућених потенцијалних учинака игре у троуглу с
Грчком и Турском, а у контексту изукрштаних интереса и преклопљених
конфигурација балканске мултилатерале.

Турска Процесу
сарадње у ЈИЕ придаје посебан значај, иако му сасвим трезвено одмерава домашаје
у односу на шире европске и светске интеграције. Већ сад веома утицајна на
Балкану, с очигледним амбицијама регионалне силе, Турска жели да, поред онога
што се у Југоисточној Европи спроводи и уобличава по вољи Запада, односно САД,
сачува и одређени маневарски простор, „слободну маргину” за континуирано
остваривање највеће могуће мере властитог државно-националног интереса који
увек и у свим појединостима не мора бити у пуном складу с решењима
пројектованим у центрима светске моћи. У Анкари се добро разуме да неке
„балканске ситнице”, под условом да се поштује и не нарушава општи задати оквир
регионалног устројства и међуодноса, баш и не интересују оне који данас у свету
одређују правила игре, а за земље у региону то су неретко „ситнице које живот
значе”…

МОРА СЕ, ДА БИ СЕ МОГЛО

Процес сарадње у ЈИЕ, као аутохтони и засад
најексклузивнији балкански оквир за кооперацију и координацију међу земљама
региона, Турска, стога, сагледава као могућност да конкретно артикулише своје
идеје и планове у вези с решењима одређених регионалних питања и да се, у кругу
„балканске породице”, избори за њихово усвајање и спровођење, не нарушавајући
успостављени регионални макро-аранжман. Искусни турски дипломата, координатор
балканске политике, амбасадор (својевремено и у Југославији) Али Хикмет Алп
оцењује, тако, да је Процес сарадње у ЈИЕ погодан мултилатерални оквир
уређивања питања од заједничког интереса у домену безбедности, стабилности и
развоја, а посебно системских реформи, унутрашње и спољне безбедности, мањинске
и етничке проблематике, организованог криминала и граничне контроле (вид. А. Х.
Алп, „The South-est Co-operation Process: an Unspetacular, Indigenous Regional
Co-operation Scheme”, Perceptions, V, 3, 2000, 47).

Нема сумње да
СРЈ има интереса, бар исто колико и Турска, да активно учествује у свим
видовима балканске сарадње, јер би било крајње непрепоручљиво да се, као што
код Срба често бива, из једне штетне крајности улети у другу, па да се одбијање
учешћа у сарадњи због неслагања с новим „правилима игре” у овој фази развоја
међународних односа замени потпуним препуштањем туђој вољи и диктату, јер то
ниједна држава која иоле држи до себе не ради и нема потребе да ради, поред
осталог и зато што то од ње међународна заједница у свакој појединости и не
очекује. А зашто би се у овом погледу ишло даље од онога што се стварно мора,
јер то што се мора, мора се управо зато да би се нешто друго могло? Реч је о
финој игри која се непрестано игра и у којој свако има неке своје адуте, улози
су различити, а односи снага, па и сама правила, подложни променама. Важно је
укључити се у игру, а ми за то сада поново имамо шансу. Укључивање не гарантује
добитак, али обезбеђује статус учесника, без којег смо сасвим сигурно на
губитку, јер не располажемо довољном снагом и значајем да бисмо делотворно
могли „учествовати неучествовањем” и тако заштитити своје интересе.

Ради активнијег
и продуктивнијег постављања према за нас неповољним аспектима балканске
политике Турске с неоосманистичких позиција, поред развијања што садржајнијих
билатералних односа с њом и укључивања у све облике регионалне сарадње, с
тежиштем на Процесу сарадње у ЈИЕ, потребно је систематски унапређивати
билатералне, а ако буде могуће, и дискретно трилатералне односе с Грчком и
Бугарском. То је трећи колосек, истовремено у равни билатерале и мултилатерале,
који сам наговестио као елемент осмишљеног наступа наше спољне политике према
Турској, а у регионалном контексту. Покушаћу укратко да образложим његов смисао
и значај, премда верујем да су они и без много објашњавања лако схватљиви.

