Претражи овај блог

петак, 9. април 2010.

РУСИЈА У ДОБА БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ

Владимир Димитријевић: РУСИЈА У ДОБА БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ
Постављено 08.04.2010
Тема:

РУСИЈА У ДОБА БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ

(о десетогодишњици једног освешћивања 1999 - 2009. година)

„РУСИ НАМ НИСУ ПОМОГЛИ"

 

„Какви Руси? Кад су нама Руси помогли?" понављају многи Срби, разочарани својим садашњим сломом и поломом. Пубертетски народ, који се лако одушевљава и још лакше очајава, зависећи од туђег мишљења и подршке, Срби су истовремено и тешке незналице кад је историја у питању. Јер, у новијој историји реално су нам помогли скоро само Руси: од царице Катарине, која се изборила за руски надзор над судбином православних у Турској, преко помоћи цара Александра I Карађорђу и учешћа руске војске у ослободилачком рату 1876-1878. године, до Светог цара - мученика Николаја II, који је у I светски рат ушао да би заштитио малену Краљевину Србију на удару Хабсбурга и Хоенцолерна.

Али, од октобра 1917. године Русија није савим Русија - она је Совјетија. Као што ни Србија није Србија него - Југославија. У том периоду је било много лутања и тражења, узајамних неразумевања и промашаја. Највећи раскорак нас је снашао 1999. године, када је Србија, скупа са Црном Гором, била под НАТО бомбама. Очекивали смо руске системе S 300, за обарање НАТО авиона; очекивали смо војну помоћ... Очекивали смо, подсвесно, руског цара на белом коњу...

Али, у Кремљу је седео полупијани Јељцин... Зато је овај текст покушај да се појми то доба руско-србских односа. У уводном делу, дато је неколико подсећања на светско-историјске оквире сатанизма који нас је напао; затим, укратко, преглед превирања у самој Русији, везаних за догађаје 1999. године... На крају, и најважније, на примеру руског православног србољуба, Романа Иљунина, дат је поглед у ону истинску, дубинску, неразориву Русију, која је са Србијом била и биће заувек.

Увод у руско освешћивање

I

Још 1999. знало се да је циљ да се Црна Гора одвоји од Србије и да се Србији одузму Косово и Метохија и Војводина. У „Недељном телеграфу" од 21. априла 1999. године читамо: „Циљ „Корена" („Корени"- назив тајне НАТО операције против Срба, нап. В.Д.) је одвајање Косова као главног извора сировина за Југославију кроз велику аутономију, албанску сецесију или потпуну независност, затим отцепљење Црне Горе, њеног јединог преосталог излаза на Јадранско море, и дислокацију Војводине, њене „житнице" и још једног југословенског извора сировина, који би довели до потпуног колапса Југославије као самодовољне индустријске државе. Иза те акције јесте страх Немачке и САД да ће Југославија ступити у савез са Русијом и другим бившим совјетским државама када Јељцина смене комунистичке и националистичке снаге у блиској будућности". Ово је била изјава неименованог немачког званичника.

Дакле, главни геополитички страх Запада је, као и увек, страх од јединства Србије и Русије. „Срби су мали Руси", мантрају Западњаци још пре Наполеона (сетимо се: Наполеонове трупе у Боки ратовале су против Светог Петра. Цетињског, а његови инструктори обучавали су турске тобџије против Карађорђа.) Искасапити везану Србију значи показати Русији шта је чека.

 

Западна Звер је била свесна своје моћи. Али, није знала реч Светог Писма - да се сила Божја у немоћи показује.

II

Напад на Србију и Србе није имао пуно везе са Слободаном Милошевићем. Јер, један високи представник америчке администрације изјавио је „Вашингтон посту" (Lippman W. Thomas, Albright Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) да је рат против Србије осмишљен 14 месеци пре почетка НАТО бомбардовања, и да су већ тада разматрали четири модела тог напада.

III

Сила коју је НАТО применио према Србији имала је за циљ да докаже да је Русија мртва као велика држава. На Радију „Дојче веле" (29. III 1999. године) један неименовани НАТО функционер је изјавио: „Сада преиспитујемо и преуређујемо међународно право. Стварамо ново међународно право у складу са новонасталим околностима. НАТО је преузео на себе функцију одржавања и успостављања мира, пошто Савет безбедности ОУН то сада може да омета употребом вета /.../ Русија више није супер - сила, није чак ни велика сила. Деловаћемо према својим проценама, не обазирући се ни на кога".

IV

Ватикан, који је, уз Немачку, био покретач признавања словеначке, хрватске и муслиманске сецесионистичке акције као легитимне на међународном плану, у доба НАТО бомбардовања, лицемерно је тражио да се обустави бомбардовање Србије за време васкршњих празника. Папин „ускршњи апел" одлучно је одбацила Бискупска конференција Немачке, чији је портпарол, Карл Лајман, рекао да НАТО и Немачка „бране људска права, која се не смеју газити у име међународног права". Кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, изјавио је да су „могућности утицаја Папе на косовски сукоб врло мале" (Ана Петровић, Сукоб ауторитета, шансе папиних апела за мир, Борба, Београд, 1-2. мај 1999, стр. 9). Какво лицемерје!

V

Једна од најмрачнијих личности светске политике, Збигњев Бжежински, сива еминенција Демократске странке у САД у области спољње политике још од времена Џимија Картера, русофоб и мрзитељ Православља, тражио је да НАТО буде одлучнији у бомбардовању Србије, да, уочи своје 50 - годишњице, не изгуби углед. Бжежински, који се у својој књизи „Велика шаховска табла", заложио за комадање Русије (Сибир је „добро целог човечанства", а не само једне земље, сматра он), изнео је своје идеје за слом србског отпора:

>> 1.Формула аутономије Косова у Србији је мртва;

2. Из тога произилази да нема никаквих преговора са Милошевићем, осим остваривања српског повлачења након испуњења свих услова НАТО;

3. Ваздушни удари морају бити појачани и морају ефикасно разорити војну моћ Милошевића и принудити га на прихватање услова НАТО;

4. Неопходно је почети са размештањем војске, како би се припремила копнена инвазија НАТО из Албаније и Македоније;

5. Жртве борби, исељавња и етничких чистки на Косову имају морално право на самозаштиту;

6. Следи замрзавање југословенског капитала у земљама НАТО, како би се придавио Београд;

7. Не чекајући окончање војних дејстава САД и Европска Унија морају заједно показати намеру разраде свеобухватног плана обнове Косова и повратка његовог становништва;

8. Такав програм мора такође укључити услове о томе како демократска Србија после Милошевића може бити укључена у опсежан програм обнове Балкана, у коме ће такође узети учешћа Македонија, Албанија и Црна Гора и

9. Амерички Конгрес мора да сачини заједничку изјаву, у којој ће подржати политичке циљеве НАТО и изразити решеност САД да оствари те циљеве свим неопходним средствима.<<

И - све се збило како је Бжежински тражио. САД и сателити признали су независност Косова; сви услови НАТО пакта су, у позно пролеће 1999, прихваћени, и србска војска се повукла; наш капитал у НАТО земљама био је замрзнут... НАТО је оборио Милошевића уз помоћ „демократске Србије" и категоризовао Србију као земљу чија ће судбина бити везана за судбину Македоније, Албаније и Црне Горе (која се већ тада помиње као независна.)

Руско освешћење

Велики руски писац, Александар Исаијевич Солжењицин, често је говорио да је бомбардовање србског народа 1999. године потпуно освестило Русију. И заиста: анкете су 1999. показивале да је 95 % Руса против бомбардовања Србије и Црне Горе. Велике антиамеричке демонстрације су одржане свуда. Патријарх руски Алексеј II је рекао да је „неопростиво што се НАТО оглушио о глас Русије", а стари лисац, Хенри Кисинџер, је упозоравао да се у Русији осећање понижености раширило од елите до широких народних маса, што је веома опасно по западне интересе.

На америчку амбасаду у Москви тих дана је пуцано из ручног бацача. Америчке марионете у руској политици, попут Анатолија Чубајса и Јегора Гајдара, панично су упозоравале Ричарда Холбрука да ће „дејство НАТО-а сахранити демократију у Русији и повећати изолованост од света, наоружане до зуба, национал-комунистичке странке" (polit.ru, 29. III 1999.)

Руски православни хришћани схватили су напад на Србију мистички. Митрополит кијевски и све Украјине Владимир упутио је писмо патријарху Павлу у коме каже да Свети Синод Украјинске Православне Цркве (Московске Патријаршије) „војна дејства против Југославије сматра нападом на читав православни свет". Портпарол Руске Цркве, протојереј Всеволд Чаплин, изјавио је да „православље корен словенског братства". Председник Белору-сије, Александар Лукашенко, јасно је рекао: „Ако изгубимо рат на Балкану, следећи ћемо бити ми".

Др Наталија Нарочиницка, геније руске геополитичке школе, јасно је посведочила да НАТО политика има за циљ коначно разједињавање православних Словена, гушење њихове националне свести и претварање „поствизантијског простора у дедовину атлантске цивилизације и њене светске владе".

Било је то време (13. април 1999.) када је Савезна влада СР Југославије прогласила прикључење СРЈ Савезу Русије и Белорусије. Државна дума Руске Федерације изгласала је своју резолуцију о приступању Југославије овом Савезу 16. априла (са 293 гласа „за" и 54 гласа „против"), а Представнички дом Народне скупштине Белорусије је одлуку о примању СРЈ у Савез једногласно донео 5. маја 1999. На несрећу, ништа од тога није спроведено у живот.

Генерал Леонид Ивашов, Начелник Главне управе Министарства одбране Русије за међународну војну сарадњу, у мају 1999. јасно је рекао:

>> Маска је скинута у прошле године објављеној Стратегији националне безбедности САД за ново столеће у којој се већ отворено прокламује идеја светског лидерства.

Видите, могуће су две варијанте светског развоја. Прва, да земље са изузетно високим стандардом и нивоом потрошње морају да смање своје апетите, у корист осталог света. Друга да се сачува постојећи ниво потрошње бар за златну милијарду, на рачун потреба народа других земаља, при чему би неке биле сведене на ниво приближан људском!

Земље златне милијарде граде такав архитектонски модел света 21. века у којем ће остатак светске заједнице - имати само услужну улогу, да обезбеди задовољавање њихових потреба.

