18. јун 2009.
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
Увод
Овог месеца, јуна 2009. године, пуни се равно десет година од почетка новог поглавља у вековној историји албанског геноцида над Србима. Ово поглавље се разликује од претходних тиме што се геноцид спроводи под вођством и уз подршку великих западних сила. И по томе што је омогућило улазак војних снага западних сила на Косово и Метохију, тако да се данас може рећи да је наводно независно Косово под окупацијом запада. Долазак међународних војних снага на Косовo и Метохију не само да није прекратио патње српског народа, нити их је бар ублажио — он их је погоршао. Шта се друго могло очекивати од окупатора?
О овоме сe много писало и пише се не само у Србији већ и широм света. Тако је дошло и до ове књиге коју овде представљамо — Косово: Биланс 1999 – 2009. То је збирка чланака 15 политичких коментатора и аналитичара врло добро упућених у проблематику Балкана и бивше Југославије. Предговор је написао Џејмс Бисет, бивши канадски амбасадор у Југославији. Издавачи су Балканолошка фондација „Лорд Бајрон" и Амерички савет за Косово — организације које су основане само с једним циљем: да се изнесе на видело право стање ствари на Балкану и посебно на Косову и Метохији. Подаци о ауторима и издавачима дати су ниже у тексту.
Књига је објављена на енглеском језику, а сада се преводи на српски. На овом сајту доносићемо у континуитету неке делове ове веома битне књиге.
Неуспех "независног" Косова и мистерија америчке политике на Балкану
Џејмс Џорџ Џaтрaс[1]
За политику Вашингтона је велики неуспех чињеница да је, пуних годину дана касније, од 192 чланице УН наводно „независну државу" Косово признало свега 55 земаља – од којих су многе мале и безначајне. Они који су се залагали за независност Косова тврдили су да ће је одмах признати више од 100 земаља и да ће косовско-метохијски проблем бити „решен". Већина чланица Европске Уније била је приморана или преваром наведена да прихвати такав исход, а многе од њих сада очито жале због своје погрешне одлуке.
У међувремену низ важних држава – Русија, Кина, Индија, Индонезија, Бразил, Јужна Африка, Мексико, Аргентина, већина латиноамеричких земаља, већи део Африке, па и већина исламских земаља – и даље одбија да призна независност коју је једнострано прогласила банда терориста и мафијаша из свог упоришта у Приштини. Косово никада неће постати чланица Уједињених нација. Као што признају и најватренији заговорници косовске независности, годину дана после њеног проглашења Косово не функционише као држава. Пројекат косовске независност је пропао упркос свим покушајима његових архитеката да себе убеде у супротно.
НИШТА ЈОШ НИЈЕ „ГОТОВО" – Борба за Косово још траје и мора се водити најјачим средствима. Потребне су снажне дипломатске, војне и економске мере како би се наставио притисак на овај незаконит и неодржив ентитет. У ове мере треба укључити и снижавање нивоа дипломатских односа са земљама које су признале Косово, одржавање војних вежби на југу Србије и селективно обустављање прелаза између Косова и централне Србије. Неке од ових мера сам већ препоручивао и по мом мишљењу оне се могу и морају предузети и данас.
Али кад се све узме у обзир, чак и без ових мера Србија побеђује. Било је опречних мишљења међу онима који подржавају српску страну око тога да ли је Србија требало да инсистира на гласању у Генералној скупштини Уједињених Нација у прилог изношења косовског питања пред Међународни суд правде. Све у свему сматрам да је то био добар потез. Ако ништа друго, вредело је гледати како Вашингтон губи подршку готово свих земаља које су признале Косово док га подржава само моћна коалиција Албаније, Маршалских острва, Науруа, Палауа и Микронезије, што је било изопштење понижавајуће и без преседана.
Међународни суд правде не може пресудити на штету Србије осим ако није потпуно корумпиран и спреман да уништи цео међународни систем. До сада се овај суд углавном није тако понашао. Истини за вољу, његов став има само саветодавну снагу и није обавезујући ни за једну земљу. То важи и за Србију у случају да одлука буде неповољна. (Чак и ако дође до неповољне одлуке, суд ће свакако бити подељен по политичкој а не по правосудној основи, чиме ће ауторитет његових одлука уопште бити додатно умањен.) У сваком случају, док се чека на одлуку даље признавање Косова одвијаће се крајње споро, ако га уопште буде и било. А ако одлука буде повољна по Србију, неке земље ће у њој наћи згодан изговор да повуку своје признање.
Садашња влада у Београду је погрешила кад је пустила Еулекс да уђе у северни део Косова под условом да се прихвати споразум о „шест тачака". Али, ни Албанци ни њихови савезници нису задовољни. Резултат је да неизвесност око тога ко је стварно на власти и даље траје. У сваком случају то нису Албанци.
