Intervju – Čedomir Antić, istoričar >Rasrbljavanje regiona

Intervju – Čedomir Antić, istoričar >

 

Rasrbljavanje regiona

vera didanović

Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. Srbija je stolećima demografski napredovala dok su ovi krajevi bili predmet njene brige ili dok je tamošnjem narodu pružala nešto više od zemlje izbeglištva. Zato je neophodno uvrstiti odnos prema srpskom narodu u regionu u prioritete naše državne politike, kaže jedan od autora Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu

Srbi u zemljama regiona ne uživaju u punoj meri zagarantovana politička prava, a izuzetak su Rumunija i delimično Bosna i Hercegovina, navodi se u izveštaju Naprednog kluba, čije je nedavno objavljivanje izazvalo oprečne reakcije – od pohvala zbog uloženog truda da se na jednom mestu sakupe podaci o stanju u osam balkanskih država i pokrenute inicijative da se briga za položaj Srba u regionu uvrsti u državne prioritete do kritika da je reč o novom doprinosu podgrevanju nacionalizma. Na čemu je zasnovana sumorna tvrdnja o položaju građana srpske nacionalnosti u susednim zemljama, za "Vreme" objašnjava Čedomir Antić, istoričar i jedan od autora Izveštaja.

ČEDOMIR ANTIĆ: Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu napisan je na osnovu javnih i u potpunosti dostupnih podataka. Reč je o kolektivnim pravima jednog naroda koja su, u većini od ovih osam država, prethodno prihvaćena i zagarantovana tamošnjim zakonima. Lako je uporediti položaj Srba u Federaciji BiH, sa statusom Bošnjaka-Muslimana i Hrvata u Republici Srpskoj, i recimo, Bošnjaka-Muslimana u Srbiji. Razlika u položaju, prisustvu u vlasti i politici je očigledna. U Hrvatskoj su vlasti ukinule autonomne kotare koje su 1995. godine same uvele u oblastima Knina i Gline, da ne spominjemo nacionalna obeležja, stanarska prava. U Mađarskoj, recimo, parlament odbija da sprovede odluku Ustavnog suda i omogući manjinama zagarantovano prisustvo u parlamentu... Primera ima mnogo.

"VREME": Kao posebno problematičnu, okarakterisali ste državnu politiku prema Srbima u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji i Sloveniji. Zašto?

Reč je o politici Srbije, kao i države u kojoj srpski narod živi. U Crnoj Gori i Sloveniji Srbi nemaju određen status (nisu afirmisana njihova prava kao nacionalne manjine, a u Sloveniji vlasti netačno tvrde da Srbi nisu "autohtona etnička zajednica" osporavajući im tako značajna zakonom zajemčena prava). U Albaniji su tek nedavno dobili status manjine, ali ni danas nije poznato koliko ih ima. U Makedoniji Srbi ne uživaju slobodu veroispovesti, SPC je zabranjena sloboda delovanja u toj zemlji. Srbija se, međutim, ne zanima za ovaj narod. Srbi u Crnoj Gori su je interesovali samo dok je štitila birokratsku zajedničku državu. Neravnopravnost i asimilacija kojima su izloženi ne privlače pažnju naših ustanova od predsednika preko Ministarstva inostranih poslova do ambasade u Podgorici. Srbija je 2008. godine uložila 15,5 puta više novca u programe i projekte makedonske zajednice u Srbiji, nego što je Makedonija uložila u brojniju srpsku zajednicu na svojoj teritoriji. Pritom, Srbija u nacionalne manjine ulaže gotovo tri puta više novca nego u četiri puta brojniji srpski narod u regionu.

Jedan od drastičnijih podataka je onaj koji kaže da je broj Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Sloveniji danas za 34,4 odsto manji nego pre dvadeset godina, pri čemu je broj Srba u Srbiji porastao za svega 0,5 odsto. Kako objašnjavate taj podatak?

Pre svega asimilacijom. Izvestan deo stanovništva se preselio iz ekonomskih razloga. Rat koji je završen pre četrnaest godina dogodio se samo u Hrvatskoj i može delom, ali ne i potpuno, da objasni stanje u toj zemlji. U nekim od navedenih država je u toku stvaranje nacija, što ima uticaja na opstanak srpskog stanovništva. Srbija nikada nije davala veliki značaj politici prema ovom narodu.

Kad je reč o malom porastu broja stanovnika Srbije posle decenije egzodusa, treba spomenuti da sve moderne države vode trajnu i utemeljenu demografsku politiku. Miloševićev režim, ratovi i sankcije doprineli su da Srbija ima najstarije stanovništvo. Zahvaljujući veštačkoj inflaciji 1994. se, recimo, rodilo 16.000 dece manje nego prethodne godine. Sada je stanje nešto bolje, ali su prvi ljudi naše države i dalje nedovoljno ozbiljni, tako je jedan od naših aktuelnih vicepremijera nedavno izjavio kako moramo da brinemo o natalitetu pošto će u budućnosti neko morati da plaća porez.

Kada se ovako naređaju nepovoljni podaci, lako se dolazi do tumačenja poput onog o "svetskoj zaveri protiv Srba". Kako odgovarate na ocene da objavljivanjem Izveštaja podgrevate nacionalistička osećanja, pripremate teren za zahtev za promenu granica i umesto rešenja, stvarate nove probleme – koja su se već pojavila na nekim internet sajtovima? Šta je, zapravo, bio cilj objavljivanja Izveštaja?

Za ovakav položaj srpskog naroda u regionu značajnu odgovornost snosi neodređenost politike Srbije, te socijalna opterećenja i očekivanja koja odavno opterećuju naše neintegrisano društvo. Izveštaj se vrlo malo bavi analizom politike SAD, EU ili susednih država. Naš cilj nije bio da podstičemo frustraciju, već da pomognemo definisanju uspešne politike. Naravno, ja sam dugo u politici i bilo mi je lako da dokažem zlonamernost ocena koje spominjete. Naime, ja sam nalaze Izveštaja namerno objavio šest dana pre nego što je sâm Izveštaj objavljen na sajtu Naprednog kluba, a prvi tiraž iznesen u javnost. Kritike smo dobili na neviđeno. One, koliko sam video, potiču od osoba koje negiraju posebnost srpskog naroda u tim državama ili od onih koji nisu obavešteni da je rat završen. Kritičari su se svojim preuranjenim nastupom sami diskvalifikovali.

Raspad Jugoslavije doveo je do afirmacije političkih prava istočnoevropskih nacija, ne vidim zašto bi ona nekome bila osporena. Izveštaj je objavljen kako bi ovo pitanje bilo definisano i činjenički utemeljeno, i usmeren je prema Srbiji koja o ovom pitanju ne brine, a ne prema državama regiona koje su uglavnom prihvatile čak i garantovanje onih prava koja trenutno ne poštuju. Izveštaj i celokupno delovanje Naprednog kluba posvećeni su demokratiji, miru i evropeizaciji Srbije. Granice nisu spominjane u izveštaju. Mada, ne znam kakav bih bio čovek ako bih se zalagao za suverena prava albanskog naroda u oblastima koje su deo međunarodno priznate Srbije, a negirao ista prava narodu kome pripadam.

