Да ли се Тадић вакцинисао?

 

Слободан Антонић

недеља, 24. јануар 2010.

Борис Тадић Питање из наслова овог чланка, мада наизглед банално, није и сасвим неважно. Наиме, ако бисмо знали одговор на њега, лакше бисмо могли да објаснимо неке потезе српског председника. Рецимо, зашто је допустио да се донесе дезинтегришућа верзија Статута Војводине, или зашто је затражио да се донесе проблематична резолуција о Сребреници. На оба потеза га, барем колико се могло видети, није принудила никаква спољна сила. Вашингтон и Брисел су, наиме, од Србије захтевали многе ствари. Али, у списку њихових услова, које треба да испунимо како би нас примили у евроатлантски рај, никада званично није стајало да морамо направити криптодржаву од Војводине, или да морамо донети резолуцију којом сами себи товаримо на врат „геноцид у Сребреници". На питање зашто, онда, Тадић то ради, најчешће се, у интерним разговорима критичких политичких коментатора, могу чути два одговора. Један одговор је да Вашингтон и Брисел у тајности врше притисак на Тадића око различитих питања, и да Тадић због нечега (рецимо, због унапред преузетих обавеза, или чак и због уцене) једноставно мора да попусти. Али, ако је то тако, кажу противници овог објашњења, зашто онда Вашингтон и Брисел исто тако не натерају Тадића да просто призна сецесију Косова и тако их реши многих дипломатских мука које имају са српским отпором по овом питању? Други одговор каже да су интелектуалне и политичке способности Тадића и његовог саветничког окружења у извесном смислу лимитиране и да они једноставно нису сасвим у стању да разумеју ни право стање ствари, нити консеквенце које произилазе из појединих њихових потеза. Зато они и праве грешке са тешким дугорочним последицама. Али, ако је то тако, контрирају противници овог објашњења, како је човек таквих лимита два пута добио председничке изборе, своју странку са 4. места, по политичкој снази (2003), померио на 1. место (2008), а себи обезбедио личну моћ коју у Србији можда није имао чак ни Слободан Милошевић? И баш како бисмо начинили избор између хипотезе А и Б можда нам може помоћи случај Тадићевог јавног вакцинисања против свињског грипа. Претерана галама око „пандемије" свињског грипа, која је у Србији трајала од јула 2009, некако је сваком разборитом човеку све време била сумњива. У лето 2009. званичници Министарства здравља Србије давали су „прогнозу да ће око два и по милиона људи да оболи током јесени од новог грипа" („Блиц", 5. август)[1], а да ће преко 20.000 људи, због тешке клиничке слике, завршити на апаратима у болницама[2]. На јесен је, међутим, свима било јасно да је ова прогноза у најмању руку претерана. Наиме, према чак и пристрасним проценама Министарства здравља, у Србији је било укупно оболело свега неких 20-30.000 људи[3], док се број хоспитализованих болесника мерио само у десетинама. Ипак, и поред тога што је број заражених био сто пута мањи од предвиђеног и чак нижи и од сезонског грипа, Министарство је, почетком новембра, супротно Закону о заштити становништва од заразних болести (који налаже проглашење епидемије само уколико је пораст броја оболелих већи од уобичајеног[4]), прогласило пандемију. Три милиона вакцина је купљено од „Новартиса", моћне мултинационалне фармацеутске компаније (са 40 милијарди долара годишњег прихода), по двоструко вишој цени (8 евра) од оне коју је понудио произвођач из Кине. Вакцине су, затим, средином децембра, почеле да пристижу у Србију. Највећем броју грађана је, међутим, већ тада било јасно да није по среди никаква опасна пандемија, па су се зато слабо одазвали на позив за вакцинацију. Иако је министар војске, Драган Шутановац, унапред наредио да се сваки војник и официр мора вакцинисати („иначе ће бити промењен"[5]), од пола милиона пристиглих вакцина до 30. децембра је утрошено свега 80.000. Пошто је са цепљењем Срба лоше ишло, Тадић је и сам, не би ли показао важност вакцинације, примио вакцину пред камерама РТС[6]. Онда је 8. јануара у Иманитеу (L'Humanité) објављен интервју др Волфганга Водарга (Wolfgang Wodarg), угледног епидемиолога и председника Комитета за здравље Савета Европе (Health Committee of the Council of Europe)[7]. Повод за овај интервју била је одлука Комитета да се отвори истрага о вештачки створеној паници око овог вируса. Волфганг Водарг је у овом интервјуу потврдио све сумње огромне већине грађана Србије у вези „пандемије" и скупо плаћене вакцине. Најпре, Водарг је објаснио да је својевремена појава птичијег грипа (Х5Н1), 2005-2006, подстакла доношење међународних планова у случају пандемијске узбуне. Птичији грип је био опасан јер је смртност заражене живине износила и до 100 посто, док је међу зараженим људима она износила и до 60 посто[8]. Међутим, срећна околност са овим вирусом била је та да се он преносио само са живине на човека, а не и са човека на човека. Бојећи се, међутим, мутација вируса у будућности, неке владе су се договориле са фармацеутским компанијама да, у случају опасности, компаније брзо произведу велики број вакцина, које би затим владе покуповале. Онда се, на велику радост фармацеутских компанија, појавио вирус свињског грипа (Х1Н1). Он је, у једном аспекту, био чак и опаснији од птичијег јер се преносио са човека на човека. Међутим, вирус Х1Н1 је ипак био далеко бенигнији од Х5Н1. Најпре, код заражених свиња изазивао је само благе симптоме грипа, при чему је смртност била веома мала. Такође, код људи, у огромном броју случајева, клинички знаци болести били су веома слаби, а зараженост и смртност не већи него код сезонског грипа. Смртност се, наиме, код људи јављала само изузетно, и то поглавито код оних са неком предиспозицијом (срчане болести, дијабетес, гојазност, плућне болести)[9]. Међутим, сада на сцену ступају фармацеутске компаније. Захваљујући личним везама са Светском здравственом организацијом (СЗО) – а Водарг као пример наводи Клауса Штора (Klaus Stöhr), који је био шеф епидемиолошког одељења СЗO у време птичјег грипа, а онда постао водећи директор Новартиса – СЗО је променио дефиницију пандемије. Пандемија се више није одређивала преко броја заражених и умрлих, већ преко броја земаља у којима се појавио вирус и преко брзине његовог ширења! Сада је било довољно да неколицина оболелих умре и да се, уз помоћ „умрежених" стручњака и новинара произведе општа паника због „пандемије". Владе су почеле да наручују милионе вакцина, а фармацеутске компаније су задовољно трљале руке. Само Немачка је на вакцине и друге лекове потрошила 700 милиона евра! Али, то још није било све. Одједном је, објашњава Водарг, СЗО дала препоруку да се дају по две дозе вакцине. „То никада раније није чињено", каже Водарг, и „за то не постоји научно засновано оправдање". Такође, СЗО је дао препоруку и да се употребљавају само специјалне, патентиране вакцине, које су биле у поседу неколико великих фармацеутских компанија. Међутим, како каже Водарг, није било разлога да се редовној сезонској вакцини, која се сваке године користи код грипа, сада не додају и специфичне антивирусне честице овог новог H1N1 вируса. Коначно, како би се што брже испоручили милиони вакцина, неке фармацеутске компаније су, каже Водарг, почеле да користе помоћне супстанце (адјувансе) чији ефекти још нису испитани на задовољавајући начин. Уместо да производе вакцине традиционалним методима, које су, истина, и мало спорије али поуздане, оне су кренуле у производњу вакцина на нов начин, бржи али недовољно испитан. Тако је, рецимо, упозорава Водарг, „Новартисова вакцина произведена од ћелија рака у биореактору. То је техника која никада није до сада употребљена.