„Седморица из Сребренице“

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

„Седморица из Сребренице"

 

Поклон трибунала предстојећем шабашу убица сребреничких Срба

Изрицање значајних међународних судских пресуда, уприличено поводом неког «датума», у последње време постало је традиција. Поводом «јубилеја» догађаја у Руанди, званих «геноцид Туца», Међународни трибунал за Руанду осудио је на доживотну робију већину својих оптужених. «У част» 65-годишњице Велике победе над фашизмом Европски суд за човекова права донео је одлуку, којом је партизан-антифашиста В.М.Кононов проглашен злочинцем. Сваког лета, са приближавањем нове годишњице такозваних «догађаја у Сребреници» (11. јула), Међународни трибунал за бившу Југославију изриче своје пресуде «о делима геноцида», као да на тај начин приноси жртву у част годишњег празника шабаша, који приређују убице српског народа Сребренице, који се представљају као «жртве српског геноцида». Међутим, овог пута поклон Међународног трибунала за бившу Југославију је и најиздашнији: по први пут је трибунал одједном осудио седморицу оптужених (у медијима је процес означен као «Седморица из Сребренице» (Srebrenica Seven). 10. Јуна судско веће МТБЈ изрекло је своју пресуду у највећем, икада до сада одржаном, судском процесу у МТБЈ. У овом процесу судило се командантима војних јединица армије Републике Српске Вујадину Поповићу, Љубиши Беари, Драгу Николићу, Љубомиру Боровчанину, Радивоју Милетићу, Милану Гверу и Винку Пандуревићу. Процес је трајао четири године (од јула 2006.). Судска пресуда припремана је дуже од годину дана (одбрана у процесу окончана је марта 2006. године). Сви оптужени су проглашени кривим и осуђени на две доживотне робије и 90 година затвора.

И, тако је изречена друга у историји МТБЈ пресуда о проглашењу геноцида у Сребреници. Двојица оптужених проглашени су кривим за извршење геноцида. Пре тога је за скоро седамнаест година рада МТБЈ кривима за извршење геноцида проглашен само један оптужени – генерал Радислав Крстић. С тим у вези треба се подсетити, како је утврђен «геноцид у Сребреници» у пресуди МТБЈ генералу Крстићу. Ево завршних речи председавајућег судије А.Родригеса: «Генерале Крстићу, устаните...Суд може поверовати у то, да одлука о убијању хиљада цивила није била ваша одлука. Могуће да је ту одлуку донео неко други. Али сте ви, свеједно, криви, генерале Крстићу!» Ко не верује у тачност цитата, може проучити излагање судије Родригеса у оригиналу (1) Дакле, како се види из тих речи, суд не само да није утврдио постојање намере у чињењу оптуженог, него чак ни лице које је, тобоже, издало наређење за извршење злочина. Шта је било утврђено? Па ево шта: «Ви сте седели поред Младића и чули сте са каквим је тоном он разговарао са представницима холандског батаљона и босанске заједнице..» или «Нема никаквих доказа да сте ви издавали та наређења, али како се може поверовати у то, да ви то нисте знали!» (2)

А сада о доказима у процесу „Седморици из Сребренице". Ево, на пример, како су утврђиване чињенице о кривици В.Поповића: „Сведок Д.Ердемовић (3) је изјавио, да је видео „неког потпуковника". Судско веће сматра, да је тај потпуковник био Поповић. ...Сутрадан је Поповића видела како разговара телефоном са неутврђеним „босом" и чула како говоре о „плану А". Судско веће сматра да је „план А" значио убиство" (4) То је цитат из пресуде, коју је прочитао председавајући судија К.Агиус...

У нарочито сложеној ситуацији били су пуковник Беара и потпуковник Поповић, које су теретили за заверу са Ратком Младићем „лично", а такође, што је још опасније, са генералом Р.Крстићем, јер је Крстић већ осуђен и издржава казну. Управо је пресуда генералу Крстићу послужила као правни „основ" за све касније пресуде у МТБЈ. Сада нико од оптужених за геноцид није могао да оспорава саму чињеницу геноцида, већ само да се брани по принципу „ја ништа нисам знао" или „ја тамо нисам био". Пресуда генералу Крстићу била је основ и за одлуку главног судског органа ОУН – Међународног суда, у којој се „геноцид у Сребреници" третира као чињеница, коју је констатовао међународни тибунал. И мада је Међународни суд ОУН био дужан да утврди ту „чињеницу" самостално, он то није учинио, што је и разумљиво, јер већина судија Међународног суда су грађани оних истих држава из којих је и већина у Међународном трибуналу за бившу Југославију.

Треба истаћи да је у значајној мери пресуда „Седморици из Сребренице", заправо, пресуда Радовану Караџићу. Ево цитата из пресуде: „У марту 1995. године председник Р.Караџић је издао Директиву Врховној команди бр. 7, у којој је формулисан злочиначки план за напад на регионе који су се налазили под заштитом ОУН, са циљем да се примора цивилно становништво Сребренице и Жепе да напусте та подручја".

