Успостављање нове колонијалне власти: Косово под надзором EULEX

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

Успостављање нове колонијалне власти: Косово под надзором EULEX

Савет безбедности ОУН је 15. октобра размотрио извештај Генералног секретара ОУН о ситуацији на Косову (Србија). Међутим, по први пут такав извештај садржи информацију која се не односи толико на делатност Мисије ОУН на Косову (УНМИК), колико на делатност самозване мисије Европске уније, такозвани EULEX. То одражава реалност ситуације. Мисија ОУН на Косову сведена је на присуство тек у два града – Приштину и Косовску Митровицу. Број припадника УНМИК данас је доведен до пет стотина сарадника, од којих су полицајци само њих... осморица. На тој позадини више од две и по хиљаде припадника мисије EULEX, која је започела свој рад од априла ове године, говори, збиља, ко је реални газда на Косову. Ово преношење контроле са УНМИК на самозвани EULEX Генерални секретар ОУН је назвао „планском реконфигурацијом".

Дакле, извештај Генералног секретара о Мисији ОУН испао је, у суштини, извештај о мисији Европске уније. Испада тако да је Генерални секретар, под изговором „повећања значаја делатности других структура", покушао да на неки начин легитимизира делатност EULEX. Међутим, главно питање – које су правне основе за долазак полицајаца ЕУ на Косово – није добило одговор. То доводи у сумњу легитимитет и самог извештаја Генералног секретара. И заиста, ни Србија, па чак ни бандитска влада Косова нису примљени у Европску унију. И какве су онда основе за упад у Србију нових „евровласти"? Занимљиво је то, да ако је раније Европа, организујући сличне врсте колонијалних мисија, покушавала да смисли, макар безочна и формална, али каква таква објашњења, овог пута чак није ни покушала да било шта смисли: Срби морају да то просто прогутају.

Уосталом, EULEX за сада не контролише у потпуности ситуацију, о чему говори, на пример, чињеница да је специјална група за борбу против тероризма била преведена из EULEX-а у састав косовске полиције. Ефикасност сличне „борбе" против терориста је очигледна. Такође, оставља снажан утисак то што су експерти EULEX „предочили косовским властима предлоге у погледу режима за борбу против прања новца на Косову! Звучи збиља као изругивање.

Неоколонијални надзор и контрола ЕУ на Косову проширује се и на судски систем. У свим судовима Косова ангажоване су судије из земаља ЕУ (такозвани „међународни" судије). Недавно је један од таквих хибридних судова изрекао пресуду косовском Србину за „распиривање мржње на националној основи". А да би одржао свој реноме објективног правосуђа, суд такође разматра дело косовског албанца, окривљеног за преступе марта 2004. године, када се догодио други талас етничког чишћења на Косову. Привлачи пажњу чињеница, да је окривљени био један једини (иако је чишћење извршено на читавој територији Косова) за кога је запрећена казна од једне године и девет месеци. Подсетимо да је у марту 2004. године убијено и истерано из својх кућа на десетине хиљада Срба, а спаљено је на стотине православних цркава.

Није пропустио Генерални секретар ОУН ни да легитимизира „независност" Косова, нагласивши да је број држава, које су признале ту творевину, достигао до шездесет и две. Уосталом, треба истаћи да је ове године Косово признало тек девет земаља, од којих је само једна већа (Саудијска Арабија), а остале су - микроскопска острва (Малдиви, Палау, Комори, Доминиканска Рпеублика итд.). При том у последња три месеца није било признавања чак ни од острва. По свој прилици, резерве за признавања су исцрпене. Додуше, нама су у датом случају важни само расположење Генералног секретара и интонација његовог извештаја – а они су на колосеку отаџбинске политике Бан Ки Муна – Кореје, која је признала Косово још прошле године. Очигледно је да Бан КИ Мун користи свој службени положај за промовисање политике појединих држава, укључујући и своју сопствену. Није тешко погодити ко је сепаратистима Косова осигурао потпуни и неограничени доступ у салу Генералне скупштине и у друге органе Организације уједињених нација на започетом у септембру 64 заседању Генералне скупштине ОУН.

Занимљива страна извештаја Генералног екретара је и то, што он у више наврата указује на „независност" и Мисију ОУН и EULEX. Генерални секретар наводи „стравичне" приче о позивима од стране неких косовскоалбанских организација (типа „Ветевендосје") о укидању УНМИК, о непризнавању од стране самопроглашених власти улоге УНМИК у спровођењу новембарских избора. Мора привући пажњу извештај Генералног секретара ОУН и о томе, да УНМИК „наставља да доприноси учешћу Косова у раду међународних и регионалних форума". По ком то правном основу тобоже неутрална Мисија ОУН то чини, не каже се у извештају, али је ипак тај правац делатности УНМИК подржан од стране низа чланова Савета безбедности, пре свега од стране Британије.

Важно је истаћи да је поводом предстојећих локалних избора 15. новембра (првих од тренутка проглашења „независности") позната по својој строгоћи у односу на поштење избора ОЕБС изјавила, како неће обављати никакве функције у процесу мониторинга, надгледања и пребројавања гласова. Највероватније је да ОЕБС у поптуности верује косовским бандитима.

Па и без обзира на то што демократија у „независном Косову" „корача сумњивим корацима", процес повратка људи на Косово практично је изостао. Срби не могу да се врате, а албанци, који су отишли у Европу – неће да се врате. Иако актуелне власти европских земаља желе да се избаве од „несрећних жртава Милошевићевог режима", па је у последњих пола године из земаља Европе на Косово „недобровољно враћено" преко 700 људи. А Срби немају куд да се врате - њихове куће су или спаљене до темеља, или су у њих усељени албанци. А да се Срби не би могли ни вратити, на томе се порадило још у 80-им годинама прошлог века, када су српске куће најпре куповане за велике паре (од првих Срба), а потом у бесцење (од оних који су остали насамо са албанцима, или од албанаца који су уселили у те куће). О томе су подробније гоорили ведоци на процесу Слободану Милошевићу у трибуналу за бившу Југославију. Сем тога, нове власти Косова лишавају преостале тамо Србе докумената, не признајући им изводе из матичних књига рођених које су издале српске власти до 1999. године!

За време дискусија о датом извештају у Савету безбедности државе су се одредиле према догађајима на Косову последњих месеци. Као прво, треба истаћи став низа чланова Савета безбедности, који су отворено иступили против територијалне целовитости Србије и изразили своју радост због настављеног признавања независности Косова и спремност да и даље пружају подршку сепаратистима (поред осталог, САД, Аустрија и Јапан). Представник Француске је цинично изјавио да „иако ми је познато шта значи независност Косова за Србију, ми настављамо да пружамо подршку независности Косова". Посебно је злобна изгледала подршка независности Косова од стране представника Турске. Као што је познато, Турци су посезали на независност Србије током последњих столећа са завидном упорношћу. Истовремено су неки чланови Савеза безбедности били опрезнији и истакли, да Међународни суд ОУН још није изнео свој консултативни закључак о законитости једностраног проглашеља независности Косова (Мексико).

На жалост, противуречна је била позиција Кине. Формално потврђујући своју подршку територијалној целовитости Србије, Кина се ипак заложила за што скорију „интеграцију српске заједнице у Косово". С тим у вези морамо се присетити, да Кина у суштини наступа у јединственом фронту са западним земљама и у Међународном трибуналу за бившу Југославију, учествујући у отвореном обрачуну са Србима. Такав став је веома рискантан за Кину, у којој није баш све потаман у погледу „интеграција" Ујгура и Тибетанаца.

Изазовно је дрско било излагање Скендера Хисенија „са Косова". Он је стално називао Косово као „моја држава", тријумфално упућујући погледе у тим тренуцима на делегацију Србије. Хисени је тврдио, да је главни циљ владе Косова да се оствари „благостање мањина" (Срби се као такви сада чак и не именују – они су трансформисани у појам „мањина") и да је напредак у вези с тиме „очигледан". Истовремено је он изјавио, да влада Београда прави свакоразне баријере на путу нормализације положаја Срба на Косову! Ситуацију на Косову Хисени је оценио као „мирну и стабилну" што, наравно, ни најмање не одговара стварности. Та оцена игнорише како масовне протесте Срба, пре свега оних који живе у енклавама и који не признају нове окупационе власти (како еулексовске, тако и албанске), а такође и бандитеске нападе албанаца на Србе, па чак и снаге УНМИК и EULEX, у резултату којих је избачена из строја аутотехника Европске уније. Поставља се питање: по ком је то основу тај С.Хисени и уопште учествовао на заседању Савета безбедности? Предсденик Савета, Вијетнамац Л.Мињ, позвао је Хисенија да учествује на заседању без помињања његовог статуса. У таквим случајевима Хисени је приватно лице и нема основа за учешће на заседањима СБ ОУН. (Треба истаћи да су се делегације западних земаља постарале да исправе „грешку" председника СБ и стално су уз име Хисенија додавали да је он „министар иностраних послова Косова").

