Лице и наличје хајке на владику Артемија

 

Григорије Војводић

четвртак, 18. фебруар 2010.

Владика Артемије Најновија офанзива привремених „косовских институција" у правцу признавања „независног Косова" од још већег броја земаља показује да тамо где има дима, има и ватре. То је доказ да хајка на владику Артемија није иницирана само „неправилностима" у пословању Епархије рашко-призренске, већ има за циљ и уклањање јединог човека који је заиста стајао на путу легализације нарко-НАТО „државе". Покушај да се илегална творевина на тлу Србије легализује био је и Меморандум о разумевању, којим је Црква требало да прихвати „обновљене" светиње, које су шиптарске банде дивљачки, на очиглед целог „цивилизованог" света, попалиле и порушиле, док су их „косовске институције" обновиле. Ово прихватање меморандума требало је да буде први корак у бар неформалном признавању легалности "косовских институција" од стране Србије. Пошто владика Артемије није хтео да потпише овај меморандум, требало га је изоловати. То је учињено преко викарног епископа Теодосија Шибалића, који је кршећи велики број канона и прописа Цркве отказао послушност надлежном архијереју, а потом постао главни ослонац свих оних који су хтели да се меморандум прихвати у епархији. Међу њима су били српски актуелни политичари, шиптарски „званичници", појединци унутар Цркве и њихови ментори из америчке администрације. На владику Артемија је у то време вршен прљав притисак. Прво је Теодосије Шибалић покушао да убеди поједине монахе одане владици Артемију да је владика Артемије постао психички неурачунљив јер неће да прихвати такву „благодат" каква је фамозни меморандум. Он је хтео да се владика одстрани из епархије под изговором да му је потребна лекарска помоћ. Пошто му тај план није успео, онда је Синод претио Артемију да ће покренути поступак против њега за непоштовање одлука Сабора. Све ово се догађало прошле године. Владика Артемије је знао да би се поступак који би био покренут против њега отезао у недоглед и да за то време не би могао да врши функцију надлежног архијереја Епархије рашко-призренске, већ би то уместо њега радио администратор. Администратор би био човек који прихвата меморандум и сарађује са „косовским институцијама". Зато владика, бирајући између Сциле и Харибде и меморандума, прихвата меморандум. Међутим, владика на терену не жели да постављањем свештеника у порушене светиње угрози њихове животе, због квалитета „обнове" (црква у Призрену је „обновљена" тако да сама од себе може да се сруши) и због тога што су ти објекти на територији која је етнички очишћена од Срба па би свештеници били незаштићене мете локалних Шиптара, али би били, у случају да је то медијски потребно, и доказ да је Косово „мултиетничка држава". Владику Артемија Синод покушава да изолује у Призрен, па му тада епископ нишки, а сада патријарх српски Иринеј, помпезно пред камерама, предаје на коришћење „обновљени" двор Епархије рашко-призренске и дирљиво саопштава "да напокон може да се врати кући". План је био да се владика Артемије изолује у Призрен, где би са своја два сарадника био окружен војницима КФОР-а. Пошто владика Артемије није прихватио да напусти манастир и српску енклаву Грачаницу, свима је постало јасно да ће спровођење меморандума ићи далеко теже него што је очекивано. Зато се подиже нова хајка на владику Артемија. Поново се покрећу исте оптужбе и иста питања на које је владика пре више од годину дана већ одговорио. Прича о фамозном „Раде неимар" предузећу била је актуелна и раније и комисија Синода је проверавала пословање епархије, али је сва документација коју су добили лично од владике Артемија била уредна. Овог пута видимо да је владика Артемије изложен већ опробаном методу медијске сатанизације, који смо, нажалост, колективно искусили на својој кожи. Нови администратор епархије се својски труди да у медијима укаља владику Артемија и представи га као инфериорног човека који је „поседнут" извесним Симеоном Виловским. Симеон Виловски је представљен као некакво архетипско оличење зла или, као што рече нови администратор епархије, „мрачан човек". Без обзира на то ко је коме ту мрачан, владика Артемије се нашао на путу многима, од ситних српских лифераната, тајкунчића и политичара који су преко својих испостава на Косову и Метохији хтели да перу новац (не заборавимо на КиМ не постоји порез), па све до великих "босова" нарко-мафије међу којима су и чланови бивше администрације Била Клинтона и ЕУ. Већина оних који су Србима на КиМ дошли главе има приватне фирме на КиМ преко којих пере прљави новац од наркотика, оружја, продаје органа и људи. Међу њима је свакако, нама по злу најчувенија, Мадлен Олбрајт, затим Кушнер, Холбрук, итд. Читав овај бизнис не може да проради пуном паром док капитал не почне да протиче кроз „легалне институције". На путу легализовања ових институција је до сада стајао владика Артемије. Ипак, признање Косова и Метохије као државе је од највећег значаја за америчке геостратешке циљеве. Знам да ће неки рећи да износим приче о теорији завере, али не ради се ни о каквој теорији завере већ о постизању циљева једне суперсиле и светског прљавог бизниса. Пошто ни суперсила ни прљави светски бизнис не могу више чекати да Срби напокон сами признају „државу" Косово, потребно је радикалним мерама то убрзати. Зато се офанзива врши у неколико праваца, а на једном од њих је стајао владика Артемије. Да ли је Симеон Виловски крив, утврдиће надлежни органи. Да ли је владика Артемије знао или није знао за деловање Симеона Виловског, и то ће бити утврђено. Међутим, последице овакве хајке на владику Артемија биће видљиве ускоро. Најгоре је што те последице на својој кожи неће осетити они који су хајку покренули и који је воде, већ ће их осетити наш народ на КиМ. Циљ је да се преко српских светиња на КиМ у свету створи лажана слика о "мултиетничности" Косова и да се прикаже како у "легалној и правној држави" Косово постоје православни манастири и цркве, у којима живе православни монаси. То што у неким манастирима и данас монаси живе као у гетоу и то што након признања (посредног или непосредног, свеједно) „државе" Косово од стране Србије неће бити народа који ће посећивати те манастире и цркве, никога није брига. Додуше, ко овде још брине о народу?

 

Пристигли коментари (62)

 

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/lice-i-nalicje-hajke-na-vladiku-artemija.html

 

Narod sa Artemijem

Vest objavljena:

17.02.2010 | 17:49

Izvor:  Beta

 

Predstavnici Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije i udruženja Srba sa Kosova posetili su danas vladiku Artemija u manastru Gračanica i preneli mu podršku Srba i pravoslavnih vernika eparhije Raško-prizrenske.

Na razgovor sa vladikom Artemijem došli su predsednik parlamentarnog odbora za Kosovo i Metohije Ljubiša Kragović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović, predsednik Izvršnog odbora SNV Kosova i Metohije Dragan Velić, kao i potpredsednik Skupštine zajednica srpskih opština Marko Jakšić.

