Емил Влајки - Боже правде

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Боже правде

 

Емил Влајки

уторак, 16. јун 2009.

(Отворено писмо Чарлсу Инглишу, амбасадору САД у БиХ; Нови Репортер, 10. 6. 2009) Господине Инглиш, обраћам се Вама, пошто сматрам да су САД главни политички чинилац на Балкану. Прво бих рекао неколико ријечи о себи пошто би се овај мој допис могао схватити као „српско-националистички". Нисам Србин. По оцу сам Хрват, а по мајци Јеврејин. Одрастао сам у католичком Сплиту и по идеологији сам нека врст ранокршћанског утописте и поборник друштва заснованог на праведности, толеранцији, те грађанским слободама и правима. С обзиром на то да сам, након докторских студија у Француској, наставио живјети у мултикултурној средини, Сарајеву, за мене су сви са којима сам живио дио мене. Сваки напад на било ког од тих етноса је и напад на мој идентитет, те се ја као интелектуалац не могу оглушити о неправде које се чине било ком од мојих народа. Истражујући код нас посљедњи рат, видио сам да је у посљедњих деценију и пол, и то првенствено на Западу, демонизиран читав један народ, српски народ, на начин на који се то стољећима радило са Јеврејима. Толико о мени. У САД се, у овом часу, одиграва друга америчка револуција. За предсједника је изабрана изузетна личност Барак Обама. Он настоји да исправи све оно погрешно што је карактеризирало његову земљу у посљедњих пар деценија, како на унутрашњем, тако и на вањском плану. Ради то на начин који изазива поштовање. Посебно је запажен његов наступ према исламском свијету који није несензибилан на радикалност, дубину и добру вољу Обаме да се неспоразуми тих двију цивилизација: америчке и исламске, постепено превазиђу. Отворено признање да је у вањској политици САД било крупних погрешака велика је нада и за Србе. Срби су слободарски народ. То потврђује њихова вишестољетна борба против Турака, борба против многоструко јаче Аустроугарске, масовно учешће Срба, скупа са другим југославенским народима, у антифашистичкој коалицији. Поред свега, сама Србија је два стољећа стара демократска држава. Додајмо и то да оно што међународна заједница сада тражи: либерализацију односа, да су то Срби већ постигли прије 40 година када је Тито онемогућио у Србији ту тенденцију. И одмах да кажем. И код Срба има нељуди као и код свих других народа. Живио сам у опкољеном Сарајеву девет мјесеци (до 1993) и видио сам да су неки Срби, често безразложно, пуцали на тај град проузрокујући тешке људске жртве и огромну материјалну штету; такви су по мом мишљењу ратни злочинци и њих треба да стигне правда. Али сам исто тако видио и масакр ненаоружаних војника у Добровољачкој улици, који је извршила муслиманска милиција. Затим, др Зоран Станковић, службени патолог Хашког трибунала, показивао ми је ужасне снимке дијелова стотина тијела српских цивила из Сарајева, извађених из Казана, дубоких јама поред Сарајева. Неоспорно је, такођер, да су Муслимани (Бошњаци) били, по људским губицима од 1992. до 1995., највеће жртве. Хрвати и Муслимани починили су тешке међусобне злочине, а Хрвати су у „Бљеску" и „Олуји" извршили прави етноцид над Србима. Коначно, 50 посто Хрвата отишло је из БиХ, у Федерацији живи свега четири посто Срба од оних који су живјели прије рата, а из РС су протјеривани Хрвати и Муслимани. Више стотина логора за затворенике подигле су све три стране у конфликту. Другим ријечима, није било никаквог разлога да се за злочине оптужи само једна страна, а да друге двије стране испадну јагањци божји. Али се управо то десило. Срби су према досадашњим пресудама разних трибунала осуђени на око 1.000 година затвора, Хрвати на око 170, а Муслимани – Бошњаци на око 40! А за то је, поред осталога, заслужна и америчка политика: - САД су прве признале новостворену државу БиХ, која је настала неуставним прегласавањем двају народа над трећим, српским, што је био прави злочин с обзиром на мултиетничност БиХ друштва; - Западни медији којима доминирају САД оцрнили су једино Србе за почињене злочине, иако се касније установило да су многи од њих измишљени или, у најмању руку, спорни; - САД су прекршиле ембарго УН и унилатерално наоружавали Муслимане за вријеме конфликта; - САД су, након Дејтона, битно утјецале на то да се највећи дио међународне помоћи усмјери према муслиманско-хрватској федерацији и да се у том погледу запостави РС. Посебно су Срби, као народ, морално страдали, у свјетским размјерима, у случају Сребренице гдје је један тежак злочин проглашен геноцидом. На страну то што је око Сребренице више од тисућу српских цивила у спаљеним српским селима, од 1992. до 1995. страдало од Армије БиХ. Не желим улазити ни у полемику о броју од 8.000 несталих, наводно или стварно хладнокрвно побијених Муслимана у јулу 1995. Али, ако је то и точно, мене као човјека чији је дио породице по мајчиној линији страдао у концентрационим логорима, вријеђа изједначавање тог злочина са геноцидом. - Прво, геноцид је, на примјер, оно што се десило у Турској, Руанди и у Еуропи од 1939. до 1945; - Друго, у геноциду се неселективно сви убијају; - Треће, да су нацисти имали такву концепцију геноцида гдје се убијају само мушкарци, од шест милијуна побијених Јевреја остало би, након рата, барем четири милијуна јеврејских жене, дјеце и стараца у животу; - Четврто, чак и тамо гдје су извршени истински геноциди, на примјер, од стране Турске над Арменима, или од стране хитлеровске Њемачке над Јеврејима, нитко не сматра да су Турска и Њемачка геноцидне творевине и да их треба укинути, а то се настоји урадити, и управо на тој основи, са РС; - Пето, Америка, која је велики пријатељ Турске, не би ваљда пристала да буде пријатељ једне геноцидне земље? Исто тако, исламски религијски кругови у БиХ тврде „да је Турска духовна мајка Бошњака"; није ваљда да они мисле да им је „духовна мајка" геноцидна? Међународна заједница у којој Ви доминирате, учинила је грубу погрешку према Србима у БиХ, прогласивши их фактички геноциднима и бацивши задуго љагу на тај испаћени народ. Јер, коначно, Срби су у овом конфликту најгоре прошли са око милијун избјеглица истјераних из Хрватске, појединих дијелова БиХ и Космета. А за узврат, неки од Ваших политичара су за Србе тражили оснивање концентрационих логора нацистичког типа! И сада, по лошој инерцији, Ви настојите да Србима у БиХ укинете ентитетску аутохтоност. За узврат им нудите вишедеценијско примицање Еуропи и блиско успостављање визних олакшица. Знате, овдје има 35 посто незапослених, а 20 посто оних који раде не примају годинама никакав доходак. Другим ријечима, више од 50 посто људи нема ни за карту за аутобус до оближњег мјеста. Нормално је што у таквој ситуацији цвјетају криминал и корупција. Процват привреде и социјалне сигурности у БиХ помео би националистичку реторику. Дакле, оно што свима нама треба у БиХ стране су инвестиције и кредити за развој домаће привреде, а Ви можете за БиХ урадити оно што сте, на примјер, урадили за Јужну Кореју и Јапан. И немојте ми рећи да се са садашњим ентитетским подјелама не може у Еуропу. Вашој земљи било је потребно више од сто година да би централна власт постала јача од власти појединих држава. Затим, примјери Белгије и Шпањолске, гдје су „ентитетске подјеле" далеко израженије него у БиХ, показују да Еуропа може бити састављена и од таквих, посве функционалних држава. Понављам, Обамина интенција преиспитивања америчке вањске политике велика је нада за Србе. Ако тај вал захвати америчко-српске односе, ја сам спреман као интелектуалац да Вам пружим сву потребну помоћ за добробит свих у БиХ. У нади да сте ме исправно схватили, хвала Вам на пажњи.