Приликом квалификовања догађаја у Сребреници као геноцида, МТБЈ је поново био принуђен да прибегне фалсификовању. На пример, у судској одлуци се говори о, тобоже, „утврђеном" броју погинулих 5336 људи (и додаје, да их „може бити чак 7826" – збиља, оригинална формулација за судску одлуку?). Међутим, приликом анализирања конкретних предочених доказа испоставља се да је бројка од пет хиљада - митска бројка, и да је резултат процене неких експерата. Уосталом, тако висок ниво доказа је схватљив, јер је бројка од седам хиљада, уз помоћ медија,одавно већ постала „утврђена чињеница" и навођена је као таква на највишем нивоу, укључујући и председника САД, и лидере европских земаља НАТО. Према томе, извршење „политичке наруџбине" овде је више него очигледно.

Пред изрицање пресуде председавајући судија је посебно подвукао, да се пресуда односи искључиво на седморицу оптужених, и никог више. То је лаж. Од сада ће у „аналима" међународне историје бити записано: „Међународни трибунал је изван сваке разумне сумње утврдио, да су „српске снаге", армија Републике Српске извршили следеће злочине: геноцид, убиства, кршење закона и обичаја рата, нечовечно поступање, прогон, насилно пресељење и терор према цивилном становништву..." Као што видимо, пресуда је формулисана тако да је свима осталима јасно: осуђени су председник РС Р.Караџић и командант армије РС, генерал Р.Младић, осуђене су све „српске снаге" које су стале у одбрану од уништења, осуђена је армија Републике Српске, која је бранила Србе у Босни од започетог од стране бошњака геноцида, а то значи да је осуђен српски народ. Свако ко покуша оспорити то – чак на основу мањкавости саме судске пресуде - ризикује да заврши у затвору. Ми смо већ писали о томе, да су у Босни и у низу земаља Европе донети закони, који квалификују као преступ „покушаје оспоравања случајева геноцида, које утврде међународни судови". И ти закони функционишу. Буквално је пре неколико дана председник адвокатске асоцијације Међународног трибунала за Руанду (МТР) П.Ерлиндер ухапшен у Руанди због оптужбе за „негирање геноцида". Чак ако оставимо по страни ту чињеницу да је геноцид Хуту против Туца у МТР био фалсификован, делатност П.Ерлиндера је професионална делатност адвоката. А то како се Трибунал за Руанду односи према својим адвокатима показује чињеница, да су власти Трибунала једноставно прећутале одговор на то хапшење! Званични захтев (и само то!) поднет је тек две недеље касније, након што је П.Ерлиндер, тобоже, покушао да у ћелији „изврши самоубиство". (Узгред речено, сада су руандске власти против П.Ерлиндера поднеле додатну кривичну пријаву због покушаја самоубиства!). Не треба сумњати у то да се власти трибунала за Руанду чак радују оном што се догађа П.Ерлиндеру – он је им је превише крви попио указујући на оне правне мањкавости и отворене фалсификате, који су уграђени у основу „утврђивања геноцида у Руанди"! Међутим, не сме се заборављати да је Апелационо веће трибунала за Руанду оно исто веће као и за трибунал за бившу Југославију, па је покушај уништења шефа адвокатске асоцијације МТР веома транспарентна порука свима који се осмеле да се боре за утврђивање истине у крвавим конфликтима на територији Руанде и бивше Југославије. Поред осталог, у пресудама „о Сребреници".

_________________________

(1) Види: Radislav Krstic becomes the first person to be convicted of genocide at the ICTY and is sentenced to 46 years imprisonment, ICTY Press-Release, 2 August 2001, // Званични сајт Међународног трибунала за бившу Југославију на интернету: www.icty.org. Пресс-релиз № OF/P.I.S/609e

(2) Исто.

(3) Искусни читалац добро познаје ту личност која је сведочила у више од десетак судских процеса у МТБЈ. У замену за давање лажних изјава Ердемовићу су «опростили» убиство више од 1200 људи. Лажност изјава Ердемовића доказао је Слободан Милошевић, али је Ердемовић наставио да прелази са процеса на процес и лаже.

(4) Види пресуду Тужилац против В.Поповића и других од 10. јуна 2010. године, // Званични сајт Међународног трибунала за бившу Југославију на интернету: http://www.icty.org/x/cases/popovic/tjug/en/100610summary.pdf

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3099

Veliko Buđenje - Spartak protiv Bilderberga

Pogledajte ovaj fascinantni govor, prevedeno je...