Као што видимо, такозвана „реконфигурација" Мисије ОУН на Косову у суштини је самоодстрањени УНМИК од спровођења одредница Резолуције СБ ОУН 1244, уз добровољну предају свих овлашћења самозваним властима Европске уније. Чланови Савета безбедности ОУН, који су истовремено и чланови Европске уније, као и низ њихових савезника, подржали су такав став. А једина држава која се отворено и децидно заложила за стриктно извршавање мандата УНМИК остала је једино Руска Федерација.

На жалост, у целини је позиција Русије у односу на Косово на старту била конципирана штетно, поред осталог због формулације „ми нећемо бити већи Срби од самих Срба", а при том се под „Србима" подразумевала влада земље. Међутим, позиција сваке државе, тим пре сталног члана Савета безбедности ОУН, треба да се темељи не на ставу ове или оне владе (тим пре такве, каква је актуелна влада Србије, која је нанела штету Србији која је упоредива са штетом од НАТО-вског бомбардовања), већ на принципима и нормама међународног права, као и националних интереса народа пријатељске нам државе. Јасно је да је формулација „ми нећемо бити већи Срби од самих Срба" у неку руку самонаписана индулгенција на издају интереса братског српског народа у случају да влада Србије преда Косово. При том предаја Косова може бити извршена у веома „прикладном" облику – на пример, у замену за пријем у Европску унију или у вези са одлуком Међународног суда ОУН, који ће пронаћи разлог за образложење за законитост одвајања Косова. Такође, тај Суд 1999. године није нашао разлоге да донесе одлуку о неопходности прекида бомбардовања Србије (укључујући Косово) од стране НАТО-вске војске. С тим у вези Русија се може наћи у ситуацији да буде једина снага која подржава народ Србије. Признавање Косова никада неће бити у интересу Руске Федерације и народа Србије, и зато у односу према Косову Русија је дужна да буде већи Србин од самих Срба.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2540

Посета Дмитрија Медведева Србији

Ана ФИЛИМОНОВА

Посета Дмитрија Медведева Србији

20. октобра у Србију, на свечаности поводом 65-годишњице ослобођења Београда, стиже председник Русије Д.А.Медведев. То је прва посета шефа Руске државе осам година након што је бившу Савезну Републику Југославију посетио Владимир Путин.

За наше народе веома је важно заједничко обележавање овог јубилеја. Нарочито у контексту контра-потеза удруженим наприма прозападних медијских ресурса и невладиних организација, као и специјалних служби, које су у Србији развиле веома разгранатиу агитационо-пропагандну активност, која има за циљ да се помоћу суптилних технологија, замене националне вредности српског народа. Главни циљ сличне „работе" јесте геостратешко, војно и економско устоличење САД на Балкану. Титанске акције у циљу претварања Србије у један од бастиона америчког утицаја на Балкану на економском плану скопчане су са плановима реализације гасовода „Набуко". Реализација руско-српских споразума о „Јужном току", на против, изводи Србију на принципијелно нов ниво у региону – трансформише је у кључни енергетски фактор. Посета Д.А. Медведева представља својеврсну геополитичку противтежу, чиме се Србији даје могућност да се ослободи контролисаног развоја. И пре свега, на економском плану – Русија одобрава кредит Србији од једне милијарде евра.

Подсетимо да су заједничку операцију за ослобођење Београда – а тим поводом је уприличена посета руског шефа државе – извели Црвена армија и Народно-ослободилачка војска Југославије. До тог тренутка немачка војска у Југославији имала је три армијске групације са 400 хиљада људи и око 190 хиљада „квислинга" (хрватских фашиста-усташа, домобрана и других). У септембру 1944. године војска Трећег украјинског фронта под командом маршала Ф.Толбухина изашла је на београдски правац. Заузимање престонице Југославије повлачило је за собом излазак Црвене армије на комуникације групе немачких армија „Е", дислоцираних у Грчкој, и потпуно блокирање противника на Балканском полуострву. Зато је Београд бранила моћна групација немачких армија „Ф" под командом генерал-фелдмаршала М.Вајхса.¹

Договор о заједничкој офанзиви постигао је врховни командант Народно ослободилачке војске Југославије Јосип Броз Тито, који је у ноћи између 18. и 19. септембра тајно делетео у Румунију, а потом у Москву где се састао са Ј.В.Стаљином. Тито је добио од СССР материјалну помоћ, а заједно са генералом С.С.Бирјузовом направљен је план офанзиве.

Београдска операција дели се у две етапе. У првој етапи (28. септембра – 10. октобра) 57-ма армија под командом генерала Н.А.Гагена је у садејству са јединицама 14-ог корпуса НОВЈ пробила пограничнуодбрамбену линију противника, савладала његов отпор и дошла до Мораве, у ходу форсиравши реку и заузевши на њеној западној обали мостобране. У другој етапи (11. – 20. октобра) 57-ма армија, 4-ти гардијски механизовани корпус генерала тенковске војске В.И-Жданова и фронтовске резерве у садејству са 14-им корпусом НОВЈ под командом генерала Данила Лекића, развијајући офанзиву, пресекли су основне комуникације противника у долини Мораве, спојивши се са 1-ом армијском групом НОВЈ на челу са генералом Пеком Дапчевићем и започели битку за Београд. Борбене операције у граду извођене су истовремено са ликвидацијом крупне групације противника, опкољене југоисточно и јужније од града, и не хајући при том на губитке, војска је јуришала на град. Совјетска и југословенска војска су опколиле и уништиле непријатељску групацију југоисточно од Београда која је бројала 20 хиљада људи, и ослободила престоницу Југославије². Ослобођење Београда означило је крај немачке окупације Југославије, која је трајала 1287 дана.

Такве су славне странице руске и српске историје. И неславни наставак - либерална власт је у Србији променила називе улица Београда, које су добиле име у част Толбухина, Бирјузова и Жданова. Сада су, уочи посете Д.А.Медведева, српске власти обећале да ће у част руских хероја-ослободилаца назвати... нове улице у београдским новим насељима...

Руски министар за ванредне ситуације С.Шојгу је допутовао у Београд још раније. Он води преговоре са премијером српске владе М.Цветковићем, потпредседником владе Србије и министром унутрашњих послова И.Дачићем, министром енергетике П.Шкундрићем и министром инфраструктуре М.Мркоњићем. Затим ће бити одржано осмо заседање Међувладиног српско-руског комитета за трговину, економску и научно-техничку сарадњу, чији је шеф Сергеј Шојгу, а потом ће уследити потписивање одговарајућих протокола. Очекује се потписивање два споразума – о сарадњи на изградњи у граду Нишу центра за реаговање у случају ванредних ситуација или хуманитарних катастрофа.

У току преговора између Д.А.Медведева и Б.Тадића очекује се разматрање билатералних односа, економске сарадње и других питања од стратешког за обе стране значаја. Очекује се потписивање шест међудржавних споразума, који обухватају практично све обалсти билатералне сарадње – политику, економију, науку, технику, културу и образовање.

На геополитичком плану српско руководство прави неке прогнозе у погледу перспектива дијалога на линији Србија – Русија и Србија – Европска унија. На пример, 18. октобра у интервјуу немачком издању „Велт" на предлог о томе да је Србији неопходно да се дистанцира од Русије, ако жели да уђе у Европу, Б.Тадић је изјавио, да „Србија нема разлога да има већу дистанцу од Русије него од Немачке", јер и Немачка има односе са Русиојом који су „чак тешњи него што их има Србија". Тадић је чак изразио наду да ће Србија моћи да игра сличну Немачкој улогу посредника између Русије и Европске уније. ³.

Једна од значајнијих тема на руско-српским преговорима биће проблем Косова и Метохије, имајући у виду приближавање почетка заседања Међународног суда – 1. децембра, а у току тих заседања биће донесен консултативни закључак у погледу законитости проглашења независности Косова. Русија је упутила Суду образложење свог става и њени представници ће учествовати у процесу. Своје позиције за и против независности јужне српске покрајине ће на процесу, у току 9-дневних дискусија, изнети 29 земаља. Првог дана ће своје ставове изнети представници Републике Србије с једне стране, и адвокати које је ангажовала албанска страна – с друге стране. 8. децембра заказан је фактички дуел између представника САД и Русије, које ће по први пут у историји Међународног суда наступити са различитих страна барикаде. Индикативно је да ће интересе косовских албанаца и независност Косова бранити Хрватска – једина од свих република бивше Југославије.