(Овo је други део саопштења поднетог на научном скупу
„Стратешки државни интереси Србије у XXI веку”, одржаном октобра 2000. године
на Фрушкој гори. Први пут га објављујући данас, седам година касније, указујемо
на то да су сви ставови изречени у њему остали потпуно актуелни, што је плод
ваљаности и компетентности ауторових процена, али и константи у разматраним
питањима. Приређивање и опрема текста: НАЦИЈА ПРЕС. У следећем броју:
„Стратешки значај односа Србије, Бугарске и Грчке”)

http://www.e-nacija.com/view.asp?ID=1010

Powered by ScribeFire.

Vetrovi rata

Rešenje srpskog pitanja u svetlu novih odnosa u svetu

Vetrovi rata

Bosna je ponovo u centru pažnje svjetske javnosti. Možda će Srbija zagristi mamac u
vidu pridruživanja Srbije Paktu o stabilizaciji, pa će prepustiti Kosmet
Albancima i tada će splasnuti tenzije u BiH

Bauk rata kruži Balkanom i prijeti da se pretvori u užas najširih razmjera.
Bosna je ponovo u centru pažnje svjetske javnosti. I ponovo jedan „srpski
nacionalista“ prijeti najjačoj državi svijeta - SAD.

Ono što Amerika hoće je kristalno jasno - u BiH bi sve državne komande
trebalo da pruzmu muslimani (Bošnjaci). Ali ovog puta to nije lako izvesti. Na
svjetskoj sceni se pojavila nova supersila - Rusija, personificirana u liku
njenog predsjednika Putina, koja je rekla „njet“ američkoj ekspanziji. I gdje
god Amerikanci hoće da nametnu svoj diktat, Rusija to spriječava.

Amerika, u okviru novog hladnog rata kojeg vodi protiv Rusije, zaoštrila je
do maksimuma kosmetsku krizu. Osim nekog čuda koje će stvari u zadnji čas
obrnuti, Albanci sa Kosmeta će proglasiti samostalnost ove srpske pokrajine i
napasti njene preostale Srbe koji više nemaju kuda bježati. U tom slučaju, bit
će krajnje važno kako će se ponašati milijun i pol bosanskih Srba.

Da bi spriječila svaku neugodnu eventualnost, Amerika je primijenila svoju
poznatu formulu: štap-mrkva. Prvo je izborno podržala Milorada Dodika koji je
dobio vlast. Treba se podsjetiti da je Dodik smirio mase u Republici Srpskoj
1999. godine prilikom napada NATO na Jugoslaviju/Srbiju. SAD su se nadale da će
se to i ovog puta desiti. Uvele su u igru vsokog predstavnika za BiH Lajčaka, i
naredile mu da preko svojih odluka napravi od BiH bošnjačku zemlju. SAD su se
nadale da će Dodik to lako prihvatiti.

Međutim, stvari nisu više iste. Dodik se je pokazao kao istinski patriota.
Možda on i ne haje previše za Srbiju, ali mu je do Republike Srpske istinski
stalo. I tako je nadmetanje Davida i Golijata započelo. Naravno, u tom
neravnopravnom nadmetanju, David je imao u rukavu ponekog asa. Konkretno, radi
se o tome da u najskorije vrijeme Savjet bezbjednosti treba da odluči da li će
vojne snage Eufora (faktički pod komandom Amerike) ostati i dalje u BiH. Kako
stvari trenutno stoje, postoji velik stupanj vjerojatnosti da Rusi stave veto
na daljnji ostanak trupa. Dodik razmišlja ovako: „Ako nema trupa, neće nitko
moći nametnuti bošnjačku vladavinu u Republici Srpskoj“.

