SRPSKA ELITA POTPUNO JE IZGUBLJENA JE PRED NOVOM KONFIGURACIJOM BALKANA

SINIŠA LJEPOJEVIĆ:

SRPSKA ELITA POTPUNO JE IZGUBLJENA JE PRED NOVOM KONFIGURACIJOM BALKANA

petak, 09 jul 2010 16:19 Siniša LJEPOJEVIĆ

 

Politička elita nema nikakvu drugu viziju izuzev "evropske Srbije". Na tome se uporno insistira, bez obzira što to postaje apsurdno i što inspiriše nove laži


Sve učestaliji nagoveštaji, zvanični i poluzvanični, da bi Evropska Unija mogla zaustaviti svoje širenje zaključno sa Hrvatskom potvrđuju stare sumnje da bi na zapadnom Balkanu i u nekom novom međunarodnom poretku ponovo mogla biti uspostavljena neka vrsta granice. Da li su granice svetova sudbina Balkana? Ako je verovati istoriji barem u poslednjih hiljadu godina i jednom od najvećih istoričara Balkana Letnenu Stavrosu Stavrianosu (1913- 2004), granice su, izgleda, balkanska sudbina.

U tom svetlu ti nagoveštaji su daleko ozbiljniji problem. Emotivne reakcije aktuelnih političkih elita, pre svega u Hrvatskoj i Srbiji - jedni su oduševljeni, drugi "iznenađeni i uvređeni" - su, naravno, razumljive ali problem je daleko veći i ozbiljniji. On i nema velike veze ni sa Hrvatskom ni sa Srbijom, i te zemlje u osnovi ne mogu mnogo da utiču na njegov razvoj. Ali ono što mogu i što bi trebalo da rade je pomno praćenje razvoja tog problema i pravovremena priprema ukoliko to postane i realnost.

Političko-ekonomska istorija savremenog sveta je istorija kriza, to je valjda priroda ljudskog života. Sada smo svedoci jedne od najdubljih međunarodnih kriza u poslednjih nešto više od devedeset godina. Ta kriza će doneti, i već je donela, istinski tektonske promene. Buduće generacije će živeti u potpuno drugačijem međunarodnom poretku, a izlaz iz savremene krize će definisati taj novi poredak. Kakav će taj poredak biti niko u ovom času ne može pouzdano da predvidi, mada se neke konture, ispisane kroz traženje izlaska iz krize, već naziru. Zato su izuzetno važni nagoveštaji balkanskog zaustavljanja pred EU i stvaranja neke nove granice.

Za zemlje bivše Jugoslavije i celog Balkana je, naravno, među najvažnijim pitanjima sudbina EU, evropske integracije u kojoj su četiri države regiona (računam i Sloveniju, mada Slovenija tvrdi da nije Balkan), a ostale žele da budu u Uniji. EU je, međutim, u dubokoj, najvećoj do sada krizi i to je, sada je već jasno, propao političko-ekonomski projekat. Neki vole da kažu da je Unija u "egzistencijalnoj krizi". Naravno, o izlasku iz te krize najviše brinu oni koji su u taj projekat najviše i uložili i verovatno od njega najviše i dobili, a to je Nemačka. Sasvim je prirodno da Nemačka, kao najbogatija i po broju stanovnika najveća zemlja Unije, najviše i brine i sasvim je očigledno da će od Unije ostati ili biti ono šta Berlin odluči. To je priroda stvari u EU. U Nemačkoj je očigledno nestao "idealizam Evrope" i ta zemlja više nema iluzija, ali želi da u aktuelnoj krizi sačuva svoje interese i zaštiti, pre svega, sebe. To, uostalom, rade i sve druge zemlje.  

POVRATAK U 19. VEK Takav raspad bilo koje integracije, pa i dosadašnje ideje o EU, za većinu istoričara znači da se međunarodni odnosi vraćaju na "tehnologiju" 19. veka, a što znači stvaranje "regionalnih zabrana" za najveće i najmoćnije, stvaranje nekih novih granica. Istovremeno, 19. vek znači da se savezništva i menjaju, pa tako i ti "zabrani". Niko, doduše, u ovom trenutku ne može pouzdano da kaže šta će na kraju od svega toga biti, ali je činjenica da je Nemačka pokrenula razgovore o novom ustrojstvu EU iako još nema ni godinu dana kako je na snazi Lisabonski ugovor, koji je trebalo da znači budućnost Evrope. Mnoge zemlje, uključujući i Veliku Britaniju, se protive promenama Lisabona i drugačijem ustrojstvu Unije, ali izgleda da su nemačke ideje takve da neke od tih zemalja ne mogu ni da utiču na njih. Koliko je poznato Nemačka se u potaji sprema za potpuno drugačiju integraciju, što otkrivaju detalji o tome da će biti moguće da neka članica bude isključena iz te nove Unije i da bude izbačena iz sistema jedinstvene valute. Veruje se da je to uvod u stvaranje jedne daleko manje integracije u kojoj bi, pored Nemačke, bile i Francuska, Austrija, zemlje Beneluksa ali i Slovenija i Hrvatska. I to je to.

