NOVO ČITANJE MEMOARA DEL PONTEOVE: U PRAVU SI ŠTO SE PLAŠIŠ, KARLA!

NOVO ČITANJE MEMOARA DEL PONTEOVE: U PRAVU SI ŠTO SE PLAŠIŠ, KARLA!

ponedeljak, 15 februar 2010 11:16 Aleksandar MEZJAJEV

 

Bivši tužilac odlično zna da je neophodno lansirati lažnu verziju događaja poslednje decenije „međunarodnog pravosuđa"  jer bi u protivnom ona za svoje prestupe možda jednom mogla i da odgovara

Knjiga Karle del Ponte (u daljem tekstu DP) privukla je ogromnu pažnju međunarodne javnosti u jesen 2007. godine, kada se pojavila najpre na italijanskom, a potom na srpskom i engleskom jeziku. Sledeće godine objavljena je i na ruskom.

Knjiga DP uslovno se može označiti kao memoari: autorka je objavila knjigu praktično istovremeno sa svojim odlaskom iz Tribunala. Osim toga, knjiga bi trebalo da bude ocenjena u kontekstu drugih „svežih memoara", koji su takođe objavljeni istovremeno sa odlaskom u penziju najbliže saradnice DP i njenog portparola Florans Hartman. Te knjige su pisane sa istim ciljem i zato se moraju posmatrati u celini. 

U knjizi DP posebnu pažnju privlači proces protiv Slobodana Miloševića, lov na Radovana Karadžića i Ratka Mladića, odgovor Međunarodnog tribunala za ratne zločine na agresiju NATO protiv Jugoslavije, a takođe i uloga različitih država, pa i Rusije, u radu Tribunala.

* * *

U pripremanje optužnice protiv Miloševića za Kosovo glavna tužiteljka potrošila je svega nekoliko nedelja, što je slučaj bez presedana za međunarodno pravosuđe. Kako se tako nešto moglo dogoditi? Del Ponte odgovara na to pitanje, mada ne u svoje, već u ime svoje prethodnice Luiz Arbur. I to nije slučajno, jer je objašnjenje rada Arburove neophodno za dalje opravdavanja same DP. „Arbur je radila brzo. Ona je htela da pokaže kako je Tribunal sposoban da brzo izvršava svoje obaveze. Osim toga, ona je htela da omete bilo kakav dil između SAD i drugih članica NATO sa Miloševićevim režimom. (...) Optužnica Arburove predstavljala je odvažan postupak. Sada je nastalo vreme da nastavim njen posao". (str.152)

Ta objašnjenja, međutim, ne rasvetljavaju ono glavno – na koji je način Arburova mogla da prikupi i proveri sve dokaze? U tim uslovima i za period koji je imala na raspolaganju nije bilo moguće da pripremi zaista objektivnu optužnicu. Po okončanju optužujućeg dela procesa, samo Tužilaštvo je priznalo da o nizu tačaka optužnice nije moglo da predoči nikakve dokaze (ne prosto „ubedljive" dokaze, kako zahteva Statut Tribunala, nego i uopšte – nikakve!). Što se tiče dokaza drugih za druge tačke tužbe, Tužilaštvo je uhvaćeno za ruku prilkom njihovog falsifikovanja.

Proces Miloševiću proveden je toliko neprofesionalno da je to, bezuslovno, iziskivalo objašnjenje, što je osetila i sama DP. Kao glavne argumente, kojima se objašnjava neuspeh procesa, ona navodi: kao prvo, nemogućnost prezentovanja „najvažnijih" dokaza, i, kao drugo, „sabotažu" saradnika u Tribunalu, u prvom redu glavnog tužioca u procesu Džefrija Najsa.

TAJNI MATERIJALI Jedan od glavnih argumenata DP, koji su poslužili kao opravdanje za neuspeh optužujućeg dela procesa, bila je tvrdnja da Tužilaštvu nije omogućeno da koristi arhive Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije, koji, tobože, sadrže potpune i bezuslovne dokaze o krivici Miloševića u ratnim zločinima. Naravno, svaki normalan čovek će sebi postaviti jednostavno pitanje: ako te arhive nisu dostupne, otkuda je onda tužilaštvu Tribunala poznata njihova sadržina? Odgovor na to pitanje DP ne daje. Ali on je u memoarima njenog portparola Hartmanove, u kojima se „obelodanjuje" tajna informacija o tome da je sudsko veće naložilo da se prezentovani materijali drže u tajnosti. Kako fino smišljeno! Dokazi postoje, ali su na molbu Srbije (!!!) na njih stavljene oznake „tajna" i zato niko za njih, osim sudija i saradnika tužilaštva neće saznati. Pa zar su na tim „dokazima" želeli da temelje svoju odluku o krivici Miloševića? 

Jedan od glavnih zaključaka, koji se mogu izvesti iz memoara DP jeste da Tužilaštvo nije imalo dokaze o krivici Miloševića ne samo u trenutku podizanja optužnice protiv njega nego čak ni u vreme samog procesa. Ta je činjenica u najvećoj meri je zaprepašćujuća jer knjiga u značajnom delu (oko četvrtine njenog obima) trebalo bi, prema mišljenju autora, da služi kao dokaz za suprotnu tvrdnju.

„U to vreme (u leto 2000. godine) Tribunal nije imao ni jednog svedoka protiv Miloševića koji bi zasluživao puno poverenje" (str.153). Dakle, DP priznaje da proces Miloševiću nije bio spreman čak ni godinu dana posle podizanja optužnice. Ti dokazi nisu se pojavili ni pola godine kasnije.

„Uveče 10. oktobra 2000. godine dobila sam pismo od državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt. „Molim vas", pisala je ona, „nastavite da se uzdržavate od javnih optužbi protiv Miloševića i od zahteva za njegovim izručenjem Tribunalu". Ja sam ponovo pristala. Na raspolaganju još nisam imala novih materijala na osnovu kojih je bilo moguće podići optužnicu za zločine, izvršene na Kosovu" (str.154-155).

„Najubedljivije dokaze Tribunal je dobio od nepoznatih (?!) svedoka, čija je nepristrastnost bila više nego sumnjiva, a takođe iz snimaka radio i telefonskih razgovora između srpskih vojnika i policije, koje su načinili bosanski vojnici i obaveštajna služba za vreme rata" (str.153).

„Od dana deportacije Miloševića u Hag do početka sudskog procesa prošlo je sedam meseci. Za tako složen proces taj period je krajnje kratak. Mi smo morali naći svedoke, a takođe primorati Beograd da nam dostavi važna dokumenta i dozvoli istražiteljima da rade u Srbiji. Trebalo je pažljivo saslušati svedoke i ubediti ih da svedoče". (str.234-235).

I tako, Karla otvoreno i bez trunke zbunjenosti priznaje: sedam meseci posle hapšenja Miloševića (i više od dva i po meseca opd potpisivanja optužnice) Tužilaštvo nije imalo ni svedoke ni dokumenta za početak suđenja.

Posebno mesto u memoarima DP poklanja se sudbini glavne tačke tužbe protiv Miloševića – za „genocid". Ona je bila uključena u optužnicu u vezi sa Bosnom, ali nikakvih realnih dokaza za to nije bilo, o čemu su otvoreno govorili sami saradnici tužilaštva. Međutim, DP je insistirala: ako ne bude „genocida", ona će podneti ostavku. „Jedino tako Tribunal može da potvrdi svoj značaj. Ako istraga još nije prikupila dovoljno dokaza, onda je to problem istrage jer dokazi za te zločine očito postoje (!) (str.261)

DP priznaje, da su tokom prvih meseci procesa postojali ozbiljni problemi dokazne vrednosti izlaganja svedoka tužilaštva. Međutim, ona to čini da bi čitaoce ubedila u to da se, kada je ona uzela proces u svoje ruke, sve promenilo.

Je li to tako? „Otprilike u to vreme (u aprilu 2002. godine) Tužilaštvo je predložilo da se skrati nacrt optužnice protiv Miloševića u delu zločina izvršenih u Bosni i Hercegovini. Saradnici su se osećali nelagodno. Oni su tragali za dokazima o umešanosti Miloševića u nasilje u Bosni, ali su shvatali da, iako prikupljenog materijala ima dovoljno, oni ne mogu postići da se donese presuda po optužnici za genocid" (str.259).

KO JE KRIV ZA KOLAPS Trebalo bi istaći da, kao prvo, nije reč o nacrtu, kako piše DP, već o optužnici, utvrđenoj u Tribunalu. Drugo, važno je priznanje DP da postojećih „dokaza" za osudu za genocid nije bilo dovoljno i da je to shvatalo i samo Tužilaštvo, koje je sačinjavalo optužnicu. Kako vidimo, memoari DP jednostvno su nakićeni svedočanstvima da Tužilaštvo nije imalo ubedljive dokaze o krivici Miloševića. Ko je, onda, bio kriv za takav tok „procesa veka"? U svojim memoarima DP tvrdi da se ona praktično sama borila ne samo protiv ratnih zločinaca i država bivše Jugoslavije nego čak i protiv svojih sopstvenih saradnika, uključujući svog prvog zamenika u Tribunalu „Moj zamenik G. Blevit i rukovodilac istrage Dž. Relston nisu smatrali da je proces Miloševiću glavni. Nisu pomogle čak ni moje naredbe koje sam dala u jesen 1999. godine. Prema njihovom mišljenju, Tužilaštvo nije raspolagalo ni vremenom ni snagama za prikupljanje dokaza protiv Miloševića jer je njegovo pojavljivanje u Hagu tada bilo malo verovatno" (str.154)

Glavnog tužioca u procesu Miloševiću Džefri Najsa autor knjige opisuje kao petu kolonu: „U jesen 2002. godine Dž. Najs je počeo da tvrdi da nam dokazi za genocid i zločine u Srebrenici i Sarajevu neće omogućiti da dobijemo presudu. Jednom prilikom posle susreta sa mnom, on je bio čak besan. (...) Najs i moj zamenik Blevit su doveli u pitanje moju kompetenciju". 