Ali ne lezi vraže. Što će biti, ako usprkos zabrani Savjeta bezbjednosti,
NATO-Eufor trupe ostanu u BiH? Jer to je ono što bi se najvjerojatnije moglo
desiti. U tom slučaju to znači rat! Da je ta varijanta najrealnija pokazuju i
izjave NATO - zvaničnika u BiH čiji diplomatski jezik („bezbjednosna situacija
u BiH je dobra“) govori upravo suprotno. Zamjenik Lajčaka Rafi Gregorijan je
10. novembra išao mnogo dalje. Prema njemu, približavanjem kosmetske krize
tenzije u BiH će narastati, a sudbina ove zemlje bit će odlučena u slijedećih
nekoliko tjedana, i „međunarodna zajednica“ je odlučna da stvar raščisti do
kraja! Da ne bi bilo zabune oko tih riječi, u SAD - kongresu je na dnevnom redu
rezolucija o ukidanju Republike Srpske! I, konačno, ovih je dana izišao članak
u „Financial Times“ da je skori rat u BiH neminovan!

Možda od svega neće biti ništa. Možda će Srbija, ili bolje rečeno Koštunica,
zagristi mamac u vidu pridruživanja Srbije Paktu o stabilizacija, pa će
prepustiti Kosmet Albancima. U tom smislu postoje i razmišljanja da se
preostali Srbi sa Kosmeta presele na područje Preševa, Bujanovca i Medveđe, a
da tamošnja albanska populacija pređe na Kosmet! Možda će prepuštanjem Kosmeta
Albancima splasnuti tenzije u BiH. Možda će Rusija sa SAD sklopiti „deal“ u
zadnjem momentu.

Ali ima puno toga „možda“. Vjetrovi rata pušu nesmanjenom brzinom i prijete
da se pretvore u oluju. Amerika i Zapadna Evropa daju na znanje da će u
konfrontaciji sa Rusijom ići do kraja, drugim riječima do Trećeg svjetskog
rata. Putin, opet, nagovještava da ni on neće popustiti. Sve u svemu, današnja
situacija potsjeća na onu iz 1939. godine, pred sam Drugi svjetski rat. Samo
što je u onom trenutku Zapad bio demokratski i spreman da se suprotstavi
fašističkoj aždaji. Danas je Zapad na čelu sa Amerikom sve drugo osim
demokratski.

Autor:

E. G.

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-13-11-2007/vetrovi-rata

Powered by ScribeFire.

Analitičar Emil Vlajki : Amerikanci guraju Bosnu u rat !

Analitičar Emil
Vlajki upozorava na pogubnu politiku SAD i EU prema RS

Amerikanci
guraju Bosnu u rat !

Amerika smatra da
Evropu treba što više destabilizovati, a namećući preko Lajčaka preglasavanje
RS - neprekidno doliva ulje na vatru

Rat se najavljuje u Republici Srpskoj. I to ne samo onaj verbalni. U petak,
19. oktobra, visoki predstavnik međunarodne zajednice Lajčak nametnuo je ovom
bosansko-hercegovačkom entitetu drakonske uredbe uz velike aplauze
muslimansko-hrvatske federacije. Od prvog decembra ove godine, u skupštini BiH,
definitivno će se, od strane OHR-a, predstavništva međunarodne zajednice u BiH,
ustanoviti mogućnost preglasavanja jednog od tri konstitutivna naroda. I to
naravno, SRPSKOG. Stvar je već viđena, i to je rezultiralo krvavim, genocidnim
ratom od 1992. do 1995. godine.

Dodik, predsjednik vlade RS i lider vladajuće stranke (SNSD), reagirao je na
Lajčakovu izjavu u Čopićevom stilu: „On meni nema Srpske“! I pri tom je dodao
da Srbi u BiH to neće dozvoliti. Odbijaju da prihvate takvu svinjariju pa i po
cijenu sukoba sa vojnim snagama međunarodne zajednice!

Moguća blokada

Dodik je svjestan da nema kud pošto se čini da je njegovo otklanjanje sa
sadašnje pozicije pitanje (kratkog) vremena. Da bi stvar bila „uvjerljivija“,
prije nekoliko dana je u emisiji „60 minuta“ na Federalnoj televiziji
(muslimansko-hrvatski entitet) punih sat vremena govoreno o njegovoj navodnoj
kriminalnoj aktivnosti. NJegovo je destituiranje dakle pripremano sa različitih
strana.

