Међународни трибунал за бившу Југославију у агонији

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

Међународни трибунал за бившу Југославију у агонији, али и даље твори самовољу

 

Име бившег шефа Службе беѕбедности Југославије Јовице Станишића могло се чути на најразличитијим процесима у Међународном трибуналу за бившу Југославију, па и у процесу против Слободана Милошевића. И сам контакт са Станишићем тумачен је већ као злочин. Према тврђењу тужилаштва, Станишић је организовао паравојне групе, које су „терорисале цивилно становништво" у Хрватској и Босни и Херцеговини.

И 9. јуна почео је процес Јовици Станишићу. По много чему јединствен. Вероватно је то и последњи процес (изузев процеса против Радована Караџића) који ће бити одржан у Хашком трибуналу пре његовог затварања.

На оптуженичкој клупи су двојица. Шеф службе безбедности Министарства унутрашњих послова Србије Јовица Станишић и командант специјалних јединица те службе, Франко Симатовић. Обојица су били на функцији у влади Слободана Милошевића. Зашта их терети оптужница? Формално, оптужница укључује „убиства", „прогон због политичких, расних и религиозних определења", „депортацију" и „нељудско опхођење". Међутим, да би се Станишић и Симатовић окривили за наведене злочине, тужилаштво покушава доказати да су управо оптужени стварали паравојне формације, које су и извршавале горе наведене злочине.

У саставу суда налазе се: А.Ори (Холандија), А. Пикард (Француска) и М.Гванза (Зимбабве). Председник судског већа Ори „прославио" се изрицањем пресуде Србима (М.Крајишник, М.Мартић) и ослобађањем несрба (бивши премијер „независног" Косова и главешина банде ОВК Р.Харадинај).

Своје излагање на отварању процеса главни тужилац Д.Грум почео је приказивањем већ познатих кадрова, на којима се види како неки људи у црвеним береткама стрељају неколицину људи, који су, тобоже, заробљеници из Сребренице. „Управо је Станишић створио те формације – закључио је главни тужилац. „Оне су од њега добиле све што је неопходно, укључујући лиценцу за чишћење земље од непожељних народа".

Видео-трака, ако је она аутентична, а не инсценирана, заиста одаје такав утисак. Истина, још треба доказати да је тај злочин извршен по налогу Станишића. Интересантно је и то, да би се видеоснимку доделио статус „најшокантнијег", тужилац Грум је пожурио, а кадрови масовног бомбардовања у коме је гинуло на хиљаде мирних становника, које је приказао Слободан Милошевић за време његовог познатог говора у фебруару 2002. године, из неких разлога нису шокирали ни тужиоце, ни судије. Можда баш зато, што су и тужиоци, и судије, заступали оне исте земље које су бомбардовале Југославију?

Уопште узев, овај процес умногоме може постати нови, већ трећи и други посмртни – процес против Слободана Милошевића. Није случајно што је главни тужилац на процесу Грум био један од тужилаца у процесу против Милошевића. У свом уводном излагању он је нарочито апострофирао, кога Хашки трибунал оптужује у првом реду: „Стварање паравојних групација био је неопходни задатак за Слободана Милошевића. Те групације требало је да буду створене изван територије Србије и мимо њених закона. Задатак тих групација био је да реализују Милошевићеве циљеве стварања етнички чистих региона у Хрватској и Босни". И тако самог Милошевића, и Станишића са Симатовићем, суде на основу концепције „заједничког злочиначког подухвата". Подсетимо да се дата концепција примењује онда, када тужиоци немају доказе кривице конкретног оптуженог: тада се та кривица сматра као колективна.

О томе, које доказе предстоји да видимо на процесу говори, на пример, последња одлука судског већа да се као доказ узме бележница која је пронађена у кући супруге генерала Ратка Младића за време последњег преетреса његове куће. Без обзира на то што није доказано да та бележница припада Ратку Младићу, суд ју је „присвојио" генералу са „највишим степеном вероватноће". Јер, за трибунал није најважније то ко ју је написао, већ шта у њој пише. А тамо је написано оно што „треба", заправо, показана је веза са С.Милошевићем, Ј.Станишићем и паравојним групацијама, којима се приписује извршење злочина. Остаје само да се чудимо како је то, „тек сада", пронађена та бележница, нарочито ако се има у виду да је Младићева кућа претресана неколико стотина пута.

Како овде да се не присетимо старог паковања лекова које нису преписали Слободану Милошевићу затворски лекари, а коју су тамничке валсти пронашле у његовој ћелији почетком 2006. године. И то „откриће" учињено је некако пре самог изрицања одлуке суда по захтеву да се Милошевић ослободи ради лечења у Русији. (Подсетимо да је главни аргумент тужилаштва, који је употребљен против привременог ослобађања, био тврдња да Милошевић потајно узима „своје" лекове). И нико се некако није зачудио томе, што је то старо паковање управо оно исто које су Милошевићу одузели приликом његовог доласка у тамницу још 2001. године и ускладиштили у тамничкој остави.

Треба истаћи такву важну одлику тек започетог процеса, као што је одсуство главног оптуженог. У сали суда присуствовао је једино Симатовић. Ствар је у томе што се Станишић налази у тешком физичком и психичком стању. Према последњем медицинском закључку од 2. јуна, он „не може бити превезен из затвора у зграду трибунала, не може стајати дуже од 10 минута, не може седети дуже од 10 минута, не може пратити ток процеса путем видео-везе дуже од једног часа". (1) Истовремено, добро познати нам тамнички лекар-убица П. Фалке (који је „лечио" С.Милошевића) дао је своје мишљење: „Ја не искључујем да оптужени умишљено преувеличава тежину свог стања". Такав закључак Фалке је дао након што се Станишић 24. маја онесвестио.

Према последњем закључку лекара од 9. јуна, „психичко стање је без промена: он се налази у стању депресије, сматра да је његов даљи живот лишен смисла. Са мог аспекта, у датом тренутку нема ризика од суицида (...) Као лекар опште праксе сматрам, да очигледних психијатријских основа, које му не би допуштале да учествује у процесу, нема". Као што видимо, терапеут даје психијатријско мишљење. Како све то личи на кардиолошке закључке терапеута који је „лечио" Милошевића!

Уосталом, могуће су варијанте. Као прво, оптужница, у којој се као руководилац и организатор свих злочина означава Слободан Милошевић, неким оптуженим пружа добар излаз који као да позива на издају: свалите све на Милошевића и бићете ослобођени. Ми смо већ били сведоци успеха такве тактике: почетком ове године ослобођен је бивши председник Србије Милан Милутиновић. Он је сву кривицу свалио на Милошевића, зашта је и добио стимулацију.

Подсетимо: формално Милошевић није био осуђен и зато су посмртне пресуде за Међународни трибунал за бившу Југославију изузетно пожељне. Интересантно је приметити да тужилаштво није поднело жалбу на ту ослобађајућу пресуду, што говори о многом. У датом контексту занимљива је информација која је објављена у низу западних издања, о писму подршке које је Међународном трибуналу упутила Централна обавештајна управа САД. ЦИА, како се испоставља, не третира Станишића као учесника ратних злочина, већ као човека који је пружио много услуга тој организацији. Између осталог, помиње се да је Станишић предао ЦИА документа о склоништима од бомбардовања које је Србија испоручивала Ираку за владу Садама Хусејна. Друга драгоцена информација, коју је Станишић дојавио ЦИА, била је радиоинформација о француским пилотима које је заробила армија босанских Срба.

По свој прилици, процес ће трајати дуго. Посебну непредвидивост му придаје болест Станишића, али не само то. Ствар је у томе што је и трибунал озбиљно болестан. А и неће баш нешто да га лече. На тек одржаном заседању Савета безбедности ОУН председник Међународног трибунала за бившу Југославију П. Робинсон изјавио је, да Хашки трибунал не може да оконча свој посао у року који је одредио Савет безбедности. А као аргументе, Робинсон је навео поред осталог предмет Станишића и Симатовића, којима процес треба продужити у крајњој линији до средине 2011. године. Председник Међународног трибунала за бившу Југославију је саопштио, да је наведени термин окончања делатности трибунала (крај 2010. године) учинио одлазак сарадника катастрофалним: одлази отприлике по 30 људи месечно. „Обично нисам склон преувеличавању, - казао је Робинсон, - али ако наши губици не буду заустављени, једном ће се судије, који дођу на посао, наћи усамљени". (2)

Међутим, представник Русије у Савету безбдности ОУН Виталиј Чуркин је истакао, да то што се на располагању трибунала налази неколицина оптужених, не даје му права да крши рокове завршетка рада које је утврдио Савет безбедности и захтева продужетак његове делатности. (3) То омогућава да се надамо, да Руска Федерација неће гласати за продужетак овлашћења судија Међународног трибунала за бившу Југославију после 2010. године и да ће делатност тог злочиначког органа, најзад, бити окончана.

___________________________ (1) Види: Документ Међународног трибунала за бившу Југославију: IT-03-69-PT, 2 June 2009. (2). Види: Документ СБ ОУН: S/PV.6134. С.6. (3) Исто. С.21.

