Приштина се неће зауставити

Тимур Блохин

7.07.2010, 16:16

 

Фото: РИА Новости

 

Два инцидента одједном десила су се почетком јула на северу Косова: један је изазвао велики међународни одјек, други мањи, али оба догађаја се чине повезаним.

Другог јула у Косовској Митровици је одјекнула експлозија за време мирних демонстрација Срба против отварања канцеларије при влади Косова. У експлозији 11 особа је повређено, једна је погинула. Београд је директно назвао догађај терористичким актом и сазвао ванредно заседање СБ УН, у оквиру којег је председника Србије Тадића дочекао „хладан туш": већина чланова СБ изразила је уверење да инциденти на северу Косова не утичу на безбедност у покрајии. Реч „терористички акт" је употребио осим српског лидера само стални представник РФ у УН Виталиј Чуркин.

Представници ЕУ, НАТО-а и међународних организација на Косову су оштро осудили експлозију још пре заседања и назвали је трагичним  инцидентом. И шта онда? Ми нећемо допустити било каква дејства која прете безбедности и стабилности Косова, стоји у писменој изјави команданта снага КФОР-а генерала бентлера. Таква обећања по степену конкретности подсећају на предизборну паролу: Даћу вам све!, зато што стабилности у покрајини прети управо одсуство платрофме, коју су специјалну заборавили поклоници независности Приштине. О томе је опет говорио стални представник РФ у УН: резолуцију бр. 1244 још нико није укинуо. Без ње и даље ће се доносити одлуке у корист једних и на штету другима - и тада ћемо видети не још једну демонстрацију и једну експлозију.

Ево мишљења руског експерта за Балкан Ане Филимонове:

Већ по првим изјавама представника ЕУ на Косову Питра Фејта било је јасно да ће мисија Еулекс и све њене институтције спроводити доследно управо проалбанску политику. Све мере које они предузимају једностране су: то се тиче и увођење косовских судова и одбијања разматрања српских тужби, и покушаја да се успостави јединствени систем ТВ програма на Косову. Тешко да ће ЕУлекс истраживати догађаје на Ксоову, као што се нико није бавио истрагом антиспрских погрома 2004. године, каже Ана Филимонова.

Прво место у хит-паради изјава поводом дешавања у Косовској Митровици можемо дати Барјаму Реџепију, министру косовске полиције. Он не искључује да су експлозију организовали... сами Срби. Могуће да ће у наредним изјавама политичара уследити да су крајем 90-их сами Срби узимали себи виталне органе и продавали их у инсотранству, па и да су погроме 2004. такође организовали они. Тачније то није била агресија, већ масовно самоубиство.

И на крају шта? Србима дају још једно упозорење - Албанци ће се борити за интеграцију северног дела покрајине не само помоћу различитих докумената, већ и методама силе. Север је неопходно припојити осталом делу самопроглашене државе, иначе ће испасти сепаратизам на сепаратизам, феудална исцепканост, токо неповољна за долазак страног капитала на Косово. Мада је тешко замислити бизнисмена који ће при здравој памети улагати у покрајину, где економски потенцијал почива само на шверцу наркотика, а у осталом се своди на нулу због одуства било какве политичке стабилности. Да ли има много заинтересованих за инвестиције, рецимо, у Сомалији?

Буквално неколико дана после терористичког акта и пар дана пре ванредног заседања СБ Ун у Косовској Митровици је био изведен покушај атентата на шефа српске посланичке групе у косовском парламенту Петра Милетића. Политичар лојалан приштинским властима остао је жив, што је најважније, али ради се о томе што је овај атентат, могуће, имао за циљ поравнање на кантару. Просудите сами: истрага је у току, али чак и сталним представницима СБ УН највероватније је јасно да су експлзију у Косовској Митровици приредили Албанци. А када се радио Милетићу, ту је све компликованије. Могли су да покушају да га убију радикално расположени Срби, за које је он издајица, који се одлучио на сарадњу са албанским властима. Таква хипотеза постоји. Зато, знајући за то, покушај убиства могли су да предузму и Абланци! Одлична могућност - истовремено уништити из неког разлога непријатног политичара, а уједно и напакостити Србима, наводно, погледајте, они се чак на своје бацају, а у СБ се жале на етничку напетост! Тим пре што Албанци имају алиби - ко ће напасти човека који сарађује са тобом?