June 08, 2010

Međunarodni Monetarni Fond, Ujedinjene nacije, Svetska Banka i Svetske Središnje Banke su stvorili dužnički zatvor za svakoga na ovoj planeti kroz njihov monetarni i financijski sistem baziran na novcu-dugu. Spartak je najpoznatiji vođa pobune robova svih vremena. Bilderberg Konferencija 03-06 juna - Sitges, Španija: Fascinantan govor Spartaka ispred policijskih snaga za ukidanje monetarne okupacije nacionalnih valutnih sistema ispunjenih novcem-dugom:


http://www.youtube.com/watch?v=oba_5zNc_8A&feature=youtube_gdata

Jugosfera kao nova Jugoslavija

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/121551/Jugosfera+kao+nova+Jugoslavija.html

BEOGRAD 13. 06. 2010

PRESS

Jugosfera kao nova Jugoslavija

Sve više diplomata iz Brisela zalaže se za projekat obnove
jugoslovenskog prostora jer je za EU lakše i jeftinije da u paketu reši
probleme zapadnog Balkana
s
SASTANAK U SARAJEVU... Lideri regiona Ivo Josipović, Haris Silajdžić,
Filip Vujanović i Boris Tadić

SASTANAK U SARAJEVU... Lideri regiona Ivo Josipović, Haris Silajdžić,
Filip Vujanović i Boris Tadić

Srpski poslanik u hrvatskom Saboru Milorad Pupovac pokrenuo je
inicijativu da se iz ustava „lijepe njihove" izbaci antijugoslovenska
odredba koja zabranjuje Hrvatskoj ulazak u bilo kakve balkanske saveze.
To je samo jedan u nizu koraka prema ostvarivanju Jugosfere, projekta
obnove jugoslovenskog prostora koji zagovara sve više diplomata iz EU.

Jer, posle ekonomske krize sve je više onih u Briselu koji smatraju da
je lakše i jeftinije da se sa celim zapadnim Balkanom izađe na kraj ako
postoji kao jedan organizam.

Provala dobre energije

Prof. dr Predrag Simić, nekadašnji ambasador u Parizu, kaže da na eks-Ju
prostoru dolazi do „otvaranja prostora", pre svega zbog ekonomske krize.

- Jugosfera je termin koji treba da izbegne sve veze sa jugonostalgijom,
a odgovara shvatanju koje živi na Zapadu da je nestanak Jugoslavije
ostavio veliku prazninu na osetljivom prostoru i da bi tu prazninu
trebalo da popuni savez koji bi ličio na Beneluks. Dakle, nije u pitanju
država, nego savez koji tesno sarađuje, sa prisnim ekonomskim vezama.
Svima je jasno da je neophodno da se stvori tržište koje omogućava
stvaranje većih preduzeća. Zato raste raspoloženje za stvaranje
Jugosfere ne samo u EU, nego i u regionu - tvrdi Simić.

On kaže da tako posmatrana Jugosfera ima podršku mediteranskih članova
EU na čelu sa Italijom, dok vodeće članice EU ovaj prostor vide kao novu
Grčku, kao budući izvor problema za ekonomiju Evrope.

- Napor grupe mediteranskih članica EU bio je presudan za organizovanje
konferencije u Sarajevu, ali je konstatovano da su izostale vladajuće
zemlje EU, što i u Srbiji dovodi do talasa evropesimizma. Države bivše
Jugoslavije okreću se zajedničkom grupisanju. Došlo je do sveobuhvatne
provale dobre energije između Hrvata, Srba i Bošnjaka. A neki političari
idu i korak dalje, kao Dinkić, koji je predlagao da se organizuju
zajedničke sednice vlada - kaže Simić.
Srbija i Hrvatska dogovorile se da zajedno proizvode tenk T-84

PRVI KORAK... Srbija i Hrvatska dogovorile se da zajedno proizvode tenk T-84

Međunarodna konferencija

Srbija i Hrvatska su sklopile sporazum o saradnji u oblasti vojne
industrije, što se može smatrati i kao simbolički gest obnove industrije
koja je bila najjača u vreme SFRJ. Ekonomije su u takvom stanju da
moraju da se okreću alternativi, a jedna od njih je razvoj vojne
industrije, objašnjava Simić.

Zmago Jelinčić, predsednik Slovenačke nacionalne stranke, kaže da
zapadna Evropa zagovara projekat Jugosfere kako bi „sve svoje probleme
rešila odjednom".

- Oni žele da nas sve stave u isti džak kako bi ovaj deo Evrope lakše
kontrolisali. Taj projekat je loše rešenje i sve probleme bivše
Jugoslavije treba rešiti na novoj međunarodnoj konferenciji, na kojoj bi
se postavilo pitanje svih sporova, a njih nije malo - zaključuje Jelinčić.

