Јелена ПОНОМАРЈОВА | Политика даљинског нишана, или Три начина да се нађете под капом НАТО

Јелена ПОНОМАРЈОВА

 

Политика даљинског нишана, или Три начина да се нађете под капом НАТО

 

Јарославски политички форум, који је отворен 9. септембра, трансформише се у један од централних терена за елаборисање стратегијe развоја савремене Русије, одређивања приоритета државне спољне и унутрашње политике. С тим у вези посебну пажњу заслужује реферат председника управе Института за савремени развој (ИНСОР) И.Ј.Јургенса. Једна од главних идеја реферата јесте предлог о проширењу сарадње Русије са НАТО, све до потпуне интеграцијe Руске Федерациjе у Алијансу.

 

Према уверењу Јургенса, приликом сачињавања реферата колектив аутора полазио је од тежње да се „продрма аудиторијум" (1). Копредседник  у Јургенсовој секцији, у којој треба да се догађа назначено „размрдавање", је бивши генерални секретар НАТО, лорд Џ.Робертсон. Робертсон нипошто није сватовски генерал. У децембру 2010. gодине у Лисабону ће се одржати самит НАТО, на коме ће бити усвојена нова стратешка концепција тог војног блока и, вероватно ће бити преиспитани (на папиру) односи према Русији. Не сумњам да је позив бившег генералног секретара Алијансе скопчан са жељом да се утиче на дискусију о том питању, исказујући спремност на сарадњу.

 

У реферату, како су саопштили медији, презентирано је неколико „позитивних сценарија" развоја односа Руска Федерација – НАТО.  О институционалној интеграцији, додуше, нешто је овлаш написано још јануара 2010. gодине у раду „Русија XXI века:  лик жељеног сутра": „...са суштински промењеним НАТО Русија успешно окончава преговоре о свом улaску у алијансу, што ће стимулисати његову даљу позитивну трансформацију" (2). У реферату је о томе речено нешто детаљније. Следећи сценариј јесте „савез са савезом" и значи  придруживање Русије НАТО на бази билатералног стратешког споразума о безбедности. Аутори реферата сматрају, да та варијанта  може бити  уграђена у  понуђени од стране Дмитрија Медведева нови споразум о европској безбедности. Трећи сценариј претпоставља стварање координационог савета међународних организација (НАТО,  ЕУ,Организације Споразума о колективној безбедности  (ОСКБ), Шангајске Организације за сарадњу (ШОС) и, могуће је, уз учешће ОУН).

 

Прелиминарно упознавање са инсоровским плановима  изазива апсолутно природна питања. Осврнимо се на она најважнија.

 

Као прво, може ли се – макар хипотетички –  војно-политичка организација, која је створена са циљем постизања глобалног лидерства Сједињених Америчких Држава,  третирати стратешким, и уз то још и равноправним партнером Русије?

 

Друго, кореспондирају ли те лабораторијске конструкције експерата са националним  интересима Русије?

 

На прво питање мој одговор је децидан – не. Никада САД као светски хегемон, као главни идеолог и организатор НАТО, неће  ни једну другу земљу, па према томе ни Русију, третирати као себи равну. НИКАДА!

 

Позив и припрема јавног мнења на могућност уласка Русије у НАТО, уз могућност да Русија при том сачува статус суверене државе,  потврда је или професионалне некомпетентности аутора „Јургенсовог реферата", или  се ради о операцији у информативном рату, коју изводе снаге које су  заузеле курс у правцу трансформисања НАТО у глобалну организацију.  У ово последње убедио ме  сам Јургенс, који је уочи отварања Форума изјавио, да ће у „коначној варијанти реферата бити узето у обзир мишљење експерата лондонског Међународног института за стратешка истраживања (IISS)» (2). Шта то значи? Стратешки важни документи руске државе отворено се усаглашавају са главним интелектуалним центром за спољни обавештајни рад Велике Британије!  Само то једно прецизирање господина Јургенса довољно је па да се никада озбиљно не  разматра питање о интергрисању Русије у НАТО

 

Одговор на друго питање заузеће нешто више места. У овом тренутку постоје три кључна државна документа, којима се одређују појмови националне безбедности и националних интереса Русије. То су Концепција спољне политике Руске Федерације, Стратегија националне безбедности РФ до 2020. године и Војна доктрина Руске Федерације.

 

Дакле,  према Концепцији спољне политике, „реално оцењујући улогу НАТО, Русија полази од  значаја сукцесивног развоја узајамне сарадње у формату Савета Русија – НАТО у интересу осигурања предвидивости и стабилности у Евроатлантском региону, максималног коришћења потенцијала политичког дијалога и практичне сарадње приликом решавања питања, која се  тичу реаговања на опште опасности, - тероризам, ширење оружја за масовно уништавање, регионалне кризе, наркотрафик, природне и техногене катастрофе. Русија ће изграђивати односе са НАТО  узимајући у обзир степен спремности алијансе на равноправно партнерство, стриктно поштовање принципа и норми међународног права, извршавања од стране свих његових чланова преузетих на себе обавеза у оквирима Савета Русија – НАТО, које подразумевају да неће осигуравати своју безбедност на рачун безбедности Руске Федерације, а такође обавезе о војном суздржавању.  Русија задржава негативан однос према ширењу НАТО, поред осталог, према плановима пријема  за чланове алијансе Украјине и Грузије, а такође  према приближавању војне инфраструктуре НАТО руским границама у целини, што нарушава принцип једнаке безбедности, води у појављивање нових линија поделе у Европи и противуречи задацима повећања ефикасности заједничког рада на тражењу одговора на реалне изазове савремености" (подвукла Ј.П.) (4).

 

Стратегија националне безбедности садржи још ригиднији став по том питању. Цитирам: „т.17. Детерминишући фактор у односима са Организацијом Северноатлантског уговора и даље остаје неприхватљивост за Русију планова померања војне инфраструктуре алијансе према њеним границама и покушаји да јој се дају глобалне функције, које су у колизији са нормама међународног права (курзив -  Ј.П.). Русија је спремна за  развијање односа с Организацијом Северноатлантског уговора на бази равноправности и у интересу јачања свеопште безбедности у Евроатлантском региону,  чији се дубина и садржај детерминишу спремношћу алијансе да узима у обзир законите интересе Русије приликом вршења војно-политичког планирања, поштовања норми међународног права, а такође  у њиховом даљем трансформисању и трагању за новим задацима и функцијама хуманитарне усмерености" (5).