Predsednik SNV-a severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović rekao je novinarima posle sastanka da su predstavnici Srba dali podršku vladiki i preneli mu podršku Srba i pravoslavnih vernika eparhije Raško-prizrenske.

"Došli smo da se zahvalimo vladiki Artemiju za sve što je učinio za Srbe tokom ovih 10 teških godina, jer je on bio sa narodom kada je bilo najteže", rekao je Ivanović.

On je naglasio da je eparhija Raško-prizrenska bila najveći državni oslonac u poslednjih 10 godina i ocenio "da to nekom smeta".

Ivanović je rekao da sve što se danas dogadja u vezi sa vladikom Artemijem "podseća na strategiju Pitera Fejta i Hašima Tačija da bi se oslabili srpski intresi i da se oteža položaj srpskog naroda na Kosovu".

On je rekao da su predstavnici Srba zamolili Artemija da ostane na
Kosovu sa svojim narodom i da se zajedno bore za očuvanje tog
prostora i Srba.

"Preneli smo vladiki Artemiju naše informacije, a to je da se ovde radi o jednom politikantskom obračunu vlasti sa Artemijem, da se radi o inicijativi koji je došla sa zapada od strane stranih ambasadora i da je ta inicijativa prihvaćena u Beogradu", rekao je Ivanović novinarima.

Prema njegovim rečima, to se sprovodi, kako je rekao, "na neprimeren način, način prekog suda".

"Nadamo se da će Sabor Srpske pravoslavne crkve doneti pravednu odluku i ispraviti ovu nepravdu, jer ovo što je uradjeno nije glas naroda i vernika", rekao je Ivanović.

Potpredsednik Skupštine zajednica srpskih opština Marko Jakšić rekao je agenciji Beta da je zdravlje vladike Artemija dobro, ali da je primetno da je sve što se dogadja ostavilo odredjene posledice.

Jakšić je rekao da su članovi delegacije preneli Artemiju da će ga narednih dana posećivati delegacije iz svih kosovsko metohijskih sredina kako bi mu dale podršku.

Tokom posete u blizini manastira primečene su pojačane snage Kfora i KPS-a.

Sinod SPC je, zbog finansijskih malverzacija, u subotu privremeno razrešio vladiku Artemija i za novog administratora postavio umirovljenog episkopa Atanasija. Na sednici Sabora SPC trebalo bi, kako je najavljeno, da bude razmatrana kanonska odgovornost vladike Artemija.

 

http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=24930&vest=Narod-sa-Artemijem

Озваничавање неистина о Сребреници у Скупштини Србије

16.02.2010

Александар ПАВИћ (Србија)

Озваничавање неистина о Сребреници у Скупштини Србије

Усред растуће економске кризе, све бројнијих штрајкова и све снажнијих западних притисака на српски ентитет у Босни и Херцеговини, Републику Српску, као и на српске институције на северу НАТО-окупиране српске покрајине Косово и Метохија, Скупштина Србије је приморана да се бави састављањем текста „резолуције о Сребреници", која би могла да стигне на дневни ред негде током Великог поста, тј. у марту месецу. Иницијатива за усвајање ове резолуције потекла је од председника Србије Бориса Тадића, који ју је објавио 10. јануара ове године, током посете Републици Српској, што је већ само по себи представљало врло неугодно изненађење за његове домаћине, који су га позвали на Славу Републике Српске, Светог Стефана.

Необавештеном посматрачу би се Тадићев гест и онако чинио у најмању руку чудним већ због чињенице да у једном овако кризном тренутку председник земље приморава највише законодавно тело земље да се бави нечим наизглед споредним као што је једна необавезујућа резолуција о догађају који се десио у другој држави пре скоро 15 година. Још чуднија би му била температура која се у српским медијима око овог дешавања дигла, као и повишени тонови који прате политичку дебату по овом питању. Међутим, резолуција о Сребреници није ни мало наивна, као што нису наивни ни разлози за њено предлагање баш у овом тренутку.

Према „званичној верзији" коју главни западни медији већ скоро 15 година непрекидно и у свакој прилици понављају, у јулу 1995. године, снаге Војске Републике Српске су заузеле „заштићену зону УН", енклаву Сребреница у источној Босни, одвојили војно-способне мушкарце од жена, деце и стараца и систематски погубили „око 8000" босанских муслимана, што је, наводно, „највећи злочин на тлу Европе после Другог светског рата". Управо је на основу наводних, још непотврђених дешавања у Сребреници експресно подигнута оптужница Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (тзв. Хашког трибунала) против тадашњег председника Републике Српске, Радована Караџића, и тадашњег команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића, по којој се обојица терете, између осталог, и за „геноцид". Оптужница је у то време послужила дисквалификацији босанско-српског цивилног и војног руководства, и то непосредно пред коначне преговоре који су произвели тзв. Дејтонски мировни споразум за Босну и Херцеговину, који чини основни акт постојања и функционисања те нове државе и дан-данас. Караџић је био приморан да се убрзо повуче са свог положаја и препусти га Биљани Плавшић, а затим и да „нестане" ван домашаја Хашког трибунала, све док га органи садашње српске владе нису ухватили и испоручили трибуналу током 2008. Генерал Младић засад успешно избегава сличну судбину, али се његово непривођење од западних сила користи као стално средство притиска на Србију, која треба, према новом концепту правде која краси садашњу глобалну „демократију", да некако „докаже да се он не налази на тлу Србије" и да, без обзира на доказе које нуди, буде сматрана одговорном што се он још увек не налази у Хагу.

Већ је и горе-наведено довољно да се закључи да су догађаји у једном босанском градићу имали наизглед несразмеран утицај на спољнополитички и унутарполитички положај чак две разлиите државе. Али ту није крај. Јер, наводни „геноцид" у Сребреници се и даље користи као средство притиска на Републику Српску, коју њени муслимански и западни противници некажњено зову „геноцидном творевином" коју стога, разуме се, „треба укинути", што је, опет, згодно средство за делегитимисање и ревизију Дејтонског споразума, и то у правцу даље централизације Босне и Херцеговине, која би тако полако склизнула под доминацију екстремних муслиманских политичара из Сарајева, који би тежили да мајоризацијом успоставе контролу над читавом земљом. Не треба заборавити да су управо такве тежње Алије Изетбеговића, лидера босанских муслимана током 1990-их, и довеле до избијања грађанског рата у тој бившој југословенској републици. Дакле, Сребреница, тј. њена „званична верзија", врши улогу сталног Дамокловог мача над Републиком Српском.