 

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2232

"Otkopavanje istine" - DRAŽIN GROB NE POSTOJI

Država da oformi komisiju

Ekipa Novosti, 13.06.2009 20:20:23

 

Vid Rogić pokazuje mesto na kojem sumnja da je ubijen Draža Mihajlović

 SLOBODAN HOMEN, DRŽAVNI SEKRETAR MINISTARSTVA PRAVDE: SVE TAJNE IZNETI NA VIDELO

PODRŽAVAM inicijativu da se oformi državna Komisija za pronalaženje svih tajnih grobnica u zemlji u kojima se nalaze i streljani posle oslobođenja 1944. godine - izjavio je za "Novosti" Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.
Homen, koji je i član Komisije za utvrđivanje istine o smrti generala Dragoljuba Mihailovića ističe da će oni dostaviti javnosti na uvid i svu dokumentaciju vezanu za nepoznate lokacije na kojima su žrtve zakopane:
- Formalno, Republičko javno tužilaštvo i Ministarstvo pravde mogli bi da iniciraju formiranje još jedne Komisije za otkrivanje istine o svim stradalnicima, kojima se ne zna ni grobno mesto, ni zašto su ubijeni. Njihove porodice to moraju da saznaju - kaže nam Homen.
On smatra da do suštinskog pomirenja u našoj državi ne može doći sve dok se ne progovori otvoreno o svim tajnama iz prošlosti:
- Na svetlost dana treba da izađu i sve ono što su ružno radili i četnici i partizani. Bio je rat i činjeni su zločini. I zbog istorije, ali i zbog morala ovog društva, te zakopane istine se moraju staviti na videlo - ističe Homen.
Državni sekretar smatra i da je baš sada pravo vreme da se i Srbija konačno suoči sa svim istinama iz Drugog svetskog rata:
- Slične inicijative su pokrenute i u Sloveniji i u Hrvatskoj, tako da ne stoje primedbe da ovo nije trenutak za te teme. Sazrelo je vreme da se ceo region suoči sa istinom, a da se sva predubeđenja odlože na stranu. To će izroditi jedan novi kvalitet za budućnost - zaključio je, za "Novosti", Homen.
P. V.

* * * * *

GENERAL STEVAN MIRKOVIĆ, UČESNIK NARODNOOSLOBODILAČKE BORBE: STRELjANI ZLOČINCI!

BIO sam direktan učesnik i svedok događaja za vreme i posle Drugog svetskog rata. Tvrdim da su partizanske vlasti streljale isključivo zločince i neprijatelje, a ne nevine građane!
To za "Novosti" tvrdi general-pukovnik Stevan Mirković, pripadnik Desete krajiške brigade, koji je jedno vreme proveo i kao stražar u Ozni u Beogradu:
- Spiskovi su postojali, ali na njima su bili isključivo zločinci. Tito je osnovao Vojne sudove na nivou brigada još na početku rata. Oni su perfektno obavljali posao i 1944. godine, po oslobođenju. Niko nije streljan bez presude.
* Mnoge presude ne postoje ili su donete tek posle egzekucije?
- To su priče. Vojni sudovi su radili perfektno. Zločince su ubijali i Amerikanci, i Englezi, i Francuzi, i Rusi, pa i mi. Takav je rat.
* Postoje istorijska dokumenta da su u Beogradu likvidirani i civili koji nisu učestvovali u ratu?
- To je čista propaganda. Partizani nisu ubijali zbog ideoloških razlika. Zašto bi Tito ubijao političke protivnike kad je, kao pobednik imao apsolutnu podršku.
* Osnovano se pretpostavlja da je u Beogradu posle oslobođenja streljano više od 5.000 ljudi?
- To su priče za malu decu. Streljano je oko 120 ljudi, jedan spisak je objavila i "Politika", i to su bili neprijatelji i zločinci. Ostali su ubijeni u ratu. Svima je presuđeno po pravdi. Avnoj je doneo i Zakon o amnestiji, po kome su oslobođeni mnogi koji su "koketirali" sa neprijateljima. Tada je, i po rečima vlasnika "Politike" Ribnikara, mnogima u Beogradu laknulo.
* Streljani su i ljudi po kratkom postupku, samo ako ih prijave građani da su neprijatelji?
- Bio sam stražar Ozne i lično sam se uverio da su svi proveravani i da niko nije ubijen tek tako, kako se sada priča. Suđeno im je.
* Imaju li pravo potomci žrtava na grobno mesto svojih predaka?
- Nemam ništa protiv da oni kopaju i traže grobove svojih predaka. Mada, neće ih naći. Mnogi bi sada da dižu spomenike kako bi njihovi preci postali heroji. To nije dobar redosled. Prvo se postaje heroj, pa mu se onda diže spomenik.

DRAŽIN GROB NE POSTOJI
HOĆE li država naći grob generala Dragoljuba Mihailovića?
- Ni Hitleru, kao ni mnogim fašistima kojima je suđeno u Nirnbergu nije nađen grob, pa se neće naći ni Draži. Grobovi krupnih zločinaca se ne obeležavaju. Njegov grob - ne postoji!
P. V.

* * * * *

VID ROGIĆ OTKRIVA MESTO NA KOJEM JE MOŽDA UBIJEN ĐENERAL DAN KAD JE UBIJEN DRAŽA

BILO je jutro, toplo julsko 1946. godine. Koze su pasle travu i bagrem pored Centralnog groblja u Beogradu, uz današnju Ulicu Ignjata Joba, a ja sam sekao travu i stavljao je u džak da je sušim za zimu. Iznenada, na oko 50 metara od mene, u samom groblju, začuo se rafal mitraljeza. Uplašio sam se i brzo legao da bi me visoka trava sakrila. Posle nekoliko minuta, čulo se pet-šest pucnjeva sa malim razmacima. Premro sam. Istoga dana saznao sam da je ubijen Draža.
Ovako priču počinje Vid Rogić (82), penzionisani geodeta. Poslednjih šest decenija živi u Ulici Valentina Vodnika 7, nedaleko od Centralnog groblja, na kom se dogodila jedna od mnogih egzekucija tadašnjih "državnih neprijatelja", čiji je on bio svedok.
- Odležao sam još nekoliko trenutaka u travi i onda počeo da bežim, što su me noge brže nosile. I koze su bile preplašene. Od straha im je curilo mleko i ostavljalo trag u prašini kuda smo jurili - seća se Vid. - Bio sam tada momak od oko 18 godina. Znao sam za česta streljanja koja su partizani organizovali. Svi smo tada bili potencijalni špijuni, a sumnjiv je bio svako ko nije glasno vikao "Živeo Tito", ili u kog je komšija uperio prstom.
Pre nego što je poveo koze na pašu toga jutra, bio je u pekari, na uglu današnje Zaplanjske i Mirče Aceva, koju je držao stariji par Makedonaca. Vid je zarađivao pomagajući oko svođenja računa, jer su gazde bile nepismene.
- Dok sam radio uobičajeni posao, odozdo, turskom kaldrmom, dolazila su četiri vojna kamiona, potpuno zatvorena sa svih strana. Prošli su pored pekare i nastavili u pravcu groblja - seća se Rogić. - Začudio sam se, jer još od okupacije kroz ovaj kraj nisu prolazili kamioni. Posle završenog posla u pekari, vratio sam se kući po koze i poveo ih na pašu. Umesto sadašnjih kuća i ulica, u ovom kraju su tada bile njive.
Toga popodneva, posle pucnjeva koje je čuo, otišao je kod komšije i drugara, pet godina mlađeg, Mileta Blagojevića, dve ulice dalje, u Tvrtka Velikog.
- Mile me je pozvao i šapatom ispričao kako je im je rano ujutru došao njegov ujak na doručak, umoran, i njegovoj majci i ocu rekao: "Ubili smo Dražu, jutros". Odmah sam taj događaj povezao sa onim što sam istog jutra sam doživeo. Kasnije su moj otac i Boško Blagojević, Miletov tata, razgovarali o tome kako je u rano jutro streljan Draža.