 

Пристигли коментари (41)

 

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/boze-pravde.html

Vlajki Emil - Dodikov rubikon

DODIKOVA OSTAVKA

 

Piše Emil Vlajki

 

 

  Čovjek je od pamtivjeka bio u kušnji da li da ima s đavlom posla ili ne. U Geteovskoj, faustovskoj, moralističkoj verziji, čovjek je iskonski dobar, bude trenutačno privučen, korumpiran vragom, ali se od toga otrgne i ponovno postaje dobar. Kod Stivensona, u čovjeku obitavaju moralna osoba i đavol. Kada doktor Hajd bude prevladan đavlom, mister Đekilom, povratka više nema. Kod Bulgakova, u Majstoru i Margariti, satana se poigrava s ljudima, te ljudska nakana da se od đavla može profitirati, ostaje čista iluzija.

 

   Ono što pisci koji su se bavili problemom odnosa čovjeka i đavla nisu shvatili, to je da je vragu također potrebno da sebi osigura (obilnu) egzistenciju i da mu je to jedino moguće eksploatirajući čovjeka, ljude, narode. Globalizacija je učinila da se eksploatacija ljudi vrši na svjetskom nivou. Vrhovni satana, SAD, na čelu zapadnog đavolskog korpusa, korumpirao je najveći dio elita zemalja u razvoju i tako osigurao svjetsku dominaciju. On sam, sa 5% svjetskog stanovništva troši 30% svega onoga što se u svijetu za godinu dana proizvede. Takvu pljačku ne bi mogao sprovesti jedino silom da nije napravio takav sistem korupcije koji se oslanja na sve ljudske slabosti koje su mnogi autori isticali pišući o odnosima čovjek-đavol.

   Svjetski đavolski sistem izgleda ovako. Na čelu su SAD. Niži, vladajući rang, sastavljen je od zapadnih zemalja. Političke i intelektualne elite zemalja u (lošem) razvoju su korumpirane i u službi su svojih gospodara. One uživaju mnoge pogodnosti, a dozvoljeno im je i da pljačkaju vlastiti narod. Čitava pučanstva u tim zemljama žive na rubu egzistencije ili pak umiru od gladi. Za gospodare svijeta je važno da su marionetske ekipe nerazvijenih zemalja što korumpiranije i što više ogrezle u zločinu jer ih tako lakše mogu ucjenjivati i kontrolorati. Povrh svega, glavni satana sa svojom zapadnom „konjicom" trudi se da  Nerazvijene iscijepa na što veći broj banana-drzava koje će, s obzirom na sičušnost i na „parlamentarnu demokraciju" gdje vlada rat svih protiv sviju, izgubiti svaku ekonomsku samostalnost.

   Na bivšem jugo prostoru, vrhovni je satana u svemu uspio. Šest banana-državica već su skoro dva desetljeća u dubokoj ekonomskoj krizi, sa ogromnom spoljnom prezaduženošću, sa nelikvidnošću većine preduzeća, sa dvostruko većim uvozom od izvoza, porastom javne potrošnje, poplavom tajkuna, sa korupcijom i organiziranim kriminalom, sa nezaposlenošću od preko 30%, sa spregom dijelova političkih vrhova, mafije i dijelova „međunarodne zajednice, i slično. Ekonomski nemoćne, sve više zapadaju u ralje međunarodnog kapitala i svjetskih, ucjenjivačkih monetarnih institucija kojima upravljaju SAD i koje nameću sve teže uvjete privređivanja što se nerijetko završava bankrotom takvih novih „mini-demokracija". Evo kako je „Washington Times" opisao djelovanje jedne marionetske vlade povodom nedavne ostavke hrvatskog premijera Ive Sanadera:

   „On i hadezeova elita opljačkali su državna sredstva, obogatili se mutnim privatizacijskim dugovima, pronevjerom iz budžeta i podmićivanjem. HDZ u bankama u Austriji ima više 80 tajnih računa na kojima krije 500 milijuna dolara ukradenog novca. Za vrijeme svoje vladavine Sanader je sakupio ogromno bogatstvo koje uključuje ilegalnostečene nekretnine, raskošnu vilu i luksuznu kolekciju satova koja vrijedi više od 200 000 dolara. Korupcija je hrvatske građane koštala najmanje jednu milijardu dolara."

  

   Ova ocijena liči na one koje inače donosi tjednik „Stav" o miloradu Dodiku na krajnje neukusan način gubeći tako svaki kredibilitet. Točno je, međutim, da BiH, a time i RS, spada među najkorumpiranije zemlje na svijetu i da se može okarakterizirati kao razbojnička država. U toj umjetnoj tvorevini gdje svatko svakoga mrzi i gdje se vremenom ta mržnja samo povećava, nema značajnijeg političara koji nije pod nekom optužbom za zločinaštvo i korupciju. To što se nikom ništa ne događa, samo je potvrda politike Velikog Satane koji je, dok mu je trebalo, podržavao najstrašnije diktatore i zločince u svijetu dok mu je trebalo, na primjer Batistu, Markosa, Pinočea, Valdhajma itd. Ovdje se jednostavno radi o sindromu Đukanović koji, što ga više optužuju i usprkos jačini dokaza o njegovoj krijumčarskoj aktivnosti, jače zasijeda u stolici.

   Možda Dodik, za koga još ništa nije dokazano, doživi istu ugodnu sudbinu. Što bilo da bilo, primjetno je kako mu se optužnica stegla oko vrata i kako ga sve više davi. Indikacija za to ima i previše. U nizu situacija, Dodik je davao radikalne izjave koje bi sutradan jednako radikalno demantirao. Sjetimo se njegovog suprotstavljanja Lajčaku povodom funkcioniranja BiH sistema kada je „odlučno" odbijao pravnu interpretaciju Lajčakovih zahtijeva, tražeći pismenu promjenu odgovarajućeg teksta da bi nakon kraćeg vremena prihvatio meritornu pravnu interpretaciju. Ili Kada je izjavljivao da nikada neće primiti Holbruka, tog srbomrsca, koji je bio u posjeti BiH, da bi ga sutradan primio. Najnovija je bila ona o povlačenju srpskih vojnika u okviru NATO vježbi u Gruziji kako se ne bi kvarili odnosi sa Rusima, da bi nakon toga istakao neophodnost BiH angažmana u NATO-u. Dakle, svaki put „prekrdaši", „međunarodna zajednica" ga udari po prstima govoreći: „Pazi što radiš, jer ćemo ti, koliko sutra, poslati SIPU da te uhapsi."