Проблем се своди и на само Косово, поред осталог, на присуство у покрајини мисије Европске уније ЕУЛЕКС, против које се оштро залажу Срби. На пример, преко 48 хиљада представника косовских Срба ставило је своје потписе на петицију са захтевом да ЕУЛЕКС оде са Косова. Петиција је предата српском председнику Б.Тадићу, и руском амбасадору А.В.Конузину са молбом да буде уручена руском председнику.

За годину и нешто свог присуства у покрајини ЕУЛЕКС је исказао приврженост пређашњем курсу Запада у односу на Србију и Србе. Као прво, то је подршка албанским тежњама да утврде другу албанску државну творевину на Балкану и успоставе контролу Приштине над читавом територијом Косова, поред осталог и северним делом покрајине (где живе Срби). Друго, ЕУЛЕКС помаже „унутрашњем формирању" система државне власти косовских албанаца у сфери правосуђа, унутрашњих послова и царине. Ово последње је нарочито индикативно, јер постојање царине један је од основних знакова државности. И овде ЕУЛЕКС даје приштинским „властима" податке о робном промету преко севера Косова како би било могуће, засад још формално, убирати царинске дажбине. А да би се формално трансформисало у фактичко, ЕУЛЕКС инсистира на стварању јединствене царине као албанске државне институције, како би се на лицу места убирале царинске дажбине у корист „централне приштинске владе".

Свој допринос „ширењу" албанске власти дају и власти Србије. Срби северног Косова инсистирали су на томе да се пододелења српског МУП – Косовска полицијска сслужба (КПС), која је присутна тамо, а такође судство, налазе под јурисдикцијом Београда, али је он сматрао могућим да се те две сфере предају на откуп мисији ЕУЛЕКС и приштинским „властима". У пракси то значи да судски систем на северу не функционише, судски процеси се одвијају у јужној Митровици и Приштини. Природно да су судије искључиво албанци. Председник Скупштине заједнице општина Косова и Метохије М.Јакшић тим поводом наглашава, да „Београд помаже ЕУЛЕКС да створи државу за албанце. А то је оно што је Београд обећао Бриселу и Вашингтону да би ушао у Европску унију".

Треће, ЕУЛЕКС не само да не спречава експанзију албанаца на север Косова, него и стимулише даље покушаје албанаца да граде куће у северном правцу. И четврто, присуство у покрајини ЕУЛЕКС своди улогу мисије ОУН на минимум. На тај начин,. закључује М.Јакшић, циљ мисије ЕУЛЕКС јесте интеграција севера Коцова у „Републику Косово" ⁴. С тим у вези косовско питање остаје један од најзаоштренијих међународних проблема и једна од основних тема за руско-српско разматрање.

Међутим, истовремено са припремама за посету руског председника, развија се и супротна тенденција. Поред осталог, „отвара се конструктивни дијалог у односу на НАТО", прецизније, надувавају се „НАТО-лакејски мотиви". Дијалог је конструктиван у првом реду за саму алијансу и обавља се он јавно у циљу јачања доминирајућег утицаја САД на Балкану. У овом тренутку у Нареодној скупштини Србије разматрају се Стратегија националне безбедности и Стратегија одбране, где се више не помиње војни неутралитет земље, али се зато седам пута помињу САД, Русија – једном, трећину докумената заузимају мишљења о односима са НАТО. Начелник Генералштаба Армије Србије М.Милетић је ових дана отпутовао у званичну посету Енглеској са циљем „развијања војне сарадње између Енглеске и Србије".

Чланови НАТО већ су Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија и Хрватска, буквално је на прагу Македонија, а Црна Гора и Босна и Херцеговина су чланство у алијанси прогласили својим спољнополитичким приоритетом, НАТО је фактички присутан на Косову и Метохији. Заједно са Црном Гором и БиХ Србија је 2006. године уз одлучујућу улогу САД укључена у програм Партнерство за мир. Министар одбране Србије Д.Шутановац инсистира на томе да Србија треба да добије „статус прогресивног учесника" Програма, а као један од најважнијих задатака он наводи „отварање мисије у Бриселу" – то је планирано до краја ове године, а циљ мисије јесте „сарадња са комитетима НАТО, војним и невојним, отвореним за државе – учеснице Партнерства за мир"⁵.

Чак штавише, 19. октобра 2009. године почели су се појављивати подаци о томе, да Пентагон намерава да издвоји 100 милиона долара за изградњу нових војних база у Румунији (у року од два месеца!) и Бугарској (њено отварање предвиђено је у периоду 2011-2012. године). Те базе су део глобалне стратегије САД за предислокацију америчких војних пододелења из Немачке у земље Источне Европе.

У условима напете геополитичке ситуације у региону и покушаја рушења суверенитета Србије, посета шефа Руске државе може представљати почетак нове фазе развоја руско-српске солидарности и узајамно корисне сарадње у политичкој, економској, научној и културној обалсти.

_____________________

¹ http://www.clcr.ru/Russe/RZG/157%20II%20russe/157_II_R_page09.html

² http://warmech.narod.ru/easteur/evrukr7-2.html

³ http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-Odbijam-ulogu-zlochinca-za-Srbiju.sr.html

⁴ http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/skupstina-zajednica-opstina-kim-urucuje-peticiju-tadicu-i-konuzinu.html

⁵ http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/pet-kljucnih-faktora.html

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2541

Arhivom istine na globalnu laz

 

Postovani,

"Vecernje novosti" su u svom nedeljnom, danasnjem broju, (11.10.2009) objavile clanak Milene Markovic: "Arhivom istine na globvalnu laž". Istog dana u 09:38 gospodin Nikola Janic je poslao sledeci komentar. Kako njegov komentar iz nekih raloga do veceras nije objavljen, saljemo vam ga zajedno sa linkom na clanak u "Vecernjim novostima":

 

Arhivom istine na globalnu laž

Milena Marković, 10.10.2009 20:14:07

Nikola Janić u raspravi sa Martijem Ahtisarijem

Poseduje arhivu istine protiv laži o Srbima s obe strane Drine, na kojoj bi mogle da mu pozavide i čitave institucije. Stotine stranica iz štampe. Sati i sati audio zapisa i video materijala. I sve je to sam, godinama prikupljao, kako bi sa svog naroda i otadžbine sprao ljagu i žig - opasnih po opasni svet. Zapad, posebno.
Nikola Janić, jugoviking sa tridesetogodišnjim stažom u Švedskoj, nije želeo, kako kaže, da ovom dokumentacijom popravlja imidž Srba u ovom delu dugo nenapunjene Evrope. Želeo je sam da, osporavajući laž, saopšti istinu. Problem je, međutim, što je dokazujući činjenice uglavnom ostajao bez podrške matice i njenih institucija. Pa i onda kada je očekivao da će se "iz temelja sve promeniti, posle petooktobarskih promena" doživeo je razočarenje. Ništa se nije promenilo. Uprkos obećanjima, slikanjima i rukovanjima, pismima i posetama.
- Sve je ostalo mrtvo slovo na papiru, osim časnih izuzetaka o kojima ću kasnije - govori ovaj čovek, zasigurno jedan od najupornijih srpskih aktivista u dijaspori, predsednik Srpskog saveza Švedske i nevladine organizacije "Glas humanosti", izdavač lista "Koreni". Zar nije - dovoljno.
Nekome bi, možda bilo dovoljno da kaže: "Dobro, uspeo sam barem donekle da dokažem da nismo toliko zli, a ni ružni". Meni, nije. Tražio sam i tražim punu istinu. Samo istinu - koliko je, u proteklom ratu, u Bosni stradalo Bošnjaka? Koliko u Srebrenici? Koliko, tačno? Dok to ne dokažemo stalno će se vrteti i umnožavati laži za namirivanje nekih mračnih, globalnih računa. Tražim istinu, umesto globalne laži.
Koliko je u svojoj nameri uspeo ovaj Srbin u Švedskoj? I, dokle je stigao?
- Uspeo sam, mada ne bih želeo da mi se pripiše hvalisanje, da na primer, pobijem čak jednog Roja Gatmana, Pulicerovog laureata. On je na jednoj sesiji u švedskom Institutu za međunarodnu politiku tvrdio, pred svetskim ekspertima, ambasadorima, novinarima - da je u Omarskoj ubijeno 5.000