И коначно. Јасно је да невино пострадали немају ни професије, ни националности. Али у експлозији у Косовској Митровици погинуо је педијатар. Његов телефон знали су сви у граду, он је, признају српске породице, спасао огорман број дечијих живота. Како све то нехотице придодаје догађајима некакав страшан симболични значај

http://serbian.ruvr.ru/2010/07/07/11687926.html

Само у Сребреници убијено 550 Срба, спаљено 50 села

Само у Сребреници убијено 550 Срба, спаљено 50 села

Datum: 08.07.2010 22:00
Autor: Кристина Чирковић

СРЕБРЕНИЦA - Породице српских жртава у Сребреници поручиле су на почетку манифестације "Петровдански дани" да неће одустати од тражења правде и одговорности злочинаца, те да у тој борби очекују помоћ институција Републике Српске.

- У организованим нападима на српска села добро наоружане јединице Aрмије РБиХ из Сребренице убиле су 550 Срба од 6. маја 1992. године до 16. јануара 1993. године и попалиле више од 50 села и заселака на подручју ове општине. Од 9.000 Срба, колико је живјело на територији Сребренице, само 860 остало је у својим кућама у селима Црвица, Лијешће, Петрича и Скелани поред ријеке Дрине - истакао је предсједник општинске Борачке организације Гојко Симић говорећи у сриједу увече у Културном центру на отварању манифестације "Петровдански дани".

Манифестација се одржава у знак сјећања на 69 убијених и 20 несталих српских цивила и војника 12. јула 1992. године.

Симић је додао да су Ратковићи, Брежани, Крњићи, Залазје и сва друга српска села око Сребренице опљачкана и потпуно уништена.

- Мјештани су убијани клањем, одсијецањем дијелова тијела, тупим предметима... Непокретни старци спаљивани су у кућама - рекао је Симић.

Навео је да је за мање од годину у сребреничким и братуначким селима убијено више од 1.500 Срба, те да су муслиманске снаге којим је командовао Насер Орић, од 1992. до 1995. године, убиле 3.267 српских цивила и војника на подручју Бирча и Подриња.

Истакао је да су најжешћи напади на српска села изведени на велике православне празнике Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан, Илиндан, Божић...

- Ово подсјећање је болно, посебно за породице које 18 година чекају правду, јер за злочине над Србима у Сребреници и околним општинама, нажалост, још нико није одговарао - констатовао је Симић и истакао да Борачка организација неће одустати од тражења правде и одговорности злочинаца.

На страдање Срба у Залазју код Сребренице подсјетио је и син погинулог борца и предсједник општинске Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Младен Грујичић рекавши да је то село нападнуто 8. јуна и 12. јула 1992. године, када је убијено 39, а нестало 20 мјештана.

- На Петровдан 1992. године напад су предводили Насер Орић и Зулфо Турсуновић. Породице Ракић, Вујадиновић, Васиљевић, Јеремић, Лазаревић и Илић изгубиле су по два, три и више чланова. Жалосно је што за злочине над Србима у Залазју, и поред материјалних доказа и свједока, још нико није одговарао - истакао је Грујичић и закључио да су Срби достојанствен народ, спреман да опрашта, али не заборавља "за разлику од других којима је освета једина правда".

Логори

Секретар Удружења логораша регије Бирач Винко Лале подсјетио је да је у муслиманским логорима у Сребреници мучено више од 150 српских цивила.

