Slobodan Antonić - „Лако је деловати, тешко је разумети"

Извор : Магазин "ПЕЧАТ", бр 110 - 16.04.2010.

 

Слободан Антонић

 

Шта даље?

 

Разумем бес и незадовољство наших суграђана. Они живе све горе и горе, осећају да их је власт преварила и опљачкала, а мисле да ни опозиционе странке нису боље. Куда год да се окрену, виде националну издају и економску пљачку. Природно је да желе акцију, а не само да слушају речи. Али, људи прво морају добро схватити, а тек онда нешто предузети, ако желе да имају успеха

 

„Шта даље?" , често ме питају читаоци „Печата". „Све је то, професоре, лепо што ви пишете", кажу. „Али, дајте неки предлог за акцију. Хајде да направимо партију, да организујемо демонстрације.."

Разумем бес и незадовољство наших суграђана. Они живе све горе и горе, осећају да их је власт преварила и опљачкала, а мисле да ни опозиционе странке нису боље. Куда год да се окрену, виде националну издају и економску пљачку. Природно је да желе акцију, а не само да слушају речи.

„Лако је деловати, тешко је разумети", рекао је Сун Јат Сен (1866-1925), револуционар и први председник Кине. Људи прво морају добро схватити, а тек онда нешто предузети, ако желе да имају успеха. То произлази из сложене структуре савременог света, а поготово из наших сложених политичких прилика.

Лако је позвати људе на улицу. Али, ко ће доћи? Недавно је 15.000 људи протествовало на „Фејсбуку" због најављене сече београдских платана. Многи су се жестили и употребљавали најтеже речи, многи су претили и бусали се у груди. Али, када је сеча заказана, а побуњеници са „Фејсбука" позвани да зауставе тестере, појавило се свега десетак њих. Тако је било и када су владајуће странке у Скупштини доносиле криптофедералистички Статут АП Војводине, или опасну резолуцију о Сребреници. Много се галамило и претило, али број оних који су дошли да демонстрирају испред Скупштине није прешао неколико десетина. Многи су све те неуспехе грађанских акција објашњавали „апатичношћу људи" и „медијском блокадом". Али, нешто друго је по среди.

Људи још нису у својим главама преломили. Или бар не довољан број њих. А поготово нису преломили они који би требало да грађане поведу у отпор - њихова елита.

 

У КАВЕЗУ

Уопште, данас се у Србији главна битка бије у главама људи. Јер, наши највећи порази управо су ту започели. Гледамо око себе и видимо да наша економија припада странцима или безобзирним домаћим тајкунима, да сви заједно корумпирају политичаре и да заједно контролишу медије. Гледамо око себе и схватамо да смо се нашли у власти крупног капитала, који ће од сада неумољиво господарити и нама, и нашом децом. Гледамо око себе и видимо да су плутократе и њихови страни заштитници тако добро корумпирали наше политичаре, да на изборима, практично, више немамо за кога да гласамо. Гледамо око себе и са запрепашћењем видимо колико лажи долази из медија, колико нас само систематски замајавају и заглупљују. Гледамо око себе и схватамо - нашли смо се у гвозденом кавезу...

Али, не заборавимо једну страшну чињеницу. У тај кавез смо сами, својом вољом ушли. Јер, нисмо ли, наивно, веровали да је приватизација најбољи лек за неефикасну привреду? Нисмоли, наивно, мислили да ће странци, чим им предамо своје фабрике, у нашу економију упумпати на милијарде евра и запослити на стотине хиљада људи? Нисмо ли веровали да само треба ослободити медије „уплива државе", па да се они намах претворе у светионике истине, плурализма и слободе? Нисмо ли мислили да у Србији само треба организовати поштене изборе, па да глас народа истински почне да се слуша у врховима власти? Нисмо ли веровали да Србија само треба да обнови демократију и тзв. отворену тржишну привреду, и да ће нас наши западни пријатељи олмах, као у свему равноправне. примити у своје друштво? Нисмо ли веровали да Србија само треба да се јасно опрелели за ЕУ и НАТО, па да сви наши неспоразуми са суседима буду праведно решени, а Косово заувек остане „срце Србије"?

Све смо то веровали. Али, све је то било или само донекле тачно, или више погрешно него тачно. И на основу тих погрешних веровања ми смо повукли погрешне потезе. Тако смо сами, миц по миц, ушли у кавез. И сад, када смо у кавезу, можемо само да жалимо и да смишљамо како да се ослободимо.

 

МЕЈНСТРИМ   МАНТРЕ

Али, хајде и то да кажемо, за ту нашу историјску, готово епохалну наивност нисмо сви једнако одговорни. Најмање је крив народ. Он је гласао, он је демонстрирао, он је радио онако како му је говорила његова елита. А наша елита, то нису само политичари. У њу спада и наша интелигенција, она академска, медијска, културна... Јасно је да политичари не би успели да баш „толико" преваре народ, да им у томе ипак, свесно или несвесно, нису помагали и неки новинари, уредници, професори, писци, уметници...

Рецимо, колико смо само пута, током деведесетих, слушали од наших економиста реченице као што су: „Најбоља приватизација је брза приватизација" и „Ако морате свом псу да одсечете реп, урадите то одједном и брзо, а не у више наврата" ? И највећи број нас им је веровао. Веровали смо им и када су говорили да је најбољи лек „либерализација тржишта", што ниже царине и слободан проток страног капитала. Мислили смо да знају шта причају, јер то им је струка. Тек доцније су неки од нас увидели да је по среди само један део струке и само један део истине. Но,  јавност је већ била довољно „инмпрегнирана" да без отпора, почетком двехиљадитих, прихвати уништење српских банака, поклањање „Сартида" Американцима и преузимање монетарне политике од стране увозничког лобија.

Али, хајде сада да се самокритички осврнем и на своју струку, ни ми, српски политиколози и социолози, нисмо били баш много бољи. Многи од нас су ствари исувише једноставно приказивали, црно-бело. Наспрам Милошевићевог ауторитаризма - демократска опозиција; наспрам ауторитарног Истока - демократски Запад. Требало је да нас тај „демократски Запад" бомбардује, па да почнемо да схватамо колико су сумњиве све оне приче о САД-у као „лидеру слободе и демократије". Требало је да ЕУ постане главни асистент сецесији Косова од Србије, требало је да бриселска бирократија, својим бесконачним хашким захтевима, до краја понизи ову државу, па да схватимо да нешто ипак озбиљно није у реду са концептом ЕУ, и са политичарима из Брисела.

Но, док то нисмо схватили, ми смо ипак, на неки начин, погрешно саветовали народ. Али, руку на срце, ми смо те савете и сами примили од „мејнстрим" социолога и политиколога Запада. Јер, као и наши економисти, и ми смо дубоко поштовали ауторитет западне науке. И ми смо гледали шта већина политиколога и социолога, по најугледнијим часописима, пише и ради, па смо то исто понављали и покушавали да применимо на Србију. Тек када су нас бомбе пробудиле, неки од нас су почели да читају ауторе који нису део „мејнстрима" и да увиђају колико су и наше сопствене струке подложне идеологизацији. (Док је други део, нажалост, и даље наставио да понавља „мејнстрим" мантре и да за то добија симболичка и материјална признања и награде).

 

ИДЕОЛОШКЕ НАЛЕПНИЦЕ

Но, свако у нашим струкама ко je имао памети и поштења схватио је, у међувремену, колико су ствари сложене. Али, нека штета је ипак већ учињена. Јер, многи су интелектуалци, макар својом недовољном критичношћу, припомогли корумпираним политичарима да заведу јавност и усмере грађане на погрешне одлуке. Тако смо се, сви заједно, сада нашли у гвозденом кавезу.

Сада морамо бити паметни и не понављати грешке из прошлости. (Заправо, сада ће нам требати много више памети да бисмо се ослободили, него што нам је раније требало да не упаднемо у клопку). Ако смо ишта научили, то је да не смемо више да мислимо црно-бело. „Социјализам је лош, капитализам је добар", та реченица не сме бити просто замењена лозинком „Назад у социјализам". „САД је лидер слободе и демократије", не сме бити једноставно претворено у „САД је извор и утока зла". Морамо развити далеко истанчанији категоријални апарат, морамо изоштрити наша сазнајна и аналитичка сочива, морамо унапредити наше мишљење и вредновање, да бисмо до краја могли да схватимо како функционише кавез у коме смо се нашли, да бисмо схватили ко су наши чувари, а ко су нам пријатељи...

У том важном задатку нам, бојим се, никакве старе идеологије не могу много помоћи. Често се „Печату" пребацује да је „микс левичарских и десничарских аутора" и да „није до краја идеолошки профилисан". Али, ако мене питате, мислим да је управо у томе његова предност. Ниједна „чиста" идеологија из 19. или из 20. века не може да буде водич за разумевање, а камоли за политичку акцију, у 21. веку. „Комунисти", „социјалдемократе", „либерали", „конзервативци" - то су само идеолошке налепнице иза којих је, данас, садржај другачији него пре сто година. Не гледајмо на налепнице, не падајмо у још једну клопку. Ново стање света захтева ново мишљење, а можда и нова имена за то мишљење.

Идеја очувања породичних вредности, морала и патриотизма је, у основи, идеја конзервације, конзервативна идеја. Треба ли левичари да је због тога одбаце? Идеја јаке националне државе - у смислу суверенитета и спровођења закона, је, изворно, националистичка идеја. Треба ли либерали и социјалдемократе да је забораве? Идеја социјалне правде је левичарска идеја. Зашто би конзервативци били против? Ако живимо у систему у коме је све нападнуто - породица, морал, држава, слобода мишљења, социјална правда... - па зар нећемо породицу бранити као најбољи конзервативци, слободу мишљења као најпреданији либерали, а социјалну правду као најжешћи социјалисти?

 

ЛАКО ЈЕ ДЕЛАТИ, ТЕШКО РАЗУМЕТИ

А ми живимо управо у једном таквом систему. То је глобални систем који нас је преварио, усисао и сад нас ломи. Потребно је много памети да видимо како он ради, ко су нам непријатељи, а ко савезници. У том процесу разумевања и учења, свако мишљење, сваки истинити увид је добродошао. Ако као либерал хоћу да вратим демократију и суверенитет народу, зашто бих одбио да научим шта о глобалном систему кажу Франк, Свизи или Волерстин, само зато што су марксисти? Ако као православац хоћу да разумем шта то раде са мојим вредностима и са хришћанством, зашто бих одбио да читам сјајне књиге Мајкла Џонса, само зато што је католик и Американац?