 

У Војној доктрини је фиксирано, да  делатност Руске Федерације на плану задржавања и спречавања војних конфликата претпоставља „д) јачање система колективне безбедности у оквирима Организације Споразума о колективној безбедности (ОСКБ) и повећање њеног потенцијала,  јачање сарадње у области међународне безбедности у оквирима Заједнице Независних Држава (ЗНД), Организације за европску безбедност  и сарадњу (ОЕБС) и Шангајске организације за сарадњу (ШОС), развој односа у тој сфери са другим међудржавним организацијама (Европском унијом и НАТО)" (6).

 

Као што видимо, никаквих основа за сачињавање планова који се уваженој публици нуде  у „"Јургенсовом реферату" званични државни документи, који одређују националне приоритете и основе националне безбедности Русије, не дају. Не само реализација, него и иоле озбиљно разматрање инсоровских сценарија могући су  једино  ако се анулирају наведена документа, или се преиспитају. Ја постављам питање: није ли зарад тога господин Јургенс и одлучио да најпре „размрда"  јавно мнење, како би потом преиспитао националне приоритете, а потом већ, како је оштроумно  приметио у „Дану одликаша" М.Кононенко, „пружио руку поверења неумољивој логици историјског развоја" – тријумфу НАТО? (8)

 

Они, који истражују јавно мнење у вези са савезом Русије и НАТО, сматрају, да  није Москва та, већ Брисел, који треба да буде иницијатор интеграције – као, треба да уследи „обраћање НАТО Руској Федерацији са позивом на продубљивање сарадње". Јургенс чак допушта, да би такво обраћање „могло бити  усвојено на децембарском самиту алијансе у Лисабону" (8). Први конкретни  кораци на  путу зближавања треба да буду преиспитивање функција и састава Савета Русија – НАТО, руског представништва при НАТО, да буде појачано представништво руских дипломата у разним радним органима НАТО. А одмах иза тога – активно укључивање Русије у такозвану „практичну узајамну сарадњу у региону авганистанско-таџикистанске  границе и заједничке  припреме мировних операција". „Управо су за што скорије, максимално потпуно коришћење ресурса Русије на авганистанском правцу заинтересоване структуре НАТО. Док таква заинтересованост постоји, Москви ће обећавати и „кутију колача, и теглу слатког".

 

Узгред, о роковима  реализациоје предложених сценарија Јургенс је говорио веома неодређено – то се може догодити кроз 10,15, 25 година, а можда и више (9). Другим речима, предлог да се „легне" под НАТО је политика  даљинског нишана.  Али не лези враже. Ресор Алена Далеса, сетимо се,  такође није постављао конкретне рокове за уништење СССР, а резултати су, што би се рекло, ту пред нама.

 

Бојазан да ће на таласу „размрдавања" јавног мнења у корист удруживања са „мировњацима" из НАТО Русија  почети брзо губити свој суверенитет,  нипошто није без основа. У крајњој линији, знам тачно: ни ја лично, ни веома многи грађани Русије  „лик жељеног сутра" наше земље ни на који начин не везујемо за НАТО – тим преживелим своју епоху војним блоком, на чизмама чијих војника се скорела крв мирних становника Босне, Србије, Авганистана, Ирака...

 

Јелена ПОНОМАРЈОВА је магистар политичких наука, доцент МГИМО МИП Русије

________________ (1) http://m-kalashnikov.livejournal.com/596669.html. (2) Русија ХХI века: лик жељеног сутра. – URL: http://www.riocenter.ru/files/Obraz_gel_zavtra_0.pdf. (3) Там же. (4) Концепција спољне  политике РФ (12 јула 2008. Пр – 1440). Гл. 4. Регионални приоритети. – URL: http://archive.kremlin.ru/text/docs/2008/07/204108.shtml). (5) Стратегија националне безбедности РФ до 2020 г. (утверђена Указом Председника Руске Федерације 12 маја 2009 г. № 537). – URL: http://www.scrf.gov.ru/documents/99.html. (6) Војна доктрина (Указ Председникa РФ № 146  5 фебруара 2010 г.). – URL: http://www.rg.ru/2010/02/10/doktrina-dok.html. (7) Кононенко М. Дан одликаша. М.: Фолио, 2008. – 287 с. (8) http://www.gazeta.ru/politics/2010/09/02_a_3414237.shtml. (9) Комсомолска правда. – 5 септембра 2010.

 

Извор: http://www.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

 

ИСКЕНДЕРОВ: Прозападни компромис на косовској крви

Iskenderov o rezoluciji

 

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Прозападни компромис на косовској крви

 

Резолуције Генералне скупштине ОУН по одређењу су  документа са карактером препоруке. То није у вези само са непостојањем јасних овлашћења и механизама Генералне скупштине за реализацију сопствених одлука – за разлику од Савета безбедности ОУН – већ и са самом процедуром доношења одлука.  За пролазак документа довољан је већи број гласова „за" у односу на гласове „против", а при том се уздржани не рачунају. Такав механизам омогућава да се одобре документи, према којима већина земаља-чланица исказује привидну или искрену индиферентност.  То се, поред осталог, догодило са захтевом Србије Међународном суду ОУН по питању легитимитета самопроглашене независности Косова – против кога су октобра 2008. године децидно гласале једино Сједињене Државе, Албанија и низ пацифичких држава, док се већина земаља-чланица Европске уније уздржала. Осим тога, у арсеналу Генералне скупштинм ОУН постоји још и такав механизам, као што је консолидовано одобрење – уколико су документ унапред усагласили принципијелни актери овог или оног процеса, догађаја или конфликта.