Ako se samo deo tih nemačkih ideja ostvari, to bi značilo da Bugarska, Rumunija i Grčka ne bi više bile u (nemačkoj) Uniji, a ostale zemlje Balkana i Turska to, ionako, nisu ni bile. To za mnoge zvuči neverovatno, ali sve su češća upozorenja onih "koji znaju" da će Evropa morati da se suoči i sa "nezamislivim". Ali šta će biti sa tim delom Balkana koji ostane izvan (nemačke) granice? To je već daleko komplikovanije pitanje. Konvencionalno razmišljanje odmah upućuje na Rusiju i njen "zabran", ali i na Ameriku.  

I verovatno je tako, Amerika i Rusija će biti ključni konkurenti za ostatak Balkana. I jedna i druga sila imaju ograničavajuće faktore u toj konkurenciji, ali i prednosti. Amerika ima jaku političku infrastrukturu, većina političkih lidera su njeni ili kursisti ili neskriveni simpatizeri. Uz to, posle tajnog političko-obaveštajnog rata između Nemačke i Amerike na Kosovu, Amerika je u prednosti i utemeljila se u albanskom delu Balkana. Tu poziciju je teško promeniti. Jaka je i u Grčkoj i Makedoniji, a sada sve intenzivnije radi na Srbiji. Ovih dana je američki ambasador u Beogradu Meri Vorlik izjavila da Amerika "sve više gleda Srbiju kao ključnog partnera". Moglo bi se tako desiti da nasuprot Nemačkoj na Balkanu ne bude Rusija nego Amerika.  

Nedostaci Amerike su njena duboka unutrašnja kriza, politički haos u samom vrhu administracije koji nameće pitanje šta je uopšte današnja američka spoljna politika. U bivšoj Jugoslaviji se i dalje primenjuje šablon iz 90-ih godina prošlog veka iako se situacija temeljno promenila. Amerika trenutno nema dovoljno kapaciteta i moglo bi se desiti da joj sve prednosti koje ima na Balkanu ne znače mnogo. Da bi se to izbeglo, za Ameriku su ključni instrumenti NATO (mada je mala korist od toga, to je još jedna iluzija) i Turska. U tom svetlu bi, takođe, uprkos nezavisnim ambicijama te zemlje, trebalo gledati na njeno ponovno otkriće Balkana.  

Nedostaci Rusije su slaba politička infrastruktura u regionu, a za njenu izgradnju su potrebne godine i godine, i dobrim delom nedovoljno efikasan spoljnopolitički aparat. Prednosti Rusije su ekonomske investicije i Nemačka. Rusija je jedan od najvećih investitora energetske i bazične privredne infrastrukture na Balkanu. Verovatno je da to mnogima u tim zemljama nije po volji, ali nemaju izbora u sadašnjoj krizi. Sa takvim ekonomskim prisustvom vremenom će doći i politički uticaj.  

SRPSKE ŠANSE I ZABLUDE Druga prednost je Nemačka. Rusija i Nemačka, a sve više i Francuska, gaze novim savezničkim stopama ne samo u ekonomiji nego i u izgradnji još uvek nejasnog novog modela evropske bezbednosti. Iako se o tom modelu u javnosti malo zna, iza zatvorenih vrata su razgovori o tome poodmakli. Amerika se odlučno protivi toj ideji, ali nije uspela da je zaustavi. Moglo bi se tako desiti da nemački nagoveštaji o zaustavljanju proširenja Unije i stvaranju nove granice na Balkanu imaju veze i sa nemačko-ruskim savezništvom.

Šta bi sve to trebalo da znači za Srbiju? Lideri Srbije bi, pre svega, trebalo da shvate da se realnost temeljno promenila od vremena 2000. godine, kada je njihova nazovi opcija došla na vlast. Nije, naravno, sporna njihova takozvana evropska orijentacija jer Evropa je prirodni ambijent, ali je suštinsko pitanje šta je to Evropa danas. U svakom slučaju, to više nije samo EU. Stiče se utisak da lideri Srbije jednostavno ne žele da veruju šta se dešava. Na vesti iz Nemačke o zaustavljanju proširenja na Hrvatskoj, oni odgovaraju razočarenjem, sve češće i ljutnjom temeljenom na uverenju da to nije prirodno, nije fer. U realnosti se, međutim, dešavaju stvari i koje nisu prirodne, bez obzira na cenu. Srbija hitno mora da se suoči s novom realnošću i da najveći deo svojih diplomatsko-političkih kapaciteta investira u sagledavanje onoga šta se stvarno dešava. I šta bi u tim okolnostima trebalo i moglo da bude interes Srbije, a ne birokratije u Briselu, i evropske i natovske. Možda bi nešto mogla i da nauči od Grčke koja je, izgleda, shvatila da od "Evrope" nema ništa. Nastavljen je projekat ruskog gasno-naftnog terminala u Aleksandropolisu, a deo luke Pirej je na trideset godina prodat Kinezima.

