Kad monstrumi „planiraju“

Kad monstrumi „planiraju"

 

Na godišnjem redovnom zasedanju Bilderberg klub atmosfera je bila prilično mračna jer za rešavanje svetske krize nisu pronađena dobra rešenja. Među članovima kluba paničan strah unose i sve brojnije prognoze da će u 2010 novi talas krize još jače udariti po njihovim milijardama, a članovi Bilderberg klub nisu naučili da gube. Stoga su u okviru ove „svetske elite" počele i aktivnosti koje je teško i zamisliti, a koje vam pod ovim oštrim naslovom predstavljam.

U mozaik koji se nazire treba ugraditi još četiri pet kockica kako bi se sasvim lepo videlo šta nam to takozvana svetska elita priprema. Pa da pokušam da vam to u što kraćoj formi predstavim. U pitanju je krajnje monstruozna ideja da se stanovništvo planetr mora prepoloviti, kako bi se mogla rešiti ekonomska kriza, globalno otopljavanje, i kako bi „svetska elita" zadržala svoju vodeću ulogu. Realizacija ovih planova su naglo ubrzani posle ekonomske krize u SAD a poslednje kockice mozaika postavljene su na tajnim dogovorima milijardera na Menhetnu u kući nobelovca Pola Nersa. Zašto baš na tom mestu, lako je zaključiti ako se zna da je Sir Paul Maxime Nurse predsednik Rokfelerovog univerziteta, i koordinatora zatvorenih projekata u sferi genetskog inženjeringa. Naime genetičari iz grupe Dr. Nersa imaju zadatak da pronađu mutirani virus ili neko laboratorijski stvoreno oboljenje koje će napadati genetsko čvorište, ali samo određene grupe ljudi.

Genetičari su dospeli do nivoa naučnih saznanja da pomoću DNK analiza mogu odrediti iz koje grupe ljudi, rase, naroda, nacije, podneblja… potiče neki čovek. To se radi na bazi različitih čvorišta u genetskoj rešetki i tako je moguće prema tipu genetskog čvorišta znati kojoj grupaciji ljudi pribada neko ljudsko biće. Pošto se sva naučna saznanja mogu koristiti za dobrobit čovečanstva, mogu se koristiti i za njegovo uništavanje. To je i najsavremeniji vid biološkog rata gde se neprijatelj napada virusima ili oboljenjima ali od koga vaši vojnici ne mogu oboleti. To je ujedno i najčistiji oblik neutralisanja protivnika u kome se ništa ne ruši, ne koristi nuklearno oružje sa teškim zagađenjem prostora…

S toga se predsednik Obama sve više zalaže za potpuno ukidanje nuklearnog oružja, jer nuklearno oružje poseduje, mnogo zemalja a gde SAD nemaju nikakvu tehnološku prednost. Americi bi sada odgovaralo da se potpuno ukloni nuklearno oružje, jer one imaju pripremljeno čistije a ubitačnije biološko oružje i na tom polju znatnu tehnološku prednost nad ostalim zemljama. To je i jedini način da SAD zadrže svoju vojnu dominaciju i lidersku poziciju u Svetu.

Ali da se vratimo gospodinu Nersu i njegovim uglednim gostima, milijarderuima. Britanski nedeljnik The Sunday Times je pisao da su 05. maja i neki dan ranije na Menhetnu, u kući Pola Nersa, održana dva vrlo važna sastanka. Bilo ih je u stvari četiri, i svi su održani u relativno kratkom vremenskom razmaku. Na sastancima su prisustvovali najbogatiji ljudi Amerike. Lično Dejvid Rokfeler, Bil Gejts, Voren Bafet, Majkl Blumberg (gradonačelnik Njujorka), medijski magnat Ted Tarner, najbogatija žena šou biznisa Amerike Opra Vinfri, ekspert za prljave poslove Džordž Soroš i još nekolicina ličnosti. Od svih tema koje su razmatrane na susretu glavna i u suštini jedina, bila je upravo problem „prenaseljenosti Zemlje". Diskusija je vođena iza dobro zatvorenih vrata jer „niko nije želeo da se učesnici susreta predstave medijima, kao nekakva alternativna vlada sveta". A naravno još manje da sazna kako „elita" razmatra pitanje prenaseljenosti planete i kako to „regulisati". Međutim, pogledi tih ljudi dobro su poznati. Karakteristične su i ranije izjave Teda Tarnera o tome, da su razlozi za globalno otopljavanje, zapravo, u prevelikom broju stanovništva planete (6,7 milijardi stanovnika). „Premnogo ima materijala", koji je neophodno smanjiti bar za trećinu i dovesti ga na maksimum 4 milijarde ljudi. To je jedini način da se izađe iz ekonomske krize i osigura visok životni standard za preostale na planeti. Meni lično je čudno da Tarner i na ovim tajnim sastancima nije zastupao svoju već poznatu tezu o „zlatnoj milijardi". Izgleda da je revidirao svoje stavove, da treba da „ispari" oko 5,7 milijardi stanovnika, da bi se došlo na tu „zlatnu milijardu" ljudi. Ovoga puta je bio znatno umereniji jer je stvar ušla u praktičnu realizaciju.

Prva kockica monstrumskog mozaika je postavljene. Američki milijarderi će baciti na sto ozbiljne pare kako bi Nersova grupa iz sfere genetskog inženjeringa napravila „genetski ključ" za eliminisanje, muslimana, Kineza, Indijaca, Slovena ili afričkih naroda…, već prema potrebama naručilaca. Pošto ove monstrumske ideje od velikom „smanjenju materijala" na planeti nisu od juče, već datiraju u poslednjih dvadesetak godina, na tom planu su izvršeni i brojni „eksperimenti". Tako pojavu ptičijeg gripa, pa sada i svinjskog, treba posmatrati samo kroz tu eksperimentalnu prizmu koja je trebala da pokaže mogućnost kontrole mutiranih virusa, i koliko brzo će velike zemlje moći da reše enigmu novog virusa stvarajući efikasan lek protivu njega. Osim toga ovi „eksperimenti" će vodećim svetskim farmaceutskim kompanijama, kroz lekove i vakcine doneti stotine milijardi dolara, kako bi prisutni na Menhetnu imali da Nersu za stvaranje „genetskog ključa" obezbede solidan budžet. Svi gosti kod Nersa imaju veliki kapital u farmaceutskoj industriji, pa kroz eksperimente treba uzeti pare da bi se Nersu bacile na sto. Ujedno svima njima se žuri, i stvari treba ubrzati jer finansijsko-privredna kriza preti da sve sruši te da vodeći igrači Bilderberg kluba ostanu bez jedine i glavne poluge a to je novac. Bez novca nema moći, a ni pozicije sa koje se mogu kreirati planetarni tokovi – koji povratno donose još veći novac.

Drugu kockicu treba da odradi predsednik Obama i da sa pozicije politike i vojne sile ometače programa „ubedi" da je program za „njihovo dobro", a da one koji u to ne veruju skloni sa puta Bilderberg kluba. Obamina uloga je vrlo delikatna. Treba kupiti vreme i u uslovima ekonomske krize pokušati da se privreda bar donekle stabilizuje. Sa Rusijom igrati ulogu mirotvorca, a Kinu nekako pridobiti za saveznika kako ne bi udarila po tankim američkim finansijama i nestabilnoj privredi. U isto vreme tvrdoglave treba uterati u jaram, sankcijama, pretnjama ali ako je moguće bez novih vojnih intervencija. Ako do vojne intervencije ipak dođe nju treba obavezno iskoristiti i za eksperimentalnu upotrebu novih biološki oružja, kao živi poligon, sa koga je moguće dobiti najpreciznije eksperimentalne podatke.

Nuklearno oružje danas za SAD predstavlja veliki problem, jer ga poseduje mnogo zemalja čime Ameriku čini veoma ranjivom. Zemlje koje bi bile napadnute novim genetski usmerenim biološkim oružjem, ako nisu u stanju da na udarce SAD uzvrate biološkim sredstvima, mogli bi upotrebiti nuklearnim oružjem. S toga svaki dalji opstanak nuklearnog oružja u Svetu za SAD je neodrživ. Isključivo kroz tu prizmu treba posmatrati i sve mirotvoračke predloge i aktivnosti Obame, na smanjenju nuklearnog potencijala pa sve do predloga o njegovom potpunom uklanjanju. Sad u nuklearnoj tehnologiji nemaju neku tehnološku prednost ali u biološko genetsko itekako.

Globalna „elita" i kapitalne odluke
Treću i ostale kockice monstrumskog mozaika postavlja Bilderberg klub, ali tako da sve ostalo bude uspostavljeno kroz neke zakonske forme ili kroz funkcije Svetskih organizacija pri UN. Svetska zdravstvena organizacija (WHO - World Health Organization), Svetske trgovinske organizacije (WTO - World Trade Organization), MMF (Međunarodnog monetarnog fonda). Stoga je od 14. do 17. maja 2009. u Grčkoj, na periferiji Atine odnosno malom poluostrvu Vuliagmeni u hotelu „Astir Palas" održano redovno zasedanje Bilderberg kluba za 2009 godinu, a koje se kao i uvek održava u povećanoj tajnosti. Mesto susreta obezbeđivali su brodovi obalske straže, specijalna grupa ronilaca, avioni F-16 i policijski helikopteri… Prema pisanju grčkog lista To Vima na zasedanju su učestvovali Dejvid Rokfeler, H. Kisindžer, kraljica Holandije Beatris, španska kraljica Sofija, belgijski nasledni princ Filip, ministar finansija SAD Timoti Gajtner, predsednik Svetske banke Robert Zelik, generalni direktor Svetske trgovinske organizacije (WTO) Paskal Lami, specijalni predstavnik SAD u Avganistanu i Pakistanu Ričard Holbruk, predsednik Evropske centralne banke Žan-Klod Triše, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Borozo, šef MMF Dominik Stros-Kan, bivši predsednik Saveta za politiku odbrane SAD Ričard Perl, bivši šef Svetske Banke Pol Vulfovic, komandant Centralne komande SAD, general Dejvid Petreus, šef briselskog analitičkog centra „Brejgel" Žan Pizani–Feri, predstavnik OUN za zajedničke operacije u održavanju mira u Africi Romano Prodi, predsednik saveta direktora „Britiš Petroleum" i finansijski savetnik Vatikana Piter Suterland, predsednik saveta direktora „Rojal Datč Šel" Dž. Van der Vejer, bivši direktor engleske službe MI-6 Ričard Derlov, i mnogi drugi!