Kao za poslednju slamku, hvatala se DP za odluku sudskog veća po zahtevu o oslobađanju optuženog. Uostalom, ona to čini s razlogom jer odluka suda od 16. juna 2004. godine od posebnog je značaja u vezi s time, što je to faktički postala jedina važna odluka Tribunala u procesu Miloševiću u kojoj je sud predmet razmatrao u celini. Upravo tu odluku, uzgred rečeno, koriste apologeti Tribunala i sama DP kako bi dokazali da je odluka o krivici Miloševića ipak donesena. Tako DP piše: „Sudije su presudile da je sudsko veće dobilo dovoljno dokaza kako bi u odsustvu osnovane sumnje tvrdilo, da je Milošević kriv za izvršenje svih zločina za koje ga tereti Tužilaštvo, pored ostalog i za genocid. (...) Ne bez osvetničkog osećanja, sećala sam se kako su me Najs, Blevit i drugi saradnici Tužilaštva u jesen 2002. godine ubeđivali da opozovem optužbu za genocid..." (str.364-365)

Dajući ocenu procesa u celini, DP pokušava da patvori značaj svojih dokumenata, da sroza odbranu Slobodana Miloševića i sebe predstavi kao pobednika. Ovo poslednje joj očigledno nije pošlo za rukom. Laž DP o procesu protiv Miloševića toliko je očigledna i tako lako se otkriva da ostaje samo da se čudimo umnoj ograničenosti glavnog međunarodnog tužioca s početka 21. veka. Uostalom, u knjizi memoara DP ne figurira samo laž...

Kao prvo, veoma je interesantna informacija koja se odnosi na Misiju UN na Kosovu (UNMIK) i poziciju koju su zauzeli NATO i njegovi glavni članovi. I NATO, i UNMIK su stali na stranu kosovskih bandita toliko otvoreno da je to izazivalo nelagodu čak i samog Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Međutim, banditi iz Tribunala deluju diplomatičnije i grubo drvodeljski rad NATO-UNMIK u korist Albanaca samo im je pridodavao muku. Karla del Ponte je veoma uspešno eskivirala tu okolnost prikazujući sebe kao borca ne samo protiv zločinaca nego i protiv „silnika ovoga sveta". Efekat „dva u jednom": kao prvo, „dokazana" je nezavisnost Tribunala, a drugo, sama DP je prikazana kao nezavisni i hrabri borac za pravdu. Tako DP kritikuje efikasnost UNMIK govoreći da je tri četvrtine otetih Srba nestalo bez vesti već nakon ulaska na Kosovo mirovnih snaga NATO i misije UN. Ona takođe citira dvojicu komandanata mirovnih snaga NATO na Kosovu odjednom - generale Minija i Valentina - koji duboko sumnjaju da njihovi mirotvorci mogu da veruju saradnicima misije UN: „Kako bi njihovoj pomoći trebalo pribegavati tek u krajnjoj nuždi", izjavio je general Mini, a potom ovlaš pomenuo i tesne veze između nekih saradnika misije UN i bivših lidera OVK. Mini je reklao da čim se izvrše prva hapšenja, „odmah vidimo kako mnogi lokalni lideri odlaze na odmor u pratnji američkog eskorta" (str.466-467)

KOLIKO JE RAMUŠ VAŽAN Del Ponte tvrdi, da misija UN ne samo što je bila slaba nego je i u potpunosti zavisila od milosti Albanaca, koji su u vreme nereda 2004. godine savršeno preplašili njene saradnike (str.483-485). Pri tom se DP pravi da ne shvata „zašto se međunarodna administracija na Kosovu, u kojoj glavnu ulogu igraju SAD i Velika Britanija, sa takvim simpatijama odnose prema Haradinaju. „U decembru 2005. godine imala sam (...) susret u Vašingtonu. Upitala sam koliko je Haradinaj važan za SAD i objasnila da se misija UN svom snagom upire da ubedi sudije Tribunala da je taj čovek jedini garant stabilnosti u pokrajini. Rekli su mi da SAD nema nikakve veze sa Haradinajem. (str.489)

Istinitim se čine priče DP i o kompetentnosti njenih saradnika. Na primer, DP saopštava da je tek mali broj istražitelja imao obrazovanje veće od srednjeg i da je malo ko umeo da piše na engleskom ili francuskom jeziku. Sem toga, istražitelji nisu imali nikakve predstave o suštini ratnog konflikta u Jugoslaviji, što se na najpogubniji način odražavalo na istragu. „Postepeno su do mene počele stizati glasine o tome", piše DP, „koliko su nevešto neki istražitelji saslušavali važne svedoke..." (str.214-215). Za nas ti iskazi Karle del Ponte imaju veliku vrednost.

A kako stoje stvari sa kompetentnošću same Karle? Na pitanje časopisa „Špigl" (Nemačka) „Koji bi bili vaši završni argumenti u procesu Miloševiću?", koje je postavljeno za vreme intervjua povodom izlaska iz štampe memoara, Del Ponte je odgovorila: „Bila sam besna zbog njegove smrti. To je značilo da je četiri godine mukotrpnog rada utrošeno naprasno i da ne mogu biti okončane pravnom presudom. Milošević je bio kriv za sve. Njegova politika bila je otvoreno agresivna, uz korišćenje zločinačkih metoda. To nije imalo ničeg zajedničkog sa odbranom Srba. Mladić i Karadžić su odlazili u Beograd po dva-tri puta nedeljno na sastanke sa Miloševićem. To govori samo za sebe." 

Razume se, ako bi to bili zaključni argumenti, onda ni jedan sud nikog ne bi mogao proglasiti krivim. Te reči DP precizno opisuju nivo dokaza, koji su krunisali četiri godine „mukotrpnog rada" tužilaštva Tribunala.

* * *

Dakle, koji je pravi cilj tih memoara?

Kao prvo, to je pokušaj DP da se opravda za one neuspehe, pa čak i zločine, koje je činilo tužilaštvo Tribunala. Na primer, DP očito pokušava da se opravda za sprovođenje diskriminatorske politike u pokretanju optužnica. Pored ostalog, DP je pokušala da opravda i nepodizanje optužnice protiv Franje Tuđmana. Ispostavlja se da su nekvalifikovani istražitelji (koje je napabirčio njen prvi zamenik Blevit) tako nevešto saslušali bivšeg rukovodioca tajne policije Hrvatske Josipa Manolića da se on uvredio. Da ubede Manolića da da izjavu, uspeli su jedino profesionalci DP, i to tek 2005. godine. „Sve ostalo vreme izgubljeno je uzalud", skrušeno će Karla, „a Manolić je bio tek jedan od ogromnog broja važnih svedoka sa kojima se prošlo na isti način» (str. 216-217). Godina 2005. nije slučajno navedena jer je do tog vremena Tuđman već odavno bio na onom svetu. 

Tako je sve svalila na loše istražitelje. DP takođe tvrdi da joj je zasmetao (...) i sam Tuđman. Preduhitrio je veoma iskusnu tužiteljku. I kako je samo oštroumno to učinio. Svoje putovanje u novembru 1999. godine u Zagreb „iskoristila sam (...) da bih od hrvatskih vlasti zatražila da sarađuju sa Tribunalom u istrazi zločina, koji su izvršeni u vreme operacije „Oluja" i vojne kampanje, koju je Tuđman vodio od 1992. do 1994. godine na teritoriji Bosne". Međutim, „umesto toga da se istraže zločini i krivci privedu sudu, kako su nam obećali, lukavi Tuđman je sabotirao rad Tribunala" (str.402). Da, vešto napisano! Čak ne znaš ko je u toj situaciji bio lukaviji. Tuđman ili sama DP.

Za DP nije ništa manje važno ni da se opravda za nepodizanje optužnice protiv Albanaca koji su organizovali trgovinu organima kosovskih Srba. Sve što ona govori o tome zvuči krajnje neuverljivo. „Neke od žrtava tih zločina su, prema pretpostavci, bile otete po okončanju bombardovanja NATO. U to vreme na Kosovu se nalazilo mnoštvo stranih mirotvoraca, čitavi legioni zaštitnika prava i saradnika humanitarnih organizacija. I stoga nije bilo jasno da li zločini, izvršeni u datom periodu, potpadaju pod mandat tribunala" (str. 456-457). Eto takvo je to njeno „objašnjenje".