Нормално се користе кокошија јаја на којима се гаји вирус. Али, овај процес има велику ману – он је спор а и потребно је много јаја. Друга, потенцијално одлична техника је да се вирус гаји на живим ћелијама у биореакторима. То захтева ћелије које расту и врло брзо се деле. У овом процесу ћелије су тако промењене по својој околини и расту, да расту као ћелије рака. Да се произведе вакцина, вирус се мора ре-екстраховати (извући) из тих ћелија у које је био убачен. И због тога се може десити да током производње вакцине делићи канцерозних ћелија могу остати у препарату. Не може се искључити [могућност] да остаци канцерозне ћелије, присутни у вакцини која је прављена у биореактору, проузрокују тумор код особе која је вакцинисана". Због ове опасности Водарг, који је члан Одбора за здравство Бундестага, успео је да издејствује раскид уговора немачке владе са Новартисом. Финска и Пољска, захваљујућим скептичким министрима здравља, нису подлегле вештачки створеној паници и нису озбиљно ни ушле у процес масовне набавке вакцина. Али, у Србији, политичари су схватили вакцинисање као гест јавне привржености „евроатлантским вредностима". У скупштини су шефови посланичких клубова евроатлантских странка - Нада Колунџија (ДС), Сузана Грубјешић (Г17) и Чедомир Јовановић (ЛДП) - први примили вакцину, уз изјаве да се тиме доказује „зрелост" и „одговорност"[10]. Као у Домановићевој сатири „Данга", у којој се поданици утркују ко ће пре ударити на чело прописани жиг и тако посведочити лојалност властима, тако су се и наши евроатлантски политичари утркивали ко ће пре да прими вакцину и тиме, ваљда, докаже лојалност вредностима Брисела и Вашингтона. И као што се код Домановића истакао неки Леар, који је, из оданости према властима, тражио да му се ударе чак два жига[11], тако се и код нас истакао Чедомир Јовановић, који је на вакцинисање у Скупштину повео своју жену, а новинарима објаснио да је он већ вакцинисао и своје троје деце („Политика", 23. децембар)[12]. Но, да се вратимо Тадићу, поставља се питање како је могуће да Тадић није видео оно што су видели милиони грађана Србије, а то је да никакве пандемије нема и да је читава кампања са паником и вакцинацијом производ међународне фармацеутске мафије и њених домаћих помагача? Како је могуће да Тадић није читао новине и приметио да медицински радници по ЕУ масовно избегавају вакцинисање?[13] Како је могуће да Тадић није имао информацију да и у Србији највећи број лекара и медицинских сестара не жели да се вакцинише? Како је могуће да Тадић није приметио изјаве наших стручњака, рецимо др Невенке Димитријевић, председнице Удружења синдиката лекара, стоматолога и фармацеута, која је упозорила да Министарство здравља „шири Србијом страх и панику" хвалећи вакцину „које нема код нас, о којој наши стручњаци ништа не знају, о чијим својствима стручно мишљење није дала Агенција за контролу лекова, једино меродавна институција у нас", „што је у супротности са Законом о лековима"[14]? Ако је сваки образованији корисник интернета знао за гомилу чланака у којима се, због афере са „пандемијом", критикује спрега мултинационалних фармацеутских компанија и корумпираних политичара и стручњака, како је могуће да председник Тадић за то није знао? Њега су извесно све овдашње аналитичке и обавештајне службе снабдевале обиљем релевантних података о свињском грипу. Како је могуће да он није схватио да ту ипак нешто није у реду? И како је могуће да је и он, на крају, заврнуо рукав и дао да га јавно вакцинишу? Опет, у складу са хипотезом А и Б са почетка овог чланка, у интерним коментаторским круговима јавила су се два објашњења. Једна је да је Тадић и сам део те манипулативно-профитерске структуре, те је зато и он свесно учествовао у великој превари народа. Најрадикалније присталице ове хипотезе сматрају чак да Тадић највероватније уопште није ни примио сумњиву вакцину, већ да му је у руку убризган само безазлени витамински коктел. Друга хипотеза је да је Тадић и у овој ствари показао известан мањак обавештености, стратешке интелигенције, па и тактичке оштроумности. Он је и сам испао жртва, и то не само страних и домаћих профитера и манипуланата, већ и сопствених саветника и маркетиншких магова. Први су га навели да, у име „европских стандарда здравствене заштите" одобри набавку три милиона непотребних а скупих вакцина од „угледне европске компаније". А други су га преварили да се, зарад још једног појављивања у ТВ Дневнику и зарад још једног демонстрирања привржености „модерним европским вредностима", скине у мајицу и прими у мишицу бог-ће-га-знати-какав медицински бућкуриш. Одлучујућу потврду тога која је од ове две хипотезе тачна могло би да пружи само сведочење оне жена са белим мантилом која је Тадићу дала инјекцију. Ако би она признала да је, рецимо, Председнику дала само витамине (или нешто слично), тачна би била хипотеза А, и Тадићеве погрешне потезе бисмо могли да надаље легитимно објашњавамо његовом активном или пасивном игром за поменуте структуре. Ако би се, пак, та медицинска радница са РТС-овог снимка заклела да је Тадић ипак примио „Новартисову" вакцину, онда бисмо његове политичке грешке и лутања могли да објашњавамо његовим рђавим саветницима и његовим сопственим лошим проценама и предвиђањима. Како год било, читава ова афера са вештачки створеном „пандемијом" и сумњивом вакцином добра је лекција и Тадићу, и свима нама. Употребљавајмо своју здраву памет, критички се односимо према великим медијима (најчешће блиским политичарима и крупном капиталу) и информишимо се што више из независних извора – од критичких интернет сајтова, преко нонконформистичких интелектуалаца, до личних пријатеља. Само тако ћемо преживети у овом систему бесрамне јавне лажи и бесрамног приватног профита. Само тако ћемо сачувати своју слободу, своју имовину и – своје здравље. (Краћа верзија овог чланка објављена је у „Печату" бр. 98)   http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-se-tadic-vakcinisao-q.html [1] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/104707/Za-lecenje-gripa-treba-jos-100-do-200-miliona-evra  [2] http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=141841 [3] http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/120082/Obolelo-vise-od-20000-gradana [4] http://www.parlament.gov.rs/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=173&t=Z [5]http://www.humanite.fr/2010-01-07_Societe_Grippe-A-L-implacable-requisitoire-du-depute-Wodarg српски превод: http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/za-vojsku-vakcina-obavezna_164235.html [6] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/661/Нови+грип/404931/Тадић+се+вакцинисао.html [7] http://www.nspm.rs/prenosimo/organizovali-su-paniku-oko-svinjskog-gripa.html [8] Види коментар др Миланка Шеклера уз превод Водарговог интервјуа (http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,23850). [9] Исто. [10] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/126634/Ako-poslanici-brinu-o-gradanima-nek-se-vakcinisu [11] http://misicb.tripod.com/lektira/danga.htm [12] http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Pochela-vakcinacija-poslanika.sr.html [13] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/106875/Medicinske-sestre-ne-zele-vakcinu-protiv-novog-gripa; http://www.dverisrpske.com/tekst/1750640 [14] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/7737/Udruzenje-lekara-Paniku-digla-drzava