Исто важи и кад је реч о нашим савезницима. У овом кавезу нисмо сами. И други сужњи су систематски варани, тлачени и једнако искоришћавани, као и ми. Није ли најразборитије да видимо шта они предузимају како би се ослободили? Није ли паметније да из њиховог искуства отпора нешто научимо, него да сами кроз то исто пролазимо? Коначно, није ли боље да заједно нешто покушамо, него да сами јуришамо на решетке и чекамо да нас сломе, једног по једног?

Ето зашто је важно имати на уму Сун Јат Сенову изреку да је „лако делати, али тешко разумети". То не значи одбијање сваке акције, то не значи да ништа не треба радити све док се не изгради потпуно јасна теорија. Не. Читање, писање, разговор, у овом тренутку су можда најважнија акција. Јер, тек ако добро разумемо, моћи ћемо и другима добро да објаснимо, тек када добро објаснимо, моћи ћемо друге ваљано да покренемо. И само ако у српској интелигенцији победи слободна мисао, моћи ћемо да „закорачимо ка слободи". Зато се, као и седамдесетих или деведесетих година, најважнија битка не води у Скупштини, већ на Универзитету, у научним часописима, у културним институцијама, у новинама и, данас, на интернету... Они који су, раних деведесетих година, успели да придобију душу српске интелигенције, српске омладине, српске грађанске класе, почетком двехиљадитих су преузели ово друштво, његову политику и економију. Зато и данас, они који сањају да ослободе ово друштво, морају најпре да добију културни рат са „компрадорима" - и у новинама, и у култури, и на Универзитету, и у музици...

Зато, не питајте више када ће акција. Ми смо усред ње. И ако свако, на свом пољу, уради макар делић од онога што су аутори „Печата" урадили за ове две године, биће добро. Покренућемо политичаре, покренућемо предузетнике, покренућемо грађане. И у овој земљи и у овом народу коначно ћемо пробудити наду да је спасење могуће.

 

NOVA NATO OFANZIVA U VARVARINU

NOVA NATO OFANZIVA (2): ONO I DSZ SE BRANE U VARVARINU

sreda, 14 april 2010 14:48 Željko CVIJANOVIĆ

 

Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije o NATO ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čija je 15-godišnja ćerka poginula u bombardovanju 1999.


Ovo je ozbiljan incident i mislim da je to ozbiljno ponižavanje Srbije kao nezavisne i suverene države. Ne zalećite se kao Đelić u Briselu, ovu istorijsku rečenicu nije uzviknuo Karađorđe dahijama, a ni vojvoda Mišić pradedovima novih vlasnika Telekoma. Iako liči. Autor sentence je Zoran Dragišić, stručnjak za bezbednost, terorizam i lobotomiju (u srećna vremena to se zvalo ONO i DSZ), sa trenutnim plemenitim angažmanom da po Srbiji širi veru o njenom ulasku u NATO. Hajde da vidimo ko je to povredio najdublja patriotska osećanja našeg eksperta za NATO i DSZ?

Elem, Dragišić i ekspertska ekipa iz Međunarodnog institututa za bezbednost (zvuči kao mladunče od Spejsaštla) bili su radi da u Varvarinu organizuju raspravu o ulasku Srbije u NATO pod nimalo sugestivnim naslovom „Srbija sa jakim saveznicima ili neutralna". Da se ne lažemo, konferencija je mogla da se zove i „Da li više volite Srbiju u NATO ili u paklu", ali eksperti su tu da zadrže neutralnost i distancu.

Otkud konferencija o NATO u Varvarinu? Valjda je Varvarin nešto ostao dužan Alijansi, koja je 31. maja. 1999. sa dve rakete pobila tamo 17 civila, a onolike je poštedela. Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čoveka čija je 15-godišnja ćerka poginula u tom bombardovanju.

A onda se pojavio duh iz mašine –  ruski ambasador Konuzin, koji je, tvrdi se, Milenkoviću poručio da, ako organizuje tu NATO zabavu, neće doći na obeležavanje jedne bitke iz 1810, u kojoj su se tamo Srbi i Rusi tukli protiv Turaka. I to je izazvalo plemeniti bes Dragišića, borca za nezavisnost i DSZ, koji je riknuo do neba da ga čuju. Rusi su, dakle, ponizili nezavisnost Srbije.

E sad, ovaj Rus nije mogao da utiče da njegovi preci u onoj bici od pre 200 godina pređu na Tursku stranu, ali je možda mogao da preti kako Rusi Srbiji neće dati onaj kredit da spasi budžet. Mogao je i da plati kampanju protiv Srbije na nekom mediju. Mogao je da zapreti da će NIS dići cenu litra benzina na cenu litra krvi. Ništa od toga, ali to su pritsci na koje je Srbija navikla, ponekad se tako lepo hrani njima i odavno ih ne smatra poniženjem. Ali da Konuzin preti da neće učestvovati na proslavi bitke u kojoj Srbi nisu prešli na stranu Turaka, nego su se žrtvovali za Ruse, to je ozbiljno poniženje.

Naravno, nisu ovde važni ni Rusi ni NATO, već naši. Oni naši kojima nikad nije smetalo što je nekoliko drugih ambasada aminovalo svaku srpsku vladu u poslednjih deset godina, što je sa tih mesta za to vreme organizovano bar 20 kampanja koje su destabilizovale Srbiju ili što su iz jedne od tih ambasada prošle godine zvali nekoliko urednika srpskih novina i lepo ih zamolili da prestanu da kenjaju o srpskim uslovima za Euleks, pa su oni, gle čuda, prestali da kenjaju.

Ali kad Rusi neće da dođu na priredbu, to je atak na srpsku nezavisnost i najplemenitija osećanja naših dragišića i celog DSZ. I svih onih neznanih lobista koji su 200 godina kasnije na Varvarinskom polju odsudno izgovorili – Glavu dajem, al' NATO ne dajem! - potpuno nezainteresovani za ličnu dobit, uvereni da je plemenitije nego lobirati za Alijansu, koja im je okupirala teritoriiju, jedino kad isuču onu stvar na zemlju koja Srbiju u borbi za tu teritoriju podržava. Dragišići, sa samo jednim neoborivim argumentom: da je drug Tito živ, i on bi danas bio u NATO. A ne samo u DSZ.


Kurir

http://standard.rs/vesti/36-politika/4327-nova-nato-ofanziva-2-ono-i-dsz-se-brane-u-varvarinu-.html

Nad Srbima Kosova zgusnjavaju se oblaci

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2925
 

13.04.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Над Србима Косова згушњавају се облаци

На Балкану се великом брзином конструише нова политичка интрига: Посланици Народне скупштине Републике Србије припремају нацрт резолуције, којом се осуђују сви злочини почињени против Срба на просторима бивше Југославије од почетка 1990-их година.Међународни суд ОУН у Хагу је, са своје стране, Србима ставио до знања, да пресуда коју им припрема о статусу Косова директно зависи од хапшења бившег команданта армије босанских Срба, генерала Ратка Младића.

Управо за Међународни суд званични Београд везује наде у очување макар правне контроле над покрајином Косово, која је прогласила независност 2008. године. Већ у наредним недељама српске власти могу се суочити са веома тешким и аморалним избором. Хапшење Ратка Младића и његово изручење Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију могло би да увуче Србију у веома оштру унутарполитичку кризу. Јер опозиција и значајан део становништва сматра генерала заштитником свих Срба. Изручење Младића у замену чак и за пресуду Међународног суда ОУН о Косову која нема обавезујућу снагу и магловита обећања у погледу чланства Србије у Европској унији – такав сценариј су Београду „скували" у Брислеу и Хагу.

Међународни суд ОУН у Хагу разматра проблем Косова по захтеву Србије од краја 2008. године. Он треба да одговори на питање о легитимитету јердностраног проглашења независности те српске покрајине. По окончању отворених судских претреса у децембру 2009. године коначна пресуда очекивана је овог априла. Међутим, како сазнаје аутор овог чланка, „међународне структуре желе сачекати да виде, хоће ли Србија ухапсити Ратка Младића". „Зато обелодањивање пресуде суда о Косову не треба очекивати пре новембра" – тврде извори. Уколико се хапшење и изручење генерала догоде до тог времена, суд може суздржано искритиковати албанске власти Приштине због сепаратистичких потеза мимо ОУН. У противном, тријумфоваће прилаз САД и Француске, које су сумњале и у само право тог органа да доноси одлуке о статусу Косова.

Индикативно је да се информација о намери Запада да увеже судску одлуку о Косову са хапшењем Младића појавила на фону драстичног пооштравања реторике Главног тужиоца Хашког трибунала, Сержа Брамерца. Ових дана у интервјуу београдском листу „Вечерње новости" он је саопштио, да ће до краја маја припремити за Савет безбедности ОУН нови извештај о сарадњи Србије са његовим ресором. Тај извештај ће бити „негативан", уколико српске власти „не предузму све могуће мере" у циљу хапшења Младића и још једног кључног оптуженика – бившег лидера хрватских Срба Горана Хаџића. А негативна пресуда Хашког трибунала ће, са своје стране, сахранити наде Србије да ће у догледној будућности ући у Европску унију.

У покушају да се спасе ситуација српске власти су иницирале у Скупштини две резолуције. Једна од њих је већ усвојена у ноћи 31. марта и односи се на догађаје у босанском градићу Сребреница 1995. године. Тада је, према верзији Хашког трибунала, армија генерала Младића стрељала осам хиљада босанских муслимана. Усвојена резолуција „одлучно осуђује злочин, који је извршен против босанско-муслиманског становништва Сребренице у јулу 1995. године у оном облику, како је то дефинисано у Међународном суду ОУН". Опонентима власти је са огромном муком пошло за руком да се изборе макар за такву блажу формулацију, јер је у првобитним нацртима документа фигурирао термин „геноцид". Управо је тако 2007. године Међународни суд ОУН тумачио догађаје у Сребреници, уздржавши се, додуше, од стављања кривице за то на тадашње власти Србије и Југославије. Управо су на свесрпском покајању за „геноцид" инсистирали посланици Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, коју западни центри моћи мало-по мало припремају за улогу будућих владара Србије, уколико садашње власти на челу са председником Борисом Тадићем ризикују да измакну контроли.