I, naravno, za DP je bilo važno da protumači neuspeh glavnog dela njenog života – procesa Miloševiću. Ona pribegava nekolikim metodama. Prva: za sve je kriv Milošević. Glavna teza knjige mogla bi se formulisati rečima same DP: „Naravno, za sve je bio kriv Milošević" (str. 325). Drugo: za sve ostalo krive su sudije: „Da su sudije od samog početka ispoljile nepopustljivost i zatražile postavljanje advokata, Milošević bi morao da se povinuje i ne bi imao mogućnost da politizira taj sudski proces (str. 235). Posebno treba naglasiti želju DP da „istakne" kako nema veze sa ubistvom Miloševića. Na primer, opisujući početak dana 11. marta 2006. godine, DP piše da nalazila na odmoru, da su Miloševića našli zatvorski čuvari mrtvog oko 10 časova ujutro. „Sat kasnije zazvonio mi je telefon. Pristalice Miloševića već su uspele da razglase po celom svetu njegovu smrt" (str.541). DP želi da naglasi, kako ništa niti je videla niti čula, pošto je, eto, bila na odmoru. Kao, nije ga ona udavila. Štaviše, njoj javljaju za smrt Miloševića maltene poslednjoj – sat kasnije. I mi bi trebalo da u to poverujemo? A da bismo poverovali, ona dodaje da su do tog perioda to već uspeli saopštiti tajanstveni „pristalice Miloševića". A gde su se oni to skrivali? Sudeći po karakteru tajne informacije, to su mogli biti jedino zatvorski čuvari i rukovodstvo Tribunala. Nisu valjda sudije Bonomi ili Robinson bili tajni obaveštajci Miloševića, koji su rastrubili vest o smrti zatočenika pre nego što je to saznala glavna tužiteljka?

Glavni zaključak iz knjige memoara DP jeste da se ona pravda i da pritom laže. A čim laže, znači da se plaši. Bivši tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju odlično zna da je neophodno lansirati lažnu verziju događaja poslednje decenije „međunarodnog pravosuđa" jer bi u protivnom ona za svoje prestupe možda jednom mogla i da odgovara. U pravu si što se plašiš, Karla...


Izvor Fond strateške kulture, Moskva

Prevod: R. Dosković

_________________________

(1) Дел Понте Карла. Лов: ја и ратни злочинци. М.. «Ексмо», 2008.

(1) Анализа књиге Ф.Хартман дата је у чланку: Мезјајев А.Б. Туђ међу својима: злочиначка књига. Данас је Ф.Хартман осуђена од стране Хашког трибунала за откривање тајних података у својој књизи, што је оквалификовано као «увреда суда». Она је уложила жалбу и изјавила, да ће се борити до краја, све до Европског суда за човекова права.

(3) У трећем месецу процеса

(4) www.spiegel.de 18.10.2007

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2781

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3909-novo-itanje-memoara-del-ponteove-u-pravu-si-to-se-plai-karla-.html

RĐAVE PORUKE ARTEMIJEVE ELIMINACIJE

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: RĐAVE PORUKE ARTEMIJEVE ELIMINACIJE

ponedeljak, 15 februar 2010 11:03

 

Ako svima - od Crkve do Borisovog Predsedništva - nije bilo jasno, kad su videli Artemijeve i Atanasijeve monahe kako se u nedelju tuku pred Gračanicom, da tog dana nisu uspavali Artemija, nego su probudili demone, onda nema nade da će shvatiti bilo šta.


Vladici Artemiju zapala je retka uloga da bude izdajnik u dva suprotstavljena režima. U Miloševićevom i ovom. Za prve, nije bio dovoljno patriota; nije držao ni pet para do otadžbinskog vodvilja kojim je iz Slobinog trbuha u prištinskom hotelu Grand Arkan Ražnatović branio svoje skrivene akcije u tadašnjoj vlasti; a i previše se muvao po Americi i družio sa opozicijom. Za ove druge, Artemije je sve to, samo još gore: otrovni rodoljubac koji neće da mu stranci renoviraju crkve, a sam ih ne opravlja; najbolji drug svih srpskih ekstremista na Kosovu i šire; mantijaški mračnjak uveren da mu je Bog dao Kosovo na upravljanje onda kad ga je oduzeo Srbima; tip čija se zadrtost, kako već ovdašnje evropejske poštenjačine vole da gledaju rodoljupce, meri srebroljubljem. 

Istina, u saopštenjima kojima je javnost o Artemiju zasuta ovih dana provejava i zrno licemernog obzira, čiji jezik nalaže kako su episkopa raško-prizrenskog obmanuli njegovi ljudi. Tako je on sam dobio ulogu neke vrste lopova iz nehata, čoveka koji nije potkradao zajednicu, nego je, naivan kakav jeste, omogućio drugima da je potkradaju u njegovo  ime. To bi imalo da znači kako će biti dovoljno samo da otvori oči i odmah će biti vraćen među ljude. I ako je stvarno kriv, za ovoliko cinično objašnjenje svoje krivice, nije kriv.

Vlast se, naravno, menjala. Da se ne lažemo, menjao se i Artemije, možda još i više. Ali, svejedno, ta njegova uloga dvostrukog izdajnika u dva režima koji nisu našli lepu reč jedan za drugi čak ni kada su se izmešali, o vladici govori samo jednu stvar: ili je format ili je idiot. E sad, da li vam liči na idiota čovek koji je najzaslužniji za obnovu monaštva u celoj Srpskoj crkvi, utoliko pre što ta dva režima u kojima je slovio za izdajnika ne liče ni po čemu osim po jednom. Ni jedan ne valja. 

Iskreno, nemam pojma da li je bolje liturgiju držati na stari način, za šta je Artemije, ili na novi, za šta su njegovi protivnici u Crkvi. Jednako, nemam pojma da li je vladika uz pomoć građevinske operative „Radeta Neimara" uvlačio svoje ruke u med toliko duboko da je naljutio i Boga i arhijereje. Ali znam nešto drugo: kad god u Crkvi neki vladika ima primedbe na način kako neki drugi vladika služi liturgiju, uvek imam razloga da se pitam gde su se to njih dvojica sudarili jer o današnjoj Crkvi bar toliko znam da znam da na liturgiji nisu; kad god se Bog i arhijereji naljute na nekoga zbog srebroljublja, znam da onaj gore to ne obračunava na ovom svetu – uostalom, jeste li ikad pročitali vest pod naslovom „Srpskog episkopa udario grom" – a i arhijereji su, poznato je, vrlo komotnih shvatanja po tom pitanju.

Elem, mogu u svom neznanju da dozvolim i da je Artemije kriv po ove dve tačke optužnice, ali znam kako ih je u Crkvi previše koji su jednako ili više krivi i po jednoj i po drugoj, pa se slomilo na njemu. Dobro, uvek se na nekome slomi prvom, ali šta ih je opredelio da se lomi na Artemiju. Ne verujem da su ubacili ceduljice sa imenima svih vinih arhijereja u šešir, pa su prepustili Svetom Duhu da izvuče njega. To će reči da mi ovo mnogo više liči na ekskluzivno ljudsku stvar.

A kada govorim o ljudskim stvarima, tu smo i na pragu pravih motiva. Elem, nije li vladika zabrljao nešto politički? Nego šta je. Dakle, Artemije, koga smo se u 90-im sećali kao čoveka dijaloga mnogo više nego većine onih koji su mu poslednjih nedelja radili i uradili o glavi, negde je prepukao. Čovek koji je imao snage da se nekad sreće sa Medlin Olbrajt da bi mu pretila bombardovanjem, pa i da se pomoli za nju, danas sa tog istog Zapada neće da uzme ni aspirin, ni darove poput opravki na porušenim manastirima, niti će da pređe prag svoje Prizrenske episkopije, koju su mu opravili stranci. 

On zadeva kavgu, i to vrlo poganim rečima, sa svima koji pristaju na to i optužuje ih za jeres i izdaju; uvezuje se sa najzadrtijim od najzadrtijih od Kosova do Beograda; postaje ikona onog sveta koji u svojoj patriotskoj priči barata sa taman onoliko principa koliko nema rešenja. Možda se i složimo kako to jeste neka vrsta političkog zastranjivanja, kako je vladika od jednog čoveka širokih pogleda i blagih reči pod mukama i iskušenjima postao neka vrsta kočićevskog mračajskog prote. Ali zar sve to nije ljudski sasvim razumljivo, čak i ako politički nije. I nije li to svođenje Crkve na političku dimenziju naspram ljudske neka vrsta redukcije i sužavanja njene priče u svetu u kome su sve druge priče već odavno postale uske kao Prokrustove postelje.

Rečju, nisam siguran da bih podelio sve svoje političke stavove sa vladikom Artemijem, možda se ne bih danas složio ni o čemu sa ovim čovekom koji koji je posle NATO bombardovanja prvi ostao na Kosovu, kada je cela jedna država pobegla s njega. Možda je sasvim u redu da se Crkva po izboru novog patrijarha reorganizuje i da zauzima jedan fleksibilniji kurs i prema politici i prema sopstvenoj ulozi u zajednici. Možda je još više u redu da u jednom takvom poretku nema mesta za ovog čoveka kome je pošlo za rukom da toliko puta bude izdajnik, po čemu držim da nije idiot, već karakter.

Ali hajde da vidimo kakvu nam je to Crkva poslala poruku njegovim ovako grubim odstranjivanjem da je došla u situaciju da je, valjda prvi put u svom životu, pohvali i notorni crkveni analitičar Druge Srbije Mirko Đorđević, uzgred diktirajući Crkvi u svom tekstu spisak ostalih arhijereja kojih se ima rešiti. Artemije, to valjda svi znaju, nije bio ni po volji srpske vlasti, koju je često umeo oštro da optuži za idaju. Još manje je bio po volji stranaca, koji su davno prestali da u njemu gledaju glas razuma kosovskih Srba. Jednako, nije tajna da je Crkva, kao jedini srpski institucionalni autoritet na Kosovu, veoma važno polje za čije se poverenje bori onaj deo Zapada koji intenzivno radi na osamostaljenju Kosova. Naravno, samim tim Crkva je jači srpski politički faktor na Kosovu nego svi izabrani i imenovani funkcioneri. To će reći da političari, kad god hoće, mogu da odustanu od Kosova, ali od Kosova će se odustati kad odustane Crkva.