 

Управо се последњи случај догодио у ноћи између четвртка и петка (10. септембра) по московском времену – када је Генерална скупштина одобрила заједничку резолуцију Србије и Европске уније о Косову. Документ је  презентирао шеф српског Министарства спољних послова Вук Јеремић и  тим се документом позива на апстрактни „мирни дијалог" о косовском проблему између Београда и Приштине, који би „био фактор мира, безбедности и стабилности у региону". Међутим,  дату резолуцију – без обзира на све споља гледано испоштоване принципе преговора, компромиса и усаглашавања – нипошто не можемо  сматрати подједнаким дипломатским успехом партнера. Ради се о фактичкој капитулацији једног од њих – власти Србије – које су се током последњих дана повлачиле са  својих позиција  тачку по тачку, да би  у коначном резултату разматрање косовског проблема у ОУН претвориле у театар политичког апсурда.

 

Коначни текст документа, који је српско руководство разрадило још у јулу, након негативне по Србију одлуке Међународног суда ОУН, испеглан је  до те мере, да је на парадоксалан начин  задовољио и власти Србије, и главне архитекте косовске независности у лику САД и Европске уније. То је  омогућило да се  документ једногласно одобри, али је с друге стране  у значајној мери девалвирало његову међународно-правну тежину. Западне државе су по козна који пут оствариле све своје циљеве, не жртвујући при том Србима ништа сем нове порције похвала и расплинутих обећања.

 

Међутим, првобитни нацрт резолуције омогућавао је  макар спровођење „мониторинга" у сали Генералне скупштине ОУН, како би се установио однос снага међу присталицама и противницима независности Косова. Документ је  садржао апсолутно  правичне одреднице о „недопустивости" независности Косова (нарочито са аспекта коришћења косовског преседана у другим конфликтним зонама Балкана и целокупног евроазијског простора) и  неопходности нових преговора „о свим преосталим отвореним питањима", а то значи и о статусу покрајине. Сличне констатације давале су могућност ОУН да изрази макар и необавезни за спровођење  (таква је, како је већ горе речено, природа резолуција Генералне скупштине), али бар какав такав јасан став.

 

Међутим, притисак Запада, подржан од стране Организтације Исламска конференција, на Србију са захтевом или да повуче нацрт резолуције, или да из ње избаци неповољне за албанске власти Косова формулације, одрадио је своје. Своју ауторитетну реч изрекли су и гости у Београду, министри иностраних послова Немачке и Велике Британије Гвидо Вестервале и Виљам Хејг, као и Врховни комесар Европске уније за међународне односе и политику безбедности Кетрин Ештон, која је у Бриселу примила  председника Србије Бориса Тадића. И без обзира не све бучне речи господина Тадића и његових истомишљеника о праву Србије да поднесе на разматрање Генералне скупштине ОУН своје виђење  и косовске независности, и саме одлуке Међународног суда ОУН, коначна резолуција добила је толико компромисни и расплинути карактер, да већ и уопште чак ни теоријски никог и ни на шта не обавезује. У замену за одредницу о „недопустивости" косовске независности документ подвлачи да „Србија никада и ни на који начин неће признати независност своје  јужне провинције", а такође говори о значају  апстрактног „мирног дијалога".

 

Главни проблем се, међутим,  не своди на терминологију најновијег документа, већ на његов значај за даљи развој ситуације у региону. Несумњиво да  неодређеност око међународно-правног статуса Косова, која још увек траје, представља додатни фактор у корист активнијег деловања босанских Срба у правцу сопственог самоопределења. Премијер босанске Републике Српске Милорад Додик већ је  навео приближне рокове самоопределења босанских Срба по косовском обрасцу – „наредних четири године". Много тога ће зависити од резултата предвиђених за 3. октобар у Босни и Херцеговини  свеопштих избора. У  случају ако Савез независних социјал-демократа Милорада Додика потврди своје лидирајуће позиције у Републици Српској, вероватноћа понављања косовског сценарија у том региону Балкана ће се суштински повећати. Тим пре што  и друге српске странке у Босни и Херцеговини заузимају сличне ставове. Лидер Демократског народног савеза Марко Павић позива да се у сопственом интересу искористи не само косовски преседан као такав, него и конкретна одлука Међународног суда ОУН за подршку независности Косова. Он верује да  „мишљење Суда показује, којим путем треба ићи".

 

Компромиси које је председник Тадић постигао са руководством Европске уније као такви,  апсолутно могу довести и до заоштравања унутарполитичке ситуације у самој Србији, где опозиција критички прати сваки корак власти у вези са Косовом и јавно, не и без основа, сумњичи ту власт за њихове тајне намере да пристану на независност покрајине.

 

Незадовољни су и косовски Срби. Уочи заседања Генералне скупштине ОУН председник Српског националног већа Северног Косова Милан Ивановић је изјавио, да последњи потези Бориса Тадића приморавају његове сународнике да се поуздају у Русију.  Он је припретио да уколико   се договором Београда и Европске уније о Косову  буду кршила права косовских Срба и  реализују „без сагласности Русије", тада ћемо „ми  покренути иницијативу да се  одобри руско држављанство Србима на Косову и Метохији".  „Русија ће умети да заштите своје грађане ма где они живели" – подвукао је Милан Ивановић, очигледно  имајући у виду војни конфликт на Кавказу августа 2008. године и признавање независности Абхазије и Јужне Осетије.  Он се позвао на   декларацију о заштити Косовске покрајине као „неотуђивог дела Србије", коју су усвојили делегати  скупштине општина Косова и Метохије 7. септембра у граду Звечану. У том се документу подвлачи, да нико нема право да разрађује документ у коме се"директно или индиректно доводе у опасност суверенитет и територијална целовитост Србије" – што је  транспарентна алузија на компромисе Тадића са Европском унијом.

 

Што се тиче нада Београда у што скорију интеграцију у ЕУ – тешко да су оне постале изгледније нaкон најновије одлуке Генералне скупштине ОУН. Брисел у резерви има још низ полуга за притисак на Србију – од изручења генерала Ратка Младића, до регионализације земље и преиспитивања њених споразума са Русијом. Према томе,  процес дипломатског „завртања руку" српском руководству  тешко да ће  се зауставити – тим пре када он доноси тако очигледне резултате. А речима које је у Њујорку изговорио Вук Јеремић – „не сумњајте да ће Србија и даље заузимати одлучан став" – подсећају не чак на  добру мину у лошој  игри, већ на потпуно одсуство било какве „мине" у односу на колевку српске државности.