Погледајмо још мало позитивну страну: Москва и Пекинг су у Савету безбедности осујетили покушај УН да се неприметно извуче са Косова и пренесе сва своја овлашћења на Еулекс. Српске енклаве у покрајини остале су изван домашаја криминалне и терористичке власти ОВК. Презаузет Авганистаном и Ираком сâм Вашингтон не може силом наметнути Србима албанску „власт". Мада се не може искључити провокација којом би се оправдало нешто слично операцији „Олуја", није вероватно да би европски савезници Вашингтона били спремни да у том помогну САД по цену новог балканског рата. Укратко, све брже опадање америчке хегемоније у свету додатно је смањило број опција које Вашингтон има на Косову, а то опадање ће држати корак са стањем америчке привреде.
Међутим, иако се данас све више види да је косовски пројекат од почетка био превара, чињеница је да та превара још опстаје. Њу је требало уништити још пре неколико месеци, и срамно је што то није учињено. Пошто није у колевци убила "косоварску" аждају, Србија је постала рањива на изненадне по њу негативне промене. Ова опасност је нагло увећана после доласка на власт Барака Обаме и повратка на политичку сцену личности из деведесетих година прошлог века — Хилари Клинтон, Џозефа Бајдена, Ричарда Холбрука. У последње време стари српски непријатељи Холбрук, Педи Ешдаун, Мортон Абрамовиц и Данијел Сервер прибегли су писању уводника у угледним новинама у којима инсистирају на томе да Америка поново усмери своју пажњу на Балкан (што у ствари значи да се опет окоми на Србе).
Укратко, десет година после НАТО агресије, после десет година америчког подржавања најбезобзирнијег кршења норми међународних односа од како је Чехословачка била распарчана 1938. године (а можда и горег, јер је Праг на крају капитулирао, а Београд није) битка за Косово се и даље бије.
ОБЈАШЊАВАЊЕ НЕОБЈАШЊИВОГ — Па ипак, и после пуних десет година, још увек се питамо: Зашто? Зашто су наводно најпросвећеније, најдемократскије земље света то учиниле? И, што је још важније, зашто је самозвани „лидер слободног света"' ово хтео? Морам да признам да сам, мада сам много година радио у америчком Сенату као политички аналитичар и пратио регионална збивања пре нових балканских ратова из 1991, и даље неспособан да адекватно објасним мотиве америчког понашања.
Ова моја неспособност великим делом произлази из чињенице да је став САД до те мере ирационалан да га је немогуће објаснити на кохерентан начин. Осим тога, спровођење америчке политике се одвијало под утицајем случајних и спољних фактора, те би ток америчке политике, иако можда не и њене побуде, био сасвим друкчији да су ти фактори били другачији. Међу њима су и унутрашњи сукоби између појединих европских држава суочених 1991. са захтевом Немачке да се призна отцепљење Словеније и Хрватске од Југославије; да је Милошевић 1999. године завршио косовски рат на начин на који га је завршио и где га је завршио, и да је деведесетих година Москва била немоћна, а да је данас врло далеко од тога.
Упркос свега што смо рекли, ипак можемо указати на неке од елемената који су утицали на америчку политику и који су, сви заједно, допринели резултату који је данас пред нама.
Први је моћ новца и лобирања у Вашингтону. Не треба никад потцењивати утицај организованог политичког лобирања у Вашингтону. Антисрпски лобији, нарочито они који раде за Американце албанског порекла, буквално су већ деценијама добро финансирани и добро позиционирани. Истовремено, „српски лоби" данас, као и раније, као да и не постоји. Ово је у великој мери допринело настанку црно-беле приче о сукобу зла и добра, на какву Американци по правилу „падају". У тој причи су сви Срби оличење зла а њихови противници су сви невине жртве. Много пре рата из 1991. Срби су већ били обележени као „лоши момци", и то пре него што су били оптужени за такозване „српске злочине" који су били накнадно оправдање за нашу антисрпску политику. Новац и лобирање, уз подршку медија, створили су климу у којој се мноштво лажних информација прихвата као неоспорна чињеница, што утиче на наш однос према свим будућим догађајима.
Ту чињеницу треба посматрати у ширем регионалном контексту: вашингтонски лобији етничких група у САД, углавном оних које представљају заједнице из централне Европе које су се после Другог светског рата нашле на пораженој страни – Хрвати, Албанци, Мађари, Летонци Естонци, западноукрајински унијати, итд. – били су веома утицајни за време хладног рата посебно у круговима републиканаца. Чланови овог „клуба губитника из Другог светског рата" успешно су се представљали Американцима као антикомунисти, док су заправо радили у корист својих етничких интереса. Можда не би било сасвим неоправдано рећи да се у предлогу Збигњева Бржежинског да се Русија подели на три дела може видети његово пољско антируско расположење.
