Logori OVK u Albaniji

Logori OVK u Albaniji

09 April 2009 Pisu: Altin Raxhimi, Majkl Montgomeri i Vladimir Karaj iz Kukesa, Bajram Surija, Tropoje, Krume, Prizrena, Pristine i Tirane

The building that served as a KLA prison at the factory compound in Kukes

Ocevici tvrde da je tokom sukoba 1999. godine OVK organizovala mrezu zatvora u svojim bazama u Albaniji i na Kosovu. Tek danas se otkrivaju detalji onoga sto se tamo dogadjalo.
KUKES, Albanija – U dvoristu propalog industrijskog kompleksa, izmedju razbijenih prozora i zidova sa kojih otpada malter, danas setaju kokoske u potrazi za hranom. Tu su i dva napustena kamiona. Okruzuju ih hale i polusruseni magacin. U sredistu kompleksa nalazi se manja zgrada od betonskih blokova u koju je nekada bila smestena uprava fabrike koja je proizvodila sve od poklopaca za sahtove do kabina za liftove. Za vreme bombardovanja bivse Jugoslavije od strane NATO snaga, od marta do juna 1999, ovaj kompleks je imao drugaciju namenu. Koristile su ga gerilske jedinice Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, kao bazu za izvodjenje operacija sa druge strane granice, na teritoriji Kosova koje je tada bilo pod kontrolom Srbije. Ali fabrika nije bila samo stab gerilskih jedinica koje su se borile protiv rezima Slobodana Milosevica, za nezavisnost Kosova od Srbije. Kompleks je imao jos jednu, mracniju namenu: desetine civila, uglavnom kosovskih Albanaca osumnjicenih za kolaboraciju, ali i Srba i Roma, drzani su ovde u zatocenistvu, prebijani i muceni. Neki su likvidirani, a njihovi ostaci nikada nisu pronadjeni. Ljudi koji su navodno davali naloge za takva zlostavljanja bili su oficiri OVK. Svedoci tvrde da je u Kukesu bilo zatvoreno najmanje 25 ljudi. Medju njima su bile i tri Albanke sa Kosova. U logoru je ubijeno najmanje 18 ljudi, dok su ostali oslobodjeni. Cini se da je Kukes bio samo jedan od nekoliko zatvorskih centara u Albaniji i na Kosovu, a zatvorenici su bili prebacivani iz jednog u drugi. Cak i posle NATO intervencije jedan takav logor je nastavio sa radom u Babalocu na Kosovu, gde je bilo zatvoreno tridesetak Srba i Roma za koje se ni danas ne zna gde se nalaze. Imena nekoliko ljudi koji su moguci pocinioci vec su poznata UNMIK-u. Jedan od njih i dalje se nalazi na visokom polozaju u kosovskom pravosudju, saznaje Balkan Insajt. Bislim Zirapi, zvanicnik Ministarstva unutrasnjih poslova Kosova, koji je bio odgovoran za operacije OVK u Kukesu, tvrdi za Balkan Insajt da u samoj bazi ili izvan nje niko nije ubijen. Dvojica nekadasnjih visokih lidera OVK odbili su takve optuzbe u dva nezavisna intervjua data za BBC. Hasim Taci, premijer Kosova i i Agim Ceku, bivsi premijer i komandant OVK, izjavili su za BBC da im nije bilo poznato da postoje bilo kakvi zatvori OVK u kojima su zatocenici bili muceni ili su u njima bili drzani civili. Taci je izjavio da mu je poznato da su posle rata neki pojedinci 'zloupotrebljavali uniforme OVK' i distancirao se od takvih postupaka. Dodao je da su takve zloupotrebe bile 'minimalne'. General Ceku je izjavio da je OVK vodila “cist rat.”Medjutim, Hose Pablo Barajbar, čovek koji je na mestu šefa Kancelarije za nestala lica i sudsko vestacenje pri UNMIK-u proveo pet godina, izjavio je: “Sigurno postoje ljudi koji su i danas zivi, a boravili su u logoru u Kukesu kao zatvorenici. Oni su tamo vidjali druge ljude, Albance i nealbance. Neki od pripadnika vodjstva OVK obilazili su taj logor. Pominjana su i mnoga imena, i ja smatram da je to ustanovljena cinjenica.” Barajbar je pokusao da udje u trag nestalim licima na Kosovu i sa druge strane granice, u Albaniji. Karin Limdal, portparol EULEX-a, izjavila je za Balkan Insajt da su EULEX-u poznate optuzbe u vezi sa slucajem Kukes i da tuzioci sada ocenjuju da li mogu da podignu optuznice. ZUTI MERCEDES SMRTI Teske optuzbe za dogadjaje u logoru Kukes na severozapadu Albanije zasnovane su na podacima dobijenim iz nekoliko izvora: to su dva ocevica – jedan bivsi zatvorenik i jedan pripadnik OVK, registar jednog groblja u Albaniji i dokumentacija UN koja nam je prezentovana, a koja sadrzi detaljna svedocenja ljudi koji su zlostavljani u Kukesu. Navedeni izvori daju sliku brutalnog zatvorskog rezima koji se kosi sa iskazima bivsih vodja OVK koji tvrde da su postovali medjunarodne konvencije o ljudskim pravima i da nikada nisu zatvarali civile. Moguce je da slucajevi zlostavljanja u Kukesu nisu bili izolovani incidenti. Prema tvrdnjama bivsih boraca OVK sa kojima smo razgovarali, kao i prema nezavisnom svedocenju koje su dokumentovali istrazitelji UN, OVK je posedovala mrezu od najmanje sest tajnih zatvora u nekih desetak baza u Albaniji i dve na Kosovu, tokom i posle rata 1999. godine. Zatvori, koji su se vecinom nalazili pri bazama OVK u Albaniji, korisceni su za isledjivanja koja su rutinski ukljucivala i mucenje, tvrde izvori intervjuisani za potrebe ovog istrazivanja. Bivsi pripadnici OVK koje smo intervjuisali vecinom se ponose ucescem u ratu protiv srpskih snaga, cije su akcije dovele do masovnog iseljavanja stotina hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih kuca. Ali neki su takodje izjavili da se stide zbog onoga sto su neki komandanti i vodje OVK radili pod okriljem rata. “Tada mi to nije izgledalo neobicno,” izjavio je jedan bivsi pripadnik OVK, koji je prisustvovao ovim dogadjajima. “Ali sada, kada se osvrnem, jasno mi je da su neke od stvari koje su radili neduznim civilima bile pogresne. Ali ljudi koji su to radili ponasaju se kao da se nista nije dogodilo i tako nanose stetu sopstvenom narodu, Albancima.”Jedan drugi ocevidac, Albanac sa Kosova, kaze da su ga drzali u bazi OVK u Kukesu pod optuzbom da je srpski spijun, što on odlucno porice. Ovaj svedok, koji je trazio da ostane anoniman, opisao je kako su vojnici OVK nedeljama zlostavljali i mucili zatvorenike u bazi, cesto pod nadzorom oficira OVK. “Gledao sam kako ljude tuku, bodu nozevima, udaraju palicama,” izjavio je. “Gledao sam kako ljude ostavljaju bez hrane po pet ili sest dana. Gledao sam kako spustaju mrtvacke kovcege u rake. Gledao sam kako ubijaju.”Ovaj svedok tvrdi da su zatvorenici u Kukesu vecinom bili civili koji nisu ucestvovali u borbama, uglavnom Albanci optuzeni da saradjuju sa rezimom i poneki Rom. Bilo je tu i vojnika OVK zatvorenih iz disciplinskih razloga. Kako tvrde oba izvora, medju zatvorenicima su bile i tri kosovske Albanke. Dvojica zatvorenika su bili Romi iz Prizrena. Otatak su cinili kosovski Albanci, starosti izmedju 20 i 27 godina, optuzeni za saradnju sa srpskim snagama. Zatvorenik iz Kukesa je izjavio da je takodje cuo zatvorenike koji su muceni nedaleko od kompleksa kako vicu na srpskom. Zatvorenik kaze da je cuo “ljude koji su vikali dok su ih mucili, i jasno se moglo razaznati da im je srpski maternji jezik”.Rekao je da su neki od zatvorenih kosovskih Albanaca bili ustreljeni ili prebijeni do smrti u samoj bazi dok su druge odvozili nekuda u zutiom mercedesu. Jedan kosovski Albanac je umro pred njegovim ocima, u prisustvu jos pet drugih zatvorenika, nakon sto su mu pucali u nogu i ostavili ga bez lekarske pomoci. Registar groblja u Kukesu otkriva nesto vise o coveku koji je umro nakon sto su mu pucali u nogu. Prema sacuvanoj dokumentaciji, sahranjen je 10. juna na parceli rezervisanoj za kosovske Albance koji su preminuli u Albaniji za vreme sukoba, samo cetiri dana pre povlacenja srpskih snaga sa Kosova. “Svaki put kada sam video zuti mercedes, nekoga bi odvezli, i tog coveka nikada vise ne bih video,” izjavio je. “Nikada nisu pronadjeni.”Isti bivsi zatvorenik izjavio je da smatra da su ljudi bili zatvarani iz razlicitih razloga, ukljucujuci osvetu i pohlepu, kao i optuzbe da su srpski spijuni. Jedan zatvorenik je radio kao policajac u Djakovici na zapadu Kosova za vreme Milosevicevog rezima. Odvezli su ga u zutom mercedesu i nikada vise nije vidjen. Drugi je bio nastavnik, a njegov navodni prestup je bio taj sto je posedovao dozvolu za oruzje koju su izdale srpske vlasti.Bivsi zatvorenik je izjavio da veruje da je na ovoj lokaciji drzano vise od 25 ljudi u periodu od marta do juna 1999, od pocetka NATO bombardovanja u bivsoj Jugoslaviji do ulaska NATO snaga na Kosovo. Zatvorenici su uglavon bili iz Prizrena i okolnih sela. Pripadnici OVK su ih hapsili nakon sto su talasi izbeglica sa Kosova usli u Kukes nakon pocetka kampanje bombardovanja. Bar jedan zavorenik je uhapsen u Dracu ili Lusnji u centralnoj Albaniji, tvrde oba izvora. Nas izvor koji je bio zatvoren u Kukesu, seca se jednog zatvorenika, kosovskog Albanca, koji je kroz resetke na prozoru vikao vojnicima u dvoristu da ima sestoricu brace koji ce ga osvetiti ako ga oni ubiju. “Sta cete sa njima?” izazivao je ih je. Prema tvrdnjama ista dva izvora, kao i prema dokumentaciji UNMIK-a iz istraznog postupka, neki od prezivelih su posle rata prebaceni u pritvor policijske stanice u Prizrenu na Kosovu. Kao i druge zatvorenike koje je OVK drzala u Prizrenu, oslobodile su ih nemacke jedinice KFOR-a kada su preuzele zgradu 18. juna. Isti izvori navode da je u Kukesu ubijeno do 18 zatvorenika. Pripadnik OVK nam je rekao: “Jasno mi je da su ako su saradjivali sa Srbima naneli mnogo zla. Covek pobesni kada pomisli na masakre koji su se desavali sa druge strane granice. Ali tretman je bio brutalan. Na trenutke mi ih je bilo zao.” Bivsi zatvorenik sa kojim smo razgovarali izjavio je da ne veruje da je bilo ko od zatvorenika aktivno saradjivao sa srpskim vlastima. “Ali cak i ako su zasluzili da budu kaznjeni, niko nema pravo da muci druge ljude,” kaze on. “To se ne radi ljudskim bicima.” MREZA LOGORAKukes je bio vazna strateska lokacija za OVK. Oruzje, uniforme, novac i ljudstvo su prolazili kroz hale i magacine na ovoj lokaciji. Baza je takodje bila vazna za vojnu policiju OVK, koja je navodno izdvajala sumnjiva lica iz mase civila koji su bezali ili su bili proterivani u Albaniju od strane srpskih snaga. Jedinica albanske vojske stacionirana u bazi u Kukesu pomagala je OVK da organizuje sopstvenu vojnu policiju, tvrdi nekoliko policajaca koje smo intervjuisali. Cini se da je Kukes bio jedan od vise zatvorskih centara u Albaniji i na Kosovu izmedju kojih su zatvorenici prebacivani. Dvojica zatvorenika su u Kukes prebaceni iz slicnog centra koji je OVK drzala u obliznjem gradu Burelu, gde je OVK imala kasarne za obuku vojnika tokom poslednja dva meseca rata, izjavio je bivsi zatvorenik. “Pricali su nam o tome kako tamo ubijaju ljude, kako ih bacaju u jame sa krecom,” izjavio je. “Sta se dogadjalo u Burelu moglo se videti i po tome kako su njih dvojica izgledali… Videlo se da su ih gadno mucili.” Prema dokumentaciji UN i podacima dobijenim tokom intervjua sa clanovima OVK i bivsim zatvorenikom, zatvorenici su prebacivani u Kukes sa najmanje dva druga mesta, iz Draca i, posle rata, iz Prizrena na Kosovu. U vecini svojih baza u Albaniji OVK je imala obavestajne jedinice i vojnu policiju. Halil Katana, vojni analiticar iz Tirane, u svojoj autorizovanoj biografiji Kudusija Lame pod naslovom “Kudusi Lama: ratni general i komandant divizije Kukes”, konstatuje: “Ove jedinice (vojna policija OVK) imale su vaznu ulogu u disciplinovanju grupa OVK koje su obucavane u oblasti Kukesa, kao i u hvatanju srpskih agenata koji su ulazili u zemlju zajedno sa izbeglicama sa Kosova.” Prema tvrdnjama jos jednog izvora, bivseg pripadnika OVK, ove jedinice su kontrolisale pritvorski centar u Babinama, u blizini granice u regionu Tropoja, centar za obuku u Burelu i bazu OVK u Dracu. Bislim Zirapi, koji je danas zvanicnik Ministarstva unutrasnjih poslova Kosova, bio je odgovoran za operacije OVK od pocetka maja do kraja NATO bombardovanja bivse Jugoslavije, 10. juna. On tvrdi da su ljudi koji su drzani u pritvoru u Kukesu bili vojnici kojima su izrecene disciplinske mere i da u ovoj bazi kao i izvan nje niko nije ubijen. Ali takodje dodaje da je OVK tada bila neorganizovana i da je bilo naoruzanih vojnika i drugih lica koja su se slobodno kretala gradom, kao i u drugim delovima Albanije. “Moj prvi zadatak je bio da ih disciplinujem,” izjavio je. POCINIOCI U BEKSTVU Prema izjavama svedoka u isledjivanjima su ucestvovala i dvojica albanskih drzavljana koji su bili povezani sa OVK. Jedan od njih dvojice, za koga kazu da je imao dugu crnu kosu, bio je narocito brutalan prema Romima iz Prizrena. Jedan izvor tvrdi da su borci OVK koji su se vracali iz borbi na Kosovu ponekad iskaljivali bes na zatvorenicima. Drugi kaze da su zatvorenici muceni da bi priznali da su saradjivali sa snagama srpske drzavne bezbednosti. Tu sluzbu su nazivali UDBA. Islednici su zeleli da dobiju snimljena priznanja zatvorenika. Isti izvori iz Kukesa su nas saopstili da su islednici u Kukesu bili oficiri OVK koji su ucestvovali u hvatanju osumnjicenih kolaboracionista. Oba nasa izvora su takodje identifikovali nekoliko oficira OVK koji su ucestvovali u zlostavljanjima u Kukesu. Jedan od njih se trenutno nalazi na visokom polozaju u pravosudju Kosova. Ovde ne otkrivamo imena navodnih pocinilaca, da ne bismo doveli u opasnost nase izvore. Neki od ljudi koji su ucestvovali u zlostavljanjima u Kukesu takodje su ucestvovali u otmicama stanovnika Kosova posle rata, tvrdi bivsi pripadnik OVK koga smo intervjuisali. Njihove mete nisu bili albanski “izdajnici” vec Srbi ili Romi koji su ostali na Kosovu nakon sto su NATO snage usle na ovu teritoriju. Jedan kosovski Albanac koji se iz inostranstva vratio da bi se borio na Kosovu rekao nam je da je video oko 30 Srba i Roma u logoru OVK u Babalocu, blizu Decana na zapadu Kosova, i to posle rata, u leto 1999. Izjavio je da je cuo urlike sa te lokacije i pretpostavio da zatvorenike muce. Kada bi NATO patrola prolazila kroz ovu zonu, zatvorenike su skrivali u skladište, dodaje isti izvor. Ovaj bivsi pripadnik OVK izjavio je da pretpostavlja da su ove grupe odvodjene preko granice i likvidirane. “Nikada ih vise nisam video niti nasao nesto o njima u novinama,” izjavio je. “Verovatno su zauvek nestali u planinama”. Altin Radzim ije nezavisni novinar iz Tirane

Majkl Montgomeri je specijalni izvestac Centra za istrazivacko novinarstvo u Berkliju, Kalifornija Vladimir Karaj je novinar dnevnog lista ‘Korrieri’ u Tirani Istrazivanje za ovaj clanak finansirano je iz Alumni fonda Balkanskih stipendija za novinarsku izuzetnost. Deo sredstava obezbedio je SCOOP, dansko udruzenje za istrazivacko novinarstvo koje pomaze finansiranje istrazivackog novinarstva u istocnoj

http://balkaninsight.com/sh/main/news/18047/

KO SU ALBANCI

KO SU ALBANCI,PISE -AKADEMIK,PROFESOR DR. KAPLAN BUROVIC


ALBANSKI LEKSIK
SVEDOČI DA ONI NISU AUTOHTONI

Pise: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ
- akademik -


U mom delu KO SU ALBANCI? (izdanje na srpskom 2007, na engleskom 2008) posvetio sam čitavo poglavlje tzv. autohtoniji Albanaca na prostorima gde danas žive. Tamo sam naveo ništa manje već sedam dokumenata, činjenica i argumenata, kojima se nedvosmisljeno dokazuje da Albanci nisu autohtoni ne samo na Kosmetu, već ni u samoj Albaniji. Između ostalog, tamo sam rekao i ovo: "Argumentum ponderantum, non numerantum! I pored toga, ako ovih sedam argumenata nekome izgledaju malo, spremni smo da mu navedemo još drugih sedam, pa i 70".
Jedan od tih argumenata (tamo je poređan pod brojem 2) jeste i ALBANSKI JEZIK. Tu doslovno kažemo: "Kako se zna, albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Vlasi, Srbi, Crnogorci, Makedonci - odnosno da su došljaci u Evropu i na Balkan iz Azije, iz Indije, kolevke čovečanstva, i sanskritskog jezika, majke svih indoevropskih jezika. Kad bi Albanci bili autohtoni, njihov jezik ne bi bio indo-evropski. Ovo je jedno nepobitno svedočanstvo da oni nisu autohtoni nigde na Balkanu, pa ni u Evropi, kao što je bela, žuta ili crna koža Amerikanaca svedočanstvo da nisu autohtoni tamo, ma da su, moguće, mnogi od njih sada i zaboravili odaklen su im na američki kontinent stigli preci".
I ne samo indo-evropska karakteristika jezika Albanaca! Da oni nisu autohtoni dokazuju nam i njihove najobičnije reči, kao što su naprimer a n i j e (srp. brod), l i m a n (srp. luka), mrezhë (srp. mreža), l e v r e k (srp. branac) i niz drugih.
Od vremena je rečeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački linguista, akademik, prof. dr Gustav Vajgand (G.Weigand, 1860-1930) dokazao da Albanci nisu ni Iliri. Ovo je jedan od njegovih 12 čuvenih argumenata, koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutirani (pa i usvojeni!) od svih naučnika sveta. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, linguista, istoričara i akademika, kao što su akademik, prof. dr Eqrem Çabej (1908-1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja i puno drugih.
Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od svojih oškopljenih naučnika i, posebno, od neukih ljudi, pa i od svojih klarkova u inostranstvu, nastavljaju da udaraju u bubnjeve svoje autohtonije i porekla od Ilira, pa su time preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana stupanja u školi, pa sve do "naučnih" studija i disertacija, posebnih izdanja njihove Akademije "nauka".
Za one, koji su željni istine, analiziraćemo pomenute reči.

1. ANIJE.- Ova reč, u albanskom jeziku, danas je opšta. Svetski naučnici, koji su se bavili njenom etimologijom, kao Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) rekli su od vremena da je ona ušla u albanski jezik iz arabskog jezika. S njim su se složili svi albanolozi, među kojima spominjemo dobro poznatog austrijskog akademika, prof. Dr Norbert Jokl (1877-1942, inače poznat kao veliki prijatelj albanskog naroda), pa i našeg akademika, prof. dr Ivana Popovića. Jedini koji se tome sprotivio je Nemac M.E. Schmidt, koji ovu reč upoređuje sa nem. Schiff "brod". On pretendira da se u visokom staro-nemačkom jeziku scif upotrebljava za "sud-suđe", na albanskom "enë". Polazeći od ovoga, E. Çabej pretendira da i kod predmetnog apelativa imamo albansku reč anë, proširena sa -i. Za samu reč anë (koja na albanskom jeziku znači "strana") pretendira da je albanska rec enë. Znači, po E. Çabeju imamo ovaj razvoj: ENË>ANË + I>ANI + JE = ANIJE. U nastavku E. Çabej piše doslovno: "Ova etimologija dokazuje se sada sa ovim što enët (enë uji) (suđe - suđe za vodu) u Ulcinju su "sredstva plovidbe" (barka, šalupa itd.), enët e mëdhaja (veliko suđe) "velika sredstva plovidbe", enët e vogla (malo suđe) "mala sredstva plovidbe"".1)
Pre svega treba da znamo da pretendiranje E. Çabeja, da se u Ulcinju upotrebljava apelativ enë za "plovna suđa", nije istina. Niko u Ulcinju do danas nije nazvao plovila "enë", ni samostalno, niti uz atribut "e ujit" - "plovna". Izvolite videti Izdanje Akademije nauka Albanije FJALOR i gjuhës së sotme shqipe, Tirana 1980, str. 429, gde se uz reč ENË daju sva značenja, ali nikako i značenje za plovna sredstva.
Zatim, albanski jezik poznaje prelaz kartkog -a- u -e-, (dash>desh, thas>thes), ali ne i prelaz e:a.
Akademik Çabej je, u ovom slučaju, nauci pretpostavio politiku Partije (kako ga to naredio Enver Hodža!), skliznuvši ovako sa pozicija naučnika na pozicije političara i propagandiste.
Iz istorije znamo da su 1571. godine Turci osvojili Ulcinj. U borbi za ovaj grad Turke su snažno pomogli Arabljani, gusari-pirati Severne Afrike. Po zauzeću Ulcinja, u opustošeni grad su se nastanili za stalno ništa manje već 400 od tih pomenutih Arabljana, koji su tu doveli i svoje porodice, i bavili se isključivo pomorstvom. Turaka je bilo sasvim malo: komandni kadar garnizona, koji je isto tako doveo tu i svoje porodice. Tada je u Ulcinju vladajući jezik bio arabski, pošto su prethono stanovništvo ili pobili, ili prodali kao roblje po tržištima Balkana, Azije i Afrike. Tek kasnije počinju u grad da se ušunjaju naši Crnogorci, pa uz njih i pokoji Albanac. Nemajući svoju pomorsku i ribarsku terminologiju, ovi su Albanci uzajmljivali od drugih te reči, pa su tako od Arabljana uzajmili i njihovu reč ANIJE, zatim i srpske i turske reči, ne samo iz pomorsko-ribarske terminologije, već i iz terminologie drugih oblasti života. Ovo nam potvrđuju i ostale reči, koje ćemo analizirati.
Turci su skoro dva veka prije Ulcinja osvojili jadransko-jonsku obalu današnje Albanije. Tako Valonu, značajno pristanište Južne Albanije, Turci su osvojili još 1417. godine, oduzevši je Ruđini Balšić. Turci su se tu bavili i pomorstvom i ribarenjem. Postavlja se pitanje: Zašto Albanci nisu uzajmili od Turaka tu reč?
Odgovor je jednostavan: Tada u Valoni nije bilo Albanaca. A ako je i bio koji, taj nije ni pogled bacao prema moru, kamoli i da se bavio pomorstvom. Albanci su sišli iz unutrašnjosti u Valoni, sa albanskih gora, tek u XVII veku, kako sami Albanci priznaju - držeći pogled prema gorama, gde su ostavili svoja stada. Do tada u Valoni je preko 50% stanovništva bilo jevrejsko. Ostala polovina se sastojala od Grka, Vlaha, Srba i Srbo-Makedonaca, Turaka. Tu je i Roma, Cigana, bilo više od Albanaca. Veliki savremeni albanski prijatelj, dr. Robert Elsie, priznaje da su albanski primorski gradovi do XVII veka bili nastanjeni pretežno grčkim, srpskim i italijanskim stanovnicima, pa i sam Skadar, što nam u ostalom kažu i sami stanovnici tih gradova i tih vremena. Među njima i poznati savremenik i istoričar Skenderbega - Marino Barletius.

2. LIMAN.- Apelativ liman = "luka, zaliv" je grčka reč. Ona je opšta u albanskom jeziku. Da su Albanci od vremena bili tu, na obali mora, oni bi je sigurno uzeli od Grka, ili bi imali svoju. A pošto nisu bili tu u vreme Grka, oni su je uzajmili od Turaka, koji su je za sebe uzeli od Grka, što priznaju i albanski i turski naučnici. Turke su Albanci našli u primorske gradove, kad su sišli tu sa svojih gora. Znači, Albanci ovu reč imaju posredstvo turskog jezika, kao što imaju posredstvom neolatinskih naroda i jezika sve latinske reči, jer lično nikada nisu bili u kontakt sa Rimljanima, pa zato nisu ni mogli uzajmiti te reči iz latinskog jezika, ponajmanje da imaju svoje.
Albanci su sa Grcima stupili u kontakt pre Turaka, jer su i stigli u ove krajeve pre Turaka, još u IX veku naše ere. Ali, oni su stupili u kontakt sa Grcima planinskih predela, gde nije bilo luka-zaliva (liman-a) i gde se ovi Grci nisu bavili ni pomorstvom, niti ribarenjem.

3. MREZH/Ë,-A.- Ovu reč Albanci su uzajmili iz srpskog jezika - mreža = "sredstvo za ribarenje". Ona je opšta u albanskom jeziku i albanski naučnici priznaju da su je uzajmili iz srpskog jezika. Zašto ovi Albanci uzajmljuju ovu reč iz srpskog jezika, ako su na obalama Jadranskog i Jonskog mora autohtoni, pre Srba?! Trebalo bi da imamo obrnut slučaj: da Srbi uzajme ovu reč od njih!
Tako, i ova nam reč dokazuje da su ovi Albanci sišli na obale Jadranskog i Jonskog mora posle Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonaca, odnosno da nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli ma gde drugo na Balkamu.
Naglašavam ovde da sam ja svugde pisao da su Albanci stigli iz Rumunije u Mat, pokrajina današnje Srednje Albanije, negde u IX veku naše ere. Nasuprot mene, njihov obožavani albanolog, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, kaže da su stigli u X veku nove ere. Znači 100 godina kasnije! I pored ovoga, dok njega obožavaju kao Boga albanologije, mene sataniziraju kao najvećeg antialbanca, zato što sam se usudio da iznesem na svetlost sunca neke istorijske naučne istine, koje se njima ne sviđaju.

4. LEVREK.- Ovaj apelativ je grčka reč. Uopšten je u albanskom jeziku. Ali u ovaj jezik nije ušao direkno iz grčkog jezika, već posredstvom turskog, što priznaju ne samo turski, već i sami albanski naučnici. Turci su ti koji su uzajmili ovu reč od Grka, pa su je zatim od njih uzajmili Albanci. Zašto, ako su ovi Albanci autohtoni?! Trebalo bi da bude obrnuto: da je Turci uzajme od Albanaca!
Pomenuti akademik G.Vajgand kaže da je Turska preselila iz Anadola u Albaniju svoje mornare i ribare da nauče Albancima pomorstvo i ribarenje.

Sve nam ovo dokazuje da su na obale Jadranskog i Jonskog mora stigli pre Albanaca i Turci, kamoli Srbi. Albanci unutrašnjosti, posebno oni na Kosovo, u Metohiji, dan-danas i ne jedu ribu, ne znaju ni da je gotove, jer se nikada nisu bavili ribarenjem, ni na obalama jezera i reka, kamoli na obali mora. Oni su silazili sa svojih gora na obale reka i jezera samo da napajaju svoja stada.
Između ostalog, i iz ovoga izvodimo zaključak da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli na Kosmetu. Kako smo to već naglasili, Albanci su stigli na teritoriji današnje albanske oblasti Mat u IX veku naše ere, pa su se u narednim vekovima širili na teritoriji današnje Albanije. A kad su ove teritorije okupirali Turci, oni su, negde u XVII-XVIII veku počeli da se šire i preko ovih granica, na teritoriji Crne Gore, Srbije (Kosovo i Metohija), Makedonije i Grčke. Štoviše, oni prelaze i mora, pa se nastanjuju u Italiji, a kopnom su stigli do Austrije i Švajcarske, na Zapad, dok su na Istok stigli do - Rusije. U poslednje vreme oni su stigli i preko okeana, u Americi i Australiji, gde iz dana u dan možemo očekivati da izjave da su i tamo autohtoni. Jedan je Albanac već izjavio da su oni izgradili i Tokio u Japanu i da je po etimologiji i ta reč njihova, albanska, od njihovog apelativa tokë = "zemlja".
Nova grupa albanskih naučnika, na čelo sa istoričarom Ardian Vehbiu, posle "pada" terora Envera Hodže, suprotstavila se falsifikovanoj istoriji albanskog naroda, i pored svakojakih pretnji i masa, koje se preduzimaju protiv njih od vlasti. Oni imaju potrebu za našu svestranu podršku, jer samo oni mogu osvestiti albanski narod i učiniti ga da se otresi faslifikovane istorije i rasističke indoktrinacije.

___________________
1) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom II, Tirana 1976, str. 52.

Zbornik „Kosovo i Metohija. Živeti u enklavi”

Surova, malo poznata realnost

Zbornik „Kosovo i Metohija. Živeti u enklavi” na engleskom rasprodat, a nedavno je urađen i na CD-u
 
Naslovna strana CD izdanja Zbornika

Stradanja Srba, Goranaca, Roma i drugih etničkih zajednica na Kosovu i Metohiji posle juna 1999. godine, kada je južna srpska pokrajina došla pod upravu Ujedinjenih nacija i vojnu zaštitu Kfora, malo su poznata svetskoj javnosti. Naša, pak, stručna javnost, uprkos obilju materijala i svedočanstava, nije ponudila dovoljno literature na stranim jezicima koja bi adekvatno prikazala pomenuta stradanja u njihovom kontinuitetu.
Baš zbog toga, publikacija pod naslovom „Kosovo and Metohija. Living in the Enclave (Kosovo i Metohija. Živeti u enklavi)”, objavljena 2008. u potpunosti na engleskom jeziku i do sada najuspešniji takav projekt o kojem smo svojevremeno pisali, izazvala je ogromno interesovanje. Posle odličnih ocena u međunarodnoj naučnoj i političkoj javnosti, ovaj zbornik je postao pouzdani vodič za razumevanje opore kosovske stvarnosti.
Zbornik je priredio naš međunarodno poznati istoričar dr Dušan T. Bataković, doskorašnji direktor Balkanološkog instituta, savetnik predsednika Srbije i član Državnog pregovaračkog tima za status Kosova, do skora ambasador Srbije u Kanadi i novi ambasador Srbije u Francuskoj. Podsetimo, Zbornik donosi niz tekstova koji potpuno tačno i objektivno donose sliku stanja na Kosovu i Metohiji u protekloj, bezmalo celoj deceniji. Noseće tekstove napisao je sam dr Bataković, a ostale grupa njegovih saradnika. Dodatnu vrednost ovog zbornika radova čini i opširni prilog o zemljišnom posedu manastira Visoki Dečani, odnedavno sporan za albanske vlasti, prilog koji je dr Bataković još 2007. godine uvrstio u ovo delo dajući, tako, međunarodnim predstavnicima u pokrajini jasan uvid u suštinski problem za opstanak manastira.
Zbornik „Kosovo i Metohija. Živeti u enklavi”, što je neuobičajeno za naučne publikacije, planuo je za samo tri meseca pa se planira njegovo doštampavanje ali je, u međuvremenu, izašao i u formi CD-a sa dopunskom medijskom dokumentacijom i dokumentarnom građom (od fotografija srušenih srpskih manastira, do prepiske sa zvaničnicima Unmika). „Time je dokumentacija o Srbima, baštini i drugim problemima koji muče nealbanske zajednice na Kosovu i Metohiji dodatno zaokružena i nudi do sada najpotpunije uzorno priređeno delo koje svojim odmerenim i čvrsto zasnovanim argumentima i činjenicama osnažuje našu argumentaciju u UN i drugim međunarodnim telima gde se brane prava Srbije u njenoj južnoj pokrajini”, reči su Dušana Batakovića.

A. C.
[objavljeno: 25/01/2009]
   
pošaljite komentar | pogledajte komentare (5)

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Surova-malo-poznata-realnost.lt.html

Trijumf nad dvostrukim standardima Evropske unije

Britanski analitičar Jan Bankroft o diplomatskom uspehu Srbije u Njujorku

Trijumf nad dvostrukim standardima Evropske unije

Kontradikcije

Uspeh Srbije da ubedi Generalnu skupštinu UN da podrži njenu rezoluciju kojom se od Međunarodnog suda pravde traži savetodavno mišljenje o tome da li je odluka privremenih institucija Kosova o jednostranom proglašenju nezavisnosti u skladu s međunarodnim pravom, predstavlja trijumf ne samo za diplomatske napore vlade iz Beograda, već i pobedu vladavine zakona i multilateralizma u širem smislu, smatra britanski analitičar Jan Bankrof.
Ipak, odluka većine članica EU da ne podrže takvu inicijativu odražava kontradiktorni stav Brisela o principima međunarodnog zakona.
U pokušaju da osujete napore Srbije, pojedini su pribegavali različitim taktikama. Britanski ambasador u Srbiji Stiven Vordsvort javno je upozorio da bi rezolucija bila „greška“, budući da predstavlja „direktan izazov Uniji“, te da bi „predstavljala kočnicu za saradnju sa Beogradom i osujetila integraciju Srbije u EU“. Bernar Kušner, šef francuske diplomatije, tvrdio je da je u više navrata stavljeno do znanja Srbiji da ne može istovremeno težiti pridruživanju EU i tražiti od Evrope da podrži tu inicijativu. Štaviše, Kušner je opisao potez Srbije kao „izolacionistički i autodestruktivan“.
Insistiranje Brisela da se razmirice na Zapadnom Balkanu rešavaju mirnim putem i njegovo odbijanje da podrži inicijativu Srbije u Ujedinjenim nacijama, u suštini jeste odraz nedoslednosti. Predsednik Srbije Boris Tadić je u više navrata naglasio da Beograd nema nameru da primeni silu ili da ulazi u sukobe sa svetom, već da „koristi političke metode različite od onih koji se obično mogu videti na Balkanu“. Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, iako nije obavezujuće, pruža snažnu alternativu za mirno rešenje konflikata, imajući u vidu činjenicu da njegove odluke potiču iz zakonskog domena koji nije uvek u ravnoteži s političkim odlukama. Onda kada se ne preuzimaju napori u cilju jačanja međunarodnog prava i pravde, u vreme kada se EU bori da umanji posledice ruskog priznavanja Abhazije i Južne Osetije, takve institucije se podrivaju i prinuđene su da deluju u nestabilnom međunarodnom okruženju.
Kao što pokazuje nedavni izveštaj Evropskog saveta za inostrane poslove, uticaj EU u UN i dalje opada. Jedno od mogućih objašnjenja za to jeste primena dvostrukih standarda za koju su odgovorne evropske države. One ne žele da razgovaraju o problemima s kojima se suočavaju u domenu ljudskih prave, poput ophođenja prema imigrantima i ne uzimaju u obzir kritike.
Nepristajanje Evrope da podrži inicijativu Srbije, uprkos instistiranju Beograda na poštovanju principa UN, samo će dodatno osnažiti utisak o nedoslednosti i dvosmislenosti Evrope prilikom vođenja inostranih poslova.
Vraćanje kosovskog pitanja u domen zakona za posledicu će imati i odlaganje odluke pojedinih država da priznaju nezavisnost te pokrajine. Mada su tvorci kosovske nezaviznosti vršili pritisak na svet da podrži njihovu odluku, samo 48 od 192 članice UN dosad se odazvalo pozivu. Uprkos tome, gotovo je izvesno da će Kosovo nastaviti da se bori za međunarodno priznanje. Ukoliko Međunarodni sud pravde oceni da odluka Prištine predstavlja kršenje međunarodnog prava, Vuk Jeremić, šef srpske diplomatije svakako će očekivati od pojedinih država da povuku odluke o priznanju Kosova. Štaviše, to bi svakako izazvalo nove podele u evropskim državama, u prvom redu u Poljskoj i Češkoj. Setimo se da je poljski predsednik, Leh Kačinjski nedavno osujetio napore pojedinih zvaničnika u toj zemlji preduzete u cilju otvaranja ambasade u Prištini i osujetio odluku vlade u Varšavi da prizna Kosovo.
Najzad, odluka većine država EU da ne podrže inicijativu Srbije pokreće pitanja o njihovom zalaganju za jačanje međunarodnog zakona i multilaterlanih institucija. Poštovanje međunarodnoh prava trebalo bi da postane glavno obležje EU i samo na taj način ona bi mogla da osnaži uticaj u UN. Stoga, treba se kloniti dvostrukih standarda kada je reč o pravu i pravdi. Preneto iz Gardijana
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/trijumf_nad_dvostrukim_standardima_evropske_unije.45.html?news_id=142104

Косово као прелудијум Грузије?

08.септембар 2008.

Извор: The Washington Times



Косово као прелудијум Грузије?



Џејмс Џорџ Џатрас
Недеља, 7. септембар 2008.

У очекивању да руски председник Димитриј Медведев призна независност Абхазије и Јужне Осетије, председник Буш је изјавио да ''према територијалном интегритету и границама Грузије мора да се показује исто поштовање као према онима сваке друге нације.''
Међу критичарима руске акције нашли су се и сенатори Барак Обама, Џозеф Бајден и Џозеф Либерман, државна секретарка Кондолиза Рајс, бивши амбасадор при УН Ричард Холбрук и многи други из двопартијског естаблишмента.
У правцу критика, помињало се руско кршење суверености територије Грузије, младе демократије и чланице Уједињених нација; несразмерни одговор на покушај грузијског председника Михаила Сакашвилија да реши статус Јужне Осетије силом, а ту се узимају у обзир и руске војне операције прилично изван Јужне Осетије, као и одуговлачење Москве у повлачењу снага према договору у којем је посредовао француски председник Никола Саркози.
Очигледно, у Вашигтону немају много смисла за иронију. Чини се да су ови критичари заборавили признање председника Буша независности Косова, покрајине демократског члана УН, Србије. Опаска председника Буша о ''свакој другој нацији'' према чијем ''територијалном интегритету и границама мора да се показује исто поштовање'' очигледно има барем овај изузетак. Ако он може да крши повељу Уједињених нација и Хелсиншки завршни акт, који гарантује суверенитет граница, какво право онда има да оптужи друге да то исто чине?
Ако је Москва претерала у свом војном одговору на офензиву Г. Сакашвилија, како онда да назовемо НАТО бомбардовање читаве Србије, равно 78 дана, уништавајући већину цивилне инфраструктуре ове земље? Ако треба да оптужујемо Русију за несавршену примену Саркозијевог договора, шта онда може да се каже за то што Вашингтон крши Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, којом је окончан рат на Косову 1999, и која у покрајини потврђује суверенитет Србије?
Стандардни разлози који се наводе да Србија буде изузетак од правила које ми захтевамо у Грузији су да је НАТО интервенисао да би се зауставио геноцид над косовским Албанцима и да они никад више неће да прихвате да буду део Србије. Но, након рата, показало се да стварне жртве у свим етничким групама – било због војних операција, злочина које су починили и Срби и Албанци, као и од последица НАТО бомбардовања – биле много мање од оних навођених као оправдање рата. У поређењу са много мањом популацијом Јужне Осетије, узајамних оптужби за геноцид између Јужних Осетина и Грузина, са друге стране је у овом случају број жртава онда много већи него у случају Косова. А да ли су Јужни Осетини и Абхази мање оштри у ставу да неће више да дођу под власт Тбилисија него што су то били косовски Албанци у односу на Београд?
Требало би, такође, да се има на уму и то да је правни статус Косова веома другачији од оног који су имали ентитети у бившем Совјетском савезу. Према Уставу Југославије, истом параметру којим је оправдана сецесија Словеније, Хрватске, итд, - Косово, део Србије и пре него што је Југославија формирана, нема никакво легално право на независност. Насупрот томе, совјетски закон о сецесији из 1990, правна основа за независност совјетских република као што је Грузија, захтевао је да аутономним ентитетима унутар граница република буде дозвољено, путем референдума, да остану унутар Совјетског савеза, а тако, путем сукцесије, и унутар Русије.
Тако, док је статус Косова као дела Србије неспоран, Јужна Осетија и Абхазија имају добру правну основу, јер су биле део Совјетске Грузије, али никада и део независне државе Грузије. (Исто би могло да се примени и на Трансдњистрију у односу на Молдавију и Нагорно Карабах у односу на Азербејџан. Када ће они да следе исти пример?)
Уништавајући прихваћена међународна ''путна правила'' у случају Косовоа, Вашингтон је створио оно што се претворило у правила џунгле. Свака сила наступа како јој је воља, било да потисне немирне мањине или да компромитује границе других држава: САД покушава да примора Србију да прихвати независност Косова и врши притисак на друге државе (без много успеха) да признају ту независност, Грузија покушава да покори Осетине и Абхазе и не успева у томе. Русија креће да успостави независност Осетина и Абхаза, а сада ће покушати да обезбеди и шире признање. Заузврат, сепаратистичка администрација косовских Албанаца, подржавана од САД-а, прети минијатурном верзијом офензиве Г. Сакашвилија над Јужном Осетијом, да покори српске енклаве, где уточиште налази преостала једна трећина од предратне српске заједнице. И где ту завршава логика ''велика риба једе малу рибу''?
На Косову је Вашингтон посејао ветар, а сада Грузија жање олују. Само повратком за преговарачки сто, где би се свеобухватно размотрили Косово, Јужна Осетија, Абхазија и слична жаришта другде, може да се спречи овај малигни преседан да се рашири даље и да измакне контроли са несагледивим последицама за глобални мир и сигурност. Сваком кораком даље овим путем, биће теже да се поново врати у боцу дух ''Сила је у праву''.


Џејмс Џорџ Џатрас је адвокат и директор Америчког Савета за Косово у Вашингтону, који је део Squire Sanders Public Advocacy, LLC, and Global Strategic Communications Group, које су регистровани заступници Српског Националног Већа Косова и Метохије. Господин Џатрас је бивши републикански аналитичар спољне политике у Америчком Сенату.





___________________________________________________________
Ви сте пријављени на мејлинг листу Епархије рашко-призренске, www.eparhija-prizren.com...

Zassto Kosovo nije "jedinstven sluccaj"?

SSSS
TANJUG 22S116 1254 2208
DOP:ZAPAD-SRBIJA-KOSOVO

NN: Dupli standardi i "jedinstvenost" kosovskog sluccaja

NA: Zassto Kosovo nije "jedinstven sluccaj"?

PN: Mnogi analiticcari i neki zvaniccnici ukazuju na occigledan presedan u kosovskom sluccaju, a Brisel i Vassington i dalje tvrde da to nije moguche.- Mnoge ccinjenice negiraju argumente zapada u sluccaju Kosova.- Kussner pre ssest meseci rekao da dve zajednice koje razgovaraju samo preko oruzzja treba odvojiti, a sada francusko predsednisstvo EU kazze da se mora pronachi ressenje koje che garantovati teritorijalni integritet Gruzije.

(Od dopisnika Tanjuga)

BRISEL, 22. avgusta (Tanjug-spec) - Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer i francusko predsednisstvo Evropske unije ponovo su ove sedmice potvrdili svoje ocene da je jednostrano otcepljenje Kosova od Srbije bilo "jedinstven sluccaj", koji ne mozze da se prenese ni na jedan drugi sluccaj u svetu, pa ni na Juzznu Osetiju i Abhaziju u Gruziji.

I pored stotina komentara svetskih analiticcara, pa i zvaniccnika - poput rumunskog predsednika Trajana Baseskua - koji govore o occiglednom efektu kosovskog presedana, u Briselu i Vassingtonu se i dalje osstro tvrdi da to nije moguche.

U poslednje tri godine, od poccetka procesa ressavanja statusa Kosova i Metohije, zvaniccnici EU, NATO i SAD su koristili nekoliko argumenata za svoje tvrdnje.

Svaki od njih, medjutim, lako se mozze opovrgnuti, kao ssto pokazuje analiza projekta "Kosovski kompromis" u kojoj se uporedjuju stavovi pobornika i protivnika teze o "jedinstvenosti" Kosova.

Prvi argument "za" su "moralni razlozi", odnosno delovanje Slobodana Milossevicha prema kosovskim Albancima.

Medjutim, Milossevich nije na vlasti punih osam godina, a naccin na koji su kosovski Albanci tretirali Srbe posle rata (235.000 raseljenih, 2.000 ubijenih ili kidnapovanih, 4.600 oruzzanih napada, 176 porussenih ili osstechenih crkava, 20.000 otetih kucha …) oduzima im pravo na svaki moralni "kredit", navedeno je u analizi.

Drugi argument koji se koristi je da su Albanci trazzili nezavisnost zbog institucionalne diskriminacije Beograda tokom 90-ih godina.

Medjutim, zaboravlja se ccinjenica da su kosovski Albanci, mnogo pre 90-ih godina, trazzechi da Kosovo postane republika u SFRJ, ustvari trazzili nezavisnost.

Intervencija NATO-a se takodje koristi kao razlog za kosovsku specificcnost, ali se svesno zamenaruje da je ta intervencija bila ilegalna, jer je sprovedena mimo bilo kakve odluke ili rezolucije Saveta bezbednosti UN.

Kao argument spominje se i strah od mogucheg nasilja na Kosovu i hitnost ressavanja statusa, odnosno davanja nezavisnosti Prisstini.

Medjutim, SAD, NATO i EU imaju sve instrumente mochi na Kosovu da bi spreccili takvo nasilje - sa visse od 16.000 naoruzzanih pripadnika Kfora - a na samom terenu u februaru ove godine nije bilo nikakvog vojnog sukoba, odnosno hitnosti za ressavanje statusa, u poredjenju s drugim, mnogo opasnijim sluccajevima u svetu.

Dodatne argumente je ozvaniccila Evropska unija, kada je dan po proglassenju jednostrane nezavisnosti, u svojim zakljucccima usvojila "dupli standard" za Srbiju, odnosno priznala je pravo na teritorijalni integritet svim drzzavama sveta, sem Srbije u sluccaju Kosova i Metohije.

U poslednjem paragrafu teksta se isticce da:

"Savet ponavlja privrzzenost EU principima Povelje UN-a i Helsinsskog zavrssnog akta, izmedju ostalog i principima suvereniteta i teritorijalnog integriteta i svih rezolucija Saveta bezbednosti. Podvlacci svoje uverenje da, imajuchi u vidu sukob iz 90-ih i produzzen period medjunarodne administracije pod rezolucijom 1244, Kosovo predstavlja 'jedinstven sluccaj' koji ne dovodi u pitanje ove principe i rezolucije".

U prevodu sa "evrokratskog" zzargona, to znacci da je EU privrzzena teritorijalnom integritetu svih drzzava, osim Srbije po pitanju Kosmeta, jer je to, prema njoj, "jedinstven sluccaj".

Dupli standard i "jedinstvenost" kosovskog sluccaja se opravdavaju paussalnim formulacijama poput "sukoba iz 90-ih" i "produzzenog perioda medjunarodne administracije pod rezolucijom 1244".

Ovim formulacijama, medjutim, nissta se ne dokazuje o prirodi sukoba, niti o pomenutoj administraciji.

Usput, zaboravlja se ccinjenica da je 1998-99 godine - u vreme sukoba na Kosovu - bilo u toku ukupno 40 sukoba u svetu, svaki sa visse od 1.000 zzrtava. Nijedan od njih, sem Kosova, nije doveo do secesije.

Takodje, produzzena administracija je postojala u mnogim situacijama u svetu, izmedju ostalog u Istoccnoj Slavoniji nakon rata u Hrvatskoj, gde je misija UNTAES dovela do reintegracije te teritorije u Republiku Hrvatsku, a ne do otcepljenja.

Poslednji argument koji se koristi u prilog "jedinstvenosti" Kosova je da to trazzi "vechina" u regionu koji zzeli da se otcepi.

Medjutim, prema americckoj studiji "Manjine u opasnosti", trenutno 509 etnicckih grupa u svetu, koje okupljaju oko dve milijarde ljudi, zzeli poboljssanje svog statusa.

Ni u jednom drugom sluccaju sem Kosova, volja neke etniccke zajednice, pak, nije iskorisschena za davanje nezavisnosti.

Francuski ssef diplomatije, a sada predsedavajuchi Saveta ministara EU, Bernar Kussner, izjavio je nakon nezavisnosti Kosova da EU "nije imala izbora".

"Kada dve zajednice ne mogu da razgovaraju, vech zzele da razgovaraju samo preko oruzzja, onda je bolje odvojiti ih", izjavio je tada Kussner.

Samo ssest meseca kasnije, ssef francuske diplomatije je, povodom sukoba u Juzznoj Osetiji, predvodio posredniccku misiju EU izmedju onih koji occigledno nisu zzeleli da razgovaraju drugaccije sem oruzzjem.

Sada, medjutim, Kussner nije za njihovo "odvajanje", vech za puno posstovanje "nezavisnosti, integriteta i teritorijalnog integriteta Gruzije".

Aleksandar Mitich

(Kraj) mit/drm

Srbi iz Hrvatske...Na korak do konačnog rješenja

Srbi iz Hrvatske

Na korak do konačnog rješenja

Da je Hrvatska na najboljem putu da dođe do “konačnog rješenja” srpskog pitanja pokazuje i broj povratnika, a pogotovo njihova struktura, jer su se, kako to u intervjuu za "NR" cinično reče Svetozar Livada, predsjednik Zajednice Srba u Hrvatskoj, vraćali “osamdesetogodišnjaci u pratnji roditelja”. Oni mlađi koji bi pokazali spremnost da se vrate, čak i po cijenu vlastite slobode, odvraćani su nevraćanjem stanarskih prava i imovine, nemogućnošću da se zaposle, da dobiju penziju ili ostvare bilo koje drugo statusno ili imovinsko pravo
D. Kovačević, S. Govedarica
Posljednju posjetu Hrvatskoj 34-godišnji Srbin Saša Cvetojević, bez sumnje će dugo pamtiti. Ne zbog susreta sa starim prijateljima sa kojima je namjeravao da obnovi kontakte po povratku u Zagreb nakon osamnaest godina izbjeglištva, nego zato što se ni kriv ni dužan obreo u “buvari” zloglasnog zatvora “Remetinec” okružen okorjelim kriminalcima. Njegovoj prošlonedjeljnoj “posjeti” Remetincu prethodilo je hapšenje na graničnom prelazu prilikom pokušaja da iz Hrvatske uđe u Srbiju u koju je 1991. godine, kao 16-godišnji dječak izbjegao sa roditeljima. Hrvatska policija uhapsila ga je pod izgovorom da nije odslužio hrvatsku vojsku zbog čega je odlukom zagrebačkog suda osuđen na osam mjeseci zatvora (tri uslovno) i upućen na izdržavanje kazne. Nakon dva dana provedena u zatvoru zahvaljujući zalaganju Srpskog nacionalnog vijeća iz Zagreba, ali i predsjednika Srbije Borisa Tadića Cvetojević je pušten iz zatvora.
Istina, svega toga mogao je biti pošteđen da nije napravio jednu neoprostivu grešku: počeo je da se interesuje za stan u Zagrebu na koji ima stanarsko pravo, te pokrenuo proceduru za dobijanje dokumenata sa šahovnicom čime je pokazao “opasno“ ozbiljnu namjeru da se vrati u Hrvatsku. Za branioce hrvatski čistog prostora to je bio više nego dovoljan razlog da iz arhive izvuku jednu od svojih (samo)odvraćajućih lista od povratka namijenjenih Srbima.
To što je “objašnjenje” za hapšenje bilo krajnje debilno i što su vjerovatno i oni sami znali da je presuda njihovog suda neodrživa, nije igralo nikakvu ulogu, jer cilj i nije bio kazniti tamo nekog nesretnika zbog navodnog neispunjavanja obaveza prema državi, nego još jednom upozoriti Srbe - potencijalne povratnike da im je pametnije da ostanu tamo gdje jesu, jer im u suprotnom niko ne garantuje bezbjednost, odnosno slobodu.
Ako od hapšenja nisu bezbjedni ni oni koji su kao djeca izbjegli iz Hrvatske, čemu mogu da se nadaju oni koji su u vrijeme ratnih dešavanja bili punoljetni. No, za takve je već odranije osiguran mehanizam u vidu Interpolovih i sličnih tajnih lista na osnovu koji su Srbi hapšeni i osuđivani na višegodišnje robije, najčešće bez i jednog jedinog dokaza za (zlo)djelo koje im se stavljalo na dušu.
Iako se hrvatske vlasti iz petnih žila trude da pred Evropom sebe prikažu kao zaklete borce za ljudska prava i slobode, posljednje bizarno hapšenje, dokaz je da Hrvatska nije odustala od svoj čvrste namjere da “riješi” pitanje Srba u Hrvatskoj - jednom za svagda.
Da su na najboljem putu da stignu do “konačnog rješenja” srpskog pitanja pokazuje i broj povratnika, a pogotovo njihova struktura, jer su se, kako to u intervjuu za "NR" cinično reče Svetozar Livada, predsjednik Zajednice Srba u Hrvatskoj, vraćali “osamdesetogodišnjaci u pratnji roditelja”. Oni mlađi koji bi pokazali spremnost da se vrate, čak i po cijenu vlastite slobode, odvraćani su nevraćanjem stanarskih prava i imovine, nemogućnošću da se zaposle, da dobiju penziju ili ostvare bilo koje drugo statusno ili imovinsko pravo.
Utoliko je veći cinizam Stjepana Mesića koji reagujući na izjavu Milorada Dodika da su Srbi iz Hrvatske dobrodošli u RS, tobože uvrijeđeno zapitao premijera Srpske “otkud mu pravo da poziva naše građane da se isele”.
Naravno, ta poruka nije bila upućena ni Dodiku, ni Srbima - već evropskim pregovaračima koji odlučuju kojim će se tempom Hrvatska uključivati u evropske integracije.

Sarajevska deklaracija: Problem bezbjednosti, odnosno tajnih i javnih optužnica koje Hrvatska raspisuje za svojim bivšim građanima, samo je jedan od problema sa kojima se suočavaju izbjeglice iz te bivše jugoslovenske republike. Osim njega, neriješena su i pitanja stanarskih prava, konvalidacije radnog staža, neisplaćivanje penzija, devastirana imovina povratnika koju niko neće da im nadoknadi, odnosno naplaćivanje od povratnika za radove koji su izvršeni na njihovim kućama dok su oni bili u izbjeglištvu... Ozbiljniji pristup rješavanju tih problema trebalo je da počne krajem januara 2005. godine kada su se, na sastanku u Sarajevu, predstavnici BiH, Hrvatske i tadašnje Srbije i Crne Gore, uz asistenciju kancelarija UNHCR-a, OSCE-a i Evropske komisije u tim zemljama, obavezali da će zajednički raditi na iznalaženju rješenja. Rezultat Sarajevske deklaracije, kako se naziva taj dokument, ogledao se u projektu „3x3“ koji je predviđao formiranje tri radne grupe iz te tri države čiji cilj je bio izrada mapa puta za svaku od njih. U osnovi, svaka radna grupa napravila bi mapu puta za svoju zemlju u kojoj bi bila predviđena rješenja i rokovi izvršenja svih problema koji muče izbjeglice. Nakon toga uslijedilo bi usaglašavanje i usvajanje mape puta sa predstavnicima druge dvije države. Suština i jeste bila u tome – da sve zemlje uključene u projekat odobre sve tri mape puta, mada je malo ko vjerovao da će one biti gotove u roku od tri mjeseca, kako je prvobitno predviđeno. Ipak, tada je urađeno bar nešto i to je bio dobar znak.
Tri i po godine nakon Sarajevske deklaracije, kvalifikacija „dobar znak“ sve je što je ostalo.
Ako bismo bili bezobrazni, rekli bismo da je jedina konkretna stvar, proizašla iz Sarajevske deklaracije, promjena naziva projekta iz „3x3“ u „3x4“ jer se u međuvremenu, Crna Gora odvojila od Srbije.
Istina je da su predstavnici i BiH, i Srbije i Crne Gore završili svoje mape puta i da na njih nije bilo previše primjedbi, ili bar ne primjedbi koje ne bi mogle biti prihvaćene. Ali problem, od početka se to znalo, i nije bio u Sarajevu i Beogradu, već u Zagrebu.
Tačno je i da je bilo određenog pomaka - od desetak otvorenih pitanja, preostala su samo dva: stanarska prava i konvalidacija radnog staža. Čak je i za to posljednje iznađeno određeno rješenje. Prema riječima Drage Vulete, pomoćnika ministra za izbjeglice i raseljena lica u Vladi RS i člana bh. radne grupe, hrvatska strana čak je pristala i da objavi tajne optužnice.
Iz toga proizlazi da je ostalo samo jedno neriješeno pitanje. Pa čemu onda pesimističan ton ovog teksta? Iz dva razloga: prvi je da je to jedno pitanje i najkrupnije i da, kako sada stvari stoje, neće skoro biti riješeno, ako ikada i bude. I drugo, ako ono ne bude riješeno na odgovarajući način, neće više biti bitno ako ostala pitanja i budu riješena jer hrvatska mapa puta, koje se to tiče, neće biti prihvaćena bez adekvatnog odgovora na to posljednje pitanje.
To „pitanje svih pitanja“ odnosi se na povrat stanarskih prava izbjeglicama iz Hrvatske koje Zagreb, ni u kom slučaju ne želi da uvrsti u svoju mapu puta. Riječ je o nekih 30.000 stanova, čiji su predratni korisnici mahom bili Srbi a koji se sada snalaze kako znaju i umiju po RS i Srbiji. Kako sada stvari stoje, sve hrvatske vlade, ni pod opcijom "razno", nemaju namjeru da vrate te stanove prijašnjim korisnicima, pravdajući to odredbom preuzetom iz zakona SFRJ prema kojoj se stanarsko pravo gubi ukoliko se stan ne koristi duže od šest mjeseci. Međutim, isti princip nije primijenjen u slučaju zapadne Slavonije, koja se do 1995. godine i mirne reintegracije nalazila u sastavu nekadašnje Republike Srpske Krajine i gdje su izbjeglice bili hrvatske nacionalnosti. Ilustracije radi, prema podacima UNHCR-a, u BiH je bilo 87.000 takvih stanova i svi do jednog vraćeni su ranijim korisnicima.
Što se zvaničnog Zagreba tiče, oni pitanje povratka stanarskog prava smatraju završenim (čak više takva kvalifikacija i ne postoji u njihovom zakonodavstvu), što nam je i potvrđeno iz Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice BiH: „Zasada nema napretka u uvrštavanju u mapu puta Republike Hrvatske prava na povrat stanarskog prava jer predstavnici Vlade Hrvatske smatraju da je pitanje stanarskog prava u Hrvatskoj riješeno usvajanjem programa stambenog zbrinjavanja bivših nosilaca stanarskog prava.“

Vješto upakovana prevara: Pretenciozno nazvan projekat „stambeno zbrinjavanje“ nije ništa drugo već efikasno mazanje očiju međunarodnoj javnosti nakon mlakog pritiska iz Brisela da se konačno nešto uradi u vezi s pitanjem izbjeglih Srba. Vješto upakovan, projekat je geografski podijeljen na dva dijela: područje od posebne državne skrbi (teritorija koja se do 1995. nalazila pod kontrolom Republike Srpske Krajine) i van posebne državne skrbi. Prema tom projektu, samo onima koji namjeravaju da se vrate (što nije bio slučaj ni u BiH ni u Srbiji) biće omogućeno da budu uvršteni na listu potencijalnih korisnika projekta. Jedan od uslova jeste i da povratnik ne posjeduju nikakvu nekretninu u bilo kojoj državi na teritoriji bivše Jugoslavije. Nadalje, stanovi se dodjeljuju po principu: uzmi ili ostavi, odnosno, ako ste imali četvorosoban stan u centru Zagreba, teško da ćete dobiti išta slično tome – prostrana garsonjera od cijelih trideset kvadrati tik do industrijske zone biće vam sasvim dovoljna. A ako se „drznete“ i odbijete velikodušno ponuđeno rješenje, skidaju vas sa liste. Istini za volju, „zbrinjavanje“ ide znatno lakše i brže ako ste stanarsko pravo ili nekretninu imali u neatraktivnim dijelovima Hrvatske, ali ako je riječ o lokaciji u blizini mora ili ne daj Bože Zagrebu – mrka kapa.
Prema podacima koje je „Novi Reporter“ dobio od UNHCR-a, u području izvan posebne državne skrbi (gradovi) zbrinuto je 408 porodica od kojih je 315 već u stanovima a 93 porodice obaviještene su da mogu preuzeti ključeve. U području posebne državne skrbi, dodijeljene su kuće/stanovi/građevinski materijal za 4.346 porodica. Međutim, ono što UNHCR ne navodi, jeste ko su, po nacionalnoj strukturi ljudi koji su zbrinuti. Ne navodi zato što ne zna. Hrvatske vlasti te podatke ne žele da objave jer bi se onda vidjelo da u najvećem broju slučajeva nije riječ o izbjeglim Srbima iz Hrvatske.
Ovakvim načinom „konačnog rješenja srpskog pitanja“ niko, osim Zagreba, nije zadovoljan, pa ni međunarodne organizacije. „Smatramo da to nije adekvatno rješenje. To je više socijalno zbrinjavanje a ne adekvatna nadoknada. To je konstatovao i UNHCR“, kaže Vuleta. Nije pomogla ni činjenica da su hrvatske vlasti u cijelosti ignorisale i neke, iako pravno neobavezujuće, ali zato relevantne međunarodne standarde zaštite ljudskih prava, npr. Rezoluciju 2004/2 o stambenom smještaju i povratu imovine izbjeglicama i raseljenim osobama Potkomisije UN za promociju i zaštitu ljudskih prava te Načela o stambenom smještaju i povratu imovine izbjeglicama i raseljenim osobama UN ECOSOC (Pinheirovi principi).
O kakvom projektu hrvatske vlade je riječ možda najbolje govori obimna „Analiza pristupa stambenom zbrinjavanju izbjeglih i raseljenih“ koju su u aprilu ove godine objavile tri nevladine organizacije u sklopu projekta pružanja pravne pomoći izbjeglicama i raseljenim osobama: „Netransparentnost i samovoljno, nezakonito, nepredvidivo i neprofesionalno postupanje nadležnih tijela javne uprave; nepoštovanje važećih nacionalnih propisa; nedostatak i nemogućnost primjene adekvatnih pravnih lijekova, nepostojanje kontrole i sl. neke su od ključnih osobina sprovedbe postojećih modela stambenog zbrinjavanja u Republici Hrvatskoj, čime su u velikoj mjeri ugroženi pravna sigurnost građana i poštovanje načela vladavine prava.“ U zaključku svoje analize na kojoj su radili: Humanitarni centar za integraciju i toleranciju iz Novog Sada, Centar za mir, pravne savjete i psihosocijalnu pomoć iz Vukovara te regionalni projekat „Movimento por la Paz, el Disarme y la Libertad“ iz Španije sa kancelarijama u BiH, Srbiji i Hrvatskoj navodi se: „Obaveze koje je Republika Hrvatska u 2007. preuzela u vezi sa stambenim zbrinjavanjem bivših nosilaca stanarskog prava nisu ispunjene, i to u velikoj mjeri. Deklarativno zalaganje za rješavanje problema stambenog zbrinjavanja bivših nosilaca stanarskih prava nedovoljno je propraćeno praktičnim učincima. Postojeći modeli stambenog zbrinjavanja, očigledno, predstavljaju neprimjeren mehanizam kojim bi se trajno i u razumnom roku mogao riješiti problem bivših nosilaca stanarskih prava i zatvoriti izbjegličko pitanje u skladu sa načelima Sarajevske ministarske deklaracije o regionalnom povratku izbjeglica i raseljenog stanovništva.“

Može im se: Kako je moguće da se Hrvatska danas ovako ponaša i otvoreno krši ljudska prava? Pa, može im se. Hrvatska nema Kancelariju visokog predstavnika da joj naredi nešto, kao što je to OHR u BiH svojevremeno donio odluku o vraćanju stanarskih prava bivšim korisnicima. „Nerješavanju problema dosta je doprinijelo i nejedinstveno stajalište međunarodne zajednice u BiH, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, a koja čini polovinu procesa“, navodi se u odgovorima koji su „NR“ proslijeđeni iz Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice BiH. O ovome je „NR“ pisao još prije dvije godine, a odnosi se na postojanje određenih neslaganja ili barem nedosljednosti u stavovima UNHCR-a, OSCE-a i Evropske komisije, odnosno njihovih kancelarija u Sarajevu, Beogradu i Zagrebu. Posljedica toga jeste da su se njihove kancelarije u Sarajevu i Beogradu snažno zalagale za rješavanje i pitanja stanarskih prava dok zagrebačke ispostave nisu vršile dovoljan pritisak na hrvatsku Vladu.
Međutim, prema riječima Drage Vulete, danas je situacija znatno bolja: „Kada je u pitanju međunarodna zajednica mislim da su oni postigli jedinstven stav u vezi s ovim pitanjima pa čak i OSCE Hrvatske.“ Vuleta tu posebno ističe UNHCR: „Imamo situacije da prvi put prihvataju da se pomogne onima koji se zaista objektivno ne mogu vratiti Hrvatsku i da se ovdje riješi njihovo stambeno pitanje. Imali smo jedan pilot projekat UNHCR-a gdje smo četiri porodice: tri u Kotor Varošu i jednu u Banjaluci, izbjeglice iz Hrvatske, trajno stambeno riješili ovdje. Planiraju da taj projekat prošire i na dobrom su putu. To je pozitivna stvar ali oni to nisu htjeli da šire jer tu ima otpora.“
Ovakav potez UNHCR-a, kada već Hrvatska tvrdoglavo odbija da vrati stanarska prava prijašnjim korisnicima, čini se savršeno logičnim. Na tom tragu bio je i prijedlog bosanske, srbijanske i crnogorske strane, a koji je, prema Vuletinim riječima, prihvatila i međunarodna zajednica - da se kompenzuju stanarska prava, odnosno da se izbjeglicama iz Hrvatske, umjesto priznavanja stanarskih prava u toj zemlji pomogne u mjestima u kojima sada borave. Međutim, Zagreb je i to odbio uz cinično objašnjenje da bi tako sproveli etničko čišćenje.

Mrtvo slovo na papiru: Bh. strana je u Sarajevsku deklaraciju polagala velike nade, to je vidljivo i iz izjava Drage Vulete ali i iz odgovora koje smo dobili iz Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice. Nakon određenog zastoja, u oktobru prošle godine ponovo je došlo do malog pomaka kada je hrvatska strana zatražila sastanak radnih grupa. Nade su ponovo probuđene ali ono na što ni bh. ni srbijanska strana nisu obratile pažnju bilo je vrijeme sastanka – mjesec dana uoči opštih izbora u Hrvatskoj. Jedini konkretan rezultat tog sastanka bio je dogovor da se opet sastanu. „Iskreno, mi još polažemo nadu u to da će oni morati da na adekvatan način riješe to pitanje. Međutim, kada je u pitanju Republika Hrvatska, njihovom dobrom voljom to se nikada neće riješiti ako ne bude uslovljena nekim zaista ozbiljnim sankcijama“, pomalo rezignirano dodaje Vuleta.
Iako sve upućuje na to, niko od naših sagovornika ne želi da kaže da su Sarajevska deklaracija i projekat „3x4“ danas mrtvo slovo na papiru. Nadaju se i u Ministarstvu ljudskih prava i izbjeglica ali su za svaki slučaj pokrenuli novi projekat, bilateralni ovaj put, kojim će raditi na neriješenim pitanjima izbjeglica sa Hrvatskom ali, vjerovatno ne i na pitanju stanarskih prava: „BiH, pored činjenice da je prva uradila mapu puta koja je usvojena, čitavo vrijeme je u tehničkom i organizacionom smislu 'vukla' proces... Nažalost, očekivani rezultati u smislu konačnog usaglašavanja mapa puta zasad su izostali. Svjesni ove činjenice, a uvidjevši da vrijeme prolazi i da nemamo vremena da čekamo, mi u BiH inicirali smo i obnovu bilateralne saradnje, pri tome ne dovodeći u pitanje važnost nastavka procesa '3x4'“, objašnjavaju svoje posljednje poteze u ovom ministarstvu.
Problem stanarskih prava u Hrvatskoj, u međuvremenu prešao je na sasvim drugi nivo – sudski. To se posebno reflektovalo u RS, gdje su izbjeglicama iz Hrvatske dodjeljivani stanovi u kojima su prije rata stanovali Hrvati i Bošnjaci, da bi oni kasnije bili deložirani u procesu implementacije imovinskih zakona. Istovremeno, Hrvatska je legalizovala otimanje takvih stanova tako što je dozvolila njihovu privatizaciju.
Rezultat toga jeste da su izbjeglice iz Hrvatske deložirane iz stanova koji su im privremeno dodjeljivani u RS a nisu mogli da se vrate u svoje stanove u Hrvatskoj jer zvanični Zagreb nije priznavao presude bh. sudova. Vlada RS protekle godine pokušala je da riješi tu situaciju odlukom da nema izvršenja sudskih presuda ukoliko strana u sporu – ona koja traži da mu se vrati imovina - ne dokaže da je sud u Hrvatskoj priznao presude iz RS te da je izmirio svoje obaveze prema državi. Ta odredba uvrštena je u Zakon o dopunama zakona o izvršnom postupku koji se odnosi na rad sudova. Međutim, Ministarstvo za izbjeglice i raseljena lica RS, koje je zaduženo da sprovodi odluke sudova, odnosno deložacije, ne funkcioniše po tom zakonu, već po Zakonu o upravnom postupku. A to znači: ako ispoštuje odluku Vlade RS i ne deložira osobu A (izbjeglica iz Hrvatske), osoba B (potencijalni povratnik) tuži Ministarstvo zbog neizvršenja sudske presude; ako, međutim, odluči da ipak osobu A deložira iz stana, onda osoba A tuži Ministarstvo zbog kršenja Zakona o dopunama zakona o izvršnom postupku. Uglavnom, šta god da Ministarstvo uradi, neko će ih tužiti. Suočeni sa tom suludom situacijom, iz ovog ministarstva predložili su Vladi RS da ih potpuno isključi iz postupka te da nadležnost za izvršenje ovakvih sudskih presuda pređe na sudove koji bi svojim mehanizmima po sistemu priznanja stranih sudskih presuda lakše izlazili nakraj sa tom problematikom.

Nedefinisan status: Čekajući da politika i političari riješe njihovu sudbinu izbjegli Srbi iz Hrvatske su se, u međuvremenu, snalazili kako su znali. Skromna humanitarna pomoć, te riješenost hrvatskih vlasti da im ne vrate imovinu i stanarska prava natjerali su ih da svoja trajna boravišta i zaposlenja potraže u zemljama u koje su izbjegli. Prvi korak za ostvarivanje tih prava bilo je dobijanje državljanstva zemlje u kojoj su boravili nakon izlaska iz Hrvatske. Tako je učinio i najveći broj onih koji su izbjegli u BiH i time se doveo u situaciju da danas nemaju odgovor na pitanje kakav je njihov status u ovoj državi.
Naime, priznavanje statusa izbjeglica, u međuvremenu je, sa entitetskih organa prebačeno u nadležnost Ministarstva bezbjednosti BiH, a kao pravni okvir za to naveden je Zakon o kretanju i boravku stranaca i azilu. Prema podacima Ministarstva bezbjednosti od pomenutog broja izbjeglih lica iz Hrvatske, njih 7.498 ima bh. državljanstvo, te zbog te činjenice, stav je ovog ministarstva, ne mogu dobiti izbjeglički status u matičnoj državi, bez obzira na realnost da su de fakto izbjegle osobe, koje su najveći dio svog životnog i radnog vijeka proveli u Hrvatskoj gdje su stekli mnogobrojna prava (vlasništvo, stanarska prava, prava iz radnih odnosa, pravo na penziju...).
Pomenuto Ministarstvo nije prihvatilo tumačenje UNHCR-a da su svi oni koji su od Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica RS dobili status izbjeglice prije stupanja na snagu Zakona o kretanju i boravku stranaca i azilu - izbjeglice „prima facie“ te da im se status priznaje i pomenutim bh. zakonom. Umjesto da potvrdi izbjeglički status Ministarstvo bezbjednosti zauzelo je stav da se za svako od tih lica ponaosob mora sprovesti zakonom propisani azilantski postupak u BiH.
„Ono što mi u ovom trenutku znamo jeste da je jako mali broj izbjeglih Srba iz Hrvatske dobio izbjeglički status“, rekli su nam u Ministarstvu za ljudska prava i izbjeglice BiH. Na pitanje kakva prava u BiH imaju izbjegli Srbi iz Hrvatske s obzirom na prethodne protivrječnosti, u Ministarstvu kažu: „Sigurno je da ista osoba ne može u jednoj zemlji imati državljanski status te zemlje i istovremeno uživati status izbjeglice. Ono što možemo garantovati jeste da će ovo ministarstvo svim osobama koje nam se jave, a imaju uredan izbjeglički karton izdat od nadležnog Ministarstva bezbjednosti BiH, osigurati sva prava po osnovu izbjegličkog statusa. Tražitelji azila, imaju prava koja im garantuje taj status, dok sve osobe izbjegle iz Hrvatske koje imaju bh. državljanstvo imaju prava kao i drugi bh. državljani, što naravno nije dovoljno u smislu njihovih problema i potraživanja, posebno u Hrvatskoj.“
Da bi se riješili ovi problemi, potrebno je mnogo više od dobre volje i razumijevanja koje bh. institucije imaju prema izbjegličkoj populaciji iz Hrvatske. Što se hrvatske strane tiče, kako stvari sada stoje, najspornija od svega jeste ta dobra volja i moralo bi da se desi čudo pa da Hrvatska odustane od svog projekta „konačnog rješavanja“ srpskog pitanja koji se, iz njihovog ugla gledano, pokazao iznenađujuće uspješnim.

U RS 66.863 raseljenih i 9.008 izbjeglih lica
„Kao posljedica tragičnih sukoba u BiH svoje prijeratne domove napustilo je oko 2,2 miliona lica što je činilo više od polovine predratnog domicilnog stanovništva, od toga 1,2 miliona napustilo je BiH, a oko miliona lica bilo je raseljeno unutar RS i FBiH. Trenutno u Republici Srpskoj boravi 66.863 lica sa statusom raseljenih lica i 9.008 lica izbjeglih uglavnom iz Republike Hrvatske“, navedeno je u saopštenju Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica RS povodom Svjetskog dana izbjeglica koji je obilježen protekle sedmice.
U Republici Srpskoj ima 5.230 porodica korisnika alternativnog smještaja, a od toga 644 porodice u kolektivnim vidovima stanovanja gdje su uslovi stanovanja na vrlo niskom nivou.

Riječ plus: Prof. dr Svetozar Livada, predsjednik Zajednice Srba u Hrvatskoj

Srbi u Hrvatskoj nikada nisu bili u gorem položaju

Prof. dr Svetozar Livada, filozof, sociolog, istoričar i demograf, posljednjih je godina najveći dio svog vremena i energije posvetio istraživanju stradanja Srba u Hrvatskoj o čemu je napisao i knjigu „Etničko čišćenje - ozakonjeni zločin". No, predmet njegovog interesovanja nisu samo ratna stradanja nego i poslijeratna golgota kroz koju prolaze Srbi u „lijepoj njihovoj“. Predsjednik Zajednice Srba u Hrvatskoj u razgovoru za „Novi Reporter“, kategorično tvrdi da „Srbi u Hrvatskoj nikada u svojoj povijesti nisu bili u gorem položaju. Čak ni u NDH“.

Prava samo na papiru: Srbi su praktično sad izvan zakona jer u Hrvatskoj su sve nacionalne manjine svedene na jednu trećinu. To je klasična ksenofobija - nastavak rasizma iz Drugog svjetskog rata. Oni su izradili monumentalni zakon o nacionalnim manjinama, kojim mašu pred Evropom, ali ga ne primjenjuju. Drugo, oduzimanjem stanarskog prava Hrvatska je Srbe lišila elite, jer niko se u gradove ne vraća. Ne vraća se ni u provincijalne gradiće gdje su inženjeri, agronomi, ljekari - imali društvene stanove. Dalje, nekoliko desetaka hiljada Srba izgubilo je od jedne do deset godina penziju i vlasti to ne vraćaju. Onda, izglasana je potreba da svi oni koji su radili u društvenom sektoru u Krajini dobiju tzv. konvalidaciju - priznavanje radnog staža, ali se ni to u praksi ne primjenjuje iako postoji zakonski osnov. Umjesto toga primjenjuje se uzurpativno pravo.
Takođe, imate hiljade primjera uzurpativnog nasilja na nekretninama - zaposjedanje stana, zatim reambulacija katastra, čak prenos vrijednosti zemljišta na nekog drugoga, sječu voćnjaka, gajeva... Srbima je na selu opljačkana sva imovina.

Selektivna obnova: Obišao sam 1.500 uništenih naselja, od toga Srbi su uništili 300 hrvatskih, ali su zato Hrvati vratili četiri puta više – 1.200. Ja sam o tome napisao knjigu i imam tačnu predstavu koliko je čega i gdje uništeno. Hrvatska naselja su sva obnovljena i objekti vraćeni u prvobitno stanje, a Srbima se obnavljaju samo suženi gabariti, tako da se zakidaju i njihovi budući nasljednici. Recimo kuća koju oni obnavljaju ima 30 kvadrata, a čovjek je imao vile. Često puta ambar mu je bio veći nego kuća koju sada dobija.

Stambeno zbrinjavanje: U našem narodu postoji izraz da se zbrinjava stoka. Ne možete vi zbrinuti ljude pod nemogućim uslovima. Taj oblik zbrinjavanja povećavanje je kupovne moći države. Ljudi su otišli odavde samo sa najlon kesicom i ostavili ne samo kuću, nego svu njenu opremu. U jednoj kući može biti oprema vrijedna jedne četvrti grada: zlatnine, umjetnine... Sve je to ostalo. Primjera radi Zagreb je protjerao 18.5000 Srba. Njihovi stanovi i sve u njima ostalo je Hrvatskoj.
Zbrinjavanje je dalje diskriminirano, jer u najbolje objekte, oni zbrinjavaju izbjegle Hrvate iz Bosne, koji su takođe, žrtve rate. Ono što ostane kompenzira se Srbima. I onda se ljute što neće da prime.
Najveći dokaz poraza te obnove i povratka jeste to što je na početku prvog mandata Sanaderove vlade u kojoj je učestvovao SDSS, bilo 14.000 žalbi na obnovu - što znači svaki treći koji se vrati žalio se na obnovu. Na kraju tog prvog mandata bilo je 14.300 žalbi. Znači, ništa se ne rješava.
Inače, doministar koji rješava ta pitanja Srbin je i kažu da je dobar. On je možda dobar za sebe. Pokušao sam s njim da riješim neke slučajeve, ali neće ni da me primi, jer ja sam za njega, pošto kritikujem vladu, antisrbin, onemogućavam izmirenje.

Hapšenja i suđenja: Hrvatska je na Interpolove liste stavila nekih 4.000 Srba, a nigdje ih nisu objavili. Svaki Srbin strepi da dođe ovamo, jer ako dođe oni kažu da je na Interpolovoj listi i uhapse ga.
Znam desetine ljudi koji su osuđeni potpuno nevini. Najmarkantnija osuda za mene je, Zorana Banić - žena koja je u odsustvu osuđena najprije na 20 godina, pa onda na 13 kada je isporučena, pa na deset i izdržala je šest, a uopšte nije prisustvovala tom zločinu niti u njenoj presudi ima ikakvog dokaza za djelo za koje je osuđena.
Ovakvim hapšenjima i suđenjima hrvatske vlasti produžavaju etničko čišćenje. Oni su namjerili da završe srpsko pitanje u Hrvatskoj kao konačno pitanje. A, najtragičnije je to što u tome učestvuju i neki Srbi u toj koaliciji.
Činjenica je da postoji nekoliko stotina hiljada Srba izvan hrvatskog prostora, dok u Hrvatskoj postoje njihove nekretnine i razoreni zavičaji. Ali oni neće da se suoče s tim da je ovdje bio građanski rat.
Hrvatska insistira na Ovčari kao najvećem zločinu. To nije tačno. Najveći zločin u Hrvatskoj zločin je nad Srbima u selu Januzi gdje je ubijeno 500 ljudi i odvezeno u hladnjačama. O tome postoji zaštićeni svjedok. Međutim, nema ni jednog jedinog procesa za taj slučaj.
U Sisku je, od svih gradova, ubijeno najviše ljudi, ali nema procesa, jer bi
bio doveden u pitanje Đuro Brodarac, šef policije u to doba. Taj je izrekao najveći cinizam, koji sam pročitao, na račun Srba: da su Srbi tako nesposobni da ne mogu hodati nasipom Save, pa otklizavaju, onda im glave otpadaju, a tijelo ode Savom u Dunav.

Najčistije etničko čišćenje: U Hrvatskoj je sprovedeno najčistije etničko čišćenje koje je igdje ikada sprovedeno. Napadnuta je toponomastika - 52 toponima prenominirana su i nisu vraćena - najveći toponim je Vrgin most. U svakom tom toponimu uništen je identitet svega što je živo i mrtvo tamo postojalo. Gledao sam kako je kokoška sa pilićima ubijena. Onda je napadnut katastar. Pa je izvršen „knjigocid“. Moj prijatelj Hrvat napisao je knjigu o uništavanju knjižnog fonda. Osoba koja je napisala naputak o tome kako to treba uništavati nagrađena je prošle godine povodom dana bibliotekarstva. Uništeno je 100.000 knjiga - sve što je latinicom i ćirilicom štampano negdje u Srbiji, sva marksistička literatura i sva antifašistička literatura; mnoge knjige čiji su autori Jevreji, muslimani, Rusi. To je neka ksenofobija koja zahvata sve sa stanovišta čiste rase.

Lažni brojevi o povratku: Govori se o broju od 150.000 Srba povratnika. Međutim, to nije tačno. Na inicijativu nas nekoliko, UNHCR je odobrio sredstva da se naučnom metodom dođe do tačnog broja povratnika. Sprovedena je reprezentativna anketa i prema njoj vratilo se između 42.000 i 50.000. Od toga, otkako su se počeli vraćati do 2002. kada je anketa sprovedeno - umrlo je 15.000. To znači da je svaki treći umro.
Ljudi se ne vraćaju jer se ne osjećaju sigurno, ne obnavlja im se imovina.
Selektivno im se izdaje državljanstvo: jednom članu daju, drugom ne i tako su razbijali porodice. Ljudi koji su rođeni ovdje ne mogu dobiti ni privremeni boravak, iako im je potrebna radna snaga. Umjesto toga uvoze je iz Rumunije, Poljske - osam hiljada takvih dozvola su dali.
Na hiljade je onih kojima penzija nije vraćena. Nijedan Srbin - povratnik nije ostvario penziju iz osnove poljoprivrednog osiguranja, iako su godinama plaćali doprinose...

Prelazak u katoličku vjeru: Taj problem isto je tragičan. Postoji procedura pokrštenja to se zove baptizacija, to je jedan proces. Ali postoji i drugi proces - prenominacija nacionaliteta. Hiljadama đaka u školama razrednici su u dnevnicima promijenili nacionalnu pripadnost. Pred posljednje izbore dolazili su mi ljudi, starci, žale se da su dobili izvadak za glasanje i na njemu piše Hrvat.

http://www.novireporter.com/look/reporter/nr_article.tpl?IdLanguage=11&IdPublication=2&NrIssue=276&NrSection=5&NrArticle=3447