Др Мила Алечковић-Николић, КАДА БЕДА ПРОГОВОРИ НЕМА ВИШЕ ПОНОСА

 

Др Мила Алечковић-Николић

Београдом тече крв после "параде поноса":

 

КАДА  БЕДА  ПРОГОВОРИ  НЕМА  ВИШЕ  ПОНОСА

 

У ствари, када људска беда и сиромаштво проговоре, рађа се увек један другачији понос. Он више не држи цвеће и балоне у руци, него држи стиснуте песнице,  затегнуте лактове, или спремно оружје.

Свака борба даје смисао животу и ми психолози знамо да је у рату и борби  најмање неуроза и психоза, односно да оне, са одложеним афектом, дочекају човека тек много касније. То одавно показује  вијетнамски синдром, али и сва данашња самоубиства у америчкој војсци међу Јенкијима који су бомбардовали  несрећно подручје Балкана.

У Србији је управо прошао 5. октобар који је обележен у потпуном аутизму ,кроз два различита патолошка симптома. У једној сали Сава Центра били су америчка амбасадорка, тренутни председник Србије и заједно са њима добростојећа , нахрањена и весела формална елита која је већ ушла у неки свој "неолиберални комунизам". У другој мањој сали неколико метара поред, седели су, у име неме српске , огромне и запуштене већине, мрки и несрећни људи који су се једни другима јавно јадали.

Биланс десет година српске транзиције ? У последње две године куповна моћ људи пала је за 50 одсто, у држави владају монополи и картели (које сама држава, оваква каква је, помаже и штити), образовање је скупо и недоступно, Србија је по конкурентности на 96. месту од 136 земаља (пре две године је била на 92.), у држави постоји 440 црних ургентних еколошких рупа (и ко зна колико мање ургентних), сваке године 30 000 њих оболи од неког вида малигне болести, на државном сектору у разним агенцијама које ничему не служе, паразитизира 25 посто становништва, док се мали привредници без даха боре да подигну главу у одсуству икакве помоћи . На делу  је "Бокасизација" једног слоја људи који живи одлично и коме "општинска слама" плаћа станове у свету од 7 000 евра месечно, док осамстотина хиљада бедника у држави живи са испод сто евра месечно.  Цене хране стално расту, различитих  дажбина такође (чувено предузеће "инфостан" које је увек било блиско владајућим странкама, у овоме је рекордер), док су се плате заледиле,  укочиле. Цене струје и лекова су "тржишне", иако у Француској , рецимо нису (неки лекови се чак деле бесплатно). Већина Игоових Јадника у току зиме вероватно неће моћи ни да се греје. И то није све. Од недавно, црне тројке иду Србијом и врше попис имовине сиромашних дужника, који не могу да измире рачуне, а да при томе остану живи. Или рачуни или они.

 

У  таквом јаду, организује се бал из филма "Коње убијају , зар не?" , па ко дуже издржи у "прформансима", са балонима и цвећем. Корумпирани чиновници ЕУ терају , ни криве , ни дужне, младиће и девојке са специјалним сексуалним склоностима, на уличне манифестације, храбре их да певају и машу цвећем и заставама, свесно их жртвујући сасвим логичном насиљу, које је, по свим психолошким показатељима и законима, морало да буде предвиђено . Зашто би иначе америчка амбасадорка својим службеницима наложила да не излазе из "Замка" на београдске улице ?  Она је знала шта ће се догодити. Већ сам речник који је ушао у игру био је неадаптиран : у  Србији очаја и глади, беде и разбојништва, у надолазећој зими у којој ће се људи смрзавати,  "геј журка код СКЦ"  је - фијаско, а српским речима то би значило: слепи промашај. Реч је о потпуном одсуству социјалне психологије.

 

Закључак: истоимени чиновници , чији су мумифицирани WASP  говори на енглеском језику у центру Београда доживели потпуни крах , или су идиоти или цинични манипулатори. Као треће могу да буду једино ова оба. Свесно или несвесно примењујући старе  методе манипулације масама (читати Чакотина), три, четири поменута некорисна идиота или манипулатора (остаје да се сазна шта су тачно) отпевали су песму о људским правима и о противљењу свакој, али баш свакој, сегрегацији. Будући да су ови људи за добре плате већ неко време настањени у Србији , сви они су том приликом показали арогантну сегрегацију према српском језику  , односно језику њиховог домаћина, који су за све ово време већ морали или да науче, или  барем да извежбају да читају, уместо да сричу на енглеском. Значи, они су већ порушили сопствени принцип о коме су на трговима гугутали. И шта се очекивало ?