Што се Балкана тиче, Вашингтон је узео под своје окриље све савезнике сила Осовине из Другог светског рата, тако да садашња мапа региона личи на мапу из 1943. године. Последњих година овој групи лобија придружили су се нови, специфично антируски елементи, као што су лоби у корист чеченских сепаратиста, као и амерички плаћени агенти „наранџасте" Украјине и „ружичасте" Грузије. Ове лобије чврсто подржавају политичке групе, нарочито тако звани „нови конзервативци" које ћу детаљније представити нешто касније. Све ово је довело до стварања црно-беле приче о сукобу добра и зла, на какву Американци по правилу „падају". У тој причи се Руси и заједнице за које се сматра да су им блиске, првенствено по вери, а нарочито Срби, сматрају противницима и кривцима за све регионалне сукобе. Новац и лобирање, уз подршку медија, створили су климу у којој се мноштво лажних информација прихвата као неоспорна чињеница, што утиче на наш однос према свим будућим догађајима. Укратко, реч је не само о препознатљивој русофобији већ и о за њу везаној србофобији, чак и о дашку хеленофобије, што се свеукупно може назвати православљефобијом.
Други је инерција. У политици нико никада не признаје да је погрешио. Као и НКВД, влада Сједињених Америчких Држава никада не прави грешке. Пошто је одређена верзија догађаја одабрана и у складу с њима образложена и политика САД-а, незамисливо је да иједан одговоран учесник у политичком процесу учини корак уназад и допусти да смо можда погрешно протумачили или чак искривили чињенице, или да су наши потези учињени у заблуди. И што је још горе, кад смо једном пошли у погрешном правцу, заснивајући своју одлуку на лажима, све наше будуће одлуке неизбежно ће бити у складу с првом.
Ову склоност појачава чињеница да је група људи који се баве спољном политиком у Вашингтону мала, да су сви њени чланови тесно повезани једни с другима и да су њихови погледи на свет готово идентични без обзира на то која партија је на власти. То је разлог, на пример, што се у разговорима о Косову тако често чује фраза „то је последњи незавршен посао на Балкану", што у ствари значи да решење косовског питања мора да садржи антисрпску формулу примењену у прошлости. У супротном, довели бисмо у питање све наше претходне поступке. Ову склоност додатно појачава чињеница да су многи главни саветници за балканску политику у Бушовој администрацији наслеђени од Клинтонове администрације, и да су они лично заинтересовани да се њихове одлуке никако не доведу у питање. У Обаминој администрацији цела та дружина је поново на окупу и јача је него икада раније.
Трећи је исламофилство. Потичући делимично из подршке коју је, да не идемо даље у прошлост, Америка пружала исламским снагама у рату против Совјетског Савеза у Авганистану и насупрот уобичајеним оптужбама да су Сједињене Америчке Државе непријатељски настројене према њему, наша наклоност према исламу је одувек била јасна и доследна. Ово се односи на пример, на наше добре односе са талибанима пре 2001, чак и пре њиховог доласка на власт 1996, када су САД имале логистичку подршку пакистанске обавештајне службе и финансијску помоћ Саудијске Арабије. У очекивању туркменистанско-авганистанско-пакистанског гасовода (источни пандан нафтовода Баку-Чејхан) једино што је интересовало САД било је могу ли се склапати послови с талибанима и, што је још важније, могу ли се каспијски извори енергије држати изван руског домашаја.
Напади на Њујорк и Вашингтон 2001. године не само да нису умањили такве происламске симпатије у Америци већ су их претворили у праву опсесију. До данашњег дана изјаве америчких званичника о исламу као о вери која проповеда „мирољубивост и толеранцију", у којима се игнорише фактор џихада и уместо њега говори о уопштеном „терору" који врше „зликовци", указује до које мере су креатори америчке политике опседнути идејом да се победа у тако погрешно именованом „рату против терора" може постићи само ако муслимани стану на нашу страну. Оне су у отвореној супротности са јасним и на чињеницама заснованим упозорењима премијера Владимира Путина о опасности која прети од обнављања глобалног калифата. Ова наклоност према исламу се исто тако одражава у отвореној или прикривеној америчкој подршци чеченским терористима, што се може видети из чињенице да су 2004. године САД дали азил чеченском „министру спољних послова" Илијасу Ахмадову упркос протестима америчког Одсека за безбедност отаџбине[2]. Може се само замислити како би реаговао Вашингтон када би Руси дали уточиште неком ирачком џихадском команданту. Али је тешко и замислити да би Руси учинили нешто слично.
Четврти је глобална хегемонија. Средишњи елемент вашингтонске политике проистиче из идеје настале у периоду после хладног рата да су Сједињене Америчке Државе једина преостала светска суперсила, чија је улога, како то кажу неки њени утицајни заговорници, да буде „доброћудни глобални хегемон".