Одмах након усвајања горе наведене резолуције посланици Народне скупштине Србије почели су припремати још један документ – овог пута са осудом антисрпских злочина на просторима бивше Југославије. Планирано је да се та резолуција усвоји током маја, али је опозиција већ прибегла кампањи против власти, инсистирајући на недопустивости поделе жртава по националном обележју. Друга резолуција „одражава лицемерје власти и представља маркетиншки трик" зарад оправдања првог документа, подвукао је заменик председника фракције Српске радикалне странке (СРС) Александар Мартиновић. Он је потврдио, да за његову странку није прихватљиво оптуживање „српског народа и Ратка Младића за геноцид у Сребреници". А руководилац посланичког клуба „Нова Србија" Велимир Илић сматра, да нова декларација „има за циљ да опере владајућу коалицију након усвајања декларације о Сребреници".

Дакле, ставови основних актера косовске конфронтације у овом тренутку могу бити окарактерисани на следећи начин: Прозападне снаге траже од Београда да настави убиствену по националне интересе Србије политику капитулације, која треба да олакша САД, НАТО и Европској унији да ликвидира босанску Републику Српску и да угуши српски отпор на северу Србије. У том контексту усвајање резолуције којом се ништа не решава са осудом антисрпских злочина помоћи ће Борису Тадићу да ублажи критику унутар земље. Опозиција на челу са СРС доследно сматра игре са резолуцијом не само аморалним са аспекта сећања на жртве балканских ратова, него и крајње опасним на политичком плану, усмереним у правцу продубљивања раскола српске заједнице. Запад покушава да искористи нову бујицу унутарполитичких активности у Србији како би од Београда добио промену става – хапшење генерала Младића – у замену за пресуду Међународног суда ОУН о Коосву, која има више публицистичку, него међународно-правну снагу.

Своје интересе, наравно, имају и албанске власти Косова. Ако су још пре пар месеци у Приштини намеравали да сачекају пресуду Међународног суда ОУН како би потом, користећи се њеном „крезубошћу", ставили под контролу насељене Србима северне регионе покрајине, данас се пак у албанским круговима сагледавају још опасније тенденције. Ауторитетни приштински лист „Зери", коментаришући прошлонедељну посету Косову заменика државног секретара САД Џејмса Стајнберга и министра иностраних послова Словачке Мирослава Лајчака (бившег Високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини), саопштио је, да су високи гости припремали терен за нове преговоре Београда и Приштине. Указавши да би на тим преговорима „могло бити речи о проширењу сарадње и у политичкој области, укључујући решење проблемна српске заједнице, нарочито на северу Косова", лист подвлачи да преговори о посебном статусу северних региона Косова представљају као такви „црвену црту" за власти Приштине. „Приштину брине друга етапа преговора, пошто они могу довести до давања аутономије северу Косова", - тврди лист. А други албанскојезички лист – „Косова сот" - указује на могућност да Саветз безбедности ОУН усвоји нову резолуцију о Косову у замену за данас важећи документ број 1244 од 10. јуна 1999. године. „Овде, у Вашингтону, постоји интерес за укидањем резолуције 1244" – пише издање, позивајући се на америчког експерта Обрада Кесића. Нови пак документ може покушати уредити узајамне односе између Приштине и српског становништва Северног Косова на некаквој компромисној основи. Разуме се, слична перспектива не одговара баш албанским радикалима, који сматрају територијалну целовитост „Републике Косово" решеном ствари, и који горе од жеље да пређу на наредну етапу у реализацији програма „Велике Албаније". А ту је још и утицајни бечки лист „Прессе" у отвореном тексту саопштио, да се у европски дневни ред последњих месеци све очигледније ставља питање о подели Косова...

Оваква ситуација омогућава да се претпостави појављивање суштинских разлика између албанских власти Косова и њихових западних покровитеља. За Вашингтон и Брисел очигледно прихватљивијим изгледа овакав след: најпре да Срби изруче генерала Младића, потом следи увијена и саветодавна пресуда Међународног суда ОУН о Косову , иза које ће опет уследити исто тако расплинуте дебате у Савету безбедности ОУН. А албански екстремисти пак могу покушати да предухитре нове преговоре и дискусије у ОУН, како би де-факто ликвидирали проблем Северног Косова и ослободили се од непотребног међународно-правног завлачења.

__________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

 

---

ПОВРАТАК У ТРИДЕСЕТЕ?

Како Европљани реагују? Као и увек у годинама велике кризе

Искуство тоталитарних режима који су током двадесетог века произвели страховита разарања и жртве учинило је да се либерална демократија третира не као најмање лош већ као савршен политички и економски систем.

Још од Аристотела је, међутим, елаборирана већина њених суштинских проблема који је посебно у временима кризе показују као изузетно рањиву и крајње неефикасну за решавање ургентних питања.

Познато је нa пример да она подстиче медиокритетство, снижава општи ниво образовања, стваралаштва и јавне речи, а као нарочита одлика истиче се масовна корупција.

Основно је да грађани гласају за оног ко обећава да ће више да троши обезбеђујући им веће плате и пензије, а веома мали број њих размишља о томе где да се нађе новац за нереална примања. Ко би гласао за неког ко обећава стезање каиша?

Савремена демократија има и низ других проблема. Због уске везе политичке елите, власника медија, банкарске олигархије и тајкуна, одлучивање се све више одваја од обичног човека и јавног мњења.

Стварна демократија која би подразумевала конкуренцију различитих програма, аргументовану јавну дебату и партиципацију што ширег броја грађана на неком нивоу управљања и обављања јавних послова, претвара се у пуку изборну демократију у којој можете да бирате између две или више опција које су заправо производ исте затворене касте.

Узмите Србију: основно око чега су све партије сагласне јесте да не обелодањују стварне финансијере. То потпуно потврђује основане сумње да све њих финансирају истих пет до десет тајкуна који су и власници медија. Оваква констелација одговара и страним силама које са тако концентрисаном моћи врло лако остварују своје националне интересе на нашим просторима.

Ето, на пример, пре десетак дана група врхунских стручњака (бивша министарка, ректор београдског универзитета, декан надлежног факултета итд.) упутили су отворено писму председнику и власти постављајући једанаест крајње сувислих питања о продаји Телекома, показујући колико ће штете дугорочно ова продаја да направи држави.

У стварној демократији, ово би био врхунски догађај за медије. Писмо би сви пренели на ударним местима, а бар јавни сервис био би дужан да организује дебату. Стварна опозиција би лако препознала снагу њихових аргумената и преузела би их у јавној дебати.

Уместо тога овде је писмо прећутано, естрадни јавни сервис који све више постаје копија ТВ Б92 није ни помислио да овим људима да простор или да отвори дебату о Телекому, а власт се огласила изјавом премијера да Телеком морамо да продамо како не бисмо били комунистичка земља! Она је потпуно адекватна дискурсу који продају Мобтела Теленору (дакле такође државној фирми) назива приватизацијом.

А ако сте мислили да ће напредњаци, који по наводним анкетама западних агенција сваки месец скачу за два поена, оспорити продају и заступати аргументе ових стручњака, грдно сте се преварили. Они су коначно схватили да је за долазак на власт у Србији много важније задовољити тајкуне и Запад него водити рачуна о националним интересима и жељама народа, па је стога њихова политика управо да немају став ни о чему, а посебно не о стварима које би наљутиле Запад. То је уосталом Николић и објаснио кад је рекао зашто су се уздржали од гласања о Сребреници, или када је де факто прихватио Статут Војводине изјављујући да достигнути ниво аутономије они неће оспоравати.

Ово међутим није наша специфичност већ понављање модела који се опасно раширио по Европи. Огроман број земаља је у страховитим економским дубиозама, ниво унутрашње и спољне задужености је ван сваке контроле, домаћа производња се укида а тржиште преплављује страном робом, док банкарска индустрија постаје најважнији сегмент привреде. Политичари зависни од таквих финансијера постају затворена каста одвојена од бирача која у свим сегментима подстиче потрошачки систем вредности.

Како Европљани на ово реагују? Као и увек у годинама велике кризе и кварења демократије окрећу се ауторитарним методама и речима у складу с тим. На свим изборима који се ове године одржавају доминира незадовољство глобалним економским и вредносним системом, страх од имиграције, изразита нетрпељивост према муслиманима, Ромима, Јеврејима итд. Док се Вилдерс спрема да добије изборе у Холандији у јуну, у недељу смо у Мађарској видели да изразита антисемитска странка Јобик осваја чак 17 одсто гласова што ће нам омогућити да у парламенту чланице ЕУ видимо посланике у униформи паравојне формације.

Могу се направити занимљиве паралеле са кризом из 1929. и оним што је уследило.

 

Миша Ђурковић

[објављено: 13/04/2010]

  

пошаљите коментар | погледајте коментаре (38)

 

http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/POVRATAK-U-TRIDESETE.sr.html

Pilot kriv za pad predsedničkog aviona FotoVideo

Jasna Stojković | 12. 04. 2010. - 00:02h | Foto: Reuters | Komentara: 13

Cela Poljska zaustavila se u nedelju tačno u podne na dva minuta ćutanja, uz zvuke sirena i crkvenih zvona, kako bi odala poštu stradalim rukovodiocima. Emisije svih radio i televizijskih kanala bile su prekinute na 120 sekundi u znak sećanja na nastradale.

Na hiljade ljudi okupilo se u centru Varšave kod predsedničke palate da bi položili cveće i zapalili sveće na Trgu zamka.

Sahrana Leha Kačinjskog planirana je za subotu. Telo poginulog predsednika identifikovao je njegov brat blizanac Jaroslav, saopštio je kanal „Ti-Vi-En 24“. Pratioci Jaroslava Kačinjskog su rekli novinarima da su bili šokirani onim što su videli na mestu tragedije. Adam Bjelanj, poslanik Sejma, izjavio je da „nema više suza“. „Video sam telo predsednika i žaket njegove žene na trupu aviona. Nemam reči“, citira njegovu izjavu ovaj TV kanal.