Nema nikakve sumnje da u državnom aparatu Srbije ima dovoljno ljudi koji razumeju tu realnost i koji su sposobni da je analitički prate. To je neophodno i, kako reče već pomenuti istoričar profesor Stavrianos: "zbivanja na Balkanu su uvek bila deo širih međunarodnih kriza i tim krizama su i izazvana". Problem je što politička elita nije zainteresovana i nema nikakav drugi program niti viziju izuzev "evropske Srbije". Na tome se uporno insistira, bez obzira što to postaje apsurdno i što inspiriše nove laži. To je tako jer zaista ne postoji nikakav drugi program, nikakvo drugačije viđenje realnosti. Pa čak i taj nazovi program "Evropske Unije" je prazan. Puna usta Evrope, a u svakodnevnom životu je sve drugačije, pa sve liči na neprijatan apsurd.

Srbija, razume se, ne može da utiče na šira kretanja, ali može da svojim stavom i unutrašnjim ponašanjem, drugim rečima uređenjem države, podstakne druge, velike sile, da i o njoj drugačije razmišljaju i da, koliko je god moguće, spremno dočeka novi međunarodni poredak. Bez obzira na njene ograničene mogućnosti, ni jedno rešenje na Balkanu kao regionu ne može da traje ili da bude efikasno ako na toj strani nije i Srbija.

Srbija ne bi trebalo da se ljuti ni na koga i da gubi vreme u razočaranjima i obmanama sopstvene javnosti. Naknadna pamet u životu nije od velike koristi.


Fond Slobodan Jovanović, Beograd

 

http://tinyurl.com/2v5ptck

Приштина се неће зауставити

Тимур Блохин

7.07.2010, 16:16

 

Фото: РИА Новости

 

Два инцидента одједном десила су се почетком јула на северу Косова: један је изазвао велики међународни одјек, други мањи, али оба догађаја се чине повезаним.

Другог јула у Косовској Митровици је одјекнула експлозија за време мирних демонстрација Срба против отварања канцеларије при влади Косова. У експлозији 11 особа је повређено, једна је погинула. Београд је директно назвао догађај терористичким актом и сазвао ванредно заседање СБ УН, у оквиру којег је председника Србије Тадића дочекао „хладан туш": већина чланова СБ изразила је уверење да инциденти на северу Косова не утичу на безбедност у покрајии. Реч „терористички акт" је употребио осим српског лидера само стални представник РФ у УН Виталиј Чуркин.

Представници ЕУ, НАТО-а и међународних организација на Косову су оштро осудили експлозију још пре заседања и назвали је трагичним  инцидентом. И шта онда? Ми нећемо допустити било каква дејства која прете безбедности и стабилности Косова, стоји у писменој изјави команданта снага КФОР-а генерала бентлера. Таква обећања по степену конкретности подсећају на предизборну паролу: Даћу вам све!, зато што стабилности у покрајини прети управо одсуство платрофме, коју су специјалну заборавили поклоници независности Приштине. О томе је опет говорио стални представник РФ у УН: резолуцију бр. 1244 још нико није укинуо. Без ње и даље ће се доносити одлуке у корист једних и на штету другима - и тада ћемо видети не још једну демонстрацију и једну експлозију.

Ево мишљења руског експерта за Балкан Ане Филимонове:

Већ по првим изјавама представника ЕУ на Косову Питра Фејта било је јасно да ће мисија Еулекс и све њене институтције спроводити доследно управо проалбанску политику. Све мере које они предузимају једностране су: то се тиче и увођење косовских судова и одбијања разматрања српских тужби, и покушаја да се успостави јединствени систем ТВ програма на Косову. Тешко да ће ЕУлекс истраживати догађаје на Ксоову, као што се нико није бавио истрагом антиспрских погрома 2004. године, каже Ана Филимонова.

Прво место у хит-паради изјава поводом дешавања у Косовској Митровици можемо дати Барјаму Реџепију, министру косовске полиције. Он не искључује да су експлозију организовали... сами Срби. Могуће да ће у наредним изјавама политичара уследити да су крајем 90-их сами Срби узимали себи виталне органе и продавали их у инсотранству, па и да су погроме 2004. такође организовали они. Тачније то није била агресија, већ масовно самоубиство.

И на крају шта? Србима дају још једно упозорење - Албанци ће се борити за интеграцију северног дела покрајине не само помоћу различитих докумената, већ и методама силе. Север је неопходно припојити осталом делу самопроглашене државе, иначе ће испасти сепаратизам на сепаратизам, феудална исцепканост, токо неповољна за долазак страног капитала на Косово. Мада је тешко замислити бизнисмена који ће при здравој памети улагати у покрајину, где економски потенцијал почива само на шверцу наркотика, а у осталом се своди на нулу због одуства било какве политичке стабилности. Да ли има много заинтересованих за инвестиције, рецимо, у Сомалији?