Ова идеја се пре свега односи на Европу. Вашингтон сматра за неприкосновено правило да се ниједна европска одлука о безбедности не може донети без одобрења САД, ако већ не под њиховим покровитељством. НАТО, организација која је под потпуном америчком контролом, мора да буде доминантан фактор европске безбедности. Навешћу неколико примера. То је разлог зашто је 1990. године, после поновног уједињења Немачке и, ускоро затим, добровољног повлачења Совјета из Варшавског пакта, Вашингтон прекршио своје обећање да се НАТО неће ширити на исток. Ово је један од важних разлога зашто је Вашингтон саветовао своје муслиманске клијенте из Босне да одбаце Венс-Овенов мировни план и мировни план Овена и Столтенберга, које је предложила Европа, и инсистирао да се прихвати Дејтонски споразум који је носио заштитни жиг „made in USA". Овим се исто тако може објаснити чињеница да је Вашингтон био чврсто решен да не дозволи Русији да „победи" на косовском питању упркос чињеници да је вашингтонски став очигледно неспојив и са једним уобичајеним начелом међународних закона а да Руси подржавају управо та начела. Ово се исто тако односи на захтев Вашингтона да Пољска и Чешка прихвате наводно одбрамбен ракетни систем за заштиту европских земаља од непостојећих иранских ракета, иако ниједна од тих земаља није тражила ову заштиту.
То се исто види у подршци коју је Вашингтон дао режиму Сакашвилија за његов брутални напад на Јужну Осетију и Абхазију, чиме је ризиковао да доведе до сукоба америчких и руских војника, што су и САД и СССР пажљиво избегавале током целог хладног рата. И, оно шта је најопасније, то је разлог зашто је Вашингтон чврсто решен да и Грузија и Украјина уђу у НАТО, мада већина земаља чланица НАТО-а није одушевљена том идејом, а све анкете у Украјини показују да је већина украјинског народа против таквог плана. И то се зове демократија.
Сви ови елементи заједно – лобирање, инерција, исламофилство, хегемонија – дају нам ако не исцрпно објашњење онда бар оквире за контекст у коме се може дискутовати о побудама за америчку десетогодишњу балканску политику и њених последица. Овим елементима треба додати још један. Он се пре свега односи на пређашњу администрацију, која је одговорна за последњи и успешан напор у борби за косовску независност, а то је нестабилност Бушове личности. Због те своје карактеристике он је свако негативно кретање у политици доживљавао као проверу свог карактера, поштења и истрајности. Има безброј примера из спољне и унутрашње политике који потврђују ову његову одлику, од његовог предлога да се новим законом управа над шест највећих америчких лука препусти страним фирмама смештеним у Дубаију до његовог одбијања да уклони сараднике који су се показали неспособним.
УЗАЛУДНО ПОПУШТАЊЕ —Пошто је одлучио да је улога Америке као посредника у рађању „умереног", „демократичног" ислама не само могућа већ и потребна, није се могло никако очекивати да ће се Буш икада потом запитати јесу ли претпоставке на којима је засновао ту одлуку биле тачне. Што се тиче наше теме, он је такав став у јуну 2007. у Тирани само потврдио изјављујући: „Доћи ће време, што пре то боље, кад ћете морати рећи: 'Доста већ једном. Косово је независно'". А онда... па, онда су му Албанци ''дигли'' сат са руке.
Пошто су два последња елемента – вашингтонски происламски императив и жудња за глобалном доминацијом која је карактерисала целу америчку политику у периоду после хладног рата – јачи од сва четири горе изнета елемента, мораћемо да се њима детаљније позабавимо.
Бескичмењаштво Вашингтона пред глобалним џихадом је и очигледна и кукавичка. Тако је на пример, приликом своје посете Исламском центру у Вашингтону јуна 2007, председник Буш – без ципела, само у чарапама – поновио своју жељу за стварањем палестинске државе, хвалио америчку помоћ муслиманима у Босни и на Косову, окарактерисао џихадисте као издајнике ислама (као да мишљење једног каура уопште нешто вреди), изјавио да намерава да постави „специјалног изасланика" при Организацији исламске конференције и одао опште америчко „признање вери која већ вековима обогаћује цивилизацију". (У балканском контексту то „обогаћивање" значило је затирање цивилазације побеђених народа, доношење непрекидне патње и понижења поробљеним хришћанима и Јеврејима, а понекад и њихово потпуно уништење. Какво обогаћивање, такво и признање.)
Скромне, смерно покривених глава, заједно с Бушом стајале су најважније представнице његове администрације. Међу њима су биле тадашња саветница за безбедност отаџбине, заменица саветника за националну безбедност и Карен Хјуз, једна од председникових најближих и најстаријих пријатељица и тадашња помоћница државног секретара за јавну дипломатију. Када су Карен Хјуз обавестили да јој неће бити дозвољено да посети Туркиње које живе у Немачкој, она је кротко понудила да пошаље америчке муслиманке да их оне посете уместо ње. То је био почетак врло хваљеног програма „грађани разговарају са грађанима" у оквиру кога се „шаљу амерички муслимани да успоставе пријатељске контакте са муслиманским заједницама широм света". Овде треба обратити пажњу на чињеницу да је програм „грађани разговарају са грађанима" двосмеран програм у оквиру којег je могао један од водећих имама Албанаца са Косова да на званични позив (и о трошку америчких пореских обвезника) обиђе Америку и, у сарадњи са групама као што је злогласни Савет за америчко-исламске односе, агитује у корист стварања независног муслиманског Косова и позива америчке вернике на већу оданост исламу.
