Косово: Ризик од социјално-економског колапса

Косово: Ризик од социјално-економског колапса

subota, 26 septembar 2009 19:15 НовиСтандард

 

Ако ЕУ не означи економски развој као највиши приоритет, перспективе јединственог Косова биће осуђене на крах.

Мисији Европске уније за осигурање законитости и правног поретка на Косову (ЕУЛЕX) прети озбиљна криза, јер се како медђу косовским Србима, тако и међу Албанцима, појачава незадовољство њеним радом. Прво и основно - то је одсуство договора између ЕУ и косовских институција у коме би се јасно и детаљно дефинисала овлашћења те мисије.
Замршеност, разлике и спорови данас су редовна појава и таква ситуација ће потрајати све док разграничења између Приштине и Брисела буду неодређена и двосмислена. У међувремену, економски развој којег готово да и нема игра подређену улогу на позадини законитости и правног поретка, и ризик од социјално-економског колапса сасвим је реалан. Косово у потпуности и у сваком погледу зависи од увоза, новчаних дознака из иностранства, као и од оних пара које тамо троши персонал међународних организација.

Међу косовским Албанцима има људи који сматрају да мисија ЕУЛЕX делује упркос независности и потпуне државности Косова. Такво мишљење није правилно и углавном је резултат нејасности у дефиницији мандата мисије. Истовремено, исказујући ретку једнодушност са Албанцима, косовски Срби се све више окрећу против мисије ЕУ, изјављујући да покушаји ЕУЛЕX да појача контролу на граници (која се тобоже предузима ради решења проблема шверца) значи фактичко признање независности Косова од Србије. Косовски Срби такође сматрају да сарадња Београда са мисијом ЕУ представља прећутно признање независности Косова.
Овог месеца Србија је са ЕУЛЕX потписала протокол о сарадњи полицијских снага, и власти Косова су иступиле са протестом против таквог корака. Али раздор није изазвао тај протокол који предвиђа размену полицијских информација између мисије ЕУ и Београда у циљу борбе против шверца, већ је раздор изазвало то како је протокол настао. Безусловно, требало је укључити косовске власти у рад на протоколу. А ЕУЛЕX је веома неуспешно обавио те радње чији успех ће у значајној мери зависити од тога како ће их примити косовски органи власти и становништво покрајине.

Деловање етничке албанске омладине, која је рушила и палила аутомобиле ЕУЛЕX и организовала протесте против мисије и Владе Косова, само су први знаци појачавајућег незадовољства. Истовремено, мисија ЕУ ће ускоро схватити да иако су закон и ред крајње неопходни, основна њена стратегија на Косову треба да буде економски развој. Без развоја закон, ред и демократија неће имати никакве шансе за опстанак.
Прошло је десет година по окончању рата и годину и по од тренутка проглашења независности, али на Косову и даље нема привредне политике, пољопривредне политике, политике у сфери образовања, здравства, заштите околне средине и запослености становништва. Час тамо, час овде појављују се некакве назнаке о реформама, али до стадијума реализације не стижу, углавном због одсуства компетентности и снаге воље актуелног поколења политичара.
Треба се замислити над три важна момента. Као прво, процес приватизације на Косову треба започети тек након што косовски парламент преточи краткорочну стратегију економског развоја у закон. Одсуство законодавне базе ће доприносити процвату корупције и распродаји у циљу личног стицања најважнијих елемената економске базе Косова.
Друго, у центру стратегије економског развоја треба да се налази образовање. ЕУ треба да приступи припреми будућих кадрова на Косову и за Косово. Систем образовања треба да добије озбиљне инвестиције, пошто у реформама које се данас реализују не постоји виђење дугорочне перспективе.

Треће, ЕУ треба да помогне локалној привреди, убедивши суседе Косова у региону у неопходност уклањања политичких и административних баријера које спречавају излаз косовске продукције на регионална тржишта и које наносе моћни ударац извозу. Србију, Црну Гору, као и Босну и Херцеговину треба приморати да укину блокаду робама које се извозе са Косова, а Албанију принудити да смањи високе порезе и царинске дажбине на сопствену пољопривредну продукцију.
Колико снажна треба да буде власт мисије ЕУЛЕX на Косову? Јединствено мишљење овде, наравно, нећете пронаћи. Али имајући у виду постојећи ниво корупције и личних користољубивих интереса, а такође одсуство политичке воље код актуелних косовских политичара, можемо говорити о томе да је овде примењив модел међународног мандата, какав се практикује у Босни. У тој земљи Управа високог представника има широка овлашћења, што том представнику омогућава да смени оне демократски изабране руководиоце који спречавају реализацију реформи.

Међународна заједница својом чврстом руком треба одмах да истерује оне код којих мањка довољно снаге и воље за реформисање Косова. Могуће је да је то први корак који ће довести Косово до елаборисања јасне стратегије економског развоја (ако се код неког појави жеља да је напише) и то ће постати преломни моменат експеримента са косовском независношћу.

 

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=12688:2009-09-26-18-29-27&catid=67:drugi-pisu&Itemid=192

EULEX-ova „PRAVDA” -- Piše: Kosta Čavoški

Fotografije i priloge pogledati na sajtu Fonda Slobodan Jovanovic

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/09/21/pecat-nikad-ne-laze/?lang=lat

U LAŽI SU KRATKE NOGE

Piše: Kosta Čavoški

Jedna od većih nedoumica s kojom se suočila naša sumnjičava javnost bilo
je pitanje da li na Kosovu i Metohiji UNMIK (Misiju Ujedinjenih nacija)
treba zameniti EULEX-om (Misijom EU). Kako su u to vreme sem malog broja
izuzetaka, skoro sve značajne članice EU već priznale samozvanu državu
kosmetskih Arbanasa, u našoj javnosti pojavile su se opravdane sumnje da
li će na Kosovu i Metohiji i EULEX provoditi istu politiku i da će
snažno potpomagati i učvršćivati za nas apsolutno neprihvatljivu
kosovsku nezavisnost. Čak se postavilo pitanje kako nam mogu biti
prijatelji oni koji su prijatelji naših neprijatelja, to jest kako
uopšte možemo očekivati da EULEX, kao Misija EU, može štititi naše
državne i nacionalne interese i u isti mah podržavati pretenzije
kosmetskih Arbanasa da, protivno i međunarodnom i unutrašnjem pravu,
uspostave i održe svoju nezavisnu državu.

OBMANJIVANJE NARODA

Da bi razvejali sve ove sumnje predsednik Republike Boris Tadić i
njegovi doglavnici upotrebili su bestidnu laž: uveravali su nas da će
EULEX biti politički neutralan, to jest da će obezbeđivati mir i pravnu
sigurnost, a da ni na koji način neće priznavati i uvažavati samozvanu
nezavisnost Kosmeta. A to je značilo da ukoliko EULEX i sarađuje sa
vlastima kosmetskih Arbanasa, smatraće ih lokalnim vlastima Kosova i
Metohije a ne državnim vlastima jedne nezavisne i suverene države. Iako
su upućeniji od samog početka razabrali da je to puka obmana vlastitog
naroda, običan svet, sklon duhovnoj lenjosti i olakom nasedanju
političkim lažima, nije odmah prozreo šta mu glavari govore i čime se
pri tom služe.

Nije trebalo dugo čekati pa da se i ova prevara, u duhu one narodne
poslovice - „U laži su kratke noge" - razotkrije i ogoli. Dana 12. marta
2009. godine Vrhovni sud Kosova doneo je drugostepenu i konačnu presudu
Ap.-Kž. No. 409/2008 u slučaju Florima Ejupija, poznatijeg kao Luli,
rođenog 15. juna 1978. godine u Glavniku, opština Podujevo, sa
prebivalištem u selu Sikirica. Ono što će najpre iznenaditi naše čitaoce
i uveriti ih da su ih naši čelnici bez stida i srama obmanjivali kad su
im objašnjavali političku i pravnu prirodu EULEX-a jeste sastav sudskog
veća koje je donelo ovu presudu i drugog osoblja koje je u tome
učestvovalo. Tom prilikom veće su činile sledeće sudije:

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić i njegovi doglavnici
upotrebili su bestidnu laž: uveravali su nas da će EULEX biti politički
neutralan, to jest da će obezbeđivati mir i pravnu sigurnost, a da ni na
koji način neće priznavati i uvažavati samozvanu nezavisnost Kosmeta.

- Guy Van Craen, EULEX-ov sudija, kao predsedavajući sudija i
sudija koji izveštava;

- Maria Giuliana Civinini, EULEX-ov sudija;

- Emilio Gatti, EULEX-ov sudija;

- Avdi Dinaj, sudija Vrhovnog suda i

- Fejzullah Hasani, sudija Vrhovnog suda, kao članovi veća.