Zasedanje članova Bilderberg klub ovog puta proticalo je u mračnoj atmosferi, pošto se geopolitička situacija ne odvija na najbolji način za njih, a i programi nailaze na ozbiljne otpore i teškoće u realizaciji. U skladu sa informacijama članovi kluba su ozbiljno zabrinut zbog toga što se situacija može toliko pogoršati da oni mogu izgubiti kontrolu nad događajima, pogotovu u sferi finansijsko-privrednih tokova. Poslednjih godina Bilderberg klub je vodi politiku „urušavanja tražnje", koja je trebala da dovede do usporavanja svetske proizvodnje u Azijskom regionu i dovođenja Kine i ostalih jeftinih azijskih proizvođača u ekonomike teškoće. Tada bi se te mnogoljudne zemlje ponovo pojavile kao izvrsno tržište za plasmane novca u obliku skupih kredita. Međutim to „urušavanja tražnje" dovelo je do drastičnog pada cena nekretnina u SAD a kasnije i pravog finansijskog sloma uz lančano bankrotiranje mnogih, pa čak i najvećih banaka. Pukla je karika u lancu za koju su mnogi u Bilderberg klubu smatrali da je najjača. Uzdrmana je cela svetska privreda, i kompletan tok krize je izmakao kontroli. Sadašnja ekonomska kriza može trajati godinama uz povećanje nezaposlenih i dovesti do takvih nepredvidivih posledica, opasnih i za same elite zapadnih država. Takva perspektiva izaziva panična raspoloženja među samim učesnicima Bilderberg kluba, i vladarima svetskog poretka. Stoga je ova tema na susretu u Grčkoj razmatrana veoma dugo i podrobno.

Strukturna ekonomska kriza
Kao uticajnim i dobro informisanim, članovima Bilderberg klubu je više nego jasno da je ovo ekonomska kriza za koju SAD i razvijene zemlje EU nemaju dobro rešenje. Privrede tih razvijenih zapadnih zemalja proizvode isuviše mali asortiman roba da bi se mogle zaposliti mase radnika i biti konkurentan u trci sa jeftinom proizvodnjom iz Azije. Naime danas u razvijenim zemljama zapada u uslugama (trgovina, bankarstvo, turizam….) radi od 70-75% zaposlenih, ali koji ne stvaraju novu vrednost, već su neka vrsta privrednih parazita. Samo 25% proizvodnih radnika u industriji i poljoprivredi premali je procenat da bi na leđima mogli izneti nastalu ekonomsku krizu. Jureći velike profite upravo te razvijene zemlje zapada preselile su proizvodnju u Azijske mnogoljudne zemlje sa jeftinom radnom snagom. Razvijeni zapad je gotovo potpuno ugasio mnoge privredne grane u proizvodnji roba široke potrošnje, koje zapošljavaju veliki broj radnika, i oslonio se na uvoz iz azijskih zemalja. Ako na sve ove strukturalne privredne promene dodamo i smanjenje prirodnih resursa, naročito energenata, koji postaju sve skuplji - ukupna slika za oporavak je još sumornija. Ovakvi pokazatelji uz sve vidljivije globalno zagrevanje sa klimatskim promenama neminovno su naterali „Svetsku vladu" na ubrzano razmišljanje. Kako rešiti ove probleme ali da se time ne ugrozi današnji visok standard zapadnih zemalja, i njihovo svetsko liderstvo. Takvih, a dobrih rešenja nema. Stoga se sve više vrtela opcija o neophodnosti smanjenja svetske populacije. Zvanične diskusije na tu temu nije bilo ali su u Bilderberg klubu i kuloarske konstatacije istog značaja. Tako se iskristalisao zaključak da jedino rešenje koje bi za njih bilo povoljno, vodi u ubrzanom smanjenju stanovništva planete, sa 6,7 milijardi na oko 4 milijarde ljudi. Pošto na finansijsko-privrednom planu očigledno nema po njih dobrih rešenja mnogi su nezvanično razmatrali opcije kada i kako treba početi sa uništavanjem „prekobrojnog" čovečanstva da bi oni sačuvali svoja bogatstva i liderstvo na planeti.

Ako pogledamo dnevni red zasedanja, kao centralna pitanja razmatrani su dalji tok „razvoja" ekonomske krize i stvaranje međunarodnog ministarstva zdravstvene zaštite i međunarodnog ministarstva finansija. U brošuri, koja je pre održavanja sastanka upućena učesnicima zasedanja, navedeno je da se svetska elita nalazi pred izborom između duge i kratke (ali duboke) depresije. Po njima prva osuđuje svet na decenije stagnacije, nazadovanja i siromaštva. Druga pak znači drastični ekonomski pad koji će otvoriti put u novi svetski poredak, utemeljen na afirmisanju principa efikasnosti, na račun značajnog ograničenja nacionalnog suvereniteta. Većina prisutnih se opredelila za intenzivnu i kratku recesiju, pošto ona duga može snažno da pogodi interese finansijskih fondova i industrijskih grupacija članica Bilderberg grupe. O sadašnjoj euforiji skopčanoj sa ekonomskim oživljavanjem, konstatovano je da je to zapravo berzanski konstruisana igra i predstavlja tek uvertiru za ogromne gubitke sa kojima će se svet suočiti već u najskorije vreme.

Mnogi govornici su se zdušno založili za to da se prošire funkcije Svetske organizacije zdravstvene zaštite i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), koje bi trebalo transformisati u svetska ministarstva u okvirima UN. Ti predlozi o jačanju uloge MMF imaju za cilj ucenu mnogih zemalja u pravcu transformisanja svojih privreda koji bi odgovarale svetskoj eliti, a MMF bi imao i zadatak da se deo tereta finansijske krize prebaci na ostale zemlje Sveta. U Bilderberg klubu ne odustaju od stvaranja „svetske vlade" koja je sad više nego potrebna da bi se kriza mogla kontrolisati. Puna kontrola bi se mogla ostvariti kroz „Svetsko ministarstvo finansija", „Svetsko ministarstvo zdravlja" a pod uslovom značajnog ograničenja nacionalnog suvereniteta, koji bi bio prenet na EU ili UN. Da bi se sva vlast centralizovala oni računaju da pomoću odgovarajućih sredstava akcentiraju značaj problema nastalih zbog ekonomske krize, i opasnosti od raznih nastupajućih pandemija. Ključnu ulogu u koordiniranoj politici usijavanja straha trebalo bi da odigraju mediji, koji su ovog puta bili široko zastupljeni na susretu. Ovde su prisustvovali predstavnici najuticajnijih zapadnih izdanja: američkih Washington Post i Newsweek, engleskih The Economist i Financial Times, francuskih Le Point i Nouvel Observateur, nemačkih Der Standart i Die Zeit, španskih El Pais i Prisa (izdavački holding), turskog Milliyet, grčkog Kathimerini, finskog Talouselama, švajcarske medijske korporacije Ringier. CNN, i njegov vlasnik Ted Tarner u Grčku nisu ni dolazili, jer je Tarner sve što je trebalo obavio na Menhetnu.