Исламофилија је изузетно важан фактор у америчкој политици према Балкану. Тај фактор је био присутан и пре скоро две деценије у администрацији Џорџа Х. В. Буша. Године 1992. је тадашњи државни секретар Лоренс Иглбергер указао да је опасно узети муслиманске државе за менторе када је у питању утврђивање америчке политике према Босни. Прихвативши босанске муслимане за клијенте, као што је то претходно учинила Немачка са Хрватима, Америка је отишла тако далеко да је сарађивала са Ираном и Ал Каидом у дотурању оружја Изетбеговићевом режиму.
Иста парадигма се запажа у подршци коју смо дали ОВК. Што се тиче косовске независности, Вашингтон је јавно признао да његову политику усмерава происламски императив. На расправи у Конгресу 17. априла 2007. године, тадашњи председник Комитета за спољну политику у Представничком дому Том Лантош, демократски конгресмен из Калифорније, позвао је „џихадисте свих фела да виде у Косову „још један пример [sic: вероватно је први пример Босна] како САД предњаче у стварању држава са већинским муслиманским становништвом и то у самом срцу Европе". На истој расправи, тадашњи подсекретар за спољне послове Николас Бернс, по мишљењу многих један од главних твораца америчке политике према Косову, упорно је говорио не о „косовским Албанцима" већ о „муслиманима". Осећања г. Лантоша нашла су исказ и у коментару његовог пандана у Сенату, садашњег потпредседника САД Џозефа Бајдена (демократe из Делавара), објављеном у листу Фајнаншел тајмс, у коме Бајден пише да косовска независност "може донети победу муслиманској демократији" и „послужити као нужан пример успешног америчко-муслиманског партнерства".
ОПЕТ ИСТО ПОД ОБАМОМ – Човек би могао помислити, или би се барем могао понадати, да ће нова администрација под Обамом напокон успети да запази грешке пређашње администрације и да ће почети све испочетка. Но тај који би то помислио, или би се неким случајем понадао, никако не би био у праву. Сви почетни сигнали који стижу од придошлица указују да они не само да се неће одрећи глупости из прошлости, већ ће починити и знатно веће.
Пре свега, у својој приступној беседи Обама је обећао муслиманском свету да ће Америка „пружити руку." Није објаснио шта та пружена рука треба да представља. Пошто је преузео председничку дужност, свој први интервју је дао арапској ТВ станици Ал Арабија у коме је рекао: „Што се тиче муслиманског света, моје је да му дам на знање да му Америка није непријатељ... Али, на крају, свет ће ми судити не по мојим речима већ по мојим делима и делима моје администрације".
Кад је стигла у Џакарту на свом првом путу у својству државног секретара за спољне послове Хилари Клинтон је изјавила: „Ако желите да сазнате да ли ислам, демократија, модернитет и женска права могу да коегзистирају идите у Индонезију". На интернету је лако наћи фотографије малих девојчица хришћанске вере којима су индонежански следбеници муслиманске демократије и модернитета одсекли главе, а које госпођа секретар спољних послова није успела да уочи.
Досадашња делатност Обамине администрације доследно је следила препоруке из извештаја Пројекта за америчко-муслиманску сарадњу (US-Muѕlim Engagement Project) који су заједнички објавили организација У потрази за додирним тачкама (Search for Common Ground) и Институт за стварање консензуса (Consensus Building Institute). Две најважније препоруке тог извештаја су да треба „подићи дипломатију на ниво на ком би она била главно средство за решавања сукоба међу муслиманским земљама, укључујући у дијалог и савезнике и противнике" и „развијати узајамно поштовање међу Американцима и муслиманима широм света". „Сједињене Државе су далеко од остваривања ових препорука", кажу покровитељи овог извештаја, али су ипак похвалили ова прва путовања као почетак. Шта више додати овој потпуној понизности пред смркнутим погледом џихадиста?
И најзад, како је известила интернет верзија новина Голф Њуз, „У муслиманском свету снажно је одјекнула чињеница да је Обама у једном говору цитирао хадис[3] у коме се каже да ми као људска бића треба да следимо универзалну истину: никоме не нанети зло које не бисмо хтели да други нанесу нама". Јасно је да председник Обама има селективно памћење барем када су у питању његови ђачки дани проведени у Индонезији (у својој тамошњој школи био је заведен као муслиман) и бројни стихови из Корана који од верника изричито траже да другима наносе зло.
Да резимирам: изгледи за промену политике попуштања нису добри.