   Sve u svemu, ne ulazeći u meritum stvari, u Dodikovu krivicu, breme koje nosi onemogućuje mu bilo kakvo istinsko funkcioniranje, pa bilo dobro za narod da jedan takav političar podnese ostavku. Dodik to, naravno ne može uraditi. Kao političar na funkciji uvijek može tvrditi kako je podignuta optužnica protiv njega političke (politikantske) naravi. I ona to jest, što ne znači da navodi optužnice možda nisu i točni. S druge strane, kao običan građanin, Dodik ne uživa više nikakvu zaštitu.

   I na kraju jedna „sitnica". Zbog predstojeće vježbe sa NATO-om koja će se u jesen održati u Banjaluci, naređeno je uklanjanje spomen-ploča srpskim borcima nastradalim u toku rata 1992-1995. godine koji su živote dali za ovu Republiku. Na ovakvu sramotu Dodik šuti i time, još jednom, pada u vodu sva njegova retorika o očuvanju Republike Srpske, a jasno govori o njegovom sadašnjem položaju, a i o njegovom budućem ponašanju prilikom predstojećih ustavnih promjena.

 

Vlajki Emil

 

Сребреница – 1995: геноцид или подвала

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

Сребреница – 1995: геноцид или подвала са далекосежним последицама

Догађаји у Сребреници од пре четрнаест година, без обзира на њихову проглашену „општепознатост", и даље остају један од основних митова савремене балканске историје. Према званичној верзији, 11. јула 1995. године армија босанских Срба побила је 8 хиљада цивилних лица муслиманске националности. Сама реч „Сребреница" постала је заједничка именица и користи се у западним медијима као симбол „зверске суровости Срба", симбол геноцида.

Међутим, реална збивања, која су се догодила у том малом босанском градићу, апослутно не одговарају оној слици какву сликају медији, и већини чињеница које су, тобоже, „званично утврђене" и правно верификоване у међународним судовима.

Шта се из медија сазнало о догађајима од пре 14 година? „Убијено је најмање 8372 дечака, мушкараца и стараца" (Сајт „Сребреница-Геноцид". Април 2009.). „Армија босанских Срба је под руководством Радована Караџића и Ратка Младића у јулу 1995. године извршила геноцид над више од 8 хиљада муслиманских дечака и мушкараца" (Званични сајт ОУН. Јули 2008.). У својим мемоарима бивши главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте упорно наводи бројку од „око 8 хиљада убијених муслиманским мушкараца и дечака" сваки пут када помиње реч „Сребреница".¹

Колико ове бројке одговарају стварном стању? Ако погледамо реалне материјале, предочене на судским процесима у Међународном трибуналу за бившу Југославију, а не податке објављене у медијима, испоставиће се да нема никаквих митских осам хиљада. Просто, Хашки трибунал је убројао у убијене не само оне чија су тела пронађена у гробницама (око 2 хиљаде – и то на сасвим различитим местима у целој сребреничкој општини), него и нестале без вести (око 5 хиљада).

Сем тога, сва пронађена тела у гробницама означена су као тела цивилних лица. Има ли доказа за то? Такође нема. Просто, Хашки трибунал је као доказ прихватио сведочења сведока тужилаштва, који је изјавио да су „највероватније то била цивилна лица". Такав ниво доказа говори сам за себе. Остаје загонетка камо су се денули сви бошњаци који су погинули за време војних сукоба у рату који су сами започели? Трибунал је то стидљиво прећутао, имајући у виду другу за њега неповољну чињеницу – гробнице тобоже цивилних лица откривене су управо на местима ратних сукоба армије Републике Српске и Босне. Према томе, никакви судски докази о погибији 8 хиљада цивилних лица Међународни трибунал за бившу Југославију није предочио, па ма колико се често и чак безобразно дата бројка понављала у медијима и одлукама самог трибунала.

Сада о геноциду. Да ли је Међународни трибунал за бившу Југославију доказао чињеницу геноцида независно од тога колико је било погинулих – две хиљаде бораца или осам хиљада цивила? Такође није.

Процеси везани за Сребреницу по бројности заузимају централно место у раду Међународног трибунала за бившу Југославију. По овој оптужници одржано је осам засебних процеса против 16 лица – Д.Ердемовића, Р.Крстића, Д.Обреновића, В.Благојевића и Д. Јокића, М.Николића и других. Оптужница против Слободана Милошевића такође је садржала одредницу „геноцид у Сребреници". Те процесе условно би смо могли поделити на две групе, полазећи од става оптужених: они из прве групе покушавали су доказати своју невиност, а другу групу чинила су лица која су у замену за обећану „благонаклоност" суда признала своју кривицу и без одржавања судског процеса.

То је и главни и принципијелни моменат! Сви први процеси о Сребреници у Међународном трибуналу за бившу Југославију били су утемељени на дилу низа оптужених са тужилаштвом без одржавања судског процеса! Дакле, ,b>сва сведочења, којима је требало да се „докаже" тај геноцид, сачинило је тужилаштво трибунала, а оптужени су их само потписали.Истина, нису потписали „просто онако", већ у замену за скидање оптужнице за геноцид против њих самих!

Централно место у историји Међународног трибунала за бившу Југославију и његових сребреничких предмета заузима случај Д.Ердемовића. Чинило се да тај случај нипошто не може постати централни, јер је Ердемовић био обични војник, а Хашки трибунал је сагалсно сопственом статуту, формиран ради кажњавања не свих криваца, већ лица која су главни одговорни. Међутим, случај управо тог обичног војника био је кључни за целокупни потоњи рад Хашког трибунала.

У новембру 1996. године трибунал је осудио Ердемовића на 10 година затвора, али је Ердемовић уложио жалбу и казна му је смањена на пет година. Реално је Ердемовић одлежао у затвору нешто дуже од три године и пуштен пре истека рока одлуком америчког председника Међународног трибунала за бившу Југославију 2000. године. Он се повремено појављује у Хагу као заштићени сведок (њему је урађена пластична операција и његово лице сада не показују) на свим процесима који се односе на такозвани геноцид над босанским муслиманима.

Најелементарније упоређивање чињеница показује, да Ердемовић мења изјаве, лаже. Међутим, суд све прихвата за истину, јер му није у интересу да васпостави ланац догађаја у Сребреници већ обрнуто, да учини тако како истину нико не би сазнао. Невероватно је, али трибунал не само да није подигао оптужнице против других учесника инкриминисаног масовног убиства, на које је указао Ердемовић, већ је пристао да пуковник П.Салапура, командир диверзантског одреда у коме је служио Ердемовић, буде сведок тужилаштва у Међународном трибуналу.²

Сведочење Ердемовића уграђено је у основу свих других процеса у вези са Сребреницом, укључујући и главни, у коме су догађаји у Сребреници званично проглашени „геноцидом" – процес против генерала армије РС Р.Крстића. Као помоћ бившем војнику тужилаштво је успело да добије признање кривице без судског процеса још од неколицине оптужених.

