SRBIJA SE BRANI NA KOSOVU A NE U RUMUNIJI

Mladen Obradovic, glavni sekretar
"Otacastvenog pokreta Obraz"

SAMO
"OBRAZ" IMA OBRAZ,SRBIJA SE BRANI NA KOSOVU

A NE U RUMUNIJI

@ Snežana MOLDOVAN-MILOŠEVIC

Poslednjih nedelja "Otacastveni
pokret Obraz" uspeo je da probije indirektnu medijsku blokadu kojoj je
godinama izložen, i brojnim akcijama podseti na svoju prisutnost u javnom
životu Srbije. Istina, u takozvanim demokratskim medijima, "Obraz" je
apostrofiran u negativnom kontekstu, zbog reakcije dela njegovog clanstva na
otvaranje izložbe kosovskih umetnika "Odstupanje" koju su sprecili
iz, kako su objasnili, patriotskih razloga. Medutim, vec na velikom narodnom
protestu, održanom 21. februara ispred Savezne skupštine, aktivisti ove
organizacije uspeli su da pošalju pravu sliku svoje borbe za Kosovo. Reka od 3.000
ljudi, koji su se najpre sastali na Trgu republike, a potom prošetali centrom
prestonice uz performans i kosovske pesme, bila je ubedljivo najzapaženija
kolona koja je došla na miting.

Mladen Obradovic, glavni sekretar
"Otacastvenog pokreta Obraz", ne krije zadovoljstvo što je ova
njihova akcija pozitivno ocenjena. S druge strane, ne krije ni razocaranje i
ogorcenost zbog aktuelnih dešavanja u Srbiji. Za razliku od politicara, koji su
na dan jednostranog proglašenja lažne države Kosovo sedeli u toplim i udobnim
kabinetima, aktivisti "Obraza" bili su u Kosovskoj Mitrovici,
pokazujuci na delu kako se brani deo srpske teritorije.

- Dan uoci proglašenja te takozvane
nezavisnosti uputili smo se u Kosovsku Mitrovicu, gde smo boravili više dana -
kaže Mladen Obradovic za "Svedok". - Naši ljudi su ucestvovali u
stražama koje se vec devet godina organizuju na mostu na Ibru u Kosovskoj
Mitrovici. Trudili smo se da na najkonkretniji nacin pomognemo našim ljudima.
Ljudi koji brane most od upada Šiptara su cistog srca i cistog obraza, a
Kosovska Mitrovica je u bukvalnom smislu tvrdava srpstva, najvažniji srpski
grad u ovom trenutku, grad u kojem se brani ostatak ostataka Srbije. Kad nismo
smogli snage da odbranimo srpstvo onda kad je trebalo u Kninu, pa posle toga u
Sarajevu, Banjaluci, u Podgorici, na Cetinju i tako dalje, sada moramo da ga
branimo u Kosovskoj Mitrovici. Ne daj Bože da sutra moramo da ga branimo u
Kragujevcu. Ako odbranimo Kosovsku Mitrovicu, odbranili smo i Kragujevac, i
Beograd, i Novi Sad.

Svedok: Da li je, iz ugla
"Obraza", Kosovo izgubljeno?

Mladen Obradovic: Ne, nikada nije
izgubljeno, niti ce ikada biti. Cak i u vreme turske okupacije svako srpsko
dete je bukvalno sa majcinim mlekom uzrastalo i dobijalo svest, kako su govorili
naši stari, da osveti Kosovo. Ta svest je tinjala u srpskim srcima dok se
konacno nije razbuktala u oslobodilackim ratovima 1912. godine, kada su u Crnoj
Gori iskovane medalje sa likom Miloša Obilica sa natpisom "Za osvetu
Kosova". To je najlepša srpska tradicija, borba za oslobodenje i borba za
ujedinjenje srpstva.

S: Da li smo mi, kao narod predvoden
politicarima, mogli da sprecimo 17. februar, odnosno okupaciju Kosova i
Metohije?

M.O: Narod koji je 60 godina živeo pod
komunistickim mrakom ocigledno nije imao dovoljno snage da na vreme predupredi
neke dogadaje koji ce uslediti. Opet se vracamo na pricu o Kninu; mi nismo
imali dovoljno snage, dovoljno smelosti i sposobnosti ne samo u državnom vrhu
nego, bojim se, ni u citavom narodu da shvatimo da se Knin ne brani u Beogradu
nego da se Beograd brani u Kninu. I te kako su nas zavaravali oni koji su
govorili suprotno.

S: Preneseno na sadašnju situaciju, to bi
izgledalo ovako: Tadicu, Koštunice, Nikolicu, ne brani se Kosovo u Beogradu niti
u Rumuniji, nego u Kosovskoj Mitrovici?

M.O: Pa, u Beogradu se još i može braniti,
ali u Rumuniji nikako.

S: Kakav je stav "Obraza" prema
politicarima koji su na dan proglašenja lažne države boravili sa Srbima na
Kosovu? Zar ne mislite da je to trebalo da ucine mnogo ranije?

M.O: Dobro je što su bili 17. februara,
ali trebalo je da budu mnogo ranije. Trebalo je pre deset i više godina, kad je
bilo prilike, premestiti ako ne prestonicu Srbije a ono barem mnoga
ministarstva i državne organe na Kosovo i Metohiju. Poznato je da naši
politicari vole da cuvaju fotelje; da su ih tad prebacili na Kosovo i Metohiju,
verovatno bi se jace borili da ih sacuvaju da su se te iste fotelje nalazile u
Prizrenu ili Prištini.

S: Mislite li da je jedna od opcija mogla
da bude da je, na primer, krajem prošle godine Priština proglašena prestonicom
Srbije? Koja su sve rešenja bila moguca?

M.O: Dijapazon rešenja je veliki. Trebalo
je još 1990, kada je zapoceto oslobadanje Srba od višedecenijske tiranije
Šiptara i komunistickog režima, to oslobodenje izvesti do kraja i u potpunosti
iskoreniti svaki oblik šiptarskog separatistickog delovanja i atmosferu bojkota
koji su oni još tada ispoljavali prema srpskoj državi. Mi smo njima dozvolili
da još tada osnuju paralelne institucije; imali su paralelno školstvo, vec tada
su bili proglasili državu Kosovo, samo što ih Amerika tada nije priznavala.
Katastrofalna greška je bila što smo dozvolili njihovom takozvanom nepostojecem
univerzitetu da održava svoju nastavu u prostorijama legalnog, državnog
prištinskog Univerziteta. Dozvoljavali smo Šiptarima da ne placaju struju,
vodu, porez, sve je to naša država dozvolila, finansirali smo zapravo njihovu
samostalnost, i sada se moramo boriti da se spašava ono što se spasiti može.

S: Na koji nacin?