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-se-tadic-vakcinisao-q.html

PATRIJARH IRINEJ-POMIRITELJ

 

VESTI iz Frankfurta, obj.24.januar 2010.

Ličnost nedelje

PATRIJARH IRINEJ - POMIRITELJ

 

Suđeno mu da miri zavađene

 

Nakon što je njegovo ime izvučeno žrebom novoizabrani poglavar Srpske pravoslavne crkve Njegova svetost gospodin Irinej (Gavrilović) rekao je da je to bila volja Božja i volja Svetog arhijerejskog sabora.

"Na tu tešku dužnost izabran sam uz pomoć braće arhijereja sa kojima ću zajedno nositi breme i sve probleme", rekao je 80-godišnji patrijarh Irinej neposredno po izboru.

Novoizabrani patrijarh, svetovnog imena Miroslav Gavrilović, rođen je 1930. u selu Vidova, 15-tak kilometara od Čačka, u sredini gde su se čula zvona manastira Ovčarsko-kablarske klisure. Kao petogodišnjak ostao je siroče. Otac Zdravko je poginuo nesrećnim slučajem, a mati Milijana ostala sa troje siročadi: sinovima Vukomanom i Miroslavom i ćerkom Milijankom. Nakon završetka osnovne škole Miroslav upisuje nižu gimnaziju u Čačku koju kao 15-godišnjak napušta i odlazi u manastir Preobraženje na Ovčar planini, ali ga tu monasi posle osam meseci ubediše da nastavi školu. Vratio se i završio gimnaziju, a potom i Bogosloviju u Prizrenu (tadašnji jeromonah i potonji patrijarh Pavle mu je pomagao da napiše molbu za upis). Diplomirao je i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Po završenom Teološkom fakultetu, zbog nesporazuma sa ondašnjim patrijarhom Germanom, upisuje studije prava, odlazi na odsluženje vojnog roka, a potom se zapošljava u "Centrotekstilu". Međutim, nakon godinu dana vraća se u Crkvu i biva postavljen za predavača Prizrenske bogoslovije. Pre stupanja na dužnost profesora oktobra 1959. u manastiru Rakovica, od patrijarha Germana prima monaški čin i dobija ime Irinej. Istoga meseca na dan Svete Petke 27. oktobra 1959. u crkvi Ružica ispod Kalemegdana u Beogradu rukopoložen je u čin jeromonaha. Dok je kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji, službovao upućen je na postdiplomske studije u Atinu. Godine 1969. postavljen je za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrog, odakle se vraća u Prizren gde postaje rektor Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti 1974. izabran je za vikarnog episkopa patrijarha Germana Đorića sa titulom episkopa moravičkog. Za episkopa niškog postavljen je 1975, tu je stolovao gotovo 35 godina do izbora za patrijarha srpskog.

Patrijarh Irinej je u SPC poznat kao staložen i nepristrasan čovek nesklon svrstavanju u klanove ili lobije. Mada ga smatraju ekumenistom, a i sam je uoči izbora za patrijarha javno rekao da je vatikanski papa dobrodošao u Niš 2013. na proslavu 1700 godina Milanskog edikta, patrijarh Irinej do sada, kao član Svetog arhijerejskog sabora, nije podržavao izmene u tradicionalnom načinu služenja liturgije niti je novotarije bliske katoličanstvu i nesvojstvene iskonskom pravoslavlju dopuštao u Eparhiji niškoj.

Novoizabrani duhovni otac svih Srba uvažen je kao veliki neimar, ali i crkveni diplomata kome kao da je suđeno da miri zavađene i izlazi na kraj sa crkvenim raskolima u Americi, Australiji i još neprevaziđenim u Makedoniji. Nije isključeno da mu je, kako se može čuti među srpskim vladikama, "Bog namenio da bude i jedan od važnih aktera budućeg svehrišćanskog pomirenja, za čije jedinstvo se već vekovima čitaju molitve na bogosluženjima".

Patrijarh Irinej je dobro poznat srpskoj dijaspori, posebno na severnoameričkom kontinentu gde je uz danas počivšeg patrijarha Pavla poslednje decenije 20.veka imao zapaženu ulogu u prevazilaženju višedecenijskog srpskog crkvenog raskola. Sa svojim prethodnikom bio je takođe u poseti Srbima u Australiji, pre pet i po godina. Sećajući se tih "raskolničkih godina" u Americi pričao je da je tamo odlazio čak 22 puta. Sveti arhijerejski sabor je 1989. nameravao da ga postavi za episkopa u Čikagu, a četiri godine ranije išao je po nalogu Sinoda u posetu eparhiji sa sedištem u Čikagu, da bi 1986. bio postavljen za administratora te eparhije na godinu dana. Imao je nekoliko susreta na temu kako da se prevaziđe katastrofalni raskol sa tadašnjim mitropolitom novogračaničkim Irinejom Kovačevićem, šest godina pre pre nego što je došlo do izmirenja Novogračaničke mitropolije sa Patrijaršijom u Beogradu.

Kao što je, prema rečima ljudi bliskih novom srpskom patrijarhu, "u svojstvu episkopa bio uzdržan prema državnim vlastima u vreme Brozove i postbrozove komunističke vladavine, tako se i kada je reč o prelomnim zbivanjima u Srbiji tokom vladavine režima Slobodana Miloševića nije gurao među državnike, ali ni među vlastodršce posle petooktobarskih promena 2000."

Jedino se prilikom velikih narodnih protesta, koji su zahvatili Srbiju s jeseni 1996. godine, u porti niške Saborne crkve obratio demonstranatima rekavši da se "Crkva uvek postavlja na stranu pravde, istine i slobode". Iste večeri pozvao ga je grčki ambasador i telefonom mu čestitao na hrabrosti.

Po pitanju Kosova više puta je ponovio da je stav Crkve "da se za Kosovo borimo svim raspoloživim sredstvima": "Jevreji su čekali na Jerusalim 800 godina", poručivao je sa katedre Eparhije niške.

Upamćen je u Nišu i kao veliki crkveni graditelj i obnovitelj duhovnog života. Takođe, njegovom inicijativom u ovom gradu do 2013. treba da bude podignut najveći krst na Balkanu jer se tad u Nišu osim vatikanskog pape očekuju i predstavnici Milana, Carigrada, Trijera, Soluna... svih gradova vezanih za rimskog imperatora Konstantina, koji je u Milanu 343. godine legalizovao hrišćanstvo.

Radmila LONČAR

Битка за Космет је тек почела!

Зоран Стијовић за ИН4С: Битка за Космет је тек почела!

subota, 23 januar 2010 09:22 ин4с

 

У интервјуу за ''ИН4С'', Зоран Стијовић, бивши високи функционер и шеф аналитике СДБ Србије на Космету, говори о својим искуствима и анализира могућа рјешења косметског проблема.

Пред Косметом, па и цијелим регионом, предстоји неизвјесна будућност. Историја Балкана нас учи да много тога не зависи од људи и народа који ту живе. Актуелни догађаји на КиМ говоре да се поново ради о сукобу интереса великих сила и да је на помолу поново криза. Једна слична, велика криза у 19. вијеку -''Источна криза'',  ријешена је Берлинским конгресом, под вођством Њемачке и њеног великог политичара и државника кнеза Ото Фон Бизмарка. Можда нам данас на Балкану поново треба једна таква конференција. И површном анализом види се да постоје бројни проблеми, међусобно повезани и условљени, због чега је потребан нови договор, који би дао допринос учвршћивању регионалне стабилности и пуном заједничком окретању региона европској будућности. Ово, у интервјуу за ''ИН4С'' истиче Зоран Стијовић, пензионисани високи функционер Службе државне безбједности Србије и свједок у процесима пред хашким судом који су вођени против бившег предсједника СР Југославије и Србије Слободана Милошевића и команданта терористичке  ОВК Рамуша Харадинаја.

Да ли се може рећи да су у оба случаја, у процесима у којима сте у Хагу свједочили, право и правда поражени и понижени, будући да је Милошевић, најблаже речено, под сумњивим околностима скончао живот у шевенингенској ћелији, а терориста Харадинај се у Приштину вратио на ''бијелом коњу'', пошто је ослобођен сваке одговорности?

Испружена рука Зоран Стијовић, који је до повлачења српских снага безбједности из јужне покрајине био шеф аналитике СДБ Србије на Космету, открива за ИН4С да ће ових дана основати невладину организацију, регионалног карактера, која ће се бавити људским правима и помирењем у региону.    Песницу треба да замијени испружена рука. Без обзира на актуелно стање, садашњост и будућност народа на Балкану је заједничка. Њихови проблеми су идентични – лоше социјално и економско стање, велика корупција, криминал, насиље, наспрам видног одсуства права појединца – каже наш саговорник, уз напомену да нема напретка док управо грађани поново не постану стубови друштва и његовог развоја.