Очигледно је, такође, да се ствара и одговарајућа хијерархијска структура држава. САД и њихови савезници, пре свега чланице НАТО-а, као и Јапан, Јужна Кореја, Израел (уз беспоговорно америчко вођство), затим група држава које желе да уђу у тај елитни клуб и које без ограде подржавају политику САД и НАТО-а, група земаља која мирно чека да дође на ред и, на крају, група држава која се супротставља политици држава прве групе. Ту су Југославија, Белорусија, Иран, Ирак, Сирија, Либија, Куба, Корејска НДР и друге. Посебно место у том низу припада Русији, Индији и Кини.

Ево шта је писао Џошуа Стронг, један од утемељивача америчке идеје, која се, узгред, граничи са фашизмом: „Та раса (Англосаксонци) предодређена је да неке расе истискује, а друге асимилише и тако све дотле док читаво човечанство не буде англосаксонизовано".

Анализирајући свечаност у Вашингтону, поводом 50. годишњице НАТО-а, сетио сам се његове теорије, још из 1885. године, о предодређеној судбини и следеће реченице: „Звезда хришћанства се зауставила над америчким Западом и ту ће заувек остати. Овде, пред колевку младе империје Запада, приносиће данак све нације света, као што су некада приносиле дарове пред Исусову колевку.

... Ви Југословени сте им добрано покварили весеље. Скинули сте им понос САД, њихов невидљиви авион, и још танцујете на његовим остацима.

Београд сада, практично сам, покушава да спречи будуће светске катаклизме, да заштити будуће потенцијалне жртве америчког глобализма, укуључујући Русију.

...Ви својом непоколебљивошћу обуздавате распомамљеност америчке стратегије која ће, ако не буде заустављена, неминовно имати катастрофалне последице по САД.

- Данас су Срби и косовски Албанци, Црногорци и Мађари, и сви остали народи СР Југославије само ситан улог у великој америчкој игри, а Балкан полигон за испробавање практичних начина за њену реализацију." <<

Руске стратешке нуклеарне ракетне јединице дигнуте су у стање највише приправности. Пацифичка руска флота отпочела је војне манерве. Лансирана је, пробно, ракета са нуклеарне подморнице на Камчатку. Извиђачки брод руске Црноморске флоте „Лиман" испловио је из Севастопоља и кренуо ка Јадрану. Министар одбране донео је одлуку о прекиду свих контаката са НАТО - пактом. Начелник Генералштаба руске војске је рекао да Русија неће оклевати да употреби нуклеарно оружје ако затреба.

Највећи страх на Западу изазвало је окретање балистичких ракета према НАТО државама. НАТО се тек тада обратио Русији, нудећи јој укључивање у дипломатску иницијативу.

Црноморска и Балтичка флота почеле су извођење маневара, а генерал Ивашов је упозорио да је Русија земља којој се не прети.

После смене премијера Јевгенија Примакова (Пинхаса Финкелштајна), нови председник Владе Русије, Сергеј Степашин, изјавио је да је напад на Југославију ударац и по Русији.

НАТО је тада морао да се обрати Русији. Медлин Олбрајт каже да ће до мира доћи захваљујући руском посредовању, а Марти Ахтисари сматра да Русија мора бити подржавана, а не изолована. Резолуција 1244 Савета безбедности УН, која Србији признаје суверенитет над Косовом била би немогућа без руског ангажмана. А када је мир потписан, Руси су показали мишиће.

Демонстрација руске моћи било је заузимање аеродрома „Слатина" код Приштине од стране руских специјалаца који су дошли из Босне. Оперативну наредбу за ову акцију издао је начелник Генералштаба, Анатолиј Квашњин, а Јељцин је био „необавештен". НАТО комадант Весли Кларк био је бесан, док је Бжежински поручивао Клинтону да преотме аеродром од Руса јер је то ствар престижа. Захваљујући Русима, Срби са севера Косова нису доживили прогоне попут своје браће из других косовскох области. У преговорима Русије и НАТО-а, руска војска је добила компактан простор, а три њихова авиона са опремом слетела су на приштински аеродром. Медлин Олбрајт је тражила од Мађарске, Румуније и Бугарске да спрече прелете руских авиона, али су руски падобранци ипак добили ваздушне коридоре, пошто су њихови генерали запретили НАТО колегама.

Оно што је извесно јесте да се, у време НАТО бомбардовања, жестоко „кувало" у Русији, и да Јељцинова администрација, често састављена од русофоба, схватила да се није шалити са руским армијским врхом, који је био свестан да је рат против Срба увод у рат против Русије. Православни хришћани Трећег Рима видели су у НАТО бомбардовању народа цара Лазара апокалиптични предзнак будућих догађаја, о којима је руски свети, Теофан Нови Полтавски, говорио још за време II светског рата, пророковао да ће прави рат настати кад све силе света навале на Русију, јер ће, у апокалиптичне дане који долазе, само она сачувати православну веру.

На нашу велику несрећу, у време кад је Србија бомбардована на челу Русије су се налазили издајници. Генерал Леонид Ивашов, председник руске Академије за геополитику, преговарач са руске стране приликом потписивања мировног споразума 1999. године, каже: „Ми смо се с Американцима договорили да ће највише половина (Американци су говорили - не мање од половине) снага безбедности, пограничних снага и оружаних снага СР Југославије бити повучено из покрајине. Ми смо се договорили да натовске земље, које активно учествују у бомбардовању и агресији против СРЈ, неће размештати своје снаге у дубини територије покрајине. Била је одређена и обележена зона од три до пет километара дуж границе са Албанијом и Македонијом. Ми смо пристали на присуство натовских структура једино у Призрену, отприлике 55 километара од границе. Овде је требало да буде размештена немачка бригада. Међутим, Строуб Талбот и Виктор Черномирдин су у суштини игнорисали ту заједничку одлуку руске, америчке и финске стране./.../ Черномирдин је трговао са Клинтоном и Гором о предмету његове подршке као кандидата за председника Русије. Мени је постало јасно зашто је Черномирдин трговао Србијом - да је требало, он би и пола Русије продао. Међу њима је постојао договор: Гор председник САД, Черномирдин - председник Русије." („Геополитика", број 29/2008.)

Србија је, дакле, била предмет трговине. Продавали су је исти они који су продавали и Русију - русофоби блиски јељциновској власти. Не треба заборавити ту чињеницу, и говорити оно што непријатељи наших народа желе да понављамо, као мантру узајамног неразумевања: „Кад нам је то Русија помогла?" Кад је била своја - помагала је увек. Кад није могла да помогне себи, није ни нама.

Роман Иљунин, косовски заветник

У дане бомбардовања Србије од стране НАТО-а, те, апокалиптичне 1999. године, православна Русија је била са Србијом свим својим бићем. Срео сам, у оне дане, и живи доказ за то - брата Романа Иљунина. Пореклом козак, са тихе реке Медведице, притоке баћушке Дона, рођен на станици Березовска, двеста километара од Волгограда (бивши Царицин, бивши Стаљинград), од 1991. до 1995. године учио је школу иконописа при Московској духовној академији у Тројице Сергијевој лаври, у граду Сергијевом Посаду. Прву икону коју је насликао, по обрасцу Спаса Нерукотворенога из Новгорода (XII век), поклонио је црквици у родном селу. По њему, новгородски оригинал Спаса је обухватио собом „мудрост Творца, праведност Судије и милосрђе Оца Небескога".

Нерукотворени Образ Спасов је настао када се едески цар Авгар, оболео од губе, чуо да се у Палестини јавио чудесни Лекар и Исцелитељ - Христос. Пошто није могао сам да Га посети, послао је свог дворског сликара Ананију, да Га портретише и донесе му насликано - чврсто је веровао да се тако може исцелити. Такође, писмом је молио Христа да дође у Едесу. Ананија је стигао у близину Господњу - али није успевао да Га наслика. Јер, Христос, Син Човечији, личио је на све људе, и црте Његовог Лика бејаху неухватљиве. Тада је Он од Ананије затражио платно, умио се и обрисао Лице о њега - и, чудом Духа Светога, на платну је остао отисак пречистог Лица Богочовековог. Ананије је цару Авгару однео платно и рекао му да Спаситељ ипак неће доћи у Едесу (било је то доба Христовог страдања). Цар Авгар је, међутим, био човек велике вере - исцелио се од додира убрусом на коме је био Нерукотворени Образ. У знак поштовања, он ову Првоикону ставља изнад врата свог дворца. Народ се клањао Христу скупа с царем.

Икона је касније била зазидана, да би је у шестом веку опет нашао локални епископ. Пренета је у Цариград, где је стајала до крижарских пљачки у XIII веку, када је ишчезла негде на Западу.

Пошто је Роман Новгородског Спаса поклонио свом селу, наставио је рад. У Храму Христа Спаситеља у Москви, који се обнављао, насликао је Св. благоверног Александра Невског. По повратку у родни крај, на Богословском факултету Царицинског православног универзитета предаје иконопис.

У волгоградском манастиру Светога Духа, у келији у којој је обитавао, Роман Иљунин је имао икону Рождества Христовог, коју му је поклонио син свештеника из Србије, колега са студија. Та икона га је стално подсећала на народ Светог Саве.

Кад је почело НАТО бомбардовање, и када је Роман чуо да ракете падају близу србских светиња и породилишта, он је знао да не може седети скрштених руку. Са својим студентима, сакупљао је потписе за подршку браћи Србима. Волгоградски хришћани су знали шта значи ужас рата - нацистички напад на Стаљинград залио је, у II светском рату, њихову земљу крвљу. Иницијатива за потписивање наишла је на добар одзив.

После свега, Роман је одлучио да пође у Србију под бомбама. Узео је благослов од свог архијереја, Германа и насликао икону Србима драгог Цара - мученика Николаја II Романова. Отишао је по визу у југословенски конзулат у Москви, а затим у Третјаковску галерију, где је нарочиту пажњу посветио једној србској икони Распећа из XIV века. Размишљао је о Голготи Господњој и о страдању Христових Срба. Кад је изашао на улицу, једна група дечака му је узвикнула: „Ми вас овде много волимо!" У први мах зачуђен, Роман је схватио да су они помислили да је он Србин - носио је значку са знаком „target" на реверу.

У московском храму Светог Николаја „в Пижах" настојатељ је био прота Александар Шаргунов, председник Руско-србског братства. Ту је, као и у многим другим храмовима, скупљана помоћ за Србе, и свакодневно су узношене молитве.

А затим је Роман стигао у београд. Састао се са Његовом Светошћу, Патријархом Павлом, коме је, поред иконе Царских Мученика, уручио и врећицу земље с Мамајевог кургана, где је, у зиму 1942, на стотине хиљада руских војника положило главе за отаџбину.

Роман је остао у Београду, под бомбама, по заповести свог атамана А. Бирјукова, с циљем да наслика, козацима омиљену, икону Нерукотвореног Спаса, и да је остави на дар Србима. По предњу, ову икону су носили ратници Светог Александра Невског, борећи се против тевтонских витезова.

