Улазак Србије у НАТО

14.01.2010

 

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ (Србије)

Крај 2009. године донео је распламсавање дебате о потенцијалном уласку Србије у НАТО. По правилу у организацији прикривених или јавних НАТО лобиста, у разним градовима Србије одржано је више округлих столова, трибина и семинара на којима су противници и присталице уврштавања Срба у НАТО ешалоне изнели своје аргументе.¹ То су имали прилике да ураде и у неколико медијских сучељавања.² Но, она су била релативно ретка, као што је и прилично мала пажња посвећена тим скуповима о „атлантској будућности" Србије од стране писаних и електронских средстава масовног информисања.

Стиче се утисак да су евроатлантски центри моћи, који су одлучили да покрену кампању у прилог ступања Србије у редове Северноатлантске алијансе, још неспремни за велико суочавање. Отуда, за сада не излазе из оквира дебате вођених у контролисаним условима, а изгледа да их користе превасходно за брушење сопствених аргумената, откривање ставова и стратегије неистомишљеника, односно планско трасирање пута за опсежну кампању која ће у погодном моменту отпочети. Као и обично, прагматични, а и вешто усмеравани од стране искусних покровитеља, бирају право време и место за битку. У међувремену се за њу студиозно припремају.

Домаћи НАТО лобисти и њихови ментори у Вашингтону знају да је огромна већина грађана Србије (а тим пре етничких Срба) против приступања војном свезу који промовишу.³ Но, у условима када контролишу све велике електронске и гро писаних медија, осокољени искуством са манипулацијом бирачима на протеклим изборима, верују да полако могу да амортизују став јавног мнења, ако не и да га промене. Тиме ће отворити пут за слободније деловање владајућих политичара, који у складу са вољом западних кругова који су им помогли да дођу на власт, и који их подржавају да на њој и остану,⁴ заступају тзв. атлантске интеграције.

Због њихове непопуларности у народу који су САД бомбардовале, отеле му део територије, а претходно директно и индиректно подржале етничко чишћење његових сународника у Хрватској и делу БиХ, српски политички НАТО фанови се још уздржавају да отворено поведу Србију ка Алијанси. Њихова резервисаност је резултат и тога што Срби, без обзира на сву обраду од стране домаћег евроатлантског идеолошког апарата, и даље Русе сматрају најближим народом⁵, а Русију најпопуларнијом земљом (о њеном престижу говори популарност водећих руских политичара⁶). Услед тога је тешко просечног Србина убедити да НАТО није уперен против Руске Федерације, односно да ступањем у тај савез Србија неће постати део антируског коридора америчких клијентских држава.

Због споменутих уверења и са њима скопчаних емоција већине Срба, НАТО кампања се одвија по принципу „кувања жабе". Повлаче се потези који, с једне стране, путем молекуларних промена треба да омекшају став јавности, и с друге стране, и пре приступања Алијанси Србију фактички претворе у њеног члана. Да почнемо од другог. Војска Србије се трансформише не само по НАТО стандардима, већ и у складу са потребама тог војног савеза. Одвија се бурна сарадња са Алијансом у оквиру њеног програма Партнерство за мир. Интензивирана је кооперација са Националном гардом Охаја, и, што је најгоре, полако се идеолошки обрађују српски официри да њихов задатак није да бране земљу већ да служе евроатлантској политици. До сада су већ углавном пензионисани они за које је процењено да представљају „чврст орах", поготово ако су имали ратно искуство и запажене заслуге. А у српским министарствима (укључујући и Министарства одбране, финансија и унутрашњих послова) постављени су инострани „надзорници", на начин који превазилази и оно што су радиле немачке окупационе власти током Другог светског рата.

Што се тиче јавности, за њено лагано „кување" – како не би приметила шта јој се ради, и сама се изненадила када „спонтано" помисли оно што је до јуче презирала – скована је флоскула „евроатлантске интеграције". Њена суштина је да се уз европске интеграције, за које већина Срба сматра да су пут ка бољем животу, „прода" и НАТО. Наводно, без приступања том савезу, пут источноевропских земаља у ЕУ је затворен. Оно што је било допуштено „старим" европским земаља, као што су Аустрија или Финска, неће бити толерисано сиромашним и, како неки у Бриселу сматрају, инфериорним рођацима са истока.

То што су Срби начелно против чланства своје земље у Северноатлантској алијанси, НАТО лобисти се надају, доћи ће у други план чим улазак у ЕУ постане реалан. Очекују да ће људи жељни бољег живота, када им се учини да је он надомак руке, прихватити да прогутају горку атлантску пилулу уз слатки европски колач. Док тај тренутак не наступи, покушавају да глуме да убеђују грађане Србије да је за њих НАТО сам по себи добар. Свакако, свесни су до које мере цинично, у земљи која је од САД и њених савезника недавно била изложена агресији, звучи прича о заједничким демократским вредностима, чије отелотворење је НАТО. Но, и бесмислице иду у рок службе, док се поред њих протура главни мамац: уцењивање „гладних" оним што жарко желе. А то је, да поновимо, бољи живот.

Поред тога, селективним медијским приказивањем дебате о „атлантској будућности" Србије, настоје да се чују само они аргументи противника НАТО интеграција, који у нашој епохи хладног рачуна делују наивно, или се могу успешно неутралисати. Тако, као аргумент против НАТО може да се чује да ће тиме бити оптерећен војни буџет Србије (а искуство других земаља показује да то може али не мора да се деси), или да је за Србе понижавајуће да постану део Алијансе с обзиром на историјско искуство. С друге стране, аргументи као што су они да због потенцијалног учешћа у туђим ратовима Србија може да се нађе под ударом исламских покрета који се противе хегемонији САД, или да би се НАТО интеграције нужно негативно одразиле на односе Београда и Москве, која несумњиво представља кључну потпору Србији у вођењу политике очувања територијалног интегритета, упорно се игноришу или бар маргинализују.

Тим пре, ван сала у којима се изговори и алтернативних медија који још немају адекватан утицај, не допире омиљена теза опонената атлантских интеграција, о томе коју корист Србија има од ступања у НАТО. Она је својом истинитошћу за евроатлантисте болна, а гласи: однос Србије и НАТО-а је као власника ресторана и мафијашког клана који контролише његов кварт; ако им не плати рекет, бациће бомбу на његову кафану а њега тешко претући. Ако је рекет тако одмерен да може како-тако да одржи бизнис, а има довољно савитљив врат да може да претрпи понижење, онда је за њега вероватно рационално да прихвати услове мафије. То важи и за став Србије према НАТО. Додуше, Србије данас није у истом положају као 1998. години. Однос снага на простору Евроазије, па и света у целини, довољно се променио да на српску кафану бандити не могу више да баце експлозивну направу. Но, њихови локални заступници не желе, што је и разумљиво, да народ у пуној мери схвати да свет више није онакав какав је донедавно био. Нити да чује упечатљиво парирање атлантистичкој причи о томе да је Србија црна рупа у НАТО региону, поређењем тог савеза и мафије. Хумор и сагледавање реалности не погодује страху који причајући о томе да је Србија незаштићено острво у НАТО мору, у народу софистицирано подстичу промотери те Алијансе.

Тако ствари стоје са аргументима pro и contra атлантске перспективе Србије, односно на описани начин се одвија кампања НАТО лобиста.⁷ Али, поставља се питање зашто су они одлучили да је динамизирају баш пред крај 2009. године? Мислим, да је одговор прост. Ради се о последици јачања улоге руског фактора у Србији. Подршка коју је Москва пружила Београду у вези са покушајем легализације отмице Косова и Метохије од стране САД, свакако је додатно повећала и тако велики престиж Русије у Србији. Но, емоције су једно а животне недаће друго. Евроатлантски пропагандисти су очекивали да ће полако преусмерити пажњу српске јавности на питања од којих зависи економски просперитет грађана, и уз помоћ „европског колача" после паузе од пар година наставити процес пуног свођења Србије на ниво америчке клијентске земље. Међутим, куповином Нафтне индустрије Србије, и закључивањем гасног аранжмана, према коме ће Србија постати важна транзитна земља за руски гас, Москва је проузроковала језу код америчких стратега. Није Србија сама по себи претерано битна, али и српски пион доприноси поремећају односа снага на евроазијској шаховској табли.