Baš zbog svoje nezamenjive političke uloge Crkva tamo mora da razgovara i sa onima koji žele da Kosovo otcepe, i tu nema nikakve dileme. Zato je svako njeno deljenje tamo mnogo rđavo i kao simbolički čin, ali i kao funkcionalna stvar, u kojoj verujem kako je dobro da takva u svojim redovima ima i mekanog Teodosija i tvrdog Artemija. Da je odstranila prvog, poslala bi rđavu poruku kako je nikakav dijalog ne zanima. Kad je odstranila drugog, poslala je poruku strancima da mogu da skinu ceo jedan sloj svoje opreznosti i taktičnosti. A u to će se prvi uveriti baš Teodosije, utoliko pre i utoliko teže koliko se danas više oseća kao pobednik.

Rečju, sa Artemijem je moglo svašta da se uradi, mogli su i da ga ubiju, i sve bi to bilo bolje od ovog poniženja koje su mu priredili ne ponašajući se kao Crkva, već kao neki centralni komitet, koji je izdao saopštenje kako ga smenjuje jer je bio lopov iz nehata. I ako svima od Crkve do Borisovog Predsedništva nije bilo jasno, kad su videli Artemijeve i Atanasijeve monahe kako se u nedelju tuku pred Gračanicom, da tog dana nisu uspavali Artemija, nego su probudili demone, onda nema nade da će shvatiti bilo šta. Jer tog dana Crkva je udarena u ono mesto na kome Srbima najviše znači – udarena je kao zajedica, koja nas okuplja. Tog dana je, plašim se, počela da nas deli, udarena na onom mestu gde najviše boli – o Kosovu je reč. I ta podela i deoba biće na iskušenju sopstvenog produbljivanja onako kako se neprilike na Kosovu budu intenzivirale, a ne verujem da iko već ove godine očekuje nešto drugo.

Zato se vredi moliti da Artemijeva eliminacija ne bude uvod u još dublje podele, i ta molitva trebalo bi da bude utoliko jača koliko je na zemlji više urađeno da do deobe dođe, a urađeno je prošlog vikenda mnogo. Vredi se moliti i za to da odstranjeni gubitnik Artemije sada ne postane ikona svih Srba na Kosovu koji se osećaju kao odstranjeni gubitnici, a takvih nije malo. Vredi se moliti i da, posle njegove eliminacije, još mnogo episkopa ne pomisle da je red na njih, pa da požele da to spreče. Vredi se, na kraju, moliti i za to da oni koji su to uradili budu toliko čisti da im to bude jedini greh na zemlji. Jer kada nekoga eliminiše partija, tada nam nije teško da pomislimo kako će jedan gad ubiti drugog gada i da mirno nastavimo da živimo s tim. Ali kada to uradi Crkva, tada su oči uperene u sudbinu eliminisanog i u čistotu eliminatora. A rekao bih da je tu sporno i jedna i druga.

 

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/3906--eljko-cvijanovi-rave-poruke-artemijeve-eliminacije-.html

SPASITE NASE DUSE U GRACANICI

 

ZAKLJUCANE SU SVE KAPIJE U GRACANICI! DRZE NAS ZATVORENE, A MONASTVU KOJE HOCE DA UDJE I PODRZI ARTEMIJA, ZABRANJEN  ULAZ I PRETE SILOM ! NAS HOCE DA NASILNO IZBACE UZ BLAGOSLOV TEODOSIJA  I UZ SILI SVEDSKE OKUPATORSKE VOJSKE!   POTPIS   MONASTVO I VERNICI IZ OKUPIRANE GRACANICE   GORAN ZIVKOVIC

 

Aмбасадор Русије у Београду Александap Конузин: О НАТО-у, уцени и савести

Ви се налазите:: www.ruvr.ru / Данас на Балкану / Коментар Ксеније Тошић

О НАТО-у, уцени и савести

Последњих дана јавност Србије разматра питање ступања земље у НАТО и могућу реакцију на то давног савезника Москве. Одакле је одјеном испливала ова тема? Замоли смо за одговор једног од главних њузмејкера на дату тему, амбасадора Русије у Београду Александра Конузина…

Обратио сам пажњу да је последњих недеља у Србији започела широка дискусија поводом њеног чланства у НАТО-у. Да кажем отворено, није ми баш јасно зашто је управо сада започела ова дискусија. Стиче се утисак да неко намерно намеће јавност ову тему, како би је одвукао, вероватно, од насушнијих проблема са којима се Срби суочавају у животу.
Наша запажања подударају се за закључцима амбасадора. Ради се о томе што чак при површној анализи штампе пада у очи потпуно одсуство информационих повода за покретање теме могућег придруживања Србије Алијанси. Ако се говори отворено, њу једноставно нико тамо не зове. Ипак, треба се оградити – не зове отворено. Ипак, колеге из листа Блиц, познатог по својим евроатлантским погледима, нису били лењи па су телефонирали амбасадору Русије при НАТО-у Дмитрију Рогозину да утврде како се Русија односи према оваквом догађају. Рогозин је са себи стојственом директношћу одговорио да ако Србија буде упорно тражила чланство у НАТО-у, мораће да одустане од Косова, после чега Русија може да ревидира свој став, као, уосталом и Шпанија, додао је стални представник у НАТО-у.
Не одлазећи далеко од управног говора господина Рогозина, колеге су истог тренутка назвале његову изјаву уценом, мада је, наводно, Србија за подршку у косовском питању дала Русији своју компанију НИС. Са дуговима, истина, али то већ није тема чланка. А тема је следећа – како да се што пре избавимо од руског покровитељства и да се придружимо НАТО-у.
На питање како, најбоље је одговорио наш данашњи саговорник, господин Конузин.

Свака држава која ступа у НАТО треба да преузме на себе правне обавезе у оквиру тог савеза, и свака држава члан НАТО-а подчињава се заједничком ставу ове алијансе. Природно, Русија не може да ингорише такво стање ствари, тим пре што прилаз Алијансе питањима евроатлантске безбедности изазива забринутост Русије. У оквиру таквог прилаза према границама Русије се померају војне инфрастурктуре. То представља претњу по нашу безбедност, узимамо то у обзир у односима са државама које су чланице НАТО-а.
Господин амбасадор се изјаснио и на рачун уцене, пошто су ту тему прихватиле неке невладине организације, које користе сваки погодан повод за саморекламу. И тако…

Никакву уцену Русија у погледу Србије не врши. Слажем се да односи Србије и НАТО-а треба да се решавају у интересима српског народа и државе. Колико знам, већина Срба залаже се против ступања у ову војну организацију, уз то буквално ових дана министар иностраних послова Србије Вук Јеремић потврдио је у Минхену да Београд не намерава да се придружи војним савезима. Тако испада да ни народ, ни влада не разматрају данас питање придруживања НАТО-у. Испада, понављам, да данас неко вештачки покушава да наметне ово питање, а затим и да оптужи друге за непријатељски однос према Србији.
И, наравно, о односу Русије према могућем придруживању Србије НАТО-у…

Са своје стране желим да кажем да сви одлично знају, и у Србији одлично знају, да је РФ против проширења НАТО-а, пошто то не доприноси јачању безбедности у Европи, крши принцип јединственог безбедног евроатлантског простора и ствара претњу по безбедност Русије. То је наш став, и ми рачунамо да су га пријатељи Русије уважвали и уважавају. Ако они донесу другу одлуку, ми ћемо са своје стране такође то узимати у обзир, градећи своју сопствену политику. И ми ћемо предузимати мере за осигурање безбедности грађана Русије.
Није тешко претпоставити да ће се у Србији наћи људи који ће речи амбасадора назвати не уценом, већ директном претњом. Али претња за иницијаторе читаве ове игре око НАТО-а не потиче из Русије, њој у великој мери није тако важно да ли је Србија, која се налази прилично далеко од њених граница, ступила у НАТО. Много већу претњу њиховом безбрижном боравку на власти представља народ. Сопствени народ, који још није заборавио ужасе бомбардовања 99. године, за разлику од тих који су тада успели под разним изговорима негде да преседе. На то ће их подсетити народ. А када их подсети, чак и невладине организације ће заборавити на Кремљ – реакција Русије може да се покаже најневинијом у предстојећем ланцу догађаја.

http://serbian.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=19343&cid=108&p=09.02.2010&pn=1

SUBJEKAT: OTAC ŽARKO GAVRILOVIĆ

Autorska emisija o srbiji,u i oko srbije. autor i voditelj : Slobodan Živković

 

Evo linka još jedne emisije gde je gost bio otac Žarko Gavrilović.

 

http://www.vimeo.com/8944803

Косара Гавриловић: КОСОВО И МЕТОХИЈА У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ

 

Извор: www.srpskilist.net

 

Косара Гавриловић
КОСОВО И МЕТОХИЈА У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ
(предавање)

 

Пре него што почнем да говорим о Косову и Метохији у данашњој Србији желим да се захвалим оцу Виктору што ми је допустио да са вама поделим моје утиске о Косову и Метохији а свима вама што сте остали после литургије само да бисте чули оно што имам да кажем.