Problem globalnog zagrevanja
Na susretu Bilderberg kluba je razmatran i problem globalnog otopljavanja klime ali kroz prizmu uvođenja poreza na emisiju ugljendioksida. To pitanje je bilo jedno od važnijih tačku dnevnog reda Bilderberga i deo programa za uspostavljanje međunarodne ekološke kontrole. Predloženo je da se taj porez doznačava OUN, ali on treba da se uvodi postepeno, i u prikrivenom obliku. Ovim pitanjem i zakonskim odredbama za oporezivanje na međunarodnom nivou odavno se bavi američki senator Džon Keri, kandidat za predsednika na izborima 2004. godine, ali na ovom skupu lično nije učestvovao. Bilderberg klub je na ovom skupu usvojio predloge koji se ovih dana razmatraju u Kopenhagenu, na svetskom skupu o ekologiji i globalnom zagrevanju, a koji će na kraju izgleda završiti bez dogovora i rezultata jer su mnoge zemlje nezadovoljne pokušajem nametanja rešenja. Bogati ne žele da smanje zagađivanje i da kao najveći zagađivači podnesu i najveći teret, već nameravaju da nametnu opciju kojom bi svi bili podjednako odgovorni. Krajni cilj je da sve zemlje plaćaju porez na emisiju ugljendioksida, ali i porez prema broju stanovnika jer i ljudi izbacuju ugljendioksid iz pluća čoveka. Tako prikupljen novac uplaćivao bi se na račun ministarstvu finansija UN, a članovi Bilderberg kluba odnosno razvijene zemlje, bi ga koristile u ekološke programe i tehnologiju. Na skupu Bilderbergovaca rukovodilac „Britiš Petroleuma" i predsednik saveta za globalno otopljavanje Piter Suterlan, je izjavio da on želi sprovesti kampanju straha zbog globalnog otopljavanja, kako bi se povećali porezi i kontrolisao način života ljudi.
Crne perspektive za čovečanstvo
Da sada poređamo sve ove detalje po vremenu održavanja, namerama i načinu sprovođenja:
1. Vodeći deo Bilderberg kluba ili „svetske vlade" kako vole da sami sebe nazivaju održavaju četiri sastanka u Njujorku i obezbeđuju novac da genetičari i ostali stručnjaci stvore virus ili oboljenje koje će napadati karakteristično genetsko čvorište određene grupe ljudi. Svi sastanci i dogovori na tu temu obavljeni su do 05. maja 2009 god. Odnosno pre redovnog godišnjeg zasedanja Bilderberg kluba.
2. Od 14. do 17. maja 2009. u Grčkoj, se održava redovno zasedanje Bilderberg kluba za 2009 godinu gde se donose ostale smernice i zaključci, kako bi se brzo izašlo iz postojeće svetske krize, a koji bi ujedno bili i krupan korak ka stvaranju „Svetske Vlade". Donose se sledeći zaključci:
- Da se od Svetske zdravstvene organizacije (WHO) pri UN pretvori u „Svetsko ministarstvo zdravlja" koje će kontrolisati zdravlje čovečanstva i upravljati budućim masovnim oboljevanjima i bolestima koja se u Svetu pojavljuju.
- Da se zbog globalnog otopljavanja uspostavi čvrsta međunarodna ekološke kontrole i da se naplaćuje porez na emisiju ugljendioksida, čak iz pluća ljudi.
- Da se Međunarodni monetarni fond (MMF) pretvori u „Svetsko ministarstvo finansija" u koji će se slivati novac prikupljen oporezivanjem od emisiju ugljendioksida i od taksi na zdravstvenu zaštitu koje bi plaćale sve države.
- Da se kroz MMF, Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO) i Organizaciju za Hranu i Poljoprivredu (FAO) izvrši dovoljno snažan pritisak kako bi se ostale zemlje odrekle dela svog suvereniteta i prenele ga na UN odnosno na ova buduća svetska ministarstva, koja bi u buduće brinula o svetskim finansijskim tokovima, opštem zdravlju ljudi, trgovini, proizvodnji hrane i ekologiji planete Zemlje.
3. Sprovođenje ovog koncepta aktivno će u cilju rešavanja globalne ekonomske krize podržati predsednik Obama, SAD i EU, jer to je navodno jedini način da se Svet spasi od dugotrajne recesije, siromaštva, nestašice hrane, globalnog otopljavanja i problema zdravlja ljudi.

Kada sada složimo sve ove kockice u mozaik slika je zaprepašćujuća - neodoljivo podseća na modernu fresku Danteovog pakla. Da bi globalna „elita" ili (svetski monstrumi) sačuvala svoje na pljački Sveta stvoreno bogatstvo i vodeću ulogu u Svetu, pripremaju se za najveći zločin u istoriji čovečanstva. Pripremaju se da kroz razne unapred najavljene buduće pandemije i masovna oboljenja, pobiju skoro tri milijarde ljudi. Smatraju da će na taj način „rešiti" finansijsko-privrednu krizu, osloboditi se armije nezaposlenih, a u Kinu, Indiju i ostalim mnogoljudnim Azijskim jeftinim proizvođačima desetkovati stanovništvo, a njihove ekonomije kao konkurentske razoriti. Ova metodologija po mišljenju „elite" može rešiti i problem agresivnog muslimanskog terorizma, a i smekšati Rusiju da sa njima podeli svoja prirodna bogatstva. Ko zna šta bi još „svetka elita" moglo da „rešava" na ovaj način, ali se nadam da su ovakav mozaik sklopile i mnoge druge moćne zemlje. Braneći prvenstveno sebe odbraniće i ostale male zemlje koje se sa ovakvim monstrumima ne mogu boriti.

Svetski bankari su započeli ili podstakli mnoge ratove pa i dva velika svetska. Kakva su ideološka ili politička previranja za to iskorišćena za njih je potpuno nevažno. Koliko je ljudi u tim ratovima poginulo za njih su samo statistike brojke. Jedino je važno koliko se na tim ratovima zaradilo i kave su liderske i geostrateške pozicije zauzete. Stoga nije ništa čudno da se i danas u strahu od gubitka ogromnih bogatstava i u odbrani sopstvenih interesa, pokrenu ratovi pa i veliki, ali nekim savremenijim sredstvima i oružjima – bez velikog rušenja i nuklearnog zagađivanja.

 

Objavljeno
    17/1/2010
Autor
    Zvonimir Trajković
Izvor
    Srpska politika

 

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/2009/039.html

Нова стратегија НАТО: из балканских - у енергетске ратове

15.01.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Нова стратегија НАТО: из балканских - у енергетске ратове

Нова стратегија НАТО, коју је генерални секретар те организације Андерс Фог Расмусен отворио за разматрање у септембру 2009. године, почела је да се спроводи у пракси и не чекајући њено званично усвајање. Као и у време када је Запад растурао Југославију 1990-те године, нови сценариј биће испробан на Балкану, а управо - у српској покрајини Косово. Његова спољашња форма испољена је у радикалној редукцији бројности тамо ангажованих под командом НАТО мултинационалних мировних снага КФОР, а главни смисао заправо је концентрација снага против главног, и од сада чак и званично не скриваног противника у лику Срба, уз истовремено пребацивање ослобађаних јединица на нове фронтове, које одређују лично САД и њихов председник Барак Обама. Међу тим фронтовима, сем званично декларисаног авганистанског, значајно место заузимају нови фронтови „енергетских ратова".

Како је ових дана изјавио командант јужног крила НАТО у Европи, амерички адмирал Марк Фицџералд, који је боравио у Приштини, мировни контингент КФОР приводи крају крупно смањење бројности састава. До краја јануара ове године њихов лични састав бројаће 10, уместо 15 хиљада војника. Брисел тај корак објашњава стабилизацијом ситуације на Косову, истовремено проглашавајући за главну „опасност по безбедност" постојеће на северу покрајине српске органе самоуправе. „Сва кршења резолуције 1244 Савета безбедности ОУН ми третирамо као опасност по безбедност. Пошто паралелне структуре власти по тој резолуцији нису прихватљиве, ми изражавамо забринутост" – подвукао је адмирал.

То што је српско-албанска конфронтација способна да детонира крхко примирје на Коосву и у другим регионима Балкана, - јавна је тајна. Већ до априла власти Приштине намеравају да објаве стварање у насељеним Србима северним регионима општине „Северна Митровица" (тако албанци називају насељени Србима северни део града Косовска Митровица). То ће бити могуће захваљујући прекрајању административне мапе српских општина, које власти Приштине врше од краја 2009. године, без пристанка на то самих Срба. Према расположивим информацијама, у случају да албански екстремисти испровоцирају нови српско-албански конфликт, тај орган има задатак да на себе преузме пуномоћја власти. Другим речима, да одигра ону улогу коју су грузијске власти својевремено доделиле марионетској јужноосетинској администрацији Дмитрија Санакојева, коју су саме створиле. Једном речју, управо се у априлу очекује пресуда о Косову Међународног суда ОУН у Хагу која ће, како верују албански сепаратисти, имати позитивни за њих карактер и одрешити им руке за гушење српског отпора, уз активну војну помоћ натовских снага КФОР.

На тај начин, опасност од новог конфликта на северу Косова више је него реална, али сваљивати кривицу за то на српске структуре значи огрешити се о истину. Још чуднијим изгледа позивање адмирала Фицџералда на резолуцију Савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, коју су проглашењем независности и каснијим признавањем прекршили управо Приштина и Вашингтон.

Те логичне несагласности нису случајне. На примеру Косова НАТО прелази на нове методе ситуирања својих интереса. Удаљавајући се од апстрактног мировног присуства у „врућим тачкама", снаге алијансе сада унапред, и са максималном прецизношћу, проглашавају свог непријатеља у лику једне од страна у конфликту (које оне по међународном мандату треба да раздвоје) и концентрише снаге против ње. На Косову су такви непријатељи већ означени - то су Срби, у Босни и Херцеговини – такође Срби, овог пута босански, у Македонији то могу постати власти земље уколико се осмеле да ограниче растуће по данима, а и по сатима, апетите локалних албанаца. Слична „тачкаста стратегија" омогућава НАТО да под контролом држи ситуацију тамо где је „ред по бриселски" већ делимично заведен, пребацујући ослобађане снаге на нове фронтове.

О томе да је реч управо о новом стратешком правцу у делатности Северноатлантске алијансе, сведочи и садржина дискусија које се воде током последњих месеци у њеном бриселском штабу. Једном речју, групу од 12 експерата који се баве разматрањем нове Стратешке концепције НАТО, предводи бивши државни секретар САД Мадлен Олбрајт, позната по својој активној улози у процесу разбијања Југославије и подршци албанских екстремиста. Према расположивим информацијама, садржина дискусија излази далеко изван оквира принципа осигурања безбедности и самих држава-чланица НАТО, како би то, заправо, требало да проистиче из Атлантске повеље из 1949. године. Данас су дебате фокусиране на разраду полиитчко-правних и војно-практичних путева за осигурање глобалних интереса Северноатлантске алијансе на максимално широком светском простору. Како се истиче у радним документима НАТО, ради се о „подржавању ефикасних војних могућности у читавом спектру мисија Алијансе", а такође о „кризном менаџменту" – већ без конкретног помињања географских региона. Имајући у виду да се круг деловања натовских мисија данас већ шири до Авганистана, није тешко нацртати будућу мапу војних операција и „кризног менаџмента" натовских генерала.