M.O: Pre svega, mora se zavesti vanredno
stanje ako ne u citavoj državi ono bar na Kosovu i Metohiji. Takode, potrebno
je podici borbenu gotovost vojske na najveci moguci nivo. Potrebno je pod hitno
osposobiti srpsku vojsku da može da brani srpski narod, reorganizovati je,
smeniti nacelnika Generalštaba Zdravka Ponoša. To je ono što je
"Obraz" predlagao odavno. Mi smo 1. februara ove godine organizovali
akciju "Za vojsku sa obrazom", upozoravajuci na ono što nam se
sprema. Dalje, mora se vratiti sveštenstvo u vojsku. Kako mislimo da podignemo
moral vojnicima? Danas je srpski vojnik i srpski oficir izdat i ponižen.
Upropašcena vojska je slika i prilika upropašcene i izdate Srbije. Istorija nam
pokazuje da nijedan režim koji je ponižavao vojsku nije dobro završio. U
poslednjim godinama Kraljevine Jugoslavije vojska je bila izložena raspadu,
isto se desilo 1991, a i sada se isto dešava. Ako nemamo snažnu vojsku dostojnu
poštovanja, ne možemo ocekivati da ce nas bilo ko ceniti i poštovati, ne možemo
ocekivati da cemo uspeti da odbranimo sopstveni narod.

S: Na kom politicaru je sada najveca
odgovornost, ko ima najvecu šansu da, uslovno receno, profitira ako uspe da
išta uradi po pitanju zaštite i povratka otete teritorije?

M.O: Pogrešno je govoriti o bilo kakvom
profitiranju. Onaj ko pokušava da u ovom trenutku vodi racuna o interesima
svoje stranke, ko pokušava da sacuva stranku, taj nece sacuvati Kosovo i
Metohiju. Ovo nije stranacko pitanje, ovo je opšte srpsko pitanje. Dobro je što
smo na mitingu videli politicare iz razlicitih stranaka.

S: Ali nije dobro što smo videli politicka
obeležja, jer je prilikom organizovanja velikog narodnog protesta dogovor bio
da se ona ne isticu.

M.O: Mi nemamo ništa protiv što su na
velikom narodnom protestu bile zastave raznih organizacija, uostalom bile su i
naše zastave. Cak smatramo da je dobro što je bilo zastava raznih organizacija,
jer smatramo da se na taj nacin svima pokazalo jedinstvo mnogih politickih
grupacija u našoj zemlji koje žele da brane Kosovo i Metohiju. I odlicno je
bilo što se nisu mogle videti zastave Demokratske stranke i G17, jer su na taj
nacin jasno pokazali da njima nije stalo do Kosova i Metohije. Oni su izdali
Srbiju, kao što su to ucinili i sa Crnom Gorom.

S: Kako komentarišete napade na ambasade i
potonje pljacke prodavnica posle molebana? Gradom vec kruže glasine da je medu
huliganima bilo aktivista jedne parlamentarne stranke ciji se lider i clanstvo
nisu pojavili na protestu.

M.O: Srbija se budi, srpska omladina se
probudila i pobunila protiv sveopšte izdaje i poniženja.

S: Cekajte, neko ce reci da je to
podržavanje nasilja?

M.O: Šta to znaci "nasilje"? Da
li je nasilje kad vi branite sopstveni narod, i da li nije nasilje onda kad
ubijaju srpsku decu na Kosovu i Metohiji? Pre neki dan su u emisiji
"Kljuc" bila deca iz srpskih enklava. Na pitanje voditeljke Nataše
Miljkovic šta je za tebe sreca, jedna devojcica je zbunjeno gledala i odgovorila
"ne znam". Pa, zar to nije nasilje? I sad mi treba mirno da sedimo,
skrštenih ruku i da gledamo kako nestaje srpski narod na Kosovu i Metohiji?
Dokle tako, i zbog cega? Srpska omladina se borila protiv okupacije Kosova i
Metohije onako kako je znala i umela. A kad je rec o onima koji su uzimali
patike, sigurno je da oni pre toga nisu bili ispred ambasade Amerike. Taj koji
je bio ispred ambasade, sigurno bi nalupao šamare ovome koji je te iste veceri
krao po prodavnicama. Uopšte me ne bi cudilo da iza toga stoje aktivisti LDP i
šiptarska mafija.

S: Šta su aktivnosti "Obraza" u
narednih godinu dana?

M.O: Odbrana srpstva. Svim sredstvima.

MI SMO EKONOMSKI POROBLJEN NAROD &nbspS: Kakav stav bi Srbija trebalo da zauzme prema onim zemljama koje su priznale jednostranu nezavinost lažne države Kosovo? &nbspM.O: Slažemo se sa predlogom da se u potpunosti prekinu diplomatski odnosi, ali to ipak nije dovoljno. Mora se uraditi mnogo više. Moraju se zavesti ekonomske sankcije zemljama koje su priznale jednostrano samostalno Kosovo. Danas u Srbiji postoje mnoge strane kompanije koje isisavaju novac iz naše zemlje. Mi smo danas ekonomski porobljen narod. Ako uzmete u obzir cinjenicu da vlada potpuni monopol na tržištu mleka i mlecnih proizvoda, da to drži strani investicioni fond, a mi i ne znamo ko stoji iza tog fonda, nije ni cudo što imamo najskuplje mleko u regionu, a možda i u citavoj Evropi. Dalje, cak 90 odsto banaka je u stranom vlasništvu, i sav novac naše privrede odlazi van Srbije. Nama nije potrebna Evropska unija, mi smo sami sebi najveci neprijatelji i sami sebi možemo da pomognemo onda kada u ovoj državi prestane da se krade, kada pocnemo da vodimo racuna o sopstvenim nacionalnim interesima i u ekonomskoj sferi. Opšte je poznato da se 20 do 30 odsto novca od posla koji se radi za državnu upravu ili lokalnu samoupravu sliva u privatne džepove. Pa, gde to ima? Ako je budžet Beograda milijardu evra, to znaci da 200 ili 300 miliona evra odlazi u privatne džepove. Zašto se te pare ne daju srpskoj deci sa Kosova i Metohije, ili se ne ulože u vojsku pa da nabavimo ruske raketne sisteme, da nam niko ništa ne može? Ne, oni prodaju u bescenje naše tenkove, režu ih u staro gvožde, dok druge države, primera radi Izrael, iste te tenkove prepravljaju i koriste. Zašto? Da bi neko mogao da zida vile na Dedinju?

NATAŠA KANDIC, ŽENA KOJE NEMA &nbspS: Kako komentarišete prisustvo Nataše Kandic na proslavi povodom proglašenja nezavisnog Kosova? &nbspM.O: Ko je to? Ne znam ko je to. &nbspS: Sve je više komentatora i analiticara koji je nazivaju "ženom koje nema". &nbspM.O: Zaista ne znam ko je to...

JUNACKI BEG NENADA CANKA &nbspS: U kakvim ste odnosima sa Nenadom Cankom? &nbspM.O: Prica sa njim završena je 7. oktobra prošle godine, kada je imao samo toliko hrabrosti da sa skupštinske govornice govori kako smo mi nakot koji treba pobiti, a onda, kada je trebalo da dode i stane na crtu ispred nas, junacki je pobegao i zaklonio se iza trostrukog policijskog kordona.

TADICA NE SHVATAMO OZBILJNO &nbspS: Predsednik Boris Tadic je na Savetu bezbednosti, izmedu ostalog, rekao da je Srbiji protivpravno oduzet deo teritorije, ali da necemo upotrebiti silu. Kako to komentarišete? &nbspM.O: Mislim da je odlican komentar dao vladika Artemije koji vec mesecima upozorava da oni politicari koji se unapred odricu bilo kakve mogucnosti upotrebe svojih legalnih i legitimnih oružanih snaga za odbranu srpskog naroda, ocigledno ne žele dobro srpskom narodu. To su oni politicari koji rade za tude interese i ne zaslužuju da ih shvatamo na ozbiljan nacin.