ĆUTANjE
GROBAR Mitar, koji je tada radio na groblju, sigurno je nešto znao, ali takvo je bilo vreme, nije smelo da se zucne - priča Vid Rogić.
- Raspitivao sam se i kod sveštenika Gvozdena, ali ni on navodno nije čuo ništa.
B. C.
* * * * * *

NA SPISKU STRELjANIH "DRŽAVNIH NEPRIJATELjA" NAŠLI SU SE I MNOGI POZNATI BEOGRADSKI UMETNICI, GLUMCI, PISCI, MUZIČARI...
SPUSTILI SU IM ZAVESU I NA ŽIVOT
KADA je došlo oslobođenje, zavesa je pala na život mnogim beogradskim glumcima koji su bili na pozornici i tokom rata!
Na "Politikinom" spisku od 105 streljanih nalazi se i Aleksandar Cvetković, jedan od najtalentovanijih glumaca svog vremena, koji se isticao u Nušićevim komedijama. Optužen je da se "kao glumac u raznim Nedićevim pozorištima i preko radija, istakao ismevanjem i omalovažavanjem Engleske, Sovjestkog saveza, Amerike i našeg narodno oslobodilačkog rata".
Na crnom spisku bio je i komedijaš Jovan Tanić, iako je u Beograd ušao sa oslobodiocima, priključivši se partizanima. Optužen je za "ismevanje partizanskog pokreta i služenje okupatoru".
Nije mu oproštena šaljiva replika sa scene, kada je jedan lik viknuo: "Idu partizani!", a on je odgovorio: "Šta? patlidžani?" Osuđen je jer je bio na ravnogorskoj skupštini u selu Ba, januara 1944. godine.
Streljan je i glumac Ljuba Vasiljević, koji je radio u "proljotićevskom" pozorištu Srbobran.
Junak tragikomedije bio je Lazar Jovanović, poznat kao Lepi Laza. On se našao na spisku od 105 streljanih.
Objavljeno je da je ubijen jer je "denuncirao više rodoljuba kod četnika koji su ih pobili... i istakao se u širenju laži i kleveta protiv NOP..." Ali, Laza je izbegao smrt i bio zapažen kasnije na pozornicama u Nišu.
I umetnička grupa sa Čukarice "Čika Duško", koja je delovala u okviru Crvenog krsta, bila je na žestokom udaru oslobodilaca.
Dušan Ilić, vođa grupe, uhapšen je i streljan bez sudskog postupka, a sa njim i članovi muzičkog tria iste grupe: Antonije Tonko Milanović, prva violina, Radoslav Cule Pavlović, druga violina (otac mu streljan u nemačkom logoru kao ravnogorac) i Boško Savković (harmonika).
Članovi porodica streljanih umetnika ne znaju gde su stradalnici pokopani:
- Moj brat je svirao violinu, rat ga nije zanimao - rekao je za "Novosti" Boško Milanović, koji je podneo i zahtev za rehabilitaciju svog rođenog brata Antonija. - Gde su mučenici zakopani ne mogu ni da pretpostavim. Teško da ću to ikada i saznati. Tada sam imao 14 godina.
Glumica Olga Spiridonović svedoči da je po oslobođenju Beograda uhapšeno mnogo umetnika i da je bila u višednevnom pritvoru u Upravi grada sa: Nadom Riznić, Gordanom Gošić, Rut Parnel, Nadom Aranđelović (primabalerinom), Nikolim Cvejićem, Stanojem Jankovićem, Mirkom Milosavljevićem, Vladetom Dragutinovićem... Tu grupu su prebacili u Glavnjaču, a glumicu Žanku Stokić su pustili iz zatvora...      

SRDOČ
ČLAN umetničke grupe Čika Duško bio je i legendarni jugoslovenski glumac Milan Srdoč. On je na sreću, pre hapšenja i streljanja, mobilisan i poslat na front.
P. V.

* * * * * *

NEĆEMO DA SVODIMO SRPSKE RAČUNE
RAZLIČITA su reagovanja na akciju Instituta za savremenu istoriju i "Novosti". To smo i pretpostavljali. Jer je "Otkopavanje istine", kako je naslov našeg pokušaja, bolna tema. Zaseca u živo meso. Otvara rane. Budi tužna sećanja. Vraća se u zbivanja od pre šezdeset godina.
Ne, nećemo da prepravljamo istoriju. Da brojimo mrtve četnike i osuđujemo žive partizane. Da pravdamo ičije zločine i sada streljamo, tobože, nevine osvetnike. Ne. Nemamo nameru da svodimo račune srpsko-srpskog ubijanja.
Ne. Hoćemo da pokušamo - kao što pokušava državna komisija da utvrdi mesto pogibije đenerala Draže Mihalovića - da otkrijemo zatrpana, zaboravljena mesta, na kojima su streljane, ubijene, često bez presude, sa naknadnom odlukom, u noći, bez ičijeg znanja, hiljade građana Srbije.
Ne u ratu, nego posle oslobađanja gradova.
Zašto ne bismo obeležili ta mesta? Zašto tu ne bi bili dostojni spomenici sa imenima? Crkve ili crkvice. Zašto se tu ne bi smele upaliti sveće za pokoj duše? Šta je grešno u tome što bi svi imali svoj grob?
Ne, ne vraćamo ratnu, divlju mržnju, i zlokobni duh srpskih deoba i svađa. Naprotiv. Mislimo da bi, posle toliko decenija ćutanja, prećutkivanja onog što se desilo, demokratska vlast moderne, proevropske Srbije, učinila civilizacijski čin, nacionalni čin otrežnjenja, da ta dva nesrećna, tragična, politički uskovitlana pola - pomiri.
Srbija je već donela zakon kojim pripadnike Ravnogorskog pokreta izjednačava u boračkim pravima sa partizanima. Neće četnicima zasijati kokarde, ni partizanima otpasti petokrake, ako se strašna stratišta streljanja i bratskog ubijanja dostojno, pravoslavno, obeleže. Uz podsećanje da među streljanim i zakopanim nisu sve pripadnici četničkog pokreta, nego i mirni građani, koji nisu bili ni na kojoj strani, koji su čekali da tutnjava topova prođe, od profesora univerziteta do rabadžija...
Nećemo time lišiti partizanski pokret smele antifašističke borbe. Nećemo time opravdati bilo čija zlodela, a bilo ih je na sve strane. Da se to učini, bez pompe, bez isticanja pobednika i poraženih, potrebna nam je - zajednička dobra volja. Malo demokratske svesti. Malo svesrpske hrabrosti da se zacele rane koje predugo ostaju otvorene, predugo krvare, predugo bole.
Srbiji je na pretek pogibija, leleka, kuknjave, crnih marama, bratske ubilačke ruke, nespokoja, deoba, podela, progona, krstača...
Potreban joj je - sveopšti mir. I mir mrtvih. I mir živih.
Mir budućnosti.      


* * * * *

 

REAGOVANJA I POLEMIKE

MIHAILO MARKOVIĆ, AKADEMIK
POGREŠAN PRISTUP
- SMATRAM da se pogrešno pristupa toj temi koja je takođe i prenaduvana. Ne želim da učestvujem u polemici o tome. To nije ni predmet moje lične i profesionalne preokupacije - rekao nam je akademik Mihailo Marković, filozof.

RADOŠ LjUŠIĆ, ISTORIČAR
NE CENIMO PRETKE
SRBIJA treba da zna ime svake žrtve i da, kao država, obeleži grobno mesto svim ubijenim - izjavio je za "Novosti" Radoš Ljušić, istoričar.
- Nemci su obeležili grobno mesto svakog svog vojnika ubijenog posle Drugog svetskog rata, bez obzira na to u kom delu sveta je poginuo. Retke su države koje im to nisu dozvolile - navodi Ljušić.
On smatra da Srbija bar na svojoj teritoriji to mora da uradi:
- Možda je zbog tih zakopanih tajni, život u Srbiji najjeftiniji. I možda baš zbog toga ne cenimo dovoljno svoje pretke. Moja sestra i ja ne bismo bili ni živi da je moj otac ubijen 25. novembra 1944. godine, kao što je bilo planirano. Njemu je bog dao sreću, ali mnogi je nisu imali. Verovatno i zbog toga osećam dubok pijetet prema njima.      

DRAGOLjUB MIĆUNOVIĆ, PREDSEDNIK SAVETA DS
NE VREDE KAMPANjE
- MENE nekrofilija ne zanima. Naravno da treba utvrditi istinu o zločinima, ali sada ispada da je bilo više žrtava nego građana. Svako ima pravo na grobno mesto, ali ne može se pitanje tajnih grobnica "isterivati" nekakvim kampanjama. Ja u tome ne bih da učestvujem - rekao nam je Dragoljub Mićunović, funkcioner DS.

VLADAN BATIĆ, LIDER DHSS
OTVORITI DOSIJEA
SAMO od političke volje zavisi da li će sve tajne grobnice u Srbiji biti pronađene i obeležene - rekao je za "Novosti" lider DHSS i bivši ministar pravde Vladan Batić.
- Nažalost, deo političke elite koji participira i u vlasti smatra da istinu treba čuvati zakopanu, kako se ne bi otkrila i zlodela njihovih predaka.
Ključ je u potpunom otvaranju tajnih dosijea. Većinska politička volja još ne postoji za to, tako da nisam preterani optimista. Voleo bih da me realnost demantuje i da se pronađe grob generala Dragoljuba Mihailovića što bi bio prvi korak za otkrivanje svih grobnica. Ne može Srbija da se nada nekakvoj ružičastoj budućnosti, ako su joj temelji natopljeni krvlju nedužnih ljudi.      