А за 19. јануар у штабу НАТО у Бриселу већ је нашироко најваљена лекција бившег званичног представника Северноатлантске алијансе из времена агресије против Југославије 1999. године Џејми Шеја на карактеристичну тему: „Енергетска безбедност: изазов за тржишта или изазов такође и за стратешку заједницу?" Извештач намерава да по први пут јасно у име алијансе изјави, да „растућа моћ" таквих држава, као што су Кина, Индија и Русија, приморава НАТО да питања енергетске безбедности сматра не само сфером „тржишних снага и регулатора", већ пре свега „стратешким питањем, у решавању кога таква организација као што је НАТО, може одиграти корисну улогу". А да би се одиграла слична улога, натоввски генерали најпре треба да угуше на Косову и другим регионима Балкана последња жаришта отпора „новом светском поретку".

________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радио-станице «Глас Русије»

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2700

Улазак Србије у НАТО

14.01.2010

 

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ (Србије)

Крај 2009. године донео је распламсавање дебате о потенцијалном уласку Србије у НАТО. По правилу у организацији прикривених или јавних НАТО лобиста, у разним градовима Србије одржано је више округлих столова, трибина и семинара на којима су противници и присталице уврштавања Срба у НАТО ешалоне изнели своје аргументе.¹ То су имали прилике да ураде и у неколико медијских сучељавања.² Но, она су била релативно ретка, као што је и прилично мала пажња посвећена тим скуповима о „атлантској будућности" Србије од стране писаних и електронских средстава масовног информисања.

Стиче се утисак да су евроатлантски центри моћи, који су одлучили да покрену кампању у прилог ступања Србије у редове Северноатлантске алијансе, још неспремни за велико суочавање. Отуда, за сада не излазе из оквира дебате вођених у контролисаним условима, а изгледа да их користе превасходно за брушење сопствених аргумената, откривање ставова и стратегије неистомишљеника, односно планско трасирање пута за опсежну кампању која ће у погодном моменту отпочети. Као и обично, прагматични, а и вешто усмеравани од стране искусних покровитеља, бирају право време и место за битку. У међувремену се за њу студиозно припремају.

Домаћи НАТО лобисти и њихови ментори у Вашингтону знају да је огромна већина грађана Србије (а тим пре етничких Срба) против приступања војном свезу који промовишу.³ Но, у условима када контролишу све велике електронске и гро писаних медија, осокољени искуством са манипулацијом бирачима на протеклим изборима, верују да полако могу да амортизују став јавног мнења, ако не и да га промене. Тиме ће отворити пут за слободније деловање владајућих политичара, који у складу са вољом западних кругова који су им помогли да дођу на власт, и који их подржавају да на њој и остану,⁴ заступају тзв. атлантске интеграције.

Због њихове непопуларности у народу који су САД бомбардовале, отеле му део територије, а претходно директно и индиректно подржале етничко чишћење његових сународника у Хрватској и делу БиХ, српски политички НАТО фанови се још уздржавају да отворено поведу Србију ка Алијанси. Њихова резервисаност је резултат и тога што Срби, без обзира на сву обраду од стране домаћег евроатлантског идеолошког апарата, и даље Русе сматрају најближим народом⁵, а Русију најпопуларнијом земљом (о њеном престижу говори популарност водећих руских политичара⁶). Услед тога је тешко просечног Србина убедити да НАТО није уперен против Руске Федерације, односно да ступањем у тај савез Србија неће постати део антируског коридора америчких клијентских држава.

Због споменутих уверења и са њима скопчаних емоција већине Срба, НАТО кампања се одвија по принципу „кувања жабе". Повлаче се потези који, с једне стране, путем молекуларних промена треба да омекшају став јавности, и с друге стране, и пре приступања Алијанси Србију фактички претворе у њеног члана. Да почнемо од другог. Војска Србије се трансформише не само по НАТО стандардима, већ и у складу са потребама тог војног савеза. Одвија се бурна сарадња са Алијансом у оквиру њеног програма Партнерство за мир. Интензивирана је кооперација са Националном гардом Охаја, и, што је најгоре, полако се идеолошки обрађују српски официри да њихов задатак није да бране земљу већ да служе евроатлантској политици. До сада су већ углавном пензионисани они за које је процењено да представљају „чврст орах", поготово ако су имали ратно искуство и запажене заслуге. А у српским министарствима (укључујући и Министарства одбране, финансија и унутрашњих послова) постављени су инострани „надзорници", на начин који превазилази и оно што су радиле немачке окупационе власти током Другог светског рата.

Што се тиче јавности, за њено лагано „кување" – како не би приметила шта јој се ради, и сама се изненадила када „спонтано" помисли оно што је до јуче презирала – скована је флоскула „евроатлантске интеграције". Њена суштина је да се уз европске интеграције, за које већина Срба сматра да су пут ка бољем животу, „прода" и НАТО. Наводно, без приступања том савезу, пут источноевропских земаља у ЕУ је затворен. Оно што је било допуштено „старим" европским земаља, као што су Аустрија или Финска, неће бити толерисано сиромашним и, како неки у Бриселу сматрају, инфериорним рођацима са истока.

То што су Срби начелно против чланства своје земље у Северноатлантској алијанси, НАТО лобисти се надају, доћи ће у други план чим улазак у ЕУ постане реалан. Очекују да ће људи жељни бољег живота, када им се учини да је он надомак руке, прихватити да прогутају горку атлантску пилулу уз слатки европски колач. Док тај тренутак не наступи, покушавају да глуме да убеђују грађане Србије да је за њих НАТО сам по себи добар. Свакако, свесни су до које мере цинично, у земљи која је од САД и њених савезника недавно била изложена агресији, звучи прича о заједничким демократским вредностима, чије отелотворење је НАТО. Но, и бесмислице иду у рок службе, док се поред њих протура главни мамац: уцењивање „гладних" оним што жарко желе. А то је, да поновимо, бољи живот.

Поред тога, селективним медијским приказивањем дебате о „атлантској будућности" Србије, настоје да се чују само они аргументи противника НАТО интеграција, који у нашој епохи хладног рачуна делују наивно, или се могу успешно неутралисати. Тако, као аргумент против НАТО може да се чује да ће тиме бити оптерећен војни буџет Србије (а искуство других земаља показује да то може али не мора да се деси), или да је за Србе понижавајуће да постану део Алијансе с обзиром на историјско искуство. С друге стране, аргументи као што су они да због потенцијалног учешћа у туђим ратовима Србија може да се нађе под ударом исламских покрета који се противе хегемонији САД, или да би се НАТО интеграције нужно негативно одразиле на односе Београда и Москве, која несумњиво представља кључну потпору Србији у вођењу политике очувања територијалног интегритета, упорно се игноришу или бар маргинализују.

Тим пре, ван сала у којима се изговори и алтернативних медија који још немају адекватан утицај, не допире омиљена теза опонената атлантских интеграција, о томе коју корист Србија има од ступања у НАТО. Она је својом истинитошћу за евроатлантисте болна, а гласи: однос Србије и НАТО-а је као власника ресторана и мафијашког клана који контролише његов кварт; ако им не плати рекет, бациће бомбу на његову кафану а њега тешко претући. Ако је рекет тако одмерен да може како-тако да одржи бизнис, а има довољно савитљив врат да може да претрпи понижење, онда је за њега вероватно рационално да прихвати услове мафије. То важи и за став Србије према НАТО. Додуше, Србије данас није у истом положају као 1998. години. Однос снага на простору Евроазије, па и света у целини, довољно се променио да на српску кафану бандити не могу више да баце експлозивну направу. Но, њихови локални заступници не желе, што је и разумљиво, да народ у пуној мери схвати да свет више није онакав какав је донедавно био. Нити да чује упечатљиво парирање атлантистичкој причи о томе да је Србија црна рупа у НАТО региону, поређењем тог савеза и мафије. Хумор и сагледавање реалности не погодује страху који причајући о томе да је Србија незаштићено острво у НАТО мору, у народу софистицирано подстичу промотери те Алијансе.

Тако ствари стоје са аргументима pro и contra атлантске перспективе Србије, односно на описани начин се одвија кампања НАТО лобиста.⁷ Али, поставља се питање зашто су они одлучили да је динамизирају баш пред крај 2009. године? Мислим, да је одговор прост. Ради се о последици јачања улоге руског фактора у Србији. Подршка коју је Москва пружила Београду у вези са покушајем легализације отмице Косова и Метохије од стране САД, свакако је додатно повећала и тако велики престиж Русије у Србији. Но, емоције су једно а животне недаће друго. Евроатлантски пропагандисти су очекивали да ће полако преусмерити пажњу српске јавности на питања од којих зависи економски просперитет грађана, и уз помоћ „европског колача" после паузе од пар година наставити процес пуног свођења Србије на ниво америчке клијентске земље. Међутим, куповином Нафтне индустрије Србије, и закључивањем гасног аранжмана, према коме ће Србија постати важна транзитна земља за руски гас, Москва је проузроковала језу код америчких стратега. Није Србија сама по себи претерано битна, али и српски пион доприноси поремећају односа снага на евроазијској шаховској табли.

Американци свакако покушавају да онемогуће или бар одложе изградњу Јужног тока. Но, интерес које имају земље преко којих ће он проћи, како у погледу непосредне и посредне економске користи (развојног потенцијала који гасовод носи и енергетске безбедности коју пружа), али и повећања геополитичког значаја, толики је да је чак и Вашингтону тешко да приволи тамошње политичке гарнитуре да од њега одустану. С друге стране, и оне су свесне да не треба љутити оне који имај могућност – мада не у вези са питањем гасовода, пошто је у свим земљама кроз које он треба да прође јавно мнење њему наклоњено – да у погодном моменту затегну омчу која се стално налази око њиховог врата. Стога, настојаће да споје лепо и корисно тј. да реализацију пројекта Јужни ток усагласе са поштовањем америчких стратешких интереса. А о томе какви су они указује Пентагонов официјелни водич за планирање одбране.