Pored Ismeta Kabashjija, javnog tužioca u ovom postupku, bila je i
Anette Milk, EULEX-ov tužilac, dok je sudijama pomagala Judita Eve,
pravni referent EULEX-a, a zapisnik je vodio Robert Abercrombia.

PRIZNANJE SAMOZVANE DRŽAVE

Ono što je posebno važno to je sam status ovog Suda i karakter entiteta
kojem pripada. Da su kojim slučajem Kosovo i Metohija još uvek pokrajina
u sastavu Srbije, kako bi to inače trebalo da budu po slovu Rezolucije
Saveta bezbednosti UN 1244, to bi bio Pokrajinski, a ne Vrhovni sud.
Ukoliko se, pak, pažljivo pogleda pečat na ovoj presudi, videće se da je
to pečat republike Kosovo, dakle pečat države, a ne pokrajine u okviru
Republike Srbije. Štaviše, prema paragrafu 1.2 ove presude sam sastav
ovog sudskog veća, kojeg čine troje EULEX-ovih sudija i dvojica sudija
Arbanasa, utvrđen je odlukom predsednika Skupštine EULEX-ovih sudija od
10. marta 2009. godine. Domašaj ove činjenice je dalekosežan.

Kako je EULEX institucija koju su obrazovali središnji organi EU u
Briselu, a ne njene države članice, svaka uzeta ponaosob, i kako je
EULEX svoje sudije uveo u Vrhovni sud samozvane države Kosovo, to znači
da EU kao takva ne samo priznaje nego i svesrdno podržava ovu nama
neprijateljsku državu. Do sada su naši glavari tvrdili da su samozvanu
nezavinost Kosova priznale samo pojedine države članice EU u svom
pojedinačnom svojstvu. Posle ulaska sudija i drugih zvaničnika EULEX-a u
državne institucije Kosova, očigledno je da je Kosovo kao nezavisnu
državu priznala i EU kao takva. Stoga tvrdnja da je EULEX i dalje
politički neutralan predstavlja obmanjivanje našeg naroda i zabijanje
noža u leđa našim nesrećnim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji.

Florim Ejupi je bio optužen za učešće u podmetanju i aktiviranju
eksploziva, kojom prilikom je 11 Srba, dok je njih 26 teže ili lakše
ranjeno.

EULEX-ova „PRAVDA"

Pošto su troje od pet sudija u veću Vrhovnog suda bile sudije EULEX-a i
budući da su one sigurno imale presudnu reč u izricanju drugostepene
presude Florimu Ejupiju, ostaje još da se pokaže kakva je njihova
pravda. Florim Ejupi je, inače, bio optužen za učešće u podmetanju i
aktiviranju eksploziva na drumu kojim je 16. februara 2001. godine u
blizini Podujeva prolazio autobus „Niš expressa" na putu za Gračanicu da
bi sledećeg dana Srbi putnici obeležili zadušnice. Tom prilikom od
strahovite eksplozije poginulo je 11 Srba, dok je njih 26 teže ili lakše
ranjeno, a 46 ljudskih života izloženo opasnosti. Posredi je, dakle, bio
najteži zločin koji je zasluživao ne samo temeljitu istragu nego i
najstrožu osudu.

I zaista, prvostepeno veće Okružnog suda u Prištini, koje je činilo
troje međunarodnih sudija, donelo je 6. juna 2008. godine presudu kojom
je Florim Ejupi osuđen čak za pet najtežih krivičnih dela, pa su mu
izrečene sledeće kazne zatvora: za krivično delo višestrukog ubistva i
više pokušaja teškog ubistva 40 godina zatvora; za krivično delo
terorizma 15 godina zatvora; za krivično delo izazivanja opšte opasnosti
8 godina zatvora; za krivično delo izazivanja rasne i druge
diskriminacije 5 godina zatvora i za krivično delo nedozvoljenog
posedovanja oružja 10 godina zatvora. Potom mu je shodno članu 48 stavu
1 i 2 tački 1 KZJ izrečena jedistvena kazna zatvora od 40 godina.

Novopridošle sudije EULEX-a u sudovima sada nezavisnog Kosova, koje
inače rado pozdravljaju i svesrdno prihvataju Boris Tadić, Ivica Dačić i
drugi naši glavari, nisu zazirale da će ih iko nadgledati i prekorevati,
pa su bagatelisale i našu i međunarodnu javnost. Zato su i mogli da 12.
marta 2009. godine donesu presudu kojom Florima Ejupija oslobađaju svake
krivice i puštaju iz pritvora. Čak su mu omogućile da se i obogati,
pošto će imati pravo da naplati nanetu mu štetu zbog četiri godine i 11
meseci provedenih u pritvoru. Jedino nas brine kako će naš predsednik
Boris Tadić, koji baš ne puca od zdravlja kao Ivica Dačić, reagovati kad
i on sazna kakva je na Kosovu i Metohiji EULEX-ova „pravda".

Igrom slučaja ova sramna presuda Vrhovnog suda Kosova, u kojem
većinu čine EULEX-ove sudije, tužioci, referenti i zapisničari, dospela
je u naše ruke kada je potpisan Protokol o saradnji između Misije EU na
Kosovu i srpskog MUP.

ODBACIVANJE POUZDANO UTVRĐENOG DOKAZA

Na mestu pomenutog zločina nađen je opušak od cigarete za koji je
utvrđeno da je potekao iz ustiju Florima Ejupija. To je egzaktno
utvrđeno tako što je DNK nalaz na opušku upoređen sa DNK nalazom Florima
Ejupija, koji se čuva u Nemačkoj, a taj raniji DNK test izvršen je zbog
drugog krivičnog dela optuženog. Takođe je jedno lice, koje je dobilo
pseudonim Alfa i status zaštićenog svedoka, izjavilo pred sudom da je
Florim Ejupi bio na mestu zločina.

Troje EULEX-ovih sudija i dvojica sudija Arbanasa, koji su činili veće
Vrhovnog suda, ustanovili su „da NEMA direktnih dokaza o prisustvu
optuženog na mestu zločina dok je pripremao ili izvršavao zločine za
koji se tereti". Po njima, iako je Ejupijev opušak od cigarete nađen na
mestu zločina, „nema objektivnog zaključka i naučne stručnosti koji
opravdano dokazuju da li je opušak od cigarete ispušen pre ili posle
eksplozije". To što je cigareta bila „sveža" za Sud „nije bila
indikacija tačnog vremena; u najboljem slučaju može da ukazuje na to da
se opušak od cigarete nije nalazio tamo od prethodnog dana". Uz to su
nađene i pokidane električne žice na mestu na kojem se mogao naći
daljinski upravljač kojim je izazvana eksplozija, a upravo je blizu tog
mesta nađen i pomenuti opušak od cigarete. Uprkos tome Sud je zaključio
da „nema drugih dokaza ili nagoveštaja koji se poklapaju, a dokazuju
tačno mesto komandne tačke, mesto za posmatranje i vrstu električnog
uređaja, koji je uzrokovao detonaciju".

Još je čudniji način na koji je Sud doveo u pitanje nesumnjivu činjenicu
da je DNK na opušku od cigarete na mestu zločina istovetan DNK-u Florima
Ejupija koji se čuva u Nemačkoj. „Dalje" - vele sudije - „nema dovoljno
dokaza da je opušak od cigarete koji je nađen na mestu zločina isti
opušak od cigarete (nema izveštaja iz istrage o nalaženju, zapečaćivanju
i/ili obeležavanju dokaza) što je bio predmet testa upoređivanja sa DNK
primerkom koji je čuvan u Nemačkoj (raniji DNK test koji je urađen za
drugo krivično delo optuženog)." Drugim rečima, Sud sumnja da je opušak
od cigarete, koji je poslat na analizu u Nemačku, a koji je nesumnjivo
Ejupijev, onaj isti opušak koji je nađen na mestu zločina, kao da je
neko namerno išao za Ejupijem da pokupi baš njegov opušak i pošalje ga u
Nemačku umesto opuška koji je ranije nađen na mestu zločina. Pri tom se
Sud vajka kako u spisima nema izveštaja o nalaženju, zapečaćivanju i/ili
obeležavanju tog dokaza, kao da nije mogao da taj izveštaj pribavi ako
ga je smatrao relevantnim za svoju odluku. I to ovaj Sud veli iako je
Antony Davies izjavio na prvostepenom suđenju da je upravo on nađeni
opušak pažljivo ubacio u providnu kesu za prikupljanje dokaza.