Dva dana nakon toga, 21. oktobra, Dodikova vladajuća stranka donijela je odluku
da će od sada srpski poslanici u BiH parlamentu glasati protiv svega što se tu
predloži. Ako u međuvremenu Lajčak ne promijeni svoju odluku, svi predstavnici
RS će se povući iz BiH organa i tako izazvati blokadu sistema.

U normalnim vremenima bilo bi očito da se Lajčak ne bi mogao povući te da bi
sve slijedilo skidanjem sa vlasti niza, legalno izabranih, srpskih političara.
Ali ovo nisu normalna vremena.

Putinova podrška

Decembar 10., kada će albanska strana proklamirati nezavisnost Kosova uz
jednostrano priznanje većine zapadnih zemalja i slijeđeno vjerovatnim krvavim
konfliktima, bliži se. Izazvati krizu u BiH i požnjeti mogući revolt srpskih
masa krajnje je rizično.

Dodik nije glup i to dobro razumije. Povrh svega, ima veliku karizmu u narodu,
pa možda čak i Putinovu podršku, i njegovo bi smjenjivanje izazvalo pobunu
masa. Lajčak, doduše, ima silu, strane plaćeničke zapadnoameričke trupe. Ali ni
Srpska nije bez sličnih argumenata. NJena je policija poprilična, dobro opremljena
i spremna je braniti interese svog entiteta. Očito je, dakle, da su rizici sa
obje strane veliki i da se obje strane boje upustiti se u takvu avanturu.

Pitanje je, dakako, tko je ovo sve skupa „zamjesio“. Evropi, nova serija
balkanskih ratova očito ne ide u prilog. Ostaje, prema tome, jedino Amerika.
Smatrajući da Evropu treba što više destabilizirati, ona, daleko od svega, a
kontrolirajući Lajčaka, neprekidno dolijeva ulje na vatru. Štoviše, pošto je
drugi hladni rat već otpočeo, Amerika zna da će, u slučaju konflikta, zapadne
evropske zemlje morati biti uz nju. Manipulacije koje Amerika proizvodi u BiH
prvenstveno odgovaraju muslimanima (bošnjačkoj strani) i to je kompenzacije za
američko antiislamsko djelovanje na Bliskom istoku.

Nije jasno kako će se „međunarodna zajednica“ u BiH postaviti u ovoj
konkretnoj situaciji. Ali jedno je jasno. Sve što radi na ovim područjima ide u
korist muslimanskoj strani. Republika Srpska sve više liči na praznu ljušturu
pošto najveći dio njenih nadležnosti odlazi u muslimansko-hrvatsku federaciju.
Ironično je, pritom, što ni Hrvati ne prolaze bolje od Srba, ali imajući
načelnu podršku Zapada, za sada šute i nevoljno šuruju sa Bošnjacima.

Bilo što da bilo, Dodik se je, bez obzira na njegove stvarne motive,
suprotstavio ovakvoj politici „međunarodne zajednice“. Narod je uz njega.
Političko rukovodstvo njegove stranke je, takođe, u ovim trenucima, uz njega.

Ropstvo ili sloboda

Čini se, ipak, da jedan dio njegove partije koji je, uzevši u obzir analizu
sadržaja njihovih izjava, protiv njega, samo prati situaciju, formalno se slaže
sa svojim šefom i vjerovatno traži način da ga se oslobodi. Ali su za taj dio
njegove partije, SNSD-a, nastala teška vremena. Opća situacija na Balkanu nad
kojim visi Damoklov mač i snažno buđenje srpstva što će se vrlo brzo očitovati,
ne ide na ruku prozapadnim strujama. S druge strane, ako Dodik napravi neki
pogrešan korak, a njegovi savjetnici nisu baš neki vizionari, nastradao je. I
to ne bi bilo toliko važno, jer je to latentna sudbina svakog političara, da u
pitanju nije mnogo krupnija stvar. U pitanju je konačna sudbina raspršenog i
demoniziranog srpskog naroda koji je u ovim historijskim trenucima „drugog
kosovskog boja“ između poniženja i časti, sluganstva i gospodstva, ropstva i
slobode.