V. MILADINOVIĆ

Иран и Балкан: опасне паралеле за Русију

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Иран и Балкан: опасне паралеле за Русију

Усвајање најновије резолуције о санкцијама Савета безбедности ОУН о Ирану може постати и најкрупнији политичко-дипломатски пораз Русије последњих година. Његов негативни ефекат ће се осећати кудикамо снажније од последица самопроглашења независности Косова (чему се Русија и даље противи). Ради се о неочекиваном повратку синдрома једностраних уступака Западу, који су одликовали политику Русије у 1990-им годинама – нарочито на балканском правцу. Међутим, настављајући да се креће на таласу западне политике у вези са иранским питањем, Русија ризикује да изгуби не само Балкан, него и шири регион, па и сопствено, с толико муке стечено, кључно место у вишеполарном свету.

Водеће иранско штампано издање, лист „Техран тајмс" у свом уводнику, посвећеном гласању у Савету безбедности ОУН (где су против санкција гласали партнер Русије у групи БРИК - Бразил, и чланица НАТО – Турска) отворено је писао о геополитичком дилу, који су реализовали Русија и САД. „Та чињеница да су Турска и Бразил, два савезника САД, гласали против резолуције, служи као још један доказ да се акције против Ирана, и последња одлука Савета безбедности, темеље на тајним погодбама, које су закључиле велике државе. Према томе, они који су говорили да су САД одустале од свог антиракетног штита у Источној Европи зарад тога да би добиле подршку Русије – вероватно су били у праву, написао је лист.

Руски спољнополитички ресор је у 2009. години морао у више наврата да демантује тврдње западних медија о постојању погодбе „ПРО у замену за Иран". И највероватније је да слична погодба, као децидно прописани и потписани сценариј, заиста није постојала. Али се ђаво, како то воле да кажу ти исти Американци, „крије у детаљима". А детаљи су такви, да је Русија драстично пооштрила свој став о Ирану, замрзнула реализацију већ закључених уговора са Техераном у војној сфери (поред осталог, о испорукама Ирану зенитно-ракетних комплекса С-300), и ризикује да изгуби стратешког партнера на целом Блиском и Средњем Истоку у условима, када од ње ништа није тражило такву исхитреност. Или ништа, осим сумњивих обавеза према председнику САД, Бараку Обами?

Међутим, последњи развој догађаја посведочио је о активизацији сложених и вишезначних померања у читавом региону и изван његових граница. Успешно посредовање горе поменутих Бразила и Турске у преговорима око обогаћивања иранског уранијума изван земље, реско заоштравање ситуације на Блиском Истоку и односи Турске и Израела, излазак на нов ниво геополитичких маневара око карабахског сређивања и тесно повезаних са њим енергетских пројеката (кључна улога у којима припада Турској, Ирану и Азербајџану, који заузима посебну позицију) - у свим тим схемама САД, очигледно, престају да играју одлучујућу улогу и ризикују да остану без савезника. Што се пак Ирана тиче, као што је познато, три пакета санкција које је одобрио Савет безбедности ОУН у 2006-2008. години нису приморала Иран да одустане од реализације своје општенационалне идеје, каква је нуклеарни програм. И нема никаквих назнака да ће се та ситуација променити и сада.

Али ће се зато променити за Русију, и то не у правцу набоље. Губећи Иран, демонстративно делујући упркос посредничкој мисији Бразила и Турске (коју је Москва устима председника Дмитрија Медведева раније формално подржала), и наглашавајући ретку солидарност са САД, Русија ризикује онај капитал који је она постепено почела акумулирати током последњих година – независност, јасност, офанзивност спољне политике и разговетне геополитичке приоритете. Једном руком гласати за драстично пооштравање санкција против Ирана, а другом дограђивати атомску електрану у Бушеру – нису ли то они ноторни «двоструки стандарди», због којих је Москва навикнута (и апсолутно оправдано) да критикује Запад?

Одмах након гласања у Савету безбедности ОУН Москва је очигледно покушала да поврати геополиитчке поене. Поред осталог, руски МИП је пожурио да обелодани обимни коментар свог департмента за информисање и штампу, у коме се, поред осталог, каже:

«Ми не можемо занемарити сигнале који стижу до нас о намери неких партнера да малтене одмах након одлуке у Њујорку пређу на разматрање додатних, још жешћих од резолуцијом СБ ОУН предвиђених мера утицаја на Иран. Ми то оцењујемо као испољавање курса који се коси са принципима заједничког рада у «шесторци» и формату СБ ОУН. За нас нису прихватљиви покушаји да неко на тај начин ставља себе «изнад» Савета безбедности. Категорички одбацујемо и националне одлуке, које се тичу увођења «екстериторијалних санкција», тојест, ограничавајућих мера по сопственом законодавству у односу на физичка и правна лица трећих земаља. Сличне одлуке, ако под њих потпадају руска правна и физичка лица, бремените су предузимањем узвратних мера с наше стране.

Нова резолуција оставља широко поље за настављање сарадње са Ираном у трговинско-економској области, по питањима енергетике, транспорта, мирног космоса. У контексту руско-иранских билатералних односа све те сфере имају значајан потенцијал и могућности за ширење. Од принципијелног је значаја за нас даље унапређивање сарадње са Ираном у области изградње реактора на бази лаке воде».