 

_________________

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

 

 

Извор: http://www.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

Правом против силе: покушаји Србије да реши питање Косова у УН

 

Јелена Гускова

9.09.2010, 18:03

 

САД и НАТО активно подржавају независност Косова. Европа им такође помаже у томе колико може. Управо тако се може оценити увођење Мисије за успостављање законитости и поретка на Косову 9. децембра 2008. године без дозволе СБ. 1900 међународних чиновника треба да припрема Покрајину за независност, да научи Албанце европским нормама функционисања правног, економског и политичког система, да помогне формирању министарстава, ресора и административне службе. Потирање норми међународног права испољава се управо у томе што се на независност гура територија која за то уопште није спремна, и још треба да иде у припремну групу, како би освојила елементарне појмове на нивоу вртића и касније била примљена у први разред европске школе - у редове развијених цивилизованих демократских држава.

Став непризнавања независности Косова Србија наставља да брани прилично упорно. Идући правним путем, уздајући се у праведност међународних организација. Србија се обратила Генералној скупштини УН са молбом да оцени правомерност поступања косовских Албанаца. 8. октобра 2008. године Генерална скупштина УН примила је резолуцију коју је изнела Србија и која је садржала молбу да Међународни суд да консултативни закључак о следећем питању: Да ли једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе Косова одговара нормама међународног права? Косовске власти су изразиле жаљење поводом усвајања ове резолуције, подвукавши да је независнот Косова неповратна и да разматрање законитости проглашења независности у Међународном суду неће сметати другим земљама да позитивно оцене стални програс на Косову или да признају Косово за независну државу.

Међународном суду су биле потребне две године да да своју консултативну одлуку. 22. јула 2010. године Међународни суд је признао да усвајање декларације о проглашењу независности од 17. фебруара 2008. године не крши опште међународно право, Резолуцију СБ УН 1244 или уставне оквире. Зато усвајање декларације није нарушило било какву примењиву норму међународног права. Да скренемо пажњу на то да је питање постављено Међународном суду било крајње незгодно, зато је он допустио његову измену, а затим и давање прилично бесмисленог одговора. Питали су за независност, а добили одговор о декларацији, тачније једноставно о папиру.

Такав одговор Међународног суда који је дозволио да се параразира питање, а затим да се да непотпун одговор, који је још више отежао решавање сложеног косовског питања. Албанци се надају да ће им ово решење омогућити да ускоро постану пуноправна европска држава, а Србија тврди да никада неће пристати на одвајање Косова од Србије и да ће наставити борбу за почетак новог преговарачког процеса.

Природно, поставља се питање да ли је уопште било потребно обраћати се Међународном суду, јер одговор против интереса Србије могао је да се прогнозира. Довољно је да се сетимо односа међународних организација, САД, НАТО-а према Србији током читаве кризе, почев од 1991. године - није било ни једне објективне и непристрасне одлуке, која би уважавала интересе Србије. Ипак можемо схватити руководиоце земље - не смеју се затварати врата и стално говорити „не". Треба тражити излаз из ћорсокака, мада за сада потез Србије подсећа на аутогол.

Добивши негативан одговор од Суда правде, Београд је поново упорно наставио да тражи истину код главног међународног органа - Генералне скупштине УН. Генералној скупштини понуђена је још једна резолуција Србије. У њој се позива на наставак пилитичког дијалога Београда и Приштине по свим отвореним питањима.

Београд је цео свет наговарао да опозове резолуцију - министри иностраних послова Немчаке и Велике Британије, комесари ЕУ, други чиновници међународних стурктура. Београд су убеђивали да је независност Косова практично решено питање, и треба не бечећи се, прећи на разматрање практичних питања. Али Србија је управо понављала да не признаје независност Косова, позивајући се на подршку земаља које до данас нису то учиниле.

Најплодотворнији испоставили су се вишесатни преговори иза затворених врата председника Србије Бориса Тадића са Високим предтавником ЕУ за иностране послове и политику безбедности Кетрин Ештон. Србија је пристала да промени текст ставова резолуције, нова варијанта је усаглашена са свим члановима ЕУ, и сада већ нова резолуција предата је Генералној скупштини УН. Да упоредимо текстове.

Ако се у српској резолуцији осећало разочарање због одлуке Међународног суда (она је једноставно примљена к знању), сада је Србија прихвата са поштовањем. И друго. Предложен је наставак дијалога између Косова и Србије.

На први поглед, нова резолуција не садржи у себи непосредну претњу по Србију, она је неутрална, безуба, буквално никаква. Ипак, из неког разлога је било потребно да се она промени, мада је и српски предлог био прилично коректан?

По нашем мишљењу, ЕУ је било важно да покаже јединство својих редова по питању Косова, САД и НАТО да се повуку у сенку, а Генералној скупштини да усвоји резолуцију коју ће подржати сви без изузетка, и са олакшањем да је преда СБ. Управо тамо, како нам се чини, и започеће главне дискусије.

Постоји истина у резолуцији једна нијанса, на коју треба обратити пажњу. Текст у којем је реч о наставку дијалога између Београда и Приштине, српски медији преводе као дијалог између страна, а на западу тврде да је реч о дијалогу између две државе у тражењу узајамно прихватљивог решења. Разлика је толико суштинска, да изгледа Београду поново сервирају јело са подтекстом: говоримо једно, а подразумевамо сасвим друго.

Вероватно је Борис Тадић пристао на измену резолуције зато што су се на преговорима са Кетрин Ештон разматрала питања заштите споменика културе, српских енклава, могуће аутономије за северни део Косова, Косовску Митровицу. Ипак не треба заборавити да ЕУ никада није играла улогу прве виолине у решавању балканских питања, зато тешко да Срби треба да се надају у испуњење договора. Решаваће САД. У сваком случају, тако је било до сада. Јер на Косову НАТО има своје интересе - војну базу Бондстил, која није под контролом ни једне међународне организације. Осим тога, не решавати питање у корист Албанаца после толико година интензивног гурања тог питања, за САД означава губитак престижа, јер процес се превише отегао, и одавно напустио рокове које је планирао Вашингтон.