Али, ни то није све. Званични сребренички дискурс се користи као даље средство притиска и на саму Србију, коју западне силе на све начине покушавају да повежу са наводним „геноцидом" у том градићу, иако је чак и Међународни суд правде, у одлуци у тужби Босне и Херцеговине против Србије (као наследнице Савезне Републике Југославије) за „геноцид" из 2007, прогласио да Србија није крива, нити је учествовала у наводном „геноциду" против Босне и Херцеговине. Колико такво средство притиска може да буде опасно говори и чињеница да су се на Сребреницу позивали и многи поборници НАТО-бомбардовања Југославије 1999. године. На пример, тадашњи немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг, је на почетку бомбардовања извикивао цифру од чак „30.000" побијених муслимана у Сребреници. Логика је јасна: морамо „интервенисати" (тј. бомбардовати, па чак и извршити инвазију ако треба) како би спречили „понављање још једне Сребренице" од стране крвожедних Срба, овог пута у српској покрајини Косово, против становништва албанске националности. А, иначе, разни западни војни и политички званичници су током последње деценије више пута користили изговор да се „нове Сребренице морају спречити" када је требало „интервенисати" на местима попут Конга, Ирака и Македоније. Дакле, од непроцењиве важности за придобијање „алтруистичког" дела западног мњења је тврдња да се негде жели „зауставити геноцид" или казнити нека „геноцидна држава".

Отишло се толико далеко да је, почетком 2009, и сам Европски парламент, без икакве дебате, усвојио резолуцију у којој се осуђује „геноцид" у Сребреници. Оно што у тексту те резолуције пада у очи је став према којем „досад обављене ексхумације не омогућавају комплетну реконструкцију догађаја у Сребреници и њеној околини". А, уз то, не зна се ни тачан број наводно погубљених („више од 8000"). Али, као што се већ може видети, у случају Сребренице је политика важнија од чињеница. И зато је за западне силе очигледно важно да и Скупштина Србије усвоји једну такву резолуцију, како би се додатно легитимисао даљи западни притисак и на Србију и на Републику Српску.

Све то би још можда и могло имати неког смисла да је „геноцид" у Сребреници ствар која је непобитно доказана, а прави актери недвосмислено утврђени. Но, то уопште није случај. Заправо, када се загребе испод површине, запањује начин на који је права слика о догађајима у Сребреници окренута наглавачке и претворена у убојито средство агресије против Срба као народа у целини, и Србије као централне државе бившег југословенског простора. Наиме, прва и основна ноторна истина коју западна пропаганда свесно игнорише свих ових скоро 15 година је чињеница да је једини од стране Хашког трибунала правоснажно осуђени непосредни извршилац „геноцида" у Сребреници – не Србин већ Хрват, Дражен Ердемовић, родом из околине Тузле у Босни. Дакле, цео свет је чуо за неку Сребреницу где су „Срби починили геноцид", али веома мало људи у том свету зна да је главни, и досад једини правосудно доказани извршитељ, заправо један Хрват. Наравно, исто толико мало људи зна да Ердемовићево „признање", ако се тако може назвати исказ који се више пута мењао током различитих сведочења, чини основу целог „сребреничког дискурса". Наиме, овај босански Хрват је „признао" да је учествовао у стрељањима „између 1000 и 1200" људи на једном пољопривредном добру у источној Босни. (У близини места које је Ердемовић означио као стратиште, ископавања су током скоро 15 година нашла остатке тачно 137 тела, од којих је укупно 70 имало повезе преко очију и везане руке, што указује да је реч о жртвама стрељања.) За своје „признање" или, боље речено, „признања", Ердемовић је добио читавих пет година затвора, а издржао је укупно три и по године. Међутим, у замену за тако благу казну, Ердемовић је пристао да буде „крунски сведок" Хашког трибунала против разних српских званичника и официра у свим случајевима везаним за Сребреницу који се пред њим воде. У склопу тог аранжмана, Ердемовић је добио нов идентитет и пресељење, заједно са породицом, у неименовану западну земљу. И то је та бедна, заправо невероватна основа за притиске на Србију и Републику Српску – контрадикторна „признања" једног босанског Хрвата, чија сведочења не одговарају утврђеном чињеничном стању, а кога је Хашки трибунал, поврх свега, прогласио „ментално неспособним" да издржи унакрсна испитивања адвоката одбране.

Разуме се, апсурди везани за „сребренички дискурс" се не завршавају са Ердемовићем који је, према владајућем дискурсу водећих западних сила као и српских евро-атлантиста, иако босански Хрват који је, ако му је веровати, ратовао за све три војске у босанском грађанском рату, „починио геноцид у Сребреници у име свих Срба". Други велики апсурд лежи у чињеници да, иако је Ердемовић именовао именом и презименом још седам „саучесника у масовним стрељањима" (српске, хрватске, босанско-муслиманске и словеначке националности), Хашки трибунал никада није дигао оптужницу ни против једног од њих, нити је иког од тих људи чак позвао и за сведока, иако су сви доступни органима САД, Босне и Херцеговине и Србије. Ако се, пак, има у виду да су исти људи неким другим линијама касније повезани са војним ангажманима у Африци за рачун неких западних сила, постаје јасније зашто би они могли да буду незгодни и као оптужени и као сведоци.

Трећи велики апсурд тиче се саме бројке од „8000 погубљених". Сам Хашки трибунал никада није тачно утврдио ову бројку, нити се она налази у некој пресуди везаној за Сребреницу (а сви остали који су осуђени, махом официри Војске Републике Српске, осуђени су по начелу „командне одговорности" која је, опет, заснована на почетним, контрадикторним „сведочењима" Ердемовића, који никада није убедљиво успео да објасни ко му је заправо издавао команде за наводни злочин, или по начелу „помагања" злочина или његовог неспречавања). Према последњим подацима, Хашки трибунал води око 3600 „случајева", тј. остатака људских тела, као „жртве геноцида". Међутим, један „случај" може буквално значити и једну једину кост са неидентификованог тела. Оно што су форензички стручњаци из холандске НВО „Историјски пројекат Сребреница" успели да утврде после испитивања преко 30.000 страница хашког доказног материјала, је да међу тим „случајевима" има највише 1923 целих тела, чија идентификација, није била подложна независним форензичким анализама. Од тих тела, само 442 је нађено са повезима преко очију и везаних руку, мада опет остаје питање да ли се и ту ради искључиво о босанским муслиманима, или ту може бити и Срба који су погубљени у муслиманском заробљеништву.