Bošnjaka. A kada je, taj broj spustio na "oko hiljadu", pitao sam ga: "Pa, gde su sahranjeni ti ljudi?" Nije umeo da odgovori. Kazao je: "Ne znam, nisam video". Slično je i sa drugima koji su u tuđoj krvi lovili svoju zlatnu ribicu.
Janić je očekivao konkretne poteze iz matice, da se institucionalno raskrinka satanizacija srpskog naroda. Ali, doziv bez odziva, nije ga zaustavio da se i dalje bori. Uspeo je da dokaže da su udžbenici za istoriju i geografiju u švedskim školama zloupotrebili i jednu i drugu nauku, po kojoj je Kosovo nezavisna država bila i pre 1999. Takođe, da se iz udžbenika izbaci "karakteristika" Srba da "seku uši i noseve".
- Stavio sam do znanja vlastima u mojoj sadašnjoj domovini Švedskoj da 70.000 Srba, kao i Šveđani, uredno plaćaju poreze, izmiruju ostale državne obaveze, zašto ne bi onda mogli da utiču da se spreči laž o njima - kazuje Janić. - U mojim dokumentima, koji sam bio rad da stavim na raspolaganje nadležnima u matici, na hiljade je takvih primera. Recimo, kako su prevođene ispovesti pripadnika sva tri naroda u proteklom ratu, a sve na štetu mog, srpskog naroda. Kako su prevodioci dobijali uputstva: "Prevedi u korist Hrvata", na primer.
Dok je Nikola Janić bio bitku za istinu, čudio se, istovremeno, kako je moguće da je matica toliko gluva i slepa da, nema potrebu da koristi saznanja i dokumenta dijaspore, a da pri tom izgubi sve medijske ratove.
- Niti me je iko, ikada podržao u ovome što radim, niti pokazao interesovanje, šta ja sve to imam, niti je iko upitao u kakvu sam opasnost doveo i sebe i porodicu koja me je u svemu podržavala - razočaran je naš sagovornik. - Opet, velim, nema stajanja. Pogotovu posle načelne podrške koju sam dobio od premijera RS Milorada Dodika. Ako je on, ovih dana napadnut sa svih strana, smogao snage da sasluša i shvati značaj toga, zašto drugi ćute.

OGORČENA DIJASPORA
Nikola Janić bio je u prestonici u danu kada se u Skupštini Srbije usvajao zakon o dijaspori. Nacrt ovog akta detaljno je proučio, uputio je brojne primedbe.
- Šta to znači da matica i dijaspora nisu jedno. A moramo da budemo jedno. Matica mora da bude svom rasejanju majka, a ne maćeha. Šta znači Skupština dijaspore jednom godišnje, kad su nas i do sada na saborovanjima ograničavali koliko ćemo da govorimo. Još se nerviraju ako prekoračimo minutažu. Šta će se, pitam se, promeniti posle ovog zakona. Dijaspora je iscrpljena, ogorčena, mnogo je trajala golgota i našeg naroda, a i nas koji smo svesrdno pomagali. Verujem, opet ćemo, ali, da se zna tačno kome i koliko.

MOLBE
Koliko sam puta, nisam ni brojao, oba ministarstva i spoljnih poslova i dijaspore molio, pisao da se sačine registri srpskih udruženja, organizacija u rasejanju. Stalno su obećavali da će se to dogoditi. A nije se dogodilo. Ako ni za takav, mali pomak nisu spremni, šta od njih dijaspora još treba da očekuje

 

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=159336&title_add=Arhivom%20istine%20na%20globalnu%20la%C5%BE&kword_add=dijaspora%2C%20nikola%20janic

Nikolin komentar u celini:

"Hvala da su Vecernje novosti objavile clanak i navedene cinjenice, izmedju ostalog da je matica nezainteresovana da sveobuhvatna istina o desavanjima na prostoru bivse Jugoslavije izadje izvan granica Srbije. Ona ni u Srbiji nije predstavljena kako treba. Nije takodje ni uobicajeno da onaj o kome je napisan clanak, sam salje na njega komentare. Ali verujem i iskreno se nadam da cete ovog puta napraviti presedan. Vas clanak je korektan i jasno mi je da od mnogo recenog ne moze sve stati u objavljeni tekst. Zato ovim putem moram ponovo da pomenem sve one Srbe u rasejanju koji su sirom sveta radili isto sto i ja u Svedskoj (gde sam vise od 40 godina) a i o njima sam govorio sa novinarom. Zelim u ovom komentaru ponovo da naglasim i zahvalim se svima koji su podrzali akciju pravljenja "Arhiva istine". Nasim ljudima iz Amerike, Kanade, Svajcarske, Nemacke, Francuske, Svedske, Holandije, Austrije, Australije… svima koji su izrazili spremnost da se ukljuce u ovaj projekat, i obavestili me da i oni poseduju dokumantaciju (neki od njih zavidnu) koja ce pomoci da se gradjanski ratovi u Jugoslaviji osvetle svetlom koje ce pokazati mnogo toga sto zapad nije video i ono sto nije zeleo da vidi. Zbog nesrecnog slucaja prilikom mog boravka u Srbiji prosle nedelje (pada na stepenicama kod Filozofskog fakulteta u Beogradu i zadobijenog potresa mozga), neki susreti i razgovori, zbog kojih sam i otisao u Beograd, nisu obavljeni i oni su odlozeni dok se ne oporavim.

Imam primarnu obavezu da naglasim da stvaranje Arhive, digitalizovane baze podataka od navedenog materijala (hiljade a ne stotine clanaka, dokumenata, snimljenih TV-emisija i DVD-a) nece finansirati matica. Od Srbije, gde nazalost narod ne zivi kako bi smo mi koji zivimo u bogatim zapadnim zemljama zeleli, nikada nismo i necemo za to traziti finansisku pomoc. Trazimo samo dijalog, koji je neophopdan da bi smo konacno dosli do konstruktivne saradnje sa maticom po svim pitanjima koja su egzistencijalno vazna za bolju buducnost srpske mladosti.

Zahvalan svima, Nikola Janic" 

Emil Vlajki: Svaki konstitutivni narod mora da ima svoj entitet

Emil Vlajki: Svaki konstitutivni narod mora da ima svoj entitet

Datum: 05.10.2009 20:28
Autor: Dejan Šajinović

 

Međunarodna zajednica, predvođena Amerikancima, pokušava zadržati vodeću ulogu u svijetu kroz slabljenje EU, između ostalog, i podsticanjem nestabilnosti i sukoba na Balkanu, tvrdi u intervjuu za "Nezavisne" Emil Vlajki, ugledni univerzitetski profesor.

On tvrdi da Amerikanci ohrabruju Bošnjake da preuzimaju sve više nadležnosti u BiH, što se, kako je naveo, vidi i na primjeru provođenja odluke o konstitutivnosti sva tri naroda na cijeloj teritoriji BiH.

"Jedan od konkretnih primjera kako oni to rade je kada su na osnovu konstitutivnosti Srbima oteli himnu i grb. A, putovao sam kroz cijelu Europu i sve multietničke zajednice tamo imaju svoje himne i grbove i nikom ne pada na pamet da im to treba ukinuti", kaže Vlajki.

NN: U petak će biti održani razgovori bh. političara sa predstavnicima amerikčke i evropske administracije u Butmiru. Šta Vi očekujete od toga?

VLAJKI: Ja mislim da je to nastavak jednog negativog procesa kojim se neke stvari žele nametnuti BiH, a posebno RS, i to da bi bila napravljena jedna država gdje će vjerojatno jedan od tri naroda biti dominantan unutar te države na uštrb druga dva naroda.

NN: Mislim da je jasno da govorite o Bošnjacima. Da li Vi mislite da se ta brojnost može odraziti na štetu druga dva naroda ako bi bili ukinuti zaštitni mehanizmi koji su ugrađeni u Dejtonski ustav BiH?

VLAJKI: Ja, nažalost, ni sada ne vidim baš puno zaštitnih mehanizama koji bi štitili i hrvatski i srpski narod u BiH. To ne vidim ni u sadašnjoj niti u nekoj budućoj konfiguraciji.

Imate i danas puno stvari koje guše RS i kojoj, nažalost, mislim da prijeti odumiranje, ako unutar Ustava BiH ne budu zadržani mehanizmi koji bi je zaštitili. Ali, suštionsko je pitanje drugačije naravi. Zašto SAD i međunarodna zajednica u BiH pomažu samo jednu stranu?

NN: Dakle, zašto pomažu Bošnjake?

VLAJKI: To je vrlo jasno. Još od 1992. godine to je bilo vidljivo, dakle, od samih početaka rata, kada je odmah priznata BiH od strane SAD, kada su Srbi bili preglasani, što nije imalo nikakve veze sa demokracijom. SAD su pomagale muslimane i protiv Hrvata i protiv Srba od rata i čine to i danas.