Буквално неколико дана после терористичког акта и пар дана пре ванредног заседања СБ Ун у Косовској Митровици је био изведен покушај атентата на шефа српске посланичке групе у косовском парламенту Петра Милетића. Политичар лојалан приштинским властима остао је жив, што је најважније, али ради се о томе што је овај атентат, могуће, имао за циљ поравнање на кантару. Просудите сами: истрага је у току, али чак и сталним представницима СБ УН највероватније је јасно да су експлзију у Косовској Митровици приредили Албанци. А када се радио Милетићу, ту је све компликованије. Могли су да покушају да га убију радикално расположени Срби, за које је он издајица, који се одлучио на сарадњу са албанским властима. Таква хипотеза постоји. Зато, знајући за то, покушај убиства могли су да предузму и Абланци! Одлична могућност - истовремено уништити из неког разлога непријатног политичара, а уједно и напакостити Србима, наводно, погледајте, они се чак на своје бацају, а у СБ се жале на етничку напетост! Тим пре што Албанци имају алиби - ко ће напасти човека који сарађује са тобом?

И коначно. Јасно је да невино пострадали немају ни професије, ни националности. Али у експлозији у Косовској Митровици погинуо је педијатар. Његов телефон знали су сви у граду, он је, признају српске породице, спасао огорман број дечијих живота. Како све то нехотице придодаје догађајима некакав страшан симболични значај

http://serbian.ruvr.ru/2010/07/07/11687926.html

Само у Сребреници убијено 550 Срба, спаљено 50 села

Само у Сребреници убијено 550 Срба, спаљено 50 села

Datum: 08.07.2010 22:00
Autor: Кристина Чирковић

СРЕБРЕНИЦA - Породице српских жртава у Сребреници поручиле су на почетку манифестације "Петровдански дани" да неће одустати од тражења правде и одговорности злочинаца, те да у тој борби очекују помоћ институција Републике Српске.

- У организованим нападима на српска села добро наоружане јединице Aрмије РБиХ из Сребренице убиле су 550 Срба од 6. маја 1992. године до 16. јануара 1993. године и попалиле више од 50 села и заселака на подручју ове општине. Од 9.000 Срба, колико је живјело на територији Сребренице, само 860 остало је у својим кућама у селима Црвица, Лијешће, Петрича и Скелани поред ријеке Дрине - истакао је предсједник општинске Борачке организације Гојко Симић говорећи у сриједу увече у Културном центру на отварању манифестације "Петровдански дани".

Манифестација се одржава у знак сјећања на 69 убијених и 20 несталих српских цивила и војника 12. јула 1992. године.

Симић је додао да су Ратковићи, Брежани, Крњићи, Залазје и сва друга српска села око Сребренице опљачкана и потпуно уништена.

- Мјештани су убијани клањем, одсијецањем дијелова тијела, тупим предметима... Непокретни старци спаљивани су у кућама - рекао је Симић.

Навео је да је за мање од годину у сребреничким и братуначким селима убијено више од 1.500 Срба, те да су муслиманске снаге којим је командовао Насер Орић, од 1992. до 1995. године, убиле 3.267 српских цивила и војника на подручју Бирча и Подриња.

Истакао је да су најжешћи напади на српска села изведени на велике православне празнике Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан, Илиндан, Божић...

- Ово подсјећање је болно, посебно за породице које 18 година чекају правду, јер за злочине над Србима у Сребреници и околним општинама, нажалост, још нико није одговарао - констатовао је Симић и истакао да Борачка организација неће одустати од тражења правде и одговорности злочинаца.

На страдање Срба у Залазју код Сребренице подсјетио је и син погинулог борца и предсједник општинске Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Младен Грујичић рекавши да је то село нападнуто 8. јуна и 12. јула 1992. године, када је убијено 39, а нестало 20 мјештана.

- На Петровдан 1992. године напад су предводили Насер Орић и Зулфо Турсуновић. Породице Ракић, Вујадиновић, Васиљевић, Јеремић, Лазаревић и Илић изгубиле су по два, три и више чланова. Жалосно је што за злочине над Србима у Залазју, и поред материјалних доказа и свједока, још нико није одговарао - истакао је Грујичић и закључио да су Срби достојанствен народ, спреман да опрашта, али не заборавља "за разлику од других којима је освета једина правда".

Логори

Секретар Удружења логораша регије Бирач Винко Лале подсјетио је да је у муслиманским логорима у Сребреници мучено више од 150 српских цивила.

- У Пилићарнику у Горњим Поточарима били су заточени сви мјештани српског села Чумавићи - истакао је Лале.

http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/42309/cir/Samo-u-Srebrenici-ubijeno-550-Srba-spaljeno-50-sela.html

IZ DIPLOMATSKOG UGLA : Antihrist stigao na naša vrata

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Antihrist

 

Marginalizacija pravih vrijednosti, koju namjeće evroatlantski (ne)kulturni koncept prijeti da čovjeka retardira, pa čak i degeneriše u mutanta jednog totalitarnog vremena koje programirano vodi u nacionalnu propast. Ne treba biti starozavjetni prorok i mudrac, pa uvidjeti da kulturni obrazac koji namjeće globalistički Antihrist vodi ka svijetu bez smisla, zbog čega je naša obaveza da se suprostavimo takvim negativnim tendencijama vremena i da kulturom zaštitimo sopstveni duhovni prostor spasavajući pravo na nadu i budućnost.