Постоји низ других питања која захтевају одговоре, и низ других нелогичности у „сребреничком дискурсу" који заслужују ближу пажњу, као што је питање како је „заштићена, демилитаризована зона Сребренице" могла да буде база из које су босанско-муслимански војници вршили нападе и масакре против околних српских села. Међутим, и ово је довољно да се види колико је та ствар на климавим ногама, и колико је апсурдно покушавати на основу наведеног окачити атрибут „геноцидности", па чак и одговорности за дешавања у Сребреници на читав један народ. Ипак, српски председник Тадић сматра да је резолуција о Сребреници нешто што српска скупштина мора да усвоји, наводећи да је то чак и „обавеза Србије", иако такве обавезе нема ни у једном међународном правном или политичком акту. Најљући поборници „евро-атлантских интеграција" у Србији инсистирају на употреби речи „геноцид" у тексту резолуције, две опозиционе странке, Српска радикална странка Војислава Шешеља и Демократска странка Србије Војислава Коштунице, сматрају да, ако се већ доноси резолуција, она мора да буде јединствена и да осуди све злочине свих страна у југословенском грађанском рату, Српска напредна странка Томислава Николића се не изјашњава док се не види предлог резолуције, док Тадић и његова странка, као и некадашња Милошевићева странка СПС остављају разне могућности отворене. Међутим, Тадић је тај који је ствар ставио на дневни ред, и то сигурно под притиском западних сила које управо инсистирају да се у Сребреници догодио „геноцид" који су починили и организовали Срби, тако да му неће бити лако да понуди неку блажу формулацију, а поготово да се сложи са јединственом резолуцијом која осуђује све злочине почињене од свих страна. Једно је сигурно – Србија је од свог председника добила врућ кромпир који јој ни мало није био потребан, а Република Српска је добила нов повод да страхује за своју будућност. Евентуално доношење сребреничке резолуције у Скупштини Србије прети да изазове нове озбиљне потресе на Балкану, које западни притисци очигледно свесно желе да изазову. Ако ни због чега другог, онда да би се прикрила права истина о томе шта се десило у Сребреници у јулу 1995, која би за Запад могла да буде више него неугодна.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2786

Ubrzano ubijanje srpstva i pravoslavlja

 

Уколико желите да сазнате нешто више и истину о томе шта се догађа у Српској православној цркви уђите на сајт  www.savest.org  и посебно прочитајте поглавља означена као Операција "Меморандум" од 1 до 10.

Операција "Меморандум" - 1. део

Операција "Меморандум" - 2. део

Операција "Меморандум" - 3. део

Операција "Меморандум" - 4. део

Операција "Меморандум" - 5. део

Операција "Меморандум" - 6. део

Операција "Меморандум" - 7. део

Операција "Меморандум" - 8. део

Операција "Меморандум" - 9. део

Операција "Меморандум" - 10. део

 

NOVO ČITANJE MEMOARA DEL PONTEOVE: U PRAVU SI ŠTO SE PLAŠIŠ, KARLA!

NOVO ČITANJE MEMOARA DEL PONTEOVE: U PRAVU SI ŠTO SE PLAŠIŠ, KARLA!

ponedeljak, 15 februar 2010 11:16 Aleksandar MEZJAJEV

 

Bivši tužilac odlično zna da je neophodno lansirati lažnu verziju događaja poslednje decenije „međunarodnog pravosuđa"  jer bi u protivnom ona za svoje prestupe možda jednom mogla i da odgovara

Knjiga Karle del Ponte (u daljem tekstu DP) privukla je ogromnu pažnju međunarodne javnosti u jesen 2007. godine, kada se pojavila najpre na italijanskom, a potom na srpskom i engleskom jeziku. Sledeće godine objavljena je i na ruskom.

Knjiga DP uslovno se može označiti kao memoari: autorka je objavila knjigu praktično istovremeno sa svojim odlaskom iz Tribunala. Osim toga, knjiga bi trebalo da bude ocenjena u kontekstu drugih „svežih memoara", koji su takođe objavljeni istovremeno sa odlaskom u penziju najbliže saradnice DP i njenog portparola Florans Hartman. Te knjige su pisane sa istim ciljem i zato se moraju posmatrati u celini. 

U knjizi DP posebnu pažnju privlači proces protiv Slobodana Miloševića, lov na Radovana Karadžića i Ratka Mladića, odgovor Međunarodnog tribunala za ratne zločine na agresiju NATO protiv Jugoslavije, a takođe i uloga različitih država, pa i Rusije, u radu Tribunala.

* * *

U pripremanje optužnice protiv Miloševića za Kosovo glavna tužiteljka potrošila je svega nekoliko nedelja, što je slučaj bez presedana za međunarodno pravosuđe. Kako se tako nešto moglo dogoditi? Del Ponte odgovara na to pitanje, mada ne u svoje, već u ime svoje prethodnice Luiz Arbur. I to nije slučajno, jer je objašnjenje rada Arburove neophodno za dalje opravdavanja same DP. „Arbur je radila brzo. Ona je htela da pokaže kako je Tribunal sposoban da brzo izvršava svoje obaveze. Osim toga, ona je htela da omete bilo kakav dil između SAD i drugih članica NATO sa Miloševićevim režimom. (...) Optužnica Arburove predstavljala je odvažan postupak. Sada je nastalo vreme da nastavim njen posao". (str.152)

Ta objašnjenja, međutim, ne rasvetljavaju ono glavno – na koji je način Arburova mogla da prikupi i proveri sve dokaze? U tim uslovima i za period koji je imala na raspolaganju nije bilo moguće da pripremi zaista objektivnu optužnicu. Po okončanju optužujućeg dela procesa, samo Tužilaštvo je priznalo da o nizu tačaka optužnice nije moglo da predoči nikakve dokaze (ne prosto „ubedljive" dokaze, kako zahteva Statut Tribunala, nego i uopšte – nikakve!). Što se tiče dokaza drugih za druge tačke tužbe, Tužilaštvo je uhvaćeno za ruku prilkom njihovog falsifikovanja.

Proces Miloševiću proveden je toliko neprofesionalno da je to, bezuslovno, iziskivalo objašnjenje, što je osetila i sama DP. Kao glavne argumente, kojima se objašnjava neuspeh procesa, ona navodi: kao prvo, nemogućnost prezentovanja „najvažnijih" dokaza, i, kao drugo, „sabotažu" saradnika u Tribunalu, u prvom redu glavnog tužioca u procesu Džefrija Najsa.

TAJNI MATERIJALI Jedan od glavnih argumenata DP, koji su poslužili kao opravdanje za neuspeh optužujućeg dela procesa, bila je tvrdnja da Tužilaštvu nije omogućeno da koristi arhive Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije, koji, tobože, sadrže potpune i bezuslovne dokaze o krivici Miloševića u ratnim zločinima. Naravno, svaki normalan čovek će sebi postaviti jednostavno pitanje: ako te arhive nisu dostupne, otkuda je onda tužilaštvu Tribunala poznata njihova sadržina? Odgovor na to pitanje DP ne daje. Ali on je u memoarima njenog portparola Hartmanove, u kojima se „obelodanjuje" tajna informacija o tome da je sudsko veće naložilo da se prezentovani materijali drže u tajnosti. Kako fino smišljeno! Dokazi postoje, ali su na molbu Srbije (!!!) na njih stavljene oznake „tajna" i zato niko za njih, osim sudija i saradnika tužilaštva neće saznati. Pa zar su na tim „dokazima" želeli da temelje svoju odluku o krivici Miloševića? 