Вашингтон настоји да земље које имају значајније залихе фосилних горива укључи у зону своје хегемоније, а земље транзита њиховог гаса и нафте увуче у НАТО. Од последњег Американци не одустају и када, као у случају Средње Азије где је Русија потврдила своју премоћ, прво не могу да остваре. Штавише, баш тада други фактор добија прворазредну улогу. Једна је ствар да ли је Руска Федерација од земаља „Старе Европе", које су на њу енергетски упућене, одвојена санитарним кордоном америчких марионетских држава, и њихова сарадња је сведена готово само на пуку трговину, или је нови Берлински зид негде пробијен или бар озбиљно сужен. У последњем случају већа је шанса да се читава НАТО грађевина пре или касније уруши, и тиме буде створена могућност да једног дана постане реалност хармоничан, како економски, тако и културни, односно политичи простор од Урала до Владивостока. У крајњем случају, у временима када Америка убрзано слаби, пример земље која одолева НАТО интеграцијама може да постане инспиративан и за садашње „савезнике".

Стога је за Вашингтон – који зна да не може да спречи интензивну енергетску сарадњу ЕУ и Руске Федерације, али који упорно и свим средствима ради да стране које су за то иначе реално заинтересоване, не изађе из њених сужених оквира – важно да пре него што озбиљно одмакне изградња Јужног тока „очисти своје двориште" тј. да преостале земље Југоисточне Европе увуче у своје коло. У том погледу, за њега представљају проблем једино Република Српска⁸ (као конститутивни део БиХ) и Србија. Зато се Бања Лука већ нашла под снажним притиском, а то ће се ускоро десити и са Београдом. Наредна 2010. година ће, у то нема сумње, бити упамћена по томе што ће тзв. јавна дебата у вези са аталнтским интеграцијама бити додатно интензивирана, како би бар делимичним омекшавањем става српског јавног мнења НАТО перјанице у актуелној владајућој гарнитури могли да отпочну енергично деловање.

Да је тако сведоче речи главног НАТО активисте у влади Србије, министра одбране Драгана Шутановца. Он је у интервјуу датом пре неки дан дневном листу „Вечерње новости", на питање да је могуће балансирати између НАТО и Русије, између осталог рекао: „Србија треба да се базира на региону јер ту можемо да будемо лидер. Не можемо сами са Русијом да чинимо никакав безбедносни концепт јер је између Србије и Русије НАТО већ одавно постављен. Па, и руски гас нам долази преко НАТО земаља".⁹ Министрова порука је јасна: Живимо у региону којим доминира НАТО, у оквиру њега треба да тежимо да играмо значајну улогу, а тек колико евроатлантско опредељење допушта, можемо да сарађујемо са Москвом.

Но, да ли Србија има лидерску или следбеничку улогу у региону, и није битно ако се ради о томе да треба да подреди своје интересе туђим, и то за њу често негативним стремљењима. На срећу, шта год министар мислио, задњу реч има народ. На Русији је, ако има интерес да у пријатељској земљи каква је Србија остане значајан фактор, да у данашњој ери доминације медија над критичном свешћу, помогне да се народна воља чује. То ће већ бити довољно да Србија не постане део опскурне Алијансе преостале из хладног рата. А што се ЕУ тиче, ако Брисел сматра да му користи да Србија постане њен члан, то ће се десити без обзира на атлантске интеграције. И обрнуто. Не треба заборавити да је Турска одавно ступила у НАТО, а европске капије су за њу упорно затворене.

__________________

¹ Најзначајнија дебата о спољној политици Србије, а пре свега о перспективи њених атлантских интеграција, одржана је на Копаонику крајем октобра – почетком новембра 2009. године. У вези са тим погледати: Филип Грбић, „Дебата о спољнополитичкој стратегији Србије" // Нова српска политичка мисао. 2009. Режим приступа: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/debata-o-spoljnopolitickoj-strategiji-srbije.html?alphabet=l

² Занимљив пример, са карактеристичним аргументима за обе стране, био је дијалог између Милоша Алигрудића (ДСС) и Зорана Остојића (ЛДП), на страницама дневног листа „Политика". О томе видети: http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Srbija-razgovara-Da-li-nam-treba-NATO.lt.html

³ Сва досадашња истраживања јавног мнења показала су да је двотрећинска већина грађана Србије против приступања Северноатлантској алијанси. Додуше, с обзиром на то да су данас наручиоци скупих испитивања јавног мнења они који за то располажу средствима, а то су по правилу тајни или јавни заступници атлантске политике, односно да они контролишу медије, о ставовима Срба према Алијанси мало се јавно говорило током 2009. године. Ипак, готово је сигурно да они нису битно промењени у односу на претходну годину. О резултатима испитивањима односа према НАТО из октобра 2008. године, видети: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/saradnja-sa-haskim-tribunalom-oktobar-2008.html

⁴ Док су на челу земље биле, условно речено, доминантно национално, суверенистички опредељене владе, одвијао се процес приватизације медија по укусу Вашингтона и Брисела. Не увиђајући дугорочну опасност, да би се избегло замерање Вашингтону и Бриселу, допуштено је западним инвеститорима да преузму велики део писаних и електронских медија, односно да медији које су већ раније контролисали евроатлантски центри моћи добију жељене фреквенције. Тако је дотадашњи „независни" медијски сектор доживео експанзију, а медији на које су раније имали утицај власти Србије и органи локалне самоуправе, такође су дошли под контролу господара „слободних" медија. Тиме је створен медијски комплекс који има моћ хипнотисања јавности као у „златна времена" Титовог тоталитарног режима, и представља битан фактор утицаја Вашингтона на кретања на српској политичкој сцени, и без директног спољног мешања (које је такође уобичајено). Он је омогућио, упркос свим прогнозама, победу ДС на прошлим парламентарним изборима, и данас је од суштинског значаја за опстанак (пад) владе.

⁵ Истраживање етничке дистанце: http://starisajt.nspm.rs/MBI/etnicka_distanca_webpage_files/frame.htm

⁶ Оцене страних политичара: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/ocene-stranih-politicara.html

⁷ САД у Србији располажу са разгранатом мрежом тзв. невладиних организација (што оне свакако нису када се ради о америчкој влади) преко којих намећу свој став као одраз жеље цивилног сектора или објективну позицију „експерата". Тако пропагандно деловање добија на убедљивости. Занимљиво је да у НАТО лобирању велику улогу имају и организације које би требало да се баве људским правима, и отуда пропагирају ако не и пацифизам, онда бар мирољубиву коегзистенцију међу државама. Видети билтен, једне од таквих организација, а то је Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Helsinki Bulletin, бр. 24., април 2009. године. Режим приступа: http://www.helsinki.org.yu/serbian/doc/HB-Br24.pdf

⁸ О томе видети: Јелена Гускова, „Бутимир и натоизација Балкана" // Фонд стратешке културе. 2009. Режим приступа: http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2666

⁹ Вечерње новости од 25. децембра 2009. године. Електронска верзија: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=166388&title_add=Vreme%20da%20izvu%C4%8Demo%20pouke&kword_add=dragan%20sutanovac

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2701

PUBLICISTA DEJAN LUČIĆ NAPISAO PRIRUČNIK ZA VLADANJE SVIJETOM

PUBLICISTA DEJAN LUČIĆ NAPISAO PRIRUČNIK ZA VLADANJE SVIJETOM

 