Ни по чему се не може закључити да је ово наше улизиштво уродило плодом. Нема бољег доказа да је наша политика улизиштва према исламском свету пропала него што је напад на Америку 11. септембра. Пошто смо својим непромишљеним помагањем авганистанских муџахедина – подухват у чију је мудрост и онда требало сумњати – посејали семе из кога ће касније израсти Ал Каида, ми смо увећали грешку помагањем исламских снага на Балкану. Исувише мало пажње је било поклоњено чињеници да се у коначном извештају двостраначке Комисије САД за 11. септембар често помиње Босна а у неколико наврата и Косово. Балкан је био неопходан стадијум у метастазирању Ал Каиде од изоловане групе из Хиндукуша у претећу силу која може да изврши удар на Сједињене Америчке Државе. Закључак комисије била је препорука да се појача помоћ муслиманима, уз навођење Босне и Косова као примера, не би ли ислам био импресиониран нашом добронамерношћу.
Једнострана фантазмагорија о српском злочинству и муслиманској невиности, чији су аутори владе западних држава и медији, а циљ да се нађе оправдање за интервенцију, најпре у Босни а потом и на Косову, не само да није импресионирала ислам нашом добронамерношћу, већ је и подстакла неоправдан утисак о муслиманима као жртвама. Америчка очекивања да ће ислам пријатељством узвратити на пријатељство само показује наше крајње неразумевање менталитета џихадиста. Какву су захвалност осећали Осама и његови борци за помоћ коју су пружиле Сједињене Америчке Државе антисовјетским џихадистима у Авганистану? На Балкану су Сједињене Америчке Државе само потврдиле њихово уверење да смо морално и физички слаби и да је Америку исто тако могуће победити као и Русију. Видиш, каури су тако уплашени да једни друге издају нама. Покушајте да на било ком исламском сајту нађете макар и помен муслиманске захвалности за све шта смо учинили за њих у Босни и на Косову. Уместо захвалности, на тим сајтовима заједно с текстовима о Авганистану, Кашмиру, Ираку, Чеченији, „Палестини", Минданаоу, Синкјангу, итд. наћи ћете читав низ притужби због завере Американаца, Руса, Јевреја, Индијаца, Кинеза, Филипинаца и сваког другог под капом небеском чији је циљ прогон муслимана.
С обзиром на императиве који су постали део нашег живота после 11. септембра, просто је невероватно да је наша слепа балканска политика јача од наше бриге за унутрашњу безбедност. Готово нигде у америчким медијима није објављено да су четворица од шесторице оптужених за планирање џихадског терористичког напада на Форт Дикс албански муслимани са Косова. У својим званичним изјавама Бела кућа и Стејт департмент чинили су све што су могли да прикрију њихово порекло. Помињали су да долазе из „бивше Југославије" тиме сугеришући да су у питању Срби. Још мање пажње је посвећено томе како су се оптужени нашли у Америци. Тројица су стигла илегално а четвртог је довела Клинтонова администрација као избеглицу – што је још један пример муслиманске захвалности. Чињеница је да је њихово присуство у Америци резултат делатности мреже за пружање помоћи ОВК. Тој мрежи је дозвољено да активно дела у региону Њујорка, Њу Џерсија и Пенсилваније, да сакупља финансијска средства и набавља оружје, њихов утицај на америчке политичаре да и не помињемо.
КРЕМЉ НА ПОТОМКУ[4] – Пошто је по завршетку хладног рата створен вакум у европским па чак и у глобалним догађајима, Вашингтон је брзо почео да прикупља оно што је преостало по повлачењу његовог некадашњег супарника. Често се сматра да је жеља Америке да се после хладног рата учврсти као суперсила заснована на њеном сагледавању сопствених националних интереса. То је потпуно погрешно. Идеолошки порив за глобалном хегемонијом је управо то — идеологија лишена било какве везе са националним интересима. Врло мало Американаца има стварну представу о нашем положају у светском контексту и с великом наивношћу прихвата објашњење да је наша политика заснована на одбрамбеним потребама земље. Већина Американаца нема појма да Америка држи преко четврт милиона војника у 160 земаља широм света нити да је наш војни буџет већи од збира свих осталих војних буџета у свету! Мало Американаца зна да наша влада финансира огромну мрежу наводно невладиних организација са задатком да пропагирају „демократију" – можемо ту мрежу назвати Деминтерном – док је њихов стварни задатак да уз помоћ политичких технологија доведу на власт марионетске режиме у бившем Совјетском Савезу путем такозваних „револуција у боји".
Америчка спољна политика је сконцентрисана у рукама мале клике наводних експерата. Огромна већина тих експерата је чврсто убеђена да Сједињене Државе морају да буду авангарда целог напредног човечанства, која свету доноси једину могућу доктрину просветљења. Ти експерти у главном спадају у табор „либералних интервенциониста", чланова Демократске партије, као што су потпредседник Бајден, државни секретар Хилари Клинтон и бивши државни секретар Мадлен Олбрајт, или, међу републиканцима, „нови конзервативци" као што су некадашња амбасадорка при Уједињеним нацијама покојна Џин Киркпатрик, Кондолиза Рајс и аутори ирачког рата.