Jedan od glavnih zaključaka, koji se mogu izvesti iz memoara DP jeste da Tužilaštvo nije imalo dokaze o krivici Miloševića ne samo u trenutku podizanja optužnice protiv njega nego čak ni u vreme samog procesa. Ta je činjenica u najvećoj meri je zaprepašćujuća jer knjiga u značajnom delu (oko četvrtine njenog obima) trebalo bi, prema mišljenju autora, da služi kao dokaz za suprotnu tvrdnju.

„U to vreme (u leto 2000. godine) Tribunal nije imao ni jednog svedoka protiv Miloševića koji bi zasluživao puno poverenje" (str.153). Dakle, DP priznaje da proces Miloševiću nije bio spreman čak ni godinu dana posle podizanja optužnice. Ti dokazi nisu se pojavili ni pola godine kasnije.

„Uveče 10. oktobra 2000. godine dobila sam pismo od državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt. „Molim vas", pisala je ona, „nastavite da se uzdržavate od javnih optužbi protiv Miloševića i od zahteva za njegovim izručenjem Tribunalu". Ja sam ponovo pristala. Na raspolaganju još nisam imala novih materijala na osnovu kojih je bilo moguće podići optužnicu za zločine, izvršene na Kosovu" (str.154-155).

„Najubedljivije dokaze Tribunal je dobio od nepoznatih (?!) svedoka, čija je nepristrastnost bila više nego sumnjiva, a takođe iz snimaka radio i telefonskih razgovora između srpskih vojnika i policije, koje su načinili bosanski vojnici i obaveštajna služba za vreme rata" (str.153).

„Od dana deportacije Miloševića u Hag do početka sudskog procesa prošlo je sedam meseci. Za tako složen proces taj period je krajnje kratak. Mi smo morali naći svedoke, a takođe primorati Beograd da nam dostavi važna dokumenta i dozvoli istražiteljima da rade u Srbiji. Trebalo je pažljivo saslušati svedoke i ubediti ih da svedoče". (str.234-235).

I tako, Karla otvoreno i bez trunke zbunjenosti priznaje: sedam meseci posle hapšenja Miloševića (i više od dva i po meseca opd potpisivanja optužnice) Tužilaštvo nije imalo ni svedoke ni dokumenta za početak suđenja.

Posebno mesto u memoarima DP poklanja se sudbini glavne tačke tužbe protiv Miloševića – za „genocid". Ona je bila uključena u optužnicu u vezi sa Bosnom, ali nikakvih realnih dokaza za to nije bilo, o čemu su otvoreno govorili sami saradnici tužilaštva. Međutim, DP je insistirala: ako ne bude „genocida", ona će podneti ostavku. „Jedino tako Tribunal može da potvrdi svoj značaj. Ako istraga još nije prikupila dovoljno dokaza, onda je to problem istrage jer dokazi za te zločine očito postoje (!) (str.261)

DP priznaje, da su tokom prvih meseci procesa postojali ozbiljni problemi dokazne vrednosti izlaganja svedoka tužilaštva. Međutim, ona to čini da bi čitaoce ubedila u to da se, kada je ona uzela proces u svoje ruke, sve promenilo.

Je li to tako? „Otprilike u to vreme (u aprilu 2002. godine) Tužilaštvo je predložilo da se skrati nacrt optužnice protiv Miloševića u delu zločina izvršenih u Bosni i Hercegovini. Saradnici su se osećali nelagodno. Oni su tragali za dokazima o umešanosti Miloševića u nasilje u Bosni, ali su shvatali da, iako prikupljenog materijala ima dovoljno, oni ne mogu postići da se donese presuda po optužnici za genocid" (str.259).

KO JE KRIV ZA KOLAPS Trebalo bi istaći da, kao prvo, nije reč o nacrtu, kako piše DP, već o optužnici, utvrđenoj u Tribunalu. Drugo, važno je priznanje DP da postojećih „dokaza" za osudu za genocid nije bilo dovoljno i da je to shvatalo i samo Tužilaštvo, koje je sačinjavalo optužnicu. Kako vidimo, memoari DP jednostvno su nakićeni svedočanstvima da Tužilaštvo nije imalo ubedljive dokaze o krivici Miloševića. Ko je, onda, bio kriv za takav tok „procesa veka"? U svojim memoarima DP tvrdi da se ona praktično sama borila ne samo protiv ratnih zločinaca i država bivše Jugoslavije nego čak i protiv svojih sopstvenih saradnika, uključujući svog prvog zamenika u Tribunalu „Moj zamenik G. Blevit i rukovodilac istrage Dž. Relston nisu smatrali da je proces Miloševiću glavni. Nisu pomogle čak ni moje naredbe koje sam dala u jesen 1999. godine. Prema njihovom mišljenju, Tužilaštvo nije raspolagalo ni vremenom ni snagama za prikupljanje dokaza protiv Miloševića jer je njegovo pojavljivanje u Hagu tada bilo malo verovatno" (str.154)

Glavnog tužioca u procesu Miloševiću Džefri Najsa autor knjige opisuje kao petu kolonu: „U jesen 2002. godine Dž. Najs je počeo da tvrdi da nam dokazi za genocid i zločine u Srebrenici i Sarajevu neće omogućiti da dobijemo presudu. Jednom prilikom posle susreta sa mnom, on je bio čak besan. (...) Najs i moj zamenik Blevit su doveli u pitanje moju kompetenciju". 

Kao za poslednju slamku, hvatala se DP za odluku sudskog veća po zahtevu o oslobađanju optuženog. Uostalom, ona to čini s razlogom jer odluka suda od 16. juna 2004. godine od posebnog je značaja u vezi s time, što je to faktički postala jedina važna odluka Tribunala u procesu Miloševiću u kojoj je sud predmet razmatrao u celini. Upravo tu odluku, uzgred rečeno, koriste apologeti Tribunala i sama DP kako bi dokazali da je odluka o krivici Miloševića ipak donesena. Tako DP piše: „Sudije su presudile da je sudsko veće dobilo dovoljno dokaza kako bi u odsustvu osnovane sumnje tvrdilo, da je Milošević kriv za izvršenje svih zločina za koje ga tereti Tužilaštvo, pored ostalog i za genocid. (...) Ne bez osvetničkog osećanja, sećala sam se kako su me Najs, Blevit i drugi saradnici Tužilaštva u jesen 2002. godine ubeđivali da opozovem optužbu za genocid..." (str.364-365)

Dajući ocenu procesa u celini, DP pokušava da patvori značaj svojih dokumenata, da sroza odbranu Slobodana Miloševića i sebe predstavi kao pobednika. Ovo poslednje joj očigledno nije pošlo za rukom. Laž DP o procesu protiv Miloševića toliko je očigledna i tako lako se otkriva da ostaje samo da se čudimo umnoj ograničenosti glavnog međunarodnog tužioca s početka 21. veka. Uostalom, u knjizi memoara DP ne figurira samo laž...