Kada je Bil Klinton bio predsjednik, izbila je afera "Irangejt", kada je Senat organizirao saslušanje i pozvao Klintona da objasni zašto je pomagao isključivo muslimane unutar sukoba u BiH. On je tada govorio da su oni najslabije bili naoružani, da im je prijetilo istrebljenje i tako dalje.

Ta pomoć na neki način jednoj od tri zaraćene strane je nastavljena sve do današnjeg dana.

Nakon propasti SSSR nastao je tzv. Pentagonski dokument, koji je na lice dana izašao 1992. godine, a iz kojeg se vidi da je američki establišment smatrao da je jedini pravi konkurent moći SAD buduća EU, koja tada još nije bila u današnjim kapacitetima. U tom je dokumentu naznačeno da Amerikanci moraju održati dominaciju u svijetu po svaku cijenu. Amerikanci su u tom smislu instrumentalizirali Balkan i rade to i dalje na tri načina.

Izazivanjem balkanskih ratova, sa druge strane jačanjem muslimanskih entiteta i stvaranjem muslimanskih država unutar Balkana kao i obnovom "hladnog rata" protiv Rusije.

Poznato je da Amerikanci guraju Tursku u EU, zatim, oni su ti koji su napravili muslimansko Kosovo, i treće, pomagali su muslimane u BiH u ratu i idalje ih pomažu. Nije daleko dan kada će se to isto desiti i sa Sandžakom. Stvara se jedno tijelo unutar Europe i Balkana koje nije Europsko. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja ne ulazim u meritum stvari. Možda je islamska civilizacija bolja od europske. Živio sam u muslimanskoj porodici desetak godina i moj sin je 50% musliman, ali je činjenica da Amerikanci forsiraju nešto što nije europsko u Europi, a Europa to ne samo da podnosi nego i snažno podupire.

NN: Mislite da se od toga ništa nije promijenilo dolaskom nove Obamine administracije?

VLAJKI: Gledajte, Amerika je 15.000 kilometara daleko od BiH i Balkana i ima puno većih briga od BiH. Obama je možda i načuo nešto o tome, ali on ima svoje ljude koji su specijalisti za Balkan, a to su ljudi poput Klintonove, Holbruka i ostalih koji su proizveli čitav ovaj nered na Balkanu. Amerikanci misle s time i nastaviti.

NN: Mislite li da projekti uređenja BiH koji se danas nude idu u tom istom smislu u kojem govorite?

VLAJKI: Ide se na to, apsolutno. I to je masa stranih analitičara odavno rekla. Rekli su jasno i da se to radi na štetu srpskog naroda. Za ove sukobe na Balkanu je jasno da su prvenstveno bili izazvani izvana, iako je za ljubav potrebno dvoje. Naravno, da nije bilo naših kleronacionalističkih budala, mogli bi se nacrtati sa svojim naporima, od toga ne bi bilo ništa.

Ali je činjenica da Amerikanci žele da oslabe i Srbiju i sve što je srpsko. Jer Amerikanci ne vjeruju Srbima i misle da će oni uvijek u krajnjoj liniji ići s Rusijom.

To je ta njihova paranoja koju oni imaju u svojoj glavi i žele da Srbe razbiju u paramparčad da ne budu nikakav faktor u sukobu s Rusijom koji postaje sve jači.

NN: Da li onda neko ohrabruje Bošnjake da danas insistiraju na promjeni Ustava BiH?

VLAJKI: Pa naravno, Amerikanci ih ohrabruju, i to ih ohrabruju na svaki mogući način. Pogledajte, kad je bombardirano na ovom području, nisu bili bombardirani muslimani. Bombardirali su Srbe ovdje, u Srbiji i tako dalje.

NN: Da li ima konkretnih primjera na terenu koji bi potkrijepili to o čemu govorite?

VLAJKI: Jedan vrlo jasan primjer toga je kada je pet godina nakon Dejtona na silu sprovedena odluka o konstitutivnosti sva tri naroda u oba entiteta.

Alija Izetbegović je 2000. godine od Ustavnog suda BiH tražio da sva tri naroda budu konstitutivna na cijeloj teritoriji BiH. Srpske i hrvatske sudije u Ustavnom sudu, a bilo ih je po dvojica, su glasali protiv, dva Bošnjaka su bila za, i trojica stranih sudija su bili za. Naravno, prevagnule su strane sudije, što jasno pokazuje poziciju BiH kao kolonije ili protektorata, gdje drže u šahu Srbe i Hrvate.

Sa pet prema četiri je ta klauzula usvojena. Ta je nakaradno shvaćena konstitutivnost omča oko vrata RS, jer nekoliko postotaka stanovnika u RS može raditi što god hoće i biti pravno jače od ostalih 90% stanovništva. Sasvim je sigurno da će bošnjačka strana računati na to da će stranci uvijek biti na njihovoj strani. Oni to neće koristiti svakih pet minuta, ali će to iskoristiti kada im za istinske promjene bude bilo potrebno.

Jedna od konkretnih manifestacija kako oni to rade je kada su na osnovu ove nakaradno shvaćene konstitutivnosti Srbima oteli himnu i grb. Putovao sam kroz cijelu Europu i sve multietničke zajednice tamo imaju svoje himne i grbove i nikome ne pada napamet da im to treba ukinuti zbog navodnog ugrožavanja nacionalnih interesa drugih naroda u istim multietničkim zajednicama.

NN: Vi, dakle, negativno ocjenjujete ulogu stranaca u BiH, posebno u pravosuđu, i ulogu OHR-a?

VLAJKI: Naravno, i to sve dok SAD štite interese jednog naroda na uštrb druga dva naroda. Kada je formirana BiH, onda su se dva teritorija, sadašnji entiteti, tada nezavisni, ti koji su se udružili u BiH. S jedne strane po Vašingtonskom sporazumu stvoren je hrvatsko-muslimanski entitet, a sa druge strane stvorena je RS, koja je bila formirana prije Dejtona.

Argument broj dva je kada je stvarana BiH, onda je međunarodna zajednica rekla: "Vi Srbi ćete dobiti 49 posto teritorije." Nisu rekli vi Hrvati i Bošnjaci ćete u RS dobiti 49 posto teritorije.

Kada je Vašingtonski sporazum pravljen, nitko nije pitao Srbe kakvi će biti odnosi u Federaciji BiH. Srbima je data RS, a ne Bošnjacima i Hrvatima. Prema tome, Srbi jesu jedini konstitutivan narod u svom entitetu. Naravno, i Hrvati i Bošnjaci kao građani RS imaju pravo na sve što je predviđeno za građanske demokracije, na sva prava koja su im zagarantirana kao manjinama i to im nitko ne može oteti ili ih spriječiti da ta prava uživaju. Ali, nitko nema pravo da jednom narodu oduzima njegovu himnu i grb.

NN: Šta je onda moguće uraditi da bude uklonjena dominacija jednog naroda u odnosu na druge narode?

VLAJKI: Nije pitanje šta bi se desilo kada bi to bilo uklonjeno nego je pitanje šta bi se desilo kada bi sutra RS rekla: "Izvinite, mi smo narod konstitutivan na svom teritoriju, vi ste sa svim mogućim ljudskim pravima ipak manjine." Šta bi se desilo kada bi sutra o tome NS RS odlučila da ponovo vrati himnu i grb. Onda se može reći smijenili bi Vladu, smijenili bi delegate i tako dalje. A ja mogu kazati da, ako su ti ljudi koji su u Skupštini RS istinske patriote, onda će oni svoje grb i himnu vratiti u opticaj, pa ako ih smijene, sutradan će doći nova skupština i opet će to isto izglasati. Onda se može kazati da bi u tom slučaju intervenirao NATO u RS. Ako je to tako, onda je jasno, jer se iz toga vidi koja je prava funkcija stranih trupa koje se nalaze u BiH.

NN: Da li Hrvati treba da dobiju treći entitet?

VLAJKI: Svaki konstitutivan narod treba da ima svoj entitet, a da drugi narodi na tom teritoriju budu manjine, bez obzira o kom da se entitetu ili narodu radi.

Hrvati moraju da imaju entitet, svoj entitet, to je jasno kao dan. Ja predlažem da se u punoj demokratskoj formi organizira referendum i neka svi građani BiH odluče hoće li treći entitet ili ne, bez ikakvih prejudiciranja s moje ili bilo čije druge strane da li to treba ili ne. Neka građani BiH to sami kažu. Ako budu kazali da ne žele treći entitet, onda ga neće ni biti. Ako kažu da to žele, treba ga biti.