Сви горе наведени аргументи су исправни, али из неких разлога остављају снажан утисак «махања песницама након туче». Тешко да ће САД и Европска унија бити толико испуњени захвалношћу Русији да ће почети више узимати у обзир њене интересе и да ће, поред осталог, изграђивати своју даљу политику на иранском правцу, држећи се коментара њеног МИП. А изјаве на Смоленском тргу о подршци «даљем унапређивању сарадње са Ираном» имале би значајнији карактер да се Москва макар уздржала приликом гласања (како је то учинио неупоредиво мање утицајни у светским пословима Либан).

Ако се пак вратимо на околности руско-америчких дискусија о Ирану и интересима САД, видећемо да Вашингтон управо ту није одустао. Одустајање Барака Обаме од размештања стационарних објеката ПРО у Пољској и Чешкој лепо је срачунато и без било каквих договора са Русијом о Ирану, из разлога, пре свега, финансијско-економских трошкова. Уз то, није реч о одустајању од програма као таквог, већ о превођењу истог на виши технолошки ниво, како би се радарима и противракетама покрила додатна територија. Уместо два лепо видљива објекта Русија ће ускоро на својим копненим и поморским границама добити читаву мрежу мобилних уређаја. И Персијски залив, а и Црно море, у том ће погледу постати кључни региони. Није случајно што је америчка администрација у току преговора о закључивању новог Споразума о стратешком офанзивном наоружању основне и успешне напоре концентрисала на недопуштање увезивања његових захтева са програмом ПРО.

Но, можда је и најважније, а и нешто што највише наводи на опрез, заправо, директна аналогија између садашњег развоја међународних дискусија о Ирану и полиитке Русије на Балкану 1990-их и прве половине 2000-тих година. Тада је Русија такође формално захтевала од свих актера балканских конфликата да се стриктно држе међународног права, подстицала их на компромисе, гласала у Савету безбедности ОУН за резолуције о санкцијама као једином могућем средству за спречавање ескалације напетости, али је све то у резултату доводило до још већих асиметрија у архитектури балканске и европске безбедности. Декларисани принципи проглашавани су обавезним за све стране и народе региона, али су некако страдали једино Срби (историјски и геополитички савезници Русије). А формат међународних дискусија о статусу Косова – Међународна контакт група - и уопште плашљиво долази на садашње преговоре у саставу «шесторке» о иранском нуклеарном досијеу. Управо у оквирима «петорке» Русија је уступила позиције у косовском сређивању, пристајући на такозвана «три принципа», поред осталог на недопустивост враћања ситуације на Косову на ону до 1999. године. Ту одредницу су потом искористили присталице косовске независности као главни аргумент у корист независности српске покрајине.

Данас руски представници сасвим оправдано оптужују ОУН и лично њеног генералног секретара Бан Ки Муна због одуства жеље и неспособности да реши косовски проблем, а Европску унију и САД због пристрастности и једностраности. Али зар и у иранском питању Запад – прећутно приставши на постојање нуклеарног оружја у Индији и Пакистану и покривајући нуклеарне разраде Израела, али уводећи све жешће санкције против Ирана – не делује такође једнострано?

Балканско сређивање већ је доказало, и наставља да доказује, штетност већ истрошених међународних формата у виду различитих «петорки» и анемичних дискусија и одлука ОУН. Запад одавно већ користи сопствене механизме за осигурање својих геополитичких интереса. Јачање војно-полиитчке и трговинско-економске сарадње са Ираном (поред осталог и по питању разграничења Каспија и енергопројектима), укључивање у преговоре о иранском нуклеарном досијеу других – неангажованих – земаља, и најзад, јасна подршка независној и успешној посредничкој улози Бразила и Турске – уместо свега тога Русија је дала предност да пружи руку САД и Европској унији. Хоће ли Москва дочекати њихову руку, на пример, око Косова, Кавказа или енергетике? Балканско искуство нас приморава да на то питање одговоримо негативно.

____________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3088

Vratiti srpsku policiju na Kosovo

Vratiti srpsku policiju na Kosovo

 

Intervju objavljen:

09. Jun. 2010 | 12:14

Pre tačno 11 godina potpisan je Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji Vojske Jugoslavije i predstavnika UN, posle čega je obustavljeno NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, koje je počelo 24.marta. 1999. Jedan od potpisnika tog sporazuma bio je i general-potpukovnik Policije Obrad Stevanović koji ekskluzivno za Radio S govori o svom vidjenju dogadjaja tog 9. juna 1999.



Prošlo je 11 godina od kad ste stavili svoj potpis na Sporazum. Kako se danas osećate povodom tog događaja?