Vrhunac cinizma predstavlja objašnjenje Suda „da kompletan raniji
izveštaj nemačke DNK analize (uzimanje uzorka, naučna veštačenja DNK,
preslikavanje) nije tražen niti je priložen uz dosije predmeta. Veće
nema uvid u potpuni izveštaj u vezi sa nemačkom DNK analizom kao takvom
i nije u mogućnosti da materijalno i pravno oceni ove analize." Opet
ista priča: bez ovog izveštaja Sud nije mogao da oceni valjanost
veštačenja, a nije našao za potrebno da ga traži, iako ga je lako mogao
pribaviti da je hteo da ga traži. Što je još gore, otkuda nekakvom
sudskom veću u Prištini, čak i ako ima troje EULEX-ovih sudija koje u
vlastitim zemljama ne bi mogle biti ni sudski pisari, moralno pravo da
uopšte posumnja u valjanost nemačkih DNK analiza, kad Nemačka ima
vrhunske stručnjake baš za takve analize.

Ako neko i dalje tvrdi, a u stvari laže, da su to pokrajinske
pravosudne ustanove, neka pažljivo pogleda pečat koji se nalazi na dnu
svake stranice pomenute presude na kojem jasno piše: „Republika Kosovo -
Vrhovni sud Kosova".

DISKVALIFIKOVANJE JEDINOG SVEDOKA

Ništa manje nije odurno diskvalifikovanje jedinog zaštićenog svedoka,
koji je pristao da svedoči protiv optuženog. Posredi je bilo lice
sumnjive prošlosti koje je, shodno „tehnici prodiranja", trebalo da od
optuženog iskamči „ispovest" o tome šta je učinio, na koji je način
postavio eksploziv i u pravom trenutku izazvao eksploziju. Sudije su se
opet vajkale da ovu „tehniku prodiranja" nije naložio i kontrolisao
pretpretresni sudija, a da svedoku nije pošlo za rukom da pribavi od
optuženog podrobna obaveštenja o električnom uređaju koji je okrivljeni
koristio, načinu na koji je taj uređaj prevezen i upotrebljen, samom
postavljanju eksploziva i potrebnoj stručnosti.

Sudije su morale biti ili glupe ili pokvarene kada su primile zdravo za
gotovo da je Florim Ejupi sve sam izveo, iako je mnogo verovatnije da je
za tako složen poduhvat bilo potrebno više izvođača različite
stručnosti. Po svoj prilici, drugi teroristi su pribavili i postavili
eksploziv i detonator i povezali ga sa daljinskim upravljačem, dok je
Ejupiju jedino preostalo da iz zasede aktivira eksploziv u trenutku kada
je preko njega prelazio autobus. To mesto bilo je 1,5 km udaljeno od
mesta gde se dogodila eksplozija i kraj žice se završavao pored panja u
uvali iz koje se nije mogao videti put kojim se kretao autobus. Na
drugom panju, koji je od prvog bio udaljen desetak metara i odakle se
mogao videti put, verovatno je sedeo Ejupi i pušio da smiri nervozu. U
trenutku kada je ugledao autobus nehotice je bacio preostali deo
cigarete, da bi pritrčao daljinskom upravljaču i izazvao eksploziju.
Pošto je analizom DNK nesumnjivo utvrđeno da je to bio njegov opušak, to
je bio krunski dokaz da je on i izazvao eksploziju. Ejupi je naravno
tvrdio da je baš tog dana slučajno bio u šetnji, pa da je tom prilikom i
bacio opušak.

Ako neko i dalje tvrdi, a u stvari laže, da su to pokrajinske
pravosudne ustanove, neka pažljivo pogleda pečat koji se nalazi na dnu
svake stranice pomenute presude na kojem jasno piše: „Republika Kosovo -
Vrhovni sud Kosova". Jer ako koza na vlasti laže, rog to jest pečat ne laže.

Pošto za ovaj Sud samo jedan svedok nije bio ni pouzdan ni dovoljan,
postavlja se odmah pitanje zašto se nisu mogli naći još neki svedoci,
pogotovo što je više vinovnika bilo upleteno u ovaj zločin. Na to
pitanje odgovorio je sam Sud, a da toga nije bio svestan, kada se
upustio u motive zbog kojih je svedok Alfa rizikovao život, a da nije
objasnio zbog čega je takvo svedočenje na Kosovu i Metohiji opasno po
život. Da su se EULEX-ove sudije samo malo raspitale saznale bi da su
vodeći kosmetski Arbanasi oslobođeni svake optužbe u Hagu zato što se na
suđenju nisu pojavili relevantni svedoci koji su u međuvremenu pobijeni.
Upravo zato je svako svedočenje protiv kosmetskih terorista opasno po
život ne samo svedoka nego i njegovih bližnjih.

KRŠENJE USTAVA

Igrom slučaja ova sramna presuda Vrhovnog suda Kosova, u kojem većinu
čine EULEX-ove sudije, tužioci, referenti i zapisničari, dospela je u
naše ruke baš u trenutku kada su naša javna glasila izvestila da je 10.
septembra 2009. godine šef policije EULEX-a Rajner Kun potpisao Protokol
o saradnji između Misije EU na Kosovu i srpskog Ministarstva unutrašnjih
poslova, a koji je još 12. avgusta potpisao zamenik direktora policije
Branislav Mitrović. Takođe je naša javnost obaveštena da protokol stupa
na snagu osmog dana posle potpisivanja, to jest 18. septembra 2009. godine.
Pečat "Vrhovnog suda Kosova"

Pečat "Vrhovnog suda Kosova"

Tim povodom slobodni smo da obavestimo ministra unutrašnjih poslova
Ivicu Dačića, koji to sigurno ne zna, i predsednika Republike Borisa
Tadića, koji bi to morao znati, ali se pravi da ne zna, da je pomenuti
protokol međunarodni ugovor koji se prethodno mora potvrditi odnosno
ratifikovati da bi stupio na snagu i postao deo unutrašnjeg pravnog
poretka. Jer, po članu 16 stavu 2 Ustava Republike Srbije, samo
potvrđeni međunarodni ugovori su deo pravnog poretka Republike Srbije i
neposredno se primenjuju. Drugim rečima, dok se ovaj protokol ne potvrdi
uopšte se ne može primenjivati, sem ukoliko Ivica Dačić ne pokuša, po
savetu svojih mentora iz Brisela, da deluje protiv Ustava.

Ovaj protokol o saradnji s EULEX-om je potpisan baš u trenutku kada je i
naša javnost saznala da su EULEX-ove sudije, tužioci, referenti i
zapisničari ušli u sve pravosudne organe nezavisne republike Kosovo, te
da zaključivanje bilo kakvog ugovora s EULEX-om znači prećutno priznanje
samozvane nezavisnosti Kosmeta. Ako neko i dalje tvrdi, a u stvari laže,
da su to pokrajinske pravosudne ustanove, neka pažljivo pogleda pečat
koji se nalazi na dnu svake stranice pomenute presude na kojem jasno
piše: „Republika Kosovo - Vrhovni sud Kosova". Jer ako koza na vlasti
laže, rog to jest pečat ne laže.

Tekst je objavljen u listu "Pečat" , br. 81.

* * *

Prilog: Presuda "Vrhovnog suda Republike Kosovo":

ap-kz409-08-scjudgment-florimejupi-s2
Kosta Čavoški, 21.09.2009

„Битке нa пољима“ Генералне скупштине

21.09.2009

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Општеполитичка дискусија, која почиње 23. септембра у Њујорку у оквиру 64-тог заседања Генералне скупштине ОУН, биће и основна у овој години међународно-правна трибина за разматрање проблема такозваних самопроглашених држава. Према већ успостављеној вишегодишњој традицији, преговори о кључним и деликатним проблемима међународног живота углавном се воде у кулоарима или, како се то данас модерно каже – „на пољима" Генералне скупштине. Тај формат и служи као најбоља завеса, иза које се усаглашавају ставови, налазе консензуси, па и обавља отворена политичка трговина међу „силницима света овога".

Основне битке на терену Генералне скупштине ове године, према расположивим информацијама, водиће се око статуса Косова, Абхазије и Јужне Осетије. Признање Косова од стране западних држава, које су и изрежирале ту независност, закономерно је изнедрило хаос у међународним односима и дестабилизовало ситуацију у другим „врућим тачкама", створивши код неких националних лидера илузију сведозвољености. Војна агресија режима Михаила Сакашвилија против Јужне Осетије августа 2008. године била је прва, али очигледно не и последња последица косовског преседана из фебруара те исте године.