По савету свог пријатеља, србског иконописца Радета Сарића, Роман је набавио добру даску за икону од столара из Краљева. Сликао ју је у једној соби интерната Богословског факултета. Он каже: „Треба признати да су ми и професори и студенти указали чисто руско гостопримство. Изјутра сам, на брави врата своју собе, често налазио кесу с хлебом и млеком. Мада је факултет био званично распуштен на неодређено време, моји пријатељи су остајали да би станарима суседних зграда омогућили да се заштите у њиховом склоништу од напада из ваздуха."

НАТО-вци су били тачни. Сваког дана после девет увече била је ваздушна опасност. Свакодневно богослужење је протицало уз сталне ваздушне опасности. Када би жене и старце одвели у склониште, студенти теологије су настављали да се моле за мир. „Наша заједничка молитва за мир вазносила се Господу. Мислио сам о онима древним Кијевљанима који су стајали у храму Свете Софије 1239. године, када је хан Батиј с Татарима овном разбијао градска врата. У праву су они који кажу да се историја понавља", вели Роман, који је у то време ишао и на Панчевачки мост, да га брани својим телом.

Док је стајао, скупа са осталима на Панчевачком мосту, Роману је један Србин рекао показавши му једну звезду на небу: „То је, можда амерички шпијунски сателит. Он, као нова антивитлејемска звезда показује пут изасланицима новог Ирода ка сваком новорођеном србском младенцу". Уместо еванђељских дарова, иродовци су србској деци носили ракете и бомбе.

Брат Роман је хтео да свој посао заврши до Видовдана, и да оде на Косово, да се икона освешта, али је Господ другачије благословио. Морао је опет у Русију.

У јуну 1999, Роман Иљунин је из Србије у Волгоград повео групу српске деце. На локалној телевизији је говорио о страдању Србије, а обични људи показивали су огроман интерес за братску земљу.

Мали Срби су смештени у туристички комплекс на обали Волге. Примили су их као рођене. Архиепископ волгоградски Герман је бринуо о њима. Били су радо виђени гости Светодуховског манастира и Богословског факултета. У манастиру су се већ дуго молили за Србију и Црну Гору.

Деца су видела Мамејав курган и Музеј Стаљинградске битке. Ратни ветеран, директор музеја, причао им је како су се под Стаљинградом, скупа са Немцима, против Руса бориле и хрватске усташе, највећи србомрсци света.

Једна група дечице из Србије била је у Тројице-Сергијевој Лаври, крај моштију Баћушке Сергија. И тамо су их братски дочекали.

Тек у септембру 1999, враћајући децу у отаџбину, брат Роман је могао да испуни свој завет да са својом иконом Спаса Нерукотворенога оде на Косово. На београдском Новом гробљу, код споменика Цару Николају и руским војницима палим за Србију у I светском рату, икону је освештао старешина руског храма Свете Тројице у Београду, отац Виталије Тарасјев, а поход Романов на Косово омогућио је војни аташе амбасаде Русије у Београду, генерал Барманцев. Два руска официра пратила су храброг Романа на путу ка светој земљи, која је за Србе оно што је Куликово за Русе: место бола и славе.

На административној граници, где су чекали неколико сати, појавило се оклопно возило руске војске. Света икона је унета у њега, и путовање се наставило. Ишли су ка аеродрому Слатина, где је била смештена руска база. Уз пут рушевине Приштине, дело НАТО авиона.

Романа је даљи пут нанео у манастир Девич, у чијој непосредној близини је био вод руских специјалаца. Они су помагали монахињама да испуњавају своје обавезе и штитили их од насилничког шиптарског окружења, које је, пре доласка КФОР-а, разрушило манастир и опљачкало га, читава три дана злостављајући монахиње, секући иконе и разбијајући гробну плочу над моштима Светог Јоаникија Девичког.

Руси су, дакле, и оружан о бранили Девич, тако да су их сестре и њихов духовник, отац Серафим, искрено волели. Роман је видео љубав Срба према Русима и кад су, са Спасом Нерукотвореним, на оклопном транспортеру, стигли у Грачаницу. Владика Артемије и монахиње су говорили: „То је наша, косовска икона".

Пре повратка у Србију, млади козак се зауставио на Газиместану, и у подножје споменика изручио врећицу волгоградске земље. Један Србин, ту присутен, је заплакао: мученичка Русија сједињује се с мученичком Србијом. Да јој помогне да одстоји.

На Савиндан 2000. године Нерукотворени Спас је био у храму Светог Саве у Београду. Отац Стеван, старешина храма, служио је молебан Христу, а народ се клањао Богу своме, молећи се за мир и спасење. Срби су говорили Роману да је икона знак великог братства србског и руског народа.

Мало по мало, Русија се подизала из праха и пепела. Године 2008, када је Америка са својим НАТО-сателитима, признала „независно Косово", „ Русија је могла да помогне Србији у њеном непристајању на одузимање Свете Земље.

Даће Бог да тако буде и у данима који долазе!

Владимир Димитријевић

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2555.html

четвртак, 8. април 2010.

Srebrenica i podanici

Srebrenica i podanici

 

Vreme je za politiku guranja štapa u točkove velikima koji pritiskaju Srbiju, a onda prihvatajući i kooperirajući sa njima nastojati da im se pomogne da se štap izvadi, naravno, “ne znajući” ko je štap gurnuo u njihove točkove. Takav napor Srbije neophodan je da bi se zadovoljili neki njeni interesi. Takva politička elita je danas potrebna Srbiji, a ne podanička. To tako ide iako deluje suviše jednostavno, nedžentlmenski, nemoralno i opasno, ali oni koji su radili ili rade u visokoj politici, znaju najbolje o čemu je reč

Ovih dana imali smo priliku da nas političke elite odjednom, kao grom iz vedra neba, preokupiraju pitanjem Srebrenice. Odmah da Vam kažem, ovih dana su nas mnogo obmanjivali, da ne kažem lagali, neki svesno, a neki samo zato jer je izdata takva partijska direktiva. Prvo što svaki građanin treba da se upita zašto je ta Deklaracija usvajana, zašto baš sada. Svi su nas manje-više potcenjivali: DS, SPS, G17 plus i ostali trabanti vlasti. Podrazumeva se da su kao vladajuća ekipa iz sve snage gurali usvajanje Deklaracije kojom Srbija verifikuje počinjenu genocidnost u Srebrenici. Opozicija je kombinovala sa vlašću, tu mislim na SNS sve do poslednjeg trenutka, ne želeći da zauzme tvrd stav kako je ne bi optužili za retrogradne stavove i kako ne bi narušili odnose sa evropskim zvaničnicima do kojih im je objektivno stalo, svesni da bez međunarodne prihvatiljvosti teško mogu postati vladajuća stranka. Radikali i DSS su svoj skupštinski nastup na temu Srebrenice i Deklaracije u manjoj ili većoj meri podredili unutrašnjoj političkoj sceni i odašiljali one poruke koje narod voli da čuje, a većinski deo birača u Srbiji, pa i onih glasača vladajuće garniture, na tu Deklaraciju gledaju kao na iznudu na koju je vlast pristala kako je isti oni koji su je stiskali i iznuđivali ne bi destabilizovali. Reč je pre svega o najmoćnijoj zemlji EU i najmoćnijoj zemlji na svetu. To je pravi razlog zašto se ta Deklaracija usvajala baš sada i baš u ovakvom obliku. Sva pozivanja: na moral, na pravdu za žrtve, na citiranja misli patrijarha Pavla i drugih znamenitih ličnosti u toku parlamentarne diskusije zapravo govore koliko smo mi u stvari  jadni. Toliko, da usled pritiska i nesposobnosti da se tom pritisku odupremo ili da ga izmanevrišemo, kako to rade sposobne vlade, pristanemo na nešto što će za posledicu imati, između ostalog, razočaranje preko milion onih Srba koji žive u Republici Srpskoj i u rasejanju, koji bolje poznaju šta se u Bosni pa i u Srebrenici dešavalo nego većina naših zvaničnika koji ostavljaju utisak kao da ne bi umeli ni da se dovezu do Podrinja i Srebrenice, jer ne znaju gde se to tačno nalazi. Da se razumemo, zločina je bilo u toku rata u Bosni i Hrvatskoj, mnogo njih, pa i u Srebrenici, ali proizvodnja “isitne” o tim zločinima je nešto sasvim drugo, a takva ”istina” nameće se kao jedina prava samo zato jer je zagovaraju jači od Srbije. Da se razumemo, zločina je bilo u toku rata u Bosni i Hrvatskoj, mnogo njih, pa i u Srebrenici, ali proizvodnja “isitne” o tim zločinima je nešto sasvim drugo, a takva ”istina” nameće se kao jedina prava samo zato jer je zagovaraju jači od Srbije Tako je sinonim za ratne zločine počinjene posle Drugog svetskog rata sa željom da se kvalifikuju kao genocid danas Srebrenica, a nije, recimo, etničko čišćenje i zločin počinjen nad preko 220.000 Srba pobijenih i proteranih u svega nekoliko dana iz Hrvatske. Šta je poenta cele priče - Srbi su izgubili najviše, ostali su najviše bez imovine u Hrvatskoj i Bosni i danas je u Srbiji i u RS preko milion raseljenih iz bivše SFRJ, pobijeno ih je i ranjeno preko sto hiljada, i danas nakon 15 godina od kraja ratova u Srbiji postoje izbeglički centri i Srbi su najveći krivci za stradanje drugih i sopstveno stradanje. Možda je najlakše optužiti za sve Slobodana Miloševića i nastaviti dalje, ali to prosto nije istina. Kod nas istina teško izbija na površinu, kako kaže jedna izreka: “Istina izlazi samo onda kada nekom postane potrebna”. Imao sam priliku da vidim originalnu naredbu Ante Pavelića iz 1945. kojom on naređuje svojim snagama da omoguće sve neophodno za evakuaciju Dinarske četničke divizije vojvode Momčila Đujića sa 8.000  četnika  na pravcu od Dinare ka Italiji. Istina je da je Jasenovac “progutao” preko pola miliona Srba, plus Jevreja i Roma, a da ga je tada obezbeđivalo oko 2.000 ustaških vojnika, a vojvoda Momčilo Đujić  ga za pet godina nije nijednom napao niti pokušao da oslobodi zatočenike, iako je imao potrebnu vojnu silu ne tako daleko lociranu od Jasenovca. To su vam delovi istorijske istine od pre 60 godina. U slučaju Srebrenice, kroz nekoliko desetina godina, kada nam to više ne bude bilo  bitno, iz arhiva će iskočiti dokumenti i presretnuti telefonski razgovori mnogih muslimanskih, međunarodnih i srpskih političara i vojskovođa, koji će dati drugačiju sliku o događajima u podrinjskim enklavama Srebrenici, Žepi i Goraždu. Samo, to tada neće biti bitno kao što danas nije bitno ko je sa kime kombinovao u Drugom svetskom ratu. Voleo bih da se naša vlada, sa istim žarom kao što je propovedala usvajanje Deklaracije o Srebrenici i sličnim drugim potezima, ponekad uhvati u koštac i istraje na pitanjima koji su državni i nacionalni interesi Srbije bez obzira na to da li takav stav može da je suprotstavi većim ili manjim silama i eventualno destabilizuje njen mandat. Sada više nego prethodnih godina postoje mogućnosti da se Srbija odupre politici uslovljavanja, ma od koga dolazila, ne zato što je  jaka, ona nije jaka, već zato što su interesi u regionu i geostrateški odnosi velikih sila u ovom delu Evrope daleko bitniji od zadovoljenja interesa neke male Srbije. Vreme je za politiku guranja štapa u točkove velikima koji pritiskaju Srbiju, a onda prihvatajući i kooperirajući sa njima nastojati da im se pomogne da se štap izvadi, naravno, “ne znajući” ko je štap gurnuo u njihove točkove. Takav napor Srbije neophodan je da bi se zadovoljili neki njeni interesi. Takva politička elita je danas potrebna Srbiji, a ne podanička. To tako ide iako deluje suviše jednostavno, nedžentlmenski, nemoralno i opasno, ali oni koji su radili ili rade u visokoj politici, znaju najbolje o čemu je reč. Uostalom, to je globalizam, izazoveš problem, upravljaš njegovim rešenjem i ostvariš svoje interese.