- Трагом злочина који су чињени на КиМ  и стицајем околности, био сам у ситуацији да, истине ради, учествујем у процесима које помињете, у Хагу.  Дубоко сам увјерен да свако ћутање о злочинима представља својеврсно саучествовање у њима. Са ове дистанце и личног искуства прије бих се опредијелио за оцјену да правда у конкретним случајевима није задовољена. Наиме, злочини против човјечности и ратни злочини не застарјевају и вјерујем да ће истина о томе шта се дешавало на Космету изаћи на видјело. Много људи је изгубило животе, много је несталих, а већина их је остала без огњишта и будућности. Прећуткивање  злочина или нојевско завлачење главе у пијесак се не исплати, него чак и свети. Најбољи примјер је развој ситуације и актуелно стање на КиМ.

Што се тиче самог епилога суђења Рамушу Харадинају велику одговорност за то сноси и званични Београд. Одговорна власт у Београду мора да објасни како је могуће да Харадинај није оптужен по командној одговорности? Да ли то има (а тврдим да има) везе са документом Владе Србије из 2004. године, тзв. Белом књигом – ''Албански тероризам и организовани криминал'', у којој су изнијете бројне нетачности, а посебно закључак ''да ОВК у октобру 1998. године није имала командну и организациону структуру'', што је свакако био алиби Харадинајевој одбрани да лакше брани тезу да он  не подлијеже командној одговорности?! Да ли је тужилаштво у Хагу због тога подигло оптужницу против Харадинаја само за период март-септембар 1998. године, иако се зна да је СБ УН утврдио мандат трибунала до јуна 1999. године, управо када су се десили бројни злочини у Метохији? Много је питања без одговора. 

Сматрате ли апсурдом да осуђени терориста Хашим Тачи сједи у фотељи косовског премијера и да ли очекујете да ће једног дана он морати на издржавање казне од  20 година затвора, која му је изречена од стране правосудних органа Србије?

- ОВК је била кључни амерички савезник на терену током ваздушне војне интервенције НАТО на Југославију. Клинтонова администрација имала је опредјељујући утицај на избор Хашима Тачија за политичког лидера те организације а посебно на избор, априла 1999. године, за предсједника привремене Владе Косова.  Тачи је био премијер до почетка 2000. године, а између осталих, Азем Суља је обављао функцију министра одбране, Реџеп Селими, министра јавног реда и мира, а Кадри Весељи је био шеф тајне службе. У организованом и контролисаном хаосу од стране те владе десили су се највећи злочини. Било је то вријеме убистава, пљачки и масовног протјеривања Црногораца, Срба и осталих неалбанаца. Метохија је потпуно етнички очишћена и многе породице су завијене у црно. У тих првих шест мјесеци ОВК и Тачијева влада су били једина стварна власт на Косову. Безбједносни вакум и неблаговремено распоређивање Кфора и Унмика коштало је живота више стотина лица само зато што нијесу били Албанци. Само то је довољно да се Тачи позове на кривичну одговорност. Знам да је припадницима Унмика било ограничено вођење истрага о злочинима који су почињени, а били су у вези са Тачијем. Са друге стране, интересантно је да је значајан број доказа о улози и одговорности Харадинаја добијен од структура и лица блиских Тачију. То је једна комплексна прича, коју ће на крају, вјерујем, сами Албанци отворити међу собом. Увјерен сам у такав расплет и он је, колико год то звучало чудно, у интересу саме албанске заједнице и у интересу мира и стабилности у региону.

Да ли актуелна власт у Србији води по Вама исправну политику у односу на своју јужну покрајину ?

- Вријеме је тешко, многи потези су изнуђени, многе шансе су раније пропуштене и тешко је објективно оцијенити учинак званичног Београда. Оцјена свачијег рада су резултати на терену и то једино мјерило, а не то шта ми мислимо о себи и свом раду. За политичаре, оцјена за рад се добија на изборима. Ипак, сматрам да у ишчекивању одлуке Међународног суда правде постоји још простора за активнију и конкретнију политику. Ту, прије свега мислим да би Београд морао да издејствује подршку утицајних земаља које су признале Косово да своју будућу економску помоћ Косову повежу са  рјешавањем конкретних проблема на терену са којима се суочавају Срби, Црногорци, Роми и други.

Црна Гора је признала Косово, док за институције Косова Црногорци и даље не постоје као национална заједница. Нема их ни у тамошњем Уставу, парламенту, локалним скупштимама општина....  Како то коментаришете ?

Рођен у Подгорици Зоран Стијовић, рођен је 1962. године у Подгорици. Одрастао је у Дечанима, у Метохији, уз ријеку Бистрицу и звона тамошњег манастира  Високи Дечани, гдје је и крштен. Школовао се и радио у Приштини, у органима Државне безбједности. Отац је троје дјеце. Након прогона неалбанаца са Космета у љето 1999. године, настанио се у Београду, гдје се, како каже, моли за Космет и мисли на Србију.

-Што се тиче односа власти на Космету према тамошњим Црногорцима, сигуран сам да Приштина, уз будну менторску улогу Тиране, зна шта јој је чинити. Треба очекивати формално поштовање права ''мањина'', па и црногорске, али не и суштинско, јер већ дуго постоји велики несклад између ријечи и дјела када је у питању Влада Косова и њен премијер. Стога, не треба потцијенити жилавост, снагу и брзину којом албански фактор цјеловито рјешава албанско питање на Балкану. Цијену тога је за сада платила само Србија.

Недавно је у интервјуу једном подгоричком дневнику, Албин Курти, лидер албанског покрета на КиМ ''Самоопредјељење, изнио тврдњу како је током рата у јужној покрајини убијено 12.000, а нестало 2000 Албанаца, док је, како такође истиче, силовано на хиљаде Албанки. Шта је од овога истина?

- Курти је нови, млади амбициозни лидер који тражи своје мјесто на политичкој сцени Косова. Он је већ дуго у ''загрљају'' са најекстремнијим дијелом албанског фактора. Под утицајем оца Зајима и његовог блиског пријатеља Адема Демаћија, октобра 1997. године инструментализовао је младе Албанце на политичку мобилизацију и подршку тероризму. Урадио је то са истим циљем, као што то ради данас са покретом ''Самоопредјељење'', само што сада нијесу мета полицајци и војници - Срби и Црногорци, већ међународни фактор – Еулекс и Унмик, који се ''дрзнуо'' да успостави ''правну државу''. Што се тиче бројки о страдалима, подаци су наравно нетачни, а манипулација бројкама жртава и трагедијом људи је испод сваког нивоа. Ништа ново за Куртија.

Курти такође каже да је Косово само формално независно, да му недостаје сувереност и да дјелује као облик без супстанце. Да ли је то баш тако ? Да ли је по вама подјела КиМ могуће рјешење проблема који траје деценијама и колико је оно уопште реално у постојећим околностима ?

- У овом се слажем са Куртијем. Прича о Космету ће још дуго трајати, без обзира на тврдње Приштине да је то ријешено питање. Проблем Косова је трајни безбједносни проблем, не само Србије него региона и Европе. Симбиоза корупције, организованог криминала и власти на Косову је од много ширег значаја него што Курти и њему слични мисле. Разматрају се и разматраће се многа рјешења. Можда и подјела, која је далеко комплексније питање него што се оно данас представља и тумачи у јавности.

Објавили сте књигу ''Космет – моје свједочење'', а  у припреми је још једна. Као необориви свједок мучких злочина Албанаца, настојите, дефинитивно, да оставите упечатљив траг везано за косовско-метохијску голготу кроз коју су прошли тамошњи Срби и Црногорци. Желите ли да откријете чему ће бити посвећена Ваша друга књига ?

- Приводим крају своју нову књигу, под радним називом ''Метохија, зла времена 1998/99''. Она је свједочанство о догађајима који су се десили на подручју Пећи, Ђаковице, Клине и Истока.

