http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/87664/Ko-je-pravi-vlasnik-vile-u-Uzickoj-15 

08. 10. 2010. 13:02h | R. Lončar - Vesti 

Ko je pravi vlasnik vile u Užičkoj 15?

Komentara 5

| veličina teksta:+-

Umesto da donese zakon o restituciji i imovinu koju su svojevremeno konfiskovali i nacionalizovali komunisti vrati prvobitnim vlasnicima, odnosno njihovim zakonitim naslednicima, Vlada Srbije je vilu inženjera Aleksandra Acovića u Užičkoj 15 u Beogradu upravo dodelila predsedniku Borisu Tadiću i njegovom generalnom sekretarijatu.

 

Stari Kabinet, kažu, nije dovoljno bezbedan za uvažene goste

 

- Ma kakva restitucija. To je zamlaćivanje za naivne. Da u ovoj zemlji bilo ko ima nameru da izvrši restituciju to bi unazad 10 godina već bilo urađeno. Umesto da se donese zakon o restituciji, u toku je naknadna overa onog što je nezakonito oteto posle Drugog svetskog rata - izjavio je za "Vesti" Aleksandrov sinovac, arhitekta Dragomir Acović koji je i član savetodavnih tela prestolonaslednika Aleksandra Drugog Karađorđevića. 
 

Acovića vilu od završetka Drugog svetskog rata za radni prostor prvo je koristio Josip Broz Tito, a zatim Slobodan Milošević i obojica su stanovali u neposrednoj blizini. Vila u Užičkoj 15 (nekadašnja Rumunska ulica), teško je oštećena u NATO bombardovanju, 22. aprila 1999, u dva sata ujutru. Od tada je niko nije koristio, a o njoj se staralo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nakon ove odluke Vlade, rezidenciju treba da preuzmu generalni sekretarijat i Kabinet predsednika Srbije. 
 

Bazen sa zlatnim ribicama   Acovića vila u Užičkoj 15 ima dva ulaza. Glavni je okrenut ka unutrašnjosti imanja, to jest vili "Mir" i zgradi u Kačaničkoj 4, a sporedni ulaz iz parka je okrenut prema Užičkoj. Levo od rezidencije su bilijarnica i lovačka kuća. Oko vile je park od 40 ari, u kojem su do razaranja u NATO bombardovanju bila dva bazena sa zlatnim ribicama.

- Naslednici mog strica Aleksandra: sin Radisav i unuk Aleksandar, kao i unuka Jelica, koja je ćerka drugog stričevog sina, danas pokojnog Miloša, žive u Švajcarskoj. Da je zakona i pravde, ta vila bi njima trebalo da bude vraćena - pojašnjava Dragomir Acović.

Odluku da se radni prostor predsednika izmesti na Dedinje iz sadašnjeg kabineta na Andrićevom vencu u centru Beograda, Vlada Srbije je obrazložila bezbednosnim i ekonomskim razlozima, dok Dragomir Acović smatra da je to učinjeno zato što je vila "Mir", koja je u neposrednoj blizini Acovića vile, "već određena za boravak šefova država koji dolaze u posetu Srbiji". 
 

U generalnom sekretarijatu Vlade tvrde da Boris Tadić nema nameru da se preseli u Acovića vilu, već da će u njoj primati strane državnike, čime će, kako predsedniku tako i gostima bezbednost biti potpuno zagarantovana.

 

 

Da je zakona i pravde, vila bi bila vraćena: Dragomir Acović

 

 

Podzemni tunel   Interesantno je da je krajem 60-ih godina prošlog veka kroz sredinu imanja na kojem se nalazi vila u Užičkoj 15 prokopan podzemni tunel. Tunel je napravljen po direktnom naređenju Jovanke Broz, a trebalo je da služi za dopremanje hrane i sredstava za održavanje. Dug je oko 40 metara i kasnije je dorađivan, tako da danas spaja rezidenciju u Užičkoj 15 i vilu "Mir", kao i još neke okolne zgrade.

Sadašnje imanje u Užičkoj 15 nije u današnjoj veličini bilo u vlasništvu poznate beogradske porodice. Današnji posed sadrži i imanja na brojevima 11 i 13. Tu su se do 1959. nalazile dve manje kuće sa pomoćnim objektima. Broz se u Užičku 15 uselio polovinom 1945. kad je završeno renoviranje.
 

Za vreme Broza, Acovića vila je pretrpela nekoliko rekonstrukcija. Prva manja rekonstrukcija izvršena je krajem 1944. do polovine 1945. Ambijentalno i arhitektonski tada nije ništa bitno promenjeno. Druga veća rekonstrukcija izvršena je od 1958. do 1960. godine. Tada su porušene kuće u Užičkoj 11 i 13, porušena je konjušnica koja se nalazila iza vile Acovića.

 

U parku nekadašnjeg broja 11 izgrađeno je mnoštvo kaveza za divlje životinje (medvede, tigrove i razne divlje mačke), koje je Broz dobijao na poklon prilikom putovanja po Africi i Aziji. Ni tom rekonstrukcijom glavna vila nije pretrpela bitne izmene. Treća rekonstrukcija rađena je od 1970. do 1973. godine. Tada je poslove projektovanja i glavnog inženjera gradnje vodila Jovanka Broz. Srušeno je staro sklonište i na tom mestu su izgrađene posebne podzemne prostorije - kuhinja, poslastičarnica, sala za rekreaciju, skladišta, vešernica, trafo-stanica, telefonska centrala, centrala za zagrevanje, cvećara, prostor za radnike i slično. U podzemni prostor ulazilo se iza manje upravne zgrade u blizini kapije broja 11.

 

Acoviće isterali fašisti, pa komunisti

 

Vila koju je 1934. godine sagradio pokojni inženjer Aleksandar Acović na placu od 10.780 kvadrata, ubrajala se među najlepše građevine u gradu. Acovići su u njoj živeli do 1941. i početka Drugog svetskog rata. Za vreme nacističkog bombardovanja 6. aprila 1941. u sklonište vile sklonila se gotovo kompletna vlada Dragiše Simovića koji je tog dana udavao ćerku, pa su svatovi trčeći iz Topčiderske crkve glavu sačuvali kod inženjera Acovića.
 

Polovinom aprila 1941. porodicu Acović izbacuje nemački okupator Franc Nojhauzer, civilni komandant Srbije i domaćini se po naređenju preseljavaju u prostorije za poslugu, a potom i odatle bivaju iseljeni. Nakon Nojhauzera, useljeva se feldmaršal Aleksander Ler, ali se pred kraj rata Nojhauzer na kratko vraća da bi opljačkao svo vredno pokućstvo i odvezao ga za Nemačku.
 

U borbama za oslobođenje Beograda u noći između 15.i 16. oktobra u Acovića vilu upadaju borci operativnog štaba prve armijske grupe, o čemu je dugo svedočila i spomen ploča koja je u potonjim renoviranjima uklonjena, da bi oteta vila Brozu pripala 23. oktobra 1944.
 

Inženjer Acović, sa sinovima blizancima, Radisavom i Milošem (supruga Jelica je preminula 1936.), nije imao sreće. Nije im bilo dozvoljeno da se po završetku Drugog svetskog rata vrate u svoju kuću, jer su je partizani već bili rezervisali za Broza. Bogati Acovići su presudum iz 1946. godine "u ime naroda" lišeni slobode i oterani na prinudni rad, zatim kažnjeni gubitkom građanskih i političkih prava. 

 Boris Tadić Srbija Predsednik Srbije Slobodan Milošević Vila Dedinje

 

 

DAJANA DŽONSTON: KAKO JE SRBIJA, ZARAD NATO, OKRENULA LEĐA OSTATKU SVETA

DAJANA DŽONSTON: KAKO JE SRBIJA, ZARAD NATO, OKRENULA LEĐA OSTATKU SVETA

četvrtak, 07 oktobar 2010 07:38

 

Srpski prozapadni lideri veoma su zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Toliko su privrženi Zapadu, da su u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Oni ne znaju s kim imaju posla


Redovna procedura u vezi sa predsedničkim izborima u SR Jugoslaviji burno je prekinuta 5. oktobra 2000. takozvanom „demokratskom revolucijom" - kako su je zapadni mediji okarakterisali - izvedenom protiv „diktatora" predsednika Slobodana Miloševića. U stvari, „diktator" je upravo bio spreman da uđe u poslednju rundu jugoslovenskih predsedničkih izbora, sa verovatnoćom da će ih izgubiti od glavnog opozicionog kandidata Vojislava Koštunice. Umesto da podrže demokratsku izbornu proceduru, SAD su instruirale i podsticale aktiviste da izađu na ulice i zamene je TV spektaklom popularnog ustanka. Najverovatnije su scenaristi pripremili ovaj šou po ugledu na istovetni javni spektakl rušenja bračnog para Čaušesku u Rumuniji, na Božić 1989, koji se završio njihovim ubistvom, posle presude donesene pred prekim sudom, nakon jednog od najkraćih suđenja u istoriji. 

Za većinu ljudi, koji nisu bili upoznati sa situacijom, rušenje predsednika  narodnim ustankom bilo je dokaz da je Milošević stvarno bio „diktator" kao Čaušesku. Poraz na izborima bi, naprotiv, dokazao suprotno.  Za razliku od Čaušeskua, Milošević je ubijan polako, indirektno, godinama. Ali 5. oktobar označava dan kad su se strane Velike Sile, naročito SAD, konačno dokopale efektivne političke moći u Jugoslaviji. 

MISTIČNA PROŠLOST I MITSKA BUDUĆNOST U konfuznim okolnostima proglašeni predsednik Koštunica, bio je oslabljen od samog početka. Zapadni favorit Zoran Đinđić postavljen je za premijera, da bi nekoliko meseci kasnije prekršio srpski ustav, isporučivši Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine (ICTY) u Hagu - u kojem je održano jedno od najdužih procesa pred prekim sudom u istoriji. 

Samoproklamovani „demokratski"  političari u Beogradu povlačili su poteze u iluziji da će isporukom Miloševića haškim vukovima osigurati milost „Međunarodne zajednice". Ali to nije bilo dovoljno, i sa novim zahtevima se nastavilo do danas. Slanje Miloševića, generala Nebojšu Pavkovića, Sretena Lukića, Vladimira Lazarevića i Dragoljuba Ojdanića, admirala Miodraga Jokića, Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, između ostalih, nije uopšte doprinelo skidanju stigme sa Srbije. Naprotiv, saradnja sa Haškim tribunalom pre svega je poslužila za potvrđivanje srpske kolektivne krivice. Ako nakon svega i Srbi svog lidera smatraju odgovornim za sve ratove u Jugoslaviji, ko bi se drugi tome protivio? 