Osećam se kao svaki neposredni učesnik i svedok jednog od nesporno istorijskih dogadjaja i kao potpisnik tako važnog istorijskog dokumenta. Moja sećanja su na određen način opterećena brojnim pitanjima, za sada bez pravog odgovora. Ta pitanja se pre svega odnose na to da li je moralo da se desi sve što se desilo pre tog događaja i sve posle tog događaja. Dakle na pitanja rata, razaranja, žrtava, ali i na nemoć međunarodnih bezbednosnih snaga nakon dolaska na Kosovo i Metohiju.

Kumanovski sporazum svakako nije najpovoljniji i najsrećniji dokument za Srbiju. Ipak, ja kao jedan od učesnika pregovora, koji su bili izrazito teški i dugotrajni, mogu da kažem da smo u tim pregovorima ostvarili najključnije uslove za njegovo potpisivanje, a to su da prestane NATO agresija i da se na Kosovu i Metohiji stvore uslovi za bezbedan povratak, život i rad svih ljudi.

Kako su izgledali dani uoči potpisivanja i da li je bilo pritisaka od strane međunarodne zajednice?

Bilo je pritisaka da prihvatimo dokument koji je za nas bio neprihvatljiv, jer je prvu verziju napravila druga strana. Oni su uporno insistirali da se takav dokument potpiše u ograničenom vremenu. Pregovori su potrajali nekoliko dana i konačno smo došli do dokumenta u koji su ugrađeni ključni stavovi naše strane. Rezultat svakih pregovora na određen način predstavlja kompromis u kom i jedna i druga strana i gube i dobijaju. Ključni uslovi naše strane su ispoštovani, ali ipak nisu ispunjeni svi uslovi.

Kako vidite trenutno situaciju na Kosovu i zašto se ne insistira na povratku srpskih snaga, što je inače i predviđeno Kumanovskim sporazumom?

Trenutni problemi na Kosovu i Metohiji nisu u samom sporazumu već u njegovom nesprovođenju. Neke inicijative za njegovu promenu, po mom stavu, nisu osnovane. Sve one bi mogle da se ostvare doslednim sprovođenjem sporazuma, a ne njegovim izmenama. U medijima postoje različita i nedovoljno jasna tumačenja nekih ključnih odredbi sporazuma, kao što je na primer činjenica da sporazum nije potpisan sa NATO već sa međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN-a. Vrlo često čujemo od zvaničnika i od novinara da je sporazum potpisan sa NATO i da smo mi u ugovornom odnosu sa njima što nije tačno. Medjunarodno prisustvo na Kosovu i Metohiji se takođe pogrešno kvalifikuje kao vojne trupe, što saglasno ugovoru nije tačno. Reč je o bezbednosnim snagama, a ne vojnim ili mirovnim. Sporazum je jedan od osnovnih uporišta političke i diplomatske borbe za očuvanje Kosova u sastavu Srbije i borbe protiv daljeg priznanja Kosova.

Da li su možda događaji iz 2000. i 2001. na jugu Srbije uticali na to da se srpske snage ne vrate na Kosovo?

Sami događaji na jugu Srbije su bili nastavak onog što se dešavalo na Kosovu i Metohiji. Taj problem je po mom mišljenu rešen na zadovoljavajući način. Ipak, povratak naših snaga na Kosovu je nešto na čemu se treba insistirati. Ima još jedan detalj u vezi povratka. Odredba kojom je predvidjen povratak stotina, a ne hiljada ljudi treba tumačiti kao maksimum 1.999. Reč je o gramatičkom tumačenju. Dakle, stotine,a ne hiljade...a hiljada je jednina.
Ako bismo mi sada imali samo pet policajaca u Gračanici ili Dečanima sa svim obeležjima srpske policije to bi bilo važno pre svega u simboličkom smislu. To bi značilo da je prisustvo Srbije tamo zvanično i očigledno, Odgovornost za bezbednost svih je na medjunarodnim bezbednosnim snagama kojih tamo ima dovoljno. Pitanje je samo hoće li se na tome insistirati i da li će nas neko slušati.

Dušan Mlađenović

http://www.smedia.rs/vesti/intervju.php?id=131

Kapetan Dragan: Izdali me srpski političari

Komentara 23

veličina teksta:+-

Ponosan sam na moju ratnu prošlost i moju ulogu u zaštiti civila i zarobljenika tokom rata. Posebno sam ponosan zbog zbrinjavanja ranjenika i žrtava rata koje su tadašnji srpski političari izdali i napustili, baš kao što su sadašnji srpski političari izdali i napustili mene, izjavio je Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, za "Alo" iz ćelije australijskog zatvora "Silvervoter".

Kep trenutno čeka da bude izručen Hrvatskoj, gde mu sleduje optužba za ratne zločine počinjene devedesetih godina na teritoriji te zemlje.

On je preko svoje supruge Nade sa kojom se venčao dok je bežao od australijske policije, poručio da ne sumnja da građani Srbije veruju u njegovu nevinost.