Разговарао: Миленко ЈОВАНОВИЋ

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=15750:-4-&catid=82:srbija&Itemid=197

OPASNO: FEJTOVA STRATEGIJA ZA SEVER KOSOVA

OPASNO: FEJTOVA STRATEGIJA ZA SEVER KOSOVA

petak, 22 januar 2010 11:33 BBC

 

Ekonomska kriza u Srbiji, dodaju autori, predstavlja pogodan trenutak za realizaciju plana o reintegraciji jer je vlada Srbije u budžetu smanjila izdvajanja za kosovske Srbe


Nekoliko dana pošto su Međunarodni civilni predstavnik na Kosovu Piter Fejt i vlada u Prištini objavili da rade na strategiji za uspostavljanje kontrole nad severnim delom Kosova, u javnost su procureli neki detalji tog plana. Detalje je objavio list "Glas Juga" koji izlazi u srpskoj enklavi Gračanici, a izvor iz misije EU na Kosovu, koji nije želeo da mu se pominje ime, potvrdio je za BBC autentičnost tog teksta. 

U dokumentu koji nosi naslov "Strategija za sever Kosova" stoji da je decentralizacija, odnosno formiranje zasebne opštine Severne Kosovske Mitrovice, najvažniji korak u nastojanju Prištine da uspostavi vlast nad severom. 

Ideja autora je da se Srbima u tom delu Kosova pokaže da će imati koristi od decentralizacije, odnosno da se akcenat stavi na "praktične koristi" od decentralizacije, kako bi se prevazišao najveći problem, to jest "doživljaj da osnivanje nove opštine Severna Mitrovica označava i prihvatanje nezavisnosti Kosova". 

U tekstu se takođe navodi da bi Priština trebalo da "snažno podrži Srbe voljne za saradnju" i da obezbedi sredstva kojima bi ojačala "umerene političke faktore na severu Kosova". 

POSTEPENI ULAZAK NA SEVER Prema zamisli vlade u Prištini, opština Severna Kosovska Mitrovica trebalo bi da zaživi nakon izbora za njenu skupštinu koji su planirani za maj. 

Dokument predviđa da odmah počnu pripreme za konstituisanje te opštine tako što će Međunarodna civilna kancelarija imenovati pripremni tim za tu opštinu i otvoriti njegovu kancelariju u naselju Bošnjačka mahala u severnom delu Mitrovice, gde žive i Srbi i Albanci.

U istim prostorijama, kako se dodaje, trebalo bi otvoriti i kancelariju za zajednice Vlade Kosova i preći u postepeno proširivanje ovlašćenja ovih tela. 

"Strategija za sever" takođe predviđa pojačano prisustvo Kosovske policijske službe na severu Kosova, osnivanje sudova i potpuno preuzimanje kontrole nad dva carinska punkta prema Srbiji. 

Autori dokumenta navode da bi posle uspešnog formiranja opštine severne Kosovske Mitrovice i njene integracije u sistem Kosova, sličan mehanizam bio primenjen i za integraciju postojeće tri opštine na severu u kojima Srbi čine većinu - Zvečana, Leposavića i Zubinog Potoka. 

KRIZA U SRBIJI KAO ŠANSA U tekstu se kaže i da najveću prepreku za realizaciju ove strategije predstavlja zvanični Beograd, "koji podržava paralelne institucije i vrši pritisak na kosovske Srbe da ne učestvuju u kosovskom sistemu". 

Ekonomska kriza u Srbiji, dodaju autori, predstavlja pogodan trenutak za realizaciju plana o reintegraciji jer je vlada Srbije u budžetu smanjila izdvajanja za kosovske Srbe. 

Navodi se i da srpske "paralelne" institucije, koje ne priznaju vladu u Prištini treba marginalizovati i istovremeno zatvoriti kancelarije UNMIKa, a pojačati angažman Evropske unije, preko Euleksa. 

U dokumentu se kaže da bi Euleks trebalo bi da otvori kancelarije na severu i angažuje veći broj prevodilaca, vozača i drugog osoblja iz redova kosovskih Srba, kako bi se pojačali kontakti sa srpskom zajednicom. 

SRBI REVOLTIRANI BBCjev dopisnik iz severnog dela Kosovske Mitrovice Tanja Vujisić kaže da je teško zamisliti da strategija koju su pripremili vlada Kosova i Kancelarija međunarodnog civilnog predstavnika bude primenjena na miran i bezbolan način. 

Ona podseća da su Srbi na severu burno reagovali prošle godine kada je policija UNMIKa pokušala da zauzme zgradu suda u severnom delu grada i da je došlo do žestokih sukoba u kojima je poginuo jedan ukrajinski policajac. 

Pokušaj vlade u Prištini da uspostavi kontrolu nad pojedinim institucijama na severu bi, prema njenim rečima, verovatno izazvao još jači revolt Srba.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3747-opasno-fejtova-strategija-za-sever-kosova-.html

Trifkovic o Srebrnici i Tadicu (Geopolitika)

NEĆE PROĆI!

SREBRNIČKI MIT I ISTORIJSKA ISTINA

 

Tadićeva inicijativa usledila je tačno godinu dana nakon što je u Strazburu 11. juli zvanično proglašen za Dan sećanja na žrtve masakra u Srebrnici. Time se šef države i formalno pridružio svetskom konzorcijumu ulagača u „banku srpske kolektivne krivice"

 

Srđa Trifković

 

Shodno svojim predizbornim obavezama, Boris Tadić se dosledno zalaže za usvajanje "evropskih standarda" u Srbiji.  Naime, rezolucijom Evropskog parlamenta od 15. januara 2009. (sa 556 glasova za, 9 protiv i 22 uzdržana) poslanici u Strazburu usvojili su rezoluciju kojom se 11. juli proglašava "evropskim Danom sećanja na žrtve masakra u Srebrnici". Jednoglasjem dostojnim Vrhovnog sovjeta pre 50 godina ili severnokorejske narodne skupštine danas, parlamentarno telo u Strazburu tako je dalo svoj doprinos gradnji jednog postmodernog mita koji dobija karakter nedodirljive dogme. Dovoditi „srebrnički genocid" u pitanje (ili pak samo onu famoznu cifru od „osam hiljada") u Evropi postaje prvorazredni delikt, u istoj ravni sa negacijom holokausta ili sumnjom u miroljubivu tolerantnost islama.

 

JAZ IZMEĐU MITA I STVARNOSTI – "Genocid" u Bosni i Hercegovini, medjutim, nije se dogodio. Da budemo precizni, nije se dogodio u ratu 1992-1995, za razliku od stvarnog genocida, onog ustaškog nad Srbima 1941-45, koji je u Centru Jad Vašem okarakterisan kao holokaust pre holokausta i „čija je brutalnost nadmašila postupke samih Nemaca" (Enciklopedija Britanika).

 

Optužba protiv Srba za genocid nad bosanskim Muslimanima (oni sebe sada nazivaju Bošnjacima, što nas ne obavezuje da koristimo taj politički nabijen termin) prvi put je formalno podignuta još marta 1993, kada je Izetbegovićev režim pokrenuo tužbu protiv SRJ pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu pozivajući se na ženevsku Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Ta je tužba Srbe optužila da sa predumišljajem sprovode "potpuno uništavanje čitavog jednog naroda" (tada još "bosanskog") i to po nacističkom modelu. Ta je optužba potom dobila svoju sudsku verifikaciju na srebrničkom slučaju, što predstavlja pravni i logički apsurd.

 

Pune razmere tog apsurda poznate su malobrojnim stručnjacima upućenim u detalje presuda haškog tribunala Radislavu Krstiću 2001. i Vidoju Blagojeviću 2005. Po tim presudama, najkraće rečeno, genocid je "dokazan" premda nema dokaza o predumišljaju, nije bilo likvidacije civila, lokalitet Srebrnice obuhvata nepuna tri procenta procenta teritorije BiH, a famoznih 8.000 žrtava (što je inače nemoguća cifra) predstavlja 0.4% ili četiri promila muslimanske populacije BiH od dva miliona.    