Na to je mislio upravo preminuli, najbolji i najvoljeniji ministar kulture u istoriji Srbije, Miodrag Đukić - Đuka, rekavši da: "Živjeti u svijetu bez Boga i poezije strašna je sudbina svakog pojedinca i naroda, živjeti u svijetu bez smisla i odgovora, život je u paklu", pa zato "naša sveta dužnost je očuvanje onih vrijednosti koje baštine iskustvo stvaralačke slobode, iskustvo slobodnog izbora", suprotstavljajući dekadentnom i nehumanom američko-evrounijatskom konceptu proizvodnje homokretena, kao i nehumaniim egzibicionističkim "instalacionim" kulturnim projektima, humani "arhetipski znak slike i crteža, pozorišni obredni ritual, leksičku strukturu poezije, drame, književnosti uopšte i druge simbole duhovnosti koji su temelji našeg postojanja".

Međutim, Antihrist je pustio duboke korene u našim vlastima, pa je kultura u njihovom djelovanju apsolutno marginalizovana, a finansijski svedena na prosjački štap. Ukoliko se, pak, i podrže neki kulturni projekti, onda su to samo kič performansi u kojima se vrši prepariranje mladih da, putem površnih sadržaja i reklamne kulture, promijene svoju svijest i postanu anacionalne amebe. Autentična nacionalna kultura se baca pod otirač da bi se promovisale potrošačke vrijednosti i kultura tipa "imati po svaku cijenu", a ne "znati raditi". Zaglupljivanje omladine sistematski podržavaju naše ne baš umne vlasti, pa ti loši đaci izbacuju iz lektire čak i Njegoša. Do takve imbecilizacije kulturnog prostora čak ni pomenuti mondijalističko-globalistički koncept nije još dospio, pa još niko nije izbacio iz lektire Zapada Dantea, Igoa ili Getea.
Kakve vođe takav i kulturni koncept, a kultura koja nije zasnovana na sopstvenim korijenima, no na nekritičkom namjetanju kulturnog koncepta koji nema izvorište u nama, no se namjeće vještački, spolja, nije autentična, već samo surogat i vodi ka stvaranju otuđenih umova, gubitka svake etičke i moralne samosvijesti, gubitku samopoštovanja do mjere da neki predstavnici vlasti hvale kriminalce "da imaju morala", što je svojstveno sljedbenicima evroglobalističkog koncepta nasilne hamburger kulture. Zato je danas "vrijednost" da šalješ svoje vojnike da okupiraju tuđe zemlje, a patriotizam i odbrana sopstvene zemlje se proglašavaju antievrounijskim djelima, pa istaknute patriote završavaju na sceni Haškog pozorišta.

Zašto danas ćute intelektualci, i pristaju uz takvu vlast, negirajući sopstveni intelektualni status i identitet?

Zašto beogradski Univerzitet proglašava svojim počasnim članom čovjeka koji se zalagao ne samo za vazdušne, već i kopnene napade na srpski narod?

Zašto ćute intelektualci u Crnoj Gori kada se neko institucionalno podsmijeva nauci, krade tuđe jezike, prekraja riječi Marka Miljanova, izbacuje iz škole Njegoša i profesore srpskog koji neće da gaze nauku zarad profita političkih probisvijeta?

Zato što je Antihrist stigao na naša vrata. Lako se prepoznaje.

Dovoljno je pogledati beogradski ili podgorički TV dnevnik.

(autor je nekadaŠnji konzul SRJ u Bariju)

PIŠE: DRAGAN MRAOVIĆ

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-07-08&clanak=238059

DŽon od Solzberija i Petooktobarski prevrat

DŽon od Solzberija i Petooktobarski prevrat

 

Vladislav B. Sotirović

 

Petog oktobra 2000. g. je u Srbiji došlo do „demokratskih" promena političkog sistema kada je jednodecenijski „diktatorski" režim „Balkanskog kasapina" Slobodana Miloševića (i njegove lepše polovice sa cvetom u kosi) smenjen „demokratskim" sistemom prozapadne provenijencije. Neposredno nakon ovih promena u Beogradu i Srbiji zapadni „demokratski" mediji, političari kao i tzv. „drugosrbijanski" propagatori „građanskog društva" su počeli da drve u sve mas-medijske drombulje kako su se srpsko društvo i država konačno ratosiljali političkog režima koji ih je vodio u nazad a ne u napred. Drugosrbijanski poltroni i njihovi zapadni patroni su tako sebi dali za pravo da već skoro čitavu deceniju (koliko je i Milošević bio na vlasti) ad hoc određuju šta je to demokratija, kako izgleda građansko društvo i najbitnije od svega u kom pravcu se nalazi „napred" a u kom „nazad", tj. napredak i nazadak.