Главну битку против лажи у Сребреници водио је председник Слободан Милошевић. У својој књизи „Свет и казна" бивши портпарол Хашког трибунала Ф.Хартман пише, да се главни тужилац у процесу Милошевићу Џ.Најс до последњег тренутка противио укључивању оптужбе за геноцид у Сребреници у оптужницу против преседника Југославије. Аутор књиге не наводи убедљива објашњења за ту чињеницу, имајући обзира према тешком бремену свог шефа Карле дел Понте, која је била принуђена да се бори не само против балканских злочинаца, него чак и против сопственог персонала на челу са Најсом. Ако и поверујемо у причу коју је испричала Хартман, морали би смо признати да се тужилац Најс показао паметнијим од дел Понтове. И заиста, доказа кривице Милошевића за догађаје у Сребреници није било, али након укључивања те тачке у оптужницу против њега целокупна концепција „Сребренице" у Међународном трибуналу могла је да се сруши за трен. Што се на крају крајева и догодило. Слободан Милошевић је срушио сва сведочења Ердемовића, а то значи да је срушио и целокупни рад трибунала у шест других процеса.

Слично Милошевићу, нису се сви оптужени за сребреничке догађаје предали без борбе. Низ војника армије Републике Српске покушавало је да изнесе истину о тим догађајима, али због не хтења да признају своју кривицу њих су казнили максимално сурово: генерал Р.Крстић је осуђен на 46 година затвора, В.Благојевић – на 18 година, М.Трбића су изручили „победницима" – вратили га у руке непријатеља у Босни и Херцеговини.

Међутим, тема Сребренице у Међународном трибуналу нипошто није затворена. Сада се води процес одједном против деветорице војних старешина РС (процес В.Поповићу и другима). Данас се оптужба за Сребреницу разматра у предмету против бившег начелника Генералштаба ЈНА М.Перишића. 1995. године Перишић је био на вишој војној функцији од генерала Р.Младића. Додуше, заузимао ју је он у сасвим другој држави, али за Међународни трибунал то нема значаја – још у првом свом предмету (Душко Тадић) 1996. године Међународни трибунал је „одлучио" да се армија босанских Срба налазила под контролом Југославије (начелник генералштаба био је Перишић). У најскорије време почеће судски процес против првог помоћника Ратка Младића, генерала З.Толимира.

Наравно, „главни" процес за Сребреницу тек предстоји. То је процес против председника Републике Српске Радована Караџића. Пре неколико месеци, одслужујући казну у шведском затвору, умро је главни сведок против њега – неки Мирослав Дероњић. Он је, међутим, успео да сведочи у низу других процеса, па и у процесу против Слободана Милошевића. Он је тврдио да му је Р.Караџић, тобоже, изјавио како после заузимања Сребренице „сви (бошњаци) треба да буду побијени". Уосталом, Дероњићева смрт у суштини иде на руку Хашком трибуналу. Ствар је у томе што је у пракси Међународног трибунала прихватање сведочења умрлих сведока ствар која се одавно практикује. А да оповргне то сведочење оптуженом је кудикамо сложеније, јер сведок не може бити подвргнут унакрсном испитивању.

Треба истаћи да је Међународни трибунал за бившу Југославију, заправо, већ прогласио Караџића кривим за геноцид у Сребреници. Ствар је у томе што је у вези са непостојањем реалних доказа кривице сваког оптуженог Хашки трбунал смислио као правну норму теорију „удруженог злочина", према коме се кривица човека одређује не толико по његовом личном чињењу, колико самом чињеницом учешћа у заједничком чињењу. Трибунал је већ казнио са неколико векова тамновања низ оптужених управо на основу њиховог учешћа у „заједничком злочиначком подухвату". Али ко је те радње организовао и ко њима руководио трибунал ни до данас није одредио. Командант корпуса армије РС генерал Р. Крстић осуђен је због „пружања помоћи у извршењу геноцида" А коме је он конкретно помагао, то није речено. В. Благојевића су осудили за „саучествовање у завери за извршење геноцида", али са ким је он „саучествовао" суд такође није установио. Остала су једино још два учесника тих „зеједничких злочиначких подухвата", који још нису приступили суду – Радован Караџић и Ратко Младић. Међународни трибунал просто НЕ може а да их НЕ осуди – у противном ће се срушити све претходно изречене пресуде!

Важно је истаћи да се процеси за „геноцид" у Сребреници одвијају и у другим међународним и националним судовима. Наравно, у првом реду у самој Босни, где је формирано специјално судско веће за ратне злочине. На први поглед, то веће је унутрашњи државни суд. Али није тако.У реалности, дати суд Босне састоји се напола од страних судија (који се свечано називају „међународним"). Прва пресуда за геноцид у Сребреници изречена је 2008. године (процес Ступару и другима), према којој је седморо оптужених проглашено кривим и осуђено од 38 до 42 године затвора, док су четворица ослобођена.

Карактеристично је да је низ осуђених и овде признало своју кривицу без одржавања судског процеса. То је веома чудно. Јер, чинило се, где би ако не у Босни било потребно утврђивање истине, а не само осуда оптужених. Међутим, није тако. Све се одвијало по класичној схеми: за признање кривице без одржавања судског процеса оптуженом за геноцид („злочин против човечности") В.Тодоровићу изречена је казна у виду лишавања слободе у трајању од...6 година.

Још два значајна предмета у вези са Сребреницом, која су разматрана у националним судовима су предмет против владе Холандије и против ОУН који су, према тврђењу подносилаца тужбе, одговорни за „нечињење" својих војника (познатог „холандског батаљона") у подручју Сребренице. Међутим, хашки рејонски суд одбио је обе оптужнице уз образложење да је холандски батаљон био део снага, које су вршиле мировне операције ОУН, па тако суд нема јурисдикцију за решавање по тим оптужницама.

Засебни је процес „Босна и Херцеговина против Србије" у главном судском органу ОУН – Међународном суду. У фебруару 2007. године Међународни суд ОУН је донео одлуку по предмету кривице Београда за извршење геноцида, одлучивши да Србија није испоштовала одреднице Конвенције о забрани злочина геноцида управо у вези са догађајима у Сребреници. По ком основу је Међународни суд ОУН признао саму чињеницу постојања геноцида у Сребреници? Полазећи од тих истих одлука Међународног трибунала за бившу Југославију! Главни судски орган ОУН није сам извршио никакву анализу.

Дакле, је ли било геноцида у Сребреници?

За све оне који су иоле упућени у догађаје крвавог босанског конфликта, одговор је очигледан: да. Али то нипошто није онај „геноцид", о коме чињенице фигурирају у Међународном трибуналу за бившу Југославију, о коме говоре званичне власти Босне и високе иностране делегације, које већ коју годину долазе на обележавање годишњица „геноцида". Узгред речено, састав тих делегација је индикативан: шеф Светске банке П.Вулфенсон, генерални секретар НАТО Х.Солана, саудијски и други блискоисточни принчеви. Кога оплакује та господа 11. јула? Питање нипошто није реторичко, нарочито ако се има у виду да та компанија веома репрезентује оне који су исфинансирали крвави рат у Босни.