 

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2404-srebrenica-i-podanici.html

среда, 7. април 2010.

Dobio sam „zeleno svetlo“ u Vašingtonu

 

[ Nemojte da se zalite da nemate za koga da glasate: ponuda se siri....]

 

Razgovor - Dušan Janjić, jedan od osnivača Nove socijaldemokratije, traži podršku Zapada i Rusije za svoj politički angažman

Dobio sam „zeleno svetlo" u Vašingtonu

Autor: Lidija Valtner

Beograd - Dobio sam američku podršku za svoje političko angažovanje i promene koje Nova socijaldemokratija (NSD) namerava da načini u Srbiji, zbog čega ću se kandidovati na budućim predsedničkim izborima, kaže za Danas jedan od osnivača NSD Dušan Janjić, posle nedavnog boravka u Vašingtonu.

Zbog čega ste išli u Ameriku i s kim ste tamo razgovarali?

- Išao sam da vidim da li tamo postoji interesovanje za bavljenje Srbijom. Razgovarao sam s ljudima iz Stejt departmenta, Saveta za nacionalnu bezbednost, sa saradnicima američke državne sekretarke Hilari Klinton i potpredsednika Džozefa Bajdena, predstavnicima Nacionalnog demokratskog instituta i Međunarodnog republikanskog instituta, predstavnicima USAID i tri konsalting-lobi grupe. Razgovori su išli u dva pravca. Prvi je razvoj nove stranke i podrška na predstojećim parlamentarnim i predsedničkim izborima. Drugi segment se odnosio na podršku razvojnom projektu Srbije u 21. veku, tačnije do 2050. godine. Projekat okuplja 150 naučnika iz Srbije i nekoliko konsultanata iz Evrope koji će raditi na strategiji u šest društvenih oblasti. Pre odlaska u Ameriku, obavio sam slične razgovore u nekim zemljama EU, kao što su Italija i Austrija. U maju ću otići u Berlin, možda i u Madrid, a na jesen u Moskvu.

Kakvo je raspoloženje u američkoj administraciji kada je reč o Srbiji?

- Srbija definitivno nije glavna tema. Mali broj ljudi se u Obaminoj administraciji bavi Srbijom, ali bez obzira na to, dosta se zna o tome šta se ovde dešava. To posebno važi za potpredsednika Bajdena i za krug profesionalaca u Stejt departmentu. Stekao sam utisak da je veliki problem što oni u stvari nemaju poverenja u naše političare, jer su im oni kada im je bila potrebna pomoć oko Kosova obećavali razne stvari. Oni imaju utisak da ih naši političari lažu, a imaju i neke neostvarive zahteve kao što je, na primer, podela Kosova. Naši političari ne znaju da se američka administracija dvoumi i koleba oko toga da li je pametno uopšte se baviti problemima u Evropi.

Da li ste dobili podršku za vaše političko angažovanje?

- S obzirom na to da im nisam obećavao „brda i doline", razgovori su bili sasvim otvoreni i uspešni. Dobio sam podršku američkih grupa koje se bave kampanjama za parlamentarne i predsedničke izbore. Već su potpisani neki ugovori sa PBS, agencijom koja je 2000. radila kampanju za DOS. Dobio sam podršku i kandidovaću se za predsednika na izborima 2012. Kada je reč o Novoj socijaldemokratiji, podrška je išla u pravcu stvaranja širokog bloka građana, sindikata i partija koji će stati iza iste stvari. Namera nam je da budemo „treća lista", pored onih koje će predvoditi Tomislav Nikolić i Boris Tadić. Naš plan je da radimo na unutrašnjoj bezbednosti i ekonomskom oporavku, saradnji sa zemljama bivše SFRJ, Albanijom i Albancima u okruženju. Nije bilo reči o Kosovu i priznavanju njegove nezavisnosti. Amerikanci žele da podrže one koji žele da sarađuju s kosovskim institucijama na bilo koji način.

Koji su planovi NSD?

- Krajem maja ili do sredine juna biće održan osnivački kongres, što je početak promocije stranke. Naše predsedništvo bi trebalo da bude nova vlada Srbije. U januaru 2011. ćemo izaći s kandidatom za premijera i tada krećemo u kampanju i predstavljanje našeg izbornog programa

http://www.danas.rs/danasrs/politika/dobio_sam_zeleno_svetlo_u_vasingtonu.56.html?news_id=187486 

БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ

Божо Бјелак: БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ
Постављено 07.04.2010
Тема:

БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ


Божо Бјелак

На шаховској табли Европе фигуре се не налазе на својим пољима. Чак ни њихов број не одговара правилима те древне и мудре игре. Осим краљева, краљица, војника, понајвише је пиона-послушника и скакача. На српској шаховској табли, такође, коло воде пиони и скакачи, нисам ни мислио, а било би и ружно, да напишем - коњи. Зашто ти скакачи тако раде и пионски мисле. Какву то имају дипломатију, чију они то спољну политику проводе. За све нормалне, то је беда дипломатије, коју креира дипломатија беде, јер су спољна политика и дипломатија у директној корелацији са стањем у земљи, а стање је у свим областима - беда (изведено од речи бедак-умно заостали човек).

„И Косово и Европа": о чему они то причају. Ко иоле разумије европске скакаче, видљљиво је да Србије нема у ЕУ док не призна фантомску државу Косово на својој територији. Да ли ми, који носмо шахисти, можемо фино, културно, замолити наше скакаче да престану да залуђују и замајавају и себе и нас. Да имају поштења, односно да поштују овај унесрећени пук, рекли би само: „Космет". Европи су потребни и пиони и скакакчи, тако да би било добро да јој их, због великог знања, продамо, као што се продавају фудбалери и да играју на њеној табли, односно да их Европа распореди да играју на шаховској табли неке друге земље.

Српски народ је већ почео помало да луди због њиховог скакутања, а тако ми Бога и летења. Једног смо, који стално понавља „И Косово и Европа", пустили да предуго спава на теткином каучу. Оправдано се наљутио. Писао сам и говорио, да нема смисла таквог расног скакача држати на неком похабаном старом каучу. Е, када је промашио Г-6, ускочио је у Меридијан банку. Сваки његов скок мјери се у хиљадама и милионима. Теткин кауч би требало пренијети у Национални музеј, да буде вјечна опомена генерацијама.

Онај други, кажу, да је сањао да буде пилот, што су му ујаци били обећали да је остао социјализам. Не излази из авиона. Његове дневнице постају велика ставка у буџету ове унесрећене земље. Ко игра шах, не би требало да буде нервозан, а он показује често нервозу, а како и не би, када му дипломатија свакодневно доживљава крах, а сам летач је заратио са свима у Региону. Треба бити поштен и констатовати да су га у Региону (и Србију, дакако) много понижавали и изазивали, али шеф дипломатије се морао другачије понашати. Његов сваки потез био је чисти промашај. Та беда дипломатије нема никакве везе и утицаја на цветање фантомске државе Косово. Тамо и даље траје симултанка главног играча, финог човека из Финске. Није ми јасно зашто се сетих „Косовких божура", откуда ми паде, на ову луду памет, та асоцијација. Давно сам читао да је министар за културу у оној краљевини Југославији био муслиман и да је забранио објављивање „Косовских божура", а аутор му је, кажу, јавно одговорио: „Чук, чук Чукарица, чукнем Ти га нани, кад Косовским божурима суде муслимани". Све се поноваља, само су други скакачи.

„Косово је српски Јерусалим", узвикну летач. Не зна летач да Јевреји држе све у својим рукама. Између осталог, служе својој домовини 3 године, а жене 2 године. Зет славуја из Мрчајеваца трабуња „о традицији и модернизацији војске", које нема, јер су му војнике, топове, ракете - наоружање већ „појели", како се то каже у шаху, европски и амерички шахисти, а и то што је преостало, нестаће укидањем војног рока. Стари, мудри људи су говорили: „Народ који не храни своју војску, храниће туђу". Недавно сам био у Бугарској, где ми озбиљни људи рекоше да од своје немаштине и беде издвајају велика средства за НАТО, односно хране туђу армију. А споменити зет, као и краљ тргова и балкона, имају само један рефрен у задатој и наученој песмици: НАТОооо, НАТОооо, НАТОооо. Ко их је На То навукао, да ми је знати.