Glavni adut teorije o „udruženom zločinačkom poduhvatu" u cilju stvaranja „velike Srbije", korišćen je da bi se svi aspekti uništenja Jugoslavije pripisali imaginarnoj srpskoj zaveri. Na kraju se pokazalo da žrtveni jarac nije bio samo Milošević, već cela Srbija. Srpska krivica za sve što je pošlo loše na Balkanu bila je osnovna propagandna strategija, korišćena da se opravda NATO agresija 1999. i kao implicitnu potvrdu te krivice, „demokratska" vlast je podrivala napore da se dokaže moralna opravdanost srpskih zahteva u vezi sa Kosovom. 

U junu 1999, dok su bombe uništavale mostove i fabrike, Milošević se predao i dozvolio NATO-u da okupira Kosovo - pod pretnjom tepih bombi koje bi uništile celu Srbiju. On je postavio uslove, a UN su ih u praksi ignorisale. 

Miloševićevi naslednici su se predali bezuslovno i napustili daleko manje rizičnu bitku - bitku za informisanje međunarodnog javnog mnjenja o kompleksnoj istini u vezi sa Balkanom. Ne samo „demokratske" vođe već i veliki deo Srba koji nisu razumeli zbog čega NATO bombarduje njihovu zemlju radije su se priklonili liniji koju zagovara NATO, ne bi li se izvukli iz izolacije. Oni su govorili da je za sve što se desilo u Jugoslaviji kriv jedan čovek, Slobodan Milošević. Ali mi nismo kao on, mi smo dobri. Oslobodimo ga se i sve će biti u redu. 

To nije funkcionisalo zbog toga što je dijagnoza problema bila pogrešna. 

Nakon detaljnog uvida u činjenice, Jugoslavija je poslužila kao eksperimentalni poligon za američki projekat prekrajanja sveta. Jugoslavija je bila eksperimentalni poligon za golu silu („hard power"), tokom bombardovanja Jugoslavije, ali takođe i još više za meku silu („soft power"): propaganda i manipulacije. Tehnike isprobavane u Jugoslaviji kasnije su primenjivane i na ostale zemlje, jedna za drugom - konkretno „narandžasta revolucija", koja je započela u Beogradu 5. oktobra. 

Srbija je bila i nastavlja da bude žrtva istorijske nepravde, kao i objekat kleveta koje su u toku. Razumljivo je, možda i neizbežno, što Srbi pokušavaju da pobegnu iz nepodnošljive stvarnosti projektujući se u mističnu herojsku prošlost ili u mitsku idiličnu budućnost u EU. To možedo izvesne mere dovesti do generacijskog rascepa, u kojem će stariji prizivati mitsku prošlost, a mlađa generacija očekivati mitsku budućnost. 

„KUTIJE ZA ALAT" U međuvremenu, imam utisak da su srpski prozapadni lideri veoma zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Pogađa me što su ti lideri, toliko privrženi Zapadu, u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Ponekad mi se čini da ga srpska buržoazija identifikuje sa ljubaznijom pitomijom Amerikom, koja je možda postojala u prošlosti. Čini se da veruju, sasvim iskreno, da će, ukoliko budu ljubazni prema Zapadu, i Zapad biti ljubazan prema njima. Oni ne znaju s kim imaju posla. Kao da nisu čuli poznatu američku izreku : „Nice guys finish last" (slobodan prev „Dobri momci na kraju ispadnu iz igre"). U ovom obeskorenjenom svetu biti ljubazan jednostavno znači da si gubitnik, i da bez posledica mogu nastaviti da te varaju i premlaćuju. 

SAD i NATO sateliti su angažovani na sasvim novoj strategiji osvajanja sveta. Ona je na delu svuda i za sada gotovo nevidljiva. Groteskno uvećana USA vojna mašina nastavlja potragu za celokupnim spektrom vojne superiornosti, kako bi kontrolisala sve što se kreće pod zemljom i nad zemljom, sa blizu hiljadu prekomorskih vojnih baza širom sveta i moćnim programima za transformaciju nekadašnjih odbrambenih snaga drugih država u specijalizovane „kutije za alat" („tool boxes"), spremne za upotrebu u bilo kom ratu za koji se SAD odluči, bilo gde u svetu. SAD svakodnevno angažuju klijentske države da učestvuju u zajedničkim vojnim vežbama, na jedan ili drugi način, širom sveta. Od SAD saveznika se zahteva da postanu nesposobni za sopstvenu odbranu, ali da budu u pripravnosti, da pomognu SAD u napadu na bilo koju zemlju. 

I tako, fini momci na kraju ispadnu iz igre. 

Stigmatizacija Srbije se nastavlja. Zapadni mediji ignorišu Srbiju, sem ako ima nešto negativno da se kaže. U Francuskoj, u mapama sa vremenskom prognozom koja pokazuje temperature u glavnim gradovima sveta, preskače se Srbija - nepostojeća zemlja. Jedini koji uspevaju da probiju tu barijeru su teniske zvezde - očigledno svet sporta ima sopstvenu autonomiju. Ali ne mogu svi u Srbiji biti teniske zvezde. Van teniskog polja, Srbija nastavlja da nosi stigmu „ekstremnih nacionalista", „izvršilaca etničkog čišćenja", prouzrokovača „najgoreg masakra u Evropi od Drugog svetskog rata", čak i „genocida". 

Istrajnost te stigmatizacije traži objašnjenje. Samo nekoliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, SR Nemačka je primljena u NATO i prepoznata kao jedan od saveznika Zapada. Brzina kojom je Nemačka rehabilitovana ima dva razloga koji se ne mogu primeniti na Srbiju. 

Pre svega, Nemačka je bila moćna industrijska sila, jedna respektabilna ekonomska snaga čiji je oporavak bio od esencijalne važnosti za ekonomiju pobedničkih SAD. Drugo, tu je bio zajednički neprijatelj: Sovjetski Savez. 

Neki Srbi su se očigledno nadali da će faktor „zajedničkog neprijatelja" rehabilitovati Srbiju. Zajednički neprijatelj u tom slučaju bio je Islam. Neki od izvrsnih prijatelja Srbije gajili su tu nadu, sasvim iskreno, ali sa svim dužnim poštovanjem moram da stavim primedbu na takav pristup. 

OTPADNIČKA NACIJA Mora se imati u vidu i uloga koja je dodeljena Srbiji u ratnim igrama: oni su ispunjeni rasnom mržnjom prema muslimanima. Taj stereotip se samo pojačava kad Srbi ne govore ništa protiv muslimana. Amerikanci su igrali na kartu iskorišćavanja podrške muslimana iz Bosne i sa Kosova, u želji da se dopadnu vođama muslimanskog sveta. Bivši kongresmen Tom Lantoš (2007), koji je svojevremeno bio predsednik „House Foreign Affairs Committee", izjavio je u vezi sa nezavisnošću Kosova da je to „samo podsetnik za uticajne vlade muslimanskog sveta (...) da SAD predvode put u kreiranju nadmoćne muslimanske zemlje u samom srcu Evrope." Mit o srpskom „genocidu" protiv muslimana, poslužio je da američki i izraelski ratovi protiv muslimana u poređenju s tim izgledaju kao humanitarne akcije. 

Nametanje termina o sukobu između hrišćanskog Zapada i muslimanskog sveta poteklo je od onih koji su iskoristili Jugoslaviju, kao svoju eksperimentalnu laboratoriju za dalja osvajanja. Ova teorija nije u stanju da objasni sliku u celini. Ona ukazuje na pogrešnog neprijatelja. Nije muslimanski svet taj koji je uništio Jugoslaviju, to je učinio NATO. Nije muslimanski svet odvojio Kosovo od Srbije, niti je to mogao da učini - to je učinio NATO. 

Lično mogu da kažem da sam prilikom posete Alžiru i Libiji, sretala intelektualce čije su simpatije bile uz nekadašnju Jugoslaviju i Srbiju. Tako je i sa Turskom, što bi moglo biti iznenađujuće. U kontekstu NATO projekta osvajanja sveta, izbori koje je napravila Srbija imaju širi značaj nego što se može zapaziti. Tek kad je Srbija okrenula leđa ostatku sveta u svojoj želji da se dodvori NATO - sili, koja joj je otela Kosovo, pokazalo se da se agresija isplatila. 

Srbija neće biti tretirana kao ravnopravna dok ne uzvrati na polju propagande. Sve dotle dok nacija bude stigmatizovana kao „genocidna", ona ne može zahtevati Kosovo, ili bilo šta drugo 

Otpadnička nacija može samo da moli na kolenima. 

Šekspir je o tome pisao: „Ko ukrade moj novčanik ukrao je smeće (...) ali onaj ko ukrade moj dobar glas pokrašće ono što ga neće obogatiti, a mene će učiniti zaista siromašnim." 

Dozvolite da kažem da je gubitak Kosova, ma kako bio brutalan i nepravedan, minoran u poređenju sa gubitkom dobrog glasa koji je Srbija imala. Neki srpski lideri su postavili pogrešne prioritete, baveći se uzaludnim pokušajima da povrate Kosovo umesto da u prvi plan stave ponovnu izgradnju izgubljenog ugleda Srbije. 

Srbija nema vojnu snagu da preuzme Kosovo od NATO, ona ne može uspešno da se bori na polju gole snage („hard power"). Ali ona bar može da pokuša da se bori na bojnom polju reči, ugleda, ideja. 

Totalno pristrasan sud u Hagu osnovan je da opravda NATO agresiju ustanovljavanjem srpske krivice. Ipak, ni dugim suđenjem Miloševiću ni tekućim beskrajnim suđenjem Vojislavu Šešelju, nisu u tome uspeli. U svakom slučaju to kriju od svetskog javnog mnjenja. Prave greške tih političara su beznačajne u poređenju sa implikacijama njihove demonizacije. Srpske patriote trebalo bi da iskoriste svedočanstva na tom sudu, kako bi se utvrdila istina i povratila čast Srbije. Takođe, i da vrše istraživanja, pišu knjige, snimaju filmove, govore svetu. I ne samo svetu, već pre svega mlađim generacijama Srba treba omogućiti da shvate tragediju - ne da oplakuju, niti da traže osvetu, već da znaju istinu i žive u slobodi, nezavisnosti i dostojanstvu. Samo istina vas može učiniti slobodnim. 