- У Пилићарнику у Горњим Поточарима били су заточени сви мјештани српског села Чумавићи - истакао је Лале.

http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/42309/cir/Samo-u-Srebrenici-ubijeno-550-Srba-spaljeno-50-sela.html

IZ DIPLOMATSKOG UGLA : Antihrist stigao na naša vrata

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Antihrist

 

Marginalizacija pravih vrijednosti, koju namjeće evroatlantski (ne)kulturni koncept prijeti da čovjeka retardira, pa čak i degeneriše u mutanta jednog totalitarnog vremena koje programirano vodi u nacionalnu propast. Ne treba biti starozavjetni prorok i mudrac, pa uvidjeti da kulturni obrazac koji namjeće globalistički Antihrist vodi ka svijetu bez smisla, zbog čega je naša obaveza da se suprostavimo takvim negativnim tendencijama vremena i da kulturom zaštitimo sopstveni duhovni prostor spasavajući pravo na nadu i budućnost.

Na to je mislio upravo preminuli, najbolji i najvoljeniji ministar kulture u istoriji Srbije, Miodrag Đukić - Đuka, rekavši da: "Živjeti u svijetu bez Boga i poezije strašna je sudbina svakog pojedinca i naroda, živjeti u svijetu bez smisla i odgovora, život je u paklu", pa zato "naša sveta dužnost je očuvanje onih vrijednosti koje baštine iskustvo stvaralačke slobode, iskustvo slobodnog izbora", suprotstavljajući dekadentnom i nehumanom američko-evrounijatskom konceptu proizvodnje homokretena, kao i nehumaniim egzibicionističkim "instalacionim" kulturnim projektima, humani "arhetipski znak slike i crteža, pozorišni obredni ritual, leksičku strukturu poezije, drame, književnosti uopšte i druge simbole duhovnosti koji su temelji našeg postojanja".

Međutim, Antihrist je pustio duboke korene u našim vlastima, pa je kultura u njihovom djelovanju apsolutno marginalizovana, a finansijski svedena na prosjački štap. Ukoliko se, pak, i podrže neki kulturni projekti, onda su to samo kič performansi u kojima se vrši prepariranje mladih da, putem površnih sadržaja i reklamne kulture, promijene svoju svijest i postanu anacionalne amebe. Autentična nacionalna kultura se baca pod otirač da bi se promovisale potrošačke vrijednosti i kultura tipa "imati po svaku cijenu", a ne "znati raditi". Zaglupljivanje omladine sistematski podržavaju naše ne baš umne vlasti, pa ti loši đaci izbacuju iz lektire čak i Njegoša. Do takve imbecilizacije kulturnog prostora čak ni pomenuti mondijalističko-globalistički koncept nije još dospio, pa još niko nije izbacio iz lektire Zapada Dantea, Igoa ili Getea.
Kakve vođe takav i kulturni koncept, a kultura koja nije zasnovana na sopstvenim korijenima, no na nekritičkom namjetanju kulturnog koncepta koji nema izvorište u nama, no se namjeće vještački, spolja, nije autentična, već samo surogat i vodi ka stvaranju otuđenih umova, gubitka svake etičke i moralne samosvijesti, gubitku samopoštovanja do mjere da neki predstavnici vlasti hvale kriminalce "da imaju morala", što je svojstveno sljedbenicima evroglobalističkog koncepta nasilne hamburger kulture. Zato je danas "vrijednost" da šalješ svoje vojnike da okupiraju tuđe zemlje, a patriotizam i odbrana sopstvene zemlje se proglašavaju antievrounijskim djelima, pa istaknute patriote završavaju na sceni Haškog pozorišta.

Zašto danas ćute intelektualci, i pristaju uz takvu vlast, negirajući sopstveni intelektualni status i identitet?

Zašto beogradski Univerzitet proglašava svojim počasnim članom čovjeka koji se zalagao ne samo za vazdušne, već i kopnene napade na srpski narod?