Kao prvo, veoma je interesantna informacija koja se odnosi na Misiju UN na Kosovu (UNMIK) i poziciju koju su zauzeli NATO i njegovi glavni članovi. I NATO, i UNMIK su stali na stranu kosovskih bandita toliko otvoreno da je to izazivalo nelagodu čak i samog Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Međutim, banditi iz Tribunala deluju diplomatičnije i grubo drvodeljski rad NATO-UNMIK u korist Albanaca samo im je pridodavao muku. Karla del Ponte je veoma uspešno eskivirala tu okolnost prikazujući sebe kao borca ne samo protiv zločinaca nego i protiv „silnika ovoga sveta". Efekat „dva u jednom": kao prvo, „dokazana" je nezavisnost Tribunala, a drugo, sama DP je prikazana kao nezavisni i hrabri borac za pravdu. Tako DP kritikuje efikasnost UNMIK govoreći da je tri četvrtine otetih Srba nestalo bez vesti već nakon ulaska na Kosovo mirovnih snaga NATO i misije UN. Ona takođe citira dvojicu komandanata mirovnih snaga NATO na Kosovu odjednom - generale Minija i Valentina - koji duboko sumnjaju da njihovi mirotvorci mogu da veruju saradnicima misije UN: „Kako bi njihovoj pomoći trebalo pribegavati tek u krajnjoj nuždi", izjavio je general Mini, a potom ovlaš pomenuo i tesne veze između nekih saradnika misije UN i bivših lidera OVK. Mini je reklao da čim se izvrše prva hapšenja, „odmah vidimo kako mnogi lokalni lideri odlaze na odmor u pratnji američkog eskorta" (str.466-467)

KOLIKO JE RAMUŠ VAŽAN Del Ponte tvrdi, da misija UN ne samo što je bila slaba nego je i u potpunosti zavisila od milosti Albanaca, koji su u vreme nereda 2004. godine savršeno preplašili njene saradnike (str.483-485). Pri tom se DP pravi da ne shvata „zašto se međunarodna administracija na Kosovu, u kojoj glavnu ulogu igraju SAD i Velika Britanija, sa takvim simpatijama odnose prema Haradinaju. „U decembru 2005. godine imala sam (...) susret u Vašingtonu. Upitala sam koliko je Haradinaj važan za SAD i objasnila da se misija UN svom snagom upire da ubedi sudije Tribunala da je taj čovek jedini garant stabilnosti u pokrajini. Rekli su mi da SAD nema nikakve veze sa Haradinajem. (str.489)

Istinitim se čine priče DP i o kompetentnosti njenih saradnika. Na primer, DP saopštava da je tek mali broj istražitelja imao obrazovanje veće od srednjeg i da je malo ko umeo da piše na engleskom ili francuskom jeziku. Sem toga, istražitelji nisu imali nikakve predstave o suštini ratnog konflikta u Jugoslaviji, što se na najpogubniji način odražavalo na istragu. „Postepeno su do mene počele stizati glasine o tome", piše DP, „koliko su nevešto neki istražitelji saslušavali važne svedoke..." (str.214-215). Za nas ti iskazi Karle del Ponte imaju veliku vrednost.

A kako stoje stvari sa kompetentnošću same Karle? Na pitanje časopisa „Špigl" (Nemačka) „Koji bi bili vaši završni argumenti u procesu Miloševiću?", koje je postavljeno za vreme intervjua povodom izlaska iz štampe memoara, Del Ponte je odgovorila: „Bila sam besna zbog njegove smrti. To je značilo da je četiri godine mukotrpnog rada utrošeno naprasno i da ne mogu biti okončane pravnom presudom. Milošević je bio kriv za sve. Njegova politika bila je otvoreno agresivna, uz korišćenje zločinačkih metoda. To nije imalo ničeg zajedničkog sa odbranom Srba. Mladić i Karadžić su odlazili u Beograd po dva-tri puta nedeljno na sastanke sa Miloševićem. To govori samo za sebe." 

Razume se, ako bi to bili zaključni argumenti, onda ni jedan sud nikog ne bi mogao proglasiti krivim. Te reči DP precizno opisuju nivo dokaza, koji su krunisali četiri godine „mukotrpnog rada" tužilaštva Tribunala.

* * *

Dakle, koji je pravi cilj tih memoara?

Kao prvo, to je pokušaj DP da se opravda za one neuspehe, pa čak i zločine, koje je činilo tužilaštvo Tribunala. Na primer, DP očito pokušava da se opravda za sprovođenje diskriminatorske politike u pokretanju optužnica. Pored ostalog, DP je pokušala da opravda i nepodizanje optužnice protiv Franje Tuđmana. Ispostavlja se da su nekvalifikovani istražitelji (koje je napabirčio njen prvi zamenik Blevit) tako nevešto saslušali bivšeg rukovodioca tajne policije Hrvatske Josipa Manolića da se on uvredio. Da ubede Manolića da da izjavu, uspeli su jedino profesionalci DP, i to tek 2005. godine. „Sve ostalo vreme izgubljeno je uzalud", skrušeno će Karla, „a Manolić je bio tek jedan od ogromnog broja važnih svedoka sa kojima se prošlo na isti način» (str. 216-217). Godina 2005. nije slučajno navedena jer je do tog vremena Tuđman već odavno bio na onom svetu. 

Tako je sve svalila na loše istražitelje. DP takođe tvrdi da joj je zasmetao (...) i sam Tuđman. Preduhitrio je veoma iskusnu tužiteljku. I kako je samo oštroumno to učinio. Svoje putovanje u novembru 1999. godine u Zagreb „iskoristila sam (...) da bih od hrvatskih vlasti zatražila da sarađuju sa Tribunalom u istrazi zločina, koji su izvršeni u vreme operacije „Oluja" i vojne kampanje, koju je Tuđman vodio od 1992. do 1994. godine na teritoriji Bosne". Međutim, „umesto toga da se istraže zločini i krivci privedu sudu, kako su nam obećali, lukavi Tuđman je sabotirao rad Tribunala" (str.402). Da, vešto napisano! Čak ne znaš ko je u toj situaciji bio lukaviji. Tuđman ili sama DP.

Za DP nije ništa manje važno ni da se opravda za nepodizanje optužnice protiv Albanaca koji su organizovali trgovinu organima kosovskih Srba. Sve što ona govori o tome zvuči krajnje neuverljivo. „Neke od žrtava tih zločina su, prema pretpostavci, bile otete po okončanju bombardovanja NATO. U to vreme na Kosovu se nalazilo mnoštvo stranih mirotvoraca, čitavi legioni zaštitnika prava i saradnika humanitarnih organizacija. I stoga nije bilo jasno da li zločini, izvršeni u datom periodu, potpadaju pod mandat tribunala" (str. 456-457). Eto takvo je to njeno „objašnjenje".