Свет се нашао у ситуацији без преседана: у два стратешка региона Европе, који као такви важе и са аспекта енергетске безбедности, настале су самопроглашене државе, признате једном од страна у партији која се игра на међународној шаховској табли. Ако говоримо шаховским терминима, Русија не само да је прихватила „косовски гамбит" који јој је понудио самоуверени Запад, него је учинила и узвратни оштар, чак жесток потез, чиме је супростављене јој светске центре довела у сложену ситуаацију. Наставити са инсистирањем на посебности косовског случаја и негирати очигледно право на суверенитет и државну независност Абхазије и Јужне Осетије – значило би и даље минирати сарадњу са Русијом, која је од животног значаја како за Европску унију са њеном енергетском зависношћу од Москве, тако и за НАТО, коме је неопходна руска логистичка подршка у Авганистану. О томе децидно сведочи интервју новог Генералног секретара НАТО Андреса Фог Расмусена, објављен 16. септембра у лондонском листу „Фајненшл тајмс", у коме се апелује да се са Москвом започне „непристрастан дијалог без преседана", да се „саслуша руски став" и узме у обзир њена „законита забринутост у сфери безбедности". Индикативно је да су се ти апели чули још и пре бучне изјаве председника САД Барака Обаме о преиспитивању америчких планова о противракетној одбрани (ПРО).

Међутим, успостављање дијалога са Москвом за западне престонице није могуће без уношења суштинских корекција у своје ставове не само по питању ПРО, него и по питању Косова. И таква корекција – засад у кулоарима – већ је почела. Према информацијама којима располаже аутор овог чланка, а које потичу како из српских, тако и албанских извора, Европска унија сада покушава да се дистанцира од власти Приштине и истовремено успостави сарадњу са Србијом. Пробни балон у датој игри је одлука Европске комисије да од 2010. године за српске грађане укине визни режим, а да се потом центар теже бриселске дипломатије пренесе непосредно на косовске сижее.

Први корак на том путу је протокол о полицијској сарадњи између власти Србије и цивилно-полицијске мисије Европске уније. Ток преговора, па чак и термин за његово потписивање, држани су у строгој тајности, иако деокумент формално има технички карактер споразума између Мисије ЕУ и Министарства унутрашњих послова Србије. Њиме се дефинишу услови заједничког рада српског МУП и представника ЕУ у супростављању организованом криминалу и шверцу како у покрајини Косово, тако и у ширим размерама. Међутим, недореченост у Бриселу и Београду, заједно са жестоком негативном реакцијом без преседана Приштине, где је радикални покрет „Самоопределење" развио против европских представника прави улични рат, а његов лидер Албин Курти упоредио Мисију ЕУ са „колонијалном администрацијом", допушта да се говори о означеној тенденцији. Њу су одмах уловили албански лидери Коосва, који су осетили опасност по своје интересе, а такође њихови ментори у међународним структурама. Главна њихова забринутост није скопчана са успостављањем сарадње Брисела са Београдом, већ са јачањем улоге и утицаја Русије, која је августа 2008. године на Кавказу учинила оно, на шта се није одлучила власт Југославије приликом кулминирања босанског рата 1994-1995. године, нити српско руководство почетком 2008. године на Косову.

Индикативна су откровења једног од најколоритнијих албанских лидера Косова – добро познатог и у Русији Беџета Пацoлија, који предводи „Алијансу за ново Косово". Он је ових дана изјавио да пружа пуну подршку протоколу који је потписан између Мисије ЕУ и владе Србије, назвавши га „добрим изласком из настале ситуације" и, очигледно рачунајући да ће добити солидне политичке дивиденде приликом „смене свих". Јер, како признају представници Европске уније, предстоји потписивање са Београдом још два протокола – о сарадњи у сфери царина и правосуђа, а при том се косовска Мисија ЕУ у царинској области намерава „вратити на ситуацију каква је била до 2008.године"...

Може се претпоставити да је Запад и заиста одлучио покушати да пронађе прилазе Русији по питању Абхазије и Јужне Осетије посредством некаквог „разводњавања" попут већ признатог од стране руководства НАТО и Европске уније независног статуса Косова. То би евроатлантским структурама омогућило да покушају узети активније учешће у разматрању нерешених проблема Кавказа, који доводе у опасност омиљено енергетско чедо ЕУ и НАТО – пројекат „Набуко". Информација о томе да координатори датог пројекта озбиљно размишљају да уместо Грузије за транзитера узму Јерменију (што није могуће без регулисања нагорно-карабахског проблема) сведочи о спремности САД и ЕУ да радикално преиспитају систем својих регионалних савеза и партнерстава. Што се Косова тиче, њему се у балканско-црноморско-кавкаској енергетској партији, по свој прилици, додељује улога пешака, који је у погодном тренутку повољно жртвовати.

_____________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј"

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2477

Intervju – Čedomir Antić, istoričar >Rasrbljavanje regiona

Intervju – Čedomir Antić, istoričar >

 

Rasrbljavanje regiona

vera didanović

Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. Srbija je stolećima demografski napredovala dok su ovi krajevi bili predmet njene brige ili dok je tamošnjem narodu pružala nešto više od zemlje izbeglištva. Zato je neophodno uvrstiti odnos prema srpskom narodu u regionu u prioritete naše državne politike, kaže jedan od autora Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu

Srbi u zemljama regiona ne uživaju u punoj meri zagarantovana politička prava, a izuzetak su Rumunija i delimično Bosna i Hercegovina, navodi se u izveštaju Naprednog kluba, čije je nedavno objavljivanje izazvalo oprečne reakcije – od pohvala zbog uloženog truda da se na jednom mestu sakupe podaci o stanju u osam balkanskih država i pokrenute inicijative da se briga za položaj Srba u regionu uvrsti u državne prioritete do kritika da je reč o novom doprinosu podgrevanju nacionalizma. Na čemu je zasnovana sumorna tvrdnja o položaju građana srpske nacionalnosti u susednim zemljama, za "Vreme" objašnjava Čedomir Antić, istoričar i jedan od autora Izveštaja.

ČEDOMIR ANTIĆ: Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu napisan je na osnovu javnih i u potpunosti dostupnih podataka. Reč je o kolektivnim pravima jednog naroda koja su, u većini od ovih osam država, prethodno prihvaćena i zagarantovana tamošnjim zakonima. Lako je uporediti položaj Srba u Federaciji BiH, sa statusom Bošnjaka-Muslimana i Hrvata u Republici Srpskoj, i recimo, Bošnjaka-Muslimana u Srbiji. Razlika u položaju, prisustvu u vlasti i politici je očigledna. U Hrvatskoj su vlasti ukinule autonomne kotare koje su 1995. godine same uvele u oblastima Knina i Gline, da ne spominjemo nacionalna obeležja, stanarska prava. U Mađarskoj, recimo, parlament odbija da sprovede odluku Ustavnog suda i omogući manjinama zagarantovano prisustvo u parlamentu... Primera ima mnogo.

"VREME": Kao posebno problematičnu, okarakterisali ste državnu politiku prema Srbima u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji i Sloveniji. Zašto?

Reč je o politici Srbije, kao i države u kojoj srpski narod živi. U Crnoj Gori i Sloveniji Srbi nemaju određen status (nisu afirmisana njihova prava kao nacionalne manjine, a u Sloveniji vlasti netačno tvrde da Srbi nisu "autohtona etnička zajednica" osporavajući im tako značajna zakonom zajemčena prava). U Albaniji su tek nedavno dobili status manjine, ali ni danas nije poznato koliko ih ima. U Makedoniji Srbi ne uživaju slobodu veroispovesti, SPC je zabranjena sloboda delovanja u toj zemlji. Srbija se, međutim, ne zanima za ovaj narod. Srbi u Crnoj Gori su je interesovali samo dok je štitila birokratsku zajedničku državu. Neravnopravnost i asimilacija kojima su izloženi ne privlače pažnju naših ustanova od predsednika preko Ministarstva inostranih poslova do ambasade u Podgorici. Srbija je 2008. godine uložila 15,5 puta više novca u programe i projekte makedonske zajednice u Srbiji, nego što je Makedonija uložila u brojniju srpsku zajednicu na svojoj teritoriji. Pritom, Srbija u nacionalne manjine ulaže gotovo tri puta više novca nego u četiri puta brojniji srpski narod u regionu.

Jedan od drastičnijih podataka je onaj koji kaže da je broj Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Sloveniji danas za 34,4 odsto manji nego pre dvadeset godina, pri čemu je broj Srba u Srbiji porastao za svega 0,5 odsto. Kako objašnjavate taj podatak?