Tako već skoro deset godina „čuvari demokratije" udaraju medijske packe svima onima koji nisu na „pravoj liniji" demokratskog razvitka a svaki pokušaj racionalne i dokumentovane kritike političke prakse i kormilarenja državnog broda od strane onih koji su na vlast došli 5. oktobra 2000. g. direktno sa ulice preko piromanskog iživljavanja na zgradu nacionalnog Parlamenta se od strane drugosrbijanaca predstavlja kao direktan pokušaj vraćanja točka povesti u nazad, odnosno pokušaj rehabilitacije i reustoličavanja na vlasti tzv. „smradikala" i „septičara" sa kojima bi se srušile sve u znoju stečene tekovine „demokratske" Petooktobarske revolucije.

Da ovom prilikom ostavimo po strani dubiozniju raspravu o tome da li je išta suštinski i promenjeno u Srbiji nakon 5. oktobra 2000. g. (Dačića, Škundrića, Mrkonjića... smo gledali na vlasti i za vreme Miloševića a i sada nakon njega) i da se samo usredsredimo na pitanje karaktera „demokratske" revolucije tog famoznog 5. oktobra a povodom prošlogodišnjeg obraćanja javnosti od strane „rukovodioca imovine Skupštine Srbije" Željka Mandića da se „pozajmljeni" umetnički eksponati iz zgrade državnog Parlamenta konačno vrate tamo odakle su i „pozajmljeni". Inače, ovaj antipljačkaški apel nije ostavio nikakav utisak na nove „demokratske" vlasti u Beogradu tako da se nakon tri dana na njega potpuno i zaboravilo („Svakog gosta tri dana dosta"). Kako je gospodin Mandić naveo, a Tanjug preneo, među odnetim umetničkim slikama se nalazi i čitavih 56 slika eminentnih autora kao što su Milo Milunović, Petar Lubarda, Petar Babović, Stojan Aralica... Prema istom izvoru, pored umetničkih slika iz Doma Narodne skupštine su tog 5. oktobra 2000. g. odnete ili oštećene i skulpture kao i delovi nameštaja. Iz zgrade Skupštine je tako odneta, pa kasnije vraćena, i najpoznatija slika koja se nalazila u zdanju parlamenta – „Pogled na kapelu Svete Petke u Šidu" Save Šumanovića ali je na žalost jedan deo umetničkog blaga izgoreo u „demokratskom" požaru koji su izazvali neki od petooktobarskih piromana.

Da pođemo od činjenice da u principu nijedna revolucija (pa tako ni Petooktobarska „beskrvna") nije demokratska i u krajnjoj instanci i ne može da bude demokratska sobzirom da se u svakom slučaju kada govorimo o bilo kojoj vrsti revolucije radi o nasilnom preuzimanju vlasti za razliku od evolucije. Međutim, teoretski i konceptualno se može ostaviti prostor za „demokratski" karakter „revolucionarnog prevrata" ukoliko se pođe od popularnog shvatanja i autentičnog poimanja demokratije kao volje većine naroda, tj. bolje rečeno građana jednog polisa, odnosno političke tvorevine koji nema drugih (legalnih i/ili praktičnih) mogućnosti da sprovede svoju istinsku volju pa stoga pribegava revolucionarnim metodama.

U petooktobarskom (isto kao i u nekom drugom revolucionarnom) slučaju se teoretski i povesno možemo pozivati na političku filozofiju DŽona od Solzberija (Engleska, 1119 g.-1180. g.) koji je u srednjevekovno-hrišćansko-feudalno-teokratskoj Evropi bio prvi mislilac koji je u svom delu „Policraticus" postavio moralne osnove za državno-politički prevrat, iliti puč, tj. državni udar. U svom „Policraticus"-u DŽon se bavi prirodom države i njenog idealnog vladara koji mora da bude monarh obzirom da je za njega monarhija idealan oblik političke vladavine. Međutim, ono što DŽona od Solzberija razlikuje u originalnom smislu poimanja od mnogih drugih „monarhističkih" srednjevekovnih mislilaca je njegovo veoma decidno razlikovanje između vladara u pravom funkcionalnom smislu reči, tj. „pravednog vladara", i „nepravednog vladara", tj. tiranina. I za njega, kao i za sve ostale srednjevekovne „monarhiste", vlast je darovana s Nebesa od strane Boga s osnovnom svojom funkcijom da monarh kao predstavnik Gospoda na zemlji upravlja svojom pastvom u skladu sa pravednim Božijim zakonima (nepravedni Božiji zakoni ne postoje obzirom da Bog nemože da izdaje nepravedne zakone jer u tom slučaju više ne bi bio Bog. Ukoliko nepravednih zakona ima oni su izdati od strane Sotone a ne Gospoda). Međutim, u praksi se može dogoditi da se vladar izabran od Boga i potčinjen Gospodnjim zakonima od istih otrgne, tj. prekrši ih, i u tom slučaju dotična osoba više nije vladar već tiranin. Bez obzira što su razliku između vladara i tiranina ustanovili još stari Grci, DŽonova srednjevekovna originalnost u istoriji političke misli srednjovekovne Evrope se ogleda u tome da je on otvoreno zagovarao doktrinu „tiranocida". Naime, po njemu, tiranin, kršeći Božije pravo, stavlja se izvan njegove zaštite, te stoga ubistvo tiranina (tj. njegovo svrgavanje sa prestola) nije nikakav greh već naprotiv, tiranocid je vrsta građanske dužnosti. Dakle, svrgnuti sa vlasti, pa makar to bilo i ubistvom, tiranina (tj. oličenje Đavola iliti Lucifera) nije nikakav zločin pod uslovom da se na njegovo mesto dovede vladar, tj. osoba koja je predstavnik opšteg interesa bar većine, ako ne i svih, građana države, tj. polisa. Inače, teoretska konstrukcija „države" DŽona od Solzberija bi se mogla svesti na shemu ljudskog organizma koja nije predmet ovog teksta.