UDRUŽENjE "SLOGA MAJEVICE"
OJAĐENI NAROD
- NEIZMERNO smo vam zahvalni na razumevanju ojađenog naroda, kome su "titoisti" naneli stravične i nezaboravne bolove u duši - stoji u pismu koje je našoj redakciji poslalo udruženje "Sloga Majevice" iz Republike Srpske. Vaša odluka da otvoreno pišete o nedelima Brozovih "udbaša", samo je iskorak prema onome što će sutra izaći pred lice pravde i osude od nastradalog naroda na ovim prostorima. Podsećamo na naš stav i apel upućen na sve važne adrese, onima koji se bave problemima bivše Jugoslavije, da je neophodno preispitati i zločine koje su činili titoisti od 1941. godine. Taj naš apel od oktobra 2006. uzela je u razmatranje Skupština EU u Strazburu već početkom 2007, i po tom osnovu usvojila Rezoluciju o postkomunističkim državama u Evropi.
- Mi smo obavezni da s Drugim svetskim ratom raščistimo do 2012. godine, ali samo po istini, a istovremeno i s ratom u vašoj zemlji, koji je organizovao i kontrolisao Titov obaveštajni korpus -rekao nam je svojevremeno visoki zvaničnik UN.
Mi očekujemo i obelodanjivanje stratišta i u RS. Samo u Priboju na Majevici, u selu od 800 stanovnika, u novembru 1945. streljano je za jednu noć 71 omladinac i omladinka, starosti od 16 do 24 godine.      

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=148221&title_add=Dr%C5%BEava%20da%20%3Cbr%2F%3E%0D%0Aoformi%20komisiju&kword_add=draza%20%20mihailovic%2C%20komunisti

 

Komentara: 38

.

Prva decenija protektorata Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji

Rezolucija 1244 SB postoji samo na papiru

Autor: Jelena Tasić

Protekle nedelje gotovo neprimetno prošla su tri kosovska 10-godišnja „jubileja" - potpisivanje Kumanovskog sporazuma, kojim je završeno 78-dnevno NATO bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije, usvajanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, na osnovu koje je na Kosovu i Metohiji uveden protektorat Svetske organizacije i ulazak međunarodnih trupa u južnu srpsku pokrajinu.

Iako je protekla decenija na KiM po mnogo čemu lakmus za odmeravanje snaga na političkom i vojnom planu u svetskim razmerama, Beograd, Priština, a ni međunarodna zajednica nisu pridali veći značaj trostrukoj desetogodišnjici. Nije bilo čak ni pokušaja da se napravi probni bilans kosovskog eksperimenta u kojem je protektorat UN prerastao u nezavisnost pod kontrolom EU, ali bez saglasnosti suverene, međunarodno priznate države „domaćina" i zvanične odluke SB.

- Od kada postoje UN u međunarodnom pravnom poretku se poštovao princip poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država. Ovaj princip koji je vladao više od pola veka srušile su zapadne sile protivpravnim proglašenjem lažne države Kosova. Vreme će pokazati koliko su opasne i dugoročne posledice rušenja ključnog principa na kome su počivale UN - kaže za Danas Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije i bivši srpski premijer.

Koštunica ističe da je na slučaju KiM „prvi put pod pokroviteljstvom UN prekršena rezolucija SB UN". On podseća da je „Misija UN došla na KiM na osnovu Rezolucije 1244 SB, kojom je ovo telo UN priznalo i garantovalo suverenitet i teritorijalni inetegritet Srbije u njenoj južnoj pokrajini, što znači da je postojala striktna obaveza specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN da odmah poništi protivpravnu i jednostranu odluku o proglašenju nezavisnosti Kosova". Nažalost, pod pritiskom velikih zapadnih sila generalni sekretar UN i SB nisu poništili protivpravnu odluku o jednostranoj nezavisnosti - objašnjava Koštunica.

Oprečna tumačenja

U ovom desetogodišnjem poglavlju kosovske priče pada u oko da su sve strane koje su u nju uključene, Rezoluciju 1244 čitale na različite načine, a junske događaje iz 1999, kao i sve koji su potom usledili, tumačile na svoj način. Vojno-tehnički sporazum koji su 9. juna 1999. potpisali komadant Kfora general-pukovnici Majl Džekson i Svetozar Marjanović iz Generalštaba i Obrad Stevanović iz MUP u ime Vlade SRJ i Srbije, nije u potpunosti sproveden, osim u delu koji se ticao povlačenja srpske vojske i policije. Na srpskoj strani ni posle deset godina nema jasnog stava da li je to bila „kapitulacija" ili ne.

Kosovski Albanci su povlačenje srpskih vojnih i policijskih snaga shvatili kao trajno. Hašim Tači, premijer Kosova, po povratku iz svoje prve zvanične posete Parizu posle jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, izjavio je da je 10-godišnjica Kumanovskog sporazuma značajna za ceo region jer je „NATO 1999. prvi put jedinstveno intervenisao da bi udaljio Srbiju i podržavao napore naroda Kosova za slobodu".

„Slučaj" Rezolucije 1244 SB UN je još složeniji i rastegljiviji, jer je sve što je na Kosovu i Metohiji urađeno u proteklih 10 godina, činjeno je, bar deklarativno, u ime njenog sprovođenja, uključujući i sada delovanje Euleksa. Uoči dolaska u Prištinu na dužnost prvog šefa Unmika Bernar Kušner, sadašnji šef francuske diplomatije, početkom jula 1999. izjavio je za Pari mač da „prema Rezoluciji 1244 koja je njegov mandat i Biblija, autonomija Kosova treba da se izgradi unutar jugoslovenske federacije, a da su prioriteti bezbednost i ponovno uspostavljanje sistema zdravstva, obrazovanja i pravosuđa".

Kušner će kao šef Unmika, između ostalog, ostati upamćen i po tome što je prvi uveo politiku nepoštovanja zakonodavnog sistema zemlje „domaćina" protektorata UN. Donosio je uredbe sa zakonodavnom snagom koje nisu imale veze s pravnim sistemom SRJ i Srbije, iako je Rezolucija u koju se kleo drugačije propisivala. Doduše, već krajem 1999. i tadašnji specijalni izaslanik UN za Balkan i predstavnik UN u Paktu za stabilnost, a sadašnji šef švedske diplomatije Karl Bilt bio je „siguran da će Kosovo postati nezavisna republika i da više nikad neće ući u sastav Srbije".

Neuspeh Unmika

Kako se Unmik pokazao u spovođenja UN „biblije" za Kosovo? Aleksandar Ivanko, portparol Unmika, smatra da je Civilna misija UN ispunila mandat Rezolucije 1244, sa izuzetkom povratka, gde je mogla više da učini. Dušan Janjić iz Foruma za etnike odnose tvrdi za Danas da takva ocena ne odgovara činjenicama na terenu, napominjući da su „civilna i vojna misija UN u praksi pretrpele promene i više nisu striktno u skladu sa Rezolucijom 1244".

Janjić podseća na primedbe iz izveštaja koje je generalni sekretar UN proteklih 10 godina podnosio SB, preporuke Kai Eidea i predloge za transformaciju Unmika, koje su „zloupotrebljene da bi se Misija UN pod firmom rekonfiguracije sada ugasila". Prema njegovim rečima, „četvrti stub Unmika koji je bio pod upravom EU, sve vreme je radio suprotno odredbama Rezolucije 1244: omogućio je otimanje imovine države Srbije kroz privatizaciju, uveo je međunarodnu upravu nad državnim i društvenim preduzećima, dozvolio proterivanje radnika sa posla po etničkoj osnovi, ništa nije uradio na vraćanju oduzete imovine i njenoj zaštiti".

Janjić smatra da je „Unmik pao i na pitanju demokratizacije kosovskog društva, bezbednosti, zaštite manjina na KiM, sprovođenja standarda pre razmatranja statusa".

- SB UN je, između ostalog, nekoliko puta zaključivao da se na KiM mora sprovesti decentalizacija, za koju je predloge trebalo da pripreme Beograd i Unmik. Misija UN ništa nije uradila. Prebacila je to na Savet Evrope koji je loše uradio posao. Kada je reč o zaštiti manjina, treba podsetiti da nijedan izveštaj ombudsmana Mareka Novickog nije bio pozitivan. Pitanje bezbednosti takođe nije rešeno, Unmik policija koja je prestala da postoji, 2004. je doživela debakl - nabraja Janjić. Iako su neki potezi „oprani" saopštenjima generalnog sekretara UN i predsedničkim saopštenjima, ocene da je Unmik sproveo Rezoluciju 1244 ne odgovaraju stvarnosti. S druge strane, od sadžine Rezolucije 1244 je ostalo vrlo malo. Ona postoji samo na papiru. Ovakve rezolucije često služe za odmeravanje snaga velikih sila, ali su bez uticaja na terenu. Praktično, sada imamo situaciju sa SAD i EU vode KiM mimo Rezolucije 1244 - ocena je Dušana Janjića.

Nezavisnost - vojna činjenica

Kosovske institucije ne kriju da je za njih Rezolucija 1244 prošlost. Od SB UN traže njeno ukidanje, a ni proteklih 10 godina ovaj dokument ih nije mnogo obavezivao. Prvi saziv kosovskog parlamenta pod protektoratom UN rizikovao je izlazak srpskih poslanika iz tadašnje koalicije Povratak iz Skupštine, zbog odbijanja albanske većine da se izjasni o ovom dokumentu, čije su ukidanje demonstranti na prištinskim ulicama tražili još juna 2003.