Посебно интересантна је ова друга групација, односно „нови конзервативци" из Републиканске странке. Углавном се сматра да су од две најважније америчке партије републиканци они конзервативнији. Али, зар није иронично да спољну политику ове „конзервативне" партије под контролом држи становиште чији корени леже у фракцији отпалој од Комунистичке партије САД, или тачније у троцкизму? И сам руски министар спољних послова Лавров приметио је 2007. године да га америчка политика „подсећа на бољшевизам и троцкизам". Његова опаска је била ближе истини него што је могао и да слути. „Звучи парадоксално", рекао је такође г. Лавров имајући у виду амерички став према Русији, „али било је више узајамног поверења и поштовања за време хладног рата". Или, друкчије речено, људи на власти у Вашингтону данас више мрзе постсовјетску Русију, у којој се обнављају корени патриотизма и хришћанства, него што су њихови претходници мрзели комунизам. Природна последица овога је да су хришћани на Балкану, и посебно на Косову, постали нешто без чега се може.
Врло мали број Американаца – ако такви уопште постоје – зна да се главни, наводно „конзервативни" експерти за америчку спољну политику залажу за непрекидну светску револуцију. Као што је један познат и врло утицајан поборник „креативне деструкције" рекао: „Ми смо једина истински револуционарна земља на свету".
У том духу је пре више од једне деценије некадашњи високи званичник у Клинтоновој администрацији Строуб Талбот дефинисао Сједињене Америчке Државе као зачетак једне нове глобалне државе. „За следећих сто година" устврдио је он, „државност ће у садашњем смислу речи бити застарела. Све државе ће признавати само једну глобалну власт. Израз, који је уживао кратку популарност средином 20. века – 'грађанин света' – ће до краја 21. века попримити своје право значење.''
По мишљењу Клинтоновог државног секретара Мадлен Олбрајт, Сједињене Америчке Државе су обдарене посебном мудрошћу која им омогућава да се служе силом ради општег добра: „Ако морамо да употребимо силу, то је зато што смо Америка. Ми смо једина незаменљива нација. Ми стојимо усправно, гледамо у будућност и видимо даље него друге земље..."
Ово може чак да значи и прекрајање саме стварности. Један познати новинар испричао је како му је неки виши саветник председника Буша 2002. године рекао нешто што он у првом тренутку није у потпуности схватио:
Саветник је рекао да људи као што сам ја живе „у заједници заснованој на стварности" и дефинисао је те људе као оне који „верују да се до решења долази кроз пажљиво проучавање видљиве стварности". Климао сам главом и прошапутао нешто о принципима просвећености и емпиризму. Грубо ме је прекинуо. „Свет више не функционише тако", продужио је. „Ми смо сада империја, и кад деламо, ми стварамо сопствену стварност. И док ви проучавате – наравно, ви ћете је проучавати пажљиво – ту нову стварност, ми ћемо опет делати стварајући нове стварности, које ћете такође моћи да проучавате. Тако ће се коцкице сложити. Ми смо делатници, ми смо ствараоци историје а ви, сви ви ћете само проучавати оно што ми радимо."
На оваквом размишљању, ако се то може звати размишљањем, заснован је амерички порив за глобалном доминацијом. А такво размишљање је потпуно неамеричко. Упоредите горње цитате са речима Џорџа Вашингтона којима опомиње Америку да очува своју срећну удаљеност од послова других земаља и да не улази у наводне савезе – као што је НАТО – који не служе нашим интересима: „Зашто се одрећи предности које нам пружа наш тако посебан положај? Зашто напустити своју земљу да бисмо крочили на туђу? Наша права политика лежи у томе да се држимо далеко од трајних савеза са било којом страном земљом..."
Пророчанске су и речи шестог председника Сједињених Америчких Држава Џона Квинсија Адамса који изгледа да је предвидео наш данашњи порив за светском империјом. Пре два века он је са одобравањем приметио да је Америка одбила да се меша у туђе послове чак кад су била у питању начела за које се она залаже."
„Где год да се вије барјак слободе и Независности, где год да се он буде вијорио, тамо ће бити њено срце, њен благослов и молитве. Али Америка неће ићи ван граница своје земље у потрази за аждајама које треба убити. Америка свима жели слободу и независност али ће бити поборник и бранилац само своје слободе и своје независности... Она добро зна да ће се, ако једном дигне заставу која није њена... променити основне максиме њене политике и слобода ће се претворити у силу.... Она би могла постати диктаторком света. Не би више владала својим сопственим духом. Америка је славна не влашћу већ слободом".