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/09/19579389.html

Александар Мезјајев Бити већи Србин од "Срба" по питању Косова

Бити већи Србин од "Срба" по питању Косова

четвртак, 09 септембар 2010 20:07 Восток

 

Руси, тј. руски званичници, ће можда морати да буду чак и "већи Срби од Срба" Професор Александар Мезјајев са Казањског универзитета је, можда мало резигнирано, али сасвим исправно недавно приметио да ће, што се тиче даљег развоја ситуације по питању окупиране српске провинције Косово и Метохија, Руси, тј. руски званичници, можда морати да буду чак и "већи Срби од Срба". Притом је, бар српским посматрачима којима не пада напамет да капитулирају у вези својих основних националних интереса, јасно да овде уважени стручњак за међународно право не мисли на Србе као народ, већ на тренутно руководство Републике Србије, које, сасвим је јасно, тражи све могуће начине да се реши косовског "терета" и окрене се "бољем животу" у, иначе сасвим неизвесној, "светлој европској будућности" – али тако да изгледа да се "другачије није ни могло", тј. да су, ето, "објективне околности" биле такве, да су "све покушали" али да "међународна заједница" једноставно нема слуха за српске вапаје и "конструктивност".

Наравно, овде се не жели рећи да је ситуација у "међународној заједници" (тј. њеном атлантистички оријентисаном делу, који још увек истиче ауторска права на тај назив) по питању КиМ и мало ружичаста. Напротив, тај део међународне заједнице и даље води агресивну политику према српском етничком простору, што се посебно огледа у његовој косовској политици, која је апсолутно бескомпромисна, тј. неумољива у задовољавању максималистичких захтева косовских Албанаца и негирању чак и минималистичких захтева Срба у тој покрајини – и, најважније, у гажењу Завршног хелсиншког акта и Повеље УН по питању неповредивости међународних граница. Међутим, садашње српске власти праве скоро ванредне напоре да олакшају наставак вођења такве политике – од непрекидног понављања слогана да "Србија никада више неће ратовати за Косово", до настављања редовних дипломатских односа са државама које су признале једнострано проглашено отцепљење "Републике Косово" од Србије, као да се ништа није десило, до наставка предаје националних и привредних ресурса земље управо у руке тих истих држава (у исто време максимално сузбијајући потенцијална руска улагања), до сарадње са тим истим државама у пацификовању Босне и Херцеговине, тј. српског ентитета Републике Српске, скоро свакодневним рецитовањем мантре да "Србија максимално подржава територијалну целовитост БиХ" (у симфонији са ставом да је Србија и те како спремна да преговара о нарушавању сопственог територијалног интегритета), до мирног посматрања гушења националних и језичких права становништва Црне Горе који се изјашњавају као Срби, до потпуног преузимања дискурса западних разбијача бивше Југославије, по којем су заправо Срби, тј. "зли режим Слободана Милошевића" одговорни за распад земље, укључујући и измишљени "геноцид" у Сребреници. Ова кратка листа, разуме се, није коначна, али је довољно илустративна. Дакле, вођење анти-српске политике од стране западних држава је садашња власт у Србији учинила веома једноставним и јефтиним. И зато, у ситуацији када се власт у Србији не понаша српски, није толико тешко пријатељским земљама попут Русије, која то ради не само из пријатељства већ и у ради чувања остатака остатака некаквог међународног правног поретка, да буду "већи Срби од Срба", зарад виших интереса и неких дугорочнијих циљева.

Таква руска политика подразумева даљу подршку очувању Резолуције 1244, за коју је и сам МСП морао признати да је и даље валидна, а која недвосмислено потврђује територијалну целовитост Србије. Док год је 1244 на снази, "Косово" не може да буде примљено у УН, што не само на дужи већ на средњи рок љуља темеље лажне државе у настајању. У том смислу су руски званичници, укључујући и руског амбасадора при УН, Виталија Чуркина, недавно дали недвосмислена уверавања. И то руско "српство" је тренутно спасоносно за Србију, јер је очигледно да би да, којим случајем, ствар зависи не од Русије већ од садашње власти у Србији, досад већ били понуђени "великодушни" уступци и спремност на "флексибилност", тј. мењање постојеће резолуције, или њена фатална релативизација.

Међутим, у садашњем свету, у којем су пропаганда и медијске манипулације преузеле примат у односу на правила и право, чак и резолуције Савета безбедности се могу, ако не укинути, а оно, поступцима са одговарајућом медијско-пропагандном подршком, разводнити. И ту лежи стратешка слабост целог приступа српске власти када је реч о тражењу "саветодавног мишљења" (које, вреди стално понављати, никога не обавезује какво год било) од стране МСП – јер је то управо био начин да се, ако не елиминише а онда маргинализује улога Савета безбедности по питању КиМ и тежиште дебате пребаци у Генералну скупштину УН, где нема вета и где лобирање западних држава може, када је неопходно, да намакне потребну већину за ствари које су западним државама важне. Дакле, као што је већина у Генералној скупштини прво морала да подржи тражење "саветодавног мишљења" од стране МСП, тако ће и већина на крају изгласати још једну резолуцију, неку врсту закључка који следи после давања тог истог саветодавног мишљења.

Наравно, шта год да ГС изгласа, то нема никаквог правног ефекта на Резолуцију 1244, нити намеће икакву обавезу било којој сталној чланици СБ. Међутим, ако би резолуција ГС била по вољи водећих западних држава, то би био врло леп материјал у рукама западног медијског естаблишмента, који би већ нашао начина да од тог документа створи средство дипломатског, политичког и пропагандног притиска – можда не толико на Русију и Кину, које и даље подржавају 1244, колико на све земље мимо оних које су досад признале једнострано проглашену "косовску независност". Неким земљама би, између осталог, било лакше да својој јавности објасне зашто су ипак решиле да признају "Републику Косово" ако би могле да машу папиром за који је гласала већина земаља-чланица УН ако би он, на пример, дао за право "саветодавном мишљењу" МСП по којем, грубо речено, свака група грађана која себе прогласи "представницима народа" може било где у свету да изда декларацију о независности а да тај акт технички, по тумачењу МСП, "не крши међународно право". Идући даље у том смеру, ако би, рецимо на крају преко 100 земаља-чланица УН признало "Републику Косово", то још увек не би имало ефекат поништења Резолуције 1244, али би је у сваком случају релативизовало и, још горе, додатно подрило углед и ауторитет СБ – или бар оних њених сталних чланица које стоје "наспрам велике већине земаља света".