Po vašem saznanju da li postoje analize položaja drugih naroda u regionu, što bi omogućilo neku komparaciju i odgovorilo na pitanje da li je samo položaj Srba u zemljama Zapadnog Balkana nepovoljan, ili je reč o nedovoljno garantovanim pravima manjina u tim zemljama?

Nedavno je sličan, mada nepotpun i prema srpskoj vladi nekritičan, izveštaj izdalo Ministarstvo za dijasporu. U susednim državama ovim pitanjima se bave nadležna ministarstva ili nevladine organizacije. Obratite pažnju na politiku državljanstva Hrvatske ili Bugarske i uporedite ih sa simboličnim i polovičnim gestovima Srbije. Pojedine nevladine organizacije u Srbiji vode računa o statusu Bošnjaka-Muslimana ili Mađara. Nedavno je grupa intelektualaca zatražila od Srbije da pomogne pretvaranje srpskih Muslimana u Bošnjake. Zamislite kakve bi, sasvim opravdane, reakcije bile kada bi se neko zalagao za integraciju Bunjevaca ili Muslimana u srpsku naciju! Treba spomenuti i periodične akcije Mađarske pred međunarodnim ustanovama kad je reč o pravima Mađara u Vojvodini, koje su paradoksalno učestale otkad su mađarske stranke deo demokratskih vlada. Ili nedavni zahtev iz Rumunije da Srbija pomogne nacionalnu emancipaciju Vlaha u Rumune…

Objavljujući Izveštaj, posebno ste istakli da ga nije finansirala bilo koja vlada, neka fondacija ili neka nevladina organizacija. Kako ste došli do podataka i da li ste imali pomoć domaćih institucija?

Reč je o višemesečnom radu šestočlane redakcije. Pošto je ovo prvi izveštaj, bilo je potrebno predstaviti prošlost i opšte stanje političkih prava srpskog naroda u regionu. Nastojali smo da predstavimo stanje pomoću dostupnih i nespornih činjenica. Nadam se da ćemo u budućnosti imati više aktuelnih i manje poznatih činjenica, prikupljenih od saradnika sa terena. Poslali smo, tamo gde je bilo potrebno, anketu udruženjima, strankama i pojedincima u okruženju. Ne bih želeo da posebno kritikujem našu vladu, ali izuzev Ministarstva prosvete, niti jedno od kontaktiranih ministarstava nije na bilo koji način odgovorilo na naš dopis.

Na osnovu čega tvrdite da Srbija nema trajnu i promišljenu politiku prema srpskom narodu koji živi izvan njenih granica, kao i da nedavno usvojeni zakon o dijaspori daje mnogo veći uticaj iseljenicima u vanbalkanskim državama nego Srbima iz regiona?

Pre svega, Srbija ovo pitanje nije problematizovala kao jednu i celovitu politiku. Mislim da naše vlasti ne shvataju značaj ove politike za očuvanje kulturnog identiteta našeg naroda, ali i za konsolidaciju demokratije i suzbijanje radikalnih i ekstremnih pokreta u Srbiji. Površna analiza Zakona o dijaspori pokazuje da je savet koji treba da bira dijaspora samostalniji i uticajniji od onog koji treba da biraju Srbi iz regiona. Ministarstvo dijaspore doskora je bilo jedino ministarstvo koje nije imalo prava da predlaže zakone Narodnoj skupštini. Spomenuo sam premala ulaganja…

Zalažete se za razdvajanje politike prema srpskom narodu koji živi u regionu i Srbima u dijaspori. Na koji način?

Dijaspora je važna, ali je njene probleme lakše rešiti. Politika prema srpskom narodu u regionu pokazala se u prošlosti kao problem. Stanje tog naroda, o kome danas malo ko brine, bilo je neiskren izgovor za rat. Srpskim narodom u regionu treba da se kao jednim od prioriteta bave ministarstva spoljnih poslova, prosvete, ekonomije i kulture, a Ministarstvo dijaspore treba da se brine o iseljeništvu.

Prema poslednjim informacijama, u Crnoj Gori bi trebalo da se otvore tri konzulata, dok u SAD, gde živi tri puta više Srba nego u Crnoj Gori, na neuporedivo većoj teritoriji, postoje samo dva konzulata. Zar to nije primer razdvajanja politike i da li je on baš fer?

Republika Srbija nije iskrena. Zamisao o otvaranju tri konzulata (u Crnoj Gori i Hrvatskoj) usledila je velikom lupingu naše spoljne politike. Srbija je napustila raniju politiku prema Kosovu i Metohiji (Akcioni plan) i priznala je Euleks. Ovo je prikrila histeričnim proterivanjem crnogorskog i makedonskog ambasadora. Pošto je integracija u EU u krizi, a sporazum o Beloj šengenskoj listi podrazumeva još jedno priznanje neporecive činjenice da je Kosovo i Metohija odvojeno od Srbije, naša diplomatija je došla na zamisao da pojača konzularnu mrežu u krajevima gde živi srpski narod. Taj potez je dobar i potreban, ali on podrazumeva nekakav dugoročan strateški i politički sadržaj i šteta je što dolazi kao iznuđen manevar jedne izlazne strategije. Što se tiče SAD, mislim da je reč o tehničkom i administrativnom pitanju. Našim građanima i sunarodnicima treba omogućiti sve one pogodnosti koje uživaju iseljeništva drugih evropskih država (recimo, Hrvatske, čije je iseljeništvo brojnije). Tu ne može biti reči o presipanju. Nama svakako ne treba četrdesetak ambasada, one treba da budu manje i jeftinije. Prioritet naše politike je, iz mnogo razloga i izvan svake sumnje, Balkansko poluostrvo.

Jedna od primedbi navedenih u Izveštaju odnosi se na nespremnost srpskih vlasti da dovoljno materijalno pomognu srpski narod koji živi izvan granica Srbije. Šta je to, što bi, prema vašem mišljenju, Srbija trebalo da uradi i odakle ovako siromašnoj zemlji sredstva za te akcije?

Potrebno je našu sirotinju pravednije podeliti. Pored disproporcije između ulaganja u nacionalne manjine koje žive u Srbiji i srpski narod u državama okruženja. Reč je o četvrtini srpskog naroda na Balkanu. Do sada je država izdvajala manje od 700.000 evra za njih, a za večito nezadovoljne tri opštine sa albanskim stanovništvom na jugu Srbije je prošle godine rezervisano 60.000.000 evra više nego za susedne, istovetno siromašne, opštine!

Šta bi, po vašem mišljenju, još trebalo da se učini?

Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. Srbija je stolećima demografski napredovala dok su ovi krajevi bili predmet njene brige ili dok je tamošnjem narodu pružala nešto više od zemlje izbeglištva. Zato je neophodno uvrstiti odnos prema srpskom narodu u regionu u prioritete naše državne politike, izjednačiti proporcionalno ovu našu brigu sa brigom prema nacionalnim manjinama i doneti jedan zakon o srpskom narodu u regionu koji bi bio plod konsenzusa i pritom (za razliku od mnogih drugih korisnih zakona) bio primenjivan i poštovan.

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=880984

Slobodan Samardžić o Srbiji i NATO: “Bezbednosni hazard”

Slobodan Samardžić o Srbiji i NATO: "Bezbednosni hazard"

Fond «Slobodan Jovanović» pokreće na svom sajty seriju intevjua vezanih za odnos prema članstvu Srbije u NATO-u. Namera nam je da se obratimo poznatim ličnostima iz javnog i kulturnog života kako bi naša javnost mogla da se upozna sa najširom argumentacijom vezanom za ovo suštinsko pitanje savremene Srbije pre nego što se i sama izjasni o tome.

Domaćin: Fond Slobodan Jovanović

Gost: Slobodan Samardžić, podpredsednik Demokratske stranke Srbije i profesor Fakulteta političkih nauka.

Intervju obavljen u saradnji s nedeljnikom "Pečat" . Objavljen je u magazinu Pečat br. 80.

U zaključcima sa Samita NATO-a iz aprila 2009. godine podržava se opredeljenje srpske Vlade da Srbija postane članica NATO-a, a posle posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, deo aktuelne vlasti u medijima sve više podstiče kampanju za uključenje Srbije u NATO. Kako tumačite takvo opredeljenje dela Vlade?

Samardžić: Formalno gledano takvo opredeljenje dela Vlade Srbije u suprotnosti je sa Rezolucijom Narodne skupštine od decembra 2007. godine u kojoj se izričito nalaže vojna neutralnost Srbije prema svim postojećim vojnim savezima, a praktično prema NATO savezu, jer je on jedini relevantan vojni savez danas u svetu. Politički gledano, to je pokušaj uključenja naše države u jedan vojni savez koji služi samo i isključivo vojnoimperijalnim interesima Sjedinjenih Država i malom broju relativno jakih zapadnih država. Moralno, u slučaju Srbije ovo uključivanje bi značilo naknadno priznanje da je isti taj NATO s pravom naneo toliko materijalnog i moralnog zla upravo Srbiji, pre samo deset godina.

Imajući u vidu skoriju istoriju odnosa NATO-a i Srbije, kao i činjenicu da je Narodna skupština Srbije usvojila rezoluciju kojom proglašava vojnu neutralnost zemlje, ko bi po Vašem mišljenju trebalo da odlučuje o procesu priključivanja Srbije  NATO-u: Vlada Srbije, Skupština Srbije ili građani Srbije na referendumu, i da li može biti legitimna odluka koju ne bi doneo narod na refrendumu?

Moralno, u slučaju Srbije ovo uključivanje bi značilo naknadno priznanje da je isti taj NATO s pravom naneo toliko materijalnog i moralnog zla upravo Srbiji, pre samo deset godina.

Samardžić: Najpre, žalosno je što je takva tema uopšte na dnevnom redu javnosti Srbije imajući u vidu tri grupe razloga koje sam pomenuo. Potom, žalosno je što današnje vlasti Srbije  pripreme za uključenje Srbije u NATO obavljaju u tajnosti, u nameri da izbegnu javnu diskusiju. Navodno, tema (još) nije na dnevnom redu. Taktika vlasti nalaže da se ova tema stavi na dnevni red javnosti onda kada bude kasno za bilo kakvo delotvorno reagovanje opozicionih političkih činilaca, Skupštine  i javnog mnjenja Srbije. Konačno, tema je došla na dnevni red javnog mnjenja zahvaljujući inicijativi dela opozicije, konkretno Demokratske stranke Srbije. Ne samo da je iz ovih razloga opštenarodni referendum jedini legitiman način da se o ovoj stvari odluči, nego je takav referendum u datim okolnostima postao jedino sredstvo da se spreči nelegalno i arkansko delovanje vrhova vlasti u Srbiji, dakle predsednika Republike i dela Vlade koji nastoje da monopolišu ovo važno pitanje spoljne i odbrambene politike Srbije.

Zagovornici priključivanja Srbije NATO-u u prilog svog opredeljenja navode da bi članstvo u NATO-u imalo i ogromnu ekonomsku korist po Srbiju. S druge strane, po NATO-standardima izdvajanja za vojsku iz nacionalnog budžeta bi morala značajno da se uvećaju. Kako Vi tumačite ekonomske efekte mogućeg uključivanja Srbije u NATO?

Taktika vlasti nalaže da se ova tema stavi na dnevni red javnosti onda kada bude kasno za bilo kakvo delotvorno reagovanje opozicionih političkih činilaca, Skupštine i javnog mnjenja Srbije.

Samardžić: Kada se ovo pitanje sagleda sa ekonomske strane, stalno držeći na umu da to nije suštinski ekonomsko pitanje, treba najpre reći da je NATO, u proleće 1999. godine, naneo Srbiji materijalnu štetu od preko trideset milijardi dolara. Procena se tiče direktne i indirektne materijalne štete. Domaća politika prema NATO savezu ovo nikada ne sme da izgubi iz vida. I kao što bi u moralnom smislu ulazak u NATO značio neopravdani oproštaj ove surove vojne intervencije, u materijalnom smislu to bi značilo otvoreni oproštaj faktičkog duga koji NATO i njene članice imaju prema Srbiji. Sve ostale kalkulacije na relaciji Srbija-NATO sekundarne su u odnosu na ovu. Ali, i kada bismo, opijeni svetlom natovskom budućnošću, zaboravili na ovo, članstvo u ovoj vojnoj organizaciji koja je permanentnom ratnom stanju sa ostatkom sveta užasno bi opterećivalo državni budžet. Novi troškovi se ne bi mogli nadoknaditi ratnim plenom, jer plen pripada glavnim akterima a ne sporednim. Ekonomsku korist od članstva u NATO imali bi samo natovski agitatori u vladinom i nevladinom sektoru Srbije.

Priključenje NATO-u stvorilo bi obavezu Srbiji da se dodatno vojno angažuje u kriznim regionima širom sveta. Uzevši u obzir obaveze koje bi stvorilo pristupanje NATO-u i bezbednosne pretnje sa kojima se Srbija suočava, da li bi članstvo Srbije u NATO-u povećalo bezbednost Srbije?

Za Srbiju je ulazak u NATO kupovina cigle od siledžije koji vam je neposerno pre ponude tom ciglom razbio glavu.