Referat Dajane Džonston napisan je za međunarodnu konferenciju „Peti oktobar - deset godina kasnije", održan 5. oktobra 2010. godine u beogradskom Centru „Sava" u organizaciji Pokreta za Srbiju

http://standard.rs/vesti/36-politika/5591-dajana-donston-kako-je-srbija-zarad-nato-okrenula-lea-ostatku-sveta-.html

PETI OKTOBAR - IZBOR IZMEĐU DVA ZLA ILI DA LI JE MILOŠEVIĆ IZGUBIO NAMERNO?

MIŠA ĐURKOVIĆ: PETI OKTOBAR - IZBOR IZMEĐU DVA ZLA ILI DA LI JE MILOŠEVIĆ IZGUBIO NAMERNO?

sreda, 06 oktobar 2010 17:15

 

Pošto je u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje, kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je Milošević namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju



Verujem da se i vama, kao i meni, smučilo ovo jadno petooktobarsko prenemaganje. Gleda čovek kako ovi mučenici to proslavljaju, a nekako mu ih žao. S jedne strane, raspada se sve, nema para u budžetu ni da se isplati onih 5.000 dinara, koje su obećali najsiromašnijim penzionerima, ne znaju šta će sa Telekomom (DS opet nije zakazao skupštinu), Tadić zove sindikate da se priključe njegovoj stranci, preti da ćemo svi da odemo u materinu ako ne glasamo za njegovu stranku koja će, majke mi, da nas uvede u EU 2015. itd...  

S druge strane svi moraju na neki način da brane ovih deset propalih godina. Eno, i mučeni Voja stavio ljubičastu kravatu (da bude moderan kao Aca Vučić) i otišao na RTS da, u potpunoj suprotnosti sa onim kako ga narod danas percipira, ipak brani „demokratske promene" i sve ono što se dešavalo do 2008. 

Ako vaš stomak može da podnese još jedan tekst o Petom oktobru, pokušajmo da ovom obeležavanju priđemo na jedan malo drugačiji način. 

Pođimo od onoga što je nesumnjivo izazvalo najviše pažnje. To je objavljivanje Slobinog testamentarnog govora. Prvo, videli smo da je Srbija nekad bila država i da su službe ozbiljno radile svoj posao. Dakle, ekipa koja mu je napravila onakvu analizu pravaca nastupanja stranog faktora zaslužuje svaku vrstu poštovanja. 

Cvijanović je dobro primetio da većina nas, tada napaljenih, taj govor uopšte nismo registrovali ni slušali. U njemu postoje tri segmenta koji ukazuju na to kako će ići razvaljivanje države. Za onaj prvi - teritorijalna dezintegracija - potpuno je jasno da je apsolutni prioritet. Cepanje srpskog etnčikog prostora i konstrukcija novih nacija i država na našem etničkom tkivu traje već stopedeset godina. Drugi segment - razvaljivanje autonomne ekonomije i okupacija tržišta koja vodi u dalje ekonomsko zaduživanje a time i porobljavanje zemlje - stoji u uskoj vezi sa onim osnovnim pioritetom. Uzgred, Nebojša Katić je jednom dobro primetio da je jedino u Slobino vreme Srbija živela od onog što je proizvodila i da se samo u tih deset godina država nije zaduživala. Današnji dug je toliko veliki da su počeli da ga izražavaju u evrima kako bi delovao manji. Stoga je strahovito licemerno kad Košutnica napada današnju vlast kako loše vodi ekonomiju i kako su plate pre dve godine bile za sto evra veće: i danas, kao i tada, privredu vodi po istim načelima Mlađan Dinkić, samo danas, za razliku od onda, više nema šta da se proda. 

KROFORDOVO URNISANJE Najfascinantnije otkriće u Slobinom govoru je onaj treći segment, gde ovaj priča o tome kako će okupator sistematski raditi na razaranju identiteta i slobode mišljenja i stvaranja, što čak ni naučne insitute neće ostaviti na miru da slobodno rade svoj posao. Pominje se i potiskivanje srpskog jezika i razne druge stvari. Ovaj pravac delovanja se pokazuje najubitačnijim, i tu su stranci najviše postigli. U poslenjoj knjizi „Slika, zvuk i moć" probao sam da rekonstruišem kako je intelektualna armija za rekonstrukciju i razaranje identiteta formirana devedesetih pod okriljme Soros fonda da bi od 2000. do danas, bez obzira na formalne promene vlasti, oni ostali gazde u prosvetnoj politici, muzejima, bilbiotekama, festivalima, ukupnoj kulturnoj politici itd.  

Eto, na primer, Sreten Ugričić, o kome se proletost dosta pisalo, već deset godina je na čelu Narodne biblioteke Srbije, koja je inače već godinama zatvorena. Taj gospodin, koji vrlo jasno u svojim delima promoviše stanovište prema kome uopšte ne postoje nacionalne kulture, integrisao je u okviru ponude ove stare srpske institucije i tzv Dokumentacioni centar o ratovima iz devedestih (Drinke Gojković), kojim danas država Srbija u svetu promoviše Sorosevu, odnosno hašku verziju raspada SFRJ. Opet, taj Ugričić je na tom mestu bio i isti posao radio i dok su na čelu države bili pokojni Đinđić i pomenuti Koštunica. Kao što su sve vreme sin i snaja Vojina Dimitrijevića vodili Muzej savremene umetnosti i selekciju umetnika koje ova država predstavlja u inostranstvu na čelu sa svojom najvećom zvezdom Milicom Tomić. 

Drugi značajan dokument koji se pojavio je autorski tekst Čarlsa Kroforda u Ringierovom biltenu „Blic". Ovo pisanije je značajnije od svega što se ovih dana pojavilo u vezi sa komemoracijom Petog oktobra (tu bih izdvojio samo genijalni pohvalni tekst gospođe Meri Vorlik, za koji ovde, nažalost, nema prostora). Ono predstavlja bukvalno ispišavanje po čitavoj političkoj i ostaloj eliti Srbije i veliko poniženje za ovu nesrećnu državu. Inače, kao što je knjiga Tima Maršala „Igra senki" namerno objavljena već 2002, tako je iz iste kuhinje stigao i ovaj tekst. Cilj je da se bukvalno zapuše usta domaćim akterima i da se čitava akcija oko rušenja Miloševića jasno predstavi kao ono što je i bila: puč koji su organizovali pre svega Englezi i Amerikanci, a gde su domaći izvršioci bili prosto izvođači radova.  

Kroford u svom monstruoznom tekstu objašnjava kako je dobio zadatak da ruši Slobu, kako su organizovali domaće snage, šta su sve radili da bi se desio Peti oktobar. Zatim kaže kako su Nemci i Francuzi hteli da se zemlji pomogne, ali su oni to zaustavili(!) Najvažnija je poruka koju nam je posalo u podnaslovu: Srbija će zbog devedestih (dakle zbog vremena u kom se branila od razaranja) ispaštati decenijama, možda i vekovima! 

PRVA OBOJENA REVOLUCIJA Treće, u vezi sa prethodnim treba se podsetiti da su objavljena u međuvremenu mnoga važna svedočanstva o tome kako je Peti oktobar izveden i šta se posle dešavalo. Imate pomenutog Maršala, koji objašnjava kako je MI-6 pravio akciju sa jugoslovenskom vojnom obaveštajnom službom, pa vrlo zanimljivu knjigu Bujoševića i Radovanovića, pa nezaobilazno svedočanstvo nekadašnjeg visokog funkcionera srpske civile službe Dragana Filipovića itd.  

Posebnu dimenziju svemu ovome daje činjenica da je puč u Srbiji bio prvi iz serije obojenih revolucija, koje su Amerikanci i Englezi pravili kasnije po istom receptu sa manjim ili većim uspehom u bar pet-šest zemalja. Poslednji pokušaj im je propao prošle godine u Iranu. Imate npr. odličan zbornik Natalije Naročnicke o takozvanim obojenim revolucijama, a ruske i mnoge druge bezbednosne strukture izučavaju Otpor kao jedan od najvažnijih novih metoda CIA i MI6 za destabilizaciju zemalja u kojima žele da dovedu „kooperativnu vlast". Kod nas, međutim, Srđa Popović (bez ikakvog naučnog zvanja) predaje na Fakultetu političkih nauka predmet o nenasilnoj borbi kao navodnoj borbi za demokratiju. 

Konačno, kad već sve ovo znamo i kad i vlast i opozicija od bede slave ovaj datum, ostaje pitanje da li je moglo drugačije, i nije li Peti oktobar greška? Čović ovih dana ukazuje na to (a ima i u Filipovićevoj knjizi takođe pouzdano svedočanstvo) da su Ameri već bili spremili pobunu na jugu Srbije, a Klark razradio planove za novu oružanu intervenciju u slučaju da puč ne uspe. Dakle, u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje. Milošević je to znao. Kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju - pokojni Vinko Đurić mu je, pre raspisivanja izbora, uradio istraživanje javnog mnenja kojim je pokazao da će izgubiti izbore od Koštunice. U svakom slučaju, to jeste bila odluka kompletne elite u Srbiji, koja je mislila da će njegovim žrtvovanjem i kurvanjem uspeti da spase sebe a verovatno i zemlju.  

Ukratko, umesto da nas pokidaju u kratkom roku, ovako umiremo polako, kao i većina ostalih zemalja u Evropi, zaduženih do guše, umornih od dekadentne popularne kulture i nevoljnih da prave decu. 

Deset godina posle svega, nismo sigurni koja je opcija stvarno bila gora.  

P. S. Pridružujem se apelu da u subotu u 13 h dođemo u što većem broju na protest ispred Filozofskog fakulteta, a u nedelju na moleban u Svetosavskom hramu. Dođite da se hrišćanski pomolimo za duše nesrećnika koji svoju bolest i porok hoće da promovišu na ulicama Beograda, a koje neko hoće da instrumentalizuje za prljave političke igre. I da se pomolimo za duše političara koji na takve ucene pristaju i u strahu ili neznanju doprinose demografskom i duhovnom odumiranju ovog naroda i države.