 

Ispravka haške verzije srebrničkog slučaja biće samo odgođena – uz ogromnu cenu za srpske interese, naravno – ako srpski poslanici budu sledili Tadićev savet. Nepotrebno je isticati da im prihvatanje kulta „genocida" od 11. jula ne bi kupilo blagonaklonost Brisela ili Vašingtona, da o Sarajevu ne govorimo. Kao svi srpski ustupci od 1991. do danas, i taj bi čin samo predstavljao potvrdu da sa Srbima politika batine bez šargarepe odlično funcioniše. Usledile bi nove tužbe i odštetni zahtevi. Drugosrbijanski korifeji i njihovi strani mentori napokon bi imali dokaz da „denacifikacija" rađa plodove vredne višegodišnjih ulaganja u poduhvat koji američki autor Kris Deliso zove bankom srpske kolektivne krivice.   

 

Mitovi nisu neprikosnoveni. Jednu deceniju posle Dejtona broj žrtava rata napokon je bio srubljen sa proizvoljne cifre od 200-250 hiljada – koja je godinama rutinski navodjena u zapadnom svetu kao činjenica – na oko stotinu hiljada poginulih na sve tri strane. U slučaju Srebrnice, jedan sveobuhvatan, verodostojan i na činjenicama utemeljen rezime događaja, koji bi bio istorijski kontekstualizovan i pravno precizan, još ne postoji. On je potreban. Doprineo bi ne samo procesu regionalnog smirivanja nego i ništa manje bitnom cilju utvrdjivanja istine zarad nje same. Da je Srbija ozbiljna država, odavno bi angažovala sredstva i kadrove za obavljanje tog zadatka.

 

Tadićeva inicijativa ukazuje ne samo na odsustvo ozbiljnosti, što ne iznenađuje, nego i na moralnu labilnost oličenu u spremnosti na prihvatanje laži. Između činjenice da je posle pada Srebrnice ubijeno više stotina zarobljenih pripadnika ABiH i tvrdnje da je 8.000 njih likvidirano u činu „genocida" zjapi duboki jaz. Taj pravni, demografski, logički i forenzički jaz ostaje nepremošcen uprkos svim rezolucijama ovoga sveta.

 

„Srebrnički genocid" je laž. Laž je zlo. Možda se Tadić nada nekom kratkoročnom ćaru po ceni prihvatanja tog zla. Vara se, međutim, kako na nivou prizemne pragmatike tako i sub specie aeternitatis.

 

PROBLEM PRAVNE DEFINICIJE – Kao što znamo iz prvostepene presude i odluke žalbenog veća u slučaju generala Krstića, termin genocid je u Hagu proširen do takvog stepena da je maltene neminovno da se on po standardima Tribunala dogodi u bilo kojem ratu, od Gaze i Faludže do Kandahara. Prema sada važećoj haškoj definiciji,

 

·         Postojanje unapred pripremljenog plana i svesno sprovodjene politike u cilju eliminacije pripadnika jednog naroda (ženevska definicija) više se ne smatraju neophodnim za dokazivanje genocidne namere.

·         Nije neophodan nikakav dokument koji ukazuje na postojanje takve namere.

·         Netaknutost civilnog stanovništva ne opovrgava postojanje genocida, jer po Hagu „pogibija civila ne predstavlja pravni zahtev za dokaz o krivičnom delu genocida".

·         Odnos broja žrtava i preživele populacije može da bude 1:250.

 

U okviru definicije Tribunala u Hagu, teško da postoji ijedna epizoda borbenih dejstava, ma gde i ma kada, koja ne bi mogla biti okarakterisana kao „genocid". Po haškoj definiciji, tokom proteklih pet decenija SAD su skrivile genocid u Vijetnamu, Francuska u Alžiru, Izrael u Gazi, Turska na severnom Kipru... da ne govorimo o sudbini Srba u Sarajevu i na Kosovu i Metohiji. Po istom merilu, Hrvatska je daleko najveći krivac u bivšoj Jugoslaviji – ne samo za ubistvo najmanje pola miliona Srba u NDH 1941-1945 (procena Centra Jad Vašem i Simona Vizentala), nego i za Medak, Bljesak i Oluju.

 

Haški tribunal u presudi Krstiću okarakterisao je kao genocidnu radnju čak i transfer starih lica, žena i dece iz Srebrnice u Tuzlu, kojim je VRS izvela četiri petine meštana enklave. Međutim, sudsko veće nije ramotrilo mogućnost da žiteljima Srebrnice nisu trebali podsticaji ili pretnje da bi se naveli da napuste grad. Široko rasprostranjena spoznaja među tim civilima šta su oružane snage pod Orićevom kontrolom i komandom činile u prethodne tri godine srpskim komšijama u okolnom području bila je snažan podstrek da svojevoljno odu. Strah civila od odmazde, kao i sam čin odmazde – koja je izvršena nad neutvrdjenim brojem zarobljenika, što predstavlja ratni zločin ali ne i genocid – svakako nisu jedinstveni pod okolnostima stvorenim prethodnim zločinima ABiH nad srpskim civilima.

 

U haškim presudama i rezolucijama kakve Srbima sada nameće Tadić, genocid je srubljen na prazan termin koji znači svašta i zato ništa. On je trivijalizovan i lišen svog užasnog dostojanstva. Ovako redefinisan, genocid postaje vazda spremna propagandna batina kojom može da maše svaka navodno ugrožena grupa željna publiciteta ili strane vojne intervencije.

 

PROBLEM KONTEKSTA – Pobornici mita o genocidu svesno ignorišu činjenicu da se u Srebrnici vodio rat i da su svi vojno sposobni muškarci u enklavi mobilisani u 28. diviziju Armije BiH koja je bazu svojih operacija imala usred tzv. zone bezbednosti UN. Umesto da bude demilitarizovana, ta je zona bila prepuna oružja i korišćena kao odskočna daska za napade u kojima je pobijeno (da ne licitiramo brojevima) na stotine srpskih civila tokom tri godine koje su prethodile julu 1995.

 

Sve su to opšta mesta koja kontrolori zapadne javnosti već skoro 15 godina prenebregavaju ili prikrivaju. Posebno su osetljivi na svaki pokušaj analize političke pozadine srebrničkog slučaja. Ta je osetljivost u istoj ravni sa zabranom objavljivanja rezultata istrage o pozadini eksplozije na Markalama februara 1994. Bez razumevanja političke pozadine, međutim, iznenadni kolaps muslimanskih snaga u Srebrnici – do zuba naoružanih i daleko brojnijih od VRS – sa vojnog stanovišta nije objasnjiv. Događaji koji su usledili ukazuju na igru sa jasnim predumišljajem: da se žrtvuje figura a dobije partija.

 

Pitanje „ko je na dobitku" (Cui bono?) bitno je za razumevanje konteksta. Ignorisana u analima Haga i radionicama srebrničkog mita, nepobitna je činjenica da je političko vodjstvo u Sarajevu dugo pripremalo žrtvovanje enklave i sopstvenog ljudstva u njoj kako bi se iznudila zapadna intervencija. Već godinama su nam znana kazivanja Ibrana Mustafića i drugih svedoka zbivanja da je Alija Izetbegović pred pad Srebrnice svojim saradnicima poverio da je cena zapadne intervencije – po proceni predsednika Bila Klintona lično – bila 5.000 mrtvih Muslimana. Imajući u vidu činjenicu da je Izetbegović još 1991. izrazio spremnost da žrtvuje mir za nezavisnost, ne treba sumnjati da mu je Klintonova cena bila ne samo prihvatljiva nego i primamljiva.

 

PRAVO, PRAVDA I ISTINA – Klintonova ponuda iz 1995. nije bio prvi put da američka intervencija košta bosanske živote. Ta je intervencija isprva bila politička, počevši sa Cimermanovim torpedovanjem lisabonskog sporazuma i priznanjem BiH aprila 1992, a potom i vojna. Njome je nastojanje Srba da se odupru ilegalnoj secesiji retroaktivno pretvoreno u tobože kriminalnu nelojalnost „Bosni". Skoro dve decenije kasnije retorika srebrničkih rezolucija i dalje ignoriše suštinu rata: 1992. Srbi su sa punim pravom odbili da budu odvučeni u secesiju od koje su zazirali iz istorijski valjanih razloga. Tvorci tih rezolucija prećutkuju odgovornost druge dve strane za neustavne, nelegitimne i nezakonite političke odluke u periodu 1991-1992, koje su bitno doprinele izbijanju samog rata – a još je u Nirnbergu ozakonjen princip da je izazivanje rata najgori ratni zločin od svih.