Samardžić: U osnovi ovog pitanja je najveći apsurd. Za Srbiju je ulazak u NATO kupovina cigle od siledžije koji vam je neposerno pre ponude tom ciglom razbio glavu. Dobro, ako on želi da vam tom ciglom još prelomi ruke i noge, i da vam izbije bubrege, možda se i isplati kupovina cigle. Ali, onda to treba i reći. Ipak, danas NATO ima prioritet u drugim, većim i važnijim, žrtvama nego što je Srbija. Siguran sam da mi ne moramo da kupimo tu ciglu, tj. da i pored važnosti za NATO da zaokruži svoj balkanski prostor članstva postoji otvorena mogućnost neulaska u članstvo, ili, kako to formuliše skupštinska Rezolucija - vojne neutralnosti. Praktično, veći problem danas predstavlja interesna orijentacija delova vladajuće političke elite Srbije ka NATO savezu nego direktan i manifestan pritisak samog saveza. Kada je, pak, reč i bezbednosnoj budućnosti Srbije, danas bi ulazak u NATO bio ravan bezbednosnom hazardu. To bi bila potencijalna vojna konfrontacija sa svima koji nisu članovi ove vojne organizacije. Srbiji ne treba takva strateška avantura. Srbija treba da razvje aktivnu politiku vojne neutralnosti, a to znači politiku mira i saradnje a ne vojne konfrontacije.

NATO je vojna organizacija koja danas ima vrlo izrazite osvajačko-agresivne ciljeve. Demokratija je ovde najobičnija ideološka oblanda.

Zagovornici uključivanja Srbije u NATO-u često navode da bi članstvo u NATO-u povećalo sveukupne pa i demokratske potencijale Srbije. Kako tumačite ovakvo povezivanje članstva u jednoj vojnoj organizaciji sa razvojem demokratskih potencijala društva i koje bi po Vašem mišljenju bile druge štete ili koristi od članstva, odnosno odbijanja članstva u NATO-u?

Samardžić: NATO je vojna organizacija koja danas ima vrlo izrazite osvajačko-agresivne ciljeve. Demokratija je ovde najobičnija ideološka oblanda. Mogu da dopustim da su zemlje ovog vojnog saveza u vreme hladnog rata stvarno verovale da im ovakva vojno-bezbednosna organizacija čuva unutrašnju demokratiju. Možda je to nekada stvarno bilo tako. Od završetka hladnog rata NATO je dobio suštinsku agresorsko-osvajačku ulogu koju, tim više, nastoji da prikrije demokratskim ciljevima. On je sada u središtu demokratske budućnosti sveta. Ne zvuči li to pomalo vulgarno, a pre svega uvrnuto. U pozadini te savremene demokratske ideologije ima i sukoba civilizacija i rasizma i besomučnog kršenja ljudskih prava, a ponajviše kršenja međunarodnog prava. Kakva crna demokratija. NATO je danas postao praktična negacija demokratije za sve one koji nisu u njegovom članstvu. Odatle njegovi ideolozi i praktičari izvlače pogrešan zaključak da ulazak u NATO znači ulazak u demokratiju. A onda, navodno, zemlja ni ne može da uđe u NATO ako nije demokratska. Recimo, Ukrajina i Gruzija treba da uđu u NATO kako bi konačno konsolidovale svoju krhku demokratiju. A Srbija, kako bi pojačala svoj potencijal za evropske integracije. I sve takve koještarije… Ukratko, demokratija je najžešće zloupotrebljena reč u natovskom vokabularu. Ne manje nego u nekadašnjoj sovjetskoj sintagmi o «narodnim demokratijama».

Demokratija je najžešće zloupotrebljena reč u natovskom vokabularu. Ne manje nego u nekadašnjoj sovjetskoj sintagmi o «narodnim demokratijama».

U kampanji za priključenje Srbije NATO-u navodi se i to da je Srbija, odnosno SFRJ, tajnim sporazumom Josipa Broza već bila vezana za ovu vojnu organizaciju i da pristupanje NATO-u, navodno, predstavlja kontinuitet u vojno-bezbednosnoj politici Srbije. Kako gledate na ovo pozivanje na «logiku tajnih sporazuma» i da li ono predstavlja opasnost po demokratski poredak u Srbiji?

Samardžić: Afirmacija takvog državnog kontinuiteta Srbije je negacije Srbije kao države. Ali, takav kontinuitet nažalost postoji, ako niučemu drugom ono u stilu vođenja današnje spoljne i vojno-bezbednosne politike Srbije. Ona je, bar kada je o odnosima sa NATO savezom reč, zakulisna i licemerna onoliko koliko je to bila i negdašnja Brozova spoljna i bezbednosna politika. Neko bi možda ovde istakao razliku koja se tiče uspešnosti. Tačno je da je Brozova politika bila uspešnija sa stanovišta ostvarljivosti svojih ciljeva, ali je zato i ostavila dugoročnije negativne posledice. Srbija kao država još ne može da se oporavi od takvih posledica. Ispada da je naša šansa još jedino u većoj traljavosti i manjoj uspešnosti današnje spoljne i bezbednosne politike Srbije u odnosu na tzv. zlatno vreme jugoslovenskog komunizma. Danas, ne samo da se lojalnost Srbije evroatlanskom kompleksu ne plaća suvim zlatom, kao što je to bilo u Brozovo vreme, nego se uopšte ni ne plaća. U suštini, to je dobro.

Realna i izvodljiva alternativa jeste upravo vojna neutralnost Srbije.

Da li u vojno-bezbednosnoj oblasti za Srbiju postoji realna i izvodljiva alternativa NATO-u i kako u tom svetlu gledate na vojnu neutralnost Srbije?

Samardžić: Realna i izvodljiva alternativa jeste upravo vojna neutralnost Srbije. Sam izraz je možda manjkav zato što je formulisan sa ciljem suprotstavljanja realnoj pretnji Srbiji, a to je njeno uvlačenje u NATO savez suprotno volji ogromne većine građana. U tom smislu, izraz «vojna neutralnost» je krajnje funkcionalan, ali pozitivno-strateški on može ostaviti nedoumicu u pogledu njegovog alternativnog značenja, posebno u okruženju oficijelne kampanje po kojoj (evro)atlantske integracije nemaju alternativu. Kao prvo, vojna neutralniost nikako ne znači pasivnu vojno-bezbednosnu politiku Srbije. Ona mora biti aktivna podjednako u pogledu ciljeva, sredstava i svakodnevnog delovanja države. Na prvom mestu su interesi Srbije kao države, njen prosperitet, autonomija delovanja u današnjem svetu i izbor oblika i vrste saradnje, kao i strateških partnerskih odnosa polazeći od temeljno formulisanih državnih interesa. Potom, u takvoj vrsti izbora niko ne može imati privilegovanu prednost za Srbiju, kao što niko (nijedan međunarodni akter) ne može biti unapred odbačen kao partner. Najzad, oblikovanje jedne aktivne politike vojne neutralnosti mora ići u susret nastajućem multipolarnom svetu koji, beć danas, krupnim koracima zamenjuje unipolarni na čelu sa svojim osnovnim sredstvom sile i prinude, a to je NATO savez.

Intervju je objavljen u magazinu "Pečat" br. 80.

* * *

Pogledajte ostale intervjue u vezi teme "Srbija i NATO":

Intervju Fonda sa Srđom Trifkovićem: "Referendum, naravno!"