Американци свакако покушавају да онемогуће или бар одложе изградњу Јужног тока. Но, интерес које имају земље преко којих ће он проћи, како у погледу непосредне и посредне економске користи (развојног потенцијала који гасовод носи и енергетске безбедности коју пружа), али и повећања геополитичког значаја, толики је да је чак и Вашингтону тешко да приволи тамошње политичке гарнитуре да од њега одустану. С друге стране, и оне су свесне да не треба љутити оне који имај могућност – мада не у вези са питањем гасовода, пошто је у свим земљама кроз које он треба да прође јавно мнење њему наклоњено – да у погодном моменту затегну омчу која се стално налази око њиховог врата. Стога, настојаће да споје лепо и корисно тј. да реализацију пројекта Јужни ток усагласе са поштовањем америчких стратешких интереса. А о томе какви су они указује Пентагонов официјелни водич за планирање одбране.

Вашингтон настоји да земље које имају значајније залихе фосилних горива укључи у зону своје хегемоније, а земље транзита њиховог гаса и нафте увуче у НАТО. Од последњег Американци не одустају и када, као у случају Средње Азије где је Русија потврдила своју премоћ, прво не могу да остваре. Штавише, баш тада други фактор добија прворазредну улогу. Једна је ствар да ли је Руска Федерација од земаља „Старе Европе", које су на њу енергетски упућене, одвојена санитарним кордоном америчких марионетских држава, и њихова сарадња је сведена готово само на пуку трговину, или је нови Берлински зид негде пробијен или бар озбиљно сужен. У последњем случају већа је шанса да се читава НАТО грађевина пре или касније уруши, и тиме буде створена могућност да једног дана постане реалност хармоничан, како економски, тако и културни, односно политичи простор од Урала до Владивостока. У крајњем случају, у временима када Америка убрзано слаби, пример земље која одолева НАТО интеграцијама може да постане инспиративан и за садашње „савезнике".

Стога је за Вашингтон – који зна да не може да спречи интензивну енергетску сарадњу ЕУ и Руске Федерације, али који упорно и свим средствима ради да стране које су за то иначе реално заинтересоване, не изађе из њених сужених оквира – важно да пре него што озбиљно одмакне изградња Јужног тока „очисти своје двориште" тј. да преостале земље Југоисточне Европе увуче у своје коло. У том погледу, за њега представљају проблем једино Република Српска⁸ (као конститутивни део БиХ) и Србија. Зато се Бања Лука већ нашла под снажним притиском, а то ће се ускоро десити и са Београдом. Наредна 2010. година ће, у то нема сумње, бити упамћена по томе што ће тзв. јавна дебата у вези са аталнтским интеграцијама бити додатно интензивирана, како би бар делимичним омекшавањем става српског јавног мнења НАТО перјанице у актуелној владајућој гарнитури могли да отпочну енергично деловање.

Да је тако сведоче речи главног НАТО активисте у влади Србије, министра одбране Драгана Шутановца. Он је у интервјуу датом пре неки дан дневном листу „Вечерње новости", на питање да је могуће балансирати између НАТО и Русије, између осталог рекао: „Србија треба да се базира на региону јер ту можемо да будемо лидер. Не можемо сами са Русијом да чинимо никакав безбедносни концепт јер је између Србије и Русије НАТО већ одавно постављен. Па, и руски гас нам долази преко НАТО земаља".⁹ Министрова порука је јасна: Живимо у региону којим доминира НАТО, у оквиру њега треба да тежимо да играмо значајну улогу, а тек колико евроатлантско опредељење допушта, можемо да сарађујемо са Москвом.

Но, да ли Србија има лидерску или следбеничку улогу у региону, и није битно ако се ради о томе да треба да подреди своје интересе туђим, и то за њу често негативним стремљењима. На срећу, шта год министар мислио, задњу реч има народ. На Русији је, ако има интерес да у пријатељској земљи каква је Србија остане значајан фактор, да у данашњој ери доминације медија над критичном свешћу, помогне да се народна воља чује. То ће већ бити довољно да Србија не постане део опскурне Алијансе преостале из хладног рата. А што се ЕУ тиче, ако Брисел сматра да му користи да Србија постане њен члан, то ће се десити без обзира на атлантске интеграције. И обрнуто. Не треба заборавити да је Турска одавно ступила у НАТО, а европске капије су за њу упорно затворене.

__________________

¹ Најзначајнија дебата о спољној политици Србије, а пре свега о перспективи њених атлантских интеграција, одржана је на Копаонику крајем октобра – почетком новембра 2009. године. У вези са тим погледати: Филип Грбић, „Дебата о спољнополитичкој стратегији Србије" // Нова српска политичка мисао. 2009. Режим приступа: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/debata-o-spoljnopolitickoj-strategiji-srbije.html?alphabet=l

² Занимљив пример, са карактеристичним аргументима за обе стране, био је дијалог између Милоша Алигрудића (ДСС) и Зорана Остојића (ЛДП), на страницама дневног листа „Политика". О томе видети: http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Srbija-razgovara-Da-li-nam-treba-NATO.lt.html

³ Сва досадашња истраживања јавног мнења показала су да је двотрећинска већина грађана Србије против приступања Северноатлантској алијанси. Додуше, с обзиром на то да су данас наручиоци скупих испитивања јавног мнења они који за то располажу средствима, а то су по правилу тајни или јавни заступници атлантске политике, односно да они контролишу медије, о ставовима Срба према Алијанси мало се јавно говорило током 2009. године. Ипак, готово је сигурно да они нису битно промењени у односу на претходну годину. О резултатима испитивањима односа према НАТО из октобра 2008. године, видети: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/saradnja-sa-haskim-tribunalom-oktobar-2008.html

⁴ Док су на челу земље биле, условно речено, доминантно национално, суверенистички опредељене владе, одвијао се процес приватизације медија по укусу Вашингтона и Брисела. Не увиђајући дугорочну опасност, да би се избегло замерање Вашингтону и Бриселу, допуштено је западним инвеститорима да преузму велики део писаних и електронских медија, односно да медији које су већ раније контролисали евроатлантски центри моћи добију жељене фреквенције. Тако је дотадашњи „независни" медијски сектор доживео експанзију, а медији на које су раније имали утицај власти Србије и органи локалне самоуправе, такође су дошли под контролу господара „слободних" медија. Тиме је створен медијски комплекс који има моћ хипнотисања јавности као у „златна времена" Титовог тоталитарног режима, и представља битан фактор утицаја Вашингтона на кретања на српској политичкој сцени, и без директног спољног мешања (које је такође уобичајено). Он је омогућио, упркос свим прогнозама, победу ДС на прошлим парламентарним изборима, и данас је од суштинског значаја за опстанак (пад) владе.

⁵ Истраживање етничке дистанце: http://starisajt.nspm.rs/MBI/etnicka_distanca_webpage_files/frame.htm

⁶ Оцене страних политичара: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/ocene-stranih-politicara.html

⁷ САД у Србији располажу са разгранатом мрежом тзв. невладиних организација (што оне свакако нису када се ради о америчкој влади) преко којих намећу свој став као одраз жеље цивилног сектора или објективну позицију „експерата". Тако пропагандно деловање добија на убедљивости. Занимљиво је да у НАТО лобирању велику улогу имају и организације које би требало да се баве људским правима, и отуда пропагирају ако не и пацифизам, онда бар мирољубиву коегзистенцију међу државама. Видети билтен, једне од таквих организација, а то је Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Helsinki Bulletin, бр. 24., април 2009. године. Режим приступа: http://www.helsinki.org.yu/serbian/doc/HB-Br24.pdf

⁸ О томе видети: Јелена Гускова, „Бутимир и натоизација Балкана" // Фонд стратешке културе. 2009. Режим приступа: http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2666

⁹ Вечерње новости од 25. децембра 2009. године. Електронска верзија: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=166388&title_add=Vreme%20da%20izvu%C4%8Demo%20pouke&kword_add=dragan%20sutanovac

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2701

PUBLICISTA DEJAN LUČIĆ NAPISAO PRIRUČNIK ZA VLADANJE SVIJETOM

PUBLICISTA DEJAN LUČIĆ NAPISAO PRIRUČNIK ZA VLADANJE SVIJETOM

 