Zašto ćute intelektualci u Crnoj Gori kada se neko institucionalno podsmijeva nauci, krade tuđe jezike, prekraja riječi Marka Miljanova, izbacuje iz škole Njegoša i profesore srpskog koji neće da gaze nauku zarad profita političkih probisvijeta?

Zato što je Antihrist stigao na naša vrata. Lako se prepoznaje.

Dovoljno je pogledati beogradski ili podgorički TV dnevnik.

(autor je nekadaŠnji konzul SRJ u Bariju)

PIŠE: DRAGAN MRAOVIĆ

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-07-08&clanak=238059

DŽon od Solzberija i Petooktobarski prevrat

DŽon od Solzberija i Petooktobarski prevrat

 

Vladislav B. Sotirović

 

Petog oktobra 2000. g. je u Srbiji došlo do „demokratskih" promena političkog sistema kada je jednodecenijski „diktatorski" režim „Balkanskog kasapina" Slobodana Miloševića (i njegove lepše polovice sa cvetom u kosi) smenjen „demokratskim" sistemom prozapadne provenijencije. Neposredno nakon ovih promena u Beogradu i Srbiji zapadni „demokratski" mediji, političari kao i tzv. „drugosrbijanski" propagatori „građanskog društva" su počeli da drve u sve mas-medijske drombulje kako su se srpsko društvo i država konačno ratosiljali političkog režima koji ih je vodio u nazad a ne u napred. Drugosrbijanski poltroni i njihovi zapadni patroni su tako sebi dali za pravo da već skoro čitavu deceniju (koliko je i Milošević bio na vlasti) ad hoc određuju šta je to demokratija, kako izgleda građansko društvo i najbitnije od svega u kom pravcu se nalazi „napred" a u kom „nazad", tj. napredak i nazadak.

Tako već skoro deset godina „čuvari demokratije" udaraju medijske packe svima onima koji nisu na „pravoj liniji" demokratskog razvitka a svaki pokušaj racionalne i dokumentovane kritike političke prakse i kormilarenja državnog broda od strane onih koji su na vlast došli 5. oktobra 2000. g. direktno sa ulice preko piromanskog iživljavanja na zgradu nacionalnog Parlamenta se od strane drugosrbijanaca predstavlja kao direktan pokušaj vraćanja točka povesti u nazad, odnosno pokušaj rehabilitacije i reustoličavanja na vlasti tzv. „smradikala" i „septičara" sa kojima bi se srušile sve u znoju stečene tekovine „demokratske" Petooktobarske revolucije.

Da ovom prilikom ostavimo po strani dubiozniju raspravu o tome da li je išta suštinski i promenjeno u Srbiji nakon 5. oktobra 2000. g. (Dačića, Škundrića, Mrkonjića... smo gledali na vlasti i za vreme Miloševića a i sada nakon njega) i da se samo usredsredimo na pitanje karaktera „demokratske" revolucije tog famoznog 5. oktobra a povodom prošlogodišnjeg obraćanja javnosti od strane „rukovodioca imovine Skupštine Srbije" Željka Mandića da se „pozajmljeni" umetnički eksponati iz zgrade državnog Parlamenta konačno vrate tamo odakle su i „pozajmljeni". Inače, ovaj antipljačkaški apel nije ostavio nikakav utisak na nove „demokratske" vlasti u Beogradu tako da se nakon tri dana na njega potpuno i zaboravilo („Svakog gosta tri dana dosta"). Kako je gospodin Mandić naveo, a Tanjug preneo, među odnetim umetničkim slikama se nalazi i čitavih 56 slika eminentnih autora kao što su Milo Milunović, Petar Lubarda, Petar Babović, Stojan Aralica... Prema istom izvoru, pored umetničkih slika iz Doma Narodne skupštine su tog 5. oktobra 2000. g. odnete ili oštećene i skulpture kao i delovi nameštaja. Iz zgrade Skupštine je tako odneta, pa kasnije vraćena, i najpoznatija slika koja se nalazila u zdanju parlamenta – „Pogled na kapelu Svete Petke u Šidu" Save Šumanovića ali je na žalost jedan deo umetničkog blaga izgoreo u „demokratskom" požaru koji su izazvali neki od petooktobarskih piromana.