Intervju fonda sa Nebojšom Malićem: "Referendum, nikako drugačije"

Intervju Fonda sa Vojinom Joksimovićem: "Stop zaobilaženju naroda"

Intervju Fonda sa Bogdanom Koljević: "Ubijanje demokratije"

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/09/07/slobodan-samardzic-o-srbiji-i-nato-strateska-avantura/?lang=lat

Вреди ли да Москва мољака опроштај Пољака

У „катинском случају" у најскорије време почеће нова етапа. Потомци пољских официра, које су, према завничној верзији, стрељали Руси, обратили су се Стразбуршком суду за човекова права. Предмет је узет у разматрање и ући ће у процедуру по приоритету, тобоже због старостног узраста многих подносиоца тужбе. Нећемо погрешити ако кажемо, да ће пресуда бити уприличена поводом 65-годишњице победе Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Од Москве ће бити затражена „компензација" од око 100 хиљада евра по човеку..."

 

Андреј АРЕШЕВ

Вреди ли да Москва мољака опроштај Пољака

 

Чудан утисак производе неке дискусије које се распредају о узроцима Другог светског рата, а које су заподенуте уочи његовог 70-годишњег јубилеја. Утисак је да све прелиминарне епизоде политичко-дипоматске, информативне и псеудоправничке конфронтације око „мученице Пољске", почев од 1989. године, баш ничем нису научиле. Није ствар у досадном гунђању на „Еху Москве", нити пак у оригиналном гледишту коментатора владиног листа „Росијскаја газета" Л.Радзиховског, које се састоји у томе да, како се испоставља, „ни о каквом договору Запада са Немачком против СССР 1939. године није било говора... Циљ Запада није био да испровоцира РАТ у Европи (па и против СССР). Циљ Запада састојао се у томе да се СПРЕЧИ рат... (???'- А.А"). Ствар је, заправо, у нечем другом: ствар је у томе што се у јавним оглашавањима Москве, на високом државном нивоу, мало – мало па провуку те исте нотице: као, пакт Молотов – Рибентроп био је аморалан, конгрес народних депутата СССР осудио га је још крајем 90-их година, а сада треба да и друге земље осуде сопствене грешке и пропуста у оквиру политике „умиривања агресора".

Нећемо то дочекати! Управо је Хитлер најдоследније и дрско изражавао умна расположења елита „великих" и „малих" европских „демократија" (и умна расположења тадашњег пољског руководства – пре свега), које су као запета пушка биле потпуно спремне за борбу против Совјетског Савеза, реално против Русије, а да то није имало ама баш никакве везе са овим или оним друштвеним уређењем у нашој земљи. Сви то знају, па нешто нарочито и не крију, као што не крију чињеницу континуитета између политике трећег рајха са његовим тежњама ка освајању земаља на Истоку и политичке праксе Сједињених Држава, како у јеку хладног рата, тако и данас (присетимо се макар срамног, ни до данас неукинутог! „Закона о поробљеним народима", који је потписао председник САД Д.Ајзенхауер, у коме као територије, које захтевају „ослобођење" фигурирају не само Украјина и Кавказ, већ такође и „Казакија" и „Идел-Урал").

По свој прилици, формирана указом председника Русије Комисија за супростављање фалсификовању историје, наилази на прикривени, али зато ништа мање ефикасни отпор. Формално гледано, све је у реду: сазвано је одговарајуће заседање, објављени занимљиви чланци у централним издањима, на званичним сајтовима и зборницима уважених школских установа. Издају се књиге, скидају ознаке „строго пов". И објављују документа која лепоречиво сведоче о „мирољубивој" политици пољских власти уочи Другог светског рата. Једино је проблем што никакви документи не могу да убеде наше опоненте. Онима који сумњају у то, препоручили би смо да погледају на лица пољских дописника за време презентације збирке „Тајне пољске политике (1939-1945.)" и послушају њихова питања.

А и на руској страни није све како ваља. Није довољно једноставно објавити документа – њих треба још на одговарајући начин актуализовати и методично пренети до свести друштва. А при стању у које је доведена домаћа академска наука то ни мало није лако учинити. Довољно је казати да већина руских полониста егзистира на рачун пољских пара (као што експерти који проучавају кинески или јапански егзистирају на рачун кинеских и јапанских пара, итд). Шта ту да се каже, доживесмо и то!

Сасвим је могуће да није све у реду ни са спољнополитичким ситуирањем „битке за историју" на Смоленском тргу. На пример, познато либерално издање цитира речи неког високопостављеног руског дипломате, који сматра, ето, да „са спољнополитичког аспекта борба против фалсификовања историје Русији доноси све саме минусе. Ауторитет земље тиме се очигледно није повећао. И испада тако да је то, очито, игра за домаћу публику". Ако пођемо од такве логике онда би, по свој прилици, ауторитет Русије био на силном добитку ако би смо се солидарисали са скандалозном резолузцијом Парламентарне скупштине Савета Европе, ако би смо признали Бандеру и Шухевича херојима борбе за национално ослобођење итд.итд.

Неопходно је свом снагом нагласити, да никаква оправдавања у информативном рату, који се води против Русије 24 сата дневно, неће помоћи, а уз то још формулације у које се слична оправдавања пакују, каткада изгледају у најмању руку чудне. Ево, на пример, тврдње да су Русија и Пољска били савезници у том рату. Да, постојала је „друга Пољска". Не Пољска Јозефа Бека и Ридз-Смигле, него Пољска Сикорског и Хитлера. Али тешко да ће подсећање на војно братство Руса и Пољака променити доминирајућа у пољској друштвеној свести духовна расположења, у складу са којима је управо Русија, а не Немачка, трајни непријатељ пољске државности.

Представницима политичких елита Пољске, држава Прибалтика и неких других никаква оправдавања нису потребна. Њима су потребне друге ствари. Положај оног који се правда, а при том још у условима непостојања јасних идеолошких оријентира и чврсте свести о историјском континуитету Руске Федерације у односу на Совјетски Савез и Руску империју доводи руско политичко руководство у сложену, рекли би смо чак губитничку ситуацију, нарочито ако се узме у обзир да актуелизација прошлости не само да следи конкретне политичке циљеве, већ је скопчана, по правилу, са озбиљним финансијским претензијама. Доказе налазимо код Леха Качинског, који сматра да су Руси, делујући у оквирима пакта Молотов – Рибентроп, забили нож у леђа Пољацима, који су пружили отпор Немцима. По мишљењу пана председниика, неко је други, а не Пољска та која треба да се учи смиривању. Они који су започели тај рат, они који су га проширили. А ту очигледно није реч о држави Ангеле Меркел. „Борбе септембарске кампање трајале су код Коцка до 6. октобра. Након тога настала је ноћ окупације. Ноћ у којој су извршени злочини, иза ње су уследили Освенцим, Холокауст и Катин. Може се поставити питање о томе, шта је заједничко између Холокауста који је спроводила нацистичка Немачка, и Катина, који је реализовала совјетска Русија. Постоји нешто заједничко између та два злочина, без обзира што су се они разликовали по димензијама. Јевреји су убијани зато што су били Јевреји, а пољски официри зато, што су били пољски официри". Дакле, ми видимо да из Пољске допиру нимало неприкривене оптужбе да је Русија извршила геноцид. А министар иностраних послова Велике Британије Милибанд, одлучно одбацујући сумње, тврди да је управо Совјетски Савез напао Пољску 17. септембра на основу пакта Молотов – Рибентроп. По његовом мишљењу, Други светски рат није се ограничавао на период 1939-1945. године. Јер за многе азијске земље рат је почео још 1931. године, а земље Централне Европе су се после ослобођења од нацизма нашле под јармом совјетске окупације, која је трајала 45 година. Тојест, геноцид је трајао све до 1990. године.