Za razliku od mafijaša, političari ne odgovaraju za kriminal Svijetom se vlada obećanjima i strahom! Starijoj generaciji obećavan je socijalizam i komunizam kao raj, a ovoj generaciji se obećava Evropska Unija. To su sve utopije, tvrdi Lučić Publicista Dejan Lučić nije samo enigma za čitaoce, već i za mnoge obavještajne službe. Svojom knjigom "Tajne albanske mafije" izazvao je pravu pometnju u albanskoj tajnoj službi "Sigurimi", ali i u tajnim policijama Zapada. "Vladari iz senke" je Lučićev špijunski roman koji je interesantniji od Roberta Landmana, jer se dešava ovdje i sada! -Moj najnoviji priručnik za vladanje svijetom "Teorija zavere" knjiga je za odraslu djecu, koja ne vjeruju u bajke kao što su doseljavanje Slovena na Balkan, zatim da je istorija skup slučajnih događanja, da je neumitan prelazak društva iz socijalizma u komunizam, a da svako normalan mora da vjeruje u srećnu budućnost kad nas prime u EU i u NATO. Kao pisac za odraslu djecu koja imaju natprosječan koeficijent inteligencije, otkrivam kako stvari zaista funkcionišu. Ovo je pruručnik kako da napravite svoje tajno društvo, kako da se infiltrirate u političke stranke, osvojite ih iznutra i postanete kalif umjesto kalifa, kaže Lučić u intervjuu ''Reviji D''. Da li je danas najprofitabilnije zanimanje političar i unosnije nego biti šef mafije? -Za tu profesiju nije vam potrebna školska diploma, već samo određena znanja koja su sažeta u ovoj lijepoj i pokvarenoj, poetičnoj knjizi za ambiciozne mlade ljude željne moći, slave i uticaja! Uzgred, političari ne odgovaraju za kriminal i korupciju, a jadni mafijaši bivaju hapšeni i mučeni. Zato, ako želite da budete sve ono što nijeste, pročitajte ovu najpokvareniju knjigu, ona će vas sigurno odvesti u pakao. Ko stvara istoriju? -Vladari iz sjenke, koji su zavjerenici, a kojima obavještajna služba stoji na raspolaganju! U zavjeru su uključeni i bankari, multinacionalne kompanije, svjetski tajkuni. Budite precizniji… -Hijerarhija zavjere je poznata, na vrhu je Rojal Tribunal, koji čini britanska kraljica, s aktuelnim Rotšildom i Rokfelerom. Ispod su ''Savjet 13'', pa ''Savjet 33'', pa ''Komitet 300''… Ispod toga nalazi se vrlo tajanstvena, a u isto vrijeme transparentna organizacija organizovana kao masoni koja se zove B'nai B'rith, nju čine samo takozvani Jevreji. No, poluga moći je nabolja tajna služba na svijetu, britanski MI/6, koji tijesno sarađuje s CIA-om i izraelskim Mosadom.To su danas kreatori istorije. Slično je bilo i ranije. Osnovni princip njihovog rada je stvaranje agenata od uticaja na svim stranama. Oni kreiraju tezu, antitezu i sintezu! Objasnite detaljnije… -Evo vam primjera iz Drugog svjetskog rata... Oni su tvorci Hitlera, njegovi finansijeri. Glavni je bio JP Morgan, koji je samo ekspozitura Rotšilda! Oficir za vezu bio je Preskot Buš, djed bivšeg američkog predsjednika. Britanska banka je takođe davala novac, a fabrike oružja, municije, čak i ''Ciklona B'', kojima su ubijani Jevreji vlasništvo su plutokrata iz SAD. Otkriću vam tajnu da je pare za Hitlera davao i Staljin, kao i Blum, predsjednik Francuske. Naravno, zna se da je Adolf unuk Solomona Majera Rotšilda i njegove služavke, mlade i lijepe Ane Marije Siklgruber. A kod nas? -Da li da vam otkrijem da su britanski agenti od uticaja u NDH bili Lorković, ministar spoljnih poslova, zatim Artuković, a kasnije i Pavelić. Više nije tajna da je to bio i pop Đujić. U Srbiji to su bili svi oni koji su podržali puč 27. marta 1941. Đeneral Draža je po nalogu MI/ 6 digao ustanak u Srbiji, ali s preciznim zadatkom da uništava pruge koje su snabdijevale generala Romela u Africi! No, kasnije se ispostavilo da je i Romel bio britanski agent, koji je učestvovao u zavjeri protiv Hitlera, zajedno s Kanarisom, šefom njemačke vojne obavještajne službe, koji je držao na vezi agenta Vajsa, ubačenog kao vođa komunista… Mislite na Tita? -Da, on je bio njemački agent, ubačen u Kominternu, preko Georgi Dimitrova... Obojica su bili i britanski agenti. Zavjera je višeslojna, ne vrijedi da idem u detalje, zbuniću čitaoce! Da li imate sigurne policijske izvore, ko Vam pomaže? -Ljudi misle da policija nema drugog posla nego da se bavi doturanjem informacija piscima! Da li vi zaista mislite da postoji neko u tajnoj službi koji zna ono o čemu ja pišem?! Da li znam obavještajce, naravno! Moj školski drug iz razreda je Frenki Simatović, znamo se 52 godine, takođe mi je drug i Jovica Stanišić, s kojim sam studirao političke nauke, išao sam u školu s Miroslavom Tuđmanom, koji je mudar čovjek. No, njegov otac me je napao u svojoj knjizi "Polovina raspuća". Zašto? -"Varvarstvo u ime Hristovo", moja prva knjiga, govori o zavjeri i o njenoj realizaciji prema Srbima u Hrvatskoj. Početkom 20. vijeka napravljen je stogodišnji plan da se trećina Srba pobije, trećina pokrsti u katoličanstvo i trećina protjera! To je realizovano pet godina prije plana, 1995.godine. Da li je to zavjera?! Tata Tuđman se ljutio, jer sam tom svojom knjigom upozoravao žrtve, Srbe! Da li je i Crna Gora ''na trpezi'' moćnika? -Naravno, ali ne još! No, sudbina je jasno definisana. Amerika je svjetski hegemon i ona prekraja granice, stvara nove države, nove narode. Svako ko joj se suprotstavi ide u Hag! Novi moral je jasno definisan: ''zločin se isplati!" Ali, tu je i druga strana te isplativosti, koju počinioci ne shvataju na vrijeme! Amerika ima dvojni moral! Kada agent od uticaja završi svoju istorijsku ulogu, on biva počišćen sa scene! Da li im ima spasa? -Postoji mogućnost da sami odu s vlasti i da se pritaje, dok ih ne zaborave. Šta treba da shvatimo da bismo ubuduće čitali između redova? -Najvažnije je shvatiti da su svi mediji koji su u vlasništvu stranaca, zapravo, samo dio propagandnog aparata vladara iz sjenke i zavjerenika. Njihova funkcija je anesteziranje naroda i oblikovanje poslušne biračke mašine! Svijetom se vlada obećanjima i strahom! Starijoj generaciji obećavan je socijalizam i komunizam kao raj, a ovoj generaciji se obećava Evropska Unija. To su sve utopije! D. STODIĆ Sibir po modelu Kosova -Glavni arhitekta vladara iz sjenke je Hazar Zbignjev Bzezinski, on jasno govori kakvi su planovi američke imperije! To je podjela Rusije na više djelova kroz regionalizaciju. U okviru toga je ponovno stvaranje države Hazara na teritoriji gdje je ona bila! Pogledajte kartu, to je između Crnog mora i Kaspijskog jezera. Zbog toga se tu pripremaju ratovi. Taj dio je prebogat naftom! Druga meta je Sibir, koji treba plebiscitom, po modelu Kosova, da se otcijepi od Rusije. Zbog toga je i napravljen presedan! Ako može Kosovo, zašto ne bi i Sibir, objašnjava Lučić. Srbofobija ogranak rusofobije -Srem ide Hrvatskoj, Banat ide Rumuniji, zajedno s istočnom Srbijom. Bačka ide Mađarima…. No, sve to može da bude upakovano i u novu Austrougarsku, na čelu s Habzburzima... Sve opcije su na stolu! Ono što se ne mijenja u politici je srbofobija koja je samo ogranak rusofobije, smatra Lučić.   http://www.dejanlucic.net/Lat/Lucicev_prirucnik_za_vladanje_svetom__LATINICA.html

 

(Не)коме не одговара истина о Сребреници?

 (Не)коме не одговара истина о Сребреници?

Светозар Радишић (12. 01. 2010,)

СРБИ СУ ДУЖН ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА.

Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата", попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. Прилика је сада, када су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава" помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата" Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице". То место и трапаво режирана филмска фарса која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље.
Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран" да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа...

Слепи код очију

Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци дигитални фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ" који се пред њиховим очима „догодио" у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници, када се зна да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита и да су неки, од тзв. стационарних, због надгледања на Западу планираних операције, премештени и „фиксирани" изнад Балкана? Како је могуће да муслиманске снаге које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне, у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену тих масовних злочина? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран", не сниме бар једну сцену убијања?
С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава" нису ни покушали да виде чиновници „великог брата", јер боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није заинтересован за истину о Сребреници...

..Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса", „Коријере дела сера", „Ел паса", „Гардијана" и „Индипендентеа"? Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу", да је злочин на пијаци „Маркале", гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони", формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?

Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници".

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је 'масакр' у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: 'вратит ћемо вас на 1389. годину'! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је 'хуманитарном интервенцијом'!"

Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња" кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change"...

Трагом истине

Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је 'покољ у Сребреници' француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу". У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута", на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници" .

Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској и Црној Гори не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора" и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон" избацили су уљезе уз узвике „издајице!"и „сорошевци!". Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација", Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност", Алтернативне образовне институције итд...

Неговање лажи

Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке" искористили „добре услуге" илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова". Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде".

Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично", што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow's Morning" број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду". Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје".

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији", објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу" (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту" (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу"...

Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата" и то оних „људи" којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима", да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата".

Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.

Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се као докази легитимно користе снимци нелегално „пресретнутих разговора". Зар је могуће да судије не знају да се снимци могу намонтирати. Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.

http://dzonson.wordpress.com/category/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE-%D1%9A%D0%BE%D1%98/

Obimnu analizu o Srebrenici možete pogledati i sa ovih lokacija:

http://srpska-mreza.com/Bosnia/Srebrenica/index.html

http://www.srebrenica-report.com/

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95744/Nema%20ve%07ine%20za%20rezoluciju%20o%20Srebrenici.html?message=ok

KUD PLOVIMO, KAPETANE?

KUD PLOVIMO, KAPETANE?

Izvor: Pečat, 08.01.2010; Strana: 30

 

Ako u eroziji države i privrede i ima krivice koja nije samo naša, onda u eroziji srpske demokratije sva odgovornost ide na dušu domaćih aktera. Dalje potkopavanje demokratije značiće samo da nam je svima zajedno projektovana neka vrsta ropstva ekonomskog, političkog ili duhovnog. Kako je moguće da ovo vidi svako ko danas živi u Srbiji, osim kapetana našeg državnog broda Borisa Tadića?

Kada je Boris Tadić, 23. decembra 2009, izjavio da, nakon predate kandidature za EU, „Srbija više nije ista zemlja", on je u jednom smislu bio u pravu. Zapravo, Srbija danas zaista nije ista zemlja kao pre godinu dana. Protekla godina teško da se može videti drugačije do kao proces erozije koji čitavo društvo ubrzano menja do neprepoznatljivosti. To je proces tokom kojeg se, paralelno sa urušavanjem najvažnijih elemenata društvenog sistema suverene države, zdrave privrede i realne demokratije ispod ruševina pomalja novi sistem kontrole i zavisnosti. Taj sistem se slikovito može prikazati kao moćna gvozdena armatura koja ima ambiciju da prožme, obuhvati i zatvori celokupni svet života (Lebenswelt).

RAZGRADNJA DRŽAVE Lomljenje i samorazgrađivanje suverene države ovih godinu dana se ogledalo, pre svega, po pitanju AP Kosova i AP Vojvodine. Iako je Jeremićeva diplomatija nastavila sa pravnom borbom protiv secesije Kosova, mnogo slavljeni „beli šengen" je, u protekloj 2009. godini, u stvarnosti bio plaćen prihvatanjem Euleksa i faktičkim priznanjem „države Kosova" kao suseda Srbije. Ako je ovo prebrzo mirenje s „realnošću" i bilo podstaknuto čizmom 7.000 vojnika SADa smeštenih u Bondstilu, kao i ucenama EU birokratije, ostalo je nejasno zašto se onda Srbija tako panično počela povlačiti sa svoje teritorije severno od Save i Dunava. Naime, usvajanjem malignog Statuta APV, stvorene su institucije i obezbeđeni resursi za dalje širenje pseudonacionalnog „vojvođanskog identiteta", legitimizaciju separatističke logike i eskalaciju secesionističke propagande. Gorki plodovi ove revizije Ustava, izvršene u protekloj godini, nepe se, naravno, osetiti odmah. Jer, kao što konfederalizacija Jugoslavije, izvršena Ustavnim amandmanima 1972, nije odmah dala secesiju i građanski rat, tako i federalizacija Srbije, izvršena ovim Statutom, neće odmah proizvesti separatističkog frankenštajna. Ali, mudri ljudi su, već 1972, znali da se „ustavnareforma" ne može završiti drugojačije do krvavom secesijom. Tako je i danas svakom pametnom čoveku jasno da se PajtićČankova „autonomizacija" Vojvodine ne može završiti drugojačije do instaliranjem „vojvođanske" države i „vojvođanske" nacije. Kako je onda moguće da to ne vidi i kapetan našeg državnog broda?

POSRTANJE PRIVREDE Takođe, erozija naše privrede toliko je napredovala u prošloj, 2009. godini, da se ona teško može završiti drugačije do ekonomskim slomom. Naša spoljna zaduženost je, samo za ovih godinu dana, porasla sa 9 na čak 16 milijardi evra! Jak uvoznički lobi, koga čine domaći tajkunitrgovci, ovdašnji predstavnici stranog krupnog kapitala i njihovi mediji, u potpunosti kontrolišu monetarnu, finansijsku i poslovnu politiku koju vode Vlada i Narodna banka. Zahvaljujući dugogodišnjem nerealnom kursu dinara, koji kreira ovdašnja uvozničkofinansijska oligarhija, uvoz u Srbiju je pokriven izvozom samo 53 odsto! Zbog toga se u Srbiji, koja je poljoprivredna zemlja, više isplati da se godišnje potroši 322 miliona dolara na uvoz veštačkih đubriva, nego da se pokrene proizvodnja u makar jednoj, od četiri velike fabrike za proizvodnju ovog artikla (Pančevo, Prahovo, Subotica, Šabac). Srbija mora da uvozi računare, ali ona, pored sve poljoprivrede, godišnje troši čak 73 miliona dolara za uvoz stočne hrane. Politika lake zarade na uvozu i sistematska nebriga za proizvodnju doveli su do toga da je, u proteklih desetak godina, Srbija pokrivala razliku između uvoza i izvoza prvenstveno „prodajom porodične srebrnine" i zaduživanjem. Na taj način su naši političari, od 2000. godine naovamo, proćerdali ukupno 62 milijarde dolara i to: 15 milijardi dolara od privatizacije, 26 milijardi od doznaka naših radnika iz inostranstva i 21 milijardu dolara od novog zaduživanja u inostranstvu. Da bi se ova „bećarska ekonomija", kako ju je lepo nazvao Jovan Dušanić, mogla održati i u uslovima svetske ekonomske krize, naša politička elita je u 2009. godini kao svoj glavni ekonomski zadatak proglasila „dobijanje novih kredita u inostranstvu" (čitaj: još veće zaduživanje). Uzimanjem duga Cvetkovićeve vlade od 3 milijardi evra od MMF nekako smo preživeli ovu godinu. Ali, čak i najgori domaćin zna da zaduživanju i prodaji porodične imovine kad tad moradadođekraj. Kakojeonda moguće da to, u protekloj 2009. godini, nije video i kapetan našeg državnog broda? I ostalo što se u 2009. godini dešavalo u našoj privredi upozoravalo je na brzu ekonomsku eroziju. Ne samo da 40.000 nezaposlenih, kako je obećavano tokom izborne kampanje, nije dobilo posao, već je oko 160.000 zaposlenih ostalo bez posla (a da ga nije ponovo našlo). U Sartidu, našem najvećem izvozniku, kojeg smo praktično poklonili Amerikancima, radnici koji su preostali radili su u 2009. godini samo četiri dana u nedelji. Naime, Amerikanci su, čim je izbila kriza, odlučili da ugase visoku peć u Smederevu (a ne, recimo, u Košicama). Jer, oni znaju da im naša vlada, koja ih godinama snabdeva strujom po najpovlašćenijoj ceni u Evropi, neće smeti ništa da prigovori. Iako su naši političari neprestano govorili da će da se bore za svako radno mesto, oni su, u praksi, samo nemo posmatrali kako domaći i strani kapitalisti prevaljuju teret krize na svoje radnike bilo tako što im smanjuju platu, bilo tako što ih otpuštaju. Da u Nemačkoj ili Francuskoj strani vlasnik najveće industrijske kompanije u zemlji prekine proizvodnju, cela vlada i celokupna javnost tresli bi se od besa, pitajući se šta da preduzmu kako bi podstakli vlasnika kompanije da obnovi proizvodnju. Još i ako je taj vlasnik kompaniju dobio na poklon od države, vlada bi se svakako polomila da nešto uradi pre nego što je javnost i sindikati ne rastrgnu. U Srbiji, međutim, vlada se nije mnogo brinula ni zbog javnosti, ni zbog sindikata, pa se erozija proizvodnje i zaposlenosti u 2009. godini samo ubrzala. Takođe, naši tajkuni su, u 2009. godini, postali još bogatiji, jer su Zakonom o građevinskom zemljištu, donesenom 31. avgusta, dobili besplatno u vlasništvo sve zemljište na kojem se nalaze njihove firme (a koje se, prilikom privatizacije, nije uračunavalo u cenu, jer je ono bilo „društvena svojina"). Pljačkanje javnih dobara od strane spregnutog političkoekonomskog establišmenta je, tako, i 2009. godine, nastavljeno punom parom. Kao da su ta dobra neiscrpna i kao da se već ne nazire dno narodnog lonca. Uopšte, rasipništvo i štetočinstvo vladajućih struktura, čak i u vremenu svetske ekonomske krize, ne samo da nisu smanjeni, već su, u strahu od topljenja resursa, samo dobili na ubrzanju. Da bi se to znalo, nije bilo potrebno pročitati čak ni izveštaj Državne revizorske komisije. Bilo je dovoljno živeti u Srbiji i gledati oko sebe. Kako je moguće dato nije video i kapetan našeg državnog broda?