ISTORIJAT POKRETA "Otacastveni pokret Obraz" je pokret srpskih pravoslavnih nacionalista i monarhista, koji se prema svom programu zalaže za duhovnu i državotvornu obnovu srpstva, a osnovna nacela su mu: "Bogoljublje i rodoljublje", "Srbska Srbija", "Domacinski poredak" i "Viteške oružane snage". &nbspIznikao je iz "Izdavackog doma Srbski obraz", koji je svoj rad zapoceo 1994. godine, sa blagoslovom episkopa Srpske pravoslavne crkve Danila Krstica. Osnivac i prvi predsednik Obraza bio je Nebojša M. Krstic, sociolog i teolog, koji je 2001. godine poginuo u saobracajnoj nesreci, pod još nerazjašnjenim okolnostima. &nbspPokret je postao politicki aktivniji od 2000. godine, a kao jedna od njihovih medijski najzapaženijih akcija bilo je sprecavanje održavanja gej parade u Beogradu 2001. "Obraz" je takode ostao upamcen i po svojoj akciji podrške Radovanu Karadžicu, nekadašnjem predsedniku Republike Srpske, i kampanji za širu upotrebu cirilice. &nbspMedu stavovima Obraza nalaze se i zalaganja "za svetosavski nacionalizam umesto bezbožnog internacionalizma", "za školu sa pravoslavnom verom umesto ateistickih laži", "za hristoljubivog Vladara umesto vlastoljubivih partijaša", "za srbsku stalešku sabornost umesto judeomasonske demokratije"... &nbspU Nacionalnom savetu "Obraza" okupili su se najugledniji srpski intelektualci, od kojih su najistaknutiji akademik profesor Kosta Cavoški i srpski dizajner i izdavac Krsto Milovanovic. Pokojni velikan srpskog glumišta Danilo Lazovic takode je bio clan ovog tela.

http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=60512

Srbi, ne nasjedajte na provokacije

Srbi, ne nasjedajte na provokacije
Tanjug | 04.03.2008 18:22
Kosovski Srbi ne smiju nasjesti na provokacije te svojim akcijama pomoći onima koji žele da UNMIK bude izbačen s Kosova, izjavio je, u Briselu, ruski ambasador pri NATO, Dmitrij Rogozin.
- Neki centri u Evropi žele da isprovociraju kosovske Srbe da neprimjereno reaguju, da bi poslije izjavili kako Srbi vrše napade, te da su zato primorani da evakuišu UN. Stoga je veoma važno da kosovski Srbi budu organizovani i da ne reaguju na provokacije, da bi Rezolucija 1244 Savjeta bezbjednosti UN ostala na snazi. S naše strane, veoma pažljivo vodićemo računa da KFOR ostane u okviru svog mandata. Ukoliko izađe iz svog mandata, razgovaraćemo u Njujorku, a ne u Briselu - izjavio je ruski ambasador.
Na pitanje Tanjuga šta za Moskvu predstavlja prekoračenje mandata na Kosovu, ruski ambasador pri NATO odgovorio je da je Ahtisari "crvena linija".
- Ahtisari je najveći improvizator. Neka improvizuje u Finskoj, neka finskim Šveđanima predstavlja Ahtisarijev plan. Ja ne znam ko je Ahtisari, šta on predstavlja, ne znam za Ahtisarijev plan. Znam samo za generalnog sekretara UN i za Rezoluciju 1244 - naglasio je Rogozin.
On je ocijenio da bi svako proširenje mandata značilo njegovo kršenje i, kao jedan od primjera, naveo ograničenje slobode kretanja srpskih zvaničnika.
- Na primjer, ministar Slobodan Samardžić imao je problema s ulaskom na Kosovo. Informisali smo naše kolege, pa je on na kraju otišao tamo. Pokušaj KFOR-a da smijeni gradonačelnike u Kosovskoj Mitrovici bio bi kršenje mandata, a isto tako bilo bi ocijenjeno i kao korištenje sile protiv civila koji demonstriraju ili blokiranje prelaza između sjevera Kosova i centralne Srbije - rekao je ruski ambasador pri NATO.
Posebno opasno kršenje mandata, prema njegovoj ocjeni, predstavljala bi pomoć KFOR-a u formiranju albanske vojske.
Rogozin je, međutim, naglasio da ne vidi razloga za povratak ruskih trupa na Kosovo, iako je, kako je naglasio, odluka o tome na predsjedniku Rusije.
- Smatram da Rusija ima dovoljno političkog i moralnog autoriteta i da će to biti dovoljno, te da nema razloga da provociramo naše sagovornike - rekao je Rogozin.
Na pitanje da li očekuje da će novi predsjednik Rusije, Dmitrij Medvedev, nastaviti s kosovskom politikom svog prethodnika, Vladimira Putina, Rogozin je odgovorio da je veoma simbolična činjenica da je samo nekoliko dana pred izbore Medvedev posjetio Beograd.
- To je dobar znak, kojim je Rusija još jednom pokazala na čijoj je strani - rekao je Rogozin.
S druge strane, kaže on, i pored prosrpskih emocija u Rusiji, to nije ono što je najvažnije u kosovskom slučaju.
- Rusija brani mir i pravila ponašanja koja su postojala više od 60 godina, i to je ono što je najvažnije, jer se pitanje Kosova ne može riješiti ni u Briselu, ni u Vašingtonu, već samo u Beogradu, u Srbiji. Ukoliko se pitanje rješava u Prištini, Briselu ili Vašingtonu, to će dovesti do haosa - upozorio je on.
Na pitanje šta očekuje od ruskog predsjedavanja u Savjetu bezbjednosti UN tokom marta, Rogozin je istakao da će Moskva učiniti sve što je moguće da spriječi da Kosovo dobije bilo kakav status unutar Ujedinjenih nacija.
- Učinićemo sve što je u našoj moći da minimiziramo važnost međunarodnog prisustva koje nije u skladu s Rezolucijom 1244. Veoma pažljivo pratimo šta radi KFOR. Oni imaju samo jedan mandat, a to je onaj koji im je dao Savjet bezbjednosti UN. Nijedan drugi dokument nije legalan - rekao je on.
Rogozin je slikovito objasnio da je Kosovo raskrsnica Evrope, a da EU na toj raskrsnici na licu mjesta formira nova pravila.
- Zamislite da je EU u automobilu i da je na semaforu na raskrsnici crveno svjetlo, ali EU kaže da nije crveno, već je zeleno, pa odluči da krene naprijed. U redu, krenite, ali nemojte da bude razočarani ili iznenađeni ako nešto naleti na vas - rekao je Rogozin.
Dakle, naglasio je ruski ambasador pri NATO, mi nećemo tolerisati bilo kakve improvizacije u vezi s Kosovom, branićemo temelj međunarodnog prava.
Na konstataciju dopisnika Tanjuga da zvaničnici u Briselu tvrde da je tačno da nisu dobili zeleno svjetlo, ali da isto tako nisu dobili ni crveno svjetlo za svoju misiju, Rogozin je odgovorio:
- Ako su daltonisti i ne mogu da razlikuju boje, neka im se oduzmu vozačke dozvole i neka voze bicikla.
Rogozin je istakao da je Moskva odavno shvatila šta bi trebalo da radi da bi se njen stav poštovao.
- Sve nam je jasno. Moramo biti jaki. Samo neka pokušaju da priznaju naše Kosovo. Neka samo pomisle na to. Vidjećete da će nakon toga veoma brzo izgubiti takvu svoju naviku. Što se Srbije tiče, oni ne daju pravo Srbima da imaju poštovanja prema samima sebi, tako da i Srbija treba da nauči lekcije, da i ona bude snažna. EU prati veoma pažljivo reakcije srpskih vlasti. Ako umisle da se ispred njih nalazi plastelin, oni će ga modelirati kako oni žele. A ako uvide da ispred sebe imaju kamen, onda neće moći, jer znaju da o kamen mogu slomiti zube - ocijenio je ruski ambasador.
Na pitanje Tanjuga da li smatra da Srbija ima alternativu integraciji u evroatlantske strukture i da li politika neutralnosti ima perspektivu, Rogozin je odgovorio pitanjem:
- Šta nedostaje Švajcarskoj i Austriji, šta je nedostajalo bivšoj Jugoslaviji koja je bila veoma dobar igrač, a nije bila članica nijednog bloka? Možete da dobijete mnogo više privilegija neutralnošću nego stavljanjem na jednu stranu.
Rogozin je istakao da je od ključne važnosti razvijanje sveobuhvatnih odnosa.
- Rusija ima neke velike prednosti, prije svega u oblasti ekonomije, jer je naša ekonomija nezavisna i imamo ogromne resurse, koje Evropa sve više gubi - naglasio je Rogozin te dodao da Moskva želi saradnju, ali ne i članstvo u EU, jer hoće da očuva politiku nezavisnu od spoljnih uticaja.
Na pitanje šta očekuje od samita NATO početkom aprila u Bukureštu, Rogozin je odgovorio da će ključna tema tog skupa biti Avganistan.
- NATO ne može da ispuni svoje ciljeve u Avganistanu bez nas, a nama nije u interesu da njihova misija tamo propadne. Zato ćemo sjesti i pregovarati... Ako želite da vam pomognemo u Avganistanu, zašto se ponašate kao provokatori u drugim regionima. Izaberite. Ako uvažavate naš stav po pitanju antiraketne odbrane, proširenja NATO i Kosova, pomoći ćemo vam u Avganistanu, a ako ne, onda će to biti sasvim drugačija pjesma. Putin će, svakako, iskoristiti samit da iskaže stav Rusije o tom pitanju - zaključio je Rogozin u intervjuu srpskoj nacionalnog agenciji.