"Ja mislim da Srbi znaju sve! Uveren sam da nijedan Srbin ne veruje lažima i neosnovanim optužbama Hrvatske. Ovaj proces nije otkrio niti će otkriti bilo kakve ratne zločine, već pravu sliku fašističke Hrvatske i korupciju hrvatskog „pravosuđa", poručio je zatočeni Vasiljković.

Ponosan sam na moju ratnu prošlost i moju ulogu u zaštiti civila i zarobljenika tokom rata. Pogotovo sam ponosan zbog zbrinjavanja ranjenika i žrtava rata koje su tadašnji srpski političari izdali i napustili, baš kao što su sadašnji srpski političari izdali i napustili mene, poručio je Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan za "Alo" iz ćelije australijskog zatvora "Silvervoter".

Županijski državni sud u Šibeniku tereti Vasiljkovića da je kao vođa nastavnog centra za obuku pripadnika specijalnih odreda "Alfa" postupao protivno odredbama Ženevske konvencije o pravilima rata.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/59626/Kapetan-Dragan-Izdali-me-srpski-politicari

RAZMENA JUGA SRBIJE ZA SEVER KOSOVA

MIŠA ĐURKOVIĆ: JEDAN NAMAZANI BRITANSKI SPIN ILI RAZMENA JUGA SRBIJE ZA SEVER KOSOVA

utorak, 08 jun 2010 12:47 Miša ĐURKOVIĆ

 

Iako sam nesklon krupnim rečima, u ovom slučaju moram da jasno kažem kako bi onaj ko sa srpske strane ulazi u takve pregovore mogao da rizikuje čak i da bude optužen za akt izdaje


U poslednjem broju londonskog „Ekonomista"  (Marks ga je zvao glasilom evropske buržoazije a i danas se smatra megafonom kroz koji se najavljuju neki budući potezi londonske administracije) pojavio se krajnje zanimljiv članak o severu Kosmeta. Članak pod nazivom „Pitanje granica" je školski primer obaveštajnog pakovanja jedne političke inicijative sa svim relevantnim elementima željene operacije i ishoda. Kako to izgleda?

Pravi apsurd je sam početek teksta u kome se kaže da iako velike sile (Amerikanci i EU) stalno insistiraju na nepromenjivosti granica, neki na Balkanu i dalje nastavljaju da se zanose takvim idejama. Već u drugom pasusu podseća se da je Kosovo 2008. proglasilo nezavisnost koju je do sada priznalo 69 zemalja. Neupućen čitalac mora da se zapita za sopstveno metnalno zdravlje: kako se to za nepromenjivost granica zalažu oni koji su pre dve godine priznali nasilnu promenu granice države Srbije?

U daljem toku teksta nastavlja se izlaganje problema koji Kosovo i dalje pričinjava Zapadu, tvrdi se da inicijativa Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu jako ljuti zapadnjake, koji prijateljski objašnjavaju srpskoj vlasti da takve inicijative ugrožavaju izglede za priključenje EU? Izvinite, šta ugrožavaju? Kako može biti ugroženo nešto što ne postoji?

MIR DO KRAJA SVETA Nadalje se citira ekonomista Boris Begović (valjda u svojstvu poznatog stručnjaka za Kosovo) i navodi se odlučan stav Vuka Jeremića da nam je važnije Kosovo od EU. A onda se uz tu izjavu majstorski pakuje prvi deo slagalice u kome se podseća da Srbiju stvarno Kosovo ne zanima jer ima 1, 8 miliona Albanaca kojima ne pada na pamet da budu lojalni toj državi.

A onda, u tri poslednja pasusa dolazi u mašnicu upakovano rešenje za sve probleme. Prvo saznajemo da na severu Kosova postoji homogena srpska sredina u kojoj živi skoro polovina srpskog stanovništva na Kosmetu (uzgred, ovo je gola laž izrečena u jasne propagandne svrhe). Kosovska vlada, kaže autor, ne vlada severom, a evo nedavno su održani i lokalni izbori u organizaciji države Srbije. Uočite kako „Ekonomist" koristi legalistički rečnik o izborima za organe koje njihov zvanični diskurs po pravilu na terenu naziva paralelnim institucijama.

U sledećem pasusu dobijamo drugi deo jednačine: Priština bi se rado otresla ovih dosadnjaka sa Severa, kao što bi se Srbija lako odrekla svega onoga južno od Ibra. I eto rešenja koje uleće samo od sebe: s druge strane „granice", postoji „Preševska dolina" u kojoj su većina Albanci. Citira se Ragmi Mustafa, gradonačelnik Preševa, koji kaže da bi jedna mala razmena teritorija (sever Kosova za Preševsku dolinu) „donela stabilnost u region i zaustavila rat zauvek". 