I, naravno, za DP je bilo važno da protumači neuspeh glavnog dela njenog života – procesa Miloševiću. Ona pribegava nekolikim metodama. Prva: za sve je kriv Milošević. Glavna teza knjige mogla bi se formulisati rečima same DP: „Naravno, za sve je bio kriv Milošević" (str. 325). Drugo: za sve ostalo krive su sudije: „Da su sudije od samog početka ispoljile nepopustljivost i zatražile postavljanje advokata, Milošević bi morao da se povinuje i ne bi imao mogućnost da politizira taj sudski proces (str. 235). Posebno treba naglasiti želju DP da „istakne" kako nema veze sa ubistvom Miloševića. Na primer, opisujući početak dana 11. marta 2006. godine, DP piše da nalazila na odmoru, da su Miloševića našli zatvorski čuvari mrtvog oko 10 časova ujutro. „Sat kasnije zazvonio mi je telefon. Pristalice Miloševića već su uspele da razglase po celom svetu njegovu smrt" (str.541). DP želi da naglasi, kako ništa niti je videla niti čula, pošto je, eto, bila na odmoru. Kao, nije ga ona udavila. Štaviše, njoj javljaju za smrt Miloševića maltene poslednjoj – sat kasnije. I mi bi trebalo da u to poverujemo? A da bismo poverovali, ona dodaje da su do tog perioda to već uspeli saopštiti tajanstveni „pristalice Miloševića". A gde su se oni to skrivali? Sudeći po karakteru tajne informacije, to su mogli biti jedino zatvorski čuvari i rukovodstvo Tribunala. Nisu valjda sudije Bonomi ili Robinson bili tajni obaveštajci Miloševića, koji su rastrubili vest o smrti zatočenika pre nego što je to saznala glavna tužiteljka?

Glavni zaključak iz knjige memoara DP jeste da se ona pravda i da pritom laže. A čim laže, znači da se plaši. Bivši tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju odlično zna da je neophodno lansirati lažnu verziju događaja poslednje decenije „međunarodnog pravosuđa" jer bi u protivnom ona za svoje prestupe možda jednom mogla i da odgovara. U pravu si što se plašiš, Karla...


Izvor Fond strateške kulture, Moskva

Prevod: R. Dosković

_________________________

(1) Дел Понте Карла. Лов: ја и ратни злочинци. М.. «Ексмо», 2008.

(1) Анализа књиге Ф.Хартман дата је у чланку: Мезјајев А.Б. Туђ међу својима: злочиначка књига. Данас је Ф.Хартман осуђена од стране Хашког трибунала за откривање тајних података у својој књизи, што је оквалификовано као «увреда суда». Она је уложила жалбу и изјавила, да ће се борити до краја, све до Европског суда за човекова права.

(3) У трећем месецу процеса

(4) www.spiegel.de 18.10.2007

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2781

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3909-novo-itanje-memoara-del-ponteove-u-pravu-si-to-se-plai-karla-.html

RĐAVE PORUKE ARTEMIJEVE ELIMINACIJE

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: RĐAVE PORUKE ARTEMIJEVE ELIMINACIJE

ponedeljak, 15 februar 2010 11:03

 

Ako svima - od Crkve do Borisovog Predsedništva - nije bilo jasno, kad su videli Artemijeve i Atanasijeve monahe kako se u nedelju tuku pred Gračanicom, da tog dana nisu uspavali Artemija, nego su probudili demone, onda nema nade da će shvatiti bilo šta.


Vladici Artemiju zapala je retka uloga da bude izdajnik u dva suprotstavljena režima. U Miloševićevom i ovom. Za prve, nije bio dovoljno patriota; nije držao ni pet para do otadžbinskog vodvilja kojim je iz Slobinog trbuha u prištinskom hotelu Grand Arkan Ražnatović branio svoje skrivene akcije u tadašnjoj vlasti; a i previše se muvao po Americi i družio sa opozicijom. Za ove druge, Artemije je sve to, samo još gore: otrovni rodoljubac koji neće da mu stranci renoviraju crkve, a sam ih ne opravlja; najbolji drug svih srpskih ekstremista na Kosovu i šire; mantijaški mračnjak uveren da mu je Bog dao Kosovo na upravljanje onda kad ga je oduzeo Srbima; tip čija se zadrtost, kako već ovdašnje evropejske poštenjačine vole da gledaju rodoljupce, meri srebroljubljem. 

Istina, u saopštenjima kojima je javnost o Artemiju zasuta ovih dana provejava i zrno licemernog obzira, čiji jezik nalaže kako su episkopa raško-prizrenskog obmanuli njegovi ljudi. Tako je on sam dobio ulogu neke vrste lopova iz nehata, čoveka koji nije potkradao zajednicu, nego je, naivan kakav jeste, omogućio drugima da je potkradaju u njegovo  ime. To bi imalo da znači kako će biti dovoljno samo da otvori oči i odmah će biti vraćen među ljude. I ako je stvarno kriv, za ovoliko cinično objašnjenje svoje krivice, nije kriv.

Vlast se, naravno, menjala. Da se ne lažemo, menjao se i Artemije, možda još i više. Ali, svejedno, ta njegova uloga dvostrukog izdajnika u dva režima koji nisu našli lepu reč jedan za drugi čak ni kada su se izmešali, o vladici govori samo jednu stvar: ili je format ili je idiot. E sad, da li vam liči na idiota čovek koji je najzaslužniji za obnovu monaštva u celoj Srpskoj crkvi, utoliko pre što ta dva režima u kojima je slovio za izdajnika ne liče ni po čemu osim po jednom. Ni jedan ne valja. 

Iskreno, nemam pojma da li je bolje liturgiju držati na stari način, za šta je Artemije, ili na novi, za šta su njegovi protivnici u Crkvi. Jednako, nemam pojma da li je vladika uz pomoć građevinske operative „Radeta Neimara" uvlačio svoje ruke u med toliko duboko da je naljutio i Boga i arhijereje. Ali znam nešto drugo: kad god u Crkvi neki vladika ima primedbe na način kako neki drugi vladika služi liturgiju, uvek imam razloga da se pitam gde su se to njih dvojica sudarili jer o današnjoj Crkvi bar toliko znam da znam da na liturgiji nisu; kad god se Bog i arhijereji naljute na nekoga zbog srebroljublja, znam da onaj gore to ne obračunava na ovom svetu – uostalom, jeste li ikad pročitali vest pod naslovom „Srpskog episkopa udario grom" – a i arhijereji su, poznato je, vrlo komotnih shvatanja po tom pitanju.

Elem, mogu u svom neznanju da dozvolim i da je Artemije kriv po ove dve tačke optužnice, ali znam kako ih je u Crkvi previše koji su jednako ili više krivi i po jednoj i po drugoj, pa se slomilo na njemu. Dobro, uvek se na nekome slomi prvom, ali šta ih je opredelio da se lomi na Artemiju. Ne verujem da su ubacili ceduljice sa imenima svih vinih arhijereja u šešir, pa su prepustili Svetom Duhu da izvuče njega. To će reči da mi ovo mnogo više liči na ekskluzivno ljudsku stvar.