Saradnik poljske televizije Slavomir Višnjevski ispričao je da je video rušenje aviona sa prozora svoje hotelske sobe u neposrednoj blizini aerodroma. „Kroz maglu sam gledao kako avion leti jako nisko, a levo krilo mu je bilo nagnuto ka zemlji“, rekao je on. „Čuo sam kako se nešto lomi, a zatim onaj jezivi tupi zvuk. A onda dve eksplozije, jedna za drugom.“

 

U noći između subote i nedelje na Aerodrom „Domodedovo“ u Moskvi specijalnim letom dopremljena su tela poginulih u udesu „tu-154“. „U 2.42 časa na aerodrom je sleteo drugi helikopter s telima poginulih“, saopštio je za Interfaks predstavnik Ministarstva za vanredne situacije. Tela su prebačena u mrtvačnicu radi dalje identifikacije i ekspertize, jer u Smolensku nema mogućnosti za DNK analizu. Sergej Šojgu, ruski ministar za vanredne situacije, rekao je u Smolensku da su pronađena tela svih putnika.

Ruske vlasti maksimalno izlaze u susret rođacima žrtava i snosiće troškove njihovog boravka u Moksvi. U moskovskim hotelima rezervisano je 450 kreveta za smeštaj porodica žrtava, pripremljen im je prevoz: 25 mini-buseva i 20 automobila. „Organizovana je grupa lekara i psihologa koja će im pružiti pomoć“, izjavio je zamenik gradonačelnika Pjotr Birjukov.

 
Premijer Poljske Donald Tusk je sa svojim kolegom Vladimirom Putinom kasno u subotu uveče posetio mesto nesreće i položio cveće na zgarište. „Moramo zajedno da uradimo sve što je u našoj moći da bismo utvrdili uzroke tragedije u najkraćem mogućem roku. To je najpreči zadatak, a drugi je da pomognemo rodbini poginulih“, rekao je Putin. „Mi se molimo zajedno sa vama.“

Očekuje se i dolazak aviona sa stručnjacima sudske medicine iz Varšave.
Ruski i poljski stručnjaci zajedno su počeli analizu crnih kutija iz srušenog aviona, javljaju ruske agencije, pozivajući se na informacije Ministarstva za saobraćaj. „Aparat za snimanje zvuka i drugih podataka predat je laboratoriji Međudržavnog avijacionog komiteta (MAK), gde je počela analiza u prisustvu poljske strane, pre svega predstavnika poljskog tužilaštva“, navodi se u saopštenju Ministarstva. Po rečima stručnjaka, stanje crnih kutija je zadovoljavajuće. Aleksandar Bastrikin, šef istražnog komiteta pri Državnom tužilaštvu Rusije, potvrdio je da posada aviona nije poslušala preporuke kontrole letenja da ne sleće u Smolensk. Šef Ministarstva transporta RF Igor Levitin, objasnio je da je pilot odlučio da sleti, iako je vidljivost iznosila svega 400 metara, iako je prema normativima neophodno 1.000 metara. Uzrok pada poljskog aviona nisu tehnički problemi letelice, rekli su danas ruski istražitelji. Bastrikin je preneo ruskom premijeru Vladimiru Putinu da je prema preliminarnim rezultatima istrage i do sada dešifrovanim snimcima utvrđeno da avion nije imao tehničkih problema i da uzrok nesreće nije kvar. „Pilot je obavešten o složenim vremenskim uslovima, ali on se ipak odlučio da sleti“, rekao je Bastrikin.

U skladu sa ustavom zemlje, vršilac dužnosti predsednika Poljske postao je Bronislav Komarovski, predsednik poljskog parlamenta. On je istakao da će posle razgovora sa svim političkim partijama objaviti datum vanrednih predsedničkih izbora. On bi za 14 dana trebalo da objavi datum izbora koji moraju da budu održani u roku od 60 dana od tog saopštenja.

 

Knjiga žalosti od ponedeljka Poljska ambasada u Beogradu saopštila je da će od ponedeljka 12. aprila do petka 16. aprila biti izložena Knjiga žalosti povodom tragične pogibije poljskog predsednika, njegove supruge i članova zvanične delegacije u avionskoj nesreći kod Smolenska. Knjiga će biti izložena u zgradi ambasade u Beogradu, u ulici Kneza Miloša 38, a biće dostupna svim zainteresovanim osobama od 10.00 do 15.00 časova, dodaje se u saopštenju.

 

Saučešće predsednika Tadića Predsednik Srbije Boris Tadić izrazio je najdublje saučešće poljskom narodu i njegovoj vladi zbog velike tragedije koja ih je pogodila, kada su predsednik Leh Kačinjski i veliki broj zvaničnika te zemlje poginuli u avionskoj nesreći kod Smolenska. „Primite izraze najdubljeg saučešća u ime građana Srbije i moje lično ime. Tragedija koja se dogodila, u kojoj su poginuli predsednik Kačinjski i drugi zvaničnici vaše države, duboko nas je pogodila“, navedeno je u telegramu saučešća koji je uputio predsednik Srbije. Predsednik Tadić je naveo da je poljski predsednik Kačinjski bio iskreni prijatelj Srbije i da mi to nikada nećemo zaboraviti.

 

Telo Kačinjskog u Varšavi Posmrtni ostaci poljskog predsednika Leha Kačinjskog dopremljeni su u nedelju posle podne vojnim avionom u Varšavu. Telo su na vojnom aerodromu dočekali vršilac dužnosti predsednika Bronislav Komorovski, premijer Donald Tusk i drugi zvaničnici, kao i predsednikov brat blizanac Jaroslav Kačinjski i njegova ćerka jedinica Marta Kačinjski, javile su svetske novinske agencije. Na aerodromu je održan i kratak verski obred.

 

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/184621/Pilot-kriv-za-pad-predsednickog-aviona

 

KOMENTARI

 

Gde su sada gospoda koja su sumnjala da su Rusi napravili sabotazu???Druga stvar,nisam siguran da je pilot kriv.Potpuno sam ubedjen da je na njega vrsen pritisak da aterira na aerodrom u Smolensku i nesrecnik je morao da popusti.Najverovatnije je da je taj pritisak izvrsio sam Kacinjski,posto je jedna takva situacija vec bila za vreme njegove posete Gruziji.Kontrolni toranj je poljskom avionu zabranio sletanje u Tbilisiju.Iako je Kacinjski trazio od pilota da se sleti,oni su odbili naredjenje i aterirali u Azerbaijanu.Predsednik se vratio u Gruziju automobilom i bio je besan zbog toga.A piloti su imali izvesnih problema posle svega

 

Još nešto zanimljivo jer ovo nije prvi put da se pokojni Kačinjski mešao u posao pilotima. 2008, kada su predsednici Poljske, Estonije, Ukrajine, Litvanije putovali u Tbilisi, za vreme rata u Gruziji, pilot je odbio da sleti u Tbilisi, uprkos naređenju Predsednika Kačinjskog i zamenika komandanta RV, pa je sleteo u Azerbejdžan. Navodno tom prilikom Kačinjski je izjavio nešto u stilu „Predsednik Poljske sleće tamo gde on želi”. Kasnije, oko toga se digla velika medijska frka, pilot Grzegorz Pietruczuk je čak bio izveden i pred vojni sud, ali je kasnije oslobođen svih optužbi, i odlikovan za savesno obavljanje dužnosti. Tako da je pilot skoro sigurno bio pod nekom vrstom pritiska. Drugi faktor, koji ide u prilog toj tezi je činjenica da se nesreća dogodila u 8:56 časova, a ceremonija je bila predviđena da počne u 9:30. A cela ta ceremonija ima ogroman politički i simoblički značaj za Poljsku.

Intervju dr Mlađen Kovačević

Vlast vodi državu u bankrot

Irena Radisavljević | 11. 04. 2010. - 00:02h | Foto: V. Stančević | Komentara: 0

U našoj vlasti ne postoji svest o ozbiljnosti krize u kojoj se nalazimo, sve se radi se od danas do sutra, prodaje sve što se prodati može i zadužuje gde god da se može. Na sva zvona objavljujemo da smo potpisali ugovor za kredit od Rusije. Takvo zaduživanje je nemoralno, jer će i taj i novac koji povlačimo od MMF koristiti da se zapuše rupe u budžetu i da se proda na deviznom tržištu kako bi se održao nerealan kurs dinara. Većina tog novca zapravo odlazi u džepove tajkuna i uvoznika, kaže za „Blic nedelje“ ekonomista dr Mlađen Kovačević.

– To nije moralno jer se taj dug potroši ekonomski neracionalno, nema efekata na privredu, a ceo račun prenosimo na buduće generacije. Čak 40 odsto prihoda od izvoza robe i usluga odlazi na pokrivanje spoljnjeg duga, i to je strašno. Zbog toga se Srbija nalazi u ozbiljnoj dužničkoj krizi. U ovu godinu smo ušli sa više od 2,3 milijarde evra dospelog a neisplaćenog duga. To je velika suma, a ove godine nam dospeva još najmanje tri i po milijarde evra. Ako se ovako nastavi, čeka nas argentinski scenario, odnosno slom, kada država ne može više da servisira dugove, kada se uvoz bitno smanji i kada svi od kojih smo zajmili polako počinju da zavrću slavine, pa moramo da molimo za reprogramiranje dugova. Umesto da razmišljaju o tome, naši političari nas uljuljkuju pričama da je Srbija izašla iz recesije. Najaviti da smo izašli iz recesije ravno je apsurdu, jer bi to značilo da je u prethodna dva kvartala privredna aktivnost rasla, što se u Srbiji nije dogodilo. Istina, bilo je elemenata koji su davali neko malo zeleno svetlo, jer je treći kvartal bio bolji od drugog, pa su počela da pljušte politička obećanja. Međutim, pre nekoliko dana Republički zavod za statistiku (RZS) je objavio podatak da je BDP u četvrtom kvartalu bio za 0,1 odsto manji od trećeg prošle godine. Kamo sreće da je Srbija samo u recesiji, ona je u dubokoj ekonomskoj i društvenoj krizi.
 