Замолила бих вас да овом приликом имате на уму следеће:

1. Не налазим се пред вама као било чији представник. Говорим само у своје име. Говорим као неко ко је провео годину и по дана у манастиру Грачаница на Косову, посвећеном Покрову Пресвете Богородице. Чињеница да тамо живим и радим као преводилац Његовог Преосвештенства Владике Артемија, епископа Рашко-призренске и косовско-метохијске епархије, не значи да вам се обраћам у његово име. Говорим без његовог допуштења и знања, јер, по мом одласку из манастира на овај пут, ни он ни ја нисмо знали да ће до ове прилике доћи. По мом доласку овамо, међутим, једва да је било дана а да ме неко није упитао: ''Како је на Косову?'' И сваки пут када би ме то питали, одговарала сам истим речима: ''Стање на Косову и Метохији је лоше и биће горе''. И сваки пут када бих изговорила те речи, бивало ми је све јасније колико је тамошње стање доиста страшно. Зато сам одлучила да вам о томе говорим и да Владичин благослов затражим накнадно, надајући се да ће ми опростити овај грех самовоље.

2. Ако говорим о нечему као о чињеници, то значи да сам се у то лично уверила или то непосредно чула од врло поузданих особа. Но морамо имати на уму да живимо у несавршеном свету у коме чак и најпоузданије особе могу да погреше.

3. Уколико изоставим нешто што вас занима, можете после мог излагања поставити питање или сами рећи оно што сматрате важним.

4. И, као последње, морам вас упозорити да ће оно што имам да кажем бити веома непријатно. Непријатно за Русе, још непријатније за Американце, а најнепријатније за овдашње Србе. Али вас преклињем да ме саслушате до краја. Саслушајте ме зарад сопственог добра, јер се ово једнако тиче вас колико и нас. Не тражим помоћ. Нама нико не може помоћи. Сада нас само Бог може спасити.

Пошто сте чули ово упозорење вероватно ћете закључити да су, по моме, Срби главни кривци за катастрофалну ситуацију у којој се Србија данас налази. И бићете у праву: ми смо главни узрок наше муке. То, међутим, не значи да нас Албанци не убијају. Убијају нас сваког дана, и сваког дана чине живот још неиздржљивијим. Са сваким новим јутром на Косову и Метохији има мање Срба. Ми полако нестајемо са Косова и Метохије. Али то није ништа ново. То вам је већ добро познато.

То такође не значи и да су Запад у целини, и Америка посебно, лишени кривице за ову катастрофу. У случају Србије они су одиграли врло прљаву улогу. Понашање Америке према Србији било је неморално, нечасно и у супротности са њеним сопственим и међународним законима, и њеним интересима. Али о томе данас не желим да говорим јер Албанци, Западна Европа и Америка ни приближно нису оно што данас у нашим животима има највећи значај. Изрека која каже ''Суочили смо се са непријатељем и он је ми сами'' у потпуности се може применити на нас.

Данас желим да говорим о новој опасности која прети вама колико и нама, желећи да кажем да ћете се, уколико то не схватите данас, или сутра, или за месец-два – у сваком случају врло скоро – пробудити једног јутра и открити да је ова страшна несрећа и ваша, не само наша.

А сада да се окренемо Косову и Метохији у данашњој Србији и Србији уопште – не зато што су Косово и Метохија неотуђиви део Србије – не зато што су ''срце и колевка Србије'', не зато што су света српска земља. Они то, наравно, јесу, али то није оно најважније. Најважније је да све што се данас догађа у Србији није само повезано са Косовом и Метохијом већ се тиме и одређује. Све што се збива на Косову и Метохији директно зависи од владе земље у којој се те области налазе, а то је Србија. А оно што се данас збива са Православљем у Србији нераскидиво је повезано са Православљем широм света.

Шта могу да вам кажем данас о Србији уопште и о ситуацији на Косову и Метохији посебно? Да ли је могуће говорити о данашњици а не рећи бар неколико речи о јучерашњици или давнијим временима? Ви већ знате да је прича о Србији прича о непрекидним, или непрекидно понављаним, поделама. То је прича о распрама и судбоносним унутрашњим сукобима. Узгред, пре седамдесетак година, када сам била у нижим разредима гимназије и тек почињала да учим српску историју, уз сваку лекцију непрестано се понављала једна реч. Нико од нас ђака није тада знао шта она значи, али је звучала мрачно и опако, како је и требало, јер је објашњавала неуспехе и поразе наше ране историје. И мада ми деца нисмо разумели значење израза међусобица, већ тада смо почели схватати да су унутрашњи сукоби проклетство Србије. Али сагледавање узрока нечијих невоља је једно, а њихово искорењивање нешто сасвим друго. Расколи су били и увек ће бити проклетство Србије.

Стога не изненађује да је чак и данас Србија подељена земља. Када помислим на Србију, видим њен симбол – велики крст који дели простор на четири једнака, незаокружена дела, са словом ''С'' уписаном у сваком од њих. Она представљају апсурдни али сасвим тачан српски мото – Само слога Србина спасава, али уместо тих слова ја видим четири сегмента српског друштва раздељена крстом.

 

Вертикално, друштво је подељено у 1. државу коју води секуларна влада, 2. цркву која има своју владу, то јест Свети архијерејски сабор и Свети синод. Ова два сегмента јасно су одвојена један од другог. Хоризонтално, друштво је подељено у оне који владају и оне којима се влада. У трећем пољу налазе се неверујући који се подвргавају само секуларној власти. Четврто поље представља вернике, то јест свештенство, монаштво и паству. Но овај последњи сегмент мора се подврћи не само црквеној влади већ и секуларној власти. Тако је одувек било. Данас, међутим, сваки од ова четири сегмента подељен је на још два дела, а они ни у ком случају нису једнаки. Један део, предвођен не само секуларном влашћу већ и црквеном, много је већи, гласнији и моћнији од другог, који ми се чини тако мали да је готово невидљив. Већина је жучно решена да ''иде у Европу'', док ми, у другом делу, питамо: ''Како? Па зар ми нисмо у Европи?'' Кад бисмо упитали људе на улици због чега су тако жељни да се придруже Европи, шта очекују да тамо нађу, стекли бисмо утисак да је њихова једина жеља да добију визу и могу да путују. Виза је за Србе постала ново златно теле. Ако бисте их потом упитали шта желе да учине у тој новој обећаној земљи у коју ће та толико жуђена виза да их одведе а која се зове Европска унија, не бисте добили јасан одговор. Не због тога што се људи плаше да кажу шта им заиста лежи на срцу. Не, људи у Србији се више ничега не плаше – и то је застрашујуће. Тај феномен заслужује да се о њему каже више јер је одсуство страха заправо један од највећих и најстрашнијих проблема с којима се Србија данас суочава. Не бисте добили јасан одговор јер га нема. Људи не знају зашто би путовали. Свеједно им је куда иду, свеједно им је шта ће чинити када тамо буду приспели. Мени се чини да они желе да путују да више не би били сами, да се не би осећали усамљеним, одбаченим и напуштеним од свих. Србима је мука од усамљености. Али оно што је трагично је што они изгледа не схватају је да ће, када буду постали део Европске уније, и даље бити усамљени и одбачени као данас јер је Европска унија клуб за одабране, клуб тако ексклузиван да чак ни чланство у њему не гарантује прихватање за равноправног члана. Пољска, Бугарска и Румунија, па чак и Грчка, већ то добро знају. Али Срби су изгледа глуви за њихове огорчене притужбе против ''обећане земље''. Српски народ посматра с апсолутном равнодушношћу море доказа да се према Бугарима и Румунима Европа понаша као зла маћеха из бајки а не мајка какву су очекивали. Али, ни народи, као ни обични људи, не уче се на туђим грешкама.

А шта је са српском владом? Српска влада вероватно зна зашто тако силно жели да се придружи Европској унији. Она врло артикулисано објашњава зашто Европску унију морамо сматрати Обећаном Земљом и не разуме зашто онај други део, онај мали, безначајан, једва приметни део Србије који је против тога, не верује својој влади. Ми јој не верујемо из много разлога, од којих је први да добро знамо да нас Европска унија никада неће прихватити. Можемо испунити све услове које нам ЕУ поставља, али она ће стално измишљати неки нови, дотле непоменут, и захтевати да испунимо и њега. Ми то знамо, и влада то зна, али владу није брига. Она се не плаши никаквих нових услова које Европској унији могу пасти напамет. Она очито има своје интересе. Који су ти интереси? Ја то не знам, али сам у великом искушењу да кажем да је наша влада поткупљена.

Сви они који су у проевропском блоку, сви ''западњаци'' – у влади и изван ње – мисле да су Косово и Метохија највећа препрека на њиховом путу до Европе. Они су чврсто уверени да бисмо, само када би они нестали са лица земље, истог часа били примљени у Европску унију, и да би заједно са Косовом и Метохијом нестале и све наше недаће – економске, политичке, друштвене, духовне и црквене. Можда ћете рећи: ''Па не ваљда и црквене? Какве везе оне имају са Косовом и Метохијом?'' Али уверавам вас да проевропска јавност у Србији сматра да би озбиљни проблеми који данас море нашу Цркву били сместа уклоњени нестанком Косова и Метохије.