UKIDANJE DEMOKRATIJE Konačno, demokratija je, u 2009. godini, erodirana u tri najvažnije tačke: parlamentarizmu, medijima i sudstvu. Naš se parlament, s novim Poslovnikom, pretvorio u automat za donošenje zakona. Pošto je Poslovnik sveo na minimum pravo opozicije daraspravljao zakonima, kroz skupštinu je, u 2009, provučeno čak 234 zakona. To je, u odnosu na „autoritarni Miloševićev režim" koji je „gušio parlamentarnu opoziciju" tako što joj je „autoritarnim Poslovnikom ograničavao vreme kritike", značio porast prosečne brzine donošenja zakona od čak 800 posto! Zbog toga su rasprava i usvajanje zakona u Skupštini danas prava karikatura parlamentarizma. A za njegovu degradaciju u 2009. najodgovornija je vlast koja je, uljuljkana u svojoj moći, odustala čak i od glumljenja demokratije. Takođe su, u 2009. godini, izvršeni ubrzana uniformizacija i glajhšaltovanje gotovo svih medija. „Politika" i NIN su se, delovanjem vladajućih političkih struktura, od uravnoteženih glasila, pretvorili u ćiriličnu varijantu „Peščanika" ili „Helsinške povelje". Iz ovih glasila je udaljena većina kritičkih urednika, novinara i saradnika, a u njih su dovedeni često profesionalno sasvim diletantski apologeti sistema. Represivnim Zakonom o informisanju, od 31, avgusta, uvedene su i drakonske kazne za medije, i time, praktično, u većini glasila instalirana prinudna samocenzura. Zbog toga, preko 90 posto medijskog prostora u Srbiji danas krasi ideološka i politička jednoumnost. Kapetan našeg broda nedavno se požalio da mu, u njegovom poslu, najviše nedostaje „veoma teška, kompleksna, ali i sadržajna kritika"onoga što čini, jer bi „dobra kritika uticala na podizanje kvaliteta političkog dijaloga u Srbiji, što bi doprinelo sveukupnoj političkoj stabilnosti". Kao što je to duhovito primetila Ljlljana Smajlović, da predsednikovi ljudi nisu iz „mejn strim" medija prethodno oterali gotovo sve kritičare (osim „drugosrbijanaca", koje je štitila njihova proamerička pozicija), naš kapetan bi možda i mogao da pročita ponešto pametno ili makar da čuje šta narod o njegovoj politici iskreno misli. Ovako, kapetan mora da donosi sve nekompetentnije odluke, jer je njegovo okruženje sve iracionalnije, bilo po dogmatskoj apologetičnosti, bilo po kritici sa potpuno ekstremnih stanovišta. I treći noseći stub demokratskog poretka sudstvo, potkopan je upravo u 2009. godini. Otpuštanje svakog trećeg sudije izvršeno je na tako grub i primitivan način, da se ovu „reformu sudstva" ozbiljnije nije usudio da brani ni jedan kontrolisani medij. Opšti je utisak da je najvažniji kriterijum za čistku među sudijama bio političkog karaktera, a da je ovom „reformom" vladajuća struktura želela da proizvede kontrolisano i kooperativno pravosuđe. To je mogao jasno da sagleda svako ko se i malo udubio u javne i zakulisne radnje vršene tokom ove „reforme". To su izgleda videli svi. Osim kapetana našeg državnog broda. Sve u svemu, stanje parlamentarizma, medija i sudstva, tri ključna elementa svake demokratije, daleko je danas gore nego samo pre dvanaest meseci. Uz našu državu i ekonomiju, ozbiljno je erodirana i demokratija. Ako u eroziji države i privrede i ima krivice koja nije samo naša, onda u eroziji srpske demokratije sva odgovornost ide na dušu domaćih aktera. Potkopavanje demokratije je prvi znak da se nešto loše sprema čitavom narodu. Njeno dalje urušavanje značiće samo da nam je svima zajedno projektovana neka vrsta ropstva - ekonomskog, političkog ili duhovnog. Kako je moguće da ovo vidi svako ko danas živi u Srbiji. Kako je moguće da ovo vidi svako, osim kapetana našeg državnog broda? Kapetanu našeg broda svakako da nije lako. More je olujno, a mnogi oficiri direktno rade za gusare, kojima hoće da isporuče putnike. Čak i pojedini putnici su zahvaćeni gusarskom propagandom i nadaju se nekom dobru u piratskoj bazi. Ali, tamo nema dobra ni za koga. Brod će biti uništen, ili pretvoren u priručni kupleraj za „opuštanje" gusara. A putnici će postati najobičniji robovi, ili „radnici" u tom kupleraju. Najodgovorniji da se to ne desi jeste kapetan. On mora da se zapita ide li njegov brod u dobrom pravcu i koliko su pouzdani i stručni njegovi glavni oficiri. On će izgleda morati da većinu njih smeni, a kurs da promeni, ako misli da spase brod, putnike i sebe. Ne uradi li to, putnici i deo posade će uskoro pomisliti da je on ili sasvim nesposoban, ili da radi za gusare. A onda je pobuna neizbežna. Spas ili slom sada zavise samo od jednog čoveka. Kuda to plovimo, kapetane?

Autor: SLOBODAN ANTONIĆ

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kud-plovimo-kapetane-q.html

Mesić na Kosovu politička provokacija?

Mesić na Kosovu politička provokacija?

 

 

Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Stjepan Mesić

Beograd nije zadovoljan posetom hrvatskog predsednika Stjepana Mesića Kosovu, i vidi je kao još jednu političku provokaciju. U Zagrebu se Mesićeva poseta vidi kao nastavak njegove politike podrške nezavisnosti Kosova.

 

Odlazak hrvatskog predsednika Stjepana Mesića na Kosovo postao je nešto više od uobičajene diplomatske posete. Zvanični Beograd je najpre oštro reagovao na sam tajming posete, koja je prvobitno planirana za pravoslavni Božić, a nakon što je ona pomerena usledile su i druge primedbe.

 

Mesiću se tako zamera da poslednje dane na svojoj funkciji nije baš morao da provodi na Kosovu, da taj potez nije baš previše taktičan, i da će on samo pogoršati odnose Srbije i Hrvatske, koji su ionako na nizbrdici.

 

Kosovo - test prijateljstva ili neprijateljstva

 

Mesićeva poseta Kosovu, na kojem će i primiti visoka odlikovanja i titulu počasnog građanina Prištine, dočekana je tako u Beogradu sa dosta dramatike. Miljenko Dereta, direktor „Građanske inicijative", kaže da je to zato što se svako priznanje ili nepriznanje Kosova vidi kao uspeh ili neuspeh srpske spoljne i unutrašnje politike:

 

„To je prosto postala jedna mantra, u kojoj sve što je vezano za Kosovo je zapravo razdelnica između prijateljstva i neprijateljstva prema Srbiji i prema Srbima. Mislim da to tako osećaju političke elite, i na tome, na žalost, dosta rade i to podržavaju i mnogi mediji".