 

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5581-mia-urkovi-peti-oktobar-izbor-izmeu-dva-zla-ili-da-li-je-miloevi-izgubio-namerno-.html

Дан када је Србија постала колонија

Дан када је Србија постала колонија

 

уторак, 05 октобар 2010 16:25

Пише: Горан ЋЕТКОВИЋ Деценија од превратничког петог октобра Без намјере да арбитрирамо у питањима, која су још увијек отворена за заговорнике и противнике Слободана Милошевића, покушаћемо да сагледамо овај историјски значајан датум, који је неоспорно промијенио Србију, али и регион из једног другог угла. Да ли су петооктобарске промјене донијеле бољитак, знаћете по сопственој кожи, али је данас свима јасно да су услиједиле као наставак агресије из 1999. године. Каква је улога Црне Горе у петооктобарским дешавањима? Прошла је деценија од „демократских промјена" у Србији. Десет година београдске владе вуку земљу у „реформе", „приватизације", „интеграције", „суочавања", „сарадње" и све остало што је после свих ових година, по резултатима, могуће сагледати само као разградњу и слабљење древне државе, чије су име до тада њени становници изговарали са поносом, а непријатељи са поштовањем. Када је највећа војна сила на свијету кренула да разара непокорну Савезну Републику Југославију, потпуни сценарио је подразумијевао не само отимање Косова и Метохије, већ и трајно разбијање одбрамбене моћи, војно инсталирање НАТО-а у СРЈ и свргавање власти. Херојски отпор народа који се није уплашио силе сконцентрисане у коалицију 19 држава НАТО-а 228 пута веће од Србије, већ пружио запањујући отпор какав се не памти у модерној историји ратовања, покварио је план САД-а да од Србије створи оно што је направио у Ираку. Нити је НАТО остварио циљ, нити је то могла да учини херојска Југословенска армија. Кумановским споразумом, зараћене стране су потписале неријешен исход. Рат на дипломатско-политичком пољу је могао да почне. Пети октобар је, у том рату, био симболични и кључни дан пораза Србије. Не због пада режима, већ због немогућности нове власти да пружи отпор уништавању Србије. Улога Црне Горе Припреме за 5.октобар почеле су и прије НАТО агресије на нашу државу. Није стога чудно што су лидери ДОС-а, за вријеме агресије на нашу земљу боравили у Црној Гори, под заштитом режима Мила Ђукановића. Само ће они знати да дају одговор од кога су се крили, док су бомбе падале на њихову домовину. Зоран Ђинђић је, у констелацији тадашњих политичких односа, можда и имао разлоге, али шта је тјерало Велимира Илића да рат, умјесто у рову, проведе код једног некадашњег члана Народне странке, није нам познато. По престанку рата, Црна Гора наставља да буде једна од главних спона у мрежи која је плетена против Србије. Састанци које је опозиција Србије имала у Црној Гори били су лишени присмотре србијанских безбједносних служби, па су били погодни за контакте са америчким инструкторима и примопредају торби са новцем. Од једног активисте тадашње коалиције „Да живимо боље", „Српске новине" су сазнале да су финансијске донације, које су преко Дубровника стизале ДОС-у често даване „на руке" опозиционим лидерима, управо у Милочеру. „Тај новац је био намјенски опредијељен за поткупљивање Милошевићевих сарадника", рекао нам је овај извор. Састанци у Црној Гори су се нарочито интезивирали у пролеће 2000. године. Кафе бар „Заго" у Милочеру, постао је стециште високих политичара српске опозиције, политичара, новинара и других јавних радника. Наш саговорник из Црне Горе, који је учествовао на већини састанака, свједочи о сталном присуству Зорана Ђинђића, Чедомира Јовановића, Владимира Бебе Поповића, Александра Тијанића, активиста Отпора и низ других познатих личности из Србије. На састанцима није присуствовао Јовица Станишић, али је тих дана често боравио у Подгорици и посјећивао највише руководиоце Црне Горе, истом сврхом којом су и опозиционари боравили на приморју. Све ово се дешавало под будним оком америчког Националног демократског института и његових представника, који је давао инструкције. Сличне „школе" су се одржавале и на Копаонику, јер је, по прописаној клаузули Кумановског споразума о демилитаризацији пограничне зоне, у којој је важила и забрана летова за српску авијацију, могућност праћења оваквих скупова била ограничена. Осим отпораша, ДОС-оваца, овим семинарима присуствовали и представници црногорских странака тадашње владајуће коалиције ДПС-СДП-НС, али и опозиционе СНП. Као својеврсну захвалност за логистику и везу са страним агентурама, активисти и лидери Отпора су активно и јавно учествовали у кампањи на локалним изборима у Подгорици и Херцег Новом, када је актуелни градоначелник Подгорице Миомир Мугоша, први пут засјео у фотељу коју није напуштао до данас. Они са бољим памћењем ће се сјетити предизборних митинга владајуће коалиције „Да живимо боље", на којима су јавно учешће имали и активисти Отпора. Покојни српски премијер Зоран Ђинђић и његов блиски сарадник Горан Весић, направили су тада за потребе ДПС-а организациону структуру и предлог активности за „добијање избора". Од тада, како нам је саопштио наш извор из ДПС-а, црногорска безбједносна агенција, није имала више потребе за већим ангажовањем, јер је стратегија по нацрту ова два политичара и даље на снази, а спроводе је чланови и активисти ДПС-а, преко својих одбора. Директор РТЦГ Велибор Човић је отпорашима чак додијелио и стални телевизијски термин у 22 часа, у којима су они блатили све што долази из Србије, чиме су вршили пропаганду против Милошевића, али и против црногорске опозиције. Активно учешће и „посебне задатке" у координацији рада на Светом Стефану, Милочеру и другим мјестима гдје су се обављали важни састанци, имао је и пензионисани генерал ЈНА Неђељко Бошковић, тадашњи савјетник за безбједност Мила Ђукановића. Није нам позната његова конкретна улога, па смо принуђени да сачекамо неки „црногорски 5. октобар", у којем ће се све сазнати. Надајмо се да нећемо дуго чекати на то. Скојевци новог свјетског поретка Оно што је у јавности изгледало као студентско самоорганизовање и спонтана акција студената окупљених у организацију Отпор, у ствари је врхунска акција западних обавјештајних служби. Идеју о „ненасилном свргавању власти", односно перфидном начину за извршавање државног удара, је „дипломски рад" пензионисаног пуковника војске САД и високог обавештајца ЦИА-е Роберта Хелвија. Овај амерички обавјештајац је прије тога покушао да изврши сличан преврат у Бурми 1988. године, али није успио. Вође „Отпора" или „Скојеваца новог свјетског поретка", обучавани су у Црној Гори и Будимпешти. Тим за обуку, који је предводио лично Хелви, састојао се још од Џена Шарпа, Мајкла Мичела и Дејвида Јубанка, који су активно обучавали врх „Отпора". „Октобарска револуција" чији је Отпор заштитни знак, изведена је и у прецизном одабиру политичких субјеката који су претходно окупљени у Демократску опозицију Србије (ДОС). Већина тих „комби странака" данас више и не постоји, али су у тадашњим условима бројношћу давали привид масовности. да би били до краја објективни, са ове временске дистанце морамо констатовати и да нису сви ДОС-ови субјекти, као што је случај и са већином демонстраната испред Савезне скупштине, знали у ком смјеру ће еволуирати пуч изведен 5. октобра и чији је крајњи интерес преврата. Ношени жељом ка демократизацији Србије, наивних је било приличан број (укључујући и аутора овог текста). Осим инструктора Запад је у Србију упутио и значајна финансијска средства. По њиховим признањима, које су накнадно објављена, ради се о неколико десетина милиона евра. Представник америчке Задужбине за развој демократије Пол Макарти обзнанио је да је ова фондација од опредијелила три милиона долара Отпору. УСАИД, који још увијек дјелује на нашем простору, у току 2000. године је дала 25 милиона долара ДОС-овским странкама и Отпору. По писању „Њујорк Тајмса", у издању 20. новембра, наводи се да су представници Отпора добијали и појединачну финансијску помоћ, не наводећи о коликим сумама се ради . Амерички Конгрес је за ову операцију издвојио 41 милион долара. По др Предрагу Симићу, професору Факултета политичких наука у Београду, амерички конгрес је 2000. године издвојио око сто милиона долара за ове сврхе од чега су половину добила српска опозиција, а друга половина је отишла на рачун америчких пропагандних институција у Европи, за потребе финансирања обуке, обављане у Црној Гори и Будимпешти. За „обуку" су били задужени Међународни републикански институт ИРИ и Националнои демократски институт НДИ из Вашингтона, које финансира УСАИД и америчка Влада. Епилог Ни деценију послије демонстрација које су промијенили лице Балкана, није познато да ли је Војислав Коштуница стварно побиједио Слободана Милошевића на тим изборима. У прилог негативном одговору, вриједи прочитати књигу „Ноћ преваре, дан издаје" Милене Арежине, предсједнице Савезне изборне комисије износи „доказе о превари на коју је насјео и сам Милошевић", превасходно захваљујући својим поткупљеним сарадницима. Данас и СПС и ДС, као водеће странке конфротираних страна, сједе заједно у Влади Србије. Некадашњи понос Србије, њена војска, данас је само блиједа сјенка моћне армије која је побиједила НАТО пакт, а све више личи на неку „НВО Национална гарда Охаја"! Српски привредни потенцијали, једини који су у источној Европи сачувани од лешинарске грабежи незајажљивих менаџера, данас више не постоје, банкарски систем је у рукама међународних неоколонијалистичких каматаша, а пољопривредни капацитети највеће европске житнице у рукама малог броја регионалних и иностраних богаташа. Према експертским процјенама Србија је послије 2000. године имала 30 до 40 милијарди евра вриједну имовину, намијењену приватизацији. Податке о оствареној добити је тешко пронаћи и израчунати, али се на основу објављеног ради о суми близу три милијарде евра. На приватизовање још увијек чекају ЕПС и РТБ Бор, као и још нека мање важна и мање вриједна јавна предузећа. Ако се овој цифри дода 30 милијарди евра штете, начињење 1999. године бомбама НАТО пакта (процјена експертског тима Г 17+), онда нам цифра којом су потплаћени политички субјекти у Београду од „тричавих" 50-так милиона евра, заиста изгледа смијешна при штети која нам је причињена. Колико ће Србији требати за финансијски опоравак, нека читаоци сами процијене. Истина, плате у Србији су знатно веће, али се за њихов износ реално не може постићи више него што је то било могуће у вријеме „недемократске" Миловићеве ере. Стање у здравственом, социјалном и свим другим секторима, прилагођено је западном законодавству, што има за посљедицу да се око београдских контејнера тиска све више изнурених белих лица српских пензионера и друге сиротиње. Косово и Метохија, срце, колевка и душа цијелог народа, са тапијом коју јој потврђује Резолуција 1244, већ је независно за највеће свјетске силе, а новом дипломатском иницијативом, постаје све јасније да српска влада иде у смјеру њеног трајног отуђења и издвајања из државно-правног оквира Србије. Погрешно би било закључити да говоримо о жалу због политичких промјена. Напротив, оне су услиједиле као потреба српског народа за бољом политиком, и о узалудној нади да ће се Србија позиционирати другачије у свијету, уколико се буде водила политика другачија од оне коју је до тада водио југословенски председник Слободан Милошевић. Пропаганда западних земаља и сврха специјалног рата вођеног против наше отаџбине, створила је лажан привид који данас са деценијског размака, пророчки описује Милошевићева реченица: - Не нападају они Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије. Ђинђић у немилости Покојни премијер Србије Зоран Ђинђић, схвативши улогу коју су му намијенили западни савезници, (посебно улогу око процеса на Космету), непосредно пред смрт, фебруара мјесеца, тражио је повратак хиљаду српских војника и полицајаца у складу са Резолуцијом 1244. То је у Вашингтону и Бриселу изазвало општу конфузију. Тако је Ђинђић, за дотадашње савезнике постао реметилачки фактор, као такав није више Западу био потребан и пуштен је низ воду. Западни медији су отворено говорили о томе да је Ђинђић превише почео да игра на националистичку карту, да је окренуо леђа Западу, да се враћа на „Милошевићев курс". Угледни француски „Монд" писао је да је управо западна политика крива за убиство Ђинђића. Њемачки „Зидојче цајтунг" објавио је да је његов интервју „Шпиглу" и захтјев за организовањем неке нове „дејтонске конференције" о Косову, у којој би се отворено говорило о границама на Балкану и решавању српског националног питања, „Ђинђићев пуцањ у празно", јер Запад не би ни дошао на Балкан да је хтио да се брзо повуче. Не би толико земаља НАТО бомбардовало Србију да нијесу жељели да на известан начин колонизују Србију, као што је то учињено са другим земљама у окружењу. Историчари ће морати једног дана да открију није ли било много наивности у Ђинђићевим очекивањима да ће они исти који су бомбардовали Србију, уништили српску привреду, учинили све да Косово буде све даље од Београда, помоћи Србији да стане чврсто на ноге. Пљачкање скупштине Паљење Скупштине СРЈ и упад демонстраната у скупштинске просторије, и данас је симбол извршеног пуча октобра 2000. године. О каквом се преврату ради, показало се у првим минутима власти „пучиста". Ремек дјела Петра Лубарде, Милана Коњовића, Мила Милуновића и других великих умјетника су још увијек у нечијим приватним колекцијама. Према званичним подацима МУП-а Србије, нестало је 90 умјетничких дјела велике вриједности, од којих је до данас тек 35 враћено, а за 55 дјела је и данас актуелна потрага у коју је укључен и Интерпол. Осим сликарских ремек-дјела, у Скупштини су оштећене и бројне вриједне скулптуре, као и комади намјештаја велике умјетничке вриједности. Рад Стојана Аралице је поцијепан и остављен на поду, док је један од Лубардиних радова пливао у води. ДОС данас Демократска странка – Зоран Ђинђић (убијен), Демократска странка Србије – В.Коштуница (политички активан), Грађански савез Србије – Горан Свилановић (ГСС се и формално угасио, Свилановић није политички ангажован), Демохришћанска партија Србије – Владан Батић (политички активан, у коалицији са ЛДП-ом), Нова Србија – Веља Илић (политички активан, у коалицији са ДСС-ом), Лига социјалдемократа Војводине – Ненад Чанак (политички активан, у коалицији са ДС-ом), Социјалдемократска унија – Жарко Кораћ (СДУ на сајту Министарства формално угашен, у коалицији са ЛДП-ом), Савез Војвођанских Мађара – Јозеф Каса (политички активна странка, Каса пасивизиран), Реформисти Војводине – Миле Исаков (странка пасивизирана, М. Исаков амбасадор у Израелу), Коалиција Војводине – Д.Веселинов (странка угашена, Веселинов није полит.активан), Социјадемократија – Вук Обрадовић (странка угашена, В.Обрадовић преминуо), Покрет за демократску Србију – Момчило Перишић (странка угашена, М.Перишић у Хагу), Санџачка демократска партија- Расим Љајић (политички ативан, у коалицији са ДС-ом), Лига за Шумадију – Б.Ковачевић (пасивизиран рад странке, Б.Ковачевић није полит.активан), Асоцијација слободних и независних синдиката – Д. Миловановић (Д.Миловановић није полит.активан), Демократска алтернатива – Н.Човић (странка угашена, Н.Човић није полит. активан), Нова Демократија – Д.Михајловић (странка пасивизирана, Д.Михајловић није политички активан), Демократски центар – Д.Мићуновић (странка уједињена са ДС-ом, Д.Мићуновић активан), СПОТ – Момчило Трајковић (неактивни), НВО „Г 17 +" – Мирољуб Лабус (НВО трансформисан у странку, М.Лабус није политички активан).