Autor:

E. G.

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-28-10-2007/amerikanci-guraju-bosnu-u-rat

Powered by ScribeFire.

Kosovski pregovori: Bečki upitnik

Kosovski pregovori: Bečki
upitnik

Verovatnoća da će se u pregovorima Beograda i Prištine o
kosovskom statusu doći do sporazuma do 10. novembra veoma je mala

piše: Milan Milošević

DA LI JE MOGUĆE STAVITI TAČKU: Kosovska svakodnevica

Vreme teče, a strepnje se ne smanjuju. U Beču je u
ponedeljak 22. oktobra održana treća runda pregovora Beograda i Prištine na
osnovu dokumenta posredničke trojke u 14 tačaka. U tom predlogu se kaže da nema
povratka na period od pre 1999. godine; da Beograd neće vladati Kosovom, niti
da će tamo ponovo uspostavljati fizičko prisustvo. Kosovo bi bilo potpuno
samostalno u finansijskom smislu i moglo bi da sklapa aranžmane sa međunarodnim
finansijskim institucijama; u potpunosti bi bilo uključeno u regionalne
strukture bez mešanja Beograda, a proces stabilizacije i pridruživanja
Evropskoj uniji nastavio bi se bez ikakvog ometanja Beograda. Ne pominje se da
bi Kosovo imalo stolicu u Ujedinjenim nacijama, koju i ne može dobiti bez
Saveta bezbednosti, na šta poslednjih nedelja ukazuje srpski ministar spoljnih
poslova Jeremić.

"Trojka" (predstavnici Rusije, EU-a i SAD) očekuje
da Beograd i Priština uspostave zajednička tela koja će osigurati saradnju u
oblastima energetike, socijalne zaštite, zaštite manjina i kulturnog nasleđa,
borbe protiv organizovanog kriminala, kao i rešavanja problema izbeglih i
nestalih. Pokušaj uspostavljanja zajedničkih tela viđen je ranije u tzv.
tehničkim pregovorima.

U tom dokumentu se ne govori o budućem statusu, niti o
nezavisnosti Kosova, i ne pominju se ingerencije koje Srbija namerava da
zadrži, ali se isključuje svako prisustvo Srbije na Kosovu, pa i ono minimalno,
predviđeno Rezolucijom 1244. Precizira se da će međunarodna zajednica tamo
zadržati civilno i vojno prisustvo i nakon što status bude određen.

Prištinski pregovarači, sudeći po dosadašnjem toku
razgovora, uz primedbe, prihvataju ponuđene polazne osnove. Oni očito smatraju
(Sejdiju) da "trojkin" papir sadrži znatne delove njihove platforme o
regulisanju odnosa dveju nezavisnih država. Prištinska delegacija na
pregovorima i oko njih ponavlja samo jednu reč – nezavisnost.

PARE I STATUS:
Pregovarački tim Srbije je izložio svoj predlog 14 principa koji se delom slaže
s predlogom "trojke", ali ga dopunjuje, a od njega se najvidljivije
razlikuje u tome što se posebnim tačkama i amandmanima na ostale tačke
"trojkinog" predloga insistira da Beograd zadrži manji broj
nadležnosti (pre svega diplomatiju i kontrolu granica). Beograd prihvata
obavezu da se ne meša u nadležnosti, ekonomske, pravne i ostale koje na osnovu
pregovora pripadnu kosovskim institucijama.

Paralelno s pregovorima u Beču, na sastanku sa
potpredsednikom Svetske banke, delegacija Srbije je iznela predlog rešenja pitanja
duga Kosova i Metohije po kome bi Srbiji trebalo da bude vraćen iznos od 215
miliona dolara koji je ona već isplatila na ime duga južne srpske pokrajine.
Potpredsednik vlade Đelić je, odbijajući insinuacije da je to potez u korist
kosovske nezavisnosti, ponavljao da to nema nikakve veze sa pitanjem
suvereniteta jer dugove vraća onaj ko ubira poreze, a i grad Beograd sam plaća
svoje dugove. Predstavnici Svetske banke navodno pokazuju dobru volju da
razmotre ovaj predlog.