А прави геноцид у Сребреници – геноцид над Србима – заборављен је. Он је просто-напросто избрисан из историје. Тај акт брисања верификован је одлукама међународног трибунала. Набрајајући главне одлуке Међународног трибунала за бившу Југославију о Сребреници, треба навести и још једну. Процес Насеру Орићу, човеку који се за време рата у Босни истицао посебном суровошћу. На његовој савести су хиљаде убијених Срба, које су Орићеве банде клале или одсецале им главе. Али, без обзира на постојање необоривих доказа, Орића је Хашки трибунал ослободио, па чак за главне злочине против њега није ни подигнута оптужница!

Истини о реалним догађајима у Сребреници и њиховој улози у историји југословенског конфликта и у светској историји тек предстоји да пробија пут. Биће то трновит пут. У низу земаља Европе већ су усвојени закони, којима се узтврђује кривична одговорност за покушаје негирања „случајева геноцида", које су као такве означили међународни судови...

______________________

¹ Дел Понте К. Лов. Ја и ратни злочинци. М. Ексмо. 2008. С. 513, 527, 561.

²Види књигу: G.Civikov, «Srebrenica. Der Kronzeuge» (Promedia, Verlagsgesellschaft, Wein. 2009). Коришћени су такође материјали који се садрже у излагању овог аутора на међународној конференцији „Рад Међународног тринбунала за бившу Југославију: садржина, резултати, ефикасност", одржаној у Руској академији наука 22 – 23. априла 2009. године.

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2316

Branko Dragaš - G 192

G 192

 