Pre svega asimilacijom. Izvestan deo stanovništva se preselio iz ekonomskih razloga. Rat koji je završen pre četrnaest godina dogodio se samo u Hrvatskoj i može delom, ali ne i potpuno, da objasni stanje u toj zemlji. U nekim od navedenih država je u toku stvaranje nacija, što ima uticaja na opstanak srpskog stanovništva. Srbija nikada nije davala veliki značaj politici prema ovom narodu.

Kad je reč o malom porastu broja stanovnika Srbije posle decenije egzodusa, treba spomenuti da sve moderne države vode trajnu i utemeljenu demografsku politiku. Miloševićev režim, ratovi i sankcije doprineli su da Srbija ima najstarije stanovništvo. Zahvaljujući veštačkoj inflaciji 1994. se, recimo, rodilo 16.000 dece manje nego prethodne godine. Sada je stanje nešto bolje, ali su prvi ljudi naše države i dalje nedovoljno ozbiljni, tako je jedan od naših aktuelnih vicepremijera nedavno izjavio kako moramo da brinemo o natalitetu pošto će u budućnosti neko morati da plaća porez.

Kada se ovako naređaju nepovoljni podaci, lako se dolazi do tumačenja poput onog o "svetskoj zaveri protiv Srba". Kako odgovarate na ocene da objavljivanjem Izveštaja podgrevate nacionalistička osećanja, pripremate teren za zahtev za promenu granica i umesto rešenja, stvarate nove probleme – koja su se već pojavila na nekim internet sajtovima? Šta je, zapravo, bio cilj objavljivanja Izveštaja?

Za ovakav položaj srpskog naroda u regionu značajnu odgovornost snosi neodređenost politike Srbije, te socijalna opterećenja i očekivanja koja odavno opterećuju naše neintegrisano društvo. Izveštaj se vrlo malo bavi analizom politike SAD, EU ili susednih država. Naš cilj nije bio da podstičemo frustraciju, već da pomognemo definisanju uspešne politike. Naravno, ja sam dugo u politici i bilo mi je lako da dokažem zlonamernost ocena koje spominjete. Naime, ja sam nalaze Izveštaja namerno objavio šest dana pre nego što je sâm Izveštaj objavljen na sajtu Naprednog kluba, a prvi tiraž iznesen u javnost. Kritike smo dobili na neviđeno. One, koliko sam video, potiču od osoba koje negiraju posebnost srpskog naroda u tim državama ili od onih koji nisu obavešteni da je rat završen. Kritičari su se svojim preuranjenim nastupom sami diskvalifikovali.

Raspad Jugoslavije doveo je do afirmacije političkih prava istočnoevropskih nacija, ne vidim zašto bi ona nekome bila osporena. Izveštaj je objavljen kako bi ovo pitanje bilo definisano i činjenički utemeljeno, i usmeren je prema Srbiji koja o ovom pitanju ne brine, a ne prema državama regiona koje su uglavnom prihvatile čak i garantovanje onih prava koja trenutno ne poštuju. Izveštaj i celokupno delovanje Naprednog kluba posvećeni su demokratiji, miru i evropeizaciji Srbije. Granice nisu spominjane u izveštaju. Mada, ne znam kakav bih bio čovek ako bih se zalagao za suverena prava albanskog naroda u oblastima koje su deo međunarodno priznate Srbije, a negirao ista prava narodu kome pripadam.

Po vašem saznanju da li postoje analize položaja drugih naroda u regionu, što bi omogućilo neku komparaciju i odgovorilo na pitanje da li je samo položaj Srba u zemljama Zapadnog Balkana nepovoljan, ili je reč o nedovoljno garantovanim pravima manjina u tim zemljama?

Nedavno je sličan, mada nepotpun i prema srpskoj vladi nekritičan, izveštaj izdalo Ministarstvo za dijasporu. U susednim državama ovim pitanjima se bave nadležna ministarstva ili nevladine organizacije. Obratite pažnju na politiku državljanstva Hrvatske ili Bugarske i uporedite ih sa simboličnim i polovičnim gestovima Srbije. Pojedine nevladine organizacije u Srbiji vode računa o statusu Bošnjaka-Muslimana ili Mađara. Nedavno je grupa intelektualaca zatražila od Srbije da pomogne pretvaranje srpskih Muslimana u Bošnjake. Zamislite kakve bi, sasvim opravdane, reakcije bile kada bi se neko zalagao za integraciju Bunjevaca ili Muslimana u srpsku naciju! Treba spomenuti i periodične akcije Mađarske pred međunarodnim ustanovama kad je reč o pravima Mađara u Vojvodini, koje su paradoksalno učestale otkad su mađarske stranke deo demokratskih vlada. Ili nedavni zahtev iz Rumunije da Srbija pomogne nacionalnu emancipaciju Vlaha u Rumune…

Objavljujući Izveštaj, posebno ste istakli da ga nije finansirala bilo koja vlada, neka fondacija ili neka nevladina organizacija. Kako ste došli do podataka i da li ste imali pomoć domaćih institucija?

Reč je o višemesečnom radu šestočlane redakcije. Pošto je ovo prvi izveštaj, bilo je potrebno predstaviti prošlost i opšte stanje političkih prava srpskog naroda u regionu. Nastojali smo da predstavimo stanje pomoću dostupnih i nespornih činjenica. Nadam se da ćemo u budućnosti imati više aktuelnih i manje poznatih činjenica, prikupljenih od saradnika sa terena. Poslali smo, tamo gde je bilo potrebno, anketu udruženjima, strankama i pojedincima u okruženju. Ne bih želeo da posebno kritikujem našu vladu, ali izuzev Ministarstva prosvete, niti jedno od kontaktiranih ministarstava nije na bilo koji način odgovorilo na naš dopis.

Na osnovu čega tvrdite da Srbija nema trajnu i promišljenu politiku prema srpskom narodu koji živi izvan njenih granica, kao i da nedavno usvojeni zakon o dijaspori daje mnogo veći uticaj iseljenicima u vanbalkanskim državama nego Srbima iz regiona?

Pre svega, Srbija ovo pitanje nije problematizovala kao jednu i celovitu politiku. Mislim da naše vlasti ne shvataju značaj ove politike za očuvanje kulturnog identiteta našeg naroda, ali i za konsolidaciju demokratije i suzbijanje radikalnih i ekstremnih pokreta u Srbiji. Površna analiza Zakona o dijaspori pokazuje da je savet koji treba da bira dijaspora samostalniji i uticajniji od onog koji treba da biraju Srbi iz regiona. Ministarstvo dijaspore doskora je bilo jedino ministarstvo koje nije imalo prava da predlaže zakone Narodnoj skupštini. Spomenuo sam premala ulaganja…

Zalažete se za razdvajanje politike prema srpskom narodu koji živi u regionu i Srbima u dijaspori. Na koji način?

Dijaspora je važna, ali je njene probleme lakše rešiti. Politika prema srpskom narodu u regionu pokazala se u prošlosti kao problem. Stanje tog naroda, o kome danas malo ko brine, bilo je neiskren izgovor za rat. Srpskim narodom u regionu treba da se kao jednim od prioriteta bave ministarstva spoljnih poslova, prosvete, ekonomije i kulture, a Ministarstvo dijaspore treba da se brine o iseljeništvu.

Prema poslednjim informacijama, u Crnoj Gori bi trebalo da se otvore tri konzulata, dok u SAD, gde živi tri puta više Srba nego u Crnoj Gori, na neuporedivo većoj teritoriji, postoje samo dva konzulata. Zar to nije primer razdvajanja politike i da li je on baš fer?

Republika Srbija nije iskrena. Zamisao o otvaranju tri konzulata (u Crnoj Gori i Hrvatskoj) usledila je velikom lupingu naše spoljne politike. Srbija je napustila raniju politiku prema Kosovu i Metohiji (Akcioni plan) i priznala je Euleks. Ovo je prikrila histeričnim proterivanjem crnogorskog i makedonskog ambasadora. Pošto je integracija u EU u krizi, a sporazum o Beloj šengenskoj listi podrazumeva još jedno priznanje neporecive činjenice da je Kosovo i Metohija odvojeno od Srbije, naša diplomatija je došla na zamisao da pojača konzularnu mrežu u krajevima gde živi srpski narod. Taj potez je dobar i potreban, ali on podrazumeva nekakav dugoročan strateški i politički sadržaj i šteta je što dolazi kao iznuđen manevar jedne izlazne strategije. Što se tiče SAD, mislim da je reč o tehničkom i administrativnom pitanju. Našim građanima i sunarodnicima treba omogućiti sve one pogodnosti koje uživaju iseljeništva drugih evropskih država (recimo, Hrvatske, čije je iseljeništvo brojnije). Tu ne može biti reči o presipanju. Nama svakako ne treba četrdesetak ambasada, one treba da budu manje i jeftinije. Prioritet naše politike je, iz mnogo razloga i izvan svake sumnje, Balkansko poluostrvo.