NN: Da li je to put u razbijanje BiH?

Ne. To neće dovesti do toga, to nije rastakanje BiH. To je samo unutrašnja raspodjela administrativnih jedinica bez mijenjanja spoljnih granica, i moj je prijedlog da se političari dogovore da se organizira referendum o trećem enitetu.

NN: Nedavno ste bili u Belgiji. Kakva su Vaša iskustva o toj zemlji, s obzirom na to da ste govorili da bi BiH mogla preuzeti belgijski model?

VLAJKI: Vi u Belgiji imate dva entiteta, a imate i jezičke zajednice koje se ne moraju nužno poklapati sa granicama entiteta. Zatim, imate tri do četiri stvari koje su zajedničke, a sve ostalo je u nadležnosti entiteta, pa čak i sklapanje međunarodnih sporazuma.

NN: U Evropi imate federalne države, centralističke države, konfederacije, monarhije... I sve one funkcionišu, niko ne kaže da je jedno uređenje komplikovano ili neprovodivo...

Gledajte, ništa nije komplicirano ako ljudi žele da žive zajedno. Ja mislim da BiH mora postojati iz pragmatičkih razloga, jer imamo mnogo toga zajedničkog. Mislim da bi bilo nerealno BiH dovoditi u pitanje, jer smatram da BiH mora da bude održana, ali kao zajednica naroda.

Suživot na ovim prostorima će biti dugotrajan proces. Poslije svih ratova i svega što se dešavalo, vi ne možete natjerati nekoga da kaže: "Vi se sad volite." Ali, možemo živjeti jedni pored drugih i možemo razvijati mnoge međusobne odnose.

 

 

http://www.nezavisne.com/dogadjaji/intervju/46969/Emil-Vlajki-Svaki-konstitutivni-narod-mora-da-ima-svoj-entitet.html

Србија крши Бечке конвенције

 

Божо Бјелак

четвртак, 01. октобар 2009.

"Истину треба стално понављати, јер заблуде непрестано расту" Гете Поводом доношења Закона о информисању и догађања у Влајковићевој улици, неке стране дипломате изјавиле су "да се ради о унутрашњим проблемима и да немају право да се мешају". Какав цинизам! С обзиром на то да се не можемо похвалити са памћењем, чак нисмо сигурни шта нам се десило јуче, осећам изузетно важним да подсетим на дугогодишње недипломатско понашање страних дипломата у Србији, посебно оних из САД, Велике Британије, Француске и Немачке. Амбасадори наведених земаља, већ годинамa, директно се мешају у спољну и унтрашњу политику Србије. Амерички амбасадори су буквално гувернери Србије. Још од чувеног Вилијема Монтгомерија и његове супруге Лин, па преко Камерона Мантера, до Џенифер Браш, ниже чиновнице која сада отправља послове, живот свих нас је зависио и, евидентно је, зависи од њихових активности и изјава. Србија последњих година крши Бечке конвенције, дипломатске и конзуларне, јер их не примењује, односно толерише непримерено понашање страних дипломата. Амбасадоре и друге дипломате морала је проглашавати непожељним особама (persona non grata). Многе земље су се питале зашто Србија не примењује Бечке конвенције, које су столећима стваране и без којих би у међудржавним односима владао прави хаос. У Бечкој дипломатској конвенцији прецизиране су јасне границе између допуштеног и недопуштеног, о чему говоре многи чланови, посебно члан 41: "Не дирајући у њихове привилегије и имунитете, сва лица која уживају те привилегије и имунитете дужна су да поштују законе и прописе државе код које се акредитују. Они су дужни да се не мешају у унутрашње ствари те државе. Сви службени послови морају се водити са и посредством Министарства спољних послова земље пријема. Просторије мисије не смеју се употребљавати за циљеве који нису у складу са функцијама мисије..." Недозвољена средства, осим мешања у унутрашње ствари земље пријема, су: бављење шпијунажом, корупцијом, прикупљањем политичких, војних, научних, привредних, државних тајни и др. Све је то повезано са прецизним одредбама Бечких конвенција, да дипломата не може бити ухапшен, чак и када изврши убиство или шверцује дрогу, не може бити суђен итд. Земља пријема, ако се бави наведеним, проглашава га непожељном особом, која мора напустити територију у року од 48 сати, а земља одашиљања дужна је, ако је морална, да му суди. Наведене земље, да су имале морала, саме су морале повлачити те надридипломате и примерено их кажњавати. Ево само неких примера агресивног и недипломатског понашања: "Неодговорна реторика неких јавних личности може само успорити прилив страних инвестиција, а то ће највише осетити грађани и тржиште", рекао је амерички амбасадор Мајкл Полт у време једне предизборне кампање. Додао је "да насиље на Космету (мислећи на Србе, прим. Б.Б.) треба спречити по сваку цену, јер ће оно донети само несагледиву штету српском народу"... Још у временима када је Марти Ахтисари носио по Европи онај контаминирани пакет о Космету, а посебно када га је донео у Београд, наведени амбасадор и његов колега из Велике Британије давали су још жешће изјаве, не само у вези са Косметом, већ и у време предизборних кампања, агитујући за неке партије и кандидате. Американац Полт и Француз Перне, гостујући на Правном факултету, затражили су (читај: наредили) да се из студентских уџбеника уклоне текстови о злочинима НАТО над цивилним становништвом за време "Милосрдног анђела". Овај поступак је у односима суверених држава незамислив и спада у најтежа огрешења дипломатских службеника. То је директно неуважавање суверенитета Србије, међународног угледа једне чланице ОУН, а посебно аутономије факултета. Тадашња Влада се оглушила и на захтев студената да државни органи предузму одговарајуће мере, на основу Бечких конвенција. Такође, подсећам да је амерички амбсадор Полт у једној ТВ емисији рекао: "Резолуција у СБ биће донета на основу предлога Ахтисарија". На констатацију водитељке да је то кршење Устава Србије, додаје: "Није никакав проблем да Србија промени део Устава". Осим милион небулоза и контрадикторности у двочасовној емисији, ово је доказ да за САД не постоји српски Устав, Србија, Савет безбедности ОУН, руски ставови... Након јављања гледалаца, тај је надридипломата, бесан на ставове и питања публике, изјавио: "Шта ви Срби хоћете?! Хоћете у НАТО, а пљујете по НАТО! Хоћете у ЕУ, а пљујете ЕУ!" Тада сам у једном тексту подсетио тог "дипломату", као и његовог наследника Мантера, да у Хитлеровом "Мајн Камфу" има једна реченица којом учи нацисте како би земље требало освајати: "Полако сецкати део по део, као када једете кобасицу". Ставови британског амбасадора у тој ТВ емисији били су још жешћи. Осим што је солидно научио енглески, изјавио да је "учио српски, бошњачки, хрватски и црногорски језик". На питање о агитовању у предизборној кампањи, Енглез отворено (за разлику од Полта) изјави да је агитовао и за кога. "Космет ће бити независан (...), нема поделе Космета, то се неће дозволити", рече та громада од дипломате. Нешто слично рече у тој емисији и један наш професор, сада амбасадор. На вапај водитељке "а узимање целе територије?", професор рече "да је то нешто друго" али то "нешто друго" није објаснио. Монтгомери је биo посебна прича. Цитирање његових изјава захтевало би стотине страница. Организовао је 2000. године, након петог октобра, семинаре за дипломате на Палићу и Златибору. Ко није био полазник тих семинара, предвиђен је био за одстрел из МСП-а, што се и десило. Чак је постојао списак антиамеричких дипломата, а то смо били сви ми који смо у разговорима или анализама критиковали понашање САД у међународним односима. Монтгомери је на крају сваког семинара одржао предавање и сликао се са полазницима. Познато је да је у част одласка Монтгомерија уништено неколико стотина скупоцених ракета "Стрела", под мотивацијом "да их се не докопају терористи". То је била иронија, с обзиром на то шта је и кога је све Монтгомери, још из центра у Мађарској, организовао и контролисао у Србији. О изјавама и деловању немачког амбасадора, понашању предавача страних језика у МСП-у из те амбасаде, затим о петорици Швајцараца који су радили у МСП-у, прегледали и носили у Швајцарску документацију и досијее дипломата, те учествовали у изради интерних аката, нема смисла писати. Такође, просторије амбасада ће једнога дана "причати" ко је све долазио на састанке и какве је инструкције добијао, које су се углавном показале кобним и за народ и за државу. Знам само једно: када се забораве Закон и Влајковићева, стране дипломате наставиће да се мешају у унтрашње ствари Србије, посебно у вези са Косметом и другим отимачинама. А Србија ће наставити да крши Бечке конвенције и неће их проглашавати непожељним особама.