Autor Branko Dragaš

Monday, 13 July 2009

Otpočeo je drugi talas svetske ekonomske krize. Krize koja narasta decenijama i koja preti potpuno da razori svetske finansije. Ozbiljno moramo da se zabrinemo za sudbinu svetske ekonomije, jer samozvani nadrilekari, nestručni i neodgovorni, pohlepni i bahati, pokušavaju da ozdrave teško obolelog pacijenta tako što ga leče pogrešnim lekovima. Štampanjem dolara i evra bez pokrića se ne može izlečiti teško obolela svetska ekonomija. Taj recept nije uspeo ni Miloševiću, pa neće uspeti ni Baraku Obami, kome popularnost sve više pada, jer se ta politička holivudska kič reklama o novoj politici razbila u paramparčad pred surovom činjenicom da su automobilski giganti, ponos i uzdanica SAD, otišli u bankrot. Nema nove ekonomske politike. Nastavlja se ista politika njegovih neuspešnih prethodnika. Barak Obama je nova politička obmana. To je porazna istina koju počinju da shvataju američki birači. Mnogo su ozbiljna i teška vremena da se narcisoidnim političkim manekenima, napuderisanim glumcima u reklamnim spotovima, folirantima i skorojevićima tipa Baraka Obame, Sarkozija, Berluskonija, Brauna, Baroza, Sanadera ili Tadića prepusti da upravljaju ne samo državom nego i ekonomijom sveta. Ova kriza je mnogo opasna i moramo se ozbiljno pozabaviti njome. Ozbiljni ljudi moraju da se uhvate u koštac sa ozbiljnom krizom. Upravljači sveta su jasno pokazali da nemaju rešenja za izlazak iz krize. Niko ne zna šta treba da se radi. To se jasno videlo na sastancima G-8, G-20 i u Davosu. Osim što suludo štampaju dolare i evre bez pokrića, ubacujući ih u oboleli ekonomski sistem sveta, oni ništa nisu uradili na istinskoj i radikalnoj promeni obolelog ekonomskog sistema. Štampanje papira ne može ozdraviti svetsku ekonomiju, kao što ni povećavanje doze opijata ne može pomoći narkomanu u krizi. Pacijenta treba hospitalizovati i lečiti, umesto da mu dodajemo nove, pojačane doze iluzija da se političkom demagogijom može izlečiti. Za poslednjih osam meseci FED je ubacila preko 20.000 milijardi dolara u sistem i ta narkotička doza štampanih dolara bez ikakvog pokrića samo produžava agoniju. Isto to radi i ECB. Ona samo ubacuje evre. Prošle nedelje je donela odluku da se pusti nova tranša od 442 milijardi evra bez pokrića za pomoć posrnuloj evropskoj ekonomiji. Gase požar cisternama benzina. Eksplozija mora da usledi. Razorna i sveobuhvatna. To je neminovno. Koliko jaka će biti eksplozija i šta će sve porušiti, ostaje tek da se vidi. Ali matematički se može dokazati da je eksplozija neizbežna. Elementarna logika je strana birokratizovnim upravljačima sveta. Problemi se ubrzano nagomilavaju i ne mogu da se reše nabijanjem glave političara u trezor sa štampanje dolara i evra. Prva je to javno istakla Merkelova, koja je, koliko-toliko, pritisnuta ekonomskim problemima nemačke privrede, podigla glas protiv takve sulude politike štampanja evra bez pokrića. Zato Merkelovu nisam uvrstio u političke manekene i pajace. Ona je bar zabrinuta. Ostali nisu. Njima je mnogo važnije kakvu će mašnu staviti u večernjoj emisiji, nego kako da naprave plan za ozdravljenje privede. Politički obračuni i sukobi na brodu koji tone, pohlepa i sujeta političara i njihovih tajkuna, nisu dobar ambijent za spasavanje nasukane ekonomije. Podaci za prvih pet meseci 2009. pokazuju da nema privrednog oporavka, uprkos desetinama hiljada milijardi evra i dolara koji su ubačeni. Berze su se krhko oporavile pred novi sunovrat, industrijska proizvodnja je u padu i do 27 odsto, budžetski deficiti su narasli preko pet odsto, BDP je u minusu od 2,8 odsto u razvijenom svetu, do osam odsto u zemljama u tranziciji, izvoz u Japanu je, recimo, u padu preko 40 odsto, dok je kod nas u padu 23 odsto. Pala je potrošnja za 30 odsto, nagomilavaju se gubici, raste zaduženost, pada zaposlenost, raste nezaposlenost. Samo u maju je 350.000 ljudi ostalo bez posla u SAD, i sve to što se dešava, nažalost, ne sluti na dobro. Sve to može dovesti do nove nevolje za čovečanstvo. Plaćeni poltroni i eksperti bez pokrića, japijevci, tržišni fundamentalisti, skorojevići i foliranti, kriminalci sa belim okovratnicima i laptopom u tašni, šire laži kako je otpočeo oporavak, kako se izlazi iz recesije, kako će kriza da se završi do kraja ove godine i kako ponovo ulazimo u period blagostanja i obilja. Krediti nam se smeše, život na rate i standard iznad naših mogućnosti. Jedan od tipičnih primera političke ostrašćenosti, nerazumevanja istorijskih procesa, širenja demagogije, nepoznavanja ekonomije, privrede, tržišta i socijalnih uslova u kojima se danas nalazimo, jedan od onih koji je komesar neoliberalizma i koji, kao bulterijer, hazarderski igra dalje u propagiranju propale neoliberalne ideologije je srpski ministar ekonomije Dinkić, koji nema nijedan radni dan u privredi i koji je spreman sve da uništi samo da ostane jedan dan duže na vlasti. Takvi očajnici upravljaju našim životima, a njegovi mentori su upravo oni koji su potpuno uništili svetsku privredu. Ta kriminalna grupa se bori za svoj politički opstanak i spremni su na sve da bi vladali. Zamajavanje naroda o brzom prolasku krize je isto kao ono tumačenje da krize ni nema. Ili tumačenje da će kriza pomoći srpskoj privredi da se brzo oporavi. Te budalaštine srpske kvazielite, koja se danas nalazi u poziciji čelnika JUL-a i despotovih omiljenih opozicionara, uoči samog petooktobarskog prevrata, najbolji su dokaz da je odnarođena, korumpirana i kriminalna vlast u Srbiji izgubila potpuno razum i da je zrela da ode na smetlište svetske istorije. Ni poseta tunjavog i gnjecavog premijera Cvetkovića Njujorškoj berzi i pompezne izjave čelnika najveće kriminalne organizacije na planeti da vrlo brzo izlazimo iz svetske ekonomske krize, neće zaustaviti tragičan raspad jedne promašene ideologije i propast jednog propalog ekonomskog sistema. Ne treba zaboraviti da je bivši direktor te iste berze, Bernard Majnkof, hazarderski prokockao 65 milijardi dolara i da je on bio na čelu najvećeg kriminalnog ganga koji je, sve pod okriljem državnih institucija, uspeo da obmane investitore iz čitavog sveta i da Imperiju u rastrojstvu uvede u bankrot. Odgovor svima njima je - stiže drugi talas krize! Gospodo drugovi, nemojte da slušate preplaćene političke prevarante koji ništa ne znaju o istoriji, državi, institucijama, ekonomiji, slobodi i preduzetništvu, koji nikada nijedan dolar ili evro nisu sami zaradili na tržištu, koji nikada nisu isplatili plate zaposlenima, poreze i doprinose, koji ne znaju ništa o tržištu i privredi, koji nemaju morala i ne znaju šta je to pravda, i samilost, i poštenje, ne slušajte tu bratiju špekulanata, manipulatora i profesionalnih prevaranata. Kriza ne prolazi. Kriza se tek zahuktava. Kriza ulazi u višu fazu. Svi pokušaji političkih diletanata, njihovih tajkuna i njihovih plaćenih eksperata da lažnom propagandom o brzom izlasku iz krize kupe vreme, kako bi pokrali preostali državni kapital, koji je iznet na rasprodaju, propašće istom onom brzinom kojom se danas štampaju dolari i evri bez pokrića. To nije put izbavljenja iz krize. Posledice izbora pogrešnog puta trpeće svi oni koji danas jedva preživljavaju. A takvih je, nažalost, ogromna većina na planeti. Oni uplašeno i grozničavo gledaju u pravcu političke vrhuške koja, osim pljačkanja i širenja laži, ništa drugo ne zna. Oni od nje nešto očekuju, što im ovi ne mogu dati. Jer ne znaju. I ne samo da ne znaju nego primenjuju pogrešne i štetne mere. A to je još opasnije. Dakle, izgleda da niko nema rešenje. Nažalost, ni Putin koji je pokazao da je veliki državnik, ali da ga je carska vlast toliko opila da danas, posle svega što je uradio za svoju državu, povlači katastrofalno loše poteze. Sve gore i gore. Ne može premijer u supermarketu da se ponaša kao slon u staklari i da razbija sve predrasude o mudrom državniku koji ima strategiju izlaska iz krize, dok naredbodavno propituje uplašenog poslovođu o ceni kobasica. Šta premijer ima sa cenom kobasica? Šta njega briga za cenu kobasica? Premijer nije tržišni inspektor. Zadatak premijera je da stvara tržišne ulove za konkurenciju proizvođača koji će praviti i skupe i jeftine kobasice. I te kobasice će se izneti na tržište. I kupovaće ko koje voli. I ko ima koliko para. Ne može premijer dekretom da odredi cenu kobasica i da imenuje kupce. To mora da uradi slobodno tržište. Nema prisile, nema naredbe. Samo interesi. Interesi se sučeljavaju na tržištu. Ali to Putin, nažalost, nije naučio. U školi KGB-a za obaveštajce se to ne uči. Tamo se izvršavaju naredbe pretpostavljenih. Na tržištu takva filosofija nije moguća. Putin je kasno shvatio da mu je suludo otišlo 350 milijardi dolara iz države, da se privreda nalazi u kolapsu, da raste nezaposlenost, pada životni standard i da su građani sve nezadovoljniji. Putin je, umesto da okupi najsposobnije privrednike i bankare, sve one koji suprotno misle od njega i koji imaju operativne predloge za izlazak iz krize, nastavio po starom carsko-boljševičkom običaju uterivanja straha u podanike sistema. Time se kriza samo produbila. Uprkos tolikom naučno-tehničkom napretku, uprkos ubrzanoj kompjuterizaciji čitave planete, čini se da nemamo rešenje kako da se prebrodi ova kriza. Da li je to baš tako? Nije. Rešenje postoji i postoje ljudi koji znaju rešenje, ali oni ne mogu da dođu do izražaja od diletanata iz G-8, G-17, G-20 i drugih političkih birokrata koji su doveli do nastanka i produbljavanja ovakve velike ekonomske krize. Uslov da se izađe iz nje je da se razvlaste oni koji su uzrok krize. Šta je rešenje? Nijedna uska grupa, bez obzira na to kako se ona zvala, ne može da donese kvalitetno rešenje. Jedina grupacija koja mora da iznađe rešenje za krizu je - G 192. To su 192 zemlje na planeti koje moraju da se okupe i da kažu - ovako više ne ide! Dosta! Hoćemo nešto novo! Nešto što će doneti blagostanje svima. Nešto što će biti u interesu svih. Ne može se osmisliti izlazak iz krize dok ne sednu sve zemlje i ne pronađu zajednički interes za održivi razvoj planete. To mora da se uradi ako hoćemo da izbegnemo svetske ratove, epidemije i ekološke katastrofe. To je nužno da se uradi pre nego što bude prekasno. Na tom zajedničkom sastanku najumnijih ljudi planete, predstavnika svih zemalja, tražiće se zajednički izlaz za sve ljude na planeti, a ne samo za političku oligarhiju i tajkune koji su nas doveli do propasti. Na tom sastanku, koji će prenositi sve svetske televizijske stanice i koji će biti najgledaniji program na svetu, jasno će se reći da mora da se zaustavi štampanje dolara i evra, da mora da se ponovo uvede zlatni standard, da niko ne može da troši ono što nije zaradio, da nema naduvavanja kreditnog balona i stvaranja savremenih robova, da ne mogu više dva odsto najbogatijih na planeti da gospodare sa 80 odsto bogatstva planete, da 1,5 milijardi ljudi treba nahraniti, napojiti, obući, odenuti, stanove sagraditi i zaposliti da mogu sami sebe da izdržavaju, da 60 odsto građana najbogatijih zemalja treba iz zdravstvenih razloga da skinu preteranu težinu, da 50 miliona Amerikanaca treba da dobije socijalno i zdravstveno osiguranje, da svi ljudi na planeti moraju da dobiju osnovno obrazovanje, da svako mora da dobije osnovnu zdravstvenu zaštitu, da razvijene države moraju da sruše svoje vancarinske zaštite i nametnute standarde kojima se vređa pamet savremenog čoveka, da profit nije osnovno merilo ljudskih odnosa, da novac nije cilj života, nego sredstvo ka nekom uzvišenom cilju, da je planeta zajednica različitih ljudi, a nije prodavnica kompjuterizovanih robota, da mora da nastane srednja klasa koja je potpuno uništena, da razvijeni svet ne treba da uništava viškove proizvedene hrane da bi zadržali visoke cene na berzama, da nerazvijeni moraju da se civilizuju učeći i radeći, a ne čekajući da im se udeli milostinja, da svetski mediji prestanu da manipulišu ljudskim osećanjima, da berze prestanu da špekulišu, da transfer Ronalda ne košta 200 miliona evra, a otkazivanje milijardu, da vesti dana budu šta je toga dana novo stvoreno na planeti, ko je uradio milosrdno delo, a ne ko je koga ubio, da se zdravo hranimo, da zdravo živimo, da učimo, promišljamo i sumnjamo, a ne da našoj deci pune glavu propagandnim spotovima, da svakoga dana postanemo bolji i da sve učinimo da zaštitimo prirodu i sve ljude u toj prirodi, bez obzira na versku, nacionalnu ili rasnu pripadnost, jer svi smo mi brodolomnici na istom nasukanom Titaniku. To je jedini put da se oslobodimo psihopata na vlasti, koje čovečanstvo guraju u nove sukobe i nove kataklizme. Oni su uzrok krize i ne možemo se izbaviti iz krize ako se oni ne uklone. G 192 je jedini garant da politička oligarhija i tajkuni neće potpuno uništiti planetu i da savremeni čovek ima rešenja za nevolju u koju je sam upao. G 192 je odgovor na svu pohlepu i gramzivost kaste koja upravlja svetom i koja je izgubila potpunu kontrolu i ne zna šta treba da uradi. Na tom svetskom sastanku umnih ljudi planete, ne treba da prisustvuje niko od ove bratije neznalica koji su nas doveli u ovo stanje očaja i tuge, nego obični i razumni ljudi koji su normalni, prirodni, životni i koji razmišljaju svojom sopstvenom glavom. Ljudi koji znaju da misle, koji su dobri, pošteni, vredni i koji su nešto u životu stvarali, u odnosu na tu parazitsku grupaciju koja vampirski sisa krv čitavom čovečanstvu. Neće to biti naučni skup, seminar, kongres, sesija ili skupština vlastodržaca, nego sabor umnih ljudi koji imaju rešenja i koji su spremni da izlože svoju viziju i za nju da se žrtvuju. Ne mislim da oni treba da ginu za svoju ideju, nego treba svojim ličnim primerom da pokažu da su upravo oni ti koji žive za svoju viziju. Tako će se vratiti izgubljeno poverenje. Poverenje koga danas nema. Poverenje koje je uslov za spas čovečanstva. Poverenje kojim se ozdravljuje bolesno društvo. Kako se stiče poverenje? Govorite ono što mislite. Radite ono što govorite. Budite tačni, uredni i disciplinovani. Poštujte tuđe vreme i ne trošite uludo svoje. Učite stalno i na svakom mestu. Strpljivo radite i štedite. Budite otvoreni, iskreni i pošteni prema drugima i prema sebi. Budite originalni i vrcavi. Budite skromni. Umesto da uzimate, podarite drugima svoje vrline. Budite uporni i odlučni. Ustanite protiv svake prevare, laži, krađe i tiranije. Pobunite se protiv manipulacija i špekulacija. Branite slobodu i pravdu. Sledite svoje ideje i volite sve ljude sveta. Naučite da je život igra. Igrajte se. I smejte se. Da li je ovo utopija? Možda jeste. Ako ništa ne uradite. Ako danas počnete, utopija se pretvara u stvarnost. Zato ustanite i uradite nešto za sebe. Biće vam mnogo lakše. A možda i uspemo. Važno je samo da smo počeli. Piše: Branko Dragaš Tabloid 184 2009-07-11