Jedna od primedbi navedenih u Izveštaju odnosi se na nespremnost srpskih vlasti da dovoljno materijalno pomognu srpski narod koji živi izvan granica Srbije. Šta je to, što bi, prema vašem mišljenju, Srbija trebalo da uradi i odakle ovako siromašnoj zemlji sredstva za te akcije?

Potrebno je našu sirotinju pravednije podeliti. Pored disproporcije između ulaganja u nacionalne manjine koje žive u Srbiji i srpski narod u državama okruženja. Reč je o četvrtini srpskog naroda na Balkanu. Do sada je država izdvajala manje od 700.000 evra za njih, a za večito nezadovoljne tri opštine sa albanskim stanovništvom na jugu Srbije je prošle godine rezervisano 60.000.000 evra više nego za susedne, istovetno siromašne, opštine!

Šta bi, po vašem mišljenju, još trebalo da se učini?

Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. Srbija je stolećima demografski napredovala dok su ovi krajevi bili predmet njene brige ili dok je tamošnjem narodu pružala nešto više od zemlje izbeglištva. Zato je neophodno uvrstiti odnos prema srpskom narodu u regionu u prioritete naše državne politike, izjednačiti proporcionalno ovu našu brigu sa brigom prema nacionalnim manjinama i doneti jedan zakon o srpskom narodu u regionu koji bi bio plod konsenzusa i pritom (za razliku od mnogih drugih korisnih zakona) bio primenjivan i poštovan.

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=880984

Slobodan Samardžić o Srbiji i NATO: “Bezbednosni hazard”

Slobodan Samardžić o Srbiji i NATO: "Bezbednosni hazard"

Fond «Slobodan Jovanović» pokreće na svom sajty seriju intevjua vezanih za odnos prema članstvu Srbije u NATO-u. Namera nam je da se obratimo poznatim ličnostima iz javnog i kulturnog života kako bi naša javnost mogla da se upozna sa najširom argumentacijom vezanom za ovo suštinsko pitanje savremene Srbije pre nego što se i sama izjasni o tome.

Domaćin: Fond Slobodan Jovanović

Gost: Slobodan Samardžić, podpredsednik Demokratske stranke Srbije i profesor Fakulteta političkih nauka.

Intervju obavljen u saradnji s nedeljnikom "Pečat" . Objavljen je u magazinu Pečat br. 80.

U zaključcima sa Samita NATO-a iz aprila 2009. godine podržava se opredeljenje srpske Vlade da Srbija postane članica NATO-a, a posle posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, deo aktuelne vlasti u medijima sve više podstiče kampanju za uključenje Srbije u NATO. Kako tumačite takvo opredeljenje dela Vlade?

Samardžić: Formalno gledano takvo opredeljenje dela Vlade Srbije u suprotnosti je sa Rezolucijom Narodne skupštine od decembra 2007. godine u kojoj se izričito nalaže vojna neutralnost Srbije prema svim postojećim vojnim savezima, a praktično prema NATO savezu, jer je on jedini relevantan vojni savez danas u svetu. Politički gledano, to je pokušaj uključenja naše države u jedan vojni savez koji služi samo i isključivo vojnoimperijalnim interesima Sjedinjenih Država i malom broju relativno jakih zapadnih država. Moralno, u slučaju Srbije ovo uključivanje bi značilo naknadno priznanje da je isti taj NATO s pravom naneo toliko materijalnog i moralnog zla upravo Srbiji, pre samo deset godina.

Imajući u vidu skoriju istoriju odnosa NATO-a i Srbije, kao i činjenicu da je Narodna skupština Srbije usvojila rezoluciju kojom proglašava vojnu neutralnost zemlje, ko bi po Vašem mišljenju trebalo da odlučuje o procesu priključivanja Srbije  NATO-u: Vlada Srbije, Skupština Srbije ili građani Srbije na referendumu, i da li može biti legitimna odluka koju ne bi doneo narod na refrendumu?

Moralno, u slučaju Srbije ovo uključivanje bi značilo naknadno priznanje da je isti taj NATO s pravom naneo toliko materijalnog i moralnog zla upravo Srbiji, pre samo deset godina.

Samardžić: Najpre, žalosno je što je takva tema uopšte na dnevnom redu javnosti Srbije imajući u vidu tri grupe razloga koje sam pomenuo. Potom, žalosno je što današnje vlasti Srbije  pripreme za uključenje Srbije u NATO obavljaju u tajnosti, u nameri da izbegnu javnu diskusiju. Navodno, tema (još) nije na dnevnom redu. Taktika vlasti nalaže da se ova tema stavi na dnevni red javnosti onda kada bude kasno za bilo kakvo delotvorno reagovanje opozicionih političkih činilaca, Skupštine  i javnog mnjenja Srbije. Konačno, tema je došla na dnevni red javnog mnjenja zahvaljujući inicijativi dela opozicije, konkretno Demokratske stranke Srbije. Ne samo da je iz ovih razloga opštenarodni referendum jedini legitiman način da se o ovoj stvari odluči, nego je takav referendum u datim okolnostima postao jedino sredstvo da se spreči nelegalno i arkansko delovanje vrhova vlasti u Srbiji, dakle predsednika Republike i dela Vlade koji nastoje da monopolišu ovo važno pitanje spoljne i odbrambene politike Srbije.

Zagovornici priključivanja Srbije NATO-u u prilog svog opredeljenja navode da bi članstvo u NATO-u imalo i ogromnu ekonomsku korist po Srbiju. S druge strane, po NATO-standardima izdvajanja za vojsku iz nacionalnog budžeta bi morala značajno da se uvećaju. Kako Vi tumačite ekonomske efekte mogućeg uključivanja Srbije u NATO?

Taktika vlasti nalaže da se ova tema stavi na dnevni red javnosti onda kada bude kasno za bilo kakvo delotvorno reagovanje opozicionih političkih činilaca, Skupštine i javnog mnjenja Srbije.

Samardžić: Kada se ovo pitanje sagleda sa ekonomske strane, stalno držeći na umu da to nije suštinski ekonomsko pitanje, treba najpre reći da je NATO, u proleće 1999. godine, naneo Srbiji materijalnu štetu od preko trideset milijardi dolara. Procena se tiče direktne i indirektne materijalne štete. Domaća politika prema NATO savezu ovo nikada ne sme da izgubi iz vida. I kao što bi u moralnom smislu ulazak u NATO značio neopravdani oproštaj ove surove vojne intervencije, u materijalnom smislu to bi značilo otvoreni oproštaj faktičkog duga koji NATO i njene članice imaju prema Srbiji. Sve ostale kalkulacije na relaciji Srbija-NATO sekundarne su u odnosu na ovu. Ali, i kada bismo, opijeni svetlom natovskom budućnošću, zaboravili na ovo, članstvo u ovoj vojnoj organizaciji koja je permanentnom ratnom stanju sa ostatkom sveta užasno bi opterećivalo državni budžet. Novi troškovi se ne bi mogli nadoknaditi ratnim plenom, jer plen pripada glavnim akterima a ne sporednim. Ekonomsku korist od članstva u NATO imali bi samo natovski agitatori u vladinom i nevladinom sektoru Srbije.

Priključenje NATO-u stvorilo bi obavezu Srbiji da se dodatno vojno angažuje u kriznim regionima širom sveta. Uzevši u obzir obaveze koje bi stvorilo pristupanje NATO-u i bezbednosne pretnje sa kojima se Srbija suočava, da li bi članstvo Srbije u NATO-u povećalo bezbednost Srbije?

Za Srbiju je ulazak u NATO kupovina cigle od siledžije koji vam je neposerno pre ponude tom ciglom razbio glavu.

Samardžić: U osnovi ovog pitanja je najveći apsurd. Za Srbiju je ulazak u NATO kupovina cigle od siledžije koji vam je neposerno pre ponude tom ciglom razbio glavu. Dobro, ako on želi da vam tom ciglom još prelomi ruke i noge, i da vam izbije bubrege, možda se i isplati kupovina cigle. Ali, onda to treba i reći. Ipak, danas NATO ima prioritet u drugim, većim i važnijim, žrtvama nego što je Srbija. Siguran sam da mi ne moramo da kupimo tu ciglu, tj. da i pored važnosti za NATO da zaokruži svoj balkanski prostor članstva postoji otvorena mogućnost neulaska u članstvo, ili, kako to formuliše skupštinska Rezolucija - vojne neutralnosti. Praktično, veći problem danas predstavlja interesna orijentacija delova vladajuće političke elite Srbije ka NATO savezu nego direktan i manifestan pritisak samog saveza. Kada je, pak, reč i bezbednosnoj budućnosti Srbije, danas bi ulazak u NATO bio ravan bezbednosnom hazardu. To bi bila potencijalna vojna konfrontacija sa svima koji nisu članovi ove vojne organizacije. Srbiji ne treba takva strateška avantura. Srbija treba da razvje aktivnu politiku vojne neutralnosti, a to znači politiku mira i saradnje a ne vojne konfrontacije.