Све се ово могло предвидети још пре две године, када је новоуспостављена влада Србије решила да крене овим путем прављења вересије од готовог, тј. премештања косовске ствари са чврстог и поузданог терена СБ УН на несигурни и неизвесни терен ГС УН. Томе је претходила опитна вежба са "планом од 6 тачака" којим је ЕУ-мисији ЕУЛЕКС, опет мимо СБ, дато овлашћење да преузме скоро све послове које је дотад обављала мисија УН (УНМИК), чији је ангажман заправо и представљао главну легитимизацију режима успостављеног управо Резолуцијом 1244. ЕУЛЕКС-у је дат мандат путем, у најмању руку проблематичног, "председничког писма" Генералног секретара УН да на терену спроводи и оно чега у Резолуцији 1244 нема. С обзиром да је цео план заправо договорен на релацији ЕУ-Србија, евентуални вето од стране Русије или Кине би заправо те државе чинио исувише "већим Србима од Срба", што би већ омогућило западним силама да отворено доводе у питање руско-кинеске мотиве. Такво беспотребно ризиковање ауторитета за рачун једне мале земље која се сама о свом ауторитету ни мало не брине, разуме се, ни једној ни другој великој сили није било потребно. Дакле, садашња власт у Србији је већ успоставила преседан заобилажења чврстог српског упоришта у Савету безбедности, с тим што сада није у питању само "технички" споразум везан за управљање покрајином (мада ни план "6 тачака" није био само "технички"), већ и питање постављања према целости косовског проблема после објаве "мишљења" МСП.

Овде читаоца нешто мање упућеног у унутрашњу политичку динамику у Србији, којем вероватно није јасно зашто се српска власт наизглед упиње да олакша подривање територијалне целовитости сопствене земље, треба подсетити да је садашња влада Србије успостављена у лето 2008. године, само неколико месеци пошто је "косовска скупштина" прогласила "независност", под одлучујућим утицајем западних дипломата, који су "помогли" формирање коалиције састављене од странака које су имале опречне ставове још током предизборне кампање. На пример, Социјалистичка партија Србије, чији је оснивач био Слободан Милошевић, је, пре него што се волшебно нашла у владајућој коалицији, бар по питању КиМ, заступала далеко чвршћу политику, и може се са сигурношћу рећи да њено гласачко тело није гласало за садашњу политику странке. И ово се може абстраховати на читаву садашњу владајућу коалицију – њена садашња политика није одраз већинске бирачке воље грађана Србије и није прошла никакву проверу на изборима. Та политика је једноставно резултат договора страначких руководстава са западним дипломатама у Београду, иза затворених врата, тако да она заправо нема демократски легитимитет. У том смислу, можда би било правилније рећи не да Руси треба да буду "већи Срби од Срба", већ да, једноставно, "заступају Србију у одсуству", тј. док се изнова не васпостави власт у Србији која би била одраз већинске бирачке воље становништва. И у том смислу се може рећи да Русија засад наступа изузетно принципијелно, чак и легалистички. А такве ствари се памте.

Било како било, дипломатија Србије је, врло брзо после објаве "саветодавног мишљења" МСП пожурила да нацрт своје резолуције проследи Секретаријату ГС. Тај, по свим параметрима беззуби текст, који, истина, подсећа на сасвим "неважну" неприхватљивост једнострано проглашене независности, је ипак наишао на осуду појединих западних земаља. Промена у тексту резолуције, имајући у виду симбиотички однос између власти у Србији и бриселске бирократије, била jeпотпуно очекивана. Jедно је јасно: власт у Србији је, пребацивањем лопте у ГС, пребацила косовску ствар на клизав политички терен, где су извесни разни "клизећи стартови" и где чак и повољно изгласана ствар не мора да буде тако представљена у водећим западним медијима, који су и даље главни инструмент мобилизације подршке – или бар пасивизације јавног мњења које контролишу – за наставак скоро непрестане агресивне западне политике на глобалном нивоу, која се води још од проглашења "краја историје" после пада Берлинског зида. Још горе – није искључено да би резолуција изгласана у ГС могла да послужи као основ за предлог неке нове резолуције СБ која би заменила 1244. Јер, ако би тај предлог још подржала и власт у Србији, опет би постало теже за Кину и Русију да (п)остану "већи Срби од Срба" и ставе вето на предложену резолуцију.

У Србији постоји изрека: "није лако бити Србин". Може се замислити колико је то теже за некога ко то стварно није, а којем још и (неки) Срби додатно отежавају посао. Ипак, на крају ће "права Србија" морати некако да смогне снаге да се њен глас поново чује – док не буде касно.

Извор: Фонд стратешке културе, srb.fondsk.ru  

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/822-rusi-vei-srbi-odsrba

Američki analitičar za BBC

Američki analitičar za BBC

 

'Srbija se približila Evropi'

Profesor na Univerzitetu u Pitsburgu, Robert Hajden, u razgovoru za BBC kaže da je EU očajnički bilo potrebno usaglašavanje teksta rezolucije, baš kao i Beogradu.

Kosovo je duboko podelilo EU i novi predlog rezolucije je omogućio Uniji da ostavi utisak da je jedinstvena po tom pitanju, objašnjava Hajden i dodaje:

"Problem koji je EU imala u svemu ovome jeste taj što je originalni tekst srpske rezolucije uglavnom navodio principe međunarodnog prava i mogao je čak da bude i usvojen u Generalnoj skupštini UN. Sećate se da su nakon donošenja odluke Međunarodnog suda pravde uglavnom Amerikanci predviđali da će doći do talasa priznavanja nezavisnosti Kosova. To se nije desilo. Problem je što mnoge zemlje na svetu ne podržavaju ideju da NATO može da dođe i promeni granice, kao ni da neka grupa građana može da proglasi nezavisnost. To predstavlja opasnost za mnoge države na svetu. Prvobitni predlog rezolucije koji je sadržao ocenu da jednostrano proglašavanje nezavisnosti nije način za rešavanje ovih pitanja, našao je uporište u tumačenju mnogih zemalja, verovatno i većine zemalja."

'Beznačajna' rezolucija

Profesor Hajden smatra da će rezolucija na sednici Generalne skupštine u Njujorku biti usvojena zato što je beznačajna.