Када беда проговори, нема више поноса. Као да је неки режисер иза сцене  намерно хтео да направи уличне борбе у Београду, не би ли нечим упослио неартикулисану енергију масе, јер, по  мишљењу тог режисера, боље је тући геј парадисте него препродаваче  преостале српске државне имовине. А ње има још јако мало и последња продаја, по савету светских структура, требало би да прође неопажено. Претходни сасвим мирни многољудни марш организован од стране "Српских Двери", довољно говори о накнадном сценарију насиља.

 

За то време, оволика количина антиталента у српским медијским анализама до сада још није показана. "Десним и националним снагама"  медија су назвала момке који су из беса и мржње рушили по улицама Београда, а који су у ствари српска сиротиња. Заборавило се да и сиротиња може да мрзи. Мислило се да она само пуза. Из неуке медијске анализе могуће је тренутно извући само један потпуно тачан закључак: изгледа да су једино "формалне кавијар-леве снаге"   у Србији  богати и безбрижни људи који са осмехом на лицу могу да обележавају различите специјалне "перформансе". Они су , очигледно, та "политичка изузетност" (ово последње је иначе потпуно бесмислен појам који је измислила америчка политика, а који је противан сваком суштинском демократском начелу).

 

У СРБИЈИ ПОЧИЊЕ ГРАЂАНСКИ РАТ, А ГЕЈ-ЛЕЗБО СУ САМО ЖРТВЕ

Укратко, Србија је поново у сценарију политичког вестерна.

У  најсиромашнијој земљи Европе и Балкана, земљи неуспеле транзиције, која се по оцени ММФ-а, односно њеног Сатане, "професора Воланда", опоравља споро и неуспешно,  почиње опасност од грађанског рата, оцењују француски антиглобалистички медији, од мреже Волтер до више различитих радио станица. Они не помињу "хулигане", које помиње РФИ.

И све то уочи доласка на српски сиромашни праг једне обесне , од народа непозване гошће по имену Хилари Клинтон. Ако мора да букне, букнуће. Биће како је нужно да буде ако је Спинозин бог заиста у природи. Парада поноса била је само окидач, као што је и историјско убиство Фердинанда било само "окидач".

Неким чудом, министар војске  савршено је схватио да насиље које се у Београду десило нема никакве везе са парадом поноса, и да је оно последица деструкције и мржње. То је један од  његових ретких тачних закључака. И неки други из власти су успели да се попну до тог интелигентног закључка. Гладни људи почињу да мрзе сите и арогантне, а када тежина живота постане несносна, долази до абреаговања. Геј парадисти су, на жалост,  само у гужву гурнуто жртвено јагње. Они вероватно нису ни свесни да су у целој овој причи потпуно неважни и да су послужили или ће тек послужити, за коначни обрачун гладних и ситих.  

Само су наивни духови могли да помисле да су дубински узрок насиљу геј и лезбо шетачи. Они су просто згодан  материјал у који се испројектовало незадовољство у тренутку освете незавршеног петог октобра кога су изнели управо многи од данашњих побуњеника.  Називати бунтовнике "хулиганима" или "вандалима" знак је одсуства сваког психолошког увида, јер неки од тих истих дечака то су исто били и 5. октобра, али  су тада називани "добри момци", јер су служили другом господару.  Уместо да граде путеве и пруге,  млада енергија разбијача отишла је у другом правцу. Лупали су БЕНЕТОН, МЕК ДОНАЛД, и све друге симболе мултинационалног богатства ,а српског националног сиромаштва.

Десет година касније, момци су дошли по свој дуг. Данас 10. октобра, у Србији је у ствари , можда тек почео 6. октобар.  Најзад, ово је потпуни пораз тренутног српског политичког устројства.

  Уцвељени новинар-коментатор питао се јавно , у току преноса телевизијског насиља:  како се све ово може спречити ? На жалост, никако, ако се не разликују узрок и разлог зла , оно што ми у клиници увек и прво разликујемо.