Beogradska delegacija je i u Beču tražila pre svega da
predmet pregovora bude određivanje budućeg statusa Kosova i Metohije na osnovu
principa iz Rezolucije 1244 (koju je Savet bezbednosti usvojio na svom 4011.
sastanku održanom 10. juna 1999), koje zapadni faktori do sada nisu uspeli da ponište.

Beograd je tražio i da se sve tri strane (Beograd, Priština
i međunarodni faktori) obavežu da se uzdrže od bilo kakvih jednostranih poteza.
Amerikanci su saopštavali u diplomatskim kontaktima da se zalažu za sporazumno
rešenje, ali su njihovi zvaničnici nastavili da daju uzastopne izjave o tome da
će posle 10. decembra priznati nezavisnost Kosova. Ili 10. januara...

Zanimljivo je da neki zapadni listovi prenose tvrdnju
prištinskog lista "Koha po" da je neimenovani evropski diplomatski
izvor otkrio kako je američki posrednik Vizner saopštio evropskim diplomatama
da se pripreme za nezavisnost Kosova i da ne ometaju američke spoljnopolitičke
prioritete... U međuvremenu eksplodira kurdsko pitanje koje Amerikance stavlja
u veoma zanimljivu poziciju, kao i iračko, gde se od Amerikanaca čuju ideje o
organizaciji te države pune unutrašnjih sukoba kao federacije tri
etničko-verske skupine...

Dok se u zapadnim listovima konstatuje da se pregovori u
Beču "kisele", po oceni evropskog člana posredničke trojke Išingera,
iz faze parola ušlo se u fazu suštinskih razgovora, što je napredak. Pitanje je
da li je to baš sasvim tačno. I na Ahtisarijev plan srpska pregovaračka
delegacija je stavila na desetine veoma konkretnih amandmana sadržaja sličnog
onom iznetom u beogradskih 14 tačaka. U tom beogradskom dokumentu je
pregnantnije nego ranije opisan sadržaj suštinske međunarodno garantovane
autonomije za Kosovo. U ruskim medijima o tome se detaljno izveštava, a u
zapadnim medijima tom predlogu nije posvećena pažnja, mada se tu i tamo,
doduše, konstatuje (AP) da je Srbija ponudila Kosovu skoro kompletnu
autonomiju, ali bez stolice u UN-u i bez kontrole odbrane i spoljnih poslova.

Uprkos prilično tvrdoj intonaciji u "trojkinih" 14
tačaka, u kojima se ponavlja "Beograd neće, Beograd neće", pa i
uprkos vestima da su se na primedbe beogradske delegacije čuli prigovori o
tvrdom i nepopustljivom stavu, predstavnik Rusije u "trojci" Bocan
Harčenko tvrdio je u izjavama ruskoj štampi, a potom i Tanjugu, da nije bilo
nikakvog oficijelnog dokumenta koji bi označio okvire mogućih dogovora, niti on
predstavlja skicu nekakvog modela, pošto "trojka" ostaje privržena
stavu da neće predlagati rešenje.

Po njegovim rečima, tih 14 tačaka "trojka" je
nabrojala da bi stimulisala diskusiju; to je upitnik koji treba da pokaže gde
su pozicije pregovaračkih strana bliže, a gde dalje. Ta razjašnjavajuća izjava
se mogla očekivati, s obzirom na to da je Beograd brzo prepoznao da tih
"trojkinih" 14 tačaka odišu ahtisarijevskim duhom.

Članovi beogradske delegacije (Samardžić, Jeremić)
izjavljuju da je pretila opasnost da i pregovori u Beču, kao i oni prvi bečki
sa Ahtisarijem, skliznu s koloseka i da se umesto o statusu razgovara o nečem
drugom, a da se o statusu odluči negde drugde. Tvrde i da su od "trojke",
posle razgovora koji je trajao sat duže od predviđenog vremena, dobili
uveravanje da posrednici stoje na stanovištu da će se pregovori odvijati u
okviru Rezolucije SB-a. Tražili su da se to što je izrečeno prenese i na papir.