 

Propagandne rezolucije zapadnih zakonodavaca i drugih foruma – bilo da se tiču Srebrnice ili unitarnog ustavnog ustrojstva BiH – ne počivaju na pogrešnim, nego na svesno i zlonamerno manipulisanim osnovama. To je politički problem, medjutim, koji se neće rešiti pravnim argumentima a još manje krotkim pristankom srpske strane da sama sebi udari žig srama. U suprodstavljanju srebrničkom mitu i hipoteci kolektivne krivice Srbi imaju na svojoj strani pravo, pravdu i istorijsku istinu. U borbi za tu istinu nemaju razloga da se plaše ma čega osim straha samoga. Borisa Tadića ponajmanje.

 

(Gornji tekst izaći će sa manjim izmenama u novom broju GEOPOLITIKE)

 

---

Make your browsing faster, safer, and easier with the new Internet Explorer® 8. Optimized for Yahoo! Get it Now for Free!

Србија у НАТО: зашто да да?

Интервју са министром одбране Србије Драганом Шутановцем листу Прес под речитим насловом „Србија у НАТО, зашто да не" на нашу молбу коментаришу руски и српски експерти.
На питање издања „шта Србија губи у случају да уђе у НАТО", министар одбране Србије је одговорио: Ни видим ни једну негативну појаву по Србију. Мишљење српског политиколога Гостимира Поповића:

<слушаjте аудио-прилог>,   http://media.ruvr.ru/Serbian/01_10/10-01-12_serbia_v_nato.mp3

А како се Русија односи према евроатлантским тежњама Србије? Говори заменик председника Државне думе РФ Александар Бабаков:

Изјава, макар и високог чиновника, ипак је лична изјава и не бих рекао да је то став читаве Србије. То што Србија тежи интеграцији у све европске институције не значи да ће она у првостепеном поретку донети одлуку да ускоро ступи у НАТО.
Русија се увек опрезно односила према ширењу НАТО-а на Исток: питамо се колико је то сврсисходно и сматрамо да постоје друге могућности за спречавање могућих претњи по Европу и читав свет. Зато рачунам да Србија неће постављати као прворазредни задатак ступање у НАТО. Управо зато што је Србија стратешки партнер Русије, не видим сврсисходност убрзаног уласка у Североатлантску алијансу.

12.01.201

http://serbian.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=18603&cid=66&p=12.01.2010

POGLED IZ SARAJEVA: NASTAJE LI NOVA SRBIJA

POGLED IZ SARAJEVA: NASTAJE LI NOVA SRBIJA

utorak, 19 januar 2010 12:38 Piše Enver KAZAZ, Nezavisne novine

 

Tadićeva najava rezolucije o genocidu u Srebrenici, pa i u slučaju da bude praćena dokumentom koji će osuditi sve ratne zločine, što znači i one izvršene nad Srbima, najviše političke koristi donosi BiH

Teško i mučno raskidajući sa Srbijom Miloševićevog političkog nasljeđa Tadić je, nakon Đinđićeve demokratske geste, svojom proevropskom politikom i sporim, ali upornim procesom demokratizacije uistinu počeo zasnivati novu Srbiju. O tome ne svjedoče samo unutarnji procesi u toj zemlji, već i Tadićevi pokušaji da joj poslije krvavih ratova, genocida i zločina koji su se desili u njima, a za koje odgovornost i krivicu snose, između ostalih, i srbijanske institucije u vrijeme Miloševićeve diktature - pribavi novi imidž i novi simbolički kapital kao vrijednosti koje se ponajviše cijene u kontekstu današnjeg svijeta.

Institucije EU su prepoznale takva Tadićeva nastojanja, pa se više na Srbiju u evropskom i svjetskom kontekstu ne gleda kao na zemlju koja je dolje, duboko na Balkanu tvornica mraka i očaja. Upravo suprotno, na Srbiju se pod Tadićevom vlašću počinje gledati kao na zemlju evropske perspektive koja u sebi posjeduje potencijale za realizaciju suvremenih civilizacijskih vrijednosti. Ovu ocjenu nužno je istaći, ma kako ona zvučala u ušima Tadićevih kritičara, pogotovu onog dijela javnosti koji njegove poteze kritizira sa stajališta najplemenitijih intelektualnih ideala i gotovo utopijske čežnje za brzom, rezolutnom demokratizacijom i potpunom transformacijom Srbije iz zemlje rigidnih miloševićevski postuliranih vrijednosti u zemlju evropski utemeljenih demokratskih i svih drugih državnih i društvenih normi. Tim prije što se na svako pomirenje u regiji gleda iz perspektive apriornog nepovjerenja, a onda i iz ugla ratnog užasa i s njim tijesno povezanog kolektivistički zasnovanog emocionalizma, postratne ideološke traumatizacije i socioze, a bez nužnog postupka racionalizacije i ozbiljne politološke, sociološke i svake druge analize.

Kada bi se ozbiljno analizirala kritička stajališta o Tadićevoj politici, ona bi se aproksimativno mogla svesti na dva krajnje suprotstavljena modela. Jedni smatraju da Srbija ide puževim korakom u svojoj demokratizaciji, te da je taj proces samo maska za ono što je stvarni politički cilj - dominaciju Srbije nad drugim, susjednim zemljama, prije svega nad BiH. Takvi kritičari Srbiju optužuju da želi nekada, u povoljnim okolnostima u budućnosti usisati u sebe Republiku Srpsku. Oni, nadalje, ne odstupaju od onih kriterija ideologije koja na bazi slike susjeda, bilo etničkog, bilo državnog, neprestano producira naracije o neizbježnom neprijateljstvu.

KRITIKA ZDESNA Drugi Tadićevi kritičari, pak, smatraju da je on iznevjerio viševjekovne ideale Srbije i mitske ideološke konstrukcije svesrpstva, pri čemu se na njega u vidu optužbi sručuje cijeli arsenal ideoloških fantazmi, mitema i mitova poznatih iz one ideologije, politike i linije kulture koje su bilo direktno, bilo posredno odgovorne i krive za nedavni strašni rat i stravična tragična iskustva koja smo svi u regiji proživjeli.

Tadić je, dakle, na jednoj strani izložen kritici krajnje srbijanske i bosanskosrpske desnice koja je zakovana u mitske interpretacije krvave prošlosti i koja prošlost nameće kao jedino mjerilo budućnosti. S druge strane, predsjednik Srbije izložen je i oštroj kritici desnice iz susjedstva, prije svega one bošnjačke, koja mu pripisuje stalno političko licemjerstvo u odnosu prema BiH i nedovoljnu odlučnost da raskine sa Miloradom Dodikom i njegovim secesionizmom. Toj desnici, u konačnici, je stalo da namjesto politike regionalnog prijateljstva održi politiku kao rigidnu moć koja upravlja mitskocentričnim slikama etničkog neprijatelja, nastojeći da ih neprestano proizvodi tako da one, te slike, premreže ukupnu budućnost.