http://www.fokus.ba/vidi.php?rub=6&vijest=9467

Dva ozbiljna problema EU na Kosovu

TANJUG 02S113 1516 0203
SPR:EU-KOSOVO-SRBIJA


Dva ozbiljna problema EU na Kosovu

Pisse: Aleksandar Mitich

BRISEL, 2. marta (Tanjug) – Dve nedelje nakon jednostranog proglassenja secesije Kosova, koju je koordinirala zajedno s Prisstinom i Vassingtonom, Evropska unija nailazi na dva ozbiljna problema u svojoj politici prema srpskoj pokrajini: neoccekivano snazzan otpor Beograda i kosovskih Srba njenom autoritetu na terenu i odbijanje vechinskog dela medjunarodne zajednice da joj pruzzi neophodan legitimitet.
Odbijanje Beograda da potpisse «zasladjivacc» u formi «politicckog sporazuma» koji je EU ponudila 28. januara iskomplikovao je strategiju koju u Briselu nazivaju «mekim sletanjem» («soft landing»), a koja je predvidjala da se Beograd u poccetku ne slazze s nezavisnosschu Kosova, ali da ne vucce poteze koji bi ugrozili nezavisno Kosovo i politiku EU i SAD, te da vremenom – s priblizzavanjem EU -- poccne da popussta u svojim stavovima.
Beograd ne samo da je odbio potpisivanje «politicckog sporazuma», koji u briselskim diplomatskim krugovima nazivaju «krnjim Sporazumom o stabilizaciji i pridruzzivanju», vech je svojom aktivnom diplomatskom akcijom u svetu, ali i konkretnom koordinacijom akcija na terenu pokazao da se neche miriti s politikom «svrssenog ccina».
Odlukom o formiranju «Medjunarodne grupe za upravljanje» na Kosovu, Evropska unija je ove nedelje otissla korak dalje u ignorisanju stava Beograda i stavila do znanja da che nastaviti da jednostrano vucce poteze koji vode ka uccvrsschivanju jednostrane secesije Prisstine.
Iako je «Medjunarodnu grupu za upravljanje» formiralo 15 drzzava, medju kojima neke – poput SAD, Turske ili SSvajcarske – nisu cclanice EU, nesumljivo je da je ona deo paketa dogovorenog u kabinetima visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijera Solane i evropskog komesara za prossirenje Olija Rena.
Peccat same EU «Medjunarodnoj grupi za upravljanje» daje izbor na njeno ccelo Pitera Fejta, kojeg je Unija imenovala za svog specijalnog predstavnika na Kosovu.
Njegov izbor je joss jedna u nizu flagrantnih proizvoljnosti u tumaccenju medjunarodnog prava, ali joss visse, stavljanje do znanja Beogradu, Moskvi i drugim protivnicima otcepljenja Kosova da che samovolja Vassingtona i Brisela biti sprovedena «milom ili silom».
EU je, na nagovor Vassingtona, 14. decembra prossle godine odluccila da uccestvuje u poslednjoj fazi koordiniranja secesije Kosova.
Koordiniranje tog procesa se sastojalo od visse poteza koji su imali kulminaciju 17. februara: falsifikovanje rezolucije 1244 kao pravne osnove za «Zajedniccku akciju» EU, pritisak na protivnike otcepljenja u EU (SSpanija, Rumunija, Grccka, Kipar, Slovaccka…) da pristanu na misiju Euleks a da zauzvrat ne budu primorani da priznaju otcepljenje, davanje zelenog svetla skupsstini Kosova da proglasi otcepljenje dan nakon odluke o upuchivanju Euleksa i, najzad, brzo priznavanje secesije od tvoraca politike EU prema Kosmetu: Francuske, Nemaccke, Italije i Velike Britanije.
Nakon jednostranog formiranja «Medjunarodne grupe za upravljanje», svi elementi za sprovodjenje politike EU na takozvanom «nezavisnom Kosovu» su sada spremni.
Ono ssto nedostaje, medjutim, jeste garancija Beograda i kosovskih Srba da se neche aktivno suprostaviti politici EU, ali i problem prenosa nadlezznosti sa Unmika na Euleks, ccemu se suprostavlja visse cclanica Saveta bezbednosti UN.
Iako je rasporedjivanje misije Euleks na Kosovu vech poccelo, joss uvek je nejasno kako EU namerava da preuzme od Unmika deo nadlezznosti iz oblasti policije, pravosudja i carine, tim pre ssto UN nisu dale “zeleno svetlo” za slanje misije, a pojedine cclanice Saveta bezbednosti UN, poput Rusije, smatraju je nelegalnom.
Identiccan problem je sa funkcijom samozvanog «specijalnog predstavnika medjunarodne zajednice», Fejtom, koji smatra da mozze da nasledi ssefa Unmika Joakima Rikera na osnovu jednostranih naloga «Medjunarodne grupe za upravljanje» i odluke kosovskih Albanaca.
Pitanje je, medjutim, da li che se generalni sekretar UN Ban Ki-Mun usuditi da odobri takav proces i da prenese makar i deo nadlezznosti Unmika na EU.
U Briselu se ovih dana “mudro chuti”, a visoki zvaniccnici Unije, zaduzzeni za ovo pitanje, isticcu da su “uvereni da che sve dochi na svoje mesto i da che EU preuzeti odgovornost od UN” po isteku tranzicionog perioda od 120 dana, predvidjenog planom Martija Ahtisarija. Taj period je pocceo da tecce od 16. februara, dakle dan pre jednostrane deklaracije o secesiji Prisstine.
Da su u Briselu svesni problema koji predstoje govori i ccinjenica da se u diplomatskim krugovima sve visse govori o moguchnosti «probijanja Ahtisarijevog tranzicionog roka od 120 dana».
(Kraj) mit/sv