Разговора о Космету неће бити, тврдим још од времена када су прекинути, јер смо знали да ће доћи до проглашења фантомске државе. Међутим, овај или било који нови режим, од садашњих партиских вођа, позиције и опозиције, ако дође на власт у Србији ( не знам чиме ће владати), преговараће о успостављању дипломатских односа и свим видовима сарадње или неће бити на власти. Летач нема шанси да спречи ништа на путу ка афирмацији Косова, јер једноставно није знао како се то дипломатски ради. Чак ни данас не зна, као што нису знали ни његови претходници, као и наредбодавци, да онима који су их пучом и паљевинама довели на власт, у подсвијести није било да им препусте одлучивање и судбину Космета. Нажалост, још мисле да ће им велики западни пријатељи дати Космет на тацни, јер признавање те државе фантома, сматрају њиховим тренутним хиром ( као што им је требало 3 године да схвате да се Ц. Гора одвојила, са којом су дипломатски и конзуларни односи били на нули, а ни сада ништа нису бољи). Ти пријатељи, дали су Космет Тачију, који је нажалост у праву када каже: „да ће Косово и у будуће, на регионалним и међународним скуповима, учествовати као независна и суверена држава". Политичка „елита", с Председником на челу, уствари само машта о регионалној сарадњи, " у којој је Србија лидер".

Није било дана када летач и његова дипломатија нису направили неку катастрофалну дипломатску грешку. Познато је да аматер око себе окупља аматере, који чак и на ТВ каналима (а ништа мање у земљама где су акредитовани од аташеа до амбасадора) причају ноторне глупости, не само о дипломатији и спољњој плотици, већ и о кадровању и чак станаринама. Када је већ реч о станаринама, затим куповини зграда амбасада и резиденција, намештаја, у Диломатско-конзуларним представништвима, једна озбиљна комисија, открила би незапамћени криминал. Тај криминал је наслеђен још из доба социјализма, само што је у постсоцијализму усавршен. Оставимо ту тему за времена када члановима комисије буде загарантовано да ће им главе остати на раменима.

У свету у коме влада моћ организованих савеза и друштава, тоталитет укрштених интереса, летач нема шта да тражи. Чак му ни неки стубови (спољне политике) и
минарети не могу помоћи, јер није схватио глобализацију и глобализам Империје зла. А шта зна летач о Источном питању или, примера ради, осмијуму кога има на Космету (осим мало у Бразилу и Русији). Мислио сам да као технолог и хемичар нешто од тога зна. Тај осмијум појачава ефекат нуклеарног оружја од 100 до 150 пута. Он још мисли и његов надређени Председник да ти велики западни пријатељи хуманисти (чак их ни бомбардовање није опаметило) брину о шиптарима, Србима, Ромима и др. народима. Нису они довели Милосрдног анђела због тзв. хуманитарне катастрофе, то чак и врапци на грани знају. Летач је забио главу у песак и неће да нам објасни шта он то (подвлачим ОН) заправо брани на Косову. Уместо одговора, треба констатовати да је његова улога у решавњу тог проблема равна нули.

Од првог ДОС-овог министра спољних посло, преко другог - како рекосмо, краља тргова и балкона - до садашњег летача, озбиљан чуњеничар не може наћи ниједан разуман и адекватан дипломатски потез. Посебно су се потрудили да на основу директног уплитања амбасадора Империје зла, страних запосленика у МСП-у - Швајцараца, Сорошоваца, свих чланова једнога непријатељског домаћег Форума, кадровски униште дипломатију, дипломатски састав. Додуше, онај први је знао и јавно рећи да му штошта подмећу и кадровски и на плану спољне политике, јер су сви партијски вође водили и воде своју спољну политику, у директним сусретима са странцима и преко својих изасланика, кадрова по партијском кључу, у кући дипломатије. Није згорега хиљадити пут поновити да је СРЈ, затим ДЗ и сада Србија једина земља на свету која нема центар где се креира спољна политика. Министар има основну дужност да организује Министарство и квалитетан дипломатски састав, који ту извагану и договорену спољну политику умјешношћу проводи у земљама пријема. Али када за амбасдоре предлаже, а Предсједник потпише акредитиве амбасадорима у Швајцарској, Њемачкој, Холандији, ОУН и да не набрајам, који су у претходним амбасдоровањима пали на испиту (има их, као Ст., који заступају самосталну државу Космет). Раритет је да је МСП ове земље, такође, једино на свету које од 2000. нема представника за штампу и редовне прес-конференције. Разлог је у директној корелацији са великим бројем спољних политика - партитократијских политика. Представник за штампу не би могао, на неко новинарско питање, изнети став државе Србије. Да ли се може замислити да представник за штаму каже: „Космет је неотуђиви део Србије". Један број партијских вођа и скоро пола Парламента би дигли дреку.

Да иронија буде већа, неке кључне потезе на међународном плану (све грешке није могуће навсти, то ће једнога дана бити књиге од 500 и више страна), летач и његови наредбодавци, проглашавали су генијалним дипломатским потезима. Иако немам намеру било кога да повредим, чудесно је да су те њихове потезе многи поздрављали, аплаудирали и дивили се. Зато је потребно бити обавештен, а не само паметан. Србија има пуно паметних, али врло мало обавештених:
-Седање са шиптарима за сто и то на туђој територији, ући ће у дипломатске уџбенике као катастрофална грешка једне бедне дипломатије и политике. Први пут када су равноправно сели за сто, шиптари би требало тај датум да узму као национални празник, однсоно настанак државе Косово. Летач и други у Србији и даље траже и мољакају шиптаре да преговарају. Да, кажу шиптари, али само о односима две суверене државе.

- Тражити мишљење Међународносг суда правде, да ли је проглашење независности Косова повреда међународних норми и међународног права, а истовремено говорити да је „Косово Србија", односно да се ни под којим условима неће признати државу Косово, спада у дипломатски аматеризам, а не у дипломатску генијалност. То што је Генрална Скупштина ОУН изгласала да се затражи мишљење, обавеза је по Повељи, односно свака земља има право да за било које питање затражи мишљење Суда, које не обавезује, јер Суд нема могућност санкционисања. Међутим, мишљење Суда ће бити да је Косово имало право на отцепљење, што ће произвести нова ланчано признања. У прилог овој тврдњи је изненадно повлачење кинеског судије, као и одгађање саопштења за целих пет месеци. Сва упозорења пре заседања ГС ОУН, писма Председнику, председнику Владе, министру спољних послова, да се не тражи мишљење Суда, нису помогла.

- Месечно саопштавање шта су нови приоритети спољне политике, такође, спада у беду спољне политике и дипломатије. На почетку прошле године, суседи нису споменути. Након што су опоменути да су суседи примарни у спољњој политици сваке земље, уводе у приоритете суседе и обавезну ЕУ. Затим заборављају те приоритете, замењују их са неким стубовима, које проглашавају стратешким (замислите стратешки односи са рецимо Киним, што су сви озбиљни људи схватили као добар виц), а као врхунац, приоритет постаје несврстаност, која је Србима у доба Броза и вјерског и етничког рата нанијела велику штету. За летача је лет у Манилу на састанак несврстаних, „учинак свих учинака", а регионални састанак „учинак испод очекивања". Спрда се са тим састанком, иако ће учесници између Косова и Србије, изабрати Косово. За њих су неважне одлуке СБ или ГС ОУН, а замислите колико придавају значаја тамо неким несвртаним ставовима.

- Крах, аматеризам, беда дипломатије управо је однос према том регионалном састанку на Брду код Крања. Србија је била обавезна да се одазове на тај састанак (и све будуће састанке) под условом да се шеф делегације на њму (њима) понаша према дипломатским узусима. Наиме, када се утврди да скупу присуствују и учесници који се лажно представљају као независна држава и да нису чланица ОУН, дипломатска процедура налаже да шеф српске делегације, одмах по отварању скупа, укаже на ту процедуралну недоследност, јер су индивидуална признања дискреционо право држава и нису међународно-правна обавеза других држава. Затражи од предсједавајућег да, у овом случају, шиптаре удаљи са Конференције. Ако организатор одбије, у знак демарша дужан је да демонстративно напусти скуп, којег су „проверени пријатељи Србије" Хрвати и Словенци и сазвали да би Србију ухватили у мишоловку. Сарадња на плану европских интеграција, била је смо фарса тога састанка. На састанку девет земаља ЈИЕ 29. маја 2006. године у Софији, Бугари су (за сваки случај ) позвали делегацију из Приштине. Када се Тачи појавио, консултације су обављене у кулоарима. Одлучено је да не присуствује састанку, као и службеној вечери девет шефова држава и влада. За време вечере, Тачи је, са члановима своје пратње, седео на тераси хотела Шератон. Председник Србије се, након вечере, на очиглед свих, издвојио и поздравио са Тачијем. Председник Ц. Горе, која је била већ самостална, није се поздравио.. Но, летач и његови наредбодавци још су млади, научиће све тајне дипломатије када поновом у будућим временима, дођу на власт и када Србија буде имала своју дипломатију и своју спољну политику.

- Само у овој земљи постоји дипломатска пракса да се организују некакви групни састанци са страним амбасадорима, јер и мала деца знају да је сарадња са сваком земљом различита и посебна. Страни амбасадори су акредитовани да заступају интересе своје земље, а не да удовољавају интересима земље пријема. Шта се причало на тим састанцима, јавност није упозната.

- Односи са Русијом су велика фарса. Послужили су у време избора, јер је Председник боравио у Москви у сред кампање, махао је са договором о гасу, придобивши велики број гласача за своју приватну странку, што је недопустиво. Посета Медвједева и кичерај у Центру Сава, већ су заборевљени.. У односима са Русијом, од посете Медвједева до данас, ништа се значајно није десило. Са овим владарима, посебно ако се питају владари у Војводини, а питају се, Руси више неће склопити ниједан аранжман (главни играчи и економски окупатори Војвопдине су Хрвати и Словенци, као и домаћи тајдинари, који купују огромне комплексе земље за странце). Шта се догађа у НИС-у и око НИС-а., тек ће се чути.

- Беда спољне политике и дипломатије је посета Хрватској и пловидба на ратном броду на ДАН зликовачке агресује НАТО, дакако и те исте Хрватске, која је давала
логистику. Хрвати су отварали боце шампањца за сваку зликовачку ракету и убијење малих Милица. И уместо да је био на Миличином гробу, сурдуличкој прузи, пред РТС-ом, поздрављао је хрватску децу по парковима, обећаво нагодбе. Да ли су жртве Јасеновца Председникова приватна прћија, да ли је Хрватска признала Косово, зар није до јуче говорио да због „мудре и принципијелне политике" са тим земљама треба прекинути све односе и комуникације. Заш
то Јосип(овића) није окитио беџом „Косово је Србија". Смешна страна посете је присуство преводиоца у разговорима. Јосиповић: „Бок(г) Борисе". Тадићев преводилац :"Помоз Бок Борисе", Тадић: „Помоз Бог Јосипе". Јосиповићев преводилац: „Бок Јосипе".