Da pođemo od činjenice da u principu nijedna revolucija (pa tako ni Petooktobarska „beskrvna") nije demokratska i u krajnjoj instanci i ne može da bude demokratska sobzirom da se u svakom slučaju kada govorimo o bilo kojoj vrsti revolucije radi o nasilnom preuzimanju vlasti za razliku od evolucije. Međutim, teoretski i konceptualno se može ostaviti prostor za „demokratski" karakter „revolucionarnog prevrata" ukoliko se pođe od popularnog shvatanja i autentičnog poimanja demokratije kao volje većine naroda, tj. bolje rečeno građana jednog polisa, odnosno političke tvorevine koji nema drugih (legalnih i/ili praktičnih) mogućnosti da sprovede svoju istinsku volju pa stoga pribegava revolucionarnim metodama.

U petooktobarskom (isto kao i u nekom drugom revolucionarnom) slučaju se teoretski i povesno možemo pozivati na političku filozofiju DŽona od Solzberija (Engleska, 1119 g.-1180. g.) koji je u srednjevekovno-hrišćansko-feudalno-teokratskoj Evropi bio prvi mislilac koji je u svom delu „Policraticus" postavio moralne osnove za državno-politički prevrat, iliti puč, tj. državni udar. U svom „Policraticus"-u DŽon se bavi prirodom države i njenog idealnog vladara koji mora da bude monarh obzirom da je za njega monarhija idealan oblik političke vladavine. Međutim, ono što DŽona od Solzberija razlikuje u originalnom smislu poimanja od mnogih drugih „monarhističkih" srednjevekovnih mislilaca je njegovo veoma decidno razlikovanje između vladara u pravom funkcionalnom smislu reči, tj. „pravednog vladara", i „nepravednog vladara", tj. tiranina. I za njega, kao i za sve ostale srednjevekovne „monarhiste", vlast je darovana s Nebesa od strane Boga s osnovnom svojom funkcijom da monarh kao predstavnik Gospoda na zemlji upravlja svojom pastvom u skladu sa pravednim Božijim zakonima (nepravedni Božiji zakoni ne postoje obzirom da Bog nemože da izdaje nepravedne zakone jer u tom slučaju više ne bi bio Bog. Ukoliko nepravednih zakona ima oni su izdati od strane Sotone a ne Gospoda). Međutim, u praksi se može dogoditi da se vladar izabran od Boga i potčinjen Gospodnjim zakonima od istih otrgne, tj. prekrši ih, i u tom slučaju dotična osoba više nije vladar već tiranin. Bez obzira što su razliku između vladara i tiranina ustanovili još stari Grci, DŽonova srednjevekovna originalnost u istoriji političke misli srednjovekovne Evrope se ogleda u tome da je on otvoreno zagovarao doktrinu „tiranocida". Naime, po njemu, tiranin, kršeći Božije pravo, stavlja se izvan njegove zaštite, te stoga ubistvo tiranina (tj. njegovo svrgavanje sa prestola) nije nikakav greh već naprotiv, tiranocid je vrsta građanske dužnosti. Dakle, svrgnuti sa vlasti, pa makar to bilo i ubistvom, tiranina (tj. oličenje Đavola iliti Lucifera) nije nikakav zločin pod uslovom da se na njegovo mesto dovede vladar, tj. osoba koja je predstavnik opšteg interesa bar većine, ako ne i svih, građana države, tj. polisa. Inače, teoretska konstrukcija „države" DŽona od Solzberija bi se mogla svesti na shemu ljudskog organizma koja nije predmet ovog teksta.