Liberalna i ljevičarska kritika Tadićeve politike optužuje ga, počesto s dosta dobro utemeljnih argumenata i s puno prava, da je on tipični pragmatični real političar bez stvarne vizije nove Srbije, te da ova zemlja pod njegovim vođstvom gubi dragocjeno vrijeme, zaostaje za regionalnim kontekstom, bez šanse da se brzo priključi suvremenim evropskim tokovima. Naravno, ljevičarska i liberalna kritika Tadićeve politike želi brzu, efikasnu, do kraja izvedenu transformaciju Srbije, nerijetko previđajući činjenicu da je politika presudno kontekstualno određena i da je nemoguće te mnogostruko negativne kontekste brzo i efikasno promijeniti. Zato npr. srbijanski liberali i ne mogu dobiti podršku većine biračkog tijela, iako bi oni možda mogli brže voditi Srbiju ka Evropi. Ali, kontekstualno određenje politike vodi ka zaključku da su liberali utopijski dio srbijanske politike budućnosti, a da je Tadićev politički model usklađen sa realnim okvirima. Jednostavno rečeno, sukob na relaciji utopijske vizije i demokratske real politike može biti najdragocjeniji, ne samo za Srbiju nego i za regiju u cjelini. Budući izgled Srbije, kao i regije u cjelini, presudno će ovisiti od tog sukoba. Kažem sukoba, jer bi ukidanje razlika između ta dva politička koncepta značilo i ukidanje pluralističkih vizija budućnosti, a dugoročno bi dokinulo šansu da npr. liberali ili neki drugi politički subjekti prestanu biti demokratskim korektivima sadašnjih, a i budućih srbijanskih vlasti.

No, temeljno pitanje u takvoj situaciji jeste ono koje proističe iz ovdašnjeg jadnog, katastrofalnog političkog stanja obilježenog ideološkim naracijama i političkim stajalištima o nedovršenom i nedovršivom ratu. Pritom se takvim ideološkim nacrtima i politikama pridodaju one koje svaku sem dejtonske organizacije države smatraju nemogućom, pa BiH drže u stanju nedovršive države. U BiH su neprestano na vlasti one ideologije koje su prouzročile rat, raspolagale našim životima u ratu, a direktno su odgovorne i krive za genocid, masovne zločine, urbicid, i sva druga zla koja rat sa sobom nosi. Ne mislim pritom izjednačavati krivicu i odgovornost. To nipošto, ali politička situacija u BiH od rata naovamo posvjedočava životvornost tih ideologija, koje preuzimaju različiti, čak nekad direktno suprotstavljeni politički subjekti koji i opstaju na vlasti baš zahvaljujući upotrebi i jačanju takvih ideoloških naracija. Tako nas ne treba iznenaditi ako jednom od SNSD-a tu etnonacionalističku ideologiju prisvoji neki drugi politički subjekt, na sličan ili isti način kako ju je SNSD oteo od SDS-a, koji se pod Čavićem uspio u izvjesnoj mjeri demokratizirati, da bi ga Bosić vratio unazad. Ili, na bošnjačkoj strani, Silajdžićeva stranka je ukrala rigidnu etnonacionalističku ideologiju Tihićevoj SDA, da bi ih od obje pokušavao danas prigrabiti novi rigidni politički subjekt, Radončićev Savez za bolju budućnost. Na bosanskohrvatskoj političkoj sceni neposredno prije i nakon propasti tzv. aprilskog paketa iz 2006. godine, koji se pokazuje danas kao mjesto bosanskohercegovačke političke žudnje, ratnu ideologiju od HDZ-a bio je na trenutak ukrao HDZ 1990.

RADIKALIZOVANA BOSNA Kad se ima u vidu takva politička situacija, onda se nameće zaključak da se za razliku od susjedstva, najprije Hrvatske, a onda Crne Gore, te potom i Srbije, obilježenog procesima demokratizacije i odricanjem od politika rata za račun gradnje politika mira, BiH radikalizirala, vrativši se na metanarativnoj razini ideologije u stanje mira kao nastavka rata političkim sredstvima.

U takvom kontekstu Tadić, nakon što su politički subjekti iz Hrvatske direktno bosanskohrvatskoj politici dali do znanja da ima oblikovati svoju budućnost isključivo u BiH, a ne u tuđmanovskim ideološkim fantazmama o velikoj Hrvatskoj, svojim zadnjim gestama i implicitno i eksplicitno šalje identičnu poruku bosanskosrpskim političkim subjektima. Je li taj sistem poruka zakasnio - pitanje je za ozbiljnu diskusiju, ali da je dobro došao cjelokupnoj BiH, a pogotovo bosanskosrpskim političkim subjektima, činjenica je već u ovom trenutku od velike važnosti. Zakon o Srbima u dijaspori što ga je Tadić najavio sa jasnom porukom da oni moraju biti lojalni građani država u kojima žive, te najava donošenja rezolucije o Srebrenici, nisu političke geste koje doprinose samo pomirenju u regiji, već otvaraju šansu da se u njoj konačno zasnuju postratgičke politike susjedstva i prijateljstva. Dugoročno gledano, bez obzira na to što je politika disciplina koja nas uvijek može iznenaditi svojim negativnim rezultatima, brzim i neočekivanim obrtima, iznenađujućim paradoksima, može se konstatirati da će u odnosu na BiH Srbija biti ne više samo na geografskom Istoku, već ponajprije na političkom demokratskom Zapadu.

Naredni bitan momenat u takvoj konfiguraciji regionalnih politika budućnosti jest onaj koji se veže za stav da se BiH u ovom momentu, ali ni u doglednoj sutrašnjici, ne može demokratizirati iznutra, zbog ideoloških i političkih subjekata koji su u njoj na vlasti. Ova se zemlja, nažalost, može demokratizirati isključivo izvana, iz najbližeg susjedstva, dakle iz Hrvatske i Srbije, ali jedino u slučaju da te dvije zemlje odluče to učiniti skupa i sa istim intenzitetom. Velikodržavni ratni ideološki projekti više ne stanuju u vladajućim srbijanskim i hrvatskim elitima, ali su i te kako živi u glavama bosanskohercegovačkih etnonacionalista. Od još vitalnih ostataka tih velikodržavnih ideoloških projekcija sržno žive sva tri bosanskohercegovačka etnonacionalizma. Sva tri ta etnonacionalizma, nadalje, ne mogu raskrstiti sa interpretacijom rata kao toposa u kojem su presudno oblikovani, te baš zbog toga ne mogu krenuti u projekt nužne denacifikacije na razini ideoloških i političkih naracija, a da se o onoj zakonski reguliranoj i ne govori.

Promatrana u takvom kontekstu, Tadićeva najava rezolucije o genocidu u Srebrenici, pa i u slučaju da bude praćena dokumentom koji će osuditi sve ratne zločine, što znači i one izvršene nad Srbima, najviše političke koristi donosi BiH. Na međunarodnom planu ona podrazumijeva ispunjavanje obaveza što su ih pred Srbiju postavile međunarodne institucije, a na regionalnom ona je uvod u svojevrsnu političku katarzu i raskid sa viktimizacijskom naracijom u ideologiji i politici koja je presudno obilježila predratno političko stanje, ratni pakao i postratno političko mrcvarenje. Za samu Srbiju ona je od vitalnog interesa jer će nužno izvesti demitologizaciju ideološkog sistema naracija i politike. A to znači da će ideologije i s njima sukladne politike morati pasti iz mitskih naracija u stvarnost, suočiti se s njom te na unutrašnjem, srbijanskom, ali i na regionalnom planu zasnovati novi poredak društvenih vrijednosti. Takva šansa se naprosto ne smije propustiti, bez obzira na sve desničarski rigidne kritike i prigovore koji već danas tuku po Tadiću. Samoj, pak, desnici i u regiji i u BiH izvlači tlo ispod nogu Tadićeva najava donošenja zakona o srpskoj dijaspori i rezolucije o Srebrenici, te podrška teritorijalnoj cjelovitosti i suverenitetu BiH, kao i odbijanje da Srbija učestvuje u Dodikovoj maškaradi oko referenduma. Ostavljena u tom zrakopraznom prostoru, desnica više neće moći računati na rat kao izvor svoje politike mržnje, nego će se morati okrenuti govoru o tipu kapitalizma koji zastupa. 

A čekajući odgovor na pitanje nastaje li to nova Srbija, bosanskohercegovačkom stanovništvu ostaje da do tog trenutka živi u etničkim getima, bez političke katarze i sa perspektivom još gorih oblika siromaštva.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3727-pogled-iz-sarajeva-nastaje-li-nova-srbija-.html