На крају (иако набрајањима нема краја), у историји дипломатије остаће запамћена и исписана црним словима досовско-социјалистичко-пензионерска беда дипломатијае и дипломатија беде, доношењем декларације о Сребреници. Декларација је најприје настала у дипломатским договарањима, односно пројектима земаља ЕУ и Империје. Та такозвана диригована дипломатија (дипломати Србије телеграмима, извештајима, сугеришу домаћој политичкој „елити" да повуче неки унутрашњи потез, ради „добробити" земље, јер су то, тобоже, сазнали из поверљивих извора и високог нивоа) углавном је шпијунског карактера. Иза ње стоје претње, условљавања, лаж, обећања, уцене. Декларацијом о Сребреници, за сва будућа покољења, затворена су уста дипломатима из Србије да било шта кажу о зликовачкој агресији земаља НАТО и отимачини дела територије, што је и био циљ.

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2552.html

Kuda vodi rezolucija o Srebrenici?

 

http://www.dverisrpske.com/tekst/1799397
 

Трибина у општини Вождовац

Куда води резолуција о Сребреници?

У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. Међународни чиниоци крајње отворено о томе разговарају са властима у Београду и јасно им стављају до знања шта од њих очекују. Они на све пристају, само додају - још увек нисмо у стању да то кажемо нашем народу а да он то не примети.

На трибини „Куда води резолуција о Сребреници?", одржаној у Општини Вождовац, говорили су Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања у 20. веку, академик Коста Чавошки, др Радомир Павловић председник СО Сребреница и Милош Миловановић, одборник СО Сребреница.

tribina- VozdovacПред пуном салом модератор трибине Љубиша Ристић, саветник у Институту за истраживање српских страдања у 20. веку, истакао је да је ово прва трибина у Београду на ову тему на којој говоре гости из Сребренице о збивањима 15 година уназад и подвукао важност разговора имајући у виду да је пред Скупштином Србије усвајање текста Резолуције о којој јавност мора знати пуну истину.

Да ли је у Сребреници било геноцида, да ли тачна бројка од око 8000 муслиманских жртава или је валидна процена др Миладина Ковачевића и осталих истраживача да се тај број креће око 3000 жртава, треба ли Скупштина Србије да усвоји текст једностране Резолуције о Сребреници чиме се доводи у питање постојање Републике Српске и српских жртава које се означавају као геноцидне, шта је истина а шта заблуда око Сребренице, била су питања на која су говорници дали своја мишљења. Госте је поздравио домаћин, председник Општине Вождовац др Драган Вуканић и подвукао да се проблем Сребренице мора схватити у светлу пуне истине, о чему он има потпуни утисак, имајући у виду да је једно време провео као лекар и хирург на том терену и додао да ако оваквих трибина не буде било, нећемо моћи да погледамо у очи не само историји, него и генерацијама које долазе за нама, које ће нас питати на ту тему.

 

Злочин или превара


Др Радомир Павловић је рекао да је најпотпунији наслов трибине –Сребреница - највећа превара у Европи после Другог светског рата, уместо прокламоване лажи да је Сребреница највећи злочин у Европи после Другог светског рата. „У Поточарима, на Меморијалном центру је написана порука коју је исписао реис улема Сулејман Церић –Нека освета буде правда! То је порука која је упућена Србима на свим просторима бивше Југославије и читавом свету, која треба да се оствари кроз пројекат да се на лажима направи историја и да се пише нова историја српског народа, који ће после свих страдања током ратова у прошлом веку, Голог отока и свих згаришта, после такозваног злочина у Сребреници постати геноцидан народ. Резолуција има за задатак да оствари бошњачке политичке циљеве", рекао је Павловић и подсетио да је Скупштина СО Сребренице усвојила 2005. године Резолуцију – осуду свих злочина на подручју Општине Сребренице, а да сада Београд хоће да усвоји резолуцију у којој ће се осудити само злочини над једним народом а заборавити злочини другог народа. „Званични Београд иде и извињава се и где треба и где не треба. Због таквог поданичког става ми смо изгубили многе своје територије на којима су Срби живели. С друге стране, имамо офанзивно-агресивну политику напада на РС. Преко Резолуције Бошњаци желе да наметну обавезу Србији плаћања ратне штете. Својеврстан је апсурд, на темељу којих чињеница Скупштина Србије треба да донесе Резолуцију о Сребреници. Да ли постоји ишта осим пропаганде непријатеља, што може да послужи за основ за доношење Резолуције?!"- рекао је председник СО Сребреница.

Tribina-VozdovacСенатор у РС Миливоје Иванишевић, иначе творац више књига на ову тему, рекао је: „Ми се дуго суочавамо са разним подвалама са бошњачке стране и њиховим бежањем од истине. Покушавали смо да их приволимо да се изврши попис становништва, што би неизоставно променило и власт у Сребреници. Они беже од тога, јер би то показало да муслимани имају симболичне жртве у односу на бројке које истичу. Срби су јула 1995. када су ослободили Сребреницу и ушли у тај простор, прошли кроз 50 муслиманских села. Ни у једном, што је просто незамисливо када је реч о грађанском па и верском рату, није било ни једне муслиманске жртве. Сви они који су у Сребреници умешали прсте и хтели да од Сребренице направе крунски доказ о српском злочину били су очајни када су чињенице показале да је српска војска достојанствено прошла кроз села у којима су живели родитељи, деца, супруге оних који су прегазили српска села и побили толики српски народ. Нису се светили. Муслимански злочини нису проузроковали српске злочине. Муслимани немају цивилних жртава. Док постоје велике силе са својим интересима, истина ће бити потиснута. Питам се зашто се Србија доношењем једне лажне Резолуције меша у ту ситуацију? Холандски Институт за ратну дипломатију је утврдио да Србија нема никаквог учешћа у догађајима у Сребреници. Тај Институт је на 750 страна чак утврдио да ни Радован Караџић и Ратко Младић нису имали никаквог утицаја. Били су толико објективни да тужилаштво Хашког трибунала није могло ту студију да понуди као доказ о злочинима које су Срби починили. Ово није први пут да Србија злоупотребљава специјалне везе које имамо - ми смо очекивали да је то за добробит обе државе, али кад год ми дамо отпор високом представнику и институцијама међународне заједнице, онда нам преко Београда и Србије уврћу руку. Када се буде истопила пропагандна хајка и лажи, остаће једино Резолуција да смо ми Срби починили стравичан злочин. Њихови докази се заснивају на два битна документа. Први је списак несталих 8.000 муслимана. Набројено је 36 женских особа, 53 млађа мушкарца, остали су војно способни мушкарци. Дуго нам је требало да докажемо да се не ради о цивилним жртвама, већ о војницима. То је прихватио и Хашки трибунал. Приликом првих избора 1996. године упоредили смо тај списак са бирачким списковима и нашли преко 3.000 бирача! Након годину дана ти људи се појављују у бирачком списку, гласали су да би муслимани добили власт. Бошњачки списак не може да прихвати ниједан суд, јер нема доказа да су ти људи у то време нестали. То су људи из целе БиХ. И други доказ- да су ти људи нестали на том простору. Изетбеговић је сведочио да му је Клинтон још марта 1993. године рекао да без бар 5.000 муслиманских жртава не може да покрене НАТО против Срба. Када су видели да не могу да напабирче тај број ни на који начин, онда су 2003. године блокирали простор бивше фабрике акумулатора и почели да откопавају. Наједном се лица која су закопана пре 20 година на муслиманским гробљима појављују на списковима да су их Срби убили јула 1995. Прегледали смо њихове матичне књиге умрлих и нашли више стотина муслимана који су умрли у другим временима, на другим местима а опет су их покопали сада као жртве.

У Сребреници није било геноцида. Када су муслимани одустали да је 8.000 убијених у Сребреници, већ да се ради о убијенима у 13 општина, једино су још остале доследне првобитној лажи власти у Србији и поједине НВО. Питамо се –зашто Србија на основу докумената које није сама формирала, већ на основу туђе документације, доноси проклетство свом народу и осуђује будућа покољења и децу наше деце да су геноцидни, да су злочинци? Чињенице говоре другачије. То је био рат у коме су Срби више страдали од муслимана. Набројали смо сва села, имена убијених, рекли смо датуме када се то догодило и то публиковали. Они то немају, али имају пропаганду."

 

Сребреница данас


Милош Миловановић, одборник СО Сребреница је упознао присутне са писмом борачких организација Подриња и Бирча, који је упућено председнику Републике Србије и народним посланицима које објашњава да су дешавања око Сребренице смишљени пројекат муслиманске политике, потпомогнут међународном заједницом која се заснива на стратегији „корак по корак" до циља који нису могли да остваре у рату - нестанак Срба са тих простора и укидање РС. „Под притиском међународне заједнице влада РС је суспендовала рад прве комисије за Сребреницу и формирала другу комисију која је урадила извештај који је одговарао Сарајеву и међународној заједници. Број од 8000 несталих муслимана освануо је без икаквих доказа и толико је злоупотребљен да истина о страдању српског народа Бирча и Подриња није могла да продре у свет. Најжалосније је што је и Србија остала неосетљива на ову лаж. Та иста комисија је под притиском ОХР направила списак припадника полиције и војске РС, ради се о 890 Срба који су наводно одговорни за дешавања у Сребреници 1995. Људи се приводе, испитују, врши се огроман притисак, одузимају им се документа, добијају отказе. Многи одлазе са ових простора јер нема начина да докажу да нису криви. Држе их по две године у затвору и пусте уз образложење да нема доказа за наведена дела. Немамо коме да се жалимо. Може ли ико да процени како се осећају ови људи које је комисија обележила за читав живот и како то све подносе њихове породице. Међународна заједница одобрава финансијску помоћ која углавном одлази бошњацима за обнову инфраструктуре и запошљавање, што је основа опстанка. Резолуција Европског парламента коју су усвојиле поједине државе у окружењу и најава председника Бориса Тадића за усвајањем Резолуције у Београду, покренула је бошњачке одборнике да се таква резолуција усвоји и у Сребреници. Када им то није пошло за руком, најавили су да ће Резолуцију усвојити до 11. јула ове године или наметнути једнонационалним изгласавањем. СО Сребреница је 25. јуна 2005. године усвојила Резолуцију којом се осуђују сви злочини који су се десили над свим грађанима општине Сребренице. Ниједна друга резолуција није прихватљива за српски народ. За злочине над српским народом Сребренице, Бирча и Подриња, где је на стравичан начин убијено 3.262 српска цивила и борца нико није одговарао. Ако Република Србија усвоји једнострану резолуцију, нико неће ни одговарати."