Има ли још питања? Једно свакако има. Како се свему томе супроставља Комисија за супростављање покушајима фалсификовања историје науштрб интересима Русије?

У „катинском случају" у најскорије време почеће нова етапа. Потомци пољских официра, које су, према завничној верзији, стрељали Руси, обратили су се Стразбуршком суду за човекова права. Предмет је узет у разматрање и ући ће у процедуру по приоритету, тобоже због старостног узраста многих подносиоца тужбе. Нећемо погрешити ако кажемо, да ће пресуда бити уприличена поводом 65-годишњице победе Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Од Москве ће бити затражена „компензација" од око 100 хиљада евра по човеку.

И ето белаја опет на почетку. Званични „оптимисти по дужности", који су рапортирали о томе да се, тобоже због кризе, затварају комисије за израчунавање губитака због „совјетске окупације" у прибалтичким земљама, силно су пожурили. Нису се комисије стварале ради тога да би се затварале чим дуне први кризни ветрић. Дакле, ако се у „борбама за историју" све буде одвијало као сада, тојест, Запад у офанзиви, а званична Русија се лењо и несигурно бреца, онда ће смишљено претварање Русије у „земљу са ограниченим могућностима" бити ствар не тако далеке будућности.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2452

Нека нас и каменују, остајемо на Космету

ИНТЕРВЈУ: Марко Јакшић, потпредседник Скупштине заједнице српских општина

Нека нас и каменују, остајемо на Космету

Потпредседник Скупштине заједнице српских општина Марко Јакшић у разговору за Правду каже да нови инциденти у северном делу Косовске Митровице и каменовање српске деце неће натерати Србе да се иселе са својих вековних огњишта.
- Већ два дана северни део Косовске Митровице је под опсадом. Више хиљада полицајаца Еулекса и Кфора је присутно на северу и хоће да промене етнички састав. Желе да доведу Албанце и да њихов број буде већи у односу на број Срба.
Мислите ли да ће успети у томе?
- Не! Почели су са изградњом кућа у северном делу Косовске Митровице. Срби се буне против тога и готово комплетан Еулекс и велики број припадника Кфора круже хеликоптерима, а све подсећа као да је ратно стање.
Да ли ово може бити наставак најезде на Србе?
- Албанци хоће на додатан начин да заплаше Србе, а Еулекс држи албанску страну. Овде све зависи од Брисела и Вашингтона, ако кажу крените на Србе, Албанци ће да крену.
Да ли се плашите за своје животе?
- Не, зашто бисмо се плашили. Албанци су са КиМ протерали више од 250.000 Срба, па хоће и ових 100.000. Остаћемо на Космету, јер је ово наша земља, а каменовање неће натерати Србе да се иселе са својих вековних огњишта. Трпећемо и патићемо, као што су радили наши стари кроз 500 година. Доћи ће слобода поново. Срби имају снаге да се таквој најезди одупру.
П. Јеремић

 

http://www.pravda.rs/dogadjaji/11924/neka-nas-i-kamenuu-ostaemo-na-kosmetu

Војин Јоксимовић о Србији и НАТО-у: “Стоп заобилажењу народа”

Војин Јоксимовић о Србији и НАТО-у: "Стоп заобилажењу народа"

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Гост: Војин Јоксимовић, нуклеарни физичар у САД, аутор књига "Kosovo is Serbia" , "Kosovo Crisis: A Study in Foreign Policy Mismanagement" и "The Revenge of the Prophet: How Clinton and Predecessors Empowered Radical Islam".

Аутор: Фонд Слободан Јовановић

Војин Јоксимовић

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Јоксимовић:  Ричард Холбрук је више пута рекао да је НАТО једнако Америка, што је и чињеница, са мањим изузецима, као што је рат у Ираку. Након завршетка Хладног Рата Америка следи политику "Pax Americana". Доминација над Источном Европом је део те политике која укључује и окруживање Русије. Стога свим земљама Источне Европе је понуђено чланство и оне су прихватиле. Америка је хтела да учлани и Украјину и Грузију али Немачка и Француска су се успротивиле. На Балкану, Хрватска и Албанија су недавно постале чланице, док је Грчка спречила Македонију. Преостаје једна рупа на Балкану коју треба попунити, а у којој највећи значај има Србија. На Тадићеву коалицију се гледа у Вашингтону као на квислиншку владу на коју треба извршити притисак и која ће кад-тад имплицитно признати независност Косова. Тадић је до  сада употребљавао аргуменат да је народ против чланства, обзиром да је НАТО бомбардовао Србију пре 10 година а потом окупирао Косово. Обзиром да Тадићева коалиција добија и испуњава наређења из Вашингтона и Брисела, очекује се од ње да заобиђе народ, као што је то урађено у Хрватској и неким другим земљама у којима није било референдума већ су владе доносиле одлуке.

Само грађани Србије, па можда и ми у српској дијаспори, који смо дубоко забринути за будућност Србије, можемо да донесемо овако далекосежну и легитимну одлуку. Владе долазе и одлазе а исто важи и за Скупштину.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Јоксимовић:  Одговор је једноставан. Само грађани Србије, па можда и ми у српској дијаспори, који смо дубоко забринути за будућност Србије, можемо да донесемо овако далекосежну и легитимну одлуку. Владе долазе и одлазе а исто важи и за Скупштину.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Аргументи су апсурдни. Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хегемонистичкој војној алијанси из економских разлога.

Јоксимовић: Ти аргументи су апсурдни. Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хегемонистичкој војној алијанси из економских разлога. НАТО штити интересе западне корпоратократије што изискује велике војне издатке које морају да покрију све чланице. Рат у Авганистану траје већ 8 година, а Расмусен, нови НАТО генерални секретар најављује да ће НАТО остати у Авганистану колико је потребно. На један или други начин Србија би морала да учествује у Авганистанском рату, као и да изврши модернизацију војске путем куповина америчких авиона и слично.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Јоксимовић:   Још један апсурдан аргумент. НАТО само упутребљава демократију у служби сопствених интереса и нема никаквог посебног интереса да респектује вољу и права малих народа.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрамбена већ хегемонистичка организација. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу.