Чули сте како помињем поделе у Србији и унутрашње сукобе као проклетство Србије од самог почетка њене историје. Али за разлику од наше данашњице, у српској прошлости постојало је нешто недељиво, нешто што никада није изазивало поделе. То је била Црква. Да, знам. У Цркви је увек било раскола, а у народу јереси. Али Црква је после четрнаестог века, после турске најезде, после уништења Српског царства, опстала. Опстала је лишена спољног сјаја, богатих одора и величанствених, златом украшених икона, лишена анђеоског звука својих хорова, али лишена и раскола. Црква је преживела. Сиромашна, прогоњена, сатерана под земљу, преживела је. Чак је ни комунисти нису успели потпуно уништити. Преживела је до краја двадесетог века и онда посрнула.

Као што сам рекла, наша Црква је данас подељена као што је подељена влада и као што је подељен народ. Народ је подељен око таквих питања као што су ''Треба ли да се придружимо Европи или не?'' или ''Треба ли заједно са Европом ићи ка глобализацији или не?'' И Црква је подељена око истих питања. Али за Цркву су она нешто сложенија него што су за остали свет. Црква таква питања не може да разматра са чисто економске или геополитичке тачке гледишта. Што се Ње тиче та питања воде читавом низу других која су моралне, духовне, или чисто црквене природе, а које Она мора узети у обзир. Могли бисмо очекивати и од наше владе и од народа, као колективитета и као појединаца, да покушају да одговоре на питања као што је: ''Којој Европи толико чезнемо да се придружимо? Оној која назива НАТО бомбардовање Србије, у коме је страдало више од 3.000 цивила, међу којима и мноштво деце, хуманитарном интервенцијом? Или је то Европа која се не усуђује да заштити права својих становника хришћана јер то не би било политички коректно, док истовремено вредно штити верска права муслимана?'' Влада, наравно, није обавезна да се брине о духовном животу народа, али Црква јесте. Црква је обавезна да се брине за духовно спасење својих верника. Ми у Цркви тражимо спасење. Ми у апостолској Цркви тражимо истину. Христос је ученике називао сољу земље. ''Ако со обљутави, чим ће се осолити?'' (Мат. 5:13) Шта ако српске владике изгубе оно што је њихова главна одлика, оно чиме се одређују? Шта ако су српске владике решиле да се придруже секуларној власти у потрази за западним вредностима? Шта ако и они желе да се придруже Европи и заједно са Европском унијом пригрле глобализацију? Знају ли они уопште шта ''глобализација'' значи? Могу ли да нам објасне зашто су они, наши јерарси, тако махнито жељни да се придруже Европи?

Сваки владика има своје разлоге. Неки су похлепни. Неки су неутаживо амбициозни. Има их који се плаше. Страх је изузетно убедљив разлог. Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.

Негде пред крај рата у Босни, или одмах потом, не сећам се више тачно године, радила сам као преводилац за једног од њих. Била сам с њим у америчком Конгресу када је оптужен за етничко чишћење. Био је то Владика Атанасије кога сам добро познавала, поштовала и изузетно волела. Знала сам да није крив за оно за шта га оптужују. Знала сам то не зато што сам га познавала и волела, већ због тога што сам му гледала лице и чула глас којим је одговарао, а пре свега због тога што оптужбе нису имале никаквог смисла. Нико нормалан није могао сматрати његова дела – која, узгред, никада није порицао – ичим другим до чиновима храбрости и хуманости. Ниједан суд у свету не би му никада судио – осим, наравно, суда у Хагу. Не знам да ли га Хаг оптужује и за неке друге злочине. Нити знам какве оптужбе би могле бити подигнуте против Митрополита Амфилохија. Не знам ни да ли Стејт Департмент стварно има необориве доказе за наводне злочине ова два јерарха. Не знам и то није важно. Оно што јесте је да су они криви за нешто друго: уплашили су се, и понели се као кукавице.

Плашити се није грех. Свети апостол Петар се уплашио и подао страху, али га то није спречило да чује кукурикање петла. Покајао се и заплакао. Али, Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица од тројице најстаменијих и највећих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су и главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт Цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.

И тако се нова јерес појавила у Србији. Истини за вољу, она није била нова. Најпре се пре десетак година појавила у Грчкој, можда и нешто раније. Могло би се рећи да су га у Србији прве приметиле наше старамајке са села. Оне можда не умеју да читају и пишу, али знају литургију наизуст. А литургија је одједном почела да се мења. Најпре су се јавиле једва приметне промене у редоследу службе, па је дошло изостављање, или се то драгим старицама само чинило? Али када је при Великом уласку хору забрањено да са амвона пева Иже херувими, нису само сеоске старице приметиле да нешто није у реду. И када се испоставило да исповест више није нужна, свима је постало јасно да ствари стоје прилично лоше. Тада су у Цркви почели озбиљни разговори које је Црква покушала да прикрије. Али, није успела. Људи су знали. Не све, наравно, не сваки детаљ, али неке врло важне, врло тужне и застрашујуће чињенице доспеле су до њих. Сазнали смо на пример да један од владика који није делио његово мишљење, рекао Владици Атанасију: "То што чиниш је против канона", нашта је Атанасије одговорио: "У новој стварности, каноне само мачку о реп".

То су речи човека који је до недавно био један од великих српских каноничара, поштован не само као стручњак за канонско право, већ још више као један од његових оданих бранитеља.

И шта је то, могли бисмо упитати, "нова стварност"? Или, како се углавном назива "нова стварност у настајању" или чак "нове стварности", у множини? Зар није отужно и помислити на све те нове стварности? Које су све то ''стварности'' и колико их је? И докле ће се развијати? И у шта?

Не осећате ли како тле испод ваших ногу подрхтава? Зар вам од тога не припада мука? То није измишљотина каквог "лудог научника". То су речи српског владике, јерарха Српске православне цркве у којој хвалимо и славимо Господа који нас је утврдио на стени свога учења. Више не можемо чврсто стајати ни на стени.

Стога је прошле године одлучено да се питање нове јереси стави на дневни ред седнице Архијерејског сабора. О јереси се, наравно, никад није званично говорило као јереси. Називана је "променама" или, ређе, "реформама".

Прошле године људи, или тачније онај једва приметни сегмент друштва који се занима таквим питањима, чекао је са великим интересовањем, чак узбуђењем, на седницу Архијерејског сабора и почетак расправе о јереси. Нисмо били ни узнемирени ни уплашени. Већ смо се радовали победи јер смо знали да ће Владика Атанасије говорити у прилог реформи а да ће каноне бранити један од три велика ''А'' – како су седамдесетих година прошлог века називали Амфилохија, Атанасија и Артемија. Наша страна уопште није сумњала да ће Владика Артемије победити.

Друга страна се, међутим, вероватно сложила са нашом проценом исхода па је на самом почетку седнице питање јереси скинуто са дневног реда. Исто се поновило и ове године. Питање "промена" стављено је на дневни ред, а потом је, на велику жалост, скинуто. Кажем "на велику жалост", зато што расправа о променама мора водити и расправити о самој јереси, отворена расправа о том питању будући од суштинске важности за нашу духовну добробит. Нама је апсолутно неопходно да најпре признамо постојање јереси а да затим утврдимо њену суштину у свим појединостима.

Пре годину дана, мало пре сазивања Архијерејског сабора, у једном од својих разговора са монасима Владика Артемије поставио је следеће питање: "Шта мислите, браћо, које је најважније питање с којим се данас суочавамо?" Једногласни одговор био је, наравно, "Косово и Метохија". "Не", одговорио је Владика. "Не Косово и Метохија. Косово и Метохија су, уосталом, само комад земље. Најважније питање пред нама је како да заштитимо и спасемо своју веру од јереси."

Ја овде нећу детаљно анализовати елементе јереси. Само ћу рећи оно што су ми они који та питања познају боље од мене представили као њену срж – њену главну догму. Укратко, греха више нема. Тако сада знамо зашто се нико у Србији ничега не боји и не стиди. Нема греха зато што је Христос својим страдањем на крсту "смрћу згазио смрт" и ослободио нас заувек не само од првобитног греха већ и од греха уопште. Другим речима, у "новој стварности" сви греси су унапред опроштени. То значи да више нема потребе за покајањем. Због чега би се кајали ако нема греха? То значи да исповест више није нужна. Можемо се причешћивати, вероватно стога што се то сматра само симболичним гестом.

"Косово је само комадић земље". Тешко је поверовати да је те речи изговорио најстраственији, најнеуморнији, најнеустрашивији бранитељ Косова и Метохије. Ми који смо у њему видели другог светог ратника Артемија нисмо могли да поверујемо да је он доиста изговорио те речи. Али он их је изговорио, и рекао и више од тога. Ако изгубимо нашу веру, изгубићемо и Косово. Ако сачувамо нашу веру, Бог ће сачувати наше Косово, ако то буде Његова воља. Оним што је рекао
Владика Артемије дао је Синоду додатни изговор да га уклони.

Синод већ дуже времена покушава то да учини. Владика је у више наврата оптуживан за финансијске малверзације без икаквих стварних доказа. У јесен 2004. покушали су да га прогласе лудим. Чак су и мене покушали да убеде да је оболео од озбиљне душевне болести. Тада јеромонах а данас Владика Аустралије и Новог Зеланда, Иринеј Добријевић, и Викарни Епископ Теодосије липљански, звали су ме телефоном и тражили да се сретнемо како би ми подробно објаснили душевно стање Владике Артемија. До тог сусрета никада није дошло. Мене нису убедили, а не верујем да су били успешнији ни код других.