Čime se zapravo bavi naša vlast; siromaštvo ih malo interesuje, nezaposlenost i natalitet takođe, o izvozu samo govore fraze...

– Problem je u defektnom konceptu reformi koji nam je nametnuo MMF još pre devet godina. Oni koji su sebe nazivali vizionarima te 2001. godine i pravili se „većim katolicima od pape“ i danas insistiraju na tom konceptu i nemaju nameru, niti snage da ga napuste, pa sada pod pritiskom MMF tumaraju u začaranim krugovima donoseći samo štetu ovoj zemlji. Između ostalog, taj koncept, proistekao iz Vašingtonskog konsenzusa (MMF, Svetska banka, američka administracija) problem nezaposlenosti ne smatra ekonomskim problemom. Njima je važna stabilizacija, privatizacija, deregulacija, liberalizacija spoljne trgovine... Pod uticajem toga, ni u Srbiji danas niko ne vodi računa o nezaposlenosti ili demografskoj krizi. Niko ne vodi računa o narodu. Umesto toga, zvaničnici samo krpe rupe, zadužuju se gde god mogu, troše...
 

Dosta ste kritikovali aranžman sa MMF-om?

– Pokazalo se da su zemlje koje u tranziciji nisu sarađivale sa MMF-om, poput Slovenije, mnogo bolje prošle. Poljska, koja je posle dve godine napustila taj neoliberalni koncept, postigla je vrlo solidne privredne performanse. S druge strane, taj koncept je 1998. doveo do sloma privrede u Rusiji. I glavni pobornici ideologije MMF-a na kraju su je se odrekli, poput Fridmana ili Fuku Jame. Da nije došlo do krize, MMF bi propao, jer su svi počeli da beže od njih. Sada su u MMF malo promenili taktiku, manje su rigidni i ako nam išta odgovara iz tog aranžmana, to je činjenica da insistiraju na smanjenju opšte potrošnje i da ograničavaju naše populističke političare koji samo razmišljaju o sopstvenim foteljama.
 

Ako posle Đinđića nema vizionara, zašto predsednik i premijer ne okupe desetak ozbiljnih i nekorumpiranih ljudi koji će im reći šta država mora da uradi?

– Zato što u Srbiji na svim nivoima vlasti vlada negativna selekcija kadrova, koja je posledica činjenice da nemamo pravnu, već partijsku državu. Prosto je neverovatno koga ti naši političari postavljaju za direktore važnih javnih preduzeća. Jedan istoričar je zapisao da su u istoriji po dobrim delima pamte samo oni carevi, kraljevi, sultani koji su znali da oko sebe okupe pametne ljude. Ovde toga nema. Svaka revolucija izbaci mnogo karijerista koji nisu dorasli zadatku. Ovde se pojavila grupa mladih ljudi skromnih stručnih znanja, koji su počeli da veruju da su oni mesije, a sada se vidi da su izgubili i moral i poštenje i da samo gledaju kako da se održe na vlasti. I da im od toga ništa nije važnije.
 

Šta, po vama, vlast mora da uradi?

– Zalažem se da Tadić kao predsednik države inicira stvaranje strategije razvoja uz maksimalnu saradnju s naučnim krugovima, u kojoj će učestvovati što više neutralnih, a što manje partijskih kadrova. Međutim, eto i on je neki dan rekao da će strategiju praviti njegova stranka, što odmah stvara sumnju i odbojnost.
 

Pre devet godina su nam obećavali da ćemo do 2004. godine steći status kandidata EU, a 2010. postati članica. Šta se dogodilo?

– Političari su obećavali nerealno. Princip je obećajte što više, da se svidite i narodu i EU. Da bi ispunili ta obećanja, morali su da čine sve da se donose zakoni i standardi koji važe u EU. Umesto toga, zakoni su u suprotnosti s evropskim, nacrte pišu nazovistručnjaci, u parlamentu se glasa po automatizmu, niko nikom neće da se zamera, poslanici delaju po naređenju jer ih stranački vrhovi drže u šaci sa blanko ostavkama... Sve se radi na štetu Srbije i njenog puta u EU. Zbog svega toga i ne verujem da ćemo pre 2018. ući u EU.
 

Ministri koji su nam obećavali kule i gradove i sada su u vladi?

– Med i mleko su nam obećavali trutovi. I, nažalost, osim Labusa svi su i dalje tu. Ogroman je nesklad između onoga što su Đelić, Dinkić, Labus i drugi obećavali 2001. i 2002. i onoga što je do danas ostvareno. Đelić je, na primer, 2002. rekao da će se o srpskom privrednom čudu pričati širom sveta. Kako se stvari sada odvijaju, plašim se da umesto čuda ne dođe do srpskog privrednog čudovišta. To što su svi i danas u vlasti još jedan je znak da je taj svet nemoralan. Kriza morala zahvatila je sve nivoe našeg društva. Imamo funkcionere koji ni po koju cenu neće da napuste duple funkcije, zvaničnici učestvuju u aferama bez posledica, a rezultati njihovog rada su daleko slabiji od obećanih. I sad im je za sve kriva svetska ekonomska kriza. Došla im je kao kec na deset.

Kako vam se danas čini izjava iz 2002. ondašnjeg guvernera kada je tvrdio da se kurs neće menjati narednih 50 godina?

– I tada sam govorio da će taj koncept doneti teške posledice. To se i dogodilo. Osim što je delimično povoljno delovao na inflaciju, ugušio je izvoz i domaću proizvodnju, a smatram da je najvećim delom odgovoran i za nisku industrijsku proizvodnju koja je ugušena ogromnim uvozom. Domaće tržište je preplavljeno uvoznim proizvodima koji su često lošeg kvaliteta, ali jeftini, pa ih narod kupuje zbog niske kupovne moći. A kada kupuje jeftinu uvoznu robu, za kupovinu domaće ništa ne ostaje.

Slovenija je u tranziciji težila da spase sva preduzeća koja se mogla biti spasena. U Srbiji su čak upropaštavana da bi mogla jeftinije da budu prodata tajkunima?

– To je problem ljudi koji su vodili privatizaciju. Uopšte neadekvatni i pogrešni ljudi su se našli na važnim funkcijama od 2001. Dinkić je postao guverner NBS, a nikad se nije bavio tom materijom, već je bio asistent na predmetu privredni razvoj; Vlahović je bio asistent u Ekonomskom institutu, a postao je ministar za privredu i privatizaciju; Pitić koji je predavao svetsku ekonomsku istoriju postaje ministar za ekonomske odnose s inostranstvom; Đelić koji se „proslavio“ sa Saksom po loše sprovedenim tranzicionim reformama postaje ministar finansija… Nisu se u tim istorijskim momentima našli pravi ljudi, a nisu hteli ili nisu znali ni da okupe pravi tim oko sebe. Smatrali su da je starija garda udarena marksističkim maljem.
 

Kako je moguće da Strategija privrednog razvoja koja je pravljena za period od 2006. do 2012. godine nije dala nikakvih rezultata?

– Ta strategija je pravljena u oblacima i nije imala nikakve realne mogućnosti da se ostvari. Između ostalog, ona je predviđala rast BDP po prosečnoj godišnjoj stopi od sedam odsto, a u 2009. smo imali pad od tri odsto. To je bilo prosto širenje pozitivne energije, što se pokazalo da je isplativo. Taj koji je obećavao med i mleko odlično je prošao i materijalno i društveno i još je silna priznanja pokupio, a oni koji su bili takozvani katastrofičari jedino mogu da imaju satisfakciju što se pokazalo da su bili u pravu. Zato i sada ističem da ako se bude nastavilo da se radi kao do sada, ako i dalje bude važio princip zaduži se, prodaj i potroši, perspektive su izuzetno tmurne, a argentinski tango ili ruski kazačok su neminovni.

 

Prodaja Telekoma diže cene razgovora – Apsolutno sam protiv prodaje i Telekoma i EPS-a. Protiv sam jer se pokazalo da je i ono što samo do sada zaradili od privatizacije potrošeno bez ikakvog efekta. Ogromne pare su došle na teritoriju Srbije od 2001. Po osnovu neto zaduživanja, doznaka iz inostranstva i prodaje imovine, najmanje je 70 milijardi dolara došlo, a ništa nismo uradili, nismo završili Koridor 10, nismo revitalizovali kanal Dunav–Tisa–Dunav, nismo nijednu veliku fabriku napravili. Čovek se s pravom pita, ako su isti ljudi na vlasti, kako će ovo sada biti potrošeno. Telekom je firma koja ostvaruje profit i bilo bi pametno da ga držimo kao zlatnu koku. A sada se može lako desti da državni monopol uspešne firme prodamo državnom preduzeću iz inostranstva. To će rezultovati višestrukim povećanjem cena. Privatizovati sve što možeš je logika MMF-a, ali smatram da u ovom slučaju nije dobra.