Јоксимовић: Нисам видео никакав документ о споразуму са Титом али сам читао да је постојао. Уколико је то тачно, Тито је хтео да се заштити од доминације Совјетског Савеза, који више не постоји. Сада постоји "Pax Americana" што значи доминацију Америке и НАТО-а. Према томе потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрамбена већ хегемонистичка организација. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу. Постоје европске земље које су неутралне, на пример: Аустрија, Швајцарска, Шведска, Финска, којима није потреба "заштита" од НАТО-а. Случај Аустрије је посебно важан.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Јоксимовић: Алтернатива постоји у виду гарантоване неутралности. Потписник би требало дабуде Русија а можда и НАТО. Тадић треба да тражи од НАТО-а да буде ко-потписница са Русијом. Ако Аустрија може да буде неутрална може и Србија.

* * *

Погледајте остале интервјуе у вези теме "Србија и НАТО":

Интервју Фонда са Срђом Трифковићем: "Референдум, наравно!"

Интервју фонда са Небојшом Малићем: "Референдум, никако другачије"

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/08/24/vojin-joksimovic-o-srbiji-i-nato-u-stop-zaobilazenju-naroda/

Bivši špijun u evropskoj odbrani

Bivši špijun u evropskoj odbrani

nenad tomić

Biznismen Ratko Knežević tvrdi da je francuski obaveštajac Arno Danžan "omiljeni" prijatelj Mila Đukanovića i Stanka Subotića. Navodno je upravo on omogućio Subotiću da se uprkos poternici Interpola nesmetano kreće Francuskom, organizovao susret Đukanovića i predsednika Francuske Nikole Sarkozija, svesrdno pomogao da Tomislav Nikolić rasturi Srpsku radikalnu stranku i sve vreme održavao prisne kontakte i sa Čedomirom Jovanovićem i Bebom Popovićem, kao i sa Hašimom Tačijem. Ako je suditi po Kneževićevim iskazima, Danžan je u raznoraznim političkim i kriminalnim peripetijama na Balkanu odigrao ključnu, gotovo mitsku ulogu

Za "Vreme" iz Pariza

Ime Arnoa Danžana se u poslednja dva meseca u francuskim medijima uglavnom pominje povodom evropskih parlamentranih izbora na kojima je početkom juna kao kandidat vladajuće Unije za narodni pokret UMP predsednika Nikole Sarkozija osvojio jedno od sedamdesetak poslaničkih mesta u evropskom parlamentu. Međutim, kada se u bilo koji internet pretraživač ukuca njegovo ime, dolazi se do mnoštva podataka i starijih tekstova koji prenose zanimljive biografske detalje i razvoj karijere mladog Francuza.

Pod www.lemondedurenseignement.hautetfort.com, između ostalog, saznaje se da je Arno Danžan rođen 11. februara 1971. godine u mestu Luans (Louhans) u regionu Burgundije, te da je maturu položio 1989. posle čega se u Parizu upisao na fakultet političkih nauka na poznatom Institutu Sciences Po. Diplomirao je 1992, a magistrirao godinu dana kasnije. Potom je služio vojni rok i to u Školi za rezervne oficire u okviru podmorničke baze u Tulonu. Prema pomenutim izvorima, ipak se odlučuje za civilnu karijeru i polaže konkurs za ulazak u Ministarstvo odbrane, odnosno među obaveštajce poznate Direkcije za bezbednost Teritorije DGSE.

MLAĐANI OBAVEŠTAJAC: Već 1994. godine, postavljen je za šefa francuske obaveštajne agencije u Sarajevu gde će se zadržati pune četiri godine, a zadatak su mu prikupljanje podataka, sprovođenje Dejtonskog sporazuma, bezbednosna pitanja kao i potraga za ratnim zločincima te praćenje islamističkih mreža. Prema članku objavljenom na sajtu www.bruxelles2.over-blog.com, Danžan je učestvovao u pregovorima oko Dejtonskog sporazuma i sa svoje 24 godine je tada bio najmlađi šef obaveštajne agencije bilo gde u svetu. Danžan više praktično nije napuštao region i ostao je vezan za njega do danas. Po povratku u Pariz radio je u kancelariji za Balkan pri Ministarstvu odbrane a učestvuje i u pregovorima u Rambujeu između delegacija Beograda i Prištine, dok je u junu 1999. jedan od glavnih savetnika prvog civilnog administratora na Kosovu Bernara Kušnera. Godinu dana kasnije Danžan se vraća ponovo u Pariz i postaje savetnik za Evropu i Rusiju tadašnjeg direktora francuske obaveštajne službe DGSE, ali nedugo zatim odlazi u Ženevu gde je na funkciji francuskog predstavnika u Ujedinjenim nacijama, zadužen za odnose sa humanitarnim i međunarodnim organizacijama.

Balkan ga ponovo privlači pa je 2005. godine savetnik ličnog izaslanika Havijera Solane, Fernanda Đentilinija. Posle automobilske nezgode nedaleko od Mitrovice, Danžan se vraća u Pariz direktno u kabinet tadašnjih ministara inostranih poslova Mišela Barnijea, pa zatim i Filipa Dust Blazija, i bavi se dosijeima vezanim za Balkan i Avganistan. Danžan će ostati vezan za Kosovo u koje u okviru Kontakt grupe do 2007. godine putuje preko 60 puta, a blizak je brojnim intelektualcima u Pokrajini i takođe nekolicini lidera OVK. I ako ga Hašim Tači veoma ceni, Danžan je istovremeno očuvao poverenje i u Beogradu jer je u trenutku proglašenja nezavisnosti bio neprekidno na relaciji Priština–Beograd.

TERENAC: Pre dve godine i prilikom ulaska Danžana u političke vode u Francuskoj, kada je bio kandidat za poslanika na parlamentarnim izborima, dnevnik "Figaro" je u maju 2007. pod naslovom "Arno Danžan, od opsade Sarajeva do bitke za Bres" pisao kako je bivši obaveštajac proputovao celu bivšu Jugoslaviju, išao do najzabačenijih mesta, susretao se sa nacionalistima sa svih strana, prikupljao informacije i regrutovao nove agente. Pariski list "Mond" je takođe u broju od 30. maja 2007. godine naveo da je Danžan učestvovao u pregovorima između srpske vlade i albanske gerile, a da je dugo godina pratio trag Karadžića i Mladića. Patriota i opčinjen redom i radom, uspeo je da se njegovo ime u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu izgovara s poštovanjem. "Mond" je tada citirao i Vetona Suroja, koji je pre dve godine Danžana ocenio kao "ekstremno preciznog analitičara velikih sposobnosti, koji svoje informacije nije crpeo iz papira, već iskustva na terenu. Sretao se sa svima, od seljaka do uticajnih političara." POSLANIK: Iako je Arno Danžan za oko 600 glasova izgubio šansu da postane desničarski poslanik svog rodnog kraja pre dve godine, ulazak u politički život obeležio je njegov izbor na evropskim parlamentarnim izborima u junu ove godine. Kao kandidat UMP-a osvojio je kao treći na listi poslanički mandat. Regionalni dnevnik Republikan Loren (Le Republicain Lorrain) objavio je 15. jula tekst pod naslovom "Bivši špijun u evropskoj odbrani". Naime, Arno Danžan je postavljen na čelo specijalne komisije za pitanja odbrane u Evropskom parlamentu koja nosi naziv "Bezbednost i odbrana". On je na čelu ove komisije nasledio Nemca iz redova demohrišćana Krala fon Vogaua. List "Politička profesija" precizira da je ova specijalna komisija za bezbednost i odbranu u sastavu Evropske komisije za inostrane poslove u parlamentu i da već nekoliko godina igra ključnu ulogu kada je reč o svim pitanjima evropske bezbednosne i odbrambene politike. Na internet sajtu evropskog parlamenta www.europarl.europa.eu istaknuta je njegova kraća biografija pa čak i mejl adresa.