NATO je vojna organizacija koja danas ima vrlo izrazite osvajačko-agresivne ciljeve. Demokratija je ovde najobičnija ideološka oblanda.

Zagovornici uključivanja Srbije u NATO-u često navode da bi članstvo u NATO-u povećalo sveukupne pa i demokratske potencijale Srbije. Kako tumačite ovakvo povezivanje članstva u jednoj vojnoj organizaciji sa razvojem demokratskih potencijala društva i koje bi po Vašem mišljenju bile druge štete ili koristi od članstva, odnosno odbijanja članstva u NATO-u?

Samardžić: NATO je vojna organizacija koja danas ima vrlo izrazite osvajačko-agresivne ciljeve. Demokratija je ovde najobičnija ideološka oblanda. Mogu da dopustim da su zemlje ovog vojnog saveza u vreme hladnog rata stvarno verovale da im ovakva vojno-bezbednosna organizacija čuva unutrašnju demokratiju. Možda je to nekada stvarno bilo tako. Od završetka hladnog rata NATO je dobio suštinsku agresorsko-osvajačku ulogu koju, tim više, nastoji da prikrije demokratskim ciljevima. On je sada u središtu demokratske budućnosti sveta. Ne zvuči li to pomalo vulgarno, a pre svega uvrnuto. U pozadini te savremene demokratske ideologije ima i sukoba civilizacija i rasizma i besomučnog kršenja ljudskih prava, a ponajviše kršenja međunarodnog prava. Kakva crna demokratija. NATO je danas postao praktična negacija demokratije za sve one koji nisu u njegovom članstvu. Odatle njegovi ideolozi i praktičari izvlače pogrešan zaključak da ulazak u NATO znači ulazak u demokratiju. A onda, navodno, zemlja ni ne može da uđe u NATO ako nije demokratska. Recimo, Ukrajina i Gruzija treba da uđu u NATO kako bi konačno konsolidovale svoju krhku demokratiju. A Srbija, kako bi pojačala svoj potencijal za evropske integracije. I sve takve koještarije… Ukratko, demokratija je najžešće zloupotrebljena reč u natovskom vokabularu. Ne manje nego u nekadašnjoj sovjetskoj sintagmi o «narodnim demokratijama».

Demokratija je najžešće zloupotrebljena reč u natovskom vokabularu. Ne manje nego u nekadašnjoj sovjetskoj sintagmi o «narodnim demokratijama».

U kampanji za priključenje Srbije NATO-u navodi se i to da je Srbija, odnosno SFRJ, tajnim sporazumom Josipa Broza već bila vezana za ovu vojnu organizaciju i da pristupanje NATO-u, navodno, predstavlja kontinuitet u vojno-bezbednosnoj politici Srbije. Kako gledate na ovo pozivanje na «logiku tajnih sporazuma» i da li ono predstavlja opasnost po demokratski poredak u Srbiji?

Samardžić: Afirmacija takvog državnog kontinuiteta Srbije je negacije Srbije kao države. Ali, takav kontinuitet nažalost postoji, ako niučemu drugom ono u stilu vođenja današnje spoljne i vojno-bezbednosne politike Srbije. Ona je, bar kada je o odnosima sa NATO savezom reč, zakulisna i licemerna onoliko koliko je to bila i negdašnja Brozova spoljna i bezbednosna politika. Neko bi možda ovde istakao razliku koja se tiče uspešnosti. Tačno je da je Brozova politika bila uspešnija sa stanovišta ostvarljivosti svojih ciljeva, ali je zato i ostavila dugoročnije negativne posledice. Srbija kao država još ne može da se oporavi od takvih posledica. Ispada da je naša šansa još jedino u većoj traljavosti i manjoj uspešnosti današnje spoljne i bezbednosne politike Srbije u odnosu na tzv. zlatno vreme jugoslovenskog komunizma. Danas, ne samo da se lojalnost Srbije evroatlanskom kompleksu ne plaća suvim zlatom, kao što je to bilo u Brozovo vreme, nego se uopšte ni ne plaća. U suštini, to je dobro.

Realna i izvodljiva alternativa jeste upravo vojna neutralnost Srbije.

Da li u vojno-bezbednosnoj oblasti za Srbiju postoji realna i izvodljiva alternativa NATO-u i kako u tom svetlu gledate na vojnu neutralnost Srbije?

Samardžić: Realna i izvodljiva alternativa jeste upravo vojna neutralnost Srbije. Sam izraz je možda manjkav zato što je formulisan sa ciljem suprotstavljanja realnoj pretnji Srbiji, a to je njeno uvlačenje u NATO savez suprotno volji ogromne većine građana. U tom smislu, izraz «vojna neutralnost» je krajnje funkcionalan, ali pozitivno-strateški on može ostaviti nedoumicu u pogledu njegovog alternativnog značenja, posebno u okruženju oficijelne kampanje po kojoj (evro)atlantske integracije nemaju alternativu. Kao prvo, vojna neutralniost nikako ne znači pasivnu vojno-bezbednosnu politiku Srbije. Ona mora biti aktivna podjednako u pogledu ciljeva, sredstava i svakodnevnog delovanja države. Na prvom mestu su interesi Srbije kao države, njen prosperitet, autonomija delovanja u današnjem svetu i izbor oblika i vrste saradnje, kao i strateških partnerskih odnosa polazeći od temeljno formulisanih državnih interesa. Potom, u takvoj vrsti izbora niko ne može imati privilegovanu prednost za Srbiju, kao što niko (nijedan međunarodni akter) ne može biti unapred odbačen kao partner. Najzad, oblikovanje jedne aktivne politike vojne neutralnosti mora ići u susret nastajućem multipolarnom svetu koji, beć danas, krupnim koracima zamenjuje unipolarni na čelu sa svojim osnovnim sredstvom sile i prinude, a to je NATO savez.

Intervju je objavljen u magazinu "Pečat" br. 80.

* * *

Pogledajte ostale intervjue u vezi teme "Srbija i NATO":

Intervju Fonda sa Srđom Trifkovićem: "Referendum, naravno!"

Intervju fonda sa Nebojšom Malićem: "Referendum, nikako drugačije"

Intervju Fonda sa Vojinom Joksimovićem: "Stop zaobilaženju naroda"

Intervju Fonda sa Bogdanom Koljević: "Ubijanje demokratije"

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/09/07/slobodan-samardzic-o-srbiji-i-nato-strateska-avantura/?lang=lat

Вреди ли да Москва мољака опроштај Пољака

У „катинском случају" у најскорије време почеће нова етапа. Потомци пољских официра, које су, према завничној верзији, стрељали Руси, обратили су се Стразбуршком суду за човекова права. Предмет је узет у разматрање и ући ће у процедуру по приоритету, тобоже због старостног узраста многих подносиоца тужбе. Нећемо погрешити ако кажемо, да ће пресуда бити уприличена поводом 65-годишњице победе Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Од Москве ће бити затражена „компензација" од око 100 хиљада евра по човеку..."

 

Андреј АРЕШЕВ

Вреди ли да Москва мољака опроштај Пољака

 

Чудан утисак производе неке дискусије које се распредају о узроцима Другог светског рата, а које су заподенуте уочи његовог 70-годишњег јубилеја. Утисак је да све прелиминарне епизоде политичко-дипоматске, информативне и псеудоправничке конфронтације око „мученице Пољске", почев од 1989. године, баш ничем нису научиле. Није ствар у досадном гунђању на „Еху Москве", нити пак у оригиналном гледишту коментатора владиног листа „Росијскаја газета" Л.Радзиховског, које се састоји у томе да, како се испоставља, „ни о каквом договору Запада са Немачком против СССР 1939. године није било говора... Циљ Запада није био да испровоцира РАТ у Европи (па и против СССР). Циљ Запада састојао се у томе да се СПРЕЧИ рат... (???'- А.А"). Ствар је, заправо, у нечем другом: ствар је у томе што се у јавним оглашавањима Москве, на високом државном нивоу, мало – мало па провуку те исте нотице: као, пакт Молотов – Рибентроп био је аморалан, конгрес народних депутата СССР осудио га је још крајем 90-их година, а сада треба да и друге земље осуде сопствене грешке и пропуста у оквиру политике „умиривања агресора".