Za razliku od mafijaša, političari ne odgovaraju za kriminal Svijetom se vlada obećanjima i strahom! Starijoj generaciji obećavan je socijalizam i komunizam kao raj, a ovoj generaciji se obećava Evropska Unija. To su sve utopije, tvrdi Lučić Publicista Dejan Lučić nije samo enigma za čitaoce, već i za mnoge obavještajne službe. Svojom knjigom "Tajne albanske mafije" izazvao je pravu pometnju u albanskoj tajnoj službi "Sigurimi", ali i u tajnim policijama Zapada. "Vladari iz senke" je Lučićev špijunski roman koji je interesantniji od Roberta Landmana, jer se dešava ovdje i sada! -Moj najnoviji priručnik za vladanje svijetom "Teorija zavere" knjiga je za odraslu djecu, koja ne vjeruju u bajke kao što su doseljavanje Slovena na Balkan, zatim da je istorija skup slučajnih događanja, da je neumitan prelazak društva iz socijalizma u komunizam, a da svako normalan mora da vjeruje u srećnu budućnost kad nas prime u EU i u NATO. Kao pisac za odraslu djecu koja imaju natprosječan koeficijent inteligencije, otkrivam kako stvari zaista funkcionišu. Ovo je pruručnik kako da napravite svoje tajno društvo, kako da se infiltrirate u političke stranke, osvojite ih iznutra i postanete kalif umjesto kalifa, kaže Lučić u intervjuu ''Reviji D''. Da li je danas najprofitabilnije zanimanje političar i unosnije nego biti šef mafije? -Za tu profesiju nije vam potrebna školska diploma, već samo određena znanja koja su sažeta u ovoj lijepoj i pokvarenoj, poetičnoj knjizi za ambiciozne mlade ljude željne moći, slave i uticaja! Uzgred, političari ne odgovaraju za kriminal i korupciju, a jadni mafijaši bivaju hapšeni i mučeni. Zato, ako želite da budete sve ono što nijeste, pročitajte ovu najpokvareniju knjigu, ona će vas sigurno odvesti u pakao. Ko stvara istoriju? -Vladari iz sjenke, koji su zavjerenici, a kojima obavještajna služba stoji na raspolaganju! U zavjeru su uključeni i bankari, multinacionalne kompanije, svjetski tajkuni. Budite precizniji… -Hijerarhija zavjere je poznata, na vrhu je Rojal Tribunal, koji čini britanska kraljica, s aktuelnim Rotšildom i Rokfelerom. Ispod su ''Savjet 13'', pa ''Savjet 33'', pa ''Komitet 300''… Ispod toga nalazi se vrlo tajanstvena, a u isto vrijeme transparentna organizacija organizovana kao masoni koja se zove B'nai B'rith, nju čine samo takozvani Jevreji. No, poluga moći je nabolja tajna služba na svijetu, britanski MI/6, koji tijesno sarađuje s CIA-om i izraelskim Mosadom.To su danas kreatori istorije. Slično je bilo i ranije. Osnovni princip njihovog rada je stvaranje agenata od uticaja na svim stranama. Oni kreiraju tezu, antitezu i sintezu! Objasnite detaljnije… -Evo vam primjera iz Drugog svjetskog rata... Oni su tvorci Hitlera, njegovi finansijeri. Glavni je bio JP Morgan, koji je samo ekspozitura Rotšilda! Oficir za vezu bio je Preskot Buš, djed bivšeg američkog predsjednika. Britanska banka je takođe davala novac, a fabrike oružja, municije, čak i ''Ciklona B'', kojima su ubijani Jevreji vlasništvo su plutokrata iz SAD. Otkriću vam tajnu da je pare za Hitlera davao i Staljin, kao i Blum, predsjednik Francuske. Naravno, zna se da je Adolf unuk Solomona Majera Rotšilda i njegove služavke, mlade i lijepe Ane Marije Siklgruber. A kod nas? -Da li da vam otkrijem da su britanski agenti od uticaja u NDH bili Lorković, ministar spoljnih poslova, zatim Artuković, a kasnije i Pavelić. Više nije tajna da je to bio i pop Đujić. U Srbiji to su bili svi oni koji su podržali puč 27. marta 1941. Đeneral Draža je po nalogu MI/ 6 digao ustanak u Srbiji, ali s preciznim zadatkom da uništava pruge koje su snabdijevale generala Romela u Africi! No, kasnije se ispostavilo da je i Romel bio britanski agent, koji je učestvovao u zavjeri protiv Hitlera, zajedno s Kanarisom, šefom njemačke vojne obavještajne službe, koji je držao na vezi agenta Vajsa, ubačenog kao vođa komunista… Mislite na Tita? -Da, on je bio njemački agent, ubačen u Kominternu, preko Georgi Dimitrova... Obojica su bili i britanski agenti. Zavjera je višeslojna, ne vrijedi da idem u detalje, zbuniću čitaoce! Da li imate sigurne policijske izvore, ko Vam pomaže? -Ljudi misle da policija nema drugog posla nego da se bavi doturanjem informacija piscima! Da li vi zaista mislite da postoji neko u tajnoj službi koji zna ono o čemu ja pišem?! Da li znam obavještajce, naravno! Moj školski drug iz razreda je Frenki Simatović, znamo se 52 godine, takođe mi je drug i Jovica Stanišić, s kojim sam studirao političke nauke, išao sam u školu s Miroslavom Tuđmanom, koji je mudar čovjek. No, njegov otac me je napao u svojoj knjizi "Polovina raspuća". Zašto? -"Varvarstvo u ime Hristovo", moja prva knjiga, govori o zavjeri i o njenoj realizaciji prema Srbima u Hrvatskoj. Početkom 20. vijeka napravljen je stogodišnji plan da se trećina Srba pobije, trećina pokrsti u katoličanstvo i trećina protjera! To je realizovano pet godina prije plana, 1995.godine. Da li je to zavjera?! Tata Tuđman se ljutio, jer sam tom svojom knjigom upozoravao žrtve, Srbe! Da li je i Crna Gora ''na trpezi'' moćnika? -Naravno, ali ne još! No, sudbina je jasno definisana. Amerika je svjetski hegemon i ona prekraja granice, stvara nove države, nove narode. Svako ko joj se suprotstavi ide u Hag! Novi moral je jasno definisan: ''zločin se isplati!" Ali, tu je i druga strana te isplativosti, koju počinioci ne shvataju na vrijeme! Amerika ima dvojni moral! Kada agent od uticaja završi svoju istorijsku ulogu, on biva počišćen sa scene! Da li im ima spasa? -Postoji mogućnost da sami odu s vlasti i da se pritaje, dok ih ne zaborave. Šta treba da shvatimo da bismo ubuduće čitali između redova? -Najvažnije je shvatiti da su svi mediji koji su u vlasništvu stranaca, zapravo, samo dio propagandnog aparata vladara iz sjenke i zavjerenika. Njihova funkcija je anesteziranje naroda i oblikovanje poslušne biračke mašine! Svijetom se vlada obećanjima i strahom! Starijoj generaciji obećavan je socijalizam i komunizam kao raj, a ovoj generaciji se obećava Evropska Unija. To su sve utopije! D. STODIĆ Sibir po modelu Kosova -Glavni arhitekta vladara iz sjenke je Hazar Zbignjev Bzezinski, on jasno govori kakvi su planovi američke imperije! To je podjela Rusije na više djelova kroz regionalizaciju. U okviru toga je ponovno stvaranje države Hazara na teritoriji gdje je ona bila! Pogledajte kartu, to je između Crnog mora i Kaspijskog jezera. Zbog toga se tu pripremaju ratovi. Taj dio je prebogat naftom! Druga meta je Sibir, koji treba plebiscitom, po modelu Kosova, da se otcijepi od Rusije. Zbog toga je i napravljen presedan! Ako može Kosovo, zašto ne bi i Sibir, objašnjava Lučić. Srbofobija ogranak rusofobije -Srem ide Hrvatskoj, Banat ide Rumuniji, zajedno s istočnom Srbijom. Bačka ide Mađarima…. No, sve to može da bude upakovano i u novu Austrougarsku, na čelu s Habzburzima... Sve opcije su na stolu! Ono što se ne mijenja u politici je srbofobija koja je samo ogranak rusofobije, smatra Lučić.   http://www.dejanlucic.net/Lat/Lucicev_prirucnik_za_vladanje_svetom__LATINICA.html

 

(Не)коме не одговара истина о Сребреници?

 (Не)коме не одговара истина о Сребреници?

Светозар Радишић (12. 01. 2010,)

СРБИ СУ ДУЖН ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА.

Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата", попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. Прилика је сада, када су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава" помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата" Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице". То место и трапаво режирана филмска фарса која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље.
Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран" да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа...

Слепи код очију

Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци дигитални фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ" који се пред њиховим очима „догодио" у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници, када се зна да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита и да су неки, од тзв. стационарних, због надгледања на Западу планираних операције, премештени и „фиксирани" изнад Балкана? Како је могуће да муслиманске снаге које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне, у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену тих масовних злочина? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран", не сниме бар једну сцену убијања?
С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава" нису ни покушали да виде чиновници „великог брата", јер боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није заинтересован за истину о Сребреници...

..Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса", „Коријере дела сера", „Ел паса", „Гардијана" и „Индипендентеа"? Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу", да је злочин на пијаци „Маркале", гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони", формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?

Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници".

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је 'масакр' у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: 'вратит ћемо вас на 1389. годину'! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је 'хуманитарном интервенцијом'!"

Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња" кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change"...

Трагом истине

Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је 'покољ у Сребреници' француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу". У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута", на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници" .

Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској и Црној Гори не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора" и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон" избацили су уљезе уз узвике „издајице!"и „сорошевци!". Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација", Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност", Алтернативне образовне институције итд...

Неговање лажи

Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке" искористили „добре услуге" илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова". Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде".

Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично", што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow's Morning" број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду". Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје".

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији", објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу" (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту" (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу"...

Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата" и то оних „људи" којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима", да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата".

Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.

Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се као докази легитимно користе снимци нелегално „пресретнутих разговора". Зар је могуће да судије не знају да се снимци могу намонтирати. Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.

http://dzonson.wordpress.com/category/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE-%D1%9A%D0%BE%D1%98/

Obimnu analizu o Srebrenici možete pogledati i sa ovih lokacija:

http://srpska-mreza.com/Bosnia/Srebrenica/index.html

http://www.srebrenica-report.com/

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95744/Nema%20ve%07ine%20za%20rezoluciju%20o%20Srebrenici.html?message=ok

KUD PLOVIMO, KAPETANE?

KUD PLOVIMO, KAPETANE?

Izvor: Pečat, 08.01.2010; Strana: 30

 

Ako u eroziji države i privrede i ima krivice koja nije samo naša, onda u eroziji srpske demokratije sva odgovornost ide na dušu domaćih aktera. Dalje potkopavanje demokratije značiće samo da nam je svima zajedno projektovana neka vrsta ropstva ekonomskog, političkog ili duhovnog. Kako je moguće da ovo vidi svako ko danas živi u Srbiji, osim kapetana našeg državnog broda Borisa Tadića?