http://www.srpskenovinecg.com/srbija/7409-peti-oktobar

SRBIJA JE VEĆ 18 GODINA POD SANKCIJAMA

SLOBODAN JANKOVIĆ: SRBIJA JE VEĆ 18 GODINA POD SANKCIJAMA

utorak, 05 oktobar 2010 16:07

Petog oktobra srpsko kolonijalno namesništvo obeležilo je dan kada su spoljne ekonomske sankcije zamenjene unutrašnjim, koje onemogućavaju privredni oporavak


Gospodari Zapada se nisu zaustavili slomom Sovjetskog Saveza. Novi rat usledio je odmah, rat protiv naroda. U Drugom svetskom ratu na Balkanu samo su se Srbi i Grci borili protiv nacističkog novog svetskog poretka. Pobedom SAD i Velike Britanije, poslednji na Balkanu koji su se direktno opirali sistemu morali su da budu kažnjeni za primer. Kazna je na latinskom sanctio, otuda i sankcije. Srpska kičma je dugo lomljena, iznutra od malodušne i sebične vlasti, spolja formiranjem buduće sluzave i udvoričke elite i ekonomskim sankcijama protiv većine naroda. 

Sankcije Srbiji nikada nisu skinute. Sve bilo je laž, od početka laž. Masakr u Ulici Vase Miskina u Sarajevu (27. maja 1992), prema rečima glavnokomandujućeg UNPROFOR Luisa Mekenzija (Lewis MacKenzie), internim izveštajima UN ali i analizi američkih izvestilaca Kongresa bio je delo muslimanske vlade. U situaciji kada se zahuktavala antisrpska propaganda, to je bio ključan povod za uvođenje sankcija protiv SRJ (Srbije i Crne Gore).

Prvi put je spoljni ekonomski obruč  ublažen posle Dejtonske izdaje, predaje Republike Srpske Krajine i dela Bosanske krajine. Bilo je daleko od kraja.  

Uskoro je proizvedena arnautska banda od makroa, trgovaca drogom, ljudima i oružjem. U danima koji su prethodili Račku, banditi OVK ubili su četvoricu pripadnika policije u blizini sela. Američki diplomata Vilijam Voker, sa iskustvom u prikrivanju počinilaca masakra nad jezuitskim sveštenicima u Salvadoru, izjavljuje medijima u prisustvu boraca OVK da je u pitanju neopisiva surovost i optužuje srpske snage da su ubile civile. On nije video 45 tela, ali tvrdi da je bilo 45 leševa iako svi ostali izveštaji govore o 40 tela. Dok britanski i američki mediji izveštavaju o srpskom zločinu, „Figaro" i „Le Mond" u svojim napisima izražavaju sumnju da se možda radi o albanskom podmetanju. Kasniji dokaz da su srpske snage krive jeste transkript naredbe u kojoj se nalaže da se obračuna sa OVK teroristima. Civili se ne pominju. Danas je poznato i da je Helena Ranta otvorila dušu i istakla da su je Vilijam Voker ali i pripadnici finskog ministarstva spoljnih poslova pritiskali da jasnije optuži srpsku stranu, pa ju je Voker čak gađao olovkom.  

OD KVISLINGA DO ŠOJIĆA Naravno, zbig novog izmišljenog masakra pojačane su sankcije protiv srpskog naroda i svih ljudi koji žive u Srbiji. NATO je bio u krizi, pa je morao da demonstrira mišiće i pokaže novu svrhu postojanja.  

Opet su Srbi kažnjeni bombardovanjem (prvi put Republika Srpska 1995). Evropski političari i intelektualci iznova su se takmičili ko će više da slaže o broju ubijenih i stradalih, u tom slučaju Albanaca Tako je tadašnji italijanski premijer, bivši komunista Masimo D`Alema rekao parlamentarcima u Rimu aprila 1999. kako su srpske snage pobile ni manje ni više nego 250.000 Albanaca na Kosovu i Metohiji te da zbog toga Italija mora da učestvuje u humanitarnom bombardovanju. 

Kada je bombardovanje završeno, sankcije nisu ukinute. One nisu ukinute ni posle pada Slobodana Miloševića, mada je počelo njihovo postepeno ukidanje. Da li?  

Promenom vlasti brzo su krenule divlje privatizacije, gašenje aktivnih državnih preduzeća i zatvaranje domaćih banaka. Spoljne ekonomske sankcije su postepeno ukidane, ali su zato postavljane nove iznutra. Nova vlast, sastavljena od udvorica, puzećih individua, spram kojih je Kvisling bio ličnost za primer a Srećko Šojić simbol otpora, sprovodila je iznutra ovaj ekonomski obračun sa sopstvenim narodom. Prvi koji se uzdigao iznad toga dobio je metak da bude primer ostalima. Legalizovani zelenaši pod nazivom stranih banaka počeli su da se reklamiraju i spremaju odloženu propast - kasnije ekonomsko sankcionisanje - naroda u Srbiji. 