Dakle, ukoliko se vratimo jedanaest godina unazad, tj. u godinu 1999.-tu za vreme agresije NATO alijanse na Srbiju i Crnu Goru radi otimačine KosMeta možemo zaključiti da se tadašnji vođa „demokratske" opozicije u Srbiji – dr. Zoran Đinđić upravo i pozivao na filozofsko-politološku doktrinu Engleza DŽona od Solzberija kada je srčano i otvoreno u zapadnim medijima tražio da NATO obavi posao do kraja, tj. do svrgavanja sa vlasti „tiranina" u Pentagonu poznatog kao „Balkanski kasapin". Koliko je još u tom slučaju NATO trebao da pobije srpskih i ostalih srbijanskih civila, da sruši škola, mostova, privatnih i državnih objekata, fabrika, čitavih stambenih naselja (po uzoru na valjevski „Krušik" koji je bombardovan tzv. „tepih bombama" ), da zatruje zemlju osiromašenim uranijumom...itd. vožd opozicije nije precizirao ali je jasno stavio do znanja da NATO mora da ide do „kraja" tj. sve dotle dok se „tiranin" ne likvidira bez obzira koliko će preživelih građana nakon „tiranocida" uživati u blagodetima posttiranovske demokratije obzirom da je narodna volja najsvetiji demokratski princip i uvek stoji iznad trenutnih ljudskih i materijalnih žrtava koje se na kraju krajeva nakon tiranocida i paljenja Skupštine uvek mogu nadomestiti uvozom populacije iz Kine (stara jugoslovenska komunistička filozofija iz 1944. i 1945. g.) i zaduživanjem kod svojih patrona (sindrom Argentine, Grčke... po principu „Sve će to narod pozlatiti").

Elem, nakon dogoočekivanog nasilnog svrgnuća sa vlasti tiranina i njegovog slanja u evropsko progonstvo (sistem staroatinskog „ostrakizma" na osnovu koga je i lider najveće parlamentarne opozicione partije takođe ostrakovan sa domaće političke scene iz politički prozirnih razloga) pristupilo se guranju državnog i nacionalnog broda u „pravom" smeru a na osnovu demokratskog kormilarenja zapadnih visokoškolaraca tzv. „Dinkićevih eksperata" i nadzornom dirigentskom palicom Brisela i Vašingtona (da slučajno brod ne naleti na neku opasnu hridinu). I tako taj demokratski brod dovoljno vremena plovi da se sada nakon čitave njegove plovidbene decenije u pomoć ponovo može (bolje rečeno MORA) ponovo pozvati Englez DŽon od Solzberija obzirom da je narodna volja izigrana a tiranija se na vlast vratila (2008. g.) postizbornim potkupljivanjem narodnih poslanika i njihovih partijskih voždova. Razlog za ponovno prizivanje DŽona od Solzberija je činjenično stanje da je bilans desetogodišnje postpetooktobarske demo(no)kratije daleko katastrofalniji od svog prethodnika sa čijim epigonima i dijadosima je sklopljen poslednji postizborni Euro-koalicioni savez: zemlja je potpuno tajkunizovana, kolonizovana, rasprodata strancima, bankrotizovana, prezadužena, ekonomski ruinirana, bezposlena, korumpirovana, izprostituisana i na kraju krajeva teritorijalno-fizički osakaćena sa perspektivom ulaska u novu Jugoslaviju da se dokrajči i ono malo nacionalnog što je ostalo nakon smrti „našeg najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti". Ako je opozicija pre jedanaest godina, kao politička snaga nezadovoljnog demosa, javno zahtevala tiraninovo krvoproliće i po cenu totalnog razaranja zemlje, danas nakon skoro pune decenije bivstvovanja na vlasti ta ista bivša opozicija najmanje zaslužuje da pre odlaska na počinak popije domaću kafu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. I to bez ratluka i kisele vode.