 

Kosovo i Hrvatska zajednički protiv Srbije

 

Predsednik „Naprednog kluba" Čedomir Antić kaže za Dojče Vele da je hrvatska politika od 1995. godine uglavnom svoju politiku gradila na negativnom odnosu prema Srbiji. Stjepan Mesić je po njegovim rečima jedan od predstavnika te politike, u kojoj Kosovo ima istaknuto mesto:

 

„Odnos Kosova i Hrvatske, dakle Hrvatske koja je među prvima priznala Kosovo i Metohiju, govori prosto o tome da odnos Stjepana Mesića i zvanične Hrvatske, pošto je Stjepan Mesić dva puta neposredno izabrani predsednik Republike Hrvatske, pre svega se zasnivaju na zajedničkom vrlo negativnom odnosu prema Republici Srbiji, i prema srpskom narodu u celini".

 

Čedomir Antić tako posetu hrvatskog predsednika vidi samo kao političku provokaciju, jer kako kaže osim pritiska na Srbiju ne vidi nijedan drugi zajednički interes Kosova i Hrvatske. Miljenko Dereta s druge strane kaže da Beograd svaku posetu nekoga ko je priznao Kosovo vidi kao političku provokaciju. S tom razlikom što se stidljivo protestuje kada je reč o posetama zvaničnika velikih sila, ali da komšije tretiramo kao ravnopravnije protivnike sa kojima možemo da se pravimo da smo veliki i jaki, dodaje Dereta.

 

Mesić je samo dosledan svojoj politici

 

U Zagrebu se Mesićev odlazak na Kosovo vidi kao doslednost njegove politike. Kako za Dojče Vele kaže Branko Caratan, profesor zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti, Stjepan Mesić je bio jedan od onih koji su podržavali politiku koja je vodila ka nezavisnosti Kosova, i ta poseta je na tragu te politike. Profesor Caratan ipak napominje da će ona svakako dodatno isprovocirati odnose sa Srbijom:

 

„U to ne treba imati nimalo sumnje. Ali, predsednik Mesić zbog svoje ranije politike nije mogao tu praviti nikakve posebne ustupke. Uostalom, Kosovo su priznale i mnoge druge zemlje, sa kojima Srbija i dalje održava normalne odnose bez ikakvih problema".

 

Mesić, Ante Marković i poseta Kosovu...

 

Kada među građanima Beograda pronađete one koji znaju ko je Stjepan Mesić, reakcije su šarolike. Neki bi umesto o Mesiću radije da razgovaraju o Anti Markoviću, za koga misle da je mogao da spasi Jugoslaviju. A Mesićevu posetu vide kao znak nepoštovanja Srbije kao države:

 

„Gledajte, oni dođu ovde kod nas, oni slobodno šetaju, idite vi tako negde vozite se kolima u nečijoj zemlji, pravite posete, jel možete tako? – Ali Kosovo je sada nezavisna država?- „Pa jeste, ali i Srbija je nezavisna".

 

Kad može Obama može i Mesić

 

Raznoliki su i odgovori na pitanje čime je Mesić zaslužio najveće počasti na Kosovu, i titulu počasnog građanina Prištine:

 

„Pa isto kao što je i Obama zaslužio da dobije Nobelovu nagradu za mir. Mislim, ovo je zemlja apsurda, jer čitav region je apsurdan,  tako da i kod nas ima takvih stvari kao i kod njih, nismo puno odmakli. Jer kakve oni mogu interese da imaju Hrvati i Albanci, naravno osim što i nama žele loše, ali ipak mislim da je novac u pitanju".

 

„Pre svega priznavanjem nezavisnosti Kosova. Mada mislim da su to i naši priznali, pa zašto ne bi i on".

 

„Verovatno zbog odnosa Hrvatske prema osamostaljivanju Kosova. Mislim, oni su to podržali koliko se ja sećam među prvima, posebno od susednih zemalja".

 

„Hrvatska verovatno ima neki svoj interes zašto on ide, i zašto podržava samostalnost Kosova. Međutim, Srbija je protiv toga, ali ne može da promeni ništa. Jer, ako su najveće zemlje sveta maltene priznale to je gotova stvar. Znači, sada bi trebalo videti da li to može da se reši i da imamo dobrosusedske odnose, jer bi to bilo najbolje i za nas i za Srbe koji su dole na Kosovu".

  

Ima i onih koji Mesićevu posetu vide kao političku provokaciju, na koje su se mnogi već navikli:

 

„U ovom trenutku se mi sigurno na neki način takmičimo sa njima ko će koga da nadmudri. Samo tako bi trebalo to posmatrati. Ja mislim da tu u suštini nema nikakvih promena, ali eto sve je to smišljeno samo da se mi malo iznerviramo".

 

autor: Ivica Petrović, Beograd

odg. urednik: N. Jakovljević

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5098820,00.html?maca=ser-TB_ser_politka1-3157-html-cb

Matija Bećković - Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo

Извор : Магазин „ПЕЧАТ", бр. 95, 25.12.2009.

 

ИНТЕРВЈУ

 

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ    

академик и књижевник

 

Убисмо се правдајући се да нисмо оно што смо

 

Наш академик и песник Матија Бећковић у част нове 2010. године, предлаже да окончамо фазу„ћерања", па да се више не ћерамо ни дипломатским путем ни за зеленим столом него ушушкани у топлим домовима искључиво путем ћертенета, ћвитера, ћахуа, ћутла, ћермејла и ћертјуба!

 

Разговарали АЛЕКСАНДАР ДУНЂЕРИН и ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

 

Ове године академик и песник Матија Бећковић обележио је два јубилеја - 70 година живота и 50 година књижевног рада. Као сведочанство вредности његовог певања и мишљења кроз пола века за нама, „Српска књижевна задруга" објавилаје књигу песама „Пут којег нема".

Уобичајено је да се годишњице разумеју као повод за животне „билансе" и друга преиспитивања, пау разговору за „Печат" најпре питамо: Да лије Матија песник, академик и ангажовани интелектуалац, одолео „напасти" критичке ретроспективе властитог друштвеног и стваралачког трајања?

 

„Мање сам очекивао од живота. Искрено речено нисам очекивао ништа. Тако је све што сам добио чист ћар. Имао сам више среће него памети. Чак сам веровао да ћу на крају имати мање година него што их сад имам. Чезнуо сам прво да имам таблицу и меку писаљку, па свеску и оловку, а на крају сам се докопао и најскупљих пера и најлепшег папира, па чак и компјутера и лаптопа... Али шта вреди кад стално пишем крњатцима на папирићима, окрајцима и комадићима. И чешће откивам него што косим!"

 

У интервјуу, који сте дали пре двадесет година, рекли сте: „Недовољно одлучан да замолим да ми се не придаје толико политичког значаја, а довољно слаб да прихватим улогу која ми се додељује, рећи ћу неколико утисака са овлашћењима једног песника." Да ли данас осећате да су Вам овлашћења знатно шира?

Кад је „Печат" недавно пренео поменути интервју мало ко је приметио да сам га дао пре двадесет година. Изгледа да је код нас све што је икад речено постало заувек актуелно. Развојем технологије сада о мојим овлашћењима одлучују други. А шта су одлучили сазнајем последњи - и то преко Интернета.

 

Били сте у два мандата (период 1988-1992) - председник Удружења књижевника Србије. У значајном делу интелектуалне елите, посебно оне тзв. другосрбијанске оријентације, оштро је потом критикован ангажман УКС у том преломном добу. Како бисте оценили улогу - своју и књижевне организације - на широј друштвено-политичкој и културној сцени?

Срећом већина људи због којих сам се обрео у свему томе и до којих ми је највише стало нису више на овом свету. Не могу ни да замислим да су живи. Михиз, Пекић, Селенић, Душан Вукајловић... да поменем само покојне који су били у тој Управи. А таква Управа УКС постојала је само једном и никад више! И да цитирам Гетеа: „Да би неко неког ценио он и сам мора бити нешто!" Народ ј е сада разапет на присталице „Фарме" и „Великог Брата" и тешко да ће стићи да главоболи о Француској 7.

 

Није ли необично што део наших уважаваних савременика, који је Француску 7 доживљавао као трибину слободне речи и мисли, данас иступа са готово супротних позиција и битно другачијих политичких и идејних уверења?

То су практични и паметни људи који од свега националног прихватају једино националне пензије. Неко је рекао да и ми имамо паметних људи, али они су против Србије. А како се може бити паметан друкчије?