No, šta bi mogao da bude naredni korak nakon eventualnog usvajanja?

"Predsednik Tadić je razgovarao sa Ketrin Ešton dva sata i niko drugi toj večeri nije prisustvovao. Pojavio se pregršt glasina o navodnom rešenju za severnu Mitrovicu koje bi podrazumevalo neku vrstu autonomije. Mislim da je nekolicina srpskih medija čak taj plan upoređivala sa planom Z4 koji se pojavio pre operacije Oluja i koji Milošević nije prihvatio, mada ga ni Tuđman ne bi prihvatio, ali ostalo je da su ga Srbi odbacili. Dakle, pretpostavljam da je Srbiji predstavljeno nekoliko ideja o autonomiji severnog Kosova i verovatno nešto u vezi sa zaštitom spomenika kulture. Koliko bi tako nešto funkcionisalo, ja zaista ne znam. Ova rezolucija se tiče spremnosti EU da pomogne u dijalogu dve strane, ali Evropska unija nikada nije vodila glavnu reč u vezi sa bilo čim što se ticalo Kosova. To je ekskluzivno pravo SAD. Evropljani mogu da pričaju šta god hoće, ali biće onako kako Amerikanci odluče. Mislim da je to svima poznato. EU je ova rezolucija bila potrebna zato što pokazuje usaglašenost stavova unutar Unije u pogledu Kosova. Predlog rezolucije je beznačajan, ali je barem jednoglasan."

Promena odnosa Beograda i Brisela

Profesor Hajdn podseća na odluku Evropskog parlamenta prema kojoj je, u slučaju donošenja pozitivnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, sve zemlje članice Unije koje nisu priznale Kosovo trebalo da se pridruže većini i priznaju ga.

No odmah su se javile Španija, Kipar i Rumunija, saopštivši da neće priznati Kosovo i da ostaju u toj priči na srpskoj strani.

BBC je upitao Roberta Hajdena da li je Srbija usaglašavanjem stavova sa Briselom postala bliža Evropi, a udaljenija od svoje borbe za Kosovo:

"Recimo da je Srbija postala bliža Evropi nego što bi to bila da je otišla pred Generalnu skupštinu sa svojim predlogom i posebno da je taj predlog bio usvojen. Tada bi Srbija zbunila većinu u Uniji i to za nju ne bi bilo dobro. Iako bi Srbija možda i postigla uspeh u odbrani principa po pitanju Kosova, to bi je udaljilo od EU. Morate da razumete da je EU, prateći Amerikance u pogledu Kosova, sasvim pregazila međunarodno pravo i njegove osnovne principe kakav je onaj o nepromenjivosti granica. A što se tiče bitke za Kosovo, Srbija je tu bitku davno izgubila. Kao što i neki srpski političari kažu, možete se boriti u Međunarodnom sudu koliko hoćete kada niste prisutni na samom terenu. A Srbija nije prisutna u većem delu Kosova. Tamo nema vlast od 1999. godine. Možda bi i moglo da bude ostvareno političko rešenje prema kojem bi se na određenom delu Kosova priznala srpska vlast, ali to Amerikanci ne žele. Dakle, do toga neće ni doći."

BBC-jev sagovornik profesor Robert Hajden kaže da je moguće imati fiktivan status u kojem bi suverenitet Srbije važio i za Kosovo, nešto kao što je imala Bosna između 1878. i 1908 ili Bugarska od 1878. do 1910. kada je fiktivno, objašnjava on, bila deo Otomanskog carstva, ali Otomansko carstvo tamo nije imalo nikakvu vlast.

http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2010/09/100909_hayden_kosovo.shtml

Затезање косовске омче

 

Марко Пејовић

8.09.2010, 15:49

 

 После одлуке Међународног суда правде питање Косова и Метохије поново је добило на актуелности, како у Србији, тако и на ширем међународном плану, посебно унутар Европске уније.

Подсетимо се да је пре две године Србија, преко Генералне скупштине УН, упутила питање Међународном суду правде у вези са легалношћу проглашења независности јужне српске покрајине. Маневар српских власти представљао је најбенигнији могући корак који је омогућио готово двогодишње одлагање косовског питања и његово преношење са политичког на правно поље. Тиме је избегнута опасност да ово питање доведе до директног политичког сучељавања Србије са земљама Запада које су признале независност Косова. Српске власти су предах искористиле да се концентришу на свој други програмски циљ - пут ка чланству у Европској унији. Међутим, када је Међународни суд правде саопштио своју одлуку исцрпљено је ово средство унутрашње кохезије и поново се доспело на политички терен од кога је Србија упорно бежала.

 Сама одлука Међународног суда правде представља, најблаже речено, избегавање одговора и насиље над логиком. Одговор да декларација о независности није у нескладу са међународним правом подсећа на ситуацију у којој би на просто питање „Колико је сати" добили одговор „Сада није два сата". Апсолутно тачно и апсолутно бескорисно. Али како је Србија све своје дипломатске адуте положила на одлуку овога суда неизбежан је утисак потпуног дипломатског пораза, а представници земаља које су признале независност Косова и Метохије додатно су подгрејали овај мучни осећај. Сада је следећи корак Србије морао бити покушај да се анулира настали проблем  и то усвајањем резолуције у Генералној скупштини УН. Текст са којим је Србија изашла пред остале чланице УН написан је умирујућим тоновима, али садржи одредбе којима се не подржава једнострана сецесија Косова и позива на свеобухватне разговоре, што имплицитно обухвата и питање статуса. Ове две тачке уједно представљају и минимум српских интереса, у овом тренутку.

Наравно, на другој страни нашле су се САД које су већ најавиле да ће резолуцију Србије мењати амандманима, али и многе земље ЕУ које су признале Косово. Сама Европска унија доспела је поново у процеп немогавши да усагласи јединствен став око гласања у Генералној скупштини. Отпор њених чланица које Косово нису признале запретио је да још једном разори све напоре Брисела да се представи као дорастао играч на међународном пољу, и то на Балкану који ионако сматрају својим двориштем. Излаз из настале ситуације нађен је у притиску на Србију. Ако би ова пристала да своју резолуцију усклади са жељама Брисела, Европска унија би сачувала своје јединство и избегла би понижавајући раскол приликом гласања. Сигнали упућени Србији били су више него јасни. Потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић изјавио је да неке државе почињу да повезују проблем Косова са даљим путем Србије према ЕУ. Самим тим очување једног циља српске политике угрожава други, и српске власти мораће ускоро да направе избор од кога су дуго бежале. Изгледа да Косово и Европа не иду више руку под руку.