Da kupimo rusko oružje i zovemo ruske dobrovoljce

GLAS ISTRAŽUJE: Kosmet - šta da se radi: Vladika raško-prizrenski Artemije
Da kupimo rusko oružje i zovemo ruske dobrovoljce
Proglašenje nezavisnosti Kosova je privremeno, okupaciono rešenje i tako ga treba posmatrati. Najgore što bi nam se moglo desiti je da Srbi napuste Kosovo i Metohiju, jer bi to značilo gubitak naše pokrajine. Tadić i Koštunica su dobro zastupali državne stavove o Kosovu i Metohiji, ali ne šalju svetu jednu poruku. Sa agresorima ne može biti saradnje, oni koji žele da priznaju Kosovo ne mogu biti naši partneri
- Izjava načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Zdravka Ponoša da se Kosovo i Metohija ne brani vojskom nije dostojna jednog vojnika. To je sramota! - kaže NJegovo preosveštenstvo vladika raško-prizrenski gospodin dr Artemije (Radosavljević). On u intervjuu za Glas javnosti otvoreno izražava i nezadovoljstvo različitim i nedoslednim porukama koje državni vrh Srbije šalje svetu kada je reč o južnoj srpskoj pokrajini, ali i mlakim stavom Srpske pravoslavne crkve u odbrani Kosova i Metohije.

Vladiko, šta će biti sa Srbima, njihovom imovinom i svetinjama SPC ako Kosovo i Metohija proglasi nezavisnost?

Bez obzira na to šta će biti, Srbi na Kosovu i Metohiji treba da ostanu u svojoj državi, u svojim kućama, na svojim imanjima, na svojoj dedovini, oko svojih svetinja, grobova... jer Kosovo je bilo i biće srpsko. Najgore što bi nam se moglo desiti je da Srbi napuste Kosovo i Metohiju, jer bi to značilo gubitak naše pokrajine. Kao što i u ranijim okupacijama naše države narod nije napuštao Kosovo, tako će biti i sada. Proglašenje nezavisnosti Kosova je privremeno, okupaciono rešenje i tako ga treba posmatrati. Svemu dođe kraj, pa i okupaciji Kosova i Metohije! Sigurno je da teroristička vlast na Kosovu i Metohiji može da protera i ovo preostalih Srba, ali je veoma važno da oni ne odu svojevoljno. I oni koji su proterani od 1941. do 1945. pa od devedesetih godina do dana današnjeg imaju prava da se vrate na svoju imovinu. Kada je reč o našim svetinjama, one mogu i dalje da budu rušene ali, kada se narod bude vraćao, mi ćemo ih obnavljati, kao što smo obnavljali i pojedine svetinje koje su srušene od 1999. godine do danas.

Po povratku iz Amerike rekli ste da su preuzete inicijative za promenu politike SAD. Da li je sada kasno za to?


SRAMOTNA IZJAVA PONOŠA

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Zdravko Ponoš tvrdi da se Kosovo ne brani vojskom.
To već mesecima govori njegov ministar odbrane. Znači, to je jasna poruka svetu da se Kosovo i Metohija neće braniti. Izjava nije dostojna jednog vojnika! To je sramota, tako nešto ne bi rekao načelnik generalštaba nijedne vojske u svetu!


PUTIN JE DOSLEDAN U ODBRANI SRBIJE

I ruski predsednik Vladimir Putin najavio je kontramere zbog Kosova i Metohije. Kako ocenjujete ruski stav?
U svakom slučaju, Putin je dosledan u odbrani Srbije i to nas ohrabruje. Mislim da Srbija treba i konkretno da zatraži rusku pomoć. Vlada Srbije zna šta tačno treba, to zavisi od eskalacije događaja. Pomoć Rusije bila bi opomena agresoru da pazi šta preduzima.


Nikada nije kasno! Postoji mogućnost da se Amerika predomisli i promeni svoj stav u minut do dvanaest, a onda bi se promenilo i mišljenje u Londonu, Parizu, Berlinu, Rimu...

A da li je to realno?

Nije realno, ali nije nemoguće!

Kažete da su Vam sagovornici u svetu više puta naglasili da su pojedini srpski političari rekli da će srpski odgovor na agresiju i okupaciju biti mnogo manji, nego što bi učinila bilo koja druga nezavisna država. Koji su to političari?

Prepoznaće se oni sami!

Kako vidite stavove državnog vrha Srbije o Kosovu i Metohiji?

Mislim da su i predsednik i premijer Srbije - bar verbalno - bili na visini zadatka i da su dobro zastupali državne stavove o Kosovu i Metohiji. Ali, njih dvojica ne šalju svetu jednu poruku. To daje povoda da političari u svetu misle da Srbija neće odlučno reagovati. Jer, iako govore o Kosovu i Metohiji kao o neotuđivom delu Srbije, spremnost da se sarađuje sa agresorom nije dosledan stav. Sa agresorima ne može biti saradnje, oni koji žele da priznaju Kosovo ne mogu biti naši partneri i ne treba da žurimo u njihovo društvo!

Vlada Srbije odbacila je nezavisnost Kosova i Metohije i najavila mere protiv svih koji priznaju ovu lažnu državu. Kako to komentarišete?

To je dobar potez i sigurno je da Vlada Srbije ima širok dijapazon mera. Dobro je da je vlada blagovremeno zauzela stav, možda po prvi put pre samog čina. Ali, brine me što to nikad nismo čuli od predsednika Srbije.

Nedavno ste izjavili da bi Srbija trebalo da objavi da će kupiti najsavršenije borbene sisteme od Rusije i drugih zemalja i da ovoj zemlji treba da uputimo poziv da uspostave vojno prisustvo u Srbiji i pošalju dobrovoljce. Da li su to prejake reči za jednog vladiku?

Što bi to bilo prejako!? Je l' nam ne treba naoružanje!? To su bili moji predlozi šta bi trebalo uraditi dan pre, a ne dan posle proglašenja nezavisnosti. To su moja razmišljanja i stojim iza toga. A da li će vlada to da uradi - ne znam. To nije propis ni primoravanje Srbiji, već predlozi šta bi bilo nužno i šta bi dalo rezultate.

Da li za svoje stavove imate podršku SPC?

Mislim da u Crkvi nema nikog ko je protiv mojih stavova, a ja nisam testirao da li je neko protiv.