Pričanjem bajke o Evropskoj Uniji kolonijalno namesništvo rasprodavalo je firme stvarane decenijama i uzimalo kredite za finansiranje svoje vlasti a na račun izbezumljenog naroda. Konačno, kada je većina firmi rasprodana, kada su doneti zakoni o proizvodnji prema evropskim standardima obogaljili i seljaka namećući mu skupu tehnologiju koju ne može da priušti, teritorija nekadašnje države našla se na rubu ekonomskog sloma. U Srbiji je aprila ove godine uposlenost radno sposobnog stanovništva bila svega 38,1 odsto (tek da se razume koliko je nezaposlenih i onih koji rade na crno) a prosečna plata postala je najniža na Balkanu. Ekonomske sankcije se nastavljaju i dalje zabranom Srbiji da ulaže u privredni razvoj odnosno u proizvodni sektor i revitalizaciju poljoprivrede.  

KOLONIJALNA TERITORIJA Naopako povampirenje Šešeljevog/Vučićevog zakona o informisanju 2009. godine predstavljalo je formalizaciju totalne kontrole medija i njihovo propadanje zbog nikakvih tiraža kao posledica brutalnog iskrivljavanja stvarnosti. Unutrašnje ekonomske sankcije ogledaju se i kroz razne namete i takse, poput najnovijeg zakona o opremi auto-vozila, kako bi se opet uskladili sa Evropom u svemu osim u pravima i primanjima.  

Iako je proklamovani cilj i odredište uvek na istom vremenskom rastojanju (obično 4-5 godina), za njegovo dostizanje moraju se podneti sve žrtve 

Uvođenje PDV poslužilo je za punjenje državne kase koja ne sme pomoći privredi i narodu, ali može da ojadi mala i srednja preduzeća, koja moraju da plate porez na fakturu a pre nego što i sama naplate robu ili uslugu od domaćih monopolista ili drugih firmi. 

Ekonomske sankcije protiv naroda uvedene su i u sudstvu, gde je za privredne sporove sa potraživanjima manjim od 100.000 evra onemogućena žalba Kasacionom sudu. Unutrašnje ekonomsko kažnjavanje upereno je i protiv policije. Male plate guraju čuvare reda i mira u korupciju, korumpirajući i njihov duh.  

Domaći klimoglavci i retko sluzava vrsta beskičmenjaka ove godine uvode još jedan namet - budžetiranje parade srama. Parada srama, koja inače predstavlja satanski žig na kolonijalnu teritoriju, trebalo bi da se održava svake godine, pa će i to biti (ne dao Bog) nov redovni budžetski rashod (čitaj: ekonomski teret na plećima svih nas). 

U takvoj zemlji ekonomski sankcionisan narod mora da pretrpi potpuno poniženje, moralni i duhovni pad kako bi kao ovca prolazio pored novinskih naslova „Evropa dopunjava sastav antimonopolske komisije", „Ambasadori sastavili vladu", „Ambasadori osnovali udruženje Prijatelji Sandžaka", „Vlada pregovara sa MMF o ekonomskoj politici Srbije"! 

Devet godina od formalnog ukidanja spoljnih ekonomskih sankcija, Srbija je pretvorena u kolonijalnu teritoriju sa unutrašnjim ekonomskim sankcijama, koje onemogućavaju privredni oporavak, i kolonijalnim namesništvom, koje ih marljivo sprovodi. Bile one formalne ili neformalne, Srbija se nalazi pod ekonomskim sankcijama već više od 18 godina. Slamarica se istanjila, Srbija je sve zaduženija, a pokućstvo rasprodato (čekaju se još Telekom i EPS).

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/5572-slobodan-jankovi-srbija-je-ve-18-godina-pod-sankcijama-.html

Речи без дела - Десет година од пада режима Слободана Милошевића

Речи без дела - Десет година од пада режима Слободана Милошевића

уторак, 05 октобар 2010 17:43 Пише: Милан Динић, Недељник "Сведок"

Ових дана навршава се десет година од пада власти Слободана Милошевића. Без помпе, параде и прослава, осим ако изузмемо Параду поноса у недељу 10. октобра, у Србији неће бити грандиозно обележена деценија демократских промена.  Према оценама јавности, најављене реформе нису спроведене, изборна обећања махом су погажена, а једино што се грађанима нуди константно током ових десет година јесте позив да верују да ће бити боље.
Људи у које су полагане наде читаве нације данас су посвађани и подељени. Они, за које се веровало да одлучно и плански воде у борбу за демократију, данас признају да правог плана и није било, да је њих ујединила борба да се обори и заузме једна власт, а да су међусобне личне и концептуалне разлике биле толике да није могла да се усагласи планска и озбиљна реформа. Неки су остали у политици, неки отишли у привреднике, а најуспешнији су спојили и једно и друго.

Са друге стране они, за које се говорило да "више никада неће доћи на власт" (СПС), данас су један од најстабилнијих ослонаца актуелне власти.

Стотине хиљада грађана који су били на улицама тог 5. октобра данас живе од плата које су најмање у региону, њима плаћају најскупљи бензин и грцају у дуговима од камата неповољних кредита.

 

 

Где се налази Србија данас, десет година после?

Иако су разне власти у више наврата најављивале, а влада Зорана Живковића је одредила и конкретан датум (7.7.2007.), Србија и даље није чланица ЕУ. Тек 2005. Србија је добила Позитивну студију изводљивсти. Преговори о закључењу Споразума о стабилизацији и придуживању су заустављени 2006. године, да би ССП био потписан 2008. али до данашњег дана није ратификован од већине чланица ЕУ. У случају Хрватске читав процес трајао је мање од три године. У случају Албаније три до шест година, зависно од ратификације. За Србију процес је у току већ пет година. Према последњој најави, коју је дао председник Тадић пре неколико дана на седници Главног одбора ДС-а,  „реално, Србија би до 2015. или 2016. могла да се придружи европској породици народа".

Питање Косова и Метохије, како су лидери ДОС-а тврдили „демократско питање" решено је на недемократски начин – једнострано проглашеном и од „европских и међународних партнера" признатом независношћу. Да ли су демократске власти могле против воље света свакако није смислено питање. Али, оно што је приметно, демократска Србија у току протеклих десет година од када је преузела власт, осим става да „никада неће прихватит јендострано проглашену независност Косова", није изнела конкретан предлог решења. У протеклој деценији, косовска политика темељена је на разним али никада до краја испраћеним и представљеним плановима – кантонизација, подела, чувено „више од аутономије – мање од независности, до модела Хонг Конга. Најконкретнији корак који је Србија на међународном плану до сада предузела по питању Косова била је иницијатива за добијање саветодавног мишљења Међународног суда правде, која је окончанадебаклом. Једини конкретан помак који је у решавању статуса Косова начињен јесте усвајање заједничке резолуције у УН, којом је иницијатива препуштена Европској унији која, у најмању руку, није показала веће разумевање за досадашњу косовку политику Србије.

Према анализи реформи од 2000. до 2010. године, коју је урадила НВО „Напредни клуб", по економским показатељима Србија је данас најближа Бугарској. Тешко да је то права награда за деценију демократије?! Како се наводи у економском делу анализе Напредног клуба, бруто домаћи производ данас износи две трећине БДП-а из 1989. године. Према подацима ММФ-а, БДП по глави становника у Србији, за 2010. годину, износи 10.839 долара, а најближа нам је Бугарска са 11.699 долара. Суседна Хрватска по глави становника има 18.226 долара БДП-а. Раст индустрије после 2000. године је практично на нули, наводи се у анализи.

Просечна плата у Србији у августу ове године износи 320 евра, а најближи су нам Македонци који зарађују просечно 330 евра.

Најбоље се живи у великим центрима, пре свега у Београду и Новом Саду, а највећи губитници су пограничне области и Рашка. Велике регионалне неједнакости у развоју протеклих година само су увећане, а Закон о равномерном регионалном развоју, чини се, није створио најбоље предуслове за привредни опоравак свих делова Србије. Према подацима Завода за статистику, иако у укупном броју становништва Град Београд учествује са око 23% он доприноси са преко 50% у БДП-у државе.

После 2000. године, према официјелним подацима НБС, нето прилив страних директних инвестиција, добрим делом преко приватизације, био је 16 милијарди евра, закључно са јулом ове године, док би до краја године та цифра могла изаћи на 16,5 милијарди евра.

Са друге стране, Србија је гро приватизацинох прилива (4 милијарде евра) потрошила на санирање својих буџетских трансфера (пензије, плате, социјална давања) и по томе се налази у самом врху у поређењу са земљама у транзицији.
Како је крајем августа објавила Народна банка Србије, укупан спољни дуг на крају јуна износио је 23,8 милијарди евра, при чему је дуг јавног сектора био 8,3 милијарде евра, а дуг приватног сектора 15,5 милијарди. У односу на 2000. годину, данас дугујемо дванаест и по милијарди евра више.
ДОС и странке наследицне су као своје највише циљеве истакле и свеукупну реформу политичког и друштвеног система у земљи. Пошто је вољом других Србија обновила своју независност у јуну 2006, најважнији правни акт, устав, донет је тек септембра исте године. У последње време све сучешћи иступи представника странака (ДС-а, ЛДП, Г17, ЛСВ) којима се сугеришу измене новог устава. Тако се убрзо може дестити да и нови (Коштуничин) устав заправо постане прелазно решење. Иако најављена, лустрација није спроведена.
У правцу децентрализације и регионализације конкретан искорак учињен је једино доношењем Статута АП Војводине. Међутим, и тај акт донет је после пробијања уставног рока и кршењем процедура његове измене.
За једне - "револуција", за друге - "државни удар" - 5. октобар 2000. несумњиво представља прекретницу у модерној историји Србије.

Медутим, искушења и проблеми са којима се српско друштво и држава суочавају током протеклих десет година намећу питање – докле нас је довела та прекретница?

Да ли у стабилну парламентарну демократију са одговорном и критички насторјеном јавношћу, или у владавину богатих у којој политичку елиту чине (квази)националисти и заговорници (квази)грађанког концепта?
Када се упореде обећања, очекивања и оно што се конкретно десило протеклих година утисак је да са све већом горчином говоримо о "Петооктобарској револуцији".