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=880106

Na području bivše Jugoslavije rađa se Jugosfera

Na području bivše Jugoslavije rađa se Jugosfera

Piše: The Economist

Jugosfera je termin koju britanski list The Economist koristi u tekstu u kojemu opisuje stanje u državama bivše Jugoslavije. Dvadeset godina nakon izbijanja ratova na zapadnom Balkanu došlo je vrijeme u kojemu se stare netrpeljivosti zamjenjuju novom regionalnom suradnjom. Jedino što bi eventualno moglo biti sumnjivo samo je ime. Tekst se otvara anegdotom s nedavnog sastanka Nesvrstanih, u kojemu je srpski predsjednik Boris Tadić spomenuo kako bi tvrtke iz zemalja bivše Jugoslavije, iz "naših zemalja", kako je rekao, trebale zajednički nastupati na specijaliziranim graditeljskim ili natječajima za vojnu opremu. Stjepan Mesić je "kimnuo glavom u znak potpore". Upravo ta fraza, "naše zemlje", služi kao uvod u tekst. - Od Slovenije do makedonske granice s Grčkom, većina ljudi ima jako puno toga zajedničkoga, čak i ako ne pričaju o tome. Svakim danom spone između njih, prekinute u 90-ima, lagano se obnavljaju. Jugoslavije je odavno nestala; na njenom mjestu izranja Jugosfera. Kao dobar primjer suradnje spominje se uvodni sastanak za osnivanje vatrogasnog centra za jugoistočnu Europu. Iako je takva vijest jedva vrijedna spominjanja čak i u Sarajevu, u kojemu je bio sastanak, činjenica da "vojnici koji su se nedavno borili jedni protiv drugih sada treniraju jedni druge, ili da vatrogasci rutinski surađuju, ili da svi od veterinara do centralnih banaka imaju sastanke na gotovo zamorno redovnoj bazi je dobra vijest, piše Economist. - Jugosfera ima korijene u zajedničkim iskustvima, trgovini i biznisu. Većina bivših Jugoslavena - Bosanci, Srbi, Crnogorci i Hrvati - pričaju istim jezikom s manjim varijacijama. Mnogo Makedonaca i Slovenaca još uvijek priča ili razumije jezik koji se zvao hrvatsko-srpskim. U većini regije, ljudi mogu slobodno putovati, koristeći samo osobne iskaznice, navodi Economist. - Vole istu glazbu i istu hranu. Političke, religijske i etničke razlike i dalje su prisutne. No, svakog ljeta tisuće mladih ljudi nalazi se na festivalu Exit u Novom Sadu u Srbiji, a velike zvijezde bez problema privlače veliki broj publike gdje god da nastupaju. Na veliko živciranje čelnih ljudi hrvatske glazbe, na mobitelima mnogih mladih Hrvata sviraju najnovije srpske pjesme, stoji u tekstu. - Oko trećine crnogorske trgovine odvija se sa Srbijom. Bosna je najveće tržište za srpske izvozne proizvode, a drugo najveće za hrvatske. Srbija je najveći trgovinski partner Makedonije. U malim gospodarstvima, širenje obično znači više suradnje sa susjedima. Delta iz Srbije, Mercator iz Slovenije i Konzum iz Hrvatske svi vode supermarkete i otvaraju nove trgovine u susjednim dvorištima. Kao sve više tvrtki bivše Jugoslavije, tretiraju regiju kao jedinstvenu. Vodeći srpski dnevni list, Politika, ima domaće izdanje i malo drukčije "ex-yu" izdanje. Tipični srpski novinski naslov nedavno je najavio kako se planira "osvajanje" Hrvatske, ali ne vojnom silom, nego Cipiripijem, srpskim čokoladnim namazom", navodi Economist. Neki su ljudi, piše Economist uvijek znali da će biti tako, budući da su i u "najmračnijim vremenima jugoslavenskih ratova" kriminalci trgovali svime preko granica, a "ono što se znalo kao 'tubro-folk' glazba bilo je popularno svugdje, unatoč čestim nacionalističkim konotacijama". Sad su pak svi sustigli kriminalce i pjevače, stoji u tekstu, a najveći srpski problem s Hrvatskom, i obratno, nisu teritorij ili izbjeglice, nego neformalne barijere koje bi omogućile tvrtkama da lakše posluju u susjedstvu. - Hrvati vas gledaju mrko ako ih pitate za Jugosferu. Ne zato što ju ne žele. Jednostavno im ne odgovara ime, jer ih podsjeća na zemlju od koje su se odcijepili. Ali nikome drugome ne smeta, kako se čini. Čak i bivši jugoslavenski Albanci, koji uglavnom žive na Kosovu i u Makedoniji (i koji su u mnogočemu suprotni), nisu izuzeti utjecaja Jugosfere. Jedan marketinški direktor iz Albanije kaže kako nikad ne bi uspješno mogao prodati talijansko mlijeko na Kosovu, budući da je Kosovarima zlatni standard slovensko mlijeko. - U svakodnevnom životu, naravno, mnogi ljudi više nego zadovoljno žive u više sfera. Kosovari gledaju televiziju na albanskom, ali ulaze u Jugosferu kad trguju sa Srbijom ili idu na godišnji odmor u Makedoniju. Bosanci svih narodnosti jednu iste stvari i puno posluju jedni s drugima. Nogomet, ipak, izvlači na površinu razlike, kao što je to slučaj u mnogim državama. Bosanski Srbi navijaju za srpsku reprezentaciju, bosanski Hrvati za hrvatsku, a samo Bošnjaci za BiH", navodi Economist. U sljedećih nekoliko godina će, po mišljenju lista, trik biti u tome da se konsolidira ono što ljudi imaju zajedničko, da se vlade usredotoče na to, i pokušaju bolje povezati politiku i posao i regiji i kroz Jugosferu, ali i kroz ostatak Europe. - Europska unija utemeljena je da bi cementirala mir na kontinentu, a za Jugosferu taj posao još nije završen, zaključuje se u tekstu. The Economist/Jutarnji.hr

http://www.pcnen.com/detail.php?module=2&news_id=39385