Какав облик је узело лудило Владике Артемија? Један од симптома је по њима било његово чврсто одбијање да допусти да исти они Албанци који су 17. марта 2004. уништили и тешко оштетили цркве и друге црквене објекте на Косову, укључујући и Владичански двор у Призрену, обнављају уништено. Могло би се рећи да је његово одбијање, с обзиром на околности, било изразито разумно. Међутим Савет Европе, који је желео да учествује у финансирању пројекта обнове, инсистирао је да тај посао буде поверен албанским извођачима. Пошто је Владика то одбио, Савет Европе се обратио Синоду, и Синод је наложио Владици да потпише Меморандум о обнови цркава и других објеката. Владика Артемије га је потписао, али је одмах повукао потпис. Током наредне четири године он је јавно и жестоко нападао пројекат. У почетку је то било питање принципа: Владика је само сматрао да је неприродно да уништитељи буду обновитељи оног што су уништили. Касније се појавио још један разлог, чисто технички. Оно што су албански извођачи ''обновили'' почело је да се распада после циглих годину дана. Но без обзира на то, Синод кога је сада предводио Владика Амфилохије, у међувремену већ најпослушнији сарадник Савета Европе и Америке, потписао је Меморандум о прихватању "обновљаних" објеката без одобрења Владике Артемија. Према црквеним канонима, међутим, Митрополит нема никаквог права да се меша у послове неке епархије.

Пре неколико месеци, априла или маја 2009, Синод је поставио ултиматум Владици Артемију: до 1. јула он ће или прихватити обновљене цркве и друге епархијске објекте, или бити изведен пред црквени суд због непослушности према Синоду, и других активности које могу водити расколу у Цркви.

У штампи су се појавили бројни чланци о овом најновијем сукобу између Митрополита Амфилохија и Владике Артемија. Међу њима је било текстова који су писали стручњаци за канонско право, како клерици тако и лаици, који су били било на нашој страни било на страни Синода, али који су сви били сагласни да Синод нема на шта канонски да се позове и да ће црквени суд ослободити Владику свих оптужби. Сви су били убеђени да ће Владика Артемије одбацити ултиматум.

Нико, међутим, није јавности саопштио једну кључну чињеницу. Нико није поменуо да је црквени суд, оног часа када се пред њиме подигне оптужба, каноном обавезан да ослободи владику свих његових дужности и на његово место постави управитеља. Суђење може потрајати годину или две. Можда чак седам или девет година. Но ма колико суђење трајало, до момента када буде завршено, борба за Косово и Метохију, за очување целине Православља – за све зашта се Владика Артемије борио – била би завршена. И ко би био победник?

Владика Артемије потписао је Меморандум о прихватању обновљених цркава и других објеката.

Сви ултиматуми, као и други облици уцене, имају нешто заједничко: никада не иду сами. После првог, неминовно следе други. Тако је било и у овом случају. Други ултиматум уследио је убрзо после првог: Владика се мора преселити у обновљени двор у Призрену.

Призрен је стари српски град – престоница Цара Стефана Душана који је владао у 14. веку. Недалеко од Призрена, Цар Душан је подигао величанствени манастир од белог мермера, посвећен Светим Арханђелима. Средином 15. века Турци су почели да га руше а у 16. веку и да одвозе мермер од кога је саздан. Године 1615, мермер је употребљен за грађење велике џамије у Призрену посвећене Синан паши, истом оном који је наредио да се мошти Светог Саве изнесу из Манастира Милешеве, донесу у Београд и спале на Врачару.

(Узгред, када су се Срби вратили у Призрен на крају турске окупације 1912. није им пало напамет да сруше Синан пашину џамију. Тај пример ante factum политичке коректности вероватно је био велика грешка.)

У 20-ом веку Албанци су довршили уништење Светих Арханђела. Али, крајем тог века Владика Артемије је поново изградио Манастир. У ствари, Владика га је двапут поново подигао јер су га 17. марта 2004. Албанци спалили до темеља. Сада је Манастир окружен бодљикавом жицом и немачким трупама из састава Кфора. У њему живи пет-шест монаха. У Призрену се не виде трупе Кфора, јер у граду, с изузетком једног старог Србина, живе само Албанци.

Када је Његово Преосвештенство Иринеј, владика нишки, пренео Владици Артемију налог Синода да се што је могуће пре врати у Призрен, Владика Артемије је упитао: "А ко ће нас тамо штитити"? Одговор је био да тамо заштита неће бити потребна.

И то је тачно. Владици и свима онима које ће повести са собом заштита у Призрену неће требати, будући непотребна јер је немогућа. Нико их тамо не може заштитити, као што ни 17. марта пре пет година нико није могао заштитити ни његов Двор, ни Цркву Богородице Љевишке, ни Манастир Светих Арханђела, нити српско становништво које је тог дана потпуно нестало из Призрена, осим једног јединог старог Србина.

И тако Синод Српске православне цркве шаље српског владику, Артемија, у мучеништво, и то невероватно цинично не покушава ни да сакрије.

Владика Артемије често је био оптуживан да жуди за мучеништвом. Но, он то не тражи. Нико од нас не тражи мучеништво. Током сваке литургије упитна јектанија два пута се окончавају молбом да се има "мирна, чиста и безболна смрт". Стога није грех не желети мучеништво, и њега нико од нас не жели. Једино тражимо да нам Бог подари снагу вере која ће нам дати храбрости да издржимо и не подамо се страху, када дође последњи час.

И шта ће се сада десити? Владика се суочава са избором: може се поново потчинити Синоду и поћи ка свом распећу или одбити и ићи пред црквени суд. Ми не знамо шта ће одабрати. Али са извесношћу можемо тврдити да ће то бити оно што му се у том тренутку учини бољим, или бар мање штетним, зарад својих вољених, православних Косова и Метохије.

И зато вас сада питам какав други одговор се може дати на питање "Како је на Косову и Метохији?" осим да је стање на Косову и Метохији тешко и да ће бити још теже?

 

НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА

Текст овог предавања, одржаног септембра 2009. у Парохијском дому руске цркве Светог Јована Крститеља у Вашингтону, добили смо од пријатеља из иностранства. Због огромног значаја објављујемо га и на енглеском и на руском, што иначе не уобичајавамо, како би што шири круг људи са њима био упознат.

Косара Гавриловић, ћерка предратног министра и дипломате, добровољца и четника из 1912. године, писца Милана Гавриловића, рођена је 1924. у Београду. По завршетку Другог светског рата заједно са целокупном породицом остала је без отаџбине, имовине, држављанства и ''грађанске части''. Дипломирала је француски и руски на Кембриџу. Предавала је руски на Универзитету Џорџ Вашингтон у Вашингтону и радила као преводилац за Стејт Департмент. Иако је преводила и за америчког преседника Џорџа Буша старијег, хрватски председник Фрањo Туђман je, приликом пријема у Белој Кући, захтевао да ''ћерка Милана Гавриловића за њега не преводи''.

Госпођа Гавриловић је 2000. провела неко време у Грачаници. Априла 2008. преселила се из Балтимора, САД у Манастир, где ради као преводилац Његовог преосвештенства Владике Артемија, Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског.

Поред препева 21 српске народне песме на енглески (Songs of Serbia, Serbian Literary Company, Toronto, 2002), госпођа Гавриловић је објавила и збирку својих песама на енглеском и српском, Walls and Cracks in Walls и књигу Ребека Вест и Гавриловићи, Жагор, Београд 2008, о пријатељским везама своје породице и познате енглеске списатељице.

Kcerka Milana Gavrilovica, profesorka slavistike, Kosara Gavrilovic za Glas

Amerike ekskluzivno govori o životu kosovskih Srba...

http://www.youtube.com/watch?v=C9L2TftoUVg

http://www.pravoslavljedanas.info/KMDS.htm

Горица Тркуља: Иродијада бесни над Косовом и Метохијом

Иродијада бесни над Косовом и Метохијом

 

Сиво, суморно небо, снегом и недаћама бременито, спустило се на свету земљу. Студен и тама окивају Грачаницу, окивају Косово и Метохију покушавајући да светлосне зраке затамне. Оковали су и Србију и васцело поробљено Српство. Ледени окови окупације српску душу стежу све суровије и болније. Једини пламичци топлине још греју из душа чувара староставних манастира и цркава згуснутих на овом светом, српском чистилишту и из душа верних следбеника Христових.

Овде, на овој чемерној светој груди је раскршће које српске душе  дели на оне које води у Царство Небеско и оне којима је место у аду. Само је овде спознаја потпуна и коначна. Овде се или отпада са плодоносног стабла српског, или се ураста у њега и у вечност ваздиже ...

            Сво зло овога света је, као гладна аждаја, разјапило своје чељусти да прогута бисере и светлост која трепери у грудима верних и поробљених.

            Слуге овога зла су, у одеждама великодостојника српске цркве, дошле да у додатне окове окивају утамничено Српство које, са благословом Господњим опстаје, као танан и сићушан архипелаг Православља  у узбурканом мору исламских фундаменталиста, које се у концентричним круговима шири у океан острашћених екумениста и осталих отпадника од изворног хришћанства.

            Слуге овога зла, које за живота почившег патријарха Павла много пута покушаваху да га смене, да га пензионишу, поново су у акцији. Чак су му тражили лекарско уверење да може да обавља дужност патријарха. Слуге зла су се, видећи да народ не иде за њима, притајиле и чекале његову смрт. Сва црквена власт већ им је била у рукама. И показали су своје право лице, јер није народ узалуд рекао: ''Ако хоћеш да знаш какав је човек, дај му власт у руке, па ћеш видети.''  И, на нашу велику жалост, и видели смо и видимо.