 

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13485

 

Objavljeno
    7/7/2010
Autor
    Vladislav B. Sotirović
Izvor
    NSPM

Sarajevo skriva istinu o stradanju Srba

Komentara 2

veličina teksta:+-

Rukovodilac Tima za koordinaciju aktivnosti istraživanja ratnih zločina i traženja nestalih lica Republike Srpske Staša Košarac rekao je danas novinarima u Banja Luci da Sarajevo predstavlja primer opstrukcije i skrivanja istine o stradanju Srba.

Košarac je najavio da će pokrenuti incijativu da se u centru Sarajeva podigne spomen-obeležje koje će pokazati da je u tom gradu stradao srpski narod, a biće inicirano i podizanje spomenikom u Tuzli i u dolini Neretve.

 

 

Žalosno što nisu procesuirani svi odgovorni za stradanje Srba u BiH: Staša Košarac

On je rekao da Vlada Federacije BiH krši Aneks šest Dejtosnkog sporazuma, kojim je precizirano da su sve institucije u BiH dužne da poštuju odluke Doma za ljudska prava, optužujući i Kancelariju visokog predstavnika u BiH da je bila pasivna kada je u pitanje stradanje srpskog naroda tokom poslednjeg rata u BiH (1992-1995).

Košarac je ocenio žalosnim činjenicu da Tužilaštvo BiH nije procesuiralo sva lica odgovorna za stradanja Srba u BiH, ilustrujući to slučajem "Dobrovoljačka ulice" u Sarajevu.

"Zahvaljajući Tužilaštvu BiH Ejup Ganić i drugi odgovorni za taj zločin mirno su živeli i nisu procesuirani, što dovoljno govori o odnosu pojedinih institucija prema stradanju srpskog naroda", naglasio je Košarac.

On je izrazio nadu da će londonski sud doneti pravičnu odluku i Ganića izručiti Srbiji, da mu se sudi za zločine u Dobrovoljačkoj ulici, počinjene početkom maja 1992. godine nad tadašnjim vojnicima JNA

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/65992/Sarajevo-skriva-istinu-o-stradanju-Srba

Dušan Janjić: Srbiji potrebna drugačija državna politika

Dušan Janjić: Srbiji potrebna drugačija državna politika

07.07.2010. 11:14

Inicijativni odbor Nove socijaldemokratije Kosova i Metohije održaće sutra u Kosovskoj Mitrovici tribinu pod nazivom "Vizija Srbije u 21. veku", nakon čega će biti održana i osnivačka skupština inicijativnog odbora Nove socijaldemikratije KiM.

Tribinu organizuje Nova socijaldemokratija Srbije koja je nastala udruživanjem dvadesetak političkih partija i grupa građana sa ciljem da se napravi politička partija koja bi bila spremna da vodi drugačiju državnu politku, pre svega drugačiju politiku prema Srbiji.

Koordinator inicijativnog odbora Dušan Janjić kaže da bi partija u septembru trebala da bude konstituisna na teritoriji čitave Srbije. Prema njegovim rečima trenutno je konstituisana pokrajinska organizacija Kosova i Metohije i gradska organizacija Užica.

Janjić napominje da će kada je u pitanju pokrajinska organizacija KiM tu biti uključeni samo ljudi koji stalno žive na Kosovu, a ne oni koji tu borave kako bi zarađivali, ili ljudi koji preko politike deluju na Kosovu i Metohiji.

"Ova partija smatra da treba da se vodi drugačija državna politika u čitavoj Srbiji, a to znači i drugačija politika za KiM. Politika koja polazi od onoga šta je interes Srbije i Srba na Kosovu. Nama je jako važno da na Kosovu imamo kvalitetne ljude, da to budu oni ljudi koji su se već dokazali u svojoj odluci da ostanu na KiM. Smatramo da je ovo momenat kada iz Beograda treba da se pokaže da je Srbija spremna da vodi dugoročnu bitku za očuvanje srpskih, nacionalnih i državnih interesa na Kosovu, a to znači da tu bude što više Srba, da oni ostanu i da se oni koji su otišli vrate", kaže Janjić.