Каква је истина о Сребреници

Академик Коста Чавошки је приметио да је основно и најважније питање истине.„Каква је истина о Сребреници? Бројке које муслимани и међународни чиниоци намећу су лажне. Када је реч о српским жртвама треба рећи да је коначни списак жртава у том крају 3262 имена од којих је 860 страдалих било из редова војске и полиције а 2382 су били цивили, дакле старци, жене и нарочито деца. Тај број је неупоредиво већи него што су бројке које муслимани могу доказати. У време ослобађања Сребренице јула 1995. је високи комесар УН за људска права Хенри Виланд рекао да је са својих пет помоћника интервјуисао велики број муслиманских избеглица из Сребренице. Он је том приликом за „Дејли телеграф" изјавио да нису пронашли никога ко је својим очима видео злочин који су починили Срби. Касније је утврђено да је велики број муслиманских војника страдао када је под оружјем покушао да се пробије од Сребренице према Тузли. Било је између 12.-15.000 људи који су покушали да превале тих 60 км. Као такви били су легитимни војни циљ, а највећи број је страдао тако што је наилазио на заседе војске Републике Српске. Отуда се појављују само мушкарци у најбољим годинама. За стрељање преко 400 лица, Хашки трибунал никада није покренуо озбиљну истрагу, тако да се и дан данас не зна ко се крије иза наручиоца. Једини који је оптужен и осуђен за тај злочин је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле.

"Сведок" Ердемовић


Иако је признао да је лично убио неколико стотина муслиманских заробљеника, осуђен је само на пет година затвора, а није све ни издржао. Он је именовао седам припадника наводног 10. диверзантског одреда који је наводно учествовао у стрељању заробљеника. До данас нико није водио било какву истрагу. Махом су били плаћеници у Африци а најзанимљивије је да је поред Срба, ту било Хрвата, Муслимана и један Словенац! Врло је спорно да ли је тај одред уопште постојао. Ердемовић је изјавио да је погубљено око 1200 заробљеника за само пет сати. Они који се у то боље разумеју кажу да би овима који су стрељали био потребан читав један дан за такав злочин. Што је најзанимљивије, на том месту су нађена тела само 137 потенцијалних жртава, од којих је 70 било са повезима. Према подацима које је Миливоје Иванишевић сакупљао, до сада је есхумирано око 1900 људи од којих је 1700 било мушког пола, једна женског док за преостала лица није могао бити утврђен пол. Тужилаштво Хашког трибунала је тај број помножио са 3,56 па се стигло до 6700 побијених муслимана, да би се некако тај број коначно попео на више од 8000. То је кривотворење историје. У Поточарима је сахрањен и приличан број оних који су умрли природном смрћу пре јула 1995. или после тог датума, а значајан је и део оних који су ту сахрањени а страдали су у другим општинама. У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. "

Славица Лазић

 

четвртак, 1. април 2010.

ЛИНГВИСТИ У СРБИЈИ - НОВИ ЈАНИЧАРИ

ЛИНГВИСТИ У СРБИЈИ – НОВИ ЈАНИЧАРИ,

МЛАДИ У СРБИЈИ – НОВИ ПАРТИЗАНИ

 

 

Некада су мајке у хришћанским земљама сакатиле своју мушку децу да их Турци не би одводили у јаничаре, будуће смртне непријатеље сопствених народа, будуће убице сопствених родитеља. А данас у Србији мајке морају да страхују да им деца не оду у лингвисте – нове јаничаре, добровољне сараднике непријатеља сопственог народа и убице његове писмености.

 

Партизани су по доласку на власт сматрали да су историја, народ и држава почели од њих, и да пре њих није било ни историје, ни народа, ни држава. Данашњи млади Срби су као испод индига копирани партизани – они су својим рођењем у свом окружењу затекли туђе писмо, хрватску латиницу безмало као једино писмо на употреби у јавном животу свог народа, па мисле да је тако било одувек, па туђе сматрају за своје, и чак су спремни да се туку бранећи туђе у уверењу да бране своје!

 

Предраг Драгић – Кијук, филозоф православља, је на једном предавању у Нишу отворено и јасно рекао:

         - Док ми наше установе културе не очистимо од Ватиканског утицаја, наша култура се неће моћи развијати као српска и као православна.

 

Када су Срби као чопор оваца почетком седамдесетих година срљали у Трст да купују шушкавце (кишне огртаче од пластике, које данас нико не би носио од срамоте, а  који су тадашњој одбеглој сиротињи представљали симбол  „отмености", „напредности", „уписивања у грађане"), ни сањали нису да су том куповином паре остављали у продавницама које су биле у власништву – Ватикана! Да су тиме сами додавали грумен земље на лопату сопственог гробара! Да су тиме новцем помагали онога који им је радио о глави!

 

Срби су почели да се стиде што су Срби, они мисле да  није добро што су Срби, и желе да прикрију своју српску народност и да се лажно представљају, па су пронашли замену за некадашње шушкавце као симбол „напредности, савремености, отмености", средства за лажно представљање, и досетили се да им у ту сврху може послужити дојучерашње „друго писмо", туђе писмо, хрватска латиница, у којој су видели згодну могућност да прикрију своју српску народност и да се лажно представљају и глуме савременост, напредност, отменост.

 

Покажите ми у целом данашњем свету један народ римокатоличке вере који би писао било којим другим писмом осим латинским. Не постоји! Римски верски центар је у европским просторима којима је наметнуо своју власт искоренио сва затечена писма осим латинског: британски огам, скандинавске руне, британске руне, глагољицу, готицу, ћирилицу. Шпански и португалски колонијални завојевачи су у својим колонијалним освајањима наступали у два ешелона. Напред је ишао војник са мачем и пушком и отимао злато и драгоцености, а за њим је ишао фратар као римокатолички мисионар и спаљивао све затечене рукописе и књиге до којих је могао доћи као „ђаволска дела". Тако су нестали „илочко писмо" на Илочким острвима (Филипини), и више сликовних писама код разних народа Јужне Америке. Убрзо после раскола у хришћанској цркви римски папа је проклео ћирилицу као „ђаволско дело" а Методија прогласио за „јеретика". Да је Методије штогод био женско, вероватно би био проглашен за вештицу. Због слова израђених за (старо)словенски језик! У католичком Аустријском царству државна политика  двора је била искорењивање глагољице и ћирилице. Марија Терезија је изричито захтевала да се у српским школама избаци ћирилица и уведе латиница. У време либералније владавине цара Леополда II православним Србима је било допуштено да задрже своју ћирилицу, али су каснији властодршци сматрали да је то одобрење важило „само привремено" и наставили су са притисцима за искорењивање ћирилице. Зато што је то писмо римокатоличкој цркви и Аустријском двору представљало симбол православља, и изазивало копривњачу код властодржаца. Православним Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују на гробљима, чак ни на „посебним православним гробљима", нарочито не на „православним гробљима"!, па су то морали да чине кришом, по шумама и утринама. И то је чињено као облик притиска на православне да напусте своју веру. Православним Србима је било забрањено да имају своја национална презимена на „ић", па одатле  данашња презимена пречанских Срба: Бошков, Петров, Марков… Поред ћирилице и јулијанског календара, чак и оно „ић" је за римокатоличке властодршце представљало симбол православља и „црвени плашт за бика". Православним Србима је било забрањено да своје цркве граде по традиционалним православним архитектонским моделима, па одатле у Аустрији и касније Аустро-Угарској српске православне цркве имају истоветан спољњи изглед као и католичке цркве. И црквена архитектура је за двор представљала симбол православља и сматрана за алерген и изазивала оспице. Да ли нови партизани – данашње генерације младих Срба – уопште знају за ове облике притисака на некадашње генерације наших православних дедова и за њихове патње? То није сазнао само онај ко није ни желео да то сазна! Онај ко у животу није имао други „уџбеник" осим   Телевизије „Пинк". Онај за кога су историја, народ и држава „почели са његовим рођењем".  Када су крајем 1915. г. Српска Влада и војска напустиле Србију и прешле на Крф, Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска су окупирале Србију. Ту ситуацију је Аустро-Угарска лешинарски искористила да се „излечи од алергије", па је кренула у „цивилизацијску мисију": бајонетима је по Београду и Србији разваљивала натписе на ћирилици у називима улица, називима фирми, јавних установа и у осталим јавним натписима, а у школама и у држави је на силу избачена ћирилица и наређена латиница и грегоријански календар. Њихови истомишљеници у мржњи према Србима и православљу су 1914. г. у хрватском Сабору и 1915. у босанском Сабору донели закон о забрани ћирилице у Хрватској и Босни! 1941. г. квислиншка творевина НДХ је међу првим законима нове државе прогласила забрану ћирилице у НДХ, с тим да је ћирилица могла остати једино као црквено писмо. У данашњој Србији стање са српским писмом је истоветно: ћирилица је заиста само – црквено писмо! Једино СПЦ још користи хиљадугодишње писмо свог народа, а мене су комунисти у школи учили да је СПЦ „била противник Вукове реформе" и све су чинили да ми огаде СПЦ, а себе прикажу као „браниоце Вука". „Дрш'те лопова"! Да се Власи не сете! А на крају је испало да је једино СПЦ уз Вука, а да су тадашњи „браниоци Вука" смишљено Вуку копали гроб, а са њиме и целом српском народу. Властодршци комунисти су у свом „Правилу граничне службе" (издање 1977.г.) изричито наредили да се документа која је тадашња ЈНА на српскохрватском језику достављала албанској страни Југословенско-албанске међудржавне комисије за решавање граничних инцидената обавезно морају писати латиницом! Удварали су се свом сопственом непријатељу, наравно на штету српског народа. Чик погодите да ли су документа за грчку комисију морала да буду писана на грчким словима, а за бугарску комисију морала да буду писана на ћирилици! Погодили сте! Наравно да нису! Када је загребачки астроном Александар Томић само због своје националне припадности био протеран из Хрватске, дошао је у Београд, прихватио се дужности главног уредника часописа „Васиона", који је од распада Југославије излазио искључиво на ћирилици, јер су Хрвати све што је на српском језику штампано њиховом хрватском латиницом прогласили за хрватску писану баштину. С правом! Ми смо више волели туђе унуке понављаче и инвалиде него наше дедове одликаше и шампионе! Прво чега се протерани Томић досетио било је да у часопису ћирилицу замени латиницом! Због тога сам ја, који сам „Васиону" редовно куповао од 1972-2004. године престао да је купујем. Протерани Томић овде у Србији наставља дело својих протеривача! Добровољни сарадник својих сопствених протеривача, мрзитеља и окупатора!  То је ватиканска досетка: некадашњем методу „Србе на врбе" придружити и метод „Србе на Србе"! Јуриш српских нових партизана на своје сопствене родитеље, дедове, језик, писмо, цркву, веру и народ! Наравно да Ватикан не одустаје од свог давнашњег циља – искорењивања „ђавољег писма" и православне вере. Али није то суштина појаве и проблема. Доказ за то су примери Бугарске и Македоније. Чик да њима неко помене „равноправност писама"! Као кофер би био ишутиран из земље и пре него што би до краја изговорио реч „равноправност"! Бугари и Македонци знају ко су и држе до себе. Зашто Срби не знају ко су и не држе до себе? То је суштина појаве и проблема! Ватикан то зна, и зато вешто користи метод „Србе на Србе". Да Срби сами за њега ураде његов посао и на тацни му сервирају његове остварене циљеве. Продаја шушкаваца се коначно исплатила и искоришћена је за проналажење таквих Срба међу лингвистима и младим генерацијама у Србији који ће прихватити да буду његова запрега и да за њега тегле његов терет.