 

Пристигли коментари (7)

Пошаљите коментар

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/srbija-krsi-becke-konvencije.html

Балканска лекција „од НАТО“

Андреј ГАНЖА (Украјина)

Балканска лекција „од НАТО"

Генерални секретар НАТО Хавијар Солана наредио је 24. марта 1999. године команданту снага алијансе у Европи, америчком генералу Весли Кларку, да започне рат против Југославије. Отад је прошло више од десет година...

Том злочину не види се краја ни до дана данашњег. Разбијање Југославије се наставља. Откидање од савремене Србије „црквене земље" историјске Србије, трагичне „Земље црних косова", Косова – није резултат догађаја из 1999. године, већ етапа уништавања суверене европске словенске земље. Предстоје нови конфликти. Јер Европска унија није испунила своја обећања, нити је могла пронаћи излаз који би задовољио обе стране – и Србе, и албанце.

Какве су геополитичке последице „балканске кризе", ко је у њој победник, а ко поражени, показаће не тако далека будућност. Уосталом, понешто је јасно већ данас. На пример, за Украјину. Јер оно што смо ми називали „наранџаста револуција", до 2004. године називало се кудикамо мање поетично: „југословенски сценариј". Тојест, освајање власти после избора и путем протеста против изборних резултата.

Разбијање Југославије у 90-има годинама прошлог века и до данас изазива чуђење због своје брзине, суровости и суптилног лукавства. И због тешког поимања: зашто? Зашто је НАТО, алијанса земаља, које се толико поносе својом мирољубивошћу и приврженошћу хришћанским вредностима, тако немилосрдно бомбардовао градове Југославије. Поред осталог Ниш, древноримски Ниш, место рођења римског императора Константина, Великог и Равноапостолског.. Оног истог који је хришћанство учинио доминирајућом религијом Европе. Није ваљда да им ништа свето није, па чак ни историјско памћење?

Памћење, може бити, и јесте, али су геополитички циљеви важнији. А Југославија је сметала њиховом остварењу. Европљани то нису нешто посебно ни крили. Мишел Колон, коментатор белгијског недељника „Солидарност" (Solidaire) је уочи самог рата, у марту 1999. године, веома сажето и кратко дефинисао основне „злочине" Југославије пред демократским Западом (1). Сам наслов много говори. „Задаци Запада у његовом рату против Југославије". Сасвим укратко ћу изложити садржину поимања М.Колона. И изнети своје мишљење.

 

1. „Злочин" против транснационалних корпорација.

Југославија до последњег тренутка није желела да се одрекне од стицања у поратно време социјалних добара ради дивота дивљег капитализма. Које су јој од 1989. године стално нуткали Светска банка и Међународни монетарни фонд: њиховим планом било је предвиђено да се отпусте с посла два на свака три радника. Масовни штрајкови тада су захватили све југословенске републике, доводећи у фотељу председника Србије, лидера комуниста Слободана Милошевића, тада још не „ратног злочинца", а касније респектабилног политичара, достојног позива чак и у Рамбује (најпознатија резиденција француских председника). Националистичка осећања подгрејавана су од стране чак и локалне ситне буржоазије, чије је деловање обично контролисао Запад.

Касније је у Југославију, наравно, ушло неколико транснационалних корпорација (ТНК), а сем тога, почела се развијати крупна национална буржоазија. У земљи је, додуше, још увек било мало приватизованих предузећа, у њеној привреди сачуван је значајан државни сектор, што је омогућавало Југославији наду да ће „вршити контролу" делатности западних корпорација у својој економији.

Свака земља на то има право. Тим пре што су Југословени били поучени горким искуством „доброчинства" које су ТНК пружале суседној Албанији: национална богатства те земље су опљачкана, а основне фабрике и базична инфраструктура разорени. Политичка и економска мафија Сали Берише, коју је на власт довео Вашингтон 1991. године посредством стварања преварантских финансијских пирамида, у целости је и потпуно украла од народа сву уштеђевину. У резултату је сваки шести албанац био принуђен да емигрира, како би избегао беду која је завладала у земљи. Проћи ће мало времена и све те дивоте ћемо на сопственој кожи осетити и ми, наследници СССР (МММ, Дом Селинга, Меркуриј, Киј-труст, сећате ли се?).

Југославија није желела да се слично деси и са њом. И у томе је њен први злочин. Ни једна земља нема право да пружа отпор транснационалним корпорацијама.

 

2. „Злочин" против НАТО

Југославија је одбијала да уђе у НАТО, алијансу која је од 90-их година преживљавала период гигантске експанзије, а која је имала за циљ опкољавање Русије. Практично целокупна буржоазија и политичка елита источноевропских земаља били су послушни извршиоци налога из Брисела. Они су добро схватали да у случају народних побуна могу рачунати на помоћ НАТО, који ће „докусурити нереде". Као што то, уосталом, рачунају и данас.

За спровођење такве политике експанзије НАТО, а уједно култивисања јавног мнења било је неопходно оно што је М.Колон означио као „маркетиншка операција". Њена суштина је у следећем: „Погледајте како се цепкају на делове ти дивљи народи. Ми, НАТО, потребни смо ради тога, да у тим земљама заведемо мир и ред". А то да су управо Вашингтоин и Берлин распалили српско-албански конфликт – то су медији који су под њиховом контролом скромно прећутали.

Стога су преговори заинтересованих страна у Рамбујеу просто представљали комедију. Никада велике државе не би селе за преговарачи сто са Србима и албанцима, тим пре што су Срби већ у току неколико месеци предлагали да се пружи максимална аутономија косоварима. Међутим, прави циљ НАТО није био за давање аутономије Косову. Циљ је био да се уведе своја војска на територију Југославије и да се тамо инсталирају војне базе. НАТО није желео било какво решење „проблема". На протиув, циљ је био да „проблем" опстане како би се оправдало испрограмирано уништење југословенске армије која је имала ту „дрскост" да брани сопствену земљу. Ето у томе и јесте други злочин Југославије. Ни једна земља нема право да одбије ту „част" да позове НАТО.

 

3. Географски „злочин". Отворите географски атлас на страни где је приказана Југославија. Ако је на мапи лепо приказана мрежа река и речица, по њој се може судити о стратешком значају Дунава. По својој дужини (2850 километара), површини базена (800 хиљада квадратних километара) и обиму воде Дунав је најзначајнија река у Европи изван територије Русије. Спајајући југо-исток Европе, балканско-црноморски регион са севером и западом (Хамбургом и Ротердамом), Дунав не може а да не постане основна транспортна артерија Европе XXI века. Нарочито ако се имају у виду проблем загађивања околне средине и преоптерећеност аутопутева.

То је директни и јефтини пут према нафти и природном гасу Каспијског мора и Кавказа и зато је схватљиво што би Берлин и Вашингтон хтели да га контролишу у потпуности. И зато су оба та „модератора" НАТО били јединственог мишљења: Југославију треба лишити те транспортне артерије. Дакле, трећи „злочин" Београда састојао се у томе, што се он налази на стратешки важној тачки Дунава.

Скренућу вам пажњу да ове наглашене формулације нису моје, већ евроатлантисте Колона. Иако бих и ја могао навести пар „злочина".

Као прво, „ресурсни злочин". Ако се узме само Косово, овде су концентрисана најцењенија налазишта корисних руда у Европи – злата, кадмијума, цинка – маса метала. Процењена вредност само једног рудника – Трепче (олово и цинк) износи око 5 милијарди долара. Тај регион традиционално је богат рудама, али ето несреће – сви су рудници припадали држави Југославији. А то само по себи није подношљиво за ТНК. Ни једна земља нема право да самостално располаже својим богатствима.

А последњи „злочин" је понајпре историјско-меморијалног карактера. Југославија је била дрска да практично током целокупне своје историје не слуша европске препоруке и чак самостално решава питања организације сопствене државне власти. Када је Европа организовала балканске земље после 1878. године, практично су сви послушно у својству својих краљева прихватили представнике германских аристократских домова: Бугарска – Батенберга, а потом Кобурга; Грчка – Вителсбаха; Румунија – Гогенцолерна-Зигмарингена. И једино су „дрски" Срби допустили себи да прођу са сопственим краљевима – Обреновићима и Карађорђевићима. То је, рекло би се, ситница, али је то она ситница коју не заборављају силне државе.