Tokom popodnevnog susreta predstavnika Beograda i Prištine
14. novembra, razgovor o tih 14 tačaka nije došao na red, ali se i bez toga
moglo registrovati da približavanja nema. O tim "punktacijama"
razgovaraće se najverovanije 5. novembra, a onda sledi pauza zbog kosovskih
izbora 17. novembra.

U trenutku kada nastaje ovaj tekst (23. oktobar) do isteka
roka za pregovore ostalo je samo još 48 dana, zapravo znatno manje zbog
kosovske izborne pauze. U tom kontekstu, čini se da je realistična Išingerova
ocena po kojoj je verovatnoća da će "trojka" do 10. decembra moći da
dovede do rešenja i dalje manja od verovatnoće da sporazum neće biti postignut.
Praktično ostaje da se vidi da li će 10. decembra početi nekontrolisan proces
raznih jednostranih poteza, ili će se naći način da se pregovori ipak nastave.

"Trojka": 14 tačaka za diskusiju (Slika - POSREDNICI: Karčenko, Vizner i Išinger) 1. Beograd i Priština će se fokusirati na razvoj specijalnih međusobnih odnosa koji su zasnovani na njihovim istorijskim, kulturnim i ljudskim razmerama. 2. Beograd i Priština će buduće probleme rešavati u miroljubivom maniru i neće se uključivati u akcije ili sklonosti koje bi se okarakterisale kao pretnja drugoj strani. 3. Kosovo će u potpunosti biti uključeno u regionalne strukture, posebno one koje se odnose na ekonomsku saradnju. 4. Neće biti povratka na stanje pre 1999. godine. 5. Beograd neće vladati Kosovom. 6. Beograd neće ponovo uspostaviti fizičko prisustvo na KiM. 7. Beograd i Priština su opredeljeni da rade na progresu koji vodi pridruživanju i eventualnom članstvu u Evropskoj uniji, kao i progresivnom uključivanju u evroatlantske strukture. 8. Priština će primeniti široke mere kako bi poboljšala položaj kosovskih Srba i drugih nealbanskih zajednica, posebno kroz decentralizaciju lokalne vlasti, ustavne garancije i zaštitu kulturnog i religijskog nasleđa. 9. Beograd i Priština će sarađivati u oblastima koje su od ključnog značaja, uključujući: a) sudbinu nestalih osoba i povratak raseljenih lica, b) zaštitu manjina, c) zaštitu kulturnog nasleđa, d) njihovu evropsku perspektivu i regionalnu incijativu, e) ekonomska pitanja, uključujući fiskalnu politiku i energiju, tržište i harmonizaciju sa standardima EU-a i razvoj zajedničkih ekonomskih organa i razvoj strategije u skladu sa regionalnim ekonomskim inicijativama, f) slobodno kretanje ljudi, dobara, kapitala i usluga, g) sektor bankarstva, h) infrastruktura, transport i komunikacije, i) zaštita životne sredine, j) javno zdravlje i socijalni napredak, k) borba protiv kriminala, posebno u oblastima terorizma, trgovine oružjem, drogama i ljudima, kao i u oblasti organizovanog kriminala, l) saradnja između opština i uprava jedne i druge strane i m) obrazovanje. 10. Beograd i Priština će uspostaviti zajednička tela koja će osigurati saradnju. 11. Beograd se neće mešati u odnose Prištine sa međunarodnim finansijskim organizacijama. 12. Priština će potpuno samostalno upravljati svojim finansijama (porezi, budžetski prihodi itd.). 13. Proces stabilizacije i pridruživanja EU-u Kosovo će nastaviti bez ikakvog ometanja Beograda. 