Ова упозорења Вашингтона и Адамса одражавају права америчка начела која је наша данашња елита тако грубо изопачила. И тиме је спречила да се васпостави нормалан политички поредак на међународном нивоу и изневерила је добробит америчког народа у циљу ширења свог идеолошког делиријума. Сви показатељи, од америчког империјалистичког захвата у Ираку и Авганистану (где нисмо ништа научили из руског искуства и где Обама изгледа намерава да понови све до последњег бедног детаља) до све већег погоршања економског стања, у ствари говоре да је порив за светском доминацијом Америку скупо коштао.
Можемо ли се надати да ће грозница ускоро почети да попушта? Тешко је веровати да ће још потрајати с обзиром на пропадање материјалне базе америчког финансијског и економског система. Без обзира на прекомерну гордост и идеолошко лудило који карактеришу вашингтонски порив за доминацијом, догађаји се неумитно крећу у правцу потпуног неуспеха овог програма. Идеолози у Вашингтону још нису свесни тога, али ће их околности натерати да се освесте.
***
Нема сумње да ће, хтео не хтео, Вашингтон ускоро морати да се одрекне својих империјалних амбиција. Питање је само када и како ће до тога доћи, и колико ће коштати повратак на нормалу. И какву ће пустош оставити за собом.
На крају, када плима глобалне империје почне да се повлачи сви ћемо морати да удвостручимо напоре да бисмо спречили да Косово буде последња крхотина коју ће вода понети са собом. Потпуни одговор на питање „зашто Косово" можда никада нећемо добити. Али одговор на питање „шта морамо ми сви учинити око Косова" сасвим је јасан.
[1] Џејмс Џaтрaс је Директор Америчког савета за Косово са седиштем у Вашингтону (www.savekosovo.org).
[2] Одсек за безбедност отаџбине, је нова установа, тј. основана је после 11. Септембра и првобитно је названа просто Безбедност отаџбине по угледу на Националну безбедност (National Security). Али за разлику од Националне Безбедности нова установа убрзо после оснивања добија проширен назив Департмент безбедности отаџбине (Department of Homeland Security) да би се указало на њен велики значај у структури државне администрације. Међутим, као ни Национална безбедност, овај орган није „департмент" у смислу Стејт департмента, односно нема статус министарства: ни један ни други орган није смештен у посебној згради, њихове канцеларије се налазе у Белој Кући; оба органа се састоје само од групе експерата и њихови шефови имају титулу Саветника. Значајан је исто тако и избор речи „отаџбина" (homeland" у њеном називу. – Пр. прев.
[3] Хадис је збирка предања о Мухамедовим изрекама и делима а може да се односи и на поједину изреку, односно дело, из Хадиса. (- Прим. прев.)
[4] Река на којој лежи Вашингтон
Издавачи
БАЛКАНОЛОШКУ ФОНДАЦИЈУ „ЛОРД БАЈРОН" основао је покојни сер Алфред Шерман 1994. године као непристрасан истраживачки центар за изучавање Балканског полуострва у његовој свеукупности. Истраживачки рад, публикације и конференције ове фондације имају за циљ да исправе постојећи смер јавног коментарисања, систематски склоног да не разуме стварне догађаје и да, уместо тога, ствара пропагандистичке верзије балканских несугласица. Фондацијa омогућава разговоре и наступе оним стручњацима и коментаторима који желе да искажу и потврде свој независан и објективан став. Фондација носи име великог западног песника који је дао живот у борби за ослобођење православних хришћанских народа од муслиманског јарма. Избор овог имена одражава веру у стварно јединство наше цивилизације, из које се православни народи не могу искључити будући њеним неотуђивим и суштинским саставним делом. Фондација „Лорд Бајрон" заступа уверење да се борба за толеранцију у невољама погођеним подручјима не може заснивати на погрешном представљању чињеница, неозбиљности и неистинама које, чешће него што је то дозвољено, карактеришу данашњу политику западних земаља у овом региону.
АМЕРИЧКИ САВЕТ ЗА КОСОВО је америчка невладина организација чији је циљ да шири боље разумевање српске покрајине Косово и за изузетну важност коју будућност покрајине има за Америку. Мисија Савета је да тачне информације и анализе косовског питања учини доступним званичницима Беле куће и Конгреса, трустовима мозгова, медијима, невладиним организацијама, верским и заступничким организацијама, као и јавности уопште. Савет верује да је преиспитивање косовског питања могуће и да ће до њега доћи ако се америчкој влади и америчкој јавности предоче тачне информације и анализе из којих ће се јасно видети шта је угрожено на Косову и зашто креатори америчке политике треба да одбаце опцију косовске независности.
Амерички савет за Косово делује у саставу Јавног заступништва Сквајер Сандерс (Squire Sanders Public Advocacy, LLC) и Групе за глобалне стратешке комуникације (Global Strategic Communications Group), регистрованих представника Српског националног већа Косова и Метохије. Додатне информације могу се добити од Одељења за регистрацију страних представника при америчком Министарству правде у Вашингтону.
Прес одељење Епархије рашко-призренске
___________________________________________________________
Ви сте пријављени на мејлинг листу Епархије рашко-призренске, www.eparhija-prizren.com...