            Избором новог патријарха, само се на тренутак учинило да Српској цркви предстоје бољи дани. Владика коме је пред очима изгорела Саборна црква у Нишу постао је патријарх. Нико га никада није позвао на одговорност. Нико никада није проверавао његово финансијско пословање?

            Највидљивија последица финансијских ''неправилности'' је раскош којом се ''прекршиоци закона'' окружују. Владику који је сав посвећен своме духовном стаду, који се сав посветио одбрани вере и српског народа на Косову и Метохији и чија је скромност више него очигледна срамотно је прозивати за ''неправилности'' о којима се много пута говорило, а које никада нису доказане. Бесмисленост оптужби је више него очигледна. Али, зар Гебелс, велики борац за Нови светски поредак, није творац теорије да сто пута изречана лаж постаје истина?!

            Не сумњајући у исправност ''финансијског пословања'' епархије рашко-призренске, али чак и под претпоставком да има извесних грешака, неминовно се намеће питање: да ли је могуће да у овом тренутку за Српску Православну Цркву, за Синод,  не постоје значајнији и важнији проблеми са којима треба да се ухвати у коштац и да их хитно решава?!

            Неизбежно је и питање: да ли је могуће да патријарх српски, господин Иринеј, одмах по преузимању престола Светога Саве  полази у борбу са онима који су Светосављу најоданији?

            У српској је цркви засејано зло семе комунизма и екуменизма. Брижљиво скривано од верних, набујало је и почело да се прелива и да гуши праву веру. Разне врсте користољубља постале су мотив онима који се представљају као слуге Божије. Тако, прерушени у свештенослужитеље, они заправо служе Мамону и изнутра разједају Српску цркву, извориште и једино уточиште српских душа. 

            Суптилна, верујућа српска душа се кроз векове страдања подвизавала и узрастала.  Богоугодношћу је одолевала земаљским силама зла. Тако је постала Боголика. На њеном плодоносном стаблу узрасли су велики мученици и светитељи. Са њеног плодоносног стабла отпадали су сви недорасли тешком задатку мучеништва и подвижништва које је пред овај народ поставио син Господњи. Отпадали су слабоверни и безверни. Отпадали су слаби и непостојани ... Вазда такви отпадају...

Зато је данас тако много оних који су из српског семена изникли, али су се изродили и не само да не личе на своје претке, него су постали највећи и најљући непријатељи свога српског порекла и свога српског рода. У новоме, туђинскоме јату коме су прелетели њима је додељена улога јуришника, несрећника који стално морају да доказују своју лојалност и припадност. Зар нас сва историја није довољно поучила о томе? Зар не страдамо најљуће и најсвирепије од бивших Срба, од оних који слабостима подлегоше и преверише? И бивших људи. Јер, многи бивши Срби постадоше бивши људи.

            Будућност није са бившима. Будућност је са стаменима.

            Борба за душу води се вековима. Цивилизације се рађају и умиру. Све земаљско је пролазно. Божанско је вечно и неуништиво.

Сурова сила је кроз цело људско постојање тежећи сопственом благостању и богатству рушила и уништавала све чему није дорасла, што ју је духом надвисавало.

Подсетимо се Византијске лекције. Ондашњу Европу водило је генетско наслеђе страсти за ратном пљачком. Као и ову данашњу.

Крсташке војске су отимале, палиле и уништавале.  Односиле са собом све драгоцености које су могле понети.

Нису видели највећу драгоценост Византије, и нису је са собом понели, јер је највећа драгоценост Византије био Бог. Бог који је остао у душама православних.

Византију није сломила само сирова сила. Византију су изнутра ослабиле грамзивост власти и олигархије. Губљењем државне власти над финансијама Византија је поклекла пред ''страним пријатељима'' и дозволила им да је униште.

            Нису ли и онда, ондашњи крсташи, пошли у рат да ''бране хришћанство'', а заправо су напали хришћанство?  Не чине ли исто и сада?

            Екуменисти, они који теже стварању једне вере, заправо хоће да униште једину праву веру, Православље.

Екуменисти у СПЦ, нападају владику Артемија и прозивају га за неспровођење Синодских одлука, а сами не спроводе одлуке Сабора. Није ли на Сабору СПЦ донета одлука о томе да СПЦ напусти Светски савет цркава?

Вера је љубав према истини и спремност да се за истину бори и страда. Једина истина је Бог и само следећи  десет Божијих заповести можемо живети у вери Отаца наших.

Погледајмо Србију данас. И покушајмо да не заплачемо... Ни њу није сломила само сирова сила. И њу изнутра раслабљују и душу јој разједају...

Ако покушамо да историјска знања пресликамо на данашњицу, видећемо да смо све већ више пута доживели. Довољно је да се сетимо Косовског боја, Јасеновца, бројних јама, ...''савезничка'' и ''пријатељска'' бомбардовања...

Где је онда била и где је сада ''хришћанска Европа''?

Нападачима су одолевали само стамени и чврсти. Нејаки су им се придруживали не би ли своју слабост сакрили. А слабост, вазда, само буја мржњом и расте у велико зло ...

Између свих тих Сцила и  Харибди, мудрошћу и непоколебљивом вером водили су нас наши духовни оци, духовна деца Светога Саве, који је од Византије као највећу драгоценост преузео Веру као сазнање о истинској вези Бога и човека. Заједно су, вером, наши духовни оци и народ одолевали свим силама овога света. Несаломивост вере наших предака, искреност и спремност на пострадање за Истину су нас кроз векове као народ очувале.

А где смо данас и куда идемо?

Погледајмо данашње наше духовнике. Оне који се у медијима највише виде и чују.

Куда покушавају да нас одведу?

Знају ли и сами којим су се путем запутили?

Виде ли ишта пред собом?

 Ко их води?

Незнање или убеђење?

А можда је нечије наређење?

Зашто часно не изађу пред верни народ и не кажу истину?

Јер, само Истина ослобађа.

Није ли давно речено ''Слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти''?

Верни народ духовним очима гледа. И за слепима не иде. Верни народ се Господу моли и у очајању пита:

Господе, зашто допушташ да, светиње Твоје скрнаве, помињући име Твоје? Господе, грешни смо. Од грехова се не видимо. Заборавили смо на Тебе, у земаљско се загледали, ка њему руке пружили. Опрости нам Господе, и не дај нас гладним аждајама апостазије! Њихови чиновници, а истовремено и великодостојници српске цркве носе свилен гајтан и иду опустошеним српским земљама као последњи егзекутори, да угасе и замраче светлост која још искри вером, а  надом и љубављу зрачи.

Ововременог мученика косовско-метохијског, преосвећеног владику Артемија, по ко зна који пут бесмисленим оптужбама разапињу на крст. Нису ли га довољно распели сарадњом са окупаторима? Нису ли га довољно распели када су његовог викара навели на непослушност,  подстрекавајући га младог и духовно недораслог, а власти жељног?  Нису ли га довољно распели потписивањем Меморандума о разумевању, мешањем у послове Епархије, онемогућавањем да управља Епархијом за коју је пред Богом и народом одговоран?   Бесмисленим оптужбама нема краја.

Није ово од јуче. Траје дуго. И сви знамо да је владика Артемије крив што не пристаје на апостазију и екуменизам, што не пристаје и не признаје да српске светиње нису српске, да их чувају и обнављају они који су их рушили и који их руше, да је крив што не пристаје на издају вере и свога вернога стада, са којим заједно страда следећи пут Светога Саве и свога духовнога оца Јустина Ћелијског.

Нису ли и њега глобалисти, комунисти и екуменисти прогонили и утамниченог држали у Ћелијама? Нису ли све велике и снажне духом, мали вазда  желели да понизе и да униште?

Сетимо се само страдања владика Дионисија и Дамаскина. И страдања српских родољуба.

Господу се молим да владики Артемију, српском страдалнику и светионику да снаге да издржи још један бесомучни напад обезбоженог дела братства.

Верују ли они у Бога? Боје ли Га се? Да ли је могуће да су земаљске чари или страхови земаљски јачи од часног места у вечности?

Боје ли се суда Господњег и народног  док у послушничком и поданичком заносу траже трун у оку брата својега, а не виде балване у својим очима.

Није ли Грачаница довољно окупирана и у бодљикаве жице укована?

Хоћемо ли као старац Вукашин из Клепаца подносити страдање говорећи ''само ти, дете, ради свој посао'', или ћемо ''неми чекати да камење завиче'', како је упозоравао св. Теодор Студит?

            "Заповест је Господња да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?"

(Св. Теодор Студит)

            Господу се молим да уразуми оне који су кренули путем отпадништва од Светога Саве и да их врати са широког пута којим су се запутили.

            Господу се молим да пошаље своје свете ратнике да заштите српско Косово и Метохију и Његовога вернога слугу, преосвећеног владику Артемија.

            Господу се молим да народу српском да снагу и стамене духовнике да остане непоколебљиво на узаној стази којом га Господу воде српски светитељи и српски мученици, Божији угодници и најбољи молитвеници пред Његовим Престолом.

 

                                                                                               

У граду св. Великомученика Прокопија                                    Горица Тркуља

На дан Св. Три Јерарха 2010. лета Господњег