 

Slika srpske realnosti (2009) - Bruto domaći proizvod manji za 3 odsto - Uvoz opreme manji je za 40, a repromaterijala za 16 odsto - Bruto investicije manje za 25 odsto - Industrijska proizvodnja smanjena za 12 odsto - Trgovina na veliko i malo manja za 12 odsto - Obim građevinskih radova smanjen za 30 odsto - Saobraćaj smanjen za 8 odsto - Površine zasejane pšenicom od Drugog svetskog rata nikada nisu bile manje, a duplo su manje nego 1990. - Izvoz robe i usluga smanjen za 22 odsto - Konkurentnost privrede pala za osam mesta na listi Svetskog ekonomskog forma - Spoljni dug dostigao 32,75 milijardi dolara - Javni dug premašio 10 milijardi evra - Računi 69.000 preduzeća blokirani - Broj nezaposlenih dostigao 735.000 - Bez plate radi više od 150.000 ljudi

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/184557/Vlast-vodi-drzavu-u-bankrot

Zapadne tajne službe i slučaj Srebrenice

Zapadne tajne službe i slučaj Srebrenice
"SRPSKO ZLO" IPAK NIJE SAMO SRPSKO
Piše: Života Ivanović

       Predlog deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici, koji je podnelo 114 poslanika vladajuće većine, i zvanično je u skupštinskoj proceduri.
       Predlog deklaracije podneli su predstavnici poslaničkih grupa ZES, G17 plus, PUPS i SPS.
       Oko samog testa deklaracije već poduže se u srpskoj javnosti lome koplja, za jedne je delaracije baz jasno naznačene reči "genocid" bespredmetna, za druge je upravo pominjanje genoicida razlog da se ne glasa za deklaraciju, a za treće je "osuda svih zločina", pravo rešenje?!
       Očito je, kako sada stoje da će se u Skupštini Srbije voditi žestoka rasprava, sa neizvesnim ishodom. Jer, činjenica je da je tu, u okolini Srebrenice, upijeno i preko tri i po hiljade Srba, ali o njima niko više i ne raspravlja, a kamoli da se donose deklaracije ili rezolucije, što jasno pokazuje da ni u smrti ljudi nisu jednaki.
       Naravno, da je u Srebrenici počinjen zločin, ali je takođe zločin bio i u Bratuncu. Sad, kad se licitira sa brojem mrtvih, a nedeljnik "SVEDOK" je u nekoliko prethodnih brojeva, baveći se ovom neveselom tematikom, obelodanio niz zakulisnih radnji oko Srebrenice, počev od izmišljenog broja mrtvih, do najobičnije licitacije brojevima, ali i činjenicom da su u Srebrenici sahranjeni i mnogi koji tu nisu stradali, a da u grobovima počivaju i mnogi pripadnici vojnih formacija muslimana, koji su ubijeni u borbi, a ne u navodnom masakrau...
       Takođe, vidljivo je, da i u međunarodnoj javnosti, naročito u poslednjih godinu-dve, na površinu izlaze neki novi podaci, neke nove činjenice, koje u mnogo čemu, bacaju novo svetlo, na ovaj mračan trenutak novije istorije.
       U ovom broju pazabavićemo se "Slučajem Srebrenica", ali iz arhiva Zapadnih tajnih službi, koje su bar dosad bile nedostupne javnosti, ili se nisu uklapale u "nacrtanu srpsku krivicu"...
       Vladan Dinić,
       glavni i odgovorni urednik nedeljnika "SVEDOK"
       x x x x x x x
       Zapadne tajne službe niko ne može da optuži da su znale šta srpska strana smera. Ni sama nije navodno znala šta hoće - teza je koju je dugo branio Holandski institut za dokumentaciju rata (NIOD), baveći se već godinama padom Srebrenice, stvarnim i navodnim zločinima bosanskih Srba pod vođstvom tandema Mladić-Karadžić i ulogom pripadnika holandskih plavih šlemova.
       Razumljivo, ni Holandanima, kao ni drugim neposrednim, ili posrednim akterima u aferi Srebrenica, nije stalo do otkrivanja istine, već samo do opravdanja vlastite uloge.
       Doduše, i sada, kao i na početku, svaka strana u sukobu ima svoju istinu i svaka strana, osim, izgleda, srpske, ima pravo na svoju istinu. To što su sve te istine u suprotnosti jedna s drugom, malo koga zanima.
       Tako, na primer, holandskoj tezi protivreči izveštaj dopisnika berlinskog lista Tagescajtung (TAZ) Andreasa Cumaha koji je objavljen u jesen 1995. godine. Cumah je tada pisao o protokolima, nastalim kao rezultat prisluškivanja razgovora Ratka Mladića i Slobodana Miloševića. Razgovore su snimale zapadne tajne službe koje su, dakle, znale šta srpska strana sprema. Pitanje je, zašto je nisu sprečile ako je zaista pripremala genocid?
       Umesto toga, izgleda da je bilo potrebno da se srpska strana "navuče na zločine" koji će se kasnije - žigosati kao genocid, kako bi se opravdala zapadna intervencija protiv Srba, najpre u korist tuđmanovske Hrvatske i izetbegovićevske muslimanske Bosne, a potom u interesu kosovske OVK.
       Prema svedočenju samih bosanskih muslimana bliskih Izetbegoviću, tadašnji američki predsednik Bil Klinton savetovao je muslimanskog predsednika BiH da mu je za intervenciju NATO potrebno da Srbi u Srebrenici poubijaju najmanje 5000 muslimana!
       Sličnim potezom poslužiće se kasnije i OVK u Račku kako bi pružio Zapadu pokriće za intervenciju NATO. O tome jasno govori televizijsko priznanje Hašima Tačija koji je izjavio da mu je najveće dostignuće u ratu protiv Srba i Srbije inscenacija događaja u selu Račak.
       Za razliku od Izetbegovićevih saradnika i Tačija, ni nemački novinar Cumah, ni Holanđani, otvoreno ne kažu, ali kada se iz različitih delova sačini mozaik, proizilazi da su zapadne obaveštajne službe angažovane na Balkanu (pre svih američka CIA, nemačka BND, britanska MI-6 i francuska obaveštajna služba), ne samo znale šta se oko Srebrenice priprema, već su na posredan način srpsku stranu navlačile i podsticale na zauzimanje odnosno oslobađanje Srebrenice od muslimana, iako je grad u to vreme bio zaštićena zona OUN.
       Razumljivo, poslednja namera bila je da im srpsko zauzimanje Srebrenice kao zaštićene zone UN kasnije posluži kao pokriće za Tudmanovo "oslobađanje" Krajine, koja je takođe bila zaštićena zona UN. Zapadne sile na čelu sa SAD bile su dužne da, kako je pisao dopisnik najtiražnijeg američkog dnevnika Njujork Tajmsa Dejvid Bajnder, ali u časopisu "Mediteranien kvoterli" pošto mu u matičnom listu to nisu hteli da objave, ispune dato obećanje i vrate Tuđmanu uslugu koju im je učinio kada je u Vašingtonskom sporazumu pristao na prekid vatre sa Izetbegovićevim muslimanima i ulazak Hrvata u federaciju sa Izetbegovićevom muslimanskom državom.
       Ako je to tačno, a po svemu sudeći, pre ili kasnije, prava istina mora izaći na videlo, Srebrenica je, u stvari, bila neka vrsta Markala i kasnije Račka, jer je trebalo da posluži kao izgovor i pokriće za zajedničko zapadno-hrvatsko-muslimansko kažnjavanje Srba i zauzimanje teritorija koje su oni držali kako u Hrvatskoj, tako u BiH. Uostalom, ne govori li u prilog tome da je bilo dogovora i sam podatak da Izetbegović ne samo da nije uputio snage radi podrške borbi muslimana za odbranu Srebrenice već je naložio da se njegove odbrambene snage povuku!
       O tome između ostalog govori i sam Naser Orić koji je na mislimanskoj strani bio zadužen za odbranu Srebrenice.
       U naredbi za napad na Srebrenicu, od 12. jula 1995, na čiji se audio snimak američke obaveštajne službe nemački novinar Cumah poziva, Karadžić jasno daje direktivu Mladiću da osvoji Srebrenicu. I, ne samo to. Kako se iz snimljenog dokumenta vidi, Karadžić traži da se navodno ide na potpunu eliminaciju neprijatelja.
       Holandski Institut za ratnu dokumentaciju sve vreme tvrdi da je Cumah snimke dobio od tadašnjeg ministra inostranih poslova BiH Muhameda Šaćirbeja, a ne, kako Cumah navodi, od američke tajne službe. Tek kasnije holandski saradnik NIOD-a i autor studije o Srebrenici, Viebes, priznao je da nema dokaza za svoje tvrđenje, što je otvorilo novu raspravu o tome jesu li zapadne tajne službe znale šta se sprema oko Srebrenice ili nisu.
       Nemački obaveštajni stručnjak Erih Šmit Enbom iz Instituta za istraživanje mira u Wailhaimu, poznat kao vrhunski stručnjak za geostrateška i geopolitička pitanja (prvi je u svetu svojevremeno ukazao na ulogu nemačkih ministara Hansa Ditriha Genšera i Klausa Kinkela u rasturanju Jugoslavije), iznosi u intervjuu nemačkom radiju "Deutsche Welle" mišljenje da su za srebrenički scenarij postojale tri mogućne varijante:
       - prva, da su u slučaju bivše zaštićene zone UN Srebrenice postojali veliki obaveštajni promašaji u elektronskom osmatranju terena;
       - druga, da su postojale dramatične greške u menadžmentu za informisanje tajnih službi;
       - treća, da su neke tajne službe sa Zapada jednostavno prećutale informacije o predstojećem napadu na Srebrenicu, kako bi, s jedne strane, masakr u Srebrenici poslužio kao pokriće za zajedničku ofanzivu Tuđman-NATO na Krajinu, a zatim u saradnji sa muslimanima i na BiH, i s druge, kao adut za ucenu srpske strane na pregovorima u Dejtonu, koji su potom usledili, s ciljem da se izvuče politička i svaka druga korist za prozapadnu stranu u sukobu.
       Ovu treću varijantu, nemački ekspert iz Instituta za mirovnu politiku Erih Šmit-Enbom smatra ne samo mogućom već i realnom pošto svi događaji koji su usledili govore o tome da je ta pretpostavka najverovatnija i da je dobila potvrdu u budućem razvoju događaja.
       Holandski institut za dokumentaciju rata NIOD, međutim, takvu mogućnost isključuje i konstatuje da je reč o čistom cinizmu, iako se u međunarodnoj javnosti, posebno među akterima na tadašnjoj bosansko-hercegovačkoj sceni, čuju glasovi ne samo da su zapadne službe znale za pripremu srpskog napada, čak i samog zločina, već su ga, više ili manje, direktno režirale, podstičući ga i raspirujući njegove razmere do neverovatnih visina.
       Nemački ekspert Erih Šmit Enbom u osvrtu na holandske primedbe u intervjuu nemačkom radiju Dojče vele, ističe:
       - U slučaju Srebrenice postoje ne samo indicije već i nepobitni dokazi o tome da se znalo šta se sprema ovoj, navodno, zaštićenoj UN zoni. Moralo bi se ispitati da li je Holandski institut za ratnu dokumentaciju NIOD uopšte želeo da otkloni sumnje da su Amerikanci 1995. holandski bataljon i UN svesno ostavili na cedilu. Čak je i nemačka tajna služba "Bundesnachrichtendienst" (BND) znala šta će se desiti. Ja sam to, pripremajući najnoviju knjigu o radu BND, istražio i dobio izričito potvrdan odgovor, izjavio je nemački ekspert Erih Šmit Enbom.
       On je pojasnio da su mu informacije potvrdili upravo saradnici nemačke tajne službe iz sektora za praćenje i prisluškivanje.
       Nemačka tajna služba je, međutim, kako se navodi u studiji holandskog instituta NIOD, to navodno demantovala, što je i razumljivo.
       Bilo kako bilo, izgleda da Holanđanima savest nije čista, što objašnjava njihovo ponašanje sve do danas.
       Erih Šmit Enbom dalje tvrdi da mu se nije jednom desilo da tajna služba negira nešto za šta je on sam imao čvrste dokaze. Na pitanje da li ima utisak da je holandski Institut za ratnu dokumentaciju, istražujući šta su zapadne tajne službe znale o Srebrenici, svesno zametnuo trag, Enbom odgovara:
       - Moj je utisak da su ključne informacije o Srebrenici bile zataškavane i da se i dalje zataškavaju.
       Prema nalazima istrage Komisije holandskog parlamenta o događajima u Srebrenici, najveća odgovornost za propust da se jula 1995. spreči masakr leži na tadašnjem zapovedniku UNPROFOR- a, francuskom generalu Bertrandu Žanvijeu.
       Pored njega, odgovornost za propust da se spreči masakr navodno više od sedam hiljada muškaraca (od kojih se blizu hiljadu i dalje nalaze na spisku onih koji redovno plaćaju struju u BiH, kao i ne mali broj među živima u inostranstvu, ili medu poginulim širom BiH, ali ne u Srebrenici) i deportacija oko 25.000 žena i dece, snosi ipak holandski vojni vrh koji je od civilnih vlasti skrivao informacije o tome šta se dogadja u Srebrenici. Odgovornost zatim snosi komanda holandskog bataljona u Potočarima koja je pogrešno procenila razvoj situacije i nije na vreme obavestila komandu UN o zbivanjima nakon ulaska srpskih snaga.
       Na vrhu liste međunarodnih činilaca, odgovornih za tragične propuste, nalazi se zapovednik međunarodnih snaga, koji je odbio da Holanđanima pruži vazdušnu podršku, iako su se stekli svi uslovi za vazdušno delovanje. Kao i u izveštaju holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju, nakon koga je usledila ostavka vlade u Hagu (2002. godine), u izveštaju parlamenta naglašava se da su Holanđani u Srebrenicu upućeni nedovoljno opremljeni i obučeni, sa nedovoljno jasnim mandatom.
       Teške kritike u izveštaju upućene su i na račun bivšeg komandanta holandskih kopnenih snaga Hansa Kouzija. Kouzi je tadašnjeg ministra odbrane Jorisa Vorhuvea nedovoljno i neprofesionalno informisao o mogućim ratnim zločinima, čime ga je doveo u političke probleme. Istovremeno se kritikuje i sam Vorhuve zbog slabosti u rukovođenju. Holandska vlada i parlament su se prilikom slanja snaga u Bosnu rukovodili "emocionalnim i humanitarnim aspektima", ali nije preduzeta integralna analiza mogućih rizika na licu mesta.
       Kao neshvatljivo označeno je ponašanje holandskog bataljona u odnosu na informacije tajne službe. Zatim, bataljon nije bio dovoljno opremljen, što se može dovesti u vezu sa nedovoljno jasno formulisanim mandatom UN. Holandski bataljon je u julu 1995. godine s pravom tražio podršku snaga iz vazduha. Bili su ispunjeni uslovi neophodni za to. Prema mišljenju istražne komisije, francuski general Žanvije bio je tada nadležan da izda nalog za podršku iz vazduha, ali nije učinio ništa. Zašto?
       Holandske vlasti, dakle, imaju svoj deo odgovornosti - vlada je morala biti svesna rizika kojem je bataljon izložen u Srebrenici, ocena je formirane parlamentarne Komisije koja takođe navodi da je koordinacija između ministarstva odbrane i spoljnih poslova bila "nedostatna".
       Drama u Srebrenici je zbog toga postala trauma za Holandiju. Vlada bivšeg premijera Vima Koka je u aprilu 2002. godine, nakon objavljivanja izveštaja Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, podnela ostavku kako bi se razjasnila politička odgovornost Holandije.
       Međutim, po Holanđanima, ključnu odgovornost za počinjene zločine snose "pojedinci iz vojnog i političkog rukovodstva bosanskih Srba", te se, s tim u vezi, od vlade traži da snažnije insistira na hapšenju Mladića i njegovom što bržem suočavanju sa haškim sudijama.
       Holandija ne može da se krije iza međunrodne politike; zemlja snosi deo odgovornosti, iako su holandski plavi šlemovi navodno časno i savesno obavljali svoj posao u Srebrenici. Kao i ranije objavljeni izveštaj, i parlamentarna istraga navodi na zaključak da se "genocid" nije mogao izbeći. Glavna krivica za "genocid" pripisuje se bosanskim Srbima. Medutim, o pozadini se i dalje zna malo ili nimalo.
       "Srebrenica, Žepa i Goražde su bile tri koščice u grlu Republike Srpske," navodi se u jednoj analizi CIA. Ako bi osvojili preostale bošnjačke enklave, Srbi bi osigurali da na kraju rata celo Podrinje pripadne njima. Ta je jednostavna kalkulacija bila jasna i UN, kaže Andreas Cumah, dugogodišnji dopisnik berlinskog Tageszeitunga iz UN.
       - Odeljenje za mirovne operacije UN u Njujorku (DPKO) znalo je još početkom 1995. da Karadžić i Mladić planiraju da napadnu Srebrenicu. Do ovih saznanja UN su došle posredstvom nacionalnih obaveštajnih službi, ali i vlastitih obaveštajnih potencijala u Bosni. Naznake koje su upućivale na takav rasplet bile su toliko snažne da je, tokom marta Odeljenje za mirovne operacije UN, pod predsedništvom tadašnjeg šefa tog odeljenja Kofija Anana, održalo seriju sastanaka na kojima se razgovaralo o tome kako sprečiti napad na Srebrenicu. Napravljen je plan po kojem je postojećih oko 300 lako naoružanih holandskih vojnika trebalo zameniti teško naoružanim danskim kontingentom koji je, u to vreme, bio raspoređen u okolini Tuzle.
       Drugog aprila 1995. u Njujorku su se sastali Kofi Anan i američka predstavnica u UN Madlen Olbrajt. Na tom sastanku plan za odbranu Srebrenice je odbačen. Nikad nisam doznao - zašto? Sastao sam se s Kofijem Ananom 1999, stavio pred njega na sto pismene i potpisane izjave svih učesnikaa tog dogovora o Srebrenici i pitao ga šta se dogodilo na sastanku s Madlen Olbrajt i zašto se odustalo od plana. Rekao je da mi na to pitanje ne može odgovoriti i da je dosije Srebrenica "zvanično zatvoren", ističe Andreas Cumah.
       U jesen 1995. doznao sam da je, tvrdi Andreas Cumah, francuska obaveštajna služba dosta ranije znala da se priprema napad na Srebrenicu. General Bernard Žanvije, koji je u to vreme bio zapovednik UNPROFOR za bivšu Jugoslaviju, sa sedištem u Zagrebu, tu je informaciju dobio od francuske vojne obaveštajne službe, ali i od svojih podređenih - holandskog zapovednika u Srebrenici i zapovednika UNPROFOR u Bosni. Obojica su upozorili generala Žanvijea da raspolažu vrlo uverljivim dokazima da je napad na Srebrenicu neminovan i zatražili da pozove u pomoć NATO kako bi se napad sprečio. On je to odbio. Šest dana zaredom, od 6. do 11. jula, primao je isti zahtev od dvojice nižih zapovednika i uvek ga odbijao. Pouzdano znam i video sam dokaze da je general Žanvije tako postupio po naređenju što ga je primio iz Predsedničke palate u Parizu.
       Francuski general se do poslednjeg trenutka uzdržavao da pozove NATO u pomoć jer ga je na to obavezivao i tajni sporazum koji je, mesec dana pre napada na Srebrenicu, u Zvorniku postigao s Ratkom Mladićem. Da bi izbegao da vojska bosanskih Srba nastavi da uzima vojnike UNPROFOR kao taoce svaki put kad NATO izvede vazdušni udar, Žanvije je obećao da više neće tražiti podršku iz vazduha. O tome nesumnjivo znaju više agenti francuske obaveštajne službe, ali ih pripadnost toj službi i dalje obavezuje na ćutanje.
       Iako su sve zapadne analize ukazivale na neodrživost izolovanih muslimanskih enklava u Srebrenici, Žepi i Goraždu, iako je postojalo uverenje da će ih srpska strana neutralisati, pripreme za sam napad izvedene su brzo i gotovo neopaženo, tvrdi Cis Vibs (Cees Wiebes), stručnjak za obaveštajnu delatnost i profesor Univerziteta u Amsterdamu.
       - Ono do čega smo došli istražujući ove događaje i što do sada nije osporeno, ni na jednom od procesa koji se vode pred Haškim tribunalom, sugeriše da su pripreme napada na Srebrenicu trajale svega nekoliko dana. Mladić je počeo pripreme 2. jula, što potvrđuje i strogo poverljiva analiza napada na Srebrenicu, koju je kasnije izradila britanska vojna obaveštajna služba i koju sam imao priliku da vidim. Pripreme su protekle neopaženo. Napad je počeo šest dana kasnije, 8. jula. Zauzimanjem Srebrenice proširio bi se etnički čist prostor uz granicu sa Srbijom, prestala bi potreba za održavanjem više od 1.000 kilometara linije dodira oko istočnih enklava i okončali bi se stalni napadi koji su iz njih preduzimani, tvrdi Vibs.
       Postavlja se pitanje kakav je bio stav tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića prema događajima oko Srebrenice? Dok jedni smatraju da je Milošević bio užasnut kada je čuo o tim događajima, drugi pak ističu da je bio u toku priprema i čak se sa hrvatskim predsednikom Tuđmanom dogovarao o podeli BiH i sudbini srpske Krajine i drugih oblasti u Hrvatskoj u kojima su vekovima živeli Srbi.
       Pad Srebrenice i okolnosti koje su do njega dovele još su 1995. godine otvorili više nepoznanica na koje ni do danas uglavnom nema konačnih, ni do kraja argumentovanih odgovora. Analiza delovanja zapadnih obaveštajnih službi u tom razdoblju, posebno američkih i britanskih, mogla bi bar da ukaže na deo odgovora.