Kada je Boris Tadić, 23. decembra 2009, izjavio da, nakon predate kandidature za EU, „Srbija više nije ista zemlja", on je u jednom smislu bio u pravu. Zapravo, Srbija danas zaista nije ista zemlja kao pre godinu dana. Protekla godina teško da se može videti drugačije do kao proces erozije koji čitavo društvo ubrzano menja do neprepoznatljivosti. To je proces tokom kojeg se, paralelno sa urušavanjem najvažnijih elemenata društvenog sistema suverene države, zdrave privrede i realne demokratije ispod ruševina pomalja novi sistem kontrole i zavisnosti. Taj sistem se slikovito može prikazati kao moćna gvozdena armatura koja ima ambiciju da prožme, obuhvati i zatvori celokupni svet života (Lebenswelt).

RAZGRADNJA DRŽAVE Lomljenje i samorazgrađivanje suverene države ovih godinu dana se ogledalo, pre svega, po pitanju AP Kosova i AP Vojvodine. Iako je Jeremićeva diplomatija nastavila sa pravnom borbom protiv secesije Kosova, mnogo slavljeni „beli šengen" je, u protekloj 2009. godini, u stvarnosti bio plaćen prihvatanjem Euleksa i faktičkim priznanjem „države Kosova" kao suseda Srbije. Ako je ovo prebrzo mirenje s „realnošću" i bilo podstaknuto čizmom 7.000 vojnika SADa smeštenih u Bondstilu, kao i ucenama EU birokratije, ostalo je nejasno zašto se onda Srbija tako panično počela povlačiti sa svoje teritorije severno od Save i Dunava. Naime, usvajanjem malignog Statuta APV, stvorene su institucije i obezbeđeni resursi za dalje širenje pseudonacionalnog „vojvođanskog identiteta", legitimizaciju separatističke logike i eskalaciju secesionističke propagande. Gorki plodovi ove revizije Ustava, izvršene u protekloj godini, nepe se, naravno, osetiti odmah. Jer, kao što konfederalizacija Jugoslavije, izvršena Ustavnim amandmanima 1972, nije odmah dala secesiju i građanski rat, tako i federalizacija Srbije, izvršena ovim Statutom, neće odmah proizvesti separatističkog frankenštajna. Ali, mudri ljudi su, već 1972, znali da se „ustavnareforma" ne može završiti drugojačije do krvavom secesijom. Tako je i danas svakom pametnom čoveku jasno da se PajtićČankova „autonomizacija" Vojvodine ne može završiti drugojačije do instaliranjem „vojvođanske" države i „vojvođanske" nacije. Kako je onda moguće da to ne vidi i kapetan našeg državnog broda?

POSRTANJE PRIVREDE Takođe, erozija naše privrede toliko je napredovala u prošloj, 2009. godini, da se ona teško može završiti drugačije do ekonomskim slomom. Naša spoljna zaduženost je, samo za ovih godinu dana, porasla sa 9 na čak 16 milijardi evra! Jak uvoznički lobi, koga čine domaći tajkunitrgovci, ovdašnji predstavnici stranog krupnog kapitala i njihovi mediji, u potpunosti kontrolišu monetarnu, finansijsku i poslovnu politiku koju vode Vlada i Narodna banka. Zahvaljujući dugogodišnjem nerealnom kursu dinara, koji kreira ovdašnja uvozničkofinansijska oligarhija, uvoz u Srbiju je pokriven izvozom samo 53 odsto! Zbog toga se u Srbiji, koja je poljoprivredna zemlja, više isplati da se godišnje potroši 322 miliona dolara na uvoz veštačkih đubriva, nego da se pokrene proizvodnja u makar jednoj, od četiri velike fabrike za proizvodnju ovog artikla (Pančevo, Prahovo, Subotica, Šabac). Srbija mora da uvozi računare, ali ona, pored sve poljoprivrede, godišnje troši čak 73 miliona dolara za uvoz stočne hrane. Politika lake zarade na uvozu i sistematska nebriga za proizvodnju doveli su do toga da je, u proteklih desetak godina, Srbija pokrivala razliku između uvoza i izvoza prvenstveno „prodajom porodične srebrnine" i zaduživanjem. Na taj način su naši političari, od 2000. godine naovamo, proćerdali ukupno 62 milijarde dolara i to: 15 milijardi dolara od privatizacije, 26 milijardi od doznaka naših radnika iz inostranstva i 21 milijardu dolara od novog zaduživanja u inostranstvu. Da bi se ova „bećarska ekonomija", kako ju je lepo nazvao Jovan Dušanić, mogla održati i u uslovima svetske ekonomske krize, naša politička elita je u 2009. godini kao svoj glavni ekonomski zadatak proglasila „dobijanje novih kredita u inostranstvu" (čitaj: još veće zaduživanje). Uzimanjem duga Cvetkovićeve vlade od 3 milijardi evra od MMF nekako smo preživeli ovu godinu. Ali, čak i najgori domaćin zna da zaduživanju i prodaji porodične imovine kad tad moradadođekraj. Kakojeonda moguće da to, u protekloj 2009. godini, nije video i kapetan našeg državnog broda? I ostalo što se u 2009. godini dešavalo u našoj privredi upozoravalo je na brzu ekonomsku eroziju. Ne samo da 40.000 nezaposlenih, kako je obećavano tokom izborne kampanje, nije dobilo posao, već je oko 160.000 zaposlenih ostalo bez posla (a da ga nije ponovo našlo). U Sartidu, našem najvećem izvozniku, kojeg smo praktično poklonili Amerikancima, radnici koji su preostali radili su u 2009. godini samo četiri dana u nedelji. Naime, Amerikanci su, čim je izbila kriza, odlučili da ugase visoku peć u Smederevu (a ne, recimo, u Košicama). Jer, oni znaju da im naša vlada, koja ih godinama snabdeva strujom po najpovlašćenijoj ceni u Evropi, neće smeti ništa da prigovori. Iako su naši političari neprestano govorili da će da se bore za svako radno mesto, oni su, u praksi, samo nemo posmatrali kako domaći i strani kapitalisti prevaljuju teret krize na svoje radnike bilo tako što im smanjuju platu, bilo tako što ih otpuštaju. Da u Nemačkoj ili Francuskoj strani vlasnik najveće industrijske kompanije u zemlji prekine proizvodnju, cela vlada i celokupna javnost tresli bi se od besa, pitajući se šta da preduzmu kako bi podstakli vlasnika kompanije da obnovi proizvodnju. Još i ako je taj vlasnik kompaniju dobio na poklon od države, vlada bi se svakako polomila da nešto uradi pre nego što je javnost i sindikati ne rastrgnu. U Srbiji, međutim, vlada se nije mnogo brinula ni zbog javnosti, ni zbog sindikata, pa se erozija proizvodnje i zaposlenosti u 2009. godini samo ubrzala. Takođe, naši tajkuni su, u 2009. godini, postali još bogatiji, jer su Zakonom o građevinskom zemljištu, donesenom 31. avgusta, dobili besplatno u vlasništvo sve zemljište na kojem se nalaze njihove firme (a koje se, prilikom privatizacije, nije uračunavalo u cenu, jer je ono bilo „društvena svojina"). Pljačkanje javnih dobara od strane spregnutog političkoekonomskog establišmenta je, tako, i 2009. godine, nastavljeno punom parom. Kao da su ta dobra neiscrpna i kao da se već ne nazire dno narodnog lonca. Uopšte, rasipništvo i štetočinstvo vladajućih struktura, čak i u vremenu svetske ekonomske krize, ne samo da nisu smanjeni, već su, u strahu od topljenja resursa, samo dobili na ubrzanju. Da bi se to znalo, nije bilo potrebno pročitati čak ni izveštaj Državne revizorske komisije. Bilo je dovoljno živeti u Srbiji i gledati oko sebe. Kako je moguće dato nije video i kapetan našeg državnog broda?