С друге стране, зрелост једног народа видела се најбоље по томе што је одлучио да се сакрије и да је најпаметније да се јавно не појављује тако да се не може лако срести. Сад нико не зна ни где се крије, ни шта ради ни како му је. Као да је у земљу пропао. Осећа се недорастао времену и неће ни да штрчи ни да смета у овим актуелним, свечаним историјским тренуцима. Као краљ који се крио у просјачким ритама и Србија се маскирала у своје прње и није је лако познати. Већ дуже времена она се смешка и глади бркове, задовољна што је умакла потери и што је нико не препознаје. Надам сe да се скривајући не смањује у невидљиву тачку као у причи о Сањи мог другара Моме Капора.

 

Друштвена улога УКС-а, посвађаног и „поцепаног" на две књижевничке организације, данас је готово невидљива. Шта је било одлучујуће за овако суморну ситуацију?

На оваква питања бих могао да се концентришем једино у емисији „Тренутак истине". Тачан одговор би ми изнудили једино за паре. А што се тиче полицијске афере зване "Меморандум" и њених последица не би ме ни позамашна сума од 100 евра нагнала да наседнем и изађем из свог ћутања.

 

Када сте примљени у чланство САНУ-а, били сте један од најмлађих академика. Не чини ли вам се да је САНУ, оптерећен још из тих давних дана својим „источним грехом" друштвено-политичког ангажмана, сада отишла у другу крајност ?

Очигледно ла јој ни ћутање није ништа донело ни поправило њен углед и положај. Мада је један истакнути лидер недавно с врло високе говорнице објавио да и у САНУ-у има нормалних људи. Хвала му на том макар и скромном покушају рехабилитације.

 

Као што то већ бива у Срба, и САНУ је данас, како тврде упућени, озбиљно подељена.!?

Ако је тачно то што је рекао и ако поменути лидер није говорио напамет, значи да има наде и да може од нечег да се крене. Док год држава личи на дрвену фуруну изгледа да друкчије не могу бити ни њене институције. Али и то ће проћи. Ако прође.

 

Аналитичари кажу да је под кровом САНУ-а најсамосвеснија и најратоборнија невелика група академика која припада хуманистичкој интелигенцији, јасно јавно декларисаних патриотских уверења, а истовремено и чланству Крунског савета. Члан сте овог Савета, па реците да ли је наведено мишљење тачно, те уколико јесте, због чега данас „ратоборна" група бесмртника не говори гласније?

И кад ћуте и кад шапућу једни их прислушкују, а другима су прегласни. САНУ је крштена као Српска Краљевска академија. Можда ће се једном тако поново звати.

Сад кад народ хрупи да шета по свету, кад се засити и напутује,  није искључено да

закључи како ни то не би био смак света. И да није толики ризик звати се својим именом. Нису нам бели шенген дали за пут којег нема!

Како је Србија постала краљевина пре осам векова и како је успела да се домогне тог статуса, упркос бројним моћним противницима, написане су многе расправе. А како је тај статус изгубила није написана ниједна. Све је обављено и објашњено једним потезом пера.

 

Овогодишњи избори за нове чланове у кући српских бесмртника, чини се, нису међу срећнијима. Сенка компромитације је прилично видљива.

То нас није затекло неспремне. Месецима унапред смо се психички припремали. Утешно је ако један просечан грађанин још има и каквих других брига.

 

Када сте били изабрани у Управни одбор куће „Политика", део јавности је то искрено поздравио, верујући да је реч о персоналном „гаранту" да ће ова кућа превазићи велику кризу. Чини се да урушавање ове медијске куће није заустављено. Да ли сте могли да учините више за „спас Политике"?

Вероватно су проценили да ћемо и Кустурица и ја више допринети ако нас из Управног одбора истерају у прави час и тако нам пруже прилику да натенане, без притисака, стреса и икаквих формалних обавеза дамо пун допринос.

 

Одговорност медија за тешке прилике у друштву је огромна. Тврди се чак да је за несналажење, дезоријентацију и менталну конфузију нације „грех" медија - одлучујући. Може ли се, и како, превазићи стварност моћног медијског Великог брата?

Да је то тачно не би милион људи данима целивало уснулог Патријарха игноришући пандемију и забрану масовних окупљања!

Народ је изгледа још увек паметнији од медија. Као да медији одлучују шта да мисли и шта је истина. Ако су икад и одлучивали. Ко још нормалан чита новине и пали телевизор да би сазнао како му је па чак и шта има ново. Тешко оном ко се информише из средстава информисања. Тај је тотално погубљен и нема појма шта се дешава. Кад ти је плата 200 евра с тим све почиње и све се завршава. И кад смо већ код евра и плата, знате ли да је пензија Патријарха Павла на крају рипила на скоро сто евра. Толико је привилегована и тетошена наша црква.

 

Многе, често и апсурдне појаве у нашем друштву правдају се жељом да приступимо великој породици европских држава. Да ли су проблематичније европске вредности, или наше тумачење тих вредности?

Чему то или-или. Није спорно ни једно ни друго. Више не постоје ни заједничке ни универзалне ни вечне вредности. Чак ни у обдаништима. Свако бира и одлучује се за оне које му највише одговарају... Зато смо се и склонили у страну да ничему не сметамо да слободно цвета. Вртимо се у зачараном кругу рециклаже, а једина вечност у коју верујемо је вечност пластичних кеса!

 

Уколико су Срби деведесетих година прошлог века постали свесни да је „Србија нестала у бермудском троуглу Титове Југославије", те су се у то време дуго враћали и тешко успостављали, како је могуће да и две деценије после распада СФРЈ још увек трагамо за сопственим идентитетом?

Убисмо се правдајући се да нисмо оно што смо. И у сред боја против идентитета - пресрећете ме са овим питањем. И то у часу кад су све снаге усмерене и све памети запослене да докажу да нам никакав идентитет не треба, а све наде положене да ћемо га се ускоро ратосиљати. Јавља се извесна носталгија и за поменутим Бермудским троуглом и за његовим творцем. Ни то после свега, није никакво чудо. Да тај Гуливер који се обрео међу српским лилипутанцима није за живота постигао ништа друго, оно што је учинио на самртном часу би било довољно да буде запамћен као јединствен случај у историји. То је први човек у повесници људског рода који је до те мере био лишен слабости и предрасуда обичних смртника да је желео да се сахрани пред туђом кућом. И други људи се понекад сахрањују ван гробља, али на својим и.мањима. Али да пожелиш да векујеш пред туђом кућом, у туђем дворишту, јединствен је пример људке висине, ширине и несебичности. С друге стране где би друго такву жељу било могуће испунити сем у Србији, у њеном главном граду и на његовом главном брду. И још јој пребацују да је нетолерантна и ксенофобична. Различитост, разноврсност, раскош стилова и жанрова основа су школских програма! Читаво богатство проблема, како је својевремено говорио један наш чувени мислилац.

 

Да ли ми свих ових деценија лутамо, не зато што не знамо ко смо и шта смо, не зато што смо изгубили компас, већ стога што купујемо време  док не изумру генерације са ропском свешћу?

...А кад купимо то време - кукаћемо за старим добрим робовањем и старом срећном ропском свешћу! Уосталом, бар не морамо бринути шта ће бити. Већ је све било. Човек све чешће сам себе слуша како не говори ни оно што мисли ни оно што зна. Оно што хоће да каже је свуда сем у његовим речима. Зато је свеједно шта говори. Траје непомућено поверење у лаж. Сећам се неког конкурса за највећу лаж који је својевремено био расписан у Америци. Победио је аутор који је испричао како је једном приликом на клин испред куће обесио врећу брашна. Кад се пробудно имао је шта видети. Преко ноћи је дунуо тако јак ветар, да је одувао врећу, а брашно остало да виси о клину. Као да је тај конкурс код нас још увек отворен. Свакодневно слушамо како се једна лаж засењује другом и релансира већом.

 

Свеопшта криза ауторитета је можда један од најмалигнијих проблема нашег друштва, посусталог од небројених разочарања, изневерених нада и улудо потрошене енергије и емоција народа. Видите ли наговештај да се актуелно безнађе може превазићи?

Све зависи које сте године рођени. За многе је овде последњи рај на земљи. Сад је многима лепше него што је икоме икад било. И надају сe и моле да ово никад не прође. Једина дилема је она из „Великог брата" :  да ли је боље да се пљујемо и псујемо по сценарију или спонтано. А шта ћемо тек рећи кад дође пролеће и колективно венчавање пред Градском скупштином! Што рекла она реклама: Увек прави избор - кокта!