14. Međunarodna zajednica će zadržati civilno i vojno prisustvo na Kosovu i nakon što status bude određen. Beogradskih 14 tačaka za pregovore (Slika - SRPSKI PREGOVARAČI: Slobodan Samardžić i Vuk Jeremić) 1. Predmet ovih razgovora je određivanje budućeg statusa Kosova i Metohije na osnovu principa koji su definisani Rezolucijom 1244 SB UN-a. Najvažniji od ovih principa sadržani su u odredbama u kojima SB saglasno Povelji UN-a "ponovno potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije (danas Republike Srbije) i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom završnom aktu i aneksu 2", i "ponovno potvrđuje zahtev iz prethodnih rezolucija za širokom autonomijom i suštinskom samoupravom za Kosovo". Svaka izmena predmeta pregovora prethodno zahteva promenu važeće i obavezujuće Rezolucije 1244 SB UN-a. 2. Sve tri strane, koje predstavljaju institucije Srbije, privremene institucije samouprave u Pokrajini i posrednike međunarodne zajednice, obavezne su da se uzdrže od bilo kakvih jednostranih poteza. 3. Pokrajina Kosovo i Metohija će biti potpuno integrisana u regionalne strukture, posebno one koje podrazumevaju ekonomsku saradnju. 4. Neće biti povratka na stanje od pre 1999. godine, već buduće uređenje Pokrajine treba rešiti na osnovu Rezolucije 1244 SB-a. 5. Srbija neće upravljati Pokrajinom Kosovo i Metohija u delokrugu nadležnosti koje na osnovu budućeg sporazuma budu pripale Pokrajini. 6. Institucije Srbije neće biti prisutne u Pokrajini u poslovima koji saglasno budućem sporazumu ne budu u nadležnosti Beograda. 7. U svom zakonodavstvu, kao i u politici koju će voditi u skladu sa njim, Srbija i Pokrajina Kosovo i Metohija će progresivno primenjivati načela, norme i standarde saglasno sa procesom stabilizacije i pridruživanja (PSP) EU-a. Potpuno učestvujući u PSP-u, napredovaće ka pridruživanju i konačno, članstvu u EU-u. 8. Polazeći od sporazumnog rešenja Beograda i predstavnika privremenih institucija samouprave, koji će potvrditi SB UN-a, Pokrajina Kosovo i Metohija će sprovoditi sveobuhvatne mere kako bi se unapredila dobrobit Srba sa Kosova i Metohije, kao i drugih nealbanskih zajednica, posebno putem decentralizacije lokalne vlasti i ustavnih garancija. 9. Uzimajući u obzir njihove isključive nadležnosti, Beograd i Priština će sarađivati na pitanjima od obostranog interesa, uključujući: Povratak raseljenih lica; Sudbina nestalih lica; Fizička zaštita kulturnog nasleđa; Ekonomska pitanja, uključujući slobodno kretanje ljudi, robe, kapitala i usluga, rad na zajedničkom privrednom rastu i strategiji razvoja u skladu sa regionalnim ekonomskim inicijativama; Energetika, trgovina, infrastruktura, saobraćaj i komunikacije; Bankarski sektor i fiskalna politika; Usklađivanje sa standardima EU-a; Zaštita životne sredine; Borba protiv organizovanog kriminala, posebno u oblastima terorizma, trgovine ljudima, oružjem i drogom i organizovanog kriminala. 10. U ovim, i mogućim drugim oblastima saradnje Beograd i Pokrajina Kosovo i Metohija će obrazovati zajednička tela radi sprovođenja poslova od zajedničkog interesa. 11. Osim u meri svojih međunarodnih obaveza kao subjekta međunarodnog prava, Beograd se neće mešati u odnose Prištine sa međunarodnim finansijskim institucijama. 12. Pokrajina Kosovo i Metohija će imatu punu nadležnost nad svojim finansijama (oporezivanje, javni prihodi itd.). 13. Proces stabilizacije i pridruživanja pokrajine (Tracking Mechanism) Pokrajina Kosovo i Metohija će nastaviti u saradnji sa Beogradom. 14. Međunarodna zajednica će, nakon određivanja statusa, nastaviti civilno i vojno prisustvo na Kosovu i Metohiji pod mandatom UN-a, odnosno odlukom SB-a.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=518070

Powered by ScribeFire.