Чувени "Договор са Србијом" који су лидери Демократске опозиције Србије потписали 1. септембра 2000. данас мало ко спомиње.

Многи од лидера 5. октобра данас не говоре међусобно, а о њиховим односима и проблемима доста сазнајемо из (опраних?) биографија и сећања, у којима, најцешце, оптужују једни друге. Они више не говоре о 5. октобру са толико поноса и надмености као некада. Пети октобар се данас више спомиње као пример добре намере и изневерене револуција. Можда овде није згорег подсетити на познату библијску реченицу да је пут у пакао поплочан добрим намерама.

СВИ ЛИДЕРИ ДОС-А, ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ

Зоран Ђиндић, лидер ДС, први демократски премијер Србије, убијен 12. марта 2003. испред зграде Владе Србије.

Војислав Коштуница, први демократски председник СРЈ, у два наврата премијер Владе Србије после промена, а данас лидер опозиционог ДСС која је данас један од највећих критичара ЕУ.

Небојша Човић, потпредседник прве ДОС-ове Владе Србије, тадашњи лидер Демократске алтернативе, данас привредник, челник ФМП групе и није активан у политици Млађан Динкић, лидер Г17, данас предводник Удружених региона Србије. Први демократски гувернер Народне банке, а потом и министар у свим владама након 5. октобра. Познат као човек који је оборио све постпетооктобарске владе.

Момчило Перишић, некадашњи потпредседник Владе и председник Покрета за демократску Србију, данас као оптужени у Хашком трибуналу.

Горан Свилановић, министар спољних посова СРЈ после победе ДОС-а и председник Граданског савеза Србије, данас координатор ОЕБС-а за економију и животну средину.

Миодраг Исаков , потпредседник прве демократске Владе Србије, лидер Реформиста Војводине, није више активан у политицком животу Србије, мада је недавно најавио повратак. Био је амбасадор у Израелу, данас на РТВ Војводина.

Велимир Илић, у два наврата био министар за инфреструктуру и капиталне инвестиције у владама Војислава Коштунице. Данас као лидер опозиционе Нове Србије са некадашњим радикалима ради на обарању некадашњих коалиционих партнера.

Ненад Чанак, Лидер Социјалдемократа Војводине. Некада председник Извршног већа АП Војводине, данас народни посланик у парламенту. Подршку актуелној влади условљава захтевима који воде цећем осамостаљењу Војводине.

Владан Батић, министар правде у првој демократској влади, лидер Демохришцанске странке Србије. Данас самостални посалник у српском парламенту.

Жарко Кораћ, потпредседник Ђиндицеве владе, лидер Социјалдемократске униј , данас посланик у Скупштини на листи ЛДП Чедомира Јовановића.

Расим Љајић, данас лидер Социјалдемократске партије Србије. Обављао функцију савезног министра за људска и мањинска права, данас министар за рад и социјална питања у влади Србије.

Јожеф Каса, потпредседник прве демократске Владе, лидер Савеза војводанских Мадара. Повукао се из политике и обавља функцију председника Управног одбора Народног позоришта у Суботици.

Драган Веселинов, први министар пољопривреде у демократској влади, лидер Коалиције Војводина. Данас професор Факултета политичких наука. Није политички активан.

Вук Обрадовић, један од потпредседнмика прве демократске владе и лидер Социјалдемократије. Преминуо 2008. Један од актера прве велике (тзв. сексуалне) афере ДОС-а.

Бранислав Цоле Ковачевиц, лидер Лиге за Шумадију. Данас политички неактиван.

Душан Михајловић, лидер Нове демократије (касније је странка променила име у Либерали Србије) и министар полиције у првој демократксој влади. Бизнисмен и човек који се, бар зас, повукао из политичког живота Србије.

Драгољуб Мићуновић, први демократски председник Савезног парламента, први лидер ДС и некадашњег Демократског центра. Данас посланик Демократске странке у Скупштини Србије и председник Одбора за спољне послове.

Уговор са народом - речи без дела

1) Усвојићемо декларацију о хитним припремама за доношење новог устава, ради отклањања постојећег уставног хаоса.
Нови Устав Србија је добила после дводневног референдума 28. и 29. октобра 2006. године за време Владе Војислава Коштунице. Читав процес је праћен одлагањима и меqусобним оптужбама између две водеће странке некадашњег ДОС-а. Демократска странка која је у време доношења устава била у опозицији али подржала његово усвајање, данас наглашава неопходност "реформе уставног система".
2) Донећемо резолуцију којом се укида садашња економска и политичка блокада Црне Горе, а највиши државни органи обавезују се да одмах отпочну разговоре с легитимним изабраним руководством Црне Горе о карактеру и функцијама будуће државне заједнице Србије и Црне Горе.
Односи са Црном Гором јесу побољшани, али и даље није успостављено јединствено тржиште. Тек 2003. године извршена је „хармонизација двеју привреда" и створена је Државна заједница Србија и Црна Гора. Референдумом 2006. Црна Гора је постала независна.
3) Обавезујемо будућу владу да одмах поднесе програм конкретних мера Савету безбедности УН, којим би се омогућила доследна примена Резолуције 1244 о Косову, очувао територијални интегритет и суверенитет Србије, гарантовало право на миран и сигуран живот, и подстакла његова интеграција у институције земље.
Осам година после, 17. фебруара 2008. уз подршку великих сила, косовски Албанци су једнострано прогласили независност јужне српске покрајине. Резолуција 1244 није доследно спроведена а питање питање стандарда на првом месту убрзо је замењено питањем статуса.
4) Донећемо закон којим ћемо смањити број министарстава барем за трећину, укинути сва министарска места без портфеља и ограничити број потпредседника на највише три.
Већ прва демократска Влада Зорана Ђиндица имала је 22 министарства и седам потпредседника Владе. Актуелна влада има 27 чланова што је више од већине држава чланица ЕУ и једнако броју чланова колилико има најмногољуднија земља на свету – Кина.
5) Донећемо закон којим се свим посланицима и члановима владе забрањује гомилање функција током мандата. Члановима владе током мандата биће изричито забрањено да током мандата управљају привредним организацијама.
Питање гомилања функција није системски решено све до 2010. године када је одређеној групи функционера законом омоагућено да неко време обављају две функције.
6) Нова влада ће се обавезати да у року од сто дана стави на увид надлежним скупштинским одборима сва тајна полицијска досијеа.
Влада јесте донела уредбу о отварању досијеа али то питање није до краја системски решено.
7) Сви чланови владе и народни посланици биће обавезани да објаве детаљан преглед свог имовинског стања и стања чланова своје продице, на дан ступања на дужност.
Протеклих година чланови владе и високи функционери су нередовно подносили своје имовинске карте, и поред притиска јавности. Тек у јуну ове године је грађанима омогућено да се упознају са имовинским картама фгункционера на сајту Агенције за борбу против корупције.
8) Од Народне скупштине Републике Србије захтевамо да одмах обустави примену оних закона који производе огромну друштвену штету Србији и њеним грађанима.
Поједини ауторитарни закони стављени су ван функције попут Закона о информисању и Закона о универзитету. Међутим, закони који нису били директно ауторитарни али који су онемогућавали функционалан развој државе нису благовремено мењани.
9) Одабраћемо једну реномирану, независну ревизорску кућу да изврши ревизију буџета и обави темељан преглед финансијског пословања скупштине и владе током претходних мандата.
Ревизија буџета претходних влада никада није спроведена
10) Скупштина ће формирати независну комисију експерата која ће преиспитати и обнародовати све релевантне документе, аудио и видео записе које је садашња власт држала у тајности, а односе се на вођење унутрашње и спољне политике Србије и Југославије у периоду 1987-2000. година.
Група експерата никада није основана. Комисија за истину и помирење је основана, али је слабо финансирана. Стварањем Државне Заједнице Србија и Црна Гора 2003. године та комисија је, како је речено - случајно укинута.

Шта је непосредно претходило 5. октобару 2000. године?
27. јула расписани превремени општи избори
24. септембра одржани општи избори
25. септембра ДОС саопштава да је Војислав Коштуница добио 55,34% гласова
26. септембра Изборна комисија саопштила да је лидер ДОС-а освојио 48,22% гласова - 1,78% мање од потребног за победу у првом кругу, а Слободан Милошевић 40,24% гласова.
Расписан други круг избора за осми октобар. ДОС проглашава изборну крађу и напушта изборну комисију. Милошевицу дат рок да до 5. октобра у 15:00 призна изборни пораз;
27. септембара широм земље се организују протести против изборне крађе
29. септембра у штрајк ступа 7.000 радника „Колубаре";
3. октобра велики број предузеца и школа обустављају рад. Читава земља у штрајку.
4. октобра Савезни Уставни суд поништава председничке изборе
5. октобар 2000. године – хронологија догадаја

Октобарске промене из сата у сат

У ноћи измеду 4. и 5. октобра сусрети представника ДОС-а са Легијом.
5. октобра рано ујутру велики број грађана из свих крајева Србије креће ка Београду. Успут их доцекују полицијски кордони и блокаде. Без већих проблема колоне наставлају ка Београду.
11:30 - испред Савезне скупштине стижу колоне волзила из Чацка
12:20 - први сукоби са полицијом испред зграде Савезне скупштине
12 до 15 часова - на улицама Београда окупило се стотине хиљада људи.
15:00 – истекао рок који је опозиција дала Милошевицу да призна пораз
15:32 – грађањи упадају у Савезну скупштину
17:00 - запаљена зграда РТС-а; престанак емитовања редовног програма; разговори лидера ДОС-а са командиром интервентне бригаде Бошком Бухом – јединица прелази на страну ДОС-а и упућује се на обезбедење студија РТС-а у Кошутњаку.
17:35 - хамери ЈСО пристижу испред зграде РТС
18:00 - полиција у станици иза Скупштине, у улици Мајке Јевросиме, прилази грађанима. Следи упад у станицу и пљачка оружја
19:00 - други сусрет Легије и представника ДОС-а. Састанку се прикључује и начелник Генералштаба Небојша Павковић
У току вечери Уставни суд објављује да је Војислав Коштуница победио на председницким изборима. Службени лист, у којем одлука мора бити објављена како би ступила на снагу, шампа се у један сат по поноћи.
20:00 - Војислав Коштница, као нови председник СРЈ обраћа грађанима преко „Нове РТС".
22:00 колона тенкова излази из касарне на Бањици, али се убрзо враћа натраг
У току вечери, у Скупштини града Београда заседа Кризни штаб ДОС. Милан Ст. Протић проглашен за градоначелника Београда. Позивају се грађани да остану на улицама. Страхује се од контрадуара у зору 6. октобра.
6. октобра око 22:30 Слободан Милошевић се обраћа јавности и признаје пораз
7. октобра Војислав Коштуница полаже заклетву
9. октобра смењена влада СПС-а и проглашена привремена влада. За 23. децембар заказани ванредни избори за републицку Скупштину.