 

Momir Lazić - Probudi se Srbijo

Извор : новине „ПРАВДА", 11-12.07.2009.

 

Момир Лазић

 

Пробуди се Србијо

 

Зашто мој народ заборавља зло? Зашто верује онима који су нас убијали? Зашто наш скоројевић прихвата све што је туће, иако је ретко када вредније од оног што је наше?

Ово су питања на које смо одговоре тражили проф. др.Иван Чарота, шеф Одсека за славистику Универзитета у Минску, и моја маленкост. Одговор је био скоро идентичан:

- Одрекнемо ли се само делића прошлости, нестаће нас. То се тренутно Србима дешава у свим сферама живота.

Оно што је најтрагичније јесте што од наше историје други праве „историју свију". Последњи случај јесте прекрајање и претварање нашег духовног и културног наслеђа на Космету у аманет Шиптара. Наравно, све уз благослов Ватикана.

Ево како на ову проблематику гледа др Франц Вебер, швајцарски правник светског гласа, писац, филозоф, хуманиста и новинар. Он се није либио да српском роду, нашој „малоумној елити" и „празним политичким главама" каже следеће:

-  Тек када се људи у Србији буду пробудили и схватили да је НАТО агресијом на СРЈ 1999. године начинио геноцид над српским народом, ствари у вашој земљи ће кренути на боље.

Међутим, у српским главама и десет година после бомбардовања се, на жалост, ништа није променило. Још увек сами себе оптужујемо за геноцид који су над нама други извршили. Прекрајају нам границе, одузимају свети део земље. А ми? Ми ћутимо.

Прекраја нам се историја, а ми и даље неми. Дроге је све више на улицама. Ми ћутимо. Нема дана да син не убије оца, мајка сина, брат сестру... Ми ћутимо. Научили смо како да се уништавамо.

Сваки вид отпора и одбране карактерише се као фашизам, нетолеранција, примитивизам. А нама управо примитивци на власти полако али сигурно сахрањују народ и земљу.

Деценију после агресије, земља нам нестаје, а ми смо наше убице толико заволели да се просто утркујемо како да их доведемо да нам фашистичком чизмом поново стану за врат.

Зашто Томица Милосављевић, министар здравља јавно не каже да смо по броју оболелих од карцинома једна је од водећих земаља у свету? Зашто се ћути о томе да изумиремо? И да је то заслуга „Натовске браће".

Нису боље прошли ни Шиптари. Пре извесног времена замолим једног француског официра на Космету да ме повезе до Приштине. Каже Француз да се мало стрпим и да ће ме упознати да једним Шиптаром који „обожава" Амере и Европу.

После два месеца чекања отишао сам у северни део Косовске Митровице где ме је сачекао. Кренули смо у обилазак терена ка Приштини. Надомак града сели смо у полупразну кафану. Француз наручи два пива. Столу приђе човек од неких шездесет година. Поздравио се са Французом који ме је представио као службеника УНХЦР-а. Такође, напоменуо му је причам само енглески и да ће ми он преводити. Шиптар седе, официр му наручи пиво и почне да се јада Французу на српском.