И, најзад, последње: по списку, а не по суштини. Постоји изрека: „Ма о чему причали мушкарци, на крају се прича своди на паре и секс". Тако је и овде: ма какве заједничке акције остваривали Европска унија и алијанса, они размишљају о Русији. Јер, по резултатима Другог светског рата зона руског утицаја досезала је до Јадранског мора. Макар мало уз помоћ подложног управљању извана маршала Тита, али је ипак досезала. И то је био страшни сан европских геополитичара почев од краја XVIII века. Јер Балкан је мекано ткиво Европе.

Управо зато је задатак уништења руског утицаја на Балкану, откидање од њега природног историјског савезника – Срба – оствариван са таквом суровошћу. Јељцинов режим се томе није нарочито противио. У резултату се моћни потенцијални балкански савезник претворио у сићушну земљу, која је од 2006. године, после одвајања Црне Горе, лишена чак и изласка на море. И руковођену, свакако, од стране прозападних политичара. Потом су је лишили Косова, тојест, ресурсне базе. Запад и НАТО убијају намртво.

И тако није згорега сетити се речи Хавијара Солане поводом догађаја из 1999. године: «То је модел наших будућих војних операција». Европска унија и САД нису крили своја расположења поводом будућих перспектива, а Збигњев Бжежински је претпостављао чак и вештачко стварање «Балкана на Кавказу».

Сада, када су се Американци заглибили у Ираку, набили цене нафте (учинивши Русију богатом земљом) и иницирали светску финансијску кризу, ти се планови чине мало вероватним. Али крајем 90-их година изгледали су сасвим реалистично. И подела Русије на три аутономије (Европску, Западносибирску и Далекоисточну) било је за тог истог Бжежинског просто на дневном реду. Природно, са доступом заинтересованих земаља ресурсној бази тих региона.

Правила НАТО, одшлифована на Југославији, проширују се, дакле, на све земље Европе. А можда и Евроазије.

____________________

(1)   Collon М. The West's objectives in its war against Yugoslavia. Solidaire, 31.03.1999.

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2495

Барозова „мапа пута“ замениће Повељу ОУН

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Барозова „мапа пута" замениће Повељу ОУН

Недавни реизбор шефа Европске комисије – највишег извршног органа Европске уније – Португалца Жозе Мануела Бароза, прошао је глатко. Бриселска бирократија унапред се осигурала од евентуалних изненађења. Кандидатура „новог старог" председника била је усаглашена на нивоу руководилаца свих 27 земаља – чланица ЕУ још у јуну, а посланицима Европског парламента остало је само да потврде унапред донесену одлуку.

Истина, нису се сви европски посланици сложили са намењеном им улогом „послушне већине". Лидер који се активно залагао против кандидатуре Бароза из фракције „зелених", Француз Данијел Кон-Бендит (један од идеолога студентских протеста у Француској 1968. године), окривио га је због непостојања „детаљног и убедљивог политичког програма". По речима Француза, шеф Европске комисије превише се бавио слободом тржишта и испустио је из вида сазрелу социјалну кризу. Европски социјалисти такође су нагласили да је Европска комисија занемаривала социјалне проблеме. Међутим, однос гласова у Европском парламенту није дозволио опоненту Бароза да рачуна на успех.

Сам Португалац је препун оптимизма. Када је прошле недеље одржао предавање на универзитету у Питсбургу у оквиру самита „велике двадесеторице" који се одржавао у том граду, он је у духу познатих теорија о «светској влади» изјавио да је неопходно осигурати глобално руководство Европе и САД. «Једино Европа и САД са нашим глобалним утицајем, нашом економском моћи и општим вредностима имају критичну масу да понуде усаглашено и позитивно светско лидерство», - изјавио је он. Он је чак позвао да се у циљу што скоријег остварења тог циља усвоји својеврсна «мапа пута». Почетком новембра у Вашингтону треба да се одржи редовни самит ЕУ – САД, и господин Барозо је већ предложио да се на том самиту и размотри та «мапа пута». «Биће то значајан сигнал за свет да ми намеравамо да јачамо стратешки карактер наше сарадње, одржавајући везе са другим земљама у трагању за новим односима партнерства и новим мултилатералним стратегијама. То ће такође бити сигнал да ми намеравамо да заједнички усмеравамо делатност структура глобалног руководства» - отворено је изјавио шеф Европске комисије, очигледно са намером да развије своје излагање на мајском заседању «Билдербершке групе» у атинском предграђу Виљамени.

Имајући у виду тежње Жозе Мануела Бароза ка стварању трансатлантске светске владе – тешко да се треба чудити једној од првих одлука које су усвојене у Европској комисији после његовог реизбора. Рдаи се о одобравању властима Косова неповратног кредита у висини од 100 милиона евра. За те потребе биће искоришћени такозвани «предпридружујући фондови» Европске уније – намењени за пружање помоћи потенцијалним члановима ЕУ. Међу клијентима ЕУ који имају статус кандидата за укључивање у Европску унију су Македонија, Турска и Хрватска. У штабу Европске комисије обећали су да ће и даље годишње издвајати за Косово најмање 70 милиона евра током, најмање, наредне три године. У петак (25 септембра) одговарајући споразум потписали су у Приштини шеф косовског представништва Европске комисије Ренцо Давиди и премијер самопроглашене косовске државе Хашим Тачи.

Пикантност ситуације своди се на то, да се не тако мала у условима глобалне економске кризе средства издвајају неповратно не земљи – кандидату, већ територији коју не признаје пет чланица Европске уније – Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка. Другим речима – Жозе Мануел Барозо (а сличне одлуке не могу се доносити без његове сагласности) и Европска комисија су изједначили Косово са Турском, Македонијом или Хрватском – чија државна независност није у питању са аспекта међународног права чак ни код њихових најљућих опонената.

Чак штавише, данас нема никаквих основа за претпоставку да ће Косово икада добити признање од стране свих земаља – чланица ЕУ. А без тог признања говорити чак о далеким перспективама чланства Косова у тој организацији малтене је бесмислено. На против, премијер Шпаније Хосе Луис Родригес Сапатеро је прошле недеље изјавио на конференцији за штампу у штабу ОУН у Њујорку у оквиру 64-тог заседања њене Генералне скупштине, да Мадрид «неће променити свој став и неће признати независност Косова». Аналогни став потврдила је ових дана и влада Словачке. Како је изјавио у току своје недавне посете Москви словачки министар иностраних послова Мирослав Лајчак, «Словачка није признала независност Косова, пошто су приликом решавања питања његовог статуса прекршене норме међународног права». По његовим речима, «не можемо се такође сложити са тиме, да приликом одређивања који принцип је од доминантног значаја у случају Косова, одлуку није донела међународна заједница у лику Савета безбедности ОУН, већ су одлуку донеле поједине државе».

Дакле, Европска комисија је, у суштини, санкционисала издвајање стотина милиона евра за припрему пријема Косова у Европску унију упркос јасно исказаном ставу низа својих земаља-чланица – тојест, за будуће ефемерно признавање. Познајући скрупулозност бриселских рачуновођа, закључак се намеће сам по себи. Пред Европску комисију данас је постављен задатак да по сваку цену «увуче» Косово у Европску унију. Да га «увуче» поред осталог и кроз главе оних земаља-чланица организације, које су против најгрубљег кршења норми међународног права у косовском случају. А упоређивање рокова доношења одлука омогућава нам да тврдимо, да је чланство Косова у Европској унији један од елемената те исте «мапе пута», о којој је поведао питсбуршким студентима Жозе Мануел Барозо.

Управо политичка наруџбина објашњава све спољашње апсурдности политике ЕУ према Косову – а уједно и потпуно игнорисање од стране Брисела реалних потреба друге територије, која је августа 2008. године настрадала од реалне, а не тобожње агресије – Јужне Осетије. Европски парламентарци, који су је посетили ових дана, позвали су Европску унију да разрушеној републици додели макар хуманитарну помоћ. «То што сам видео овде нисам видео за време рата у резултату кога се моја земља распала у делове. Ни у Хрватској, ни у Босни и Херцеговини, ни на Косову нису биле подвргнуте рушењу школе, болнице и друге цивилне установе. Очигледно да је против народа Јужне Осетије извршен геноцид» - изјавио је потпредседник Скупштине Србије Божидар Ђелић. А посланик Народног собрања Бугарске Драгомир Стројњев саопштио је, да се «први пут нашао на том месту и потресен је оним што је видео». «Био сам у Либану и на Косову, али овако нешто нигде нисам видео» - посведочио је бугарски посланик.

Међутим, у политичке пропорције Брисела хуманост, по свој прилици, не улази, као ни међународно право. Постоји «мапа пута» на путу ка «светској влади» и управо тог документа, а не Повеље ОУН, Европи следује да се држи у наредним годинама.

_______________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј»

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2493