Dakle, ukoliko se vratimo jedanaest godina unazad, tj. u godinu 1999.-tu za vreme agresije NATO alijanse na Srbiju i Crnu Goru radi otimačine KosMeta možemo zaključiti da se tadašnji vođa „demokratske" opozicije u Srbiji – dr. Zoran Đinđić upravo i pozivao na filozofsko-politološku doktrinu Engleza DŽona od Solzberija kada je srčano i otvoreno u zapadnim medijima tražio da NATO obavi posao do kraja, tj. do svrgavanja sa vlasti „tiranina" u Pentagonu poznatog kao „Balkanski kasapin". Koliko je još u tom slučaju NATO trebao da pobije srpskih i ostalih srbijanskih civila, da sruši škola, mostova, privatnih i državnih objekata, fabrika, čitavih stambenih naselja (po uzoru na valjevski „Krušik" koji je bombardovan tzv. „tepih bombama" ), da zatruje zemlju osiromašenim uranijumom...itd. vožd opozicije nije precizirao ali je jasno stavio do znanja da NATO mora da ide do „kraja" tj. sve dotle dok se „tiranin" ne likvidira bez obzira koliko će preživelih građana nakon „tiranocida" uživati u blagodetima posttiranovske demokratije obzirom da je narodna volja najsvetiji demokratski princip i uvek stoji iznad trenutnih ljudskih i materijalnih žrtava koje se na kraju krajeva nakon tiranocida i paljenja Skupštine uvek mogu nadomestiti uvozom populacije iz Kine (stara jugoslovenska komunistička filozofija iz 1944. i 1945. g.) i zaduživanjem kod svojih patrona (sindrom Argentine, Grčke... po principu „Sve će to narod pozlatiti").

Elem, nakon dogoočekivanog nasilnog svrgnuća sa vlasti tiranina i njegovog slanja u evropsko progonstvo (sistem staroatinskog „ostrakizma" na osnovu koga je i lider najveće parlamentarne opozicione partije takođe ostrakovan sa domaće političke scene iz politički prozirnih razloga) pristupilo se guranju državnog i nacionalnog broda u „pravom" smeru a na osnovu demokratskog kormilarenja zapadnih visokoškolaraca tzv. „Dinkićevih eksperata" i nadzornom dirigentskom palicom Brisela i Vašingtona (da slučajno brod ne naleti na neku opasnu hridinu). I tako taj demokratski brod dovoljno vremena plovi da se sada nakon čitave njegove plovidbene decenije u pomoć ponovo može (bolje rečeno MORA) ponovo pozvati Englez DŽon od Solzberija obzirom da je narodna volja izigrana a tiranija se na vlast vratila (2008. g.) postizbornim potkupljivanjem narodnih poslanika i njihovih partijskih voždova. Razlog za ponovno prizivanje DŽona od Solzberija je činjenično stanje da je bilans desetogodišnje postpetooktobarske demo(no)kratije daleko katastrofalniji od svog prethodnika sa čijim epigonima i dijadosima je sklopljen poslednji postizborni Euro-koalicioni savez: zemlja je potpuno tajkunizovana, kolonizovana, rasprodata strancima, bankrotizovana, prezadužena, ekonomski ruinirana, bezposlena, korumpirovana, izprostituisana i na kraju krajeva teritorijalno-fizički osakaćena sa perspektivom ulaska u novu Jugoslaviju da se dokrajči i ono malo nacionalnog što je ostalo nakon smrti „našeg najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti". Ako je opozicija pre jedanaest godina, kao politička snaga nezadovoljnog demosa, javno zahtevala tiraninovo krvoproliće i po cenu totalnog razaranja zemlje, danas nakon skoro pune decenije bivstvovanja na vlasti ta ista bivša opozicija najmanje zaslužuje da pre odlaska na počinak popije domaću kafu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. I to bez ratluka i kisele vode.