Kako komentarišete stavove SPC o Kosovu i Metohiji? Poslednjih dana SPC se oglasila samo s jednim saopštenjem.

Stav je anemičan! To je verovatno zbog zdravstvenog stanja NJegove svetosti. Crkva treba mnogo odlučnije da nastupa!

Autor:
Petar Pašić

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-17-02-2008/da-kupimo-rusko-oruzje-i-zovemo-ruske-dobrovoljce

Ruska emisija o Kosmetu i Metohiji

Pogledajte : http://www.rts.co.yu/wupload/video/kraj-2612.ram

Powered by ScribeFire.

General Džekson: Kosovu preti etničko nasilje

General Džekson: Kosovu preti etničko nasilje

Bivši
komandant Kfor, britanski general Majkl Džekson ocenio da nesređeno
stanje koje trenutno vlada na Kosovu preti da izazove etničko nasilje

U autorskom članku koji objavljuje britanski
"Sandej telegraf" Džekson je ocenio da bi sve strane morale da
"napreduju oprezno" jer je situacija vrlo delikatna.

Bivši šef generalštaba britanske kopnene vojske
koji je od 2006. u penziji, bio je 1999. imenovan za prvog komandanta Kfor.

"Kosovski Albanci žele nezavisnost, dok
Beograd to odbija. Ne smemo potcenjivati to nestabilno stanje. Bez obzira što
srpske i vlasti kosovskih Albanaca tvrde da neće pribegavati sili da bi
postigli svoje ciljeve, to se ne odnosi i na razne paravojne grupacije",
naveo je Džekson.

"Tamo je trenutno darmar. Rezolucija 1244 je
i dalje na snazi sve dok je Savet bezbednosti UN ne povuče, što Rusija neće
dozvoliti", dodao je on.

Džekson u svom tekstu postavlja i pitanja o tome šta
će se "dogoditi sa misijom UN na Kosovu u slučaju proglašenja
nezavisnosti, odnosno da li će se zemlje koje priznaju nezavisnost pokrajine
povući, dok će u Prištini ostati samo oni koji ne priznaju nezavisnost Kosova i
da li će ono postati članica UN".

"Diplomate će zbog toga imati pune ruke
posla. Ali nadam se ne i vojnici", rekao je Džekson.

"Ne verujem da bi Srbi bili toliko glupi da
upadnu na Kosovo ispred nosa Kfora, ali strahujem od etničkog nasilja",
rekao je britanski general dodajući da je u tom smislu neophodno "jačanje
Kfor".
http://www.pressonline.co.yu/vest.jsp?id=25429

Powered by ScribeFire.

Prof. D. Tanaskovic // Ka trajnoj balkanskoj ravnotezi

Prof. D. Tanaskovic // Ka trajnoj balkanskoj ravnotezi

СРБИЈА И ГЕОПОЛИТИЧКЕ КООРДИНАТЕ НЕООСМАНИЗМА (2): ТРИ
КОЛОСЕКА СРПСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА ТУРСКОЈ

Ка трајној балканској равнотежи

пошаљите линк пријатељу Верзија
за штампу

Ради продуктивнијег постављања према неоосманистичким
аспектима турске балканске политике, за нас неповољним, важно је развијање што
садржајнијих билатералних односа са Анкаром и укључивање у све облике
регионалне сарадње. Али, изнад свега, потребно је систематски унапређивати
билатералне, а колико год је могуће и дискретно трилатералне односе са Грчком и
Бугарском. Тај троугао је кључ стабилности у овом делу Европе

Пише: проф. др Дарко Танасковић*

Бићу слободан да овде изнесем три колосека којима би,
верујем, наша спољна политика паралелно требало да се креће, ако жели да
пронађе перспективно делотворну формулу односа с Турском. Два су у равни
мултилатералних, а један билатералних релација. Нешто шире ће бити разрађена
само потреба успостављања својеврсног троугла СРЈ (Србија) – Грчка – Бугарска,
јер то је правац деловања који је, стицајем околности, досад био прилично
маргинализован, а могао би бити од кључног значаја за успостављање трајне
балканске равнотеже у координатама нових регионалних аранжмана (пре свих Пакта
стабилности за Југоисточну Европу), што подразумева и примерену уклопљеност
Турске у органску структуру Балкана, за који је бугарски научник Марија
Тодорова с добрим разлозима рекла да има „моћну онтологију… сталне и дубоке
промене” (вид. М. Тодорова, Имагинарни Балкан, Београд, 1999, 316).

На плану
билатералних односа с Турском, где прагматични дипломатски дијалог није
прекидан ни у најтежим данима југословенске кризе, за време рата у БиХ и
агресије НАТО на СРЈ, кад су позиције двеју земаља биле дијаметрално опречне а
Турска недвосмислено антисрпски и антијугословенски сврстана, нужно је доследно
радити на томе да они буду што развијенији и садржајнији. Циљ наше спољне
политике и начелно мора бити унапређивање билатералних односа са свим државама,
што је, уосталом, циљ рационалне спољне политике уопште. Кад је специфично о
Турској реч, последње године су потврдиле да ниво и квалитет наших билатералних
односа умногоме зависи од „трећих фактора”, конкретно од регионалног и ширег
међународног положаја обају партнера, а првенствено Југославије, с обзиром на
природу турског занимања за процесе на Балкану и учешће у њима. Укупно
стабилизовање прилика у Југоисточној Европи, а посебно нормализовање и
поправљање односа СРЈ с оним суседима које Турска у већој или мањом мери сматра
својим „клијентима” (БиХ, Албанија, Македонија) или привилегованим регионалним
партнерима, свакако ће имати благотворно дејство на ширење и обогаћивање
југословенско-турских веза. С друге стране, коректно одржавање неопходне
комуникације и техничких видова сарадње, укључујући саобраћајну, и у периодима
највећег међусобног захлађења, као и брзина којом је Турска позитивно реаговала
после потписивања Дејтонског споразума, откривају да је она озбиљна држава, с
уравнотеженом генералном линијом спољне политике, што је чињеница која може
само поспешити напор да се на плану билатералних односа у сваком тренутку
оствари могући максимум.

БИЛАТЕРАЛА — БЕЗ ПРЕДРАСУДА И БЕЗ ИЛУЗИЈА

Ваља схватити, и прихватити, реалност да Турска према
партнерима стално држи отворена бар два спољнополитичка колосека, при чему се
опсег и брзина кретања сваким од њих непрестано конјунктурно одмерава и дозира.
То посебно важи за Србију/Југославију, с којом Турска, на једној страни, има
историјски и актуално опречне или бар дивергентне државно-националне интересе у
региону, док је, с друге, свесна неизбежне упућености једне државе на другу (у
домену саобраћаја и транспорта више Турске на Србију/Југославију него обрнуто!)
и објективне трајне комплементарности неких важних привредних и иних интереса.

О
реалистичности турског процењивања дугорочних државно-националних интереса
сведочи, рецимо, практично уздржан однос Анкаре према алтернативним пројектима
саобраћајног повезивања преко Балкана с Европом, активираним током
југословенске кризе и међународне изолације Србије. Турска је начелно,
декларативно и политички здушно подржавала, па и иницирала успостављање нових
коридора и путних праваца преко Бугарске и Румуније, односно „Исток-Запад”,
преко Македоније и Албаније, али се крајње опрезно одлучивала за сопствено
финансијско учешће у прелиминарним фазама њихове реализације. Овакво држање
изазивало је незадовољство, а повремено и критику од стране држава непосредно
заинтересованих за промоцију путем нових саобраћајних коридора на својој
територији. Турска је мудро чекала да се ситуација измени, а знала је да се
сразмерно брзо мора изменити и да Србију/Југославију неће бити могуће дуго, а
поготово не трајно прескакати и заобилазити.