Нећемо то дочекати! Управо је Хитлер најдоследније и дрско изражавао умна расположења елита „великих" и „малих" европских „демократија" (и умна расположења тадашњег пољског руководства – пре свега), које су као запета пушка биле потпуно спремне за борбу против Совјетског Савеза, реално против Русије, а да то није имало ама баш никакве везе са овим или оним друштвеним уређењем у нашој земљи. Сви то знају, па нешто нарочито и не крију, као што не крију чињеницу континуитета између политике трећег рајха са његовим тежњама ка освајању земаља на Истоку и политичке праксе Сједињених Држава, како у јеку хладног рата, тако и данас (присетимо се макар срамног, ни до данас неукинутог! „Закона о поробљеним народима", који је потписао председник САД Д.Ајзенхауер, у коме као територије, које захтевају „ослобођење" фигурирају не само Украјина и Кавказ, већ такође и „Казакија" и „Идел-Урал").

По свој прилици, формирана указом председника Русије Комисија за супростављање фалсификовању историје, наилази на прикривени, али зато ништа мање ефикасни отпор. Формално гледано, све је у реду: сазвано је одговарајуће заседање, објављени занимљиви чланци у централним издањима, на званичним сајтовима и зборницима уважених школских установа. Издају се књиге, скидају ознаке „строго пов". И објављују документа која лепоречиво сведоче о „мирољубивој" политици пољских власти уочи Другог светског рата. Једино је проблем што никакви документи не могу да убеде наше опоненте. Онима који сумњају у то, препоручили би смо да погледају на лица пољских дописника за време презентације збирке „Тајне пољске политике (1939-1945.)" и послушају њихова питања.

А и на руској страни није све како ваља. Није довољно једноставно објавити документа – њих треба још на одговарајући начин актуализовати и методично пренети до свести друштва. А при стању у које је доведена домаћа академска наука то ни мало није лако учинити. Довољно је казати да већина руских полониста егзистира на рачун пољских пара (као што експерти који проучавају кинески или јапански егзистирају на рачун кинеских и јапанских пара, итд). Шта ту да се каже, доживесмо и то!

Сасвим је могуће да није све у реду ни са спољнополитичким ситуирањем „битке за историју" на Смоленском тргу. На пример, познато либерално издање цитира речи неког високопостављеног руског дипломате, који сматра, ето, да „са спољнополитичког аспекта борба против фалсификовања историје Русији доноси све саме минусе. Ауторитет земље тиме се очигледно није повећао. И испада тако да је то, очито, игра за домаћу публику". Ако пођемо од такве логике онда би, по свој прилици, ауторитет Русије био на силном добитку ако би смо се солидарисали са скандалозном резолузцијом Парламентарне скупштине Савета Европе, ако би смо признали Бандеру и Шухевича херојима борбе за национално ослобођење итд.итд.

Неопходно је свом снагом нагласити, да никаква оправдавања у информативном рату, који се води против Русије 24 сата дневно, неће помоћи, а уз то још формулације у које се слична оправдавања пакују, каткада изгледају у најмању руку чудне. Ево, на пример, тврдње да су Русија и Пољска били савезници у том рату. Да, постојала је „друга Пољска". Не Пољска Јозефа Бека и Ридз-Смигле, него Пољска Сикорског и Хитлера. Али тешко да ће подсећање на војно братство Руса и Пољака променити доминирајућа у пољској друштвеној свести духовна расположења, у складу са којима је управо Русија, а не Немачка, трајни непријатељ пољске државности.

Представницима политичких елита Пољске, држава Прибалтика и неких других никаква оправдавања нису потребна. Њима су потребне друге ствари. Положај оног који се правда, а при том још у условима непостојања јасних идеолошких оријентира и чврсте свести о историјском континуитету Руске Федерације у односу на Совјетски Савез и Руску империју доводи руско политичко руководство у сложену, рекли би смо чак губитничку ситуацију, нарочито ако се узме у обзир да актуелизација прошлости не само да следи конкретне политичке циљеве, већ је скопчана, по правилу, са озбиљним финансијским претензијама. Доказе налазимо код Леха Качинског, који сматра да су Руси, делујући у оквирима пакта Молотов – Рибентроп, забили нож у леђа Пољацима, који су пружили отпор Немцима. По мишљењу пана председниика, неко је други, а не Пољска та која треба да се учи смиривању. Они који су започели тај рат, они који су га проширили. А ту очигледно није реч о држави Ангеле Меркел. „Борбе септембарске кампање трајале су код Коцка до 6. октобра. Након тога настала је ноћ окупације. Ноћ у којој су извршени злочини, иза ње су уследили Освенцим, Холокауст и Катин. Може се поставити питање о томе, шта је заједничко између Холокауста који је спроводила нацистичка Немачка, и Катина, који је реализовала совјетска Русија. Постоји нешто заједничко између та два злочина, без обзира што су се они разликовали по димензијама. Јевреји су убијани зато што су били Јевреји, а пољски официри зато, што су били пољски официри". Дакле, ми видимо да из Пољске допиру нимало неприкривене оптужбе да је Русија извршила геноцид. А министар иностраних послова Велике Британије Милибанд, одлучно одбацујући сумње, тврди да је управо Совјетски Савез напао Пољску 17. септембра на основу пакта Молотов – Рибентроп. По његовом мишљењу, Други светски рат није се ограничавао на период 1939-1945. године. Јер за многе азијске земље рат је почео још 1931. године, а земље Централне Европе су се после ослобођења од нацизма нашле под јармом совјетске окупације, која је трајала 45 година. Тојест, геноцид је трајао све до 1990. године.

Има ли још питања? Једно свакако има. Како се свему томе супроставља Комисија за супростављање покушајима фалсификовања историје науштрб интересима Русије?

У „катинском случају" у најскорије време почеће нова етапа. Потомци пољских официра, које су, према завничној верзији, стрељали Руси, обратили су се Стразбуршком суду за човекова права. Предмет је узет у разматрање и ући ће у процедуру по приоритету, тобоже због старостног узраста многих подносиоца тужбе. Нећемо погрешити ако кажемо, да ће пресуда бити уприличена поводом 65-годишњице победе Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Од Москве ће бити затражена „компензација" од око 100 хиљада евра по човеку.

И ето белаја опет на почетку. Званични „оптимисти по дужности", који су рапортирали о томе да се, тобоже због кризе, затварају комисије за израчунавање губитака због „совјетске окупације" у прибалтичким земљама, силно су пожурили. Нису се комисије стварале ради тога да би се затварале чим дуне први кризни ветрић. Дакле, ако се у „борбама за историју" све буде одвијало као сада, тојест, Запад у офанзиви, а званична Русија се лењо и несигурно бреца, онда ће смишљено претварање Русије у „земљу са ограниченим могућностима" бити ствар не тако далеке будућности.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2452

Нека нас и каменују, остајемо на Космету

ИНТЕРВЈУ: Марко Јакшић, потпредседник Скупштине заједнице српских општина

Нека нас и каменују, остајемо на Космету

Потпредседник Скупштине заједнице српских општина Марко Јакшић у разговору за Правду каже да нови инциденти у северном делу Косовске Митровице и каменовање српске деце неће натерати Србе да се иселе са својих вековних огњишта.
- Већ два дана северни део Косовске Митровице је под опсадом. Више хиљада полицајаца Еулекса и Кфора је присутно на северу и хоће да промене етнички састав. Желе да доведу Албанце и да њихов број буде већи у односу на број Срба.
Мислите ли да ће успети у томе?
- Не! Почели су са изградњом кућа у северном делу Косовске Митровице. Срби се буне против тога и готово комплетан Еулекс и велики број припадника Кфора круже хеликоптерима, а све подсећа као да је ратно стање.
Да ли ово може бити наставак најезде на Србе?
- Албанци хоће на додатан начин да заплаше Србе, а Еулекс држи албанску страну. Овде све зависи од Брисела и Вашингтона, ако кажу крените на Србе, Албанци ће да крену.
Да ли се плашите за своје животе?
- Не, зашто бисмо се плашили. Албанци су са КиМ протерали више од 250.000 Срба, па хоће и ових 100.000. Остаћемо на Космету, јер је ово наша земља, а каменовање неће натерати Србе да се иселе са својих вековних огњишта. Трпећемо и патићемо, као што су радили наши стари кроз 500 година. Доћи ће слобода поново. Срби имају снаге да се таквој најезди одупру.
П. Јеремић

 

http://www.pravda.rs/dogadjaji/11924/neka-nas-i-kamenuu-ostaemo-na-kosmetu