A kada govorim o ljudskim stvarima, tu smo i na pragu pravih motiva. Elem, nije li vladika zabrljao nešto politički? Nego šta je. Dakle, Artemije, koga smo se u 90-im sećali kao čoveka dijaloga mnogo više nego većine onih koji su mu poslednjih nedelja radili i uradili o glavi, negde je prepukao. Čovek koji je imao snage da se nekad sreće sa Medlin Olbrajt da bi mu pretila bombardovanjem, pa i da se pomoli za nju, danas sa tog istog Zapada neće da uzme ni aspirin, ni darove poput opravki na porušenim manastirima, niti će da pređe prag svoje Prizrenske episkopije, koju su mu opravili stranci. 

On zadeva kavgu, i to vrlo poganim rečima, sa svima koji pristaju na to i optužuje ih za jeres i izdaju; uvezuje se sa najzadrtijim od najzadrtijih od Kosova do Beograda; postaje ikona onog sveta koji u svojoj patriotskoj priči barata sa taman onoliko principa koliko nema rešenja. Možda se i složimo kako to jeste neka vrsta političkog zastranjivanja, kako je vladika od jednog čoveka širokih pogleda i blagih reči pod mukama i iskušenjima postao neka vrsta kočićevskog mračajskog prote. Ali zar sve to nije ljudski sasvim razumljivo, čak i ako politički nije. I nije li to svođenje Crkve na političku dimenziju naspram ljudske neka vrsta redukcije i sužavanja njene priče u svetu u kome su sve druge priče već odavno postale uske kao Prokrustove postelje.

Rečju, nisam siguran da bih podelio sve svoje političke stavove sa vladikom Artemijem, možda se ne bih danas složio ni o čemu sa ovim čovekom koji koji je posle NATO bombardovanja prvi ostao na Kosovu, kada je cela jedna država pobegla s njega. Možda je sasvim u redu da se Crkva po izboru novog patrijarha reorganizuje i da zauzima jedan fleksibilniji kurs i prema politici i prema sopstvenoj ulozi u zajednici. Možda je još više u redu da u jednom takvom poretku nema mesta za ovog čoveka kome je pošlo za rukom da toliko puta bude izdajnik, po čemu držim da nije idiot, već karakter.

Ali hajde da vidimo kakvu nam je to Crkva poslala poruku njegovim ovako grubim odstranjivanjem da je došla u situaciju da je, valjda prvi put u svom životu, pohvali i notorni crkveni analitičar Druge Srbije Mirko Đorđević, uzgred diktirajući Crkvi u svom tekstu spisak ostalih arhijereja kojih se ima rešiti. Artemije, to valjda svi znaju, nije bio ni po volji srpske vlasti, koju je često umeo oštro da optuži za idaju. Još manje je bio po volji stranaca, koji su davno prestali da u njemu gledaju glas razuma kosovskih Srba. Jednako, nije tajna da je Crkva, kao jedini srpski institucionalni autoritet na Kosovu, veoma važno polje za čije se poverenje bori onaj deo Zapada koji intenzivno radi na osamostaljenju Kosova. Naravno, samim tim Crkva je jači srpski politički faktor na Kosovu nego svi izabrani i imenovani funkcioneri. To će reći da političari, kad god hoće, mogu da odustanu od Kosova, ali od Kosova će se odustati kad odustane Crkva.

Baš zbog svoje nezamenjive političke uloge Crkva tamo mora da razgovara i sa onima koji žele da Kosovo otcepe, i tu nema nikakve dileme. Zato je svako njeno deljenje tamo mnogo rđavo i kao simbolički čin, ali i kao funkcionalna stvar, u kojoj verujem kako je dobro da takva u svojim redovima ima i mekanog Teodosija i tvrdog Artemija. Da je odstranila prvog, poslala bi rđavu poruku kako je nikakav dijalog ne zanima. Kad je odstranila drugog, poslala je poruku strancima da mogu da skinu ceo jedan sloj svoje opreznosti i taktičnosti. A u to će se prvi uveriti baš Teodosije, utoliko pre i utoliko teže koliko se danas više oseća kao pobednik.

Rečju, sa Artemijem je moglo svašta da se uradi, mogli su i da ga ubiju, i sve bi to bilo bolje od ovog poniženja koje su mu priredili ne ponašajući se kao Crkva, već kao neki centralni komitet, koji je izdao saopštenje kako ga smenjuje jer je bio lopov iz nehata. I ako svima od Crkve do Borisovog Predsedništva nije bilo jasno, kad su videli Artemijeve i Atanasijeve monahe kako se u nedelju tuku pred Gračanicom, da tog dana nisu uspavali Artemija, nego su probudili demone, onda nema nade da će shvatiti bilo šta. Jer tog dana Crkva je udarena u ono mesto na kome Srbima najviše znači – udarena je kao zajedica, koja nas okuplja. Tog dana je, plašim se, počela da nas deli, udarena na onom mestu gde najviše boli – o Kosovu je reč. I ta podela i deoba biće na iskušenju sopstvenog produbljivanja onako kako se neprilike na Kosovu budu intenzivirale, a ne verujem da iko već ove godine očekuje nešto drugo.

Zato se vredi moliti da Artemijeva eliminacija ne bude uvod u još dublje podele, i ta molitva trebalo bi da bude utoliko jača koliko je na zemlji više urađeno da do deobe dođe, a urađeno je prošlog vikenda mnogo. Vredi se moliti i za to da odstranjeni gubitnik Artemije sada ne postane ikona svih Srba na Kosovu koji se osećaju kao odstranjeni gubitnici, a takvih nije malo. Vredi se moliti i da, posle njegove eliminacije, još mnogo episkopa ne pomisle da je red na njih, pa da požele da to spreče. Vredi se, na kraju, moliti i za to da oni koji su to uradili budu toliko čisti da im to bude jedini greh na zemlji. Jer kada nekoga eliminiše partija, tada nam nije teško da pomislimo kako će jedan gad ubiti drugog gada i da mirno nastavimo da živimo s tim. Ali kada to uradi Crkva, tada su oči uperene u sudbinu eliminisanog i u čistotu eliminatora. A rekao bih da je tu sporno i jedna i druga.

 

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/3906--eljko-cvijanovi-rave-poruke-artemijeve-eliminacije-.html

SPASITE NASE DUSE U GRACANICI

 

ZAKLJUCANE SU SVE KAPIJE U GRACANICI! DRZE NAS ZATVORENE, A MONASTVU KOJE HOCE DA UDJE I PODRZI ARTEMIJA, ZABRANJEN  ULAZ I PRETE SILOM ! NAS HOCE DA NASILNO IZBACE UZ BLAGOSLOV TEODOSIJA  I UZ SILI SVEDSKE OKUPATORSKE VOJSKE!   POTPIS   MONASTVO I VERNICI IZ OKUPIRANE GRACANICE   GORAN ZIVKOVIC