Србија/Југославија тако остаје средишњи партнер Турске у саобраћајно-транспортној
сфери, са изгледним могућностима тесне сарадње у перспективном сектору
железнице, у Турској до сада изразито занемареном, а који контекст
евроинтеграције из више разлога чини привлачним. Спремност Турске за
конструктивну сарадњу са Југославијом у комуникацијско-саобраћајној области
била је видљива и у периоду готово потпуне регионалне и шире међународне
изолованости наше земље. ЈАТ једно време није летео ни за Атину, али јесте за
Истанбул!

У шире
разматрање могућности и ограничења југословенско-турских билатералних односа не
би било умесно овде се упуштати, јер то је материја која заслужује свеобухватну
и исцрпну анализу, за какву мени недостају, поред простора, све потребне
информације и стручна компетенција. Жеља ми је једино била да укажем на то да
постоје сви разлози да се проблематици југословенско-турске билатерале у
наступајућем периоду поклони пуна пажња наше спољне политике. Простора за то је
и до сада било, а сви су изгледи да ће га убудуће бити и више, што никако не
значи да је после политичких промена у СРЈ реално очекивати неко спектакуларно
и брзо отварање Турске у свим правцима. Не треба заборавити да њој клима
настала након смене власти у Београду само делимично и донекле одговара. За
толико ће нам и поћи у сусрет, водећи првенствено рачуна о својим интересима.
Битно је да се билатералним односима с Анкаром прилази прагматично, без
предрасуда, али и без илузија. Оба колосека остају отворена, с тим што је сад
поново дошло време да се више активира онај с позитивном сигнализацијом…

МУЛТИЛАТЕРАЛА — НЕБАЛКАНСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ЗА БАЛКАН

Што се тиче потребе да се наша земља што пре
(ре)интегрише у све међународне организације, асоцијације и форуме у којима је
логично и корисно да буде, изгледа да постоји висок степен сагласности и међу
нашим политичарима и стручњацима, а и у најширој југословенској јавности. На
овај спољнополитички приоритет у свом саопштењу на скупу „Стратешки државни
интереси Србије у XXI веку” убедљиво је указао и др Владимир Султановић. Овај
аспект мултилатерале начелно уопште не може бити споран. Последња деценија је
уверљиво потврдила да једна мала или средња земља, и кад је њена позиција
исправна, своје право и интерес не може међународно заштитити и остварити ван
организационо-институционалних оквира међународне заједнице, а још мање
противећи се најутицајнијем њеном делу. Поновним укључивањем у међународну
заједницу, СРЈ ће, без обзира на сва невесела наличја тога процеса, знатно
поправити незавидан међународни положај и отворити простор за своју блокирану
спољну политику. Први крупни кораци на том путу већ су учињени.

На разини
регионалне мултилатерале Југославија треба неизоставно да се укључи у све
интегративне процесе и иницијативе којима је просто премрежен простор
Југоисточне Европе, чиме ће и њена позиција у односу на суседе бити
квалитативно измењена. Балканску интеграцију треба посматрати као „први круг”
неизбежне и најприродније европске оријентације СРЈ, што се уклапа у тзв.
регионални приступ ЕУ. Истине ради, ваља подсетити да се Југославија током целе
претходне несрећне деценије на свој начин залагала управо за такав смер
регионалне интеграције, особито на економском плану, али је из чисто политичких
разлога постепено и прогресивно бивала из ње изопштавана.

Током последњих
година забележена је права „инфлација” разних иницијатива и процеса, углавном
смишљених и скројених за Балкан ван Балкана, како би се ово немирно подручје
некако дисциплиновало, организовало, повезало и привело у предворје
евроатлантске интеграције. Неке од ових увозних иницијатива нису одмакле даље
од почетка, а било је и таквих које су се делимично преклапале. Решење је, на
крају, пронађено њиховим укључивањем/потапањем у свеобухватни и прилично
компликовани организам Пакта стабилности за Југоисточну Европу, који у овом тренутку
чини четрдесетак држава, организација и регионалних групација. У Пакт
стабилности уведени су тзв. „Royaumontski” процес, Црноморска економска сарадња
(BSEC), Централноевропска иницијатива (CEI), Иницијатива за сарадњу у
Југоисточној Европи (SECI) и Процес (добросуседства) и сарадње у Југоисточној
Европи (SEECP). Списку треба придодати и тзв. „Дејтонски процес”, јер се
његовим успешним спровођењем укључени државни субјекти квалификују за више
облике мултилатералне сарадње у Југоисточној Европи, посебно у
војно-безбедносној сфери, односно Партнерству за мир. Није свакако случајно то
што је, како изгледа, нови председник СРЈ др Војислав Коштуница о овом
комплексном питању већ разговарао с високим представником међународне заједнице
за БиХ Волфгангом Петричем. Ван координата Пакта стабилности тешко је данас
замислити непосредну, па и средњорочну будућност било које балканске земље, па
и СРЈ, привремено „искључене из активности” из познатих разлога.

МАНЕВАРСКИ ПРОСТОР БАЛКАНСКИХ ДИПЛОМАТИЈА

Са становишта теме овог рада, за СРЈ сасвим посебан
значај има поновно заузимање „празне столице” у Процесу добросуседства и
сарадње у ЈИЕ, чији је Југославија била један од покретача још 1988. године
(тада је одржана министарска балканска конференција у Београду). То је једини
аутохтони процес регионалне сарадње, на који су ванбалкански центри моћи имали
понајмање уплива, што ће се његовим уклапањем у координате Пакта стабилности
вероватно донекле, али не и потпуно променити. Безусловни повратак СРЈ у редове
протагониста овог већ традиционалног окупљања чланова балканске породице држава
имао би вишеструки значај и благотворно дејство.

Премда се не
треба заваравати у погледу пуне остварљивости идеје „Балкан балканским
народима”, блиске иницијалној замисли оснивача овог окупљања, деловање у
његовом оквиру ствара мали, али драгоцен маневарски простор свакој балканској
дипломатији. Примера ради, враћање СРЈ „у породицу” довело би у крајње
деликатан положај Албанију, чије инсистирање на суспендовању Југославије није
наилазило на одушевљен пријем осталих учесника чак ни у време њене највеће
изолованости и „кажњавања”. У групацији је, наиме, владао џентлменски договор
да се питања могу стављати на дневни ред и одлуке доносити само на основу
консензуса, уз пуну равноправност свих судеоника. Изложени деловању права
јачега и двоструким стандардима у безмало свим међународним организацијама, с
циничним врхунцем у изгласавању фамозног „консензуса минус један” против СРЈ,
својевремено у КЕБС, балкански субјекти су желели да се бар у оквирима свог
регионалног окупљања осећају стварно равноправно, усвојивши механизам
одлучивања који то истински гарантује.