Изјава Зорана Ђиндића, новембар 2000. године:

Наш план се сводио на рушење Милошевића

"Ушли смо неприпемљени. Нисмо очекивали да ћемо добити толики политички простор. Наш план се сводио на рушење Милошевица и није обухватао ову фазу. Имали смо једино концепт да Милошевица принудимо да поднесе оставку и да се затим распишу избори. Мислили смо да ће постојати Скупштина, Влада, а да ћемо се ми повући у кампању за децембарске изборе. Нисам више сигуран да је то било добро решење...

 

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/1406-rei-bez-dela

Војислав Шешељ против Хашког трибунала: Може бити само један!

ГЛАВНА ТЕМА | Борис АЛЕКСИЋ | 03.10.2010 | 11:48 0 коментара

Србиjа

У петак 17. септембра 2010. године Војислав Шешељ је хитно одведен у болницу „Броново" где је над њим извршена електроконверзија. Електроконверзија је метода путем које се пацијенту кроз грудни кош даје серија електрошокова како би му се срце вратило у нормални (синусни) ритам. Ова инвазивна терапија примењена је као вид лечења аритмије са којом председник Српске радикалне странке има озбиљних проблема од ове године. Међутим, она се показала као неуспешна. Војислав Шешељ је тог тренутка био на ивици живота и смрти. Како се до тога дошло? Затворски лекари предвођени Паулусом Фалкеом годину дана су занемаривали савете кардиолога из Србије како треба лечити Војсилава Шешеља. Још 16. октобра 2009. године проф. др Здравко Мијаиловић са Војномедицинске академије у Београду израдио је „Кардиолошку евалуацију" Војислава Шешеља.[1]Претходно Мијаиловић је по Налогу Претресног већа IIIименован од стране Секретаријата Хашког трибунала као стручњак са задатком да прегледа лидера радикала у Хагу.[2] У стручном мишљењу др Мијаиловић је предвидео настанак срчаних аритмија са којима др Шешељ до тада није имао проблема, и могућност напрасне смрти од можданог или срчаног удара![3]Он је прецизирао да код др Шешеља могу да се појаве аритмије као последица лекова које су му преписали у Хашком трибуналу! [4]Др Мијаиловић је такође предложио неопходне дијагностичке прегледа који до данас нису извршени. Међутим наведена упозорења нису значила ништа затворским лекарима у хашкој Притворској јединици. Они су наставили са дотадашњом праксом. Наиме, још 8. маја 2009. године након Налога Претресног већа IIIСекретаријат је најзад скинуо ознаку тајности са извештаја холандских лекара о здравственом стању Војислава Шешеља.[5]Тај извештај има укупно 3 стране, док извештај др Мијаиловића из октобра 2009. године има 61 страну! Према мишљењу холандских лекара највећи проблем др Шешеља после штрајка глађу су „масна јетра" и вишак килограма.[6]Наравно медији на Западу почели су да збијају шале са тим податком покушавајући да нашкоде угледу Војислава Шешеља. Годину дана касније свима ће постати јасно да је кардиолог др. Здравко Мијаиловић био у праву, а да су холандски лекари и то два лекара опште праксе и један гастроентеролог[7]погрешили. Чак и сам поступак Холанђана који у свој „стручни" тим нису уврстили ни једног кардиолога говори довољно о њиховим намерама. Поред тога затворски лекари у Хагу као најчешћи изговор за пропусте у лечењу наводе недостатак новца. Када је било потребно извршити најпростију стоматолошку интервенцију код Војислава Шешеља затворски лекари и управа су говорили да немају довољно пара у буџету. Наравно ови изговори се не користе само код др Шешеља већ код свих заточених Срба. Међутим да ли стварно нема новца у буџету Трибунала? Буџет Трибунала у Хагу за период 2010. – 2011. година износи 301,895,900америчких долара.[8] При том, најмање 33 државе у свету, Европска унија и 10 невладиних организација мећу којима су Карнегијева и Рокфелерова фондација као и Сорошев фонд додатно финансирају Хашки трибунал.[9]Ово је доказ да новца има али да управа Трибунала не жели превише да троши на лечење болесних притвореника. Да ли због тога што их сматра унапред кривим? Симболично у пуном називу Трибунала у Хагу јасно се види да тај суд не признаје презумцију невиности.[10] Затворски лекар Паулус Фалке је лекар опште праксе и он савете даје најчешће телефонским путем. Поврх свега он је „лечио" и Слободана Милошевића бившег председника Србије и СРЈ.[11]Фалке је убеђивао Војислава Шешеља да не присуствује статусној конференцији 21. септембра 2010. године. Управо на тој конференцији др Шешељ је јавности саопштио да сумња како су га тровали у Притворској јединици преко куване хране, јер су му ензими јетре били лоши док је употребљавао ту врсту хране. Каде је прешао на конзервирану храну – храну лошијег квалитета ензими јетре су се поправили. Паулус Фалке je месецима убеђује све како здравље Војислава Шешеља није озбиљно угрожено.Али због чега је онда др Шешељ 17. септембра хитно одведен на електроконверзију? Фалке је радио потпуно супротно од предлога наведених у извештају др Мијаиловића, иако су му детаљи из његове екпертизе били познати. Такво понашање затворских лекара и управе у Хашком трибуналу угрозлило је живот Војислава Шешеља и погоршало је његово здравствено стање. Једноставно речено уколико су лекари у Трибуналу на основу Мијаиловићевог стручног извештаја знали да неки лекови које су преписани Шешељу изазивају аритмију и да због тога постоји опасност од његове напрасне смрти због чега су дозволили такав развој догађаја? Да ли су управо то и желели? Независна истрага у УН би то могла да утврди. Са друге стране и у Србији се ускоро показало да затворски лекари у Хагу нису једини који не хају за лекарску етику и људска права. Начелник Војномедицинске академије Миодраг Јевтић кадар Демократске странке је 20. септембра одбио да да дозволу др Здравку Мијаиловићу за указивање хитне саветодавне помоћи Војиславу Шешељу! Јевтић је на само помињање имена Војислава Шешеља истог тренутка стао у заштиту „безгрешног" Трибунала у Хагу осликавајући себе као пуку политичку марионету. Пронатовско[12] Министарство одбране у чијој је надлежности Јевтић касније је покушало да се оправда саопштењем у којем су навели да није постојао званичан захтев за ангажовање др Мијаиловића, али безуспешно. Др Здравко Мијаиловић ни раније није ангажован на основу захтева одбране већ по налогу Претресног већа IIIод стране Секретаријата Хашког трибунала, а између њега и др Шешеља је још у октобру 2009. године успостављен однос лекара и пацијента. И на овом примеру се показало да извршна власт у Србији делује у складу са интересима и циљевима Хашког трибунала и њихових оснивача - САД. Из наведеног јасно се види да Трибунал у Хагу и његове марионете у Београду Војислава Шешеља третирају као највећег противника. А како и не би када им је загорчао живот толико пута. Након сведочења др Шешеља у поступку против Слободана Милошевића најзначајнији део оптужнице који се тиче наводног стварања Велике Србије више није могао да се приписује председнику Србије и СРЈ. На крају штрајка глађу Војислава Шешеља 2006. године Хашки трибунал је морао да се повуче и прихвати његове захтеве утемељене у међународном праву. Први пут у историји Трибунала покренута је истрага против тужилаштва и то на захтев проф. др Војислава Шешеља, одлуком судског већа од 29. јуна 2010. године. Како се у самој одлуци видело сведоци тужилаштва су оптужили тужиоце и истражитеље за уцењивање, тортуру и друге притиске. Уосталом Шешељ је и главни кривац за лош углед Трибунала у Свету. Само на основу наведених примера из предмета Војислав Шешељ могуће је и потребно је спровести независну истрагу у Уједињеним нацијама о раду Трибунала у Хагу. Та истрага би показала да службеници тужилаштва и целог Трибунала нису изнад закона и Повеље УН док би улога ове универзалне организације поново ојачала у свету. Мисија Војислва Шешеља у Хашком трибуналу је мисија хероја. Он неће одустати док не потуче до ногу тај рецидив униполарног света. Бориће се до самог краја. Крајње је време да му представници слободног света помогну у томе.   [1]Види: Registry submission pursuant to Rule 33(B) regarding the trial chamber's order on medical reports, 21.10.2009.; Annexes (ENG + BCS) to Registry submission pursuant to Rule 33(B) regarding the trial chamber's order on medical reports, 21.10.2009. [2]Order on Medical Reports,13.05. 2009. [3]„Шешељ Војислав Кардиолошка евалуација" др Здравко М. Мијаиловић, 16. октобар 2009. године, стр 12. [4]Исто. [5]Registry submission pursuant to Rule 33 B) regarding the Trial Chamber's "Ordonnance relative aux observations du Greffe du 7 mai 2009", 08.05.2009. [6]Види извештај РТС од 14.05.2009. „Нови лекарски тим за Шешеља": http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/135/Hronika/61499/Novi+lekarski+tim+za+%C5%A0e%C5%A1elja.html [7]Реч је о холандским лекарима: DrHemanthRamanna, Dr. NicolaKellermannи DrSDJvanderWerfa. Kellermannје потписао извештај у име свих. [8]http://www.icty.org/sid/325 [9]http://www.icty.org/sections/AbouttheICTY/SupportandDonations [10]Пун назив Трибунала је: МеђународнисудзакривичногоњењелицаодговорнихзатешкакршењамеђународногхуманитарногправанатериторијибившеЈугославије [11]Види: http://srb.fondsk.ru/news/2010/09/25/zaustaviti-ubistvo-voislava-sheshela.html [12]Министар Драган Шутановац јавно се залаже за приближавање Србије НАТО пакту.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/10/03/sheshel.html