-  Не иде више овако. Мука нас задесила. Велика мука. Умиремо од рака. Зајебаше нас наши „пријатељи". Бацише бомбе и смрт дође у наше куће. Само код мене троје умире од рака. Наши доктори не знају да лече. Водим децу у Београд. Ако нас не убије рак, хоће дрога. Има је свуда. Више нема бесе. Жене и ћерке нам због дроге постадоше курве. На Косову више не можеш наћи поштену Шиптарку. Било је боље док је био Милошевић - прича Шиптар.

-  Па што нисте слушали Милошевића, узврати Француз.

-  Е то питај оног у гробу Ругову и Американце, п.... им материна, рече Шиптар, устаде и оде.

Док смо се враћали у Косовску Митровицу Француз ме упита:

- Чу ли то ово, Лазићу?

Чуо сам, одговорих, само не знам да ли су Срби чули др Франца Вебера.

 

VIDEO | Hatchett, Laughland, Narochnitskaya & Trifkovic on RTRS

АКТУЕЛНИ РАЗГОВОР

 

ТВ Архива

 

 

http://www.rtrs.tv/av/player.php?id=2138&x=1

Косовски олтар и европски бонуси

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Косовски олтар и европски бонуси

теги: Косово

Сасвим су прозаично српске власти обележиле ове године годишњицу историјског за српски народ и целокупни православни свет догађај - 620-ту годишњицу битке на Косову Пољу. 28. јуна 1389. године, на дан Светог Вита (на српском – Видовдан), војска српског кнеза Лазара пружила је херојски отпор бројчано надмоћнијој војсци турског Султана Мурата Првог и доживела пораз. Србија је постала вазал Османлијске империје. Битка на Косову у српској традицији сматра се бриљантним догађајем, примером хероизма и жртвовања српског народа. Легендом је постао подвиг Милоша Обилића, касније проглашеног свецем, који је мачем распорио Мурата Првог у његовом шатору.

28. јуна 2006. године у то време премијер Војислав Коштуница посетио је Косово, састао се са лидерима српске заједнице и учествовао у богослужењу у православном манастиру у Грачаници. У разговору са премијером старешина косовске епархије Српске православне цркве, епископ Рашко-призренски Артемије истакао је, да је Косово „духовна и културна колевка" Срба, „српски Јерусалим". „Читава је Србија – храм, а Косово – олтар тога храма". Војислав Коштуница тада је изјавио, да му је долазак у Грачаницу омогућио да „понови оно што треба да зна сваки Србин. Косово је увек било и увек ће остати део Србије".

Ове године косовски Срби, нису дочекали на свети дан за цео српски народ ни актуелног премијера Мирка Цветковића, ни председника Бориса Тадића. Једино је министар за питања Косова и Метохије Горан Богдановић одлучио да посети северне регионе покрајине. Али он то нипошто није учинио у намери да подржи косовсске Србе. Циљ му је био да убеди те косовске Србе...да одустану од својих протеста поводом делатности у покрајини цивилно-полицијске мисије Европске уније. Оне исте мисије која на најочигледнији начин реализује на Косову злогласни „Ахтисаријев план", којим се предвиђа јачање института независне косовске државе.

Током последњих дана косовски Срби су организовали протесте против покушаја мисије Европске уније да пооштри царински режим на административној граници Косова са осталом Србијом, на чему инсистирају албанске власти у Приштини. Масовне манифестације праћене су блокадом аутомобила мисије ЕУ на путевима који воде према контролним пунктовима на административној граници са Србијом. Лидери акције протеста наглашавају, да својим чињењем они потенцирају припадност Косова Србији, о чему неуморно говоре и политичари у Београду.

Међутим, код актуелних власти Србије речи се често разилазе са делом. Тако се догодило и овог пута. Министар Богдановић се упутио на Косово уочи годишњице Косовске битке не ради тога да би изразио подршку српском становнишптву покрајине, које у веома тешким условима наставља своју свету борбу за српско Косово, већ ради тога да би се солидарисао са албанским сепаратистима и њиховим западним покровитељима. Још пре свог доласка на Косово он је деловање косовских Срба означио као „обичну провокацију", што је изазвало природно негодовање са њихове стране. У резултату се пиар-акција господина Богдановића завршила скандалом. Чланови београдске организације са симболичним за Србе називом „Покрет 1389" блокирали су и гађали каменицама у подручју Лепосавића на северу Косова колону аутомобила, у којој су се налазили министар за питања Косова и Метохије Горан Богдановић, министар културе Небојша Брадић и саветник председника Србије Млађан Ђорђевић. У изјави коју је емитовала организација каже се, да су њени активисти покушали да "зауставе министра Богдановића и од њега затраже објашњење и извињење" због његових изјава које су шокирале косовске Србе. Богдановић је касније у разговору са новинарима апеловао, да се „не придаје значај оном што се догодило" и поново потврдио свој став о „провокацији" протеста Срба који живе на северу покрајине.

Индикативну трансформацију доживела је у последње три године политика Београда на најзначајнијем за судбину државе косовском правцу. Очигледне су демагошке изјаве које долазе из српских владајућих кругова о њиховој намери да до краја бране српски суверенитет над Косовом. За српске власти данас је важније да заслуже похвалу чиновника Европске уније и натовских генерала, него ли да бране позиције које су завојеване у вишевековној борби српског народа против туђих поробљивача. Косовске Србе данас издају и продају не само међународни представници, који уместо да спроводе одлуке ОУН, форсирано стварају нову албанску квази-државу у центру Европе. Још циничнија издаја челичи се у Београду.

А није то и први пут у последњој деценији борбе Срба за свој опстанак као народа. Аутор ових редова у више наврата разговарао је са представницима босанских Срба о улози коју је руководство Србије и Југославије (тада на челу са покојним Слободаном Милошевићем) одиграло у критичним за босанску Републику Српску месецима 1995. године. Речи о „издаји" и „злочиначком споразумаштву са Западом" нису и најснажније у лексици босанских Срба, који нису заборавили одбијање српског руководства да пружи војну подршку Србима у Републици Српској, која им је била толико неопходна. Јер босански муслимани су отворено добијали директну војну помоћ од НАТО и земаља исламског света. Чак су и у руском МИП, где се по традицији са великим опрезом односе према разматрању унутарполитичких проблема у Србији, дипломате са правом анонимности апострофирали да је управо бивши премијер, а сада лидер ДСС Војислав Коштуница остао један међу малим бројем актера српске политичке сцене који су задржали принципијелност и који јасно поимају истинске српске државне интересе...

Данас београдске власти поново покушавају да се ограде од својих „забринутих" саплеменика који живе с ону страну вештачки створених граница. Српска владајућа врхушка и овог пута рачуна на бонусе од новопечених вашингтонских и бриселских пријатеља. Међутим, вишевековна балканска историја неумољиво сведочи: Срби немају пријатеље на Западу. Није случајно што су управо Срби смислили термин „Само слога Србина спасава". Можда господину Богдановићу и компанији и овај слоган изгледа провокативним...

_________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар економских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2279