 

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13485

 

Objavljeno
    7/7/2010
Autor
    Vladislav B. Sotirović
Izvor
    NSPM

Sarajevo skriva istinu o stradanju Srba

Komentara 2

veličina teksta:+-

Rukovodilac Tima za koordinaciju aktivnosti istraživanja ratnih zločina i traženja nestalih lica Republike Srpske Staša Košarac rekao je danas novinarima u Banja Luci da Sarajevo predstavlja primer opstrukcije i skrivanja istine o stradanju Srba.

Košarac je najavio da će pokrenuti incijativu da se u centru Sarajeva podigne spomen-obeležje koje će pokazati da je u tom gradu stradao srpski narod, a biće inicirano i podizanje spomenikom u Tuzli i u dolini Neretve.

 

 

Žalosno što nisu procesuirani svi odgovorni za stradanje Srba u BiH: Staša Košarac

On je rekao da Vlada Federacije BiH krši Aneks šest Dejtosnkog sporazuma, kojim je precizirano da su sve institucije u BiH dužne da poštuju odluke Doma za ljudska prava, optužujući i Kancelariju visokog predstavnika u BiH da je bila pasivna kada je u pitanje stradanje srpskog naroda tokom poslednjeg rata u BiH (1992-1995).

Košarac je ocenio žalosnim činjenicu da Tužilaštvo BiH nije procesuiralo sva lica odgovorna za stradanja Srba u BiH, ilustrujući to slučajem "Dobrovoljačka ulice" u Sarajevu.

"Zahvaljajući Tužilaštvu BiH Ejup Ganić i drugi odgovorni za taj zločin mirno su živeli i nisu procesuirani, što dovoljno govori o odnosu pojedinih institucija prema stradanju srpskog naroda", naglasio je Košarac.

On je izrazio nadu da će londonski sud doneti pravičnu odluku i Ganića izručiti Srbiji, da mu se sudi za zločine u Dobrovoljačkoj ulici, počinjene početkom maja 1992. godine nad tadašnjim vojnicima JNA

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/65992/Sarajevo-skriva-istinu-o-stradanju-Srba

Dušan Janjić: Srbiji potrebna drugačija državna politika

Dušan Janjić: Srbiji potrebna drugačija državna politika

07.07.2010. 11:14

Inicijativni odbor Nove socijaldemokratije Kosova i Metohije održaće sutra u Kosovskoj Mitrovici tribinu pod nazivom "Vizija Srbije u 21. veku", nakon čega će biti održana i osnivačka skupština inicijativnog odbora Nove socijaldemikratije KiM.

Tribinu organizuje Nova socijaldemokratija Srbije koja je nastala udruživanjem dvadesetak političkih partija i grupa građana sa ciljem da se napravi politička partija koja bi bila spremna da vodi drugačiju državnu politku, pre svega drugačiju politiku prema Srbiji.

Koordinator inicijativnog odbora Dušan Janjić kaže da bi partija u septembru trebala da bude konstituisna na teritoriji čitave Srbije. Prema njegovim rečima trenutno je konstituisana pokrajinska organizacija Kosova i Metohije i gradska organizacija Užica.

Janjić napominje da će kada je u pitanju pokrajinska organizacija KiM tu biti uključeni samo ljudi koji stalno žive na Kosovu, a ne oni koji tu borave kako bi zarađivali, ili ljudi koji preko politike deluju na Kosovu i Metohiji.

"Ova partija smatra da treba da se vodi drugačija državna politika u čitavoj Srbiji, a to znači i drugačija politika za KiM. Politika koja polazi od onoga šta je interes Srbije i Srba na Kosovu. Nama je jako važno da na Kosovu imamo kvalitetne ljude, da to budu oni ljudi koji su se već dokazali u svojoj odluci da ostanu na KiM. Smatramo da je ovo momenat kada iz Beograda treba da se pokaže da je Srbija spremna da vodi dugoročnu bitku za očuvanje srpskih, nacionalnih i državnih interesa na Kosovu, a to znači da tu bude što više Srba, da oni ostanu i da se oni koji su otišli vrate", kaže Janjić.

Vlastima, Janjić zamera što do sada nisu uspele da postignu bolju saradnju sa međunarodnom zajednicom.

"Jedan od razloga ovog gubitka koji trpi cela srpska zajednica na Kosovu, a i cela Srbija gubljenjem kontrole nad teritorijom Kosova je u tome što dosadašnje vlasti nisu uspele da nađu ključ uspešne saradnje sa međunarodnom zajednicom i upravo zbog toga je većina međunarodne zajednice okrenula leđa Srbiji i čak aktivno radi protiv nje podržavajući kosovske Albance, a jedan deo kao što je Rusija ako to i radi, ako podržava Srbiju, onda to radi sa vremena na vreme i isključivo u okviru svjih nacionalnih interesa", kazao je Janjić

Janjić dodaje da će se oni založiti za dijalog sa EU i svim velikim silama oko Kosova i da se Srbija održi u procesu koji će, kako je rekao, dugo trajati.

http://www.radiokim.net/index.php?cid=3,7,6978