Такође је наивно мислити да ће хапшење неколико момака  зауставити бунт српских Игоових "Јадника".

А што се тиче изјаве министра војске  "да ће хулигани бити смештени тамо где им је место", она, просто, нема никакав значај, јер тај министар не зна ни где је тачно његово место.

Докле год сви велики криминалци у Србији не буду смештени "где им је стварно место" (а ниједан још није), дотле народ оваквим изјавама неће бити уплашен. Греши онај који ове младе разбијаче потцењује када дођу по своје, јер се њихови багери понекад нагло окрену у обрнутом правцу (као што рече један од учесника 5. октобра давне 2000: "да сам знао коме помажем, одмах би их све, још тада, сравнио са земљом !"-крај цитата).

Чак и ти "вандали" осетили су тачно шта 10. октобра треба да вичу наоружаној жандармерији : "Идите на Косово !"

Мене лично, ово психолошко незнање српских власти подсећа на све историјске акције париске полиције у којима је она редовно излазила као поражена, а младе из света социјалне патологије, упркос хапшењима, нико није могао да заустави. Када грудва снега крене, више помоћи нема.

 

 

ЗНА ЛИ ВИШЕ ИКО У  СРБИЈИ ШТА ЈЕ СЛОБОДА

 

"Србија је земља слободних људи", срицао је 10. октобра још један н-ти министар. Али, опет је на делу- енциклопедијско незнање. Шетња слободе празних стомака никада није успевала. Никада она , ни у једном времену, ни у једном режиму није била могућа. Плаћени изјављивачи датих изјава (који у Србији, у ствари, никога представљају) заборавили су (или нису ни знали) да је слобода нешто више од права на сексуално опредељење. То је замка свих модерних неолиберала, замка  коју је српски народ (и без читања Жана Жака Русоа) одлично дијагностификовао простим натписом на једној приградској дрвеној тараби: "Доста ми је слободе, хоћу правду и једнакост!".

Није  случајно што овог 10. октобра у Београду опет гори неко политичко седиште, као што је 5. октобра горела Скупштина. На жалост, горепоменуте историјске  јакобинске речи натписа са сеоске тарабе невероватно су тачне и живе од времена француске револуције до данас. У Србији се оне интуитивно преносе слепим  гуслама.

Свако ко их арогантно потцени доживеће, на нови начин, увек исту судбину: рушење Бастиље, паљевину и гиљотину.

 

„Парада поноса“: битка за круг двојке, или, омладина на све стране

Политички живот
„Парада поноса": битка за круг двојке, или, омладина на све стране

 

Невенко Шкрбић

недеља, 10. октобар 2010.

У српској престоници недељама се лицитирало хипотетичким сценаријима и могућим развојима догађаја за време „прве Београдске Параде поноса (vol. III)" . Организатори овог немилог догађаја су вероватно, у нападима сулудог ентузијазма (или под утицајем дрога) замишљали „слободни" и „поносити" марш „сексуалних мањина" булеварима и улицама Београда, уз техно музику и општи етузијазам и осмехе пролазника, како се то сваке године (не) дешава (ни) у либералним западноевропским престоницама. Огорчени грађани Србије који превише гледају Медијски јавни сервис, и који и даље гаје илузије из неких срећнијих времена, да је „држава у служби народа", надали су се до последњег тренутка, да ће органи реда забранити скандалозно окупљање и спречити изливање народног гнева на улице, онако, уосталом, како то сваке године раде градске власти Москве. Огорчени грађани који не гаје овакве илузије, прижељкивали су отворени бојкот, како улица града, тако и телевизија које догађај преносе, у настојању да „Параду поноса", како се лепо изразио колега Рендић, разобличе као оно што јесте – репризу „уласка нациста у Београд", који су листом сви поштени грађани провели иза спуштених ролетни. Огорчени грађани, које је огорчење, (оправдани) гнев и социјална беда довела до очајања, прижељкивали су отворене сукобе са полицијом и жандармеријом, како би се на тај начин властима ставило на знање да су, баш као и Милошевић пре њих, већ одавно с друге стране полицијског кордона од сопственог народа. Најзад, сами државни органи су се надали да ће прегурати тај дан искључиво фиксирајући пажњу на похвале и милост којима ће их обасути Хилари Клинтон, када нам благоизволи у визиту за који дан, а локални евробољшевици