Poslednji pasus je savršenstvo britanske propagandne mašinerije. Dobroćudne zapadne diplomate izričito odbijaju otvaranje pitanja granica na Balkanu (!?) jer bi to pokrenulo neke stare duhove vodeći ka problemima u Bosni i Makedoniji. Ali, kaže autor, i pored tako uzvišenog moralnog pristupa, treba se nekad zapitati kolika je cena. Jer, bez tako hrabrih poteza, albanski jug Srbije i srpski sever Kosova ostaće siromašni i zanemareni. A čekaj, ostatak Kosmeta i ostatak Srbije valjda cvetaju sa zaprepašćujućom ekonomskom konjukturom i stopama rasta koje Kini uteruju strah u kosti? Završava se izjavom Belgzima Kamberija, aktiviste za ljudska prava iz Preševa koji kaže kako su oni taoci odnosa između Prištine i Beograda. Međutim, zaključuje autor, oni bi mogli da budu deo rešenja, a ne problema.

Vrhunac teksta su ipak precizne ilustracije. Pored plastične karte koja crta problem, data je slika Albanca u čijoj pozadini vijori zastava države Srbije sa propratnim tekstom „talac u Preševu"!

E, sad ko posle ovakvog dubokoumnog teksta može da se suzdrži a da ne uloži sve svoje snage u borbu za pravednu razmenu severa Kosova i Preševske doline kako bi se zauvek okončali ratovi i sukobi. To je valjda još jedina stvar na Balkanu koja smeta da mi svi nakačimo kečiće, a Albanci šajkače, zagrlimo se i zapevamo „Biljana platno beleše".

DANAJSKI ENGLEZI Šta smo, dakle, mogli da naučimo iz ove pažljivo spakovane bezbednosno-propagandne inicijative: Prvo, jedini razlog što Albanci još 1999. ili 2004. nisu u paketu počistili sve četiri opštine na severu jeste što su one strateški ostavljene za neku buduću zamenu. Drugo, sami Albanci su u međuvremenu naučili koliko je ta stvar strateški važna za njih i ne pada im više na pamet da čiste sever ili da zaista (sem deklarativno) traže njegovu „reintegraciju". Treće, naš i dalje najveći neprijatelj jeste gordi Albion i od njihovog rasizma, arogancije i nikad napuštene imperijalne svesti dolaziće nam verovatno najveća zla i u sledećem veku. Što reče jedan komenatator, Amerikanci, i kad te tuku, to rade bez emocija, poslovno, ostavljajući otvorenu mogućnost da te nekad i iskoriste pa čak i uzmu za saveznika. Englezi to rade sa strašću, sa željom da te dotuku. Četvrto, na iznetom planu razmene ove dve oblasti se ozbiljno radi i pre svega će Englezi to ozbiljno gurati u budućnosti. Podsetimo se da su pre par meseci već u javnost puštani baloni o navodnim tajnim pregovorima između Beograda i Prištine o takvoj razmeni. Peto, nije slučajno što su tokom pregovora o Kosmetu, Albanci sa juga Srbije angažovali Vetona Suroija da bude njihov zastupnik i što bi, svaki put kad bi se iz Beograda pustili baloni o podeli, aktivirala priča o Preševskoj dolini i mogućnost trampe.

Kad nešto od Engleza dolazi, po pravilu je, naučili smo to, velika podvala. U Srbiji će se nažalost naći dovoljno nesrećnika koji bi se na ovakvu stvar primili (setite se 27. marta), posebno što je nezvanična zvanična srpska strategija za Kosmet izgleda zasnovana na premisi o razgraničenju sa Albancima po svaku cenu i bilo gde. Ko hoće da zna o kakvoj gluposti se radi, neka pročita Cvijićeve tekstove o značaju prostora koji se pominje kao vrata Balkana. 

Dakle, geostrateški prostor ove tri opštine je jedna od najvažnijih tačaka u Srbiji, i njena velika šansa za budući razvoj. Predaja ovog prostora je odricanje od bilo kakve ozbiljne budućnosti. To je, između ostalog, o odricanje od Koridora 10. Iako sam nesklon krupnim rečima, u ovom slučaju moram da jasno kažem kako bi onaj ko sa srpske strane ulazi u takve pregovore, mogao da rizikuje čak i da bude optužen za akt izdaje. 

Preporuka za vlasti Srbije: na ovakve danajske darove može se odgovoriti samo na jedan način – Hvala, ne treba. Konačno, da vas podsetim da je onaj Zoran Đinđić, na koga se stalno pozivate, 2001 bio jasan i izričit kad je izbila pobuna na jugu: odgovoriti svim sredstvima i, ako treba, i ratovati za odbranu svoje teritorije, jer bez Koridora 10 Srbija nema nikakvu budućnost.

http://standard.rs/vesti/36-politika/4711-mia-urkovi-jedan-namazani-britanski-spin-ili-razmena-juga-srbije-za-sever-kosova-.html