- Rezolucija 1244, pre svega, sadrži odredbe kojima je okončan ratni sukob, povučene su srpske policijske i vojne snage, sva efektivna vlast Srbije i uspostavljena privremena administracija UN da bi se posle nekog vremena trajno rešilo pitanje statusa Kosova. Rezolucija je iscrpela svoju funkciju, jer se u njoj predviđa da se status reši angažovanjem relevantnih međunarodnih faktora. Imenovan je specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari koji je, uz sveobuhvatne konsultacije, predložio rešenje koje je prihvatila većina relevantnih međunarodnih faktora - objašnjava za Danas Azem Vlasi, advokat i politički analitičar iz Prištine.

Na primedbu da Ahtisarijev plan nije zvanično prihvaćen u SB UN, Vlasi odgovara da „problem pravi Rusija zloupotrebom prava veta, jer jedina misli da sa rešenjem mora da se složi i Srbija". Vlasi kaže da su, kao „poslednji efekti Rezolucije 1244 prusutni još Kfor, koji je tu uz saglasnost kosovskih institucija i Euleks kao podrška pravnom i bezbednosnom sistemu Kosova". On napominje da je Euleks privremena misija o čijoj će dužini rada na Kosovu najverovatnije odlučiti Brisel.

Upitan ko zapravo sada drži vlast na KiM - Piter Fejt u dvostrukoj ulozi međunarodnog civilnog predstavnika i specijalnog predstavnka EU, NATO ili je Priština ispunila san o samostalnosti, Vlasi tvrdi da su to kosovske institucije koje deluju u u skladu sa Ustavom Kosova, usvojenim u okviru Ahtisarijevog plana i u koordinaciji sa međunarodnim faktorima.

- Što Srbije bude više odugovlačila sa priznavanjem Kosova, posledice će po obe strane biti veće, a neće biti dobro ni za Srbe na Kosovu, koje Beograd obmanjuje da brine o njima. Prazna priča je i kampanja koju Srbija vodi po svetu da se ne bi priznalo Kosovo, iako je do sada to učinilo 60 država. Uskoro će se taj broj popeti na 100. Nezavisnost je trajna činjenica i kraj procesa raspada pokojne Jugoslavije - tvrdi Azem Vlasi.

Ciljevi Beograda

Aktuelna vlast u Srbiji, ipak, prema rečima Gorana Bogdanovića, ministra za KiM, ostaje pri „formuli" borba za KiM diplomatskim i pravnim sredstvima. Bogdanović napominje da je zadatak sve teži, imajući u vidu dodatni pritisak koje utucajne zapadne države vrše na druge zemlje da priznaju jednostrane poteze Prištine.

- Beograd od jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM ulaže ogromne napore u borbi za očuvanje suvreniteta i teritorijlanog integriteta diplomatskim sredstvima. Prvi put u poslednje dve-tri decenije izvojevao je pobedu u UN koje su prihvatile da se o jednostranim potezima Prištine izjasni Međunarodni sud pravde u Hagu. Istovremeno radi na ekonomskom jačanju položaja srpske zajednice na KiM. Beograd pokušava da u saradnji sa UNHCR-om obezbedi masoviji povratak - kaže za Danas Goran Bogdanović.

Kada je reč o Rezoluciji 1244, Bogdanović tvrdi da je stav SB UN „o tom pitanju jasan, jer generalni sekretar UN u svim izveštajima govori o poštovanju ovog dokumenta koji ostaje na snazi". Bogdanović kaže da je „druga stvar što ovu Rezoluciju, u kojoj piše da je KiM sastavni deo Srbije i koja garantuje bezbednost, slobodu kretanja, poštovanje ljudskih prava svih građana, od 1999. na terenu ni Kfor ni Unmik nisu poštovali".

On negira kritike da politika aktuelnih vlasti u Srbiji vodi ka „tihom priznavanju kosovske nezavisnosti". Ministar tvrdi da su to „teze opozicionih lidera i pojedinih Srba sa KiM kako bi opstali u politici i zloupotreba KiM u dnevno- političke svrhe".

Na pitanje zbog čega je Beograd pristao na razmeštanje Euleksa, tvrdeći da je reč o statusno neutralnj misiji, iako ona pomaže rad i izgradnju nezavisnih kosovskih institucija, Bogdanović odgovara da je to „bez obzira na kritike osmišljen politički potez, ako se imaju u vidu okolnosti i broj država koje su priznale jednostrane poteze Prištine".

- Tačno je da ima situacija u kojima Euleks nije ispunio naša očekivanja i da ne deluje na optimalan način, ali ni Unmik nije neutralan. To ne znači da ne možemo da sarađujemo, jer sa nekim moramo da rešavamo nagomilane probleme. Cilj Beograda je da Euleks bude neutralan - napominje Bogdanović.

Stanje na terenu

Trenutno na KiM još deluje Unmik koji bi, prema najavama iz izveštaja Ban Ki Muna za predstojeću sednicu SB UN 17. juna, trebalo da bude desetkovan, što se tiče ljudstva. Ovlašćenja je već predao, zbog čega Priština smatra da mu je vreme na KiM isteklo. Poslove u oblasti pravosuđa, policije i carina od Unmika preuzeo je Euleks. Tvrdi se da je reč o tehničkoj, neutralnoj misiji, koja pomaže jačanju kosovskih institucija, onih istih koje su 17. februara 2008. proglasile nezavisnost.

„Kapa" za celo civilno međunarodno prisustvo na KiM je međunarodni civilni predstavnik, kojeg je imenovala Međunarodna upravljačka grupa, formirana u skladu s Ahtisarijevim planom, od država koje su priznale kosovsku nezavisnost. On je istovremeno i specijalni predstavnik EU za Kosovo.

Kosovske institucije, koje su sada pod tutorstvom Euleksa i specijalnog civilnog predstavnika, uprkos medijskoj propagandi, još ne uspevaju da vlast sprovedu na celoj teritoriji Pokrajine, zbog čega su pod žestokom kritikom opozicije. Opozicija je nezadovljna i radom kosovske diplomatije, jer se odužilo čekanje na Tačijevih 100 priznanja, najavljenih pre 16 meseci. Priština se sprema da 15. juna svečano obeleži prvu godišnjicu proglašenja Ustava Kosova. Očekuje se dolazak međunarodnih posrednika u neuspelim pregovorima Beograda i Prištine o budućem stutusu KiM Martija Ahtisarija, Albera Roana, Frenka Viznera i Volfganga Išingera. Poslednja trojica će učestvovati i na sastanku Međunarodne upravne grupe za Kosovo koji će se tog dana održati u Prištini.

Uprkos protestu Srbije u UN na KiM od 21. januara 2009, deluju i Kosovske bezbednosne snage. NATO je još prošlog leta za njihovu obuku zadužio Kfor, čije će se snage, kako je najavljeno, do 2010. smanjiti za trećinu.

Na osnovu prvih lokalnih izbora, koje je od uvođenja protektorata Beograd prvi put na KiM organizovao 11. maja 2008, formirani su srpski lokalni organi vlasti. Rezultat tih izbora je i na prošli Vidovdan osnovana Skupština zejednica opština AP KiM. Ove srpske institucije Priština smatra paralelnim i nelegalnim, a zbog „neposlušnosti" Srba posebno na severu KiM, one sve ćešće nailaze i na nerazumevanje zvaničnog Beograda. Osim što ministaru Bogdanoviću smeta što se na lokalu, u opštinama na severu KiM ne poštuje vladina odluka o saradnji sa Euleksom na reševanju spornog pitanja carina na administrativim prelazima, Vlada Srbije i Ministarstvo za KiM spore se s pojedinim, uglavnom opozicionim srpskim opštinama na KiM, koje su na mere prinudne uprave odgovorile žalbom Ustavnom sudu. Slavica Đukić - Dejanović, predsednica Skupštine Srbije, raspisala je vanredne izbore u opštinama Priština i Peć za 16. avgust, čime je vlast u Beogradu, kako tumače u Ministarstvu za KiM, pokazala da „političkim sredstvima rešava probleme".

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/rezolucija_1244_sb_postoji_samo_na_papiru.26.html?news_id=163905

ОУНовски папир ће истрпети све?

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

ОУНовски папир ће истрпети све?

(Поводом 10-годишњице резолуције Савета безбедности ОУН о Косову)

теги: Косово

10. јуни тужни је датум у историји Организације уједињених нација... Исте оне институције за коју је током свих поратних деценија важио атрибут најзначајнијег елемента за ситуирање мира, безбедности и владавине права над безакоњем и насиљем. Десетогодишњи резултати (не)спровођења резолуције СБ ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године о Косову сведоче о томе, да је Организација уједињених нација престала да игра своју регулишућу улогу у оном облику, како је то било фиксирано у принципима поратног светског уређења.