Jedba nemačka analiza slučaja Srebrenica Istorija salonskog rasizma        Prema "zvaničnoj" verziji događaja u Srebrenici, u stvari, verziji nekadašnje vlade bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, u leto 1995. u okolini bosanskog gradića Srebrenica pripadnici srpskih jedinica streljali su 8000 muslimanskih mladića i muškaraca. Formulacija o „najgorem masakru na evropskom tlu od završetka firugog svetskog rata“ neprekidno i nezaustavljivo se ponavlja u zapadnim medijima. Kada je u martu 1999. NATO bez ikakvog ovlašćenja OUN započeo rat protiv onoga što je ostalo od Jugoslavije - Srbije i Crne Gore, rat koji nije dobio ni od koga nikakav mandat, zapadne sile su se zaklinjale da su taj rat preduzele da bi sprečile ponavljanje Srebrenice na Kosovu i Metohiji.        Autore koji već godinama ukazuju na preteran broj žrtava mediji uporno ignorišu. A, oni samo u pitanje dovode razmere "srpskog zločina koji se ne može oprostiti".        Najnovija knjiga u nizu od stotine knjiga napisanih dosad o "slučaju Srebrenica", „Srebrenica - Die Geschichte eines salonfahigen Rassismus“ (Srebrenica - Istorija salonskog rasizma) sadrži zaključak da, bez obzira na različit broj žrtava, obe verzije imaju nešto zajedničko: ni jedna, ni druga ne počiva na temeljnom i širokom istraživanju. U medijima isfabrikovan mit o genocidu u Srebrenici i dalje čak i tamo gde postoji i inače preovlađuje kritički duh na iznenađujuć način caruje konformizam, prave se truli kompromisi ili se jednostavno potpuno ćuti. Da li je reč o zastrašivanju ili o samonametnutom prećutkivanju, pita se berlinski dnevnik "Junge velt".        Pod takvim utiskom autor najnovije knjige o Srebrenici usudio se da se poduhvati teškog zadatka da istraži šta se događalo u danima neposredno posle pada Srebrenice. "Usudio se" zato što se u zvaničnoj verziji o navodnom genocidu u Srebrenici u medijima sve do danas uopšte ne postavlja pitanje o tome već se samo zadovoljava da se taj navodni genocid stavlja u istu ravan sa holokaustom i u jednom broju evropskih zemalja zahteva se kažnjavanje odgovornih na isti način kao što su svojevremeno kažnjeni krivci za holokaust.. Tako je umesto istraživanja navodnog genocida na delu zastrašivanje.        Autor knjige najpre iznosi situaciju u oblasti Podrinja gde se nalazi Srebrenica pre događaja koji su predstavljeni kao genocid i pritom navodi događaje između 1992. i 1995. lznoseći izjave svedoka očevidaca, patologa i preživelih, kao i brojne dokumente, koji pokazuju da su muslimanske snage do leta 1995. poubijale na najbestijalniji način nekoliko hiljada Srba, tačnije 3300, pre svega žena, dece i starijih muškaraca i razorile oko 190 srpskih sela.        Brojna putovanja u oblast Srebrenice, intervjui sa patolozima, političarima, lokalnim žiteljima, novinarima i međunarodnim posmatračima poslužili su autoru kao osnova za njegovo akribijsko istraživanje. Od pripadnika tadašnjih "plavih šlemova" autor je saznao da su se Srbi dobro ponašali prema muslimanskim civilima po preuzimanju grada u svoje ruke. Jedan je muslimanski komandant izjavio da je u borbama posle pada grada dok su se snage Nasera Orića povlačile u pravcu Tuzle kroz oblast koju su kontrolisale srpske snage, palo oko 2000 muslimanskih vojnika. Taj broj približno odgovara broju mrtvih do koga su prvobitno mogli doći istražitelji Haškog tribunala za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije.        Dokumenti muslimanske vojske do kojih je autor mogao doći dokazuju da je broj žrtava naknadno povećan za nekoliko stotina koji su pali u ranijim borbama 1993. godine.        Jedan muslimasnski političar izjavio je u razgovoru sa autorom knjige da je tadašnji predsednik Klinton još 1993. sugerisao Izetbegoviću varijantu „srebreničkog masakra": Samo u tom slučaju može NATO da interveniše u korist muslimanske vojske. Protivrečnosti koje govore same za sebe. Uvek iznova poslednjih godina nagađalo se da su se na muslimanskim izbornim listama 1996/97. nalazila imena ljudi koji su se vodili kao ubijeni u srebreničkom masakru. Cak su se 3000 takvih imena nalizila i na listi ubijenih, i na izbornoj listi. Autor je takođe došao do podataka za još 1000 lica koja su kao muslimanski borci izginula u ranijim borbama koje nemaju nikakve veze sa Srebrenicom, a nalaze se na listi srebreničkih žrtava!        Autor je opširno istražio "slučaj krunskog svedoka" Hrvata Dražena Erdemovića, koji danas ima ulogu glavnog aduta Tribunalu u Hagu u stvari Srebrenica.        Erdemović se izdaje za člana bosansko-srpske jedinice koja je navodno streljala ukupno 1200 muslimanskih muškaraca a sam Erdemović je, po vlastitoom priznanju ubio 100 ljudi. Autorova analiza slučaja Erdemović potvrđuje na impresivan način protivrečnosti i apsurdnosti koje je razotkrio dugogodišnji dopisnik nemačkog radija "Dojče vele" Žerminal Čivikov u svojoj knjizi "Krunski svedok".        Autor najnovije knjige pokazuje ne samo kako su iskazi i svedočenja nekolicine preživelih streljanja u Srebrenici ne samo u međusobnoj protivrečnosti već i kako su se vremenom menjali. Zbunjujuće teško padaju analize sudskih procesa nizu Srba osudenih zbog događaja u Srebrenici na dugogodišnje zatvorske kazne.        Vidi se kako je nekoliko optuženih primenom tzv.»Plea Agreements« namamljeno i primorano da lažnim iskazima tereti druge optužene očekujući da će na taj način sebi osigurati blažu kaznu.        Pred čitaocima je zaista spektakularna knjiga, koja navodi na zaključak: Ne samo da ne postoji nikakav dokaz o tome da je rukovodstvo bosanskih Srba naredilo streljanje, već uopšte nema nikakvog razloga da se prihvati srpski masovni zločin kakav se podmeće srpskoj strani. Ono što ostaje jeste 2000 ubijenih u borbenim okršajima.        Možda će ova knjiga najzad, piše na kraju Junge velt, probuditi savest bar onih protivnika rata kojima nisu bile dovoljne tvrdnje da Dubrovnik nikada nije bio u ruševinama", da nikada nisu postojali nikakvi srpski koncentracioni logori, da je najveće etničko čipćenje bilo proterivanje Srba iz Hrvatske, da na Kosovu polju 1989. Milošević nije održao nikakav ratnohuškački govor, da u kosovskom selu Račak nikada nije bilo »masakra« nad nevinim kosovsko-albanskim civilima i da su Srbi u Rambujeu po drugi put u XX stoleću stavljeni pred ultimatum koji ne bi bio prihvatljiv ni bilo kojem drugom narodu. Srebrenica je dakle samo izgovor, da se Srbima, žrtvama jednog imperijalnog rata, ospori svaka solidarnost.

 

Dr Cis Vibs, stručnjak za obaveštajnu delatnost i profesor Univerziteta u Amsterdamu: Masovna pogubljenja nisu bila deo prvobitnog plana za napad na Srebrenicu        Da li su masovna pogubljenja srebreničkih muškaraca bila ranije planirna, jedno je od ključnih pitanja koje je za holandsku vladu istražio stručnjak za obaveštajnu delatnost i profesor Univerziteta u Amsterdamu, dr. Cis Vibs (Cees Wiebes).        - Ako planirate masovna pogubljenja, morate prethodno osigurati kamione, bagere i gorivo. Kada smo istraživali ovo pitanje na licu mesta, otišli smo u građevinske kompanije na srpskoj teritoriji u istočnoj Bosni i pitali direktore kada im je naređeno da pošalju teške kamione na mesta gde su otkrivene masovne grobnice. Svi su odgovorili da su takvu zapovest primili 12. ili 13. jula, neki čak i kasnije. U to vreme je vladala i nestašica goriva. Ako nameravate izvesti zločin takvog obima, morate osigurati i dovoljne zalihe goriva. Takvih uputstava, međutim, nije bilo, ističe holandski stručnjak i ocenjuje da već to sugeriše da masovna pogubljenja nisu bila deo prvobitnog plana za napad na Srebrenicu.        - Vođstvo bosanskih Srba nameravalo je srebreničkom operacijom ("Krivaja 95") da smanji deo enklave na jugu i preseče vezu sa Žepom. Ograničena vojna akcija, međutim, završila je kao ratni zločin bez presedana u novijoj povesti.        Na pitanje kako se to dogodilo, dr. Vibs odgovara: "Verujem da je u srpskim područjima oko Srebrenice bilo dosta mržnje i želje za osvetom zbog čestih napada koje su iz ove enklave preduzimale jedinice Nasera Orića. U srpskim selima oko Srebrenice, u tim je akcijama do leta 1995, prema nekim procenama, poginulo između 1.200 i 1.500 srpskih civila. Čini se da su upravo zbog toga u masovnim pogubljenjima Srebreničana učestvovale lokalne srpske grupe. Nema sumnje da je ta smaknuća lično odobrio Ratko Mladić, ali su ih uglavnom izvodili pripadnici srpskih vojnih i policijskih formacija iz tog dela Bosne. Zaključili smo da masakr nije bio prethodno planiran, i da je moguće da su nakon zaposedanja Srebrenice stvari unutar vojske bosanskih Srba izmakle kontroli."

http://www.svedok.rs/index.asp?show=71412