 

Сахрана патријарха Павла - догађај који је по неким димензијама, можда преломан за самосвест и самопоштовање у савремених Срба - још увек збуњује свет, а чини се и нас саме. Несумњиво је да су Срби волели недавно преминулог патријарха српског Павла, али да ли је њихова љубав према њему била сразмерна њиховој моћи и вољи да га разумеју, односно схвате и прихвате његове поуке?

Патријарх Павле обраћао се само оном ко га чује и тако открио читав један народ за који нисмо знали. Као што ни Патријарха нисмо често виђали, ни он свој народ никад за живота није видео у толиком броју ни на једној литургији колико ce окупило на његовом последњем испраћају. Тако је настао још један феномен. Сад знамо да тај народ постоји. А да ли ћемо га још који пут видети, Бог зна!

 

Књижевност (не само нашу) већ дуже време прекрива тишина равнодушја. Тиражи књига никада нису били мањи, а поезију читају или сами песници, или књижевни критичари по службеној дужности. А у исто време Ваше песме велики број људи и чита, и слуша, а Ваша беседа проноси се међу народом. Како то разумете?

И међу песницима има примера како је добро склонити се. И шта би тек било кад бисмо се могли склонити још више и не мрдати никуд из свог ћутања. Као да се и поезија повлачи са великих сцена и осветљених простора на још неизгубљене и непоробљене положаје, премештајући своје битке у народе и језике који се још нису одрекли ни себе ни песништва. Скоро сам у некој најспореднијој, периферној, књижари набасао на књиге и издавача о којима нисам ништа знао. Издавач се зове ЛОМ, а уредник, приређивач и преводилац Флавио Ригонат. Све што је објавио, превео и уредио тај човек су дивота до дивоте. Деца ми кажу да га знају, али ја нисам никад прочитао ни у једној културној рубрици и додатку ни реч ни о тим књигама ни о том београдском издавачу ни о том Београђанину. А очигледно да то ништа није сметало ни њему ни његовим читаоцима. Нема га али постоји више од многих којих редовно и свуда има.

 

У жичкој преображењској беседи (2002) признали сте: „Док читам песме чини ми се да слушаоце држим на окупу, да дишу једном душом, а сваком речју коју изговорим изван ње понеког изгубим". Уколико је то тачно, ви сте редак песник и уметник којем то полази за руком.

Кад говорите поезију слушаоци се претходно не деле и не постројавју по групама. На политичким изјашњавањима вам не замерају једино истомишљеници.

 

Да ли се из чињенице да Ваше јавно читање властитог песништва има запажен одјек у јавности, може закључити да је обликовање живе и директне стваралачке заједнице (у којој и уметник и перципијент подједнако активно учествују), успешан рецепт за опстанак уметности у 21. веку?

Другог рецепта нема. Не може се избећи живо извођење. Још нисам пробао да говорим   плеј бек. Мора се стати пред публику и читати макар у позадини имао три видео бима. А колико год говорили оно најдубље остаје неизрециво, а колико год је читали права песма остаје непрочитана. Која је прочитана та је и нестала.

 

Поједини књижевни критичари приметили су да Ваша појава представља један насушни анахронизам. Међутим, поједине Ваше збирке песама и поеме врве од многих иновација, углавном усмерених ка критици суморне свакодневице 21. века...

Никад није касно да човек буде млад. А како ће правити будалу од себе и које ће све вештине примењивати унапред не може знати ни он сам. У спрдњи је спас!

 

Када сте поручили оно славно „Ћераћемо се још", као да сте погодили „у живац", у само биће и срце не само наше нације, већ и најширег балканског поднебља. Да ли су данас - у доба глобализма и тзв постмодерне, ове речи добиле другачији смисао?

Као што знате најпре сам понулио да се више не ћерамо као да нисмо нормални него мирним и дипломатским путем. Сад, специјално за „Печат" у част нове 2010. године, предлажем да окончамо и ту фазу па да се више не ћерамо ни дипломатским путем ни за зеленим столом него ушушкани у топлим домовима искључиво путем ћертенета,  ћвитера,  ћахуа, ћутла, ћермејла и ћертјуба! 

 

Nema rata bez NATA

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Biće rata!

 

Očigledno je da svjetskog mira neće biti dok se SAD ne svedu sa svjetske na regionalnu silu. Samo našim vladarima to nije jasno, pa hrle pod NATO kapu, odnosno da budu američka posluga u neokolonijalnim poduhvatima. Ne vide da se rađa novi multipolarni sistem djelovanjem Rusije, Indije i Kine na prostoru Evroazije. Naprotiv, svim silama se upinju da pomognu atlantistima u okupacionim misijama, danas u Avganistanu i Iraku, a sjutra, kakvi su, mogli bi da učestvuju i u NATO okupaciji Kosmeta.
Geoekonomska dinamika svijeta pokazuje da se privredna moć seli sa Atlantika u Aziju. Primat u ekonomiji Zapada zavisi bitno od uloge dolara kao valute za svjetske rezerve, što omogućava ogromne, nezaslužene profite SAD. Ali, sudbina dolara je zapečaćena i njegova odbrana će zahtjevati, možda, čak i pribjegavanje NATO sili, kao u slučaju Iraka kada je Sadam Husein platio glavom što je počeo obračun iračke nafte u eurima. Uprkos tome sve je snažnija tendencija regionalizacije ekonomskih i valutnih sistema, a Rusija prednjači u stvaranju svoje geoekonomske zone.

Dolarizacija svijeta dovela je do toga da je odnos između finansijskih instrumenata i realne ekonomije dostigao 1000% tamo gdje su SAD emisioni centar, dok je to na nivou drugih država negdje oko 200%. U stvari, emisioni centar dolara nije vlada SAD, već se ona služi mimikrijom, kao i u drugim sferama, negdje preko NVO, a negdje, kao u ovom slučaju, finansijskom organizacijom "Federal Reserve System". Uistinu, riječ je ne o nekom sistemu, već o 20 privatnih banaka, što znači da njihovih dvadeset vlasnika upravlja svijetom. Njih niko ne može da kontroliše, nezavisni su i ne podliježu nikakvim restrikcijama. Taj parazitski sistem svjetske finansijske piramide predstavlja direktnu negaciju demokratije.

Svjetska kriza nije slučajna, ni trenutna, već odslikava globalnu dinamiku u kojoj je u toku promjena svjetskog ekonomskog i finansijskog sistema. Zato će dolar i dalje da gubi svoju specijalnu ulogu. Atlantisti će onda braniti svim sredstvima, pa i oružjem, profite koji dostižu iznose od 250.000% (ova brojka nije greška), kako tvrdi Vladimir Ivanovič Jakunjin, član "Svjetskog javnog foruma" i stručnjak za međunarodne odnose i spoljnu trgovinu. Teško da će se atlantisti miroljubivo pomiriti s tim da se odreknu svoje superprofitabilne finansijske piramide, što bi im nanijelo ogromnu ekonomsku štetu. Pokušaće, kao i obično, da izazovu svjetske ekonomske kolapse i ratove preko kojih oni prebacuju troškove svog parazitskog života na ostatak svijeta. Jasno je da se priča sa dolarom bliži svome kraju i da će Baja Patak morati da se vrati svom prvom zarađenom dolaru, ali to će se maksimalno odlagati, pa i po cijenu novih ratova. A znamo već kako je NATO lak na obaraču, na kršenju ljudskih prava i međunarodnog prava, na podršci lokalnim mafijaškim političarima, preko kojih igra demokratsku farsu.

Svjetska ekonomska kriza je globalne i strukturalne prirode i zato će trajati dugo, bar dok se ne postigne neka ravnoteža stvaranjem četiri regionalna centra finansijske moći, prvi Sjeverna Amerika i EU, drugi Južna Amerika, treći Afrika i četvrti Evroazija. To neće ići bez potresa i, vjerovatno, novih ratova. Nije slučajno što ruski predsjednik Medvedev predlaže stvaranje nove svjetske monete kao protivteže nezdravom i olinjalom dolaru, ali njega ne mogu da objese kao Sadama, pa 20 američkih privatnih banaka neće moći više da kontroliše cjelokupnu svjetsku ekonomiju.

Znači, biće rata!
A, nema rata bez NATA.

Svejedno, srećna Nova i neka umjesto rata dođe Božić Bata.

(autor je nekadaŠnji konzul SRJ u Rimu)

Piše: Dragan Mraović

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2009-12-31&clanak=214192