Документ, чија десетогодишњица не ствара јубиларна расположења ни у штабу ОУН, ни у Београду, нити у Приштини, прихваћено је да се сматра производом сложеног компромиса. Тадашњем руководству Русије, које је покушавало да сачува мрвице утицаја на Балкану након мрачне деценије слагања са Западом, пошло је за руком да у резолуцији фиксира низ принципијелних одредница које се односе на косовско сређивање. Пре свега, у преамбули резолуције наглашавано је, да решење проблема статуса Косова треба да буде пронађено на овнову „привржености свих држава-чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава региона". У том циљу документ је предвиђао да се српској покрајини дају „суштинска аутономија и значајна самоуправа". Најзад, чланови Савета безбедности ОУН су се договорили да ће међународне дискусије о конкретним параметрима будућег статуса Косова отпочети тек након што у покрајини буду реализовани демократски стандарди, који се односе на гаранције политичких, економских и културно-националних права неалбанског становништва.

Ништа од тога у току потоње деценије није спроведено. Запад је од самог почетка заузео курс у правцу „промовисања" независности Косова, и у тим условима реализоване су тек оне одреднице резолуције број 1244 које се могу тумачити као отворена враташца за проширивање права и овлашћења албанских сепаратиста. Што се Русије тиче, она се у годинама које су следиле – све до почетка преговора о статусу Косова између Београда и Приштине у фебруару 2006. године – исказала једино незадрживим усиљеним маршом мировних снага на приштински аеродром Слатина и каснијим тихим повлачењем својих војника из покрајине 2003. године уз аргументе да „није могуће било шта променити".

„Осећајући подршку Руса, ми смо полако отпочели процес обнављања наших цркава које су спалили албанци, наша деца су добила могућност да се нормално школују, ми смо планирали да отварамо нове културне центре. Чини ми се да ћемо сада поново морати живети у страху за свој мир" – ове дипломатске речи представника Друштвене организације Срба Косова Драгослава Живојиновића добро одсликавају тадашњу реакцију косовских Срба на „јуначки" корак Руса. Каснији међународни преговори под окриљем ОУН, у којима је улога Русије већ била приметнија, окончани су прогнозираним неуспехом, који је омогућио албанским сепаратистима да једнострано прогласе независност Косова фебруара 2008. године. Та независност је сместа призната од стране њихових западних финансијских спонзора и идејних инспиратора.

Међутим, подаци са којима располажемо омогућавају нам да тврдимо, да су и сама резолуција Савета безбдности ОУН број 1244, и каснији политичко-дипломатски маневри око покрајине уз учешће, поред осталог, и руског МИП и одбрамбеног ресора, били унапред изрежирани западни спектакл. Москви је у том спектаклу додељена реквизитерска улога „доброг имитатора" на коју је руско руководство радо или нерадо пристало.

Резолуција број 1244 у старту је била мртворођена. Није главни проблем у томе што су њене одреднице спровођене лоше и што Русија није успела да од својих западних партнера искамчи поштовање духа и слова темељног документа ОУН, већ је проблем у томе што је све одлуке о статусу Косова Запад усвојио још крајем 1998. године. Каснији преговори Срба и албанаца у Рамбујеу, натовско бомбардовање, дискусије у Савету безбедности ОУН и инсталирање на територији покрајине оуновске мисије и „мировних снага" Северноатлантске алијансе, представљали су кључну карику унапред написаног плана.

Управо се од краја 1998. године тада у региону из дана у дан почело повећавати војно присуство НАТО. А што се САД тиче, кључни је био пристанак на оружано мешање на Косову тадашњег државног секретара Колина Пауела. За то се изборио и тадашњи амерички амбасадор у Србији Мајкл Полт, који је био одговоран за политику у војној области у администрацији председника Била Клинтона. Полт је убедио Пауела да ће, умешавши се у косовски конфликт, НАТО упутити јасан сигнал осталим земљама Евроазијског простора, па и самој Русији.

Како се сећао тадашњи потпредседник Југославије Момир Булатовић, „у октобру 1998. године већ је било јасно да је наша судбина решена. Кренули су разговори о „хуманитарној катастрофи" на Косову и такозваном „поверењу" у блок НАТО. То је значило да уколико НАТО није кадар да заустави горе поменуту „хуманитарну катастрофу", онда он нема право ни на опстајање. Да би се избегли војни удари, ми смо били спремни на уступке, који су се налазили на најдоњој лествици државног достојанства и територијалне целовитости. Њих су интересовале корисне руде Косова. Америчким и британским компанијама је понуђено да за дозначавану Србији симболичну концесију од једног долара дођу и преузму на себе управљање њима. Предлог је означен као интересантан, али неприхватљив. Даље, НАТО је желео да на Косову добије базу. Ми смо им понудили да за ту исту симболичну цену од једног долара добију војну базу. Они су уздрхтали због те неочекиване понуде, али су је одбили. На крају крајева, не желећи сукоб, ми смо понудили да Југославија уђе у НАТО, чиме би истовремено био решен и проблем Косова. Одговор је био „не". Наш пријем у НАТО решио би проблем Косова, али не би решио ни један проблем због кога је НАТО прешао у офанзивна дејства против мале земље. НАТО је одлучио да насилно дође на Косово, без било какве сарадње са нама. Ствар је у томе што, ако он не би питао нас, неће имати ни сличних обавеза у односу на било коју другу државу. Они су то звали „Нови светски поредак".

Остало је само да се добије пристанак Европљана, па је Вашингтон предложио да се „Србима да још једна шанса" и да се у фебруару 1999. године у француском граду Рамбује одржи међународна конференција о Косову. А да би се агресија против Југославије учинила неизбежном, Београду су предочени захтеви који су излазили изван оквира сваке међународне политике – сећао се Момир Булатовић. „У Рамбујеу су затражили да ми пристанемо на размештање снага НАТО на Косову и да им се при том осигура доступ на читаву територију Југославије. Сви наши путеви, железничке пруге, ваздушни простор и изграђени објекти, према папиру, сачињеном као ултиматум, требало је да користи НАТО без било какве накнаде, ограничења и на основу апсолутног приоритета. Ни за једног њиховог представника не би важили закони наше земље, нити би они одговарали ни за једно кривично дело. Све би одлучивао командант контингента НАТО. Све је било формулисано тако да ни један нормалан човек никада то не би могао да потпише". Како се и очекивало, југословенски представници одбили су да добровољно пристану на окупацију земље.

Русија је узимала активно учешће у „преговорима" у Рамбујеу иако је било очигледно да је тадашњем руском руководству било сасвим јасно да је западни сценариј за Косово већ написан. Каснији напори Москве могли су једино да процесу насилног одвајања колевке националне државности од Србије придају дуготрајнији и споља гледано мирни карактер...

Данас смо у 2009. години. Желели би смо да се надамо, да те поуке нису биле узалудне за Русију. У сваком случају, деловање Москве на Кавказу августа 2008. године показало је, да и наша земља може да делује следећи своје сопствене национално-државне интересе, а не руководећи се анемичног принципа „подједнаког одстојања од страна у конфликту" – којим је раније оправдавано препуштање позиција на Балкану. Руски дипломате у приватним разговорима са аутором овог текста сада признају, да је Москви време да активније сарађује са оним политичким снагама у балканским земљама које би могле постати њени савезници у будућим конфликтима око евроазијског уређења и енергетске безбедности. Само, Косово од Србије није на ОУН-овском папиру одузето. Оно се, свеједно, мора враћати другачијим путевима, а не гласањем у Савету безбедности ОУН који се, у суштини, претворио у прецветалу декорацију за „светске закулисе".

_____________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј"

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2214

Branko Dragaš: Medijska blokada

 