Занимљиво је да
је албанска тврдоглавост и некооперативност највише љутила Грчку и Турску, две
државе у знаку чијег се сталног ривалства и надгорњавања годинама одвијао
Процес добросуседства и сарадње у ЈИЕ, као и Македонију. Ово је само привидно
парадоксално, поготово ако се узме у обзир различити однос Грчке и Турске према
Албанији, односно СРЈ, али је заправо логично и лако објашњиво. Ове две државе,
које у поређењу с осталим учесницима процеса балканске сарадње имају, поготово
од улажења Југославије у раздобље кризе, најповољнији међународни положај, као
чланице НАТО, а Грчка и као чланица ЕУ, зазиру од тога да равнотежа успостављена
у балканској мултилатерали буде ма чиме и ма од кога изнутра (по)ремећена.

СМИСАО ЗА БАЛКАНСКЕ „ВАЖНЕ СИТНИЦЕ”

У сложеној балканској геополитичкој једначини, где се
Грчка и Турска надмећу за предводништво, али и садејствују у одржавању
уравнотеженог односа снага и утицаја, Југославија је, и кад је јака и кад је
слаба, важан регулативни фактор, с којим се увек рачуна као с релативно
аутономним чиниоцем. Због тога су и у време највећег заоштравања кризе на
просторима претходне федерације улагани напори да се СРЈ задржи у процесу као
пуноправан и равноправан члан. У томе се и успевало све до агресије НАТО, после
чега је на министарском састанку у Букурешту, лета 1999, усвојена формулација
којом се „потврђује статус СРЈ као учеснице у Процесу сарадње у Југоисточној
Европи, а њена се столица сматра привремено упражњеном, с тим да СРЈ поновно
заузме своје место чим се за то буду стекли услови”. Овај став оснажен је на
самиту земаља ЈИЕ, фебруара 2000, такође у главном граду Румуније. Приметно је
да је избегнут оштар језик и да је формулација неутрална, што је, колико нам је
познато, у знатној мери заслуга турске и грчке дипломатије, док су неке друге
делегације инсистирале на осуди „режима у Београду”, па и формалној суспензији
учешћа СРЈ у процесу, онако отприлике како је то учињено у материјалима Пакта
стабилности за ЈИЕ, где стоји да је „СРЈ искључена из активности Пакта
стабилности све док политичко вођство у Београду буде наставило да се руга /to
flout/ принципима Пакта стабилности” (вид. B. Hombach, „Stability Pact for
South-eastern Europe. A New Perspective for the Region”, Perceptions, V, 3,
2000, 11).

Може се, дакле,
закључити да Процес сарадње у Југоисточној Европи представља један од
потврђених заједничких интересних именитеља југословенске и турске регионалне
спољне политике, што треба промишљено валоризовати, уз доследно уважавање
правила, ограничења, али и неслућених потенцијалних учинака игре у троуглу с
Грчком и Турском, а у контексту изукрштаних интереса и преклопљених
конфигурација балканске мултилатерале.

Турска Процесу
сарадње у ЈИЕ придаје посебан значај, иако му сасвим трезвено одмерава домашаје
у односу на шире европске и светске интеграције. Већ сад веома утицајна на
Балкану, с очигледним амбицијама регионалне силе, Турска жели да, поред онога
што се у Југоисточној Европи спроводи и уобличава по вољи Запада, односно САД,
сачува и одређени маневарски простор, „слободну маргину” за континуирано
остваривање највеће могуће мере властитог државно-националног интереса који
увек и у свим појединостима не мора бити у пуном складу с решењима
пројектованим у центрима светске моћи. У Анкари се добро разуме да неке
„балканске ситнице”, под условом да се поштује и не нарушава општи задати оквир
регионалног устројства и међуодноса, баш и не интересују оне који данас у свету
одређују правила игре, а за земље у региону то су неретко „ситнице које живот
значе”…

МОРА СЕ, ДА БИ СЕ МОГЛО

Процес сарадње у ЈИЕ, као аутохтони и засад
најексклузивнији балкански оквир за кооперацију и координацију међу земљама
региона, Турска, стога, сагледава као могућност да конкретно артикулише своје
идеје и планове у вези с решењима одређених регионалних питања и да се, у кругу
„балканске породице”, избори за њихово усвајање и спровођење, не нарушавајући
успостављени регионални макро-аранжман. Искусни турски дипломата, координатор
балканске политике, амбасадор (својевремено и у Југославији) Али Хикмет Алп
оцењује, тако, да је Процес сарадње у ЈИЕ погодан мултилатерални оквир
уређивања питања од заједничког интереса у домену безбедности, стабилности и
развоја, а посебно системских реформи, унутрашње и спољне безбедности, мањинске
и етничке проблематике, организованог криминала и граничне контроле (вид. А. Х.
Алп, „The South-est Co-operation Process: an Unspetacular, Indigenous Regional
Co-operation Scheme”, Perceptions, V, 3, 2000, 47).

Нема сумње да
СРЈ има интереса, бар исто колико и Турска, да активно учествује у свим
видовима балканске сарадње, јер би било крајње непрепоручљиво да се, као што
код Срба често бива, из једне штетне крајности улети у другу, па да се одбијање
учешћа у сарадњи због неслагања с новим „правилима игре” у овој фази развоја
међународних односа замени потпуним препуштањем туђој вољи и диктату, јер то
ниједна држава која иоле држи до себе не ради и нема потребе да ради, поред
осталог и зато што то од ње међународна заједница у свакој појединости и не
очекује. А зашто би се у овом погледу ишло даље од онога што се стварно мора,
јер то што се мора, мора се управо зато да би се нешто друго могло? Реч је о
финој игри која се непрестано игра и у којој свако има неке своје адуте, улози
су различити, а односи снага, па и сама правила, подложни променама. Важно је
укључити се у игру, а ми за то сада поново имамо шансу. Укључивање не гарантује
добитак, али обезбеђује статус учесника, без којег смо сасвим сигурно на
губитку, јер не располажемо довољном снагом и значајем да бисмо делотворно
могли „учествовати неучествовањем” и тако заштитити своје интересе.

Ради активнијег
и продуктивнијег постављања према за нас неповољним аспектима балканске
политике Турске с неоосманистичких позиција, поред развијања што садржајнијих
билатералних односа с њом и укључивања у све облике регионалне сарадње, с
тежиштем на Процесу сарадње у ЈИЕ, потребно је систематски унапређивати
билатералне, а ако буде могуће, и дискретно трилатералне односе с Грчком и
Бугарском. То је трећи колосек, истовремено у равни билатерале и мултилатерале,
који сам наговестио као елемент осмишљеног наступа наше спољне политике према
Турској, а у регионалном контексту. Покушаћу укратко да образложим његов смисао
и значај, премда верујем да су они и без много објашњавања лако схватљиви.

(Овo је други део саопштења поднетог на научном скупу
„Стратешки државни интереси Србије у XXI веку”, одржаном октобра 2000. године
на Фрушкој гори. Први пут га објављујући данас, седам година касније, указујемо
на то да су сви ставови изречени у њему остали потпуно актуелни, што је плод
ваљаности и компетентности ауторових процена, али и константи у разматраним
питањима. Приређивање и опрема текста: НАЦИЈА ПРЕС. У следећем броју:
„Стратешки значај односа Србије, Бугарске и Грчке”)

http://www.e-nacija.com/view.asp?ID=1010

Powered by ScribeFire.