UKIDANJE DEMOKRATIJE Konačno, demokratija je, u 2009. godini, erodirana u tri najvažnije tačke: parlamentarizmu, medijima i sudstvu. Naš se parlament, s novim Poslovnikom, pretvorio u automat za donošenje zakona. Pošto je Poslovnik sveo na minimum pravo opozicije daraspravljao zakonima, kroz skupštinu je, u 2009, provučeno čak 234 zakona. To je, u odnosu na „autoritarni Miloševićev režim" koji je „gušio parlamentarnu opoziciju" tako što joj je „autoritarnim Poslovnikom ograničavao vreme kritike", značio porast prosečne brzine donošenja zakona od čak 800 posto! Zbog toga su rasprava i usvajanje zakona u Skupštini danas prava karikatura parlamentarizma. A za njegovu degradaciju u 2009. najodgovornija je vlast koja je, uljuljkana u svojoj moći, odustala čak i od glumljenja demokratije. Takođe su, u 2009. godini, izvršeni ubrzana uniformizacija i glajhšaltovanje gotovo svih medija. „Politika" i NIN su se, delovanjem vladajućih političkih struktura, od uravnoteženih glasila, pretvorili u ćiriličnu varijantu „Peščanika" ili „Helsinške povelje". Iz ovih glasila je udaljena većina kritičkih urednika, novinara i saradnika, a u njih su dovedeni često profesionalno sasvim diletantski apologeti sistema. Represivnim Zakonom o informisanju, od 31, avgusta, uvedene su i drakonske kazne za medije, i time, praktično, u većini glasila instalirana prinudna samocenzura. Zbog toga, preko 90 posto medijskog prostora u Srbiji danas krasi ideološka i politička jednoumnost. Kapetan našeg broda nedavno se požalio da mu, u njegovom poslu, najviše nedostaje „veoma teška, kompleksna, ali i sadržajna kritika"onoga što čini, jer bi „dobra kritika uticala na podizanje kvaliteta političkog dijaloga u Srbiji, što bi doprinelo sveukupnoj političkoj stabilnosti". Kao što je to duhovito primetila Ljlljana Smajlović, da predsednikovi ljudi nisu iz „mejn strim" medija prethodno oterali gotovo sve kritičare (osim „drugosrbijanaca", koje je štitila njihova proamerička pozicija), naš kapetan bi možda i mogao da pročita ponešto pametno ili makar da čuje šta narod o njegovoj politici iskreno misli. Ovako, kapetan mora da donosi sve nekompetentnije odluke, jer je njegovo okruženje sve iracionalnije, bilo po dogmatskoj apologetičnosti, bilo po kritici sa potpuno ekstremnih stanovišta. I treći noseći stub demokratskog poretka sudstvo, potkopan je upravo u 2009. godini. Otpuštanje svakog trećeg sudije izvršeno je na tako grub i primitivan način, da se ovu „reformu sudstva" ozbiljnije nije usudio da brani ni jedan kontrolisani medij. Opšti je utisak da je najvažniji kriterijum za čistku među sudijama bio političkog karaktera, a da je ovom „reformom" vladajuća struktura želela da proizvede kontrolisano i kooperativno pravosuđe. To je mogao jasno da sagleda svako ko se i malo udubio u javne i zakulisne radnje vršene tokom ove „reforme". To su izgleda videli svi. Osim kapetana našeg državnog broda. Sve u svemu, stanje parlamentarizma, medija i sudstva, tri ključna elementa svake demokratije, daleko je danas gore nego samo pre dvanaest meseci. Uz našu državu i ekonomiju, ozbiljno je erodirana i demokratija. Ako u eroziji države i privrede i ima krivice koja nije samo naša, onda u eroziji srpske demokratije sva odgovornost ide na dušu domaćih aktera. Potkopavanje demokratije je prvi znak da se nešto loše sprema čitavom narodu. Njeno dalje urušavanje značiće samo da nam je svima zajedno projektovana neka vrsta ropstva - ekonomskog, političkog ili duhovnog. Kako je moguće da ovo vidi svako ko danas živi u Srbiji. Kako je moguće da ovo vidi svako, osim kapetana našeg državnog broda? Kapetanu našeg broda svakako da nije lako. More je olujno, a mnogi oficiri direktno rade za gusare, kojima hoće da isporuče putnike. Čak i pojedini putnici su zahvaćeni gusarskom propagandom i nadaju se nekom dobru u piratskoj bazi. Ali, tamo nema dobra ni za koga. Brod će biti uništen, ili pretvoren u priručni kupleraj za „opuštanje" gusara. A putnici će postati najobičniji robovi, ili „radnici" u tom kupleraju. Najodgovorniji da se to ne desi jeste kapetan. On mora da se zapita ide li njegov brod u dobrom pravcu i koliko su pouzdani i stručni njegovi glavni oficiri. On će izgleda morati da većinu njih smeni, a kurs da promeni, ako misli da spase brod, putnike i sebe. Ne uradi li to, putnici i deo posade će uskoro pomisliti da je on ili sasvim nesposoban, ili da radi za gusare. A onda je pobuna neizbežna. Spas ili slom sada zavise samo od jednog čoveka. Kuda to plovimo, kapetane?

Autor: SLOBODAN ANTONIĆ

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kud-plovimo-kapetane-q.html

Mesić na Kosovu politička provokacija?

Mesić na Kosovu politička provokacija?

 

 

Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Stjepan Mesić

Beograd nije zadovoljan posetom hrvatskog predsednika Stjepana Mesića Kosovu, i vidi je kao još jednu političku provokaciju. U Zagrebu se Mesićeva poseta vidi kao nastavak njegove politike podrške nezavisnosti Kosova.

 

Odlazak hrvatskog predsednika Stjepana Mesića na Kosovo postao je nešto više od uobičajene diplomatske posete. Zvanični Beograd je najpre oštro reagovao na sam tajming posete, koja je prvobitno planirana za pravoslavni Božić, a nakon što je ona pomerena usledile su i druge primedbe.

 

Mesiću se tako zamera da poslednje dane na svojoj funkciji nije baš morao da provodi na Kosovu, da taj potez nije baš previše taktičan, i da će on samo pogoršati odnose Srbije i Hrvatske, koji su ionako na nizbrdici.

 

Kosovo - test prijateljstva ili neprijateljstva

 

Mesićeva poseta Kosovu, na kojem će i primiti visoka odlikovanja i titulu počasnog građanina Prištine, dočekana je tako u Beogradu sa dosta dramatike. Miljenko Dereta, direktor „Građanske inicijative", kaže da je to zato što se svako priznanje ili nepriznanje Kosova vidi kao uspeh ili neuspeh srpske spoljne i unutrašnje politike:

 

„To je prosto postala jedna mantra, u kojoj sve što je vezano za Kosovo je zapravo razdelnica između prijateljstva i neprijateljstva prema Srbiji i prema Srbima. Mislim da to tako osećaju političke elite, i na tome, na žalost, dosta rade i to podržavaju i mnogi mediji".

 

Kosovo i Hrvatska zajednički protiv Srbije

 

Predsednik „Naprednog kluba" Čedomir Antić kaže za Dojče Vele da je hrvatska politika od 1995. godine uglavnom svoju politiku gradila na negativnom odnosu prema Srbiji. Stjepan Mesić je po njegovim rečima jedan od predstavnika te politike, u kojoj Kosovo ima istaknuto mesto:

 

„Odnos Kosova i Hrvatske, dakle Hrvatske koja je među prvima priznala Kosovo i Metohiju, govori prosto o tome da odnos Stjepana Mesića i zvanične Hrvatske, pošto je Stjepan Mesić dva puta neposredno izabrani predsednik Republike Hrvatske, pre svega se zasnivaju na zajedničkom vrlo negativnom odnosu prema Republici Srbiji, i prema srpskom narodu u celini".

 

Čedomir Antić tako posetu hrvatskog predsednika vidi samo kao političku provokaciju, jer kako kaže osim pritiska na Srbiju ne vidi nijedan drugi zajednički interes Kosova i Hrvatske. Miljenko Dereta s druge strane kaže da Beograd svaku posetu nekoga ko je priznao Kosovo vidi kao političku provokaciju. S tom razlikom što se stidljivo protestuje kada je reč o posetama zvaničnika velikih sila, ali da komšije tretiramo kao ravnopravnije protivnike sa kojima možemo da se pravimo da smo veliki i jaki, dodaje Dereta.

 

Mesić je samo dosledan svojoj politici

 

U Zagrebu se Mesićev odlazak na Kosovo vidi kao doslednost njegove politike. Kako za Dojče Vele kaže Branko Caratan, profesor zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti, Stjepan Mesić je bio jedan od onih koji su podržavali politiku koja je vodila ka nezavisnosti Kosova, i ta poseta je na tragu te politike. Profesor Caratan ipak napominje da će ona svakako dodatno isprovocirati odnose sa Srbijom:

 

„U to ne treba imati nimalo sumnje. Ali, predsednik Mesić zbog svoje ranije politike nije mogao tu praviti nikakve posebne ustupke. Uostalom, Kosovo su priznale i mnoge druge zemlje, sa kojima Srbija i dalje održava normalne odnose bez ikakvih problema".

 

Mesić, Ante Marković i poseta Kosovu...

 

Kada među građanima Beograda pronađete one koji znaju ko je Stjepan Mesić, reakcije su šarolike. Neki bi umesto o Mesiću radije da razgovaraju o Anti Markoviću, za koga misle da je mogao da spasi Jugoslaviju. A Mesićevu posetu vide kao znak nepoštovanja Srbije kao države:

 

„Gledajte, oni dođu ovde kod nas, oni slobodno šetaju, idite vi tako negde vozite se kolima u nečijoj zemlji, pravite posete, jel možete tako? – Ali Kosovo je sada nezavisna država?- „Pa jeste, ali i Srbija je nezavisna".

 

Kad može Obama može i Mesić

 

Raznoliki su i odgovori na pitanje čime je Mesić zaslužio najveće počasti na Kosovu, i titulu počasnog građanina Prištine:

 

„Pa isto kao što je i Obama zaslužio da dobije Nobelovu nagradu za mir. Mislim, ovo je zemlja apsurda, jer čitav region je apsurdan,  tako da i kod nas ima takvih stvari kao i kod njih, nismo puno odmakli. Jer kakve oni mogu interese da imaju Hrvati i Albanci, naravno osim što i nama žele loše, ali ipak mislim da je novac u pitanju".

 

„Pre svega priznavanjem nezavisnosti Kosova. Mada mislim da su to i naši priznali, pa zašto ne bi i on".

 

„Verovatno zbog odnosa Hrvatske prema osamostaljivanju Kosova. Mislim, oni su to podržali koliko se ja sećam među prvima, posebno od susednih zemalja".

 

„Hrvatska verovatno ima neki svoj interes zašto on ide, i zašto podržava samostalnost Kosova. Međutim, Srbija je protiv toga, ali ne može da promeni ništa. Jer, ako su najveće zemlje sveta maltene priznale to je gotova stvar. Znači, sada bi trebalo videti da li to može da se reši i da imamo dobrosusedske odnose, jer bi to bilo najbolje i za nas i za Srbe koji su dole na Kosovu".

  

Ima i onih koji Mesićevu posetu vide kao političku provokaciju, na koje su se mnogi već navikli:

 

„U ovom trenutku se mi sigurno na neki način takmičimo sa njima ko će koga da nadmudri. Samo tako bi trebalo to posmatrati. Ja mislim da tu u suštini nema nikakvih promena, ali eto sve je to smišljeno samo da se mi malo iznerviramo".

 

autor: Ivica Petrović, Beograd

odg. urednik: N. Jakovljević

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5098820,00.html?maca=ser-TB_ser_politka1-3157-html-cb