Branko Dragaš, o9.06.2009. Doveo sam najveću evropsku obrazovnu instituciju za permanentno obrazovanje u Srbiju, austrijski državni institut WIFI, koji ima kancelarije u sedam istočnoevropskih država i koji jedino nije došao u Srbiju, jer nije imao pravog partnera za Srbiju. Posle dugog ispitivanja i pregovaranja, austrijski državni institut za permanentno obrazovanje je odlučio da meni ukaže poverenje i tako smo otpočeli saradnju. Država Srbija, naša privreda i građani Srbije će mnogo dobiti dolaskom tako moćne i važne institucije, koja godišnje u Austriji obrazuje preko 320.000 polaznika i ostvari obrt od 130 miliona evra. Svi ,dakle, dobijamo dolaskom tako moćnog i iskusnog državnog instituta. Ali predstavnici režima ne misle tako. Predstavnike režima to ne zanima. Sama činjenica da je moja malenkost u tom obrazovnom projektu, dovela je do toga da se medijski zabrani objavljivanje tako važnog događaja. Da je neki politički diletant iz vladajućeg establištmenta uspeo da dovede ovakvu renomiranu evropsku kuću, danima bi mediji bili potpuno okupirani tim vestima, izjavama, planovima i celovečernjim nastupima. Pošto se radilo o meni, sve je bilo blokirano. Interesantno je bilo ponašanje televizijske ekipe sa RTS. Raspremili su opremu i pripremili se za snimanje, a onda su shvatili da su pogrešili konferenciju za štampu i, brže bolje, pozvani odozgo, skupili su svoje kamere i napustili salu. Bilo je opasno prisustvovati mojoj konferenciji. Sećam se da je, krajem 2000 godine, iskusna novinarka Mira Adanja Polak imala velike probleme sa Biroom za informisanje Vlade samo zbog toga što me je pustila da u njenoj emisiji gostujem 15 minuta. Zamislite kako bi prošla da sam bio gost večeri. Njen mladi kolega u Kruševcu je prošao mnogo gore. Ostao je bez posla samo zato što me je pozvao da iznesem svoje mišljenje u večernjoj emisiji. Politički režim ne voli ljude koji imaju svoje mišljenje i ne vole nezavisne i slobodne pojedince. To pokazuje politički primitivizam i ostrašćenost režima. To pokazuje njihov strah od onih koji drugačije misle i koji su nezavisni i nepotkupljivi. To pokazuje u kakvim se problemima nalazi naše društvo koje nije uspelo da se oslobodi totalitarizma parlamentarne većine, koja , na jedvite jade uspeva da sakupi 126 poslanika, da bi nekako sprovodila svoju vlast. To, na kraju, pokazuje o okupiranim medijima, koji rade po diktatu političkih komesara režima. Meni je savest potpuno čista. Radim ono što dve decenije neprekidno radim u javnosti. Strpljivo čekam da se ostvare moja predviđanja. I verujem u hrabrost i odlučnost moga naroda. Kada bi se napravila analiza od, recimo, 1989 do 2009 godine, uzimam taj dvadesetogodišnji period razvoja demokratije u Srbiji, mislim da bih ušao u najuži izbor najzabranjenijih intelektualaca u Srbiji. Niko više od mene nema takav kontinuitet u medijskom izopštavnju, ali sve iz istog razloga – zato što me vladajući režim smatrao previše politički opasnim. Zašto? Iz razloga što sam iz temelja rušio njihove politiške manipulacije, pokazajući građanima da je to velika politička prevara i da vladajući režim vodi državu i narod u propast. Podjednako su me zabranjivali komunistički ideolozi, jer sam tvrdio da je propala ideologija o vlasti radničke klase, nacionalsocijalisti, jer sam tvrdio da nacija nije naše utočište, već slobodan građanin i, na kraju, neoliberalni tržišni fudamentalisti, jer sam otkrio njihovu tržišnu špekulaciju i predvideo njihov krah i izbijanje velike svetske ekonomske krize. Moja stanovišta se nisu menjala i dosledno sam se borio da ekonomija bude u osnovi političkih promena u Srbiji, da se pokretanjem privrede rešava problem našeg privrednog razvoja, da se izgradnjom demokratskih institucija i uvođenjem vladavine prava, kao i slobodom medija, jedino može izgraditi jedna moderna Srbija Ako pogledate moje nastupe na početku devedesetih, videćete da se ništa u mojim javnim nastupima nije promenilo do danas, da sam predvideo i najavio mnoge događaje, da sam tačno ukazao na sve promašaje vladajućeg režima i da sam pre svih ponudio strateška rešenja koja, nažalost, niko nije hteo ne samo da primeni, nego, zbog političke ostrašćenosti, nije hteo ni da sasluša. Nisam bio član nijedne političke sekte, niko me nije mogao da ucenjuje, niko nije mogao da me kupi, bio sam istinski nezavisni intelektualac i kao takav nepodoban za ostrašćene političare. I takva je sudbina svih nezavisnih intelektualaca u istoriji Srbije. Na to se treba naučiti i ne treba očajavati. Uprkos tome što sam bio jedan od najvećih finansijera opozicije, konkretno one prve Demokratske stranke, uprkos tome što sam svoj biznis izgubio zato što sam ostao veran opozicionim idejama, nisam bio plaćeni profesionalni opozicionar, nakon petooktobarskog prevrata i nakon mog razlaza sa Đinđićem u februaru 2001, novi politički režim je zabranio sve moje nastupe. I to traje do danas. Razlika između onih iz Despotovog režima i ovih danas je samo u tome što oni ranije nisu osporavali moju stručnost, dok neoliberalni fundamentalisti negiraju moju stručnost i plaše se bilo kakvog pominjanja moga imena. Zašto je to tako? Vrlo jednostavno je objašnjenje. O predstavnicima nove vlasti sam sve znao. Podsećao sam ih na vreme kada su bili anonimusi, siromašni, kada su bili podstanari i kada su gradskim autobusima išli na posao, kada su me prekinjali da im pomognem, da ih zaposlim, da im štampam knjige ili da predaju u mojoj alternativnoj školi, prvoj te vrste u Evropi. To mi predstavnici nove vlasti nikada nisu mogli da oproste. Znali su da su moje reči opasne za njihovo političko raskrinkavanje i zato su zatvorili mediji za mene. I to traje. Niko punih dve decenije ne sme da mi izađe na stručan televizijski duel i da, pred gledaocima, iznesemo stručne koncepte rešavanja problema u privredi i društvu. Takav televizijski duel nije još bio u našoj javnosti. Duel ne dva političara, nego dve koncepcije. Niko nije govorio o državnoj i nacionalnoh viziji, strategiji i operativnim merama za ubrzani razvoj, političari su širili političke laži, obmanjivali građane i međusobno se obračunavali, obećavajući i potkupljujući sve siromašnije i razočaranije građane. Niko nije smeo da iznese svoju nacionalnu i državotvornu viziju, jer je nisu ni imali. Tako su se komunisti branili optužujući me da širim kapitalističku ideologiju i da sam tehnokrata i menadžer, nacionalsocijalisti su smatrali sam anarholiberal i da nisam dovoljno nacionalno ostrašćen, dok su me neoliberali proglasili demagogom, katastrofičarem i antireformatorom Sve tri ideologije su, na sreću, propale. I predvideo sam njihovu propast. Ali, nikada nisam dobio priliku da na javnom servisu, kako RTS danas nazivaju, u celovečernjoj emisiji dobijem priliku da se direktno obratim građanima. Niti na bilo kom beogradskom mediju. Plašili su se i komunisti i nacionalsocijalisti i neoliberali. Plašili su se istine. Plašili su se da moje reči ne čuju građani Srbije. Plašili su se da će njihove laži i prevare biti raskrinkane. Zato su zatvorili medije za mene. Mislili su da tako mogu zaustaviti svoju propast. Nisu razumeli da su istorijska prošlost i da ne mogu zaustaviti istorijske procese. Bili su opsednuti svojim pljačkama i proganjanjem političkih neistomišljenika. I tako su svi propali. Medijska blokada traje. Nema slobode medija. Nema demokratije. Nema izlaska iz ove tragedije bez slobode medija. Nema nam spasa bez nezavisnih i nepotkupljivih intelektualaca. Nema razvoja društva bez razvoja demokratskih institucija i vladavine prava. Živimo u demokratskom totalitarizmu. Živimo u medijskom svetu manipulacija. Danas je mnogo teže biti nezavisan kada politički feudalci sve kontrolišu. Danas su tajkuni stavili medije u svoj džep i konrolišu javnost. Čast onim hrabrim pojedincima koji istrajavaju u svojoj odbrani slobode medija i odbrani ljudskog dostojanstva. Jer o tome se ovde radi. Nema slobodnog društva, bez slobodnih građana. A građani ne mogu biti slobodni ako su izmanipulisani i prevareni. Sloboda medija je uslov za slobodud ruštva i slobodu svakog građanina. Zato, uprkos svemu, nastavljam dalje. Znanje je najveća investicija. I znanjem se stiče sloboda. Sloboda koju tek treba da osvojimo. Branko Dragaš

View article...

Србија у канџама САД

Борис АЛЕКСИЋ (Србија)

 

Србија у канџама САД

 

Тринаестог маја 2009. године сазвана је Шеста седница првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије. Пред народним посланицима том приликом нашло се чак 59 предлога закона. Да би убрзали рад представници владајуће већине којом управља прозападна Демократска странка у оквиру једне тачке дневног реда груписали су 38 предлога закона.¹

У тој групи предлога закона нашла су се и три споразума са САД припремљњена за ратификацију којима се додатно ограничава суверенитет Републике Србије и на основу којих Србија постаје једна велика војна база Пентагона. Шта више, Војска САД путем ових уговора готово да добија оно што је ултимативно захтевала од Савезне Републике Југославије у Рамбујеу.²

Ту је најпре Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Србије и Црне Горе и Владе САД о сарадњи у области спречавања ширења оружја за масовно уништавање и унапређивању одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године³.

Овај Уговор чланом 7. ослобађа особље и војнике САД кривичне одговорности, или како се изричито наводи у овом члану и одговорности за „смрт или повреду било кога на територији Србије и Црне Горе."