Vlastima, Janjić zamera što do sada nisu uspele da postignu bolju saradnju sa međunarodnom zajednicom.

"Jedan od razloga ovog gubitka koji trpi cela srpska zajednica na Kosovu, a i cela Srbija gubljenjem kontrole nad teritorijom Kosova je u tome što dosadašnje vlasti nisu uspele da nađu ključ uspešne saradnje sa međunarodnom zajednicom i upravo zbog toga je većina međunarodne zajednice okrenula leđa Srbiji i čak aktivno radi protiv nje podržavajući kosovske Albance, a jedan deo kao što je Rusija ako to i radi, ako podržava Srbiju, onda to radi sa vremena na vreme i isključivo u okviru svjih nacionalnih interesa", kazao je Janjić

Janjić dodaje da će se oni založiti za dijalog sa EU i svim velikim silama oko Kosova i da se Srbija održi u procesu koji će, kako je rekao, dugo trajati.

http://www.radiokim.net/index.php?cid=3,7,6978

Петиција: Одбрана српског језика

Петиција: Одбрана српског језика

ponedjeljak, 05 jul 2010 22:20 ин4с

Након учесталих најава и прокламација црногорског режима и све ближег завршетка кампање за преименовање матерњег у црногорски језик уз најављено образовање у школама на истом, налазимо да се глас и акција политичких партија, нво организација за заштиту људских права и појединаца у решавању питања статуса и употребе српског језика, не назире. Након перфидног преименовања српског језика у матерњи неколико година је прошло у убјеђивању наше дјеце и нас родитеља да је све остало исто.

Јасан нам је био редослед потеза у поквареној игри у којој смо ми Срби пројектовани да будемо једини народ који живи на простору ЦГ који је осуђен да у 21. вијеку остане без права која смо користили вјековима. Немамо ни намјеру ни одобрење од било кога да генерације наших потомака лишимо основних људских права, па ни права да слободно користе свој матерњи српски језик.

Вријеме је за акцију.

У овом тренутку се нећемо бавити међународним конвенцијама о људским и посебно дјечјим правима. Позивамо се на природно право да слободно користимо и да се школујемо на језику којим је писано прастаро "Мирослављево јеванђеље", "Октоих, "Горски вијенац", "На Дрини ћуприја" и још на стотине хиљада страница мање или више познатих свједочанстава наше, српске, културе. Позивамо се и на чињеницу да нас Срба у ЦГ живи 198, 414 или једна трећина популације. Сигурни смо да наш народ узорно учествује у економском животу земље и да редовно плаћа све пореске обавезе.

Узгред, напомињемо да 63,47 посто становника ЦГ говори српским језиком.

Нама, доље потписанима, потпуно је јасно што подразумијева васпитање и образовање на матерњем српском језику.

Образовање из свих предмета на српском језику, употреба наставних програма и уџбеника из Србије и Републике Српске, као и обезбјеђење адекватних простора и услова за одржавање наставе.

Нас, доље потписане, не интересује евентуална скупштинска дебата која би се водила поводом црногорског језика. Јасно нам је да ће црногорски језик сходно уставном решењу бити језик на којем ће се васпитавати и образовати млади Црногорци и Црногорке. Одлучни да заштитимо наше право на образовање на српском језику подржавамо и остале народе и етничке заједнице у заштити њиховог језичког, националног и културног идентитета.

Ми, доље потписани, вјерујемо да Црква, институције државе Србије и међународне организације морају преузети дио историјске одговорности у решавању овог проблема.

Вријеме је за акцију!

Напомена: Потписници петиције који користе Експлорер могу се потписати једино карактерима енглеског алфабета, корисници који петицији приступају уз помоћ Мозиле могу то урадити и чириличним и латиничним карактерима српског писма

Петицију можете потписати овдје