У том светлу могу се тумачити и последње посете Београду на високом нивоу. Прво је немачки министар спољних послова, Вестервеле позвао Србију да прилагоди своју резолуцију гледишту Европске уније а затим је уследила и посета његовог британског колеге. Очигледно је да је са приближавањем седнице Генералне скупштине притисак на Србију порастао и да ће се дипломатска активност наставити до крајњег рока.

Суштинско питање је како ће српске власти реаговати пред овим притиском. За сада се дају двојаки сигнали. С једне стране министар Јеремић лобира међу државама чланицама УН за предлог српске резолуције, а са друге и он, и председник Тадић, па чак и лидер опозиције Томислав Николић изразили су спремност да покушају да нађу заједничку формулацију резолуције са Европском унијом. Договори које у Бриселу води председник Тадић са високим представником Кетрин Ештон треба да то компромисно решење омогуће. Истина, сама резолуција не може бити мекша од оне коју је Србија већ предложила па се поставља питање о каквим детаљима се преговара у Бриселу. Министар Вестервеле је својом изјавом да је „географска мапа југоисточне Европе исцртана и завршена" показао да би једино попуштање у ствари морала да учини Србија, и то тако што би, вероватно, пристала да своје суштинске формулације замени двосмисленим изразима које би после свако тумачио како хоће. А досадашње искуство говори да се свака двосмислена фраза на крају протумачи супротно интересима Србије. Стога и најновије искушење српских власти није тренутно већ представља дугорочан избор. Тихим одрицањем од косовске политике можда ће се сачувати магловити пут ка Европској унији

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/08/19355543.html

Генерална скупштина УН: погоди губитника

 

8.09.2010, 16:28

Сада је модерно да се све предсказује помоћу главоножаца. Немачки октопод Паул својевремено је предсказао резултате севетског фудбалског првенства. Санкт-Петербург сада такође има свог октопода пророка по имену Григориј. Он улива наду руским навијачима.

Када би тим симпатичним бићима дали заставе Србије и Косова уочи Генералне скупштине УН, они би вероватно куцнули у стакло и рекли: Људи, оставите нас већ једном на миру. Или бар објасните да ли ће усвајање резолуције бити дипломатска победа Србије. Зато што то како ће на крају изгледати београдски документ, не можемо да предскажемо ни ми.

Сетимо се: недавно решење Међународног суда у Хагу о томе да проглашење независности Косова не противречи међународном праву, за сада је довело само до признања европске нове творевине од стране још једне независне земље - Хондураса. Али да је суд прогласио да независност нема правну основу, број држава које би опозвале совје признање самосталности покрајине приближио би се отприлике истој цифри. Такав је дискретан шарм одлука са карактером препоруке, после којих земље ипак више воле да поступају „према фактичком стању".

А шта ћемо чути 9. септембра, у оквиру Генералне скупштине УН - ситуацију појашњава Сергеј Ознобишћев, директор руског Института за стратешке оцене:

Генерална скупштина УН усваја огроман број различитих резолуција по питањима крајње важним за живот државе и систем међународних односа. Али ове одлуке имају карактер препоруке. Између осталог, после неиспуњавања низа резолуција Генералне скупштине, може да уследи одлука СБ УН која ће бити обавезујућа. А такође могу да буду примењене разне санкције, као што се сада дешава у погледу Ирана. Истина, ситуација око ове земље је таква да нуклеарни проблем Ирана и даље изазива забринутост. Ево примера недовољне ефикаснсоти механизма УН, којем недостају полуге власти, закључује научник.

Ипак, функционери ЕУ су се уочи Генералне скупштине активизирали да усагласе са Београдом текст резолуције и да успут наговесте услове под којима ће доћи до европске будућности Србије. Ево једног примера: у уторак је амбасадор Велике Британије у Србији изјавио да пријава земље за ступање у ЕУ може да буде предата Европској комисији до краја ове године. Ако буде достигнут прогрес по питању Косова. Какав прогрес? Ево га: Истог дана председник Србије Борис Тадић састао се са високим представником за иностране послове и политику безбедности ЕУ Кетрин Ештон, руковао се, смешкао и изљубио, вечерао са дамом, али у суштини високи званичници новинарима ништа нису рекли о томе да ли је усаглашен текст резолуције. Стране су решиле да остану у контакту и у среду.

Неки српски медији тврде: Ештон је инсистирала на томе да питање статуса покрајине у оквиру Генералне скупштине УН уопште не буде дотицано, уз то европска чиновница би веома желела да прецрта из документа формулацију  „једнострана сецесија". Ако се овој информацији може веровати, Брисел моли да се из српске резолуције изузме главно. Замислите да се из декларације независности Косова, усвојене 2008. године, изузме тачка о томе да је Косово суверена држава. Пољубац ЕУ и Србије има укус ултиматума. А исхитреност са којом власти Србије протресају детаље њихове споствене резолуције подсећа на још један цитат класика: Љермонтов, Јунак нашег доба. „Грушницки важи за изузетно храброг; видео сам га на делу; он маше сабљом, виче и баца се напред, затворивши очи. То некако није руска храброст!" Замените „руска" на „српска".

На крају скоро нико не може да схвати шта ће бити у тексту резолуције 9. септембра. А све је једноставније. Ако то не пожели Београд, Косово ипак неће постати члан УН и пуноправна држава. Против се залаже Москва, против је Пекинг, у СБ УН управо је све „гвоздено". Што се тиче Русије, стални представник Виталиј Чуркин већ је изјавио - Русија подржава српски нацрт резолуције. Како истиче МИП РФ, текст документа остаје пре свега на Београду. Сарадња Русије и Србије по косовском питању се наставља и преговори су једино право решење у расплитању „косовског клупчета".

Тако да би октоподи, када би им поставили питање о предстојећој Генералној скупштини, изабрали заставе Русије и Кине.

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/08/19363301.html