                         

Лингвисте у Србији можемо поделити у три групе:

 

1.      Српски лингвисти,

2.      Лингвисти из Србије, и

3.      Лингвисти у Србији.

 

У прву групу спадају лингвисти који су по народности Срби, баве се српским језиком, и могу али и не морају бити баш из Србије. Могу бити и из Црне Горе, Босне, Хрватске, Мађарске, Аустрије, Француске итд.

 

У другу групу спадају лингвисти који се баве српским језиком али нису по народности баш Срби, али јесу рођени и одрасли у Србији и делују у Србији.

 

У трећу групу спадају лингвисти који се баве српским језиком, нису по народности Срби, нису рођени и одрасли у Србији, а данас живе и раде у Србији.

 

Ово је просто „техничко-статистичка" подела лингвиста. Припадност првој, другој или трећој групи им није ни „врлина" ни „мана"; ни „предност" ни „недостатак". Против припадника ових трију група не могу унапред да имам било шта против. Пресудна је друга подела свих ових лингвиста:

 

1.      На лингвисте у Србији који се српским језиком баве у корист српског народа и српског језика, и

2.      На лингвисте у Србији који се српским језиком баве на штету српског народа и српског језика, и при том могу, али и не морају да од тога имају и личне материјалне користи од некадашње продаје шушкаваца.

 

Ово је суштинска подела лингвиста у Србији, и ја сада говорим о другој групи из ове поделе. О лингвистима у Србији који раде против српског народа и српског језика. О онима који сами кажу да је „српскохрватски језик њихово убеђење", и да су „два писма наше богатство"! Језик са два национална имена и два писма као и теле са две главе нису никакво „богатство", него трагедија, катастрофа и ужас! Када би двоазбучност у једном језику заиста била „богатство", богати народи би азбуке згртали булдожером и товарили лопатом! Шта је са тим „богатством" код Хрвата? Зашто они као ђаво од крста беже од тог „богатства" и грчевито се држе свог „јада и беде једноазбучја"? То „богатство" је досетка Ватикана да се српском народу подвали пресловљавање. Пробао је код Срба, код Бугара, код Македонаца, и видео да су Бугари и Македонци од гранита, а Срби од пешчара, и закључио да му Срби више не представљају проблем. Не мора више да спаљује  књиге, да користи бајонете и сл. Довољно је што је у комунистичкој Југославији преко „атеиста своје вере" постигао да међу увезеним писаћим машинама све буду само латиничне; да међу компјутерима софтвер буде искључиво на енглеском језику, јер је тиме обезбеђено искључење ћирилице; да међу мобилним телефонима не постоји ни један једини примерак са српским словима. Тако су се постепено генерације српских нових партизана навикавале и навикле на искључивост латинице у „богатству двоазбучја", па су стекле уверење да је ћирилица „застарело, непрактично, неупотребљиво и превазиђено писмо". Од тог тренутка Ватикан више није морао ништа да ради. Могао је чак и да промени своју реторику и да по први пут говори својим верницима да не треба више да православце називају шизматицима, да су православље и римокатоличанство два плућна крила истог организма и сл. Нови партизани су постали његова запрега и наставили да обављају његов посао. На чело тих нових партизана стали су „стручњаци", лингвисти у Србији који се баве „научним образложењима" протеривања ћирилице и избијања народу из главе његовог  хиљадугодишњег писма. И почео је њихов „научни рад".

 

Године 1954. донет је Новосадски договор, по коме су „језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик, са два изговора – екавским и ијекавским, и са два писма – латиницом и ћирилицом". Данас ни Хрвати ни Црногорци не маре за тај „договор". Чак му се и подсмевају. За Србе је он био обавеза, а за остале – понуда, артикл из самоуслуге. Срби и даље као кратковиди рогоња чекају да им женска дође на заказани састанак, иако она одавно има другог партнера. 1:0 за Хрвате!

 

У наставку „научног рада лингвиста у Србији" спикери на Радио-Београду су добили наређење да више не смеју да изговарају српску и словенску реч „час" и да уместо ње морају да употребљавају арапску реч коју су у ове крајеве донели Турци – сат. Од када у Србији постоје радио-станице коришћена је само српска реч „час", а онда одједном преокрет. Почели су  протести слушалаца и српских лингвиста (не „лингвиста из Србије" нити „лингвиста у Србији"!). Чак се протестима придружила и запослена на Радио-Београду Драга Јонаш, најбољи говорник српског језика од када у Србији постоје радио и телевизија. Директор Радио-Београда Милутин Миленковић је у штампи дао да се објави факсимил писмене „наредбе" групе од четворице лингвиста у Србији, међу којима добро памтим и име Бранислава Брборића, у којој они „научно" образлажу зашто Срби не треба више да говоре српски, него турско-арапски. Миленковић је сматрао да је тиме завршио посао, опрао руке и запушио уста незналицама које мисле да Срби треба да говоре српски. Радило се о томе да су реч „сат" употребљавали – Хрвати, а братство-јединство је тада схватано као равноправност свих осим Срба. 2:0 за Хрвате!

 

Затим је уследила следећа „пословна активност" лингвиста у Србији. Наводно, договорили су се са хрватским лингвистима да Срби напусте реч"запета" и уместо ње преузму хрватску реч „зарез", а за узврат Хрвати ће напустити реч „точка" и преузети српски облик „тачка". Чак је и хрватски лингвиста Људевит Јонке умиривао сународнике, којима је вековима несхватљиво да они сад одједном треба да „говоре српски", да то није никакав „уступак Србима" јер „тачка" је постала од „такнути", а то је такође и хрватска реч. И шта се десило: Срби су као из топа заборавили своју вишевековну „запету" и прихватили „зарез", а Хрвати су мирно наставили да користе своју дотадашњу „точку"! Као и увек, договор Срба и Хрвата је сматран као обавеза за Србе, а као право за Хрвате! Кад год негде видите једног поквареног, знајте да у близини мора да постоји и један глуп. Само постојање глупих омогућује поквареном да делује. Тамо где нема глупих, покварени не добија прилику! Чик погодите ко је овде био покварен, а ко глуп! Док рогоња чека и даље се нада да ће женска доћи, она је одавно већ затруднела са другим, а ватикански судија строго пази да се игра одвија „по правилима"! 3:0 за Хрвате!

 

После распада Југославије Хрвати су сместа прекинули да децу у школи уче „другом писму", туђем писму – ћирилици, што су још у Југославији радили неискрено и више изврдавали него спроводили. Универзитетски професори у Загребу су се јавно хвалили како они „и не знају ћирилицу"! Замислите просветне раднике универзитетског ранга који се хвале незнањем, па и неписменошћу! Тиме су хтели да покажу како су „поуздани Хрвати" који нису „подлегли". А српски рогоња и даље своју децу учи хрватској латиници коју чак више и не зове „другим писмом", него – српском латиницом! Лингвисти у Србији, нови јаничари и даље служе као запрега и вуку туђа кола, док је ватикански судија задовољан „фер игром". 4:0 за Хрвате!

 

Ни овде још није крај „научног рада лингвиста јаничара". Недавно смо на телевизији чули једну жену несрпског имена (Свенка) која нам је говорила о својим одлукама да српском народу наметне нове речи за називе занимања и функција за жене. Чак нам је и припретила да „Европска заједница од нас захтева да мењамо свој језик". Ја сам сматрао да језик једног народа одређује сам тај народ, а ево, лингвиста у Србији нам објашњава да је „Европска заједница одредила"! Сад смо добили „посланицу" у новом значењу – жена посланик, а „посланица" је одавно постојала у значењу поруке патријарха вернима и народу поводом великих верских празника; „градска већница" је сад жена градски већник, а тај израз одвајкада значи салу или зграду у којој заседа градско веће; „министарка" је сад жена министар, а министарка је супруга министра која сама уопште не мора да буде министар; жена на положају секретара је за Србе одувек „секретарица", а сада смо добили и „секретарку" која би требало да се разликује од „секретарице".  Нека та Европска заједница прво уреди свој језик пре него што крене у прописивање других језика! Српски језик тачно разликује учитеља и учитељицу, наставника и наставницу, професора и професорицу, Енглеза и Енглескињу, Србина и Српкињу, Данца и Данкињу. Нека жена несрпског имена прво види како „језик Европске заједнице" показује „разлику" између горе наведених појмова, како је почистио у сопственој кући, па нек нам тек онда припрети да ће нам та заједница чистити у нашој кући и одређивати чак и језик!

 

За српски народ није никакво „богатство" што му азбуку прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Пижурица, Палавестра, Пешикан. Овде је изгледа остала на снази некадашња хабзбуршка забрана „ић". Нека лингвисти у Србији своја лична убеђења о језику са два национална имена и два писма користе у својој породици и за своје личне послове и потребе, а језик и азбуку народа оставе у надлежности онога коме и припада, ономе који на референдуму изгласава Устав – самом народу.

 

Вук је најсавршеније писмо на свету израдио за своје драге говедаре, који су тада били претежни део становништва у Србији. Данашња Србија више нема говедаре, има само – одбегле говедаре! Оне који се стиде своје народности и желе да се лажно представљају, па су шушкавце као средство за лажно представљање заменили туђим писмом.

 

Српски лингвисти добијају плату од свог народа и раде за свој народ. Лингвисти из Србије и лингвисти у Србији не раде за српски народ и имају и стручни додатак – провизију од продаје шушкаваца.

 

Ја нисам лингвиста, него обичан човек који је рођен у свом народу, зна шта му је језик и писмо и држи до себе. Лингвисти у Србији не морају да буду рођени у свом народу, ја их чак и не питам у ком народу су рођени. Мени је важно само да ли раде за српски народ или против њега.

 

 

                                                                                            Жељко Филиповић из Ниша.