Чланом 10. овог Споразума предвиђено је да опрема, залихе, материјал и друга средства Владе САД и њених уговорних партнера (дакле и приватних војних компанија) који се увозе или извозе, уносе или износе неће бити предмет царине или било какве друге контроле српских власти. Дакле, Војска САД и приватне компаније која она ангажује по основу уговора могу слободно у Србију да унесе шта желе укључујући и различите врсте оружја, опасних материја и сл, без икакве провере.

Чланом 11. наведеног Споразума даје се право САД да граде објекте на територији Србије у складу са прописима САД.

Колико су ове одредбе штетне по националне интересе Србије и какве могућности дају Вашингтону можемо да видимо и из следећих података.

Према писању новосадског „Дневника" САД и НАТО су затражили од Београда да им уступи локације за војне базе. Међу, потенцијалним местима који су наведени налази се и „Југовићево" на Детелинари у Новом Саду.⁴

Јануара 2005. године тадашњи министар одбране Првослав Давинић је за време посете Лондону изјавио да би копнене снаге НАТО и САД могле да буду стациониране на територији Србије, издвојивши посебно као добру локацију радарску станицу на планини Копаоник, коју је НАТО бомбардова 1999. године.⁵

Генерал Пјер Мари Галоа, творац француске стратешке доктрине одвраћања, истиче да је одвајање Војводине од остатка Србије циљ којим тежи англо-америчка осовина, као и Савезна Република Немачка.⁶

Како наводи професор Смиља Аврамов још почетком деведесетих година прошлог века државни секретар САД Џејмс Бејкер се залагао за свођење Србије на територију и границе од пре Првог светског рата.⁷ Дакле залагао се за отцепљење Војводине.

Амбасадор Немачке у Београду Андреас Цобел је на састанку Форума за међународне односе Европског покрета у Србији априла 2007. године изјавио да би "Инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију, и тада би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији. То није претња, то је анализа". Због тих изјава амбасадора Цобела реаговала је и Влада Србије протесном нотом истичући да представник Немачке нарушава територијални интегритет Србије.⁸

Други документ који је достављен Народној скупштини, а којим се дефинишу права Војске САД у Србији је Предлог закона о потврђивању споразума о снабдевању и узајамним услугама (УСА – СРБ 01) између министарства одбране Републике Србије и министарства одбране САД.⁹ Потписан је у Београду 8. новембра 2006. године. Овим споразумом Србија се обавезује да пружа логистичку подршку САД. Тачније како се наводи у члану II „логистичку подршку, залихе и услуге". За шта? Очигледно за нови „поход на Исток."

Међутим, најпогубнији споразум по националне интересе Србије који се нашао на дневном реду седнице Народне скупштине Републике Србије одржане у мају свакако је „Споразум између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфрструктуре у Републици Србији" ¹⁰ или тзв. СОФА споразум.¹¹ Потписали су га Борис Тадић и Кондолиза Рајс у Вашингтону 7. септембра 2006. године.

Оно што је веома интересантно на самом почетку је чињеница да је министарство одбране Републике Србије крило тај уговор од очију јавности чак годину дана.

Чланом 51. Устава и чланом 5. Закона о доступности информацијама, сваком држављанину Србије, загарантовано је право на приступ информацијама од јавног заначаја. Представници Српске радикалне странке су преко свог стручњака Ивана Нинића одмах након потписивања споразума званично затражили да им се достави примерак тог документа.

Министарство одбране Републике Србије, је тек након годину дана вођења спора извршило решење повереника за информације, и тај Уговор је постао доступан јавности.

У његовој преамбули се наводи да се закључује као „жеља обе стране да унапреде одбрамбену сарадњу" те да је та „сарадња заснована на потпуном поштовању суверенитета обе стране и циљева Повеље УН". Међутим. имајући у виду целокупан садржај споразума, ова тврдња се и те како доводи у питање. Како даље у преамбули стоји, споразум се закључује „имајућу у виду жељу обе стране да поделе одговорност за подршку оружаним снагама Сједињених Држава које би могле да бораве у Републици Србији" у вези са срадњом.

Под оружаним снагама Сједињених Држава се подразумева „ентитет кога чини особље САД и сва имовина, опрема и средства Оружаних снага САД који се налазе на територији Србији", а који би могли „привремено да бораве на територији Републике Србије, у вези са активностима које произилазе из овог споразума". Исто тако, на територији Србије могу да бораве и „правна и физичка лица под уговором са САД (компаније и фирме) и њихови запослени који нису држављани Србије". Дакле, реч је о приватним војним компанијама и њиховом особљу ангажованом на основу уговора.

„Србија ће омогућити Сједињеним државама приступ и коришћење оних објеката који би могли бити битни за спровођење Програма међудржавног партнерства и других активности о којима стране постигну сагласност, укључујући, између осталог, објекте везане за превоз, складиштење и обуку" и то „без накнаде", наводи се у члану 2. Уговора.

У члану 4. се наводи да особље САД може да улази и да напушта територију Републике Србије (Вашингтон Косово и Метохију не третира као територију Србије) само са личним документима издатим од стране САД.

Још једно понижење у низу понижења и безакоња за Србију се примећује у одредби члана 7. овог Уговора „Оружане снаге и особље Сједињених Држава могу да увозе, извозе и користе у Републици Србији предмете за личну употребу, опрему, средства, материјал, технологију, обуку и услуге ради извршења овог споразума. Такав увоз, извоз и коришћење, биће изузети од поступка инспекције, дозвола, других ограничења, плаћања царина, пореза и других дажбина које се примењују у Републици Србији".

Статус недодирљивих за Американце произилази и из члану 7. тачка 2.: „Ваздухоплови, возила и половила САД ће бити изузети од поступка инспекције".

Одредбе из тачке од 1. до 3. члана 8. споразума СОФА, даље дефинишу безакоње и одобравају гратис аранжмане Оружаним снагама САД. У овим одредбама се истиче да „Оружане снаге САД-а могу да закључе уговоре који се односе на испоруку материјала, средстава и опреме, као и пружање услуга (укључујући и изградњу) у Републици Србији без ограничења у погледу избора партнера, добављача и лица која обезбеђују робу или пружају услуге у складу са прописима САД". Исто тако, сва правна и физичка лица под уговором са САД имаће исти третман као и Оружане снаге САД у Србији.

Врхунац понижења грађана Србије представља члан 9. споразума СОФА. У овој одредби стоји да „осим захтева за накнаду штете по уговору, стране ће се одрећи права да траже једна од друге било какву накнаду за штету, губитка или уништења имовине, повреду или смрт особља било које стране до којих је дошло током извршења њихових званичних дужности по уговору СОФА".

Овом одредбом Војска САД и приватне компаније које она ангажује добијају дозволу за убијање на територији Србије.

Даље се наводи да „захтеве трећих страна за накнаду штете или губитка узрокованих од стране особља САД решаваће САД у складу са законима и прописима САД-а". Што значи да се и овде укида надлежност Републике Србије, а уводи јурисдикција Вашингтона.

Уговорне стране се обавезују да „неслагања неће решавати пред било каквим судовима, односно да се неће упућивати трећим странама на решавање".

Вашингтон је себе осигурао и за будућност тачком 2. члана 13. споразума СОФА и то на следећи начин: „У случају да обе стране у будућности постану потписнице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одредбе овог споразума". Што значи да СОФА споразум постаје хијерархијски највиши споразум те врсте у Србији, и за будућност.

Владајућа прозападна већина у Србији ратификовала је наведене споразуме са САД иако се грађани Србије жестоко противе стратегији Вашингтона који системом војних база опкољава Руску Федерацију. Да иронија буде већа, ова права добијају САД које су учествовале у разбијању СФРЈ и које су предводиле бруталну агресију на СРЈ 1999. године, док се руски утицај у Србији на сваки начин сузбија од стране прозападних власти, иако Москва већ годинама пружа безрезервну подршку Београду у очување територијалног интегритета земље. Поврх свега Русија тежи да реализује стратешки важан пројекат гасовода „Јужни ток" са важном трасом кроз Србију, обезбеђујући на тај начин енергетску сигурност нашој држави и помажући очувању северне српске покрајине - Војводине у саставу Републике.

Анализирани споразуми са САД очигледно представљају тежак ударац за суверенитет Републике Србије, угрожавају безбедност грађана Србије, нарушавају животно важне односе Београда са Москвом и промовишу једну тоталитарну политику у Србији.

Из свих тих разлога неопходно је да они што пре буду укинути.

____________________

¹ www.parlament.sr.gov.yu

² О Рамбујеу види: Галоа Пјер - Мари, Страдање народа који је увеек рекао „Не"!, Београд, ЕЦПД, 2001, стр. 205 и 206

³ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=752&t=P

⁴ „Дневник" 08.10.2002. године.

⁵ Б92 инфо, 19.01.2005. године

⁶ Галоа Пјер - Мари, Исто, стр. 139.

⁷ Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, Ветерник – ЛДИ, 1997, стр. 288.

⁸ ТАНЈУГ, 13.04.2007. године.

⁹ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=850&t=P

¹⁰ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=753&t=P

¹¹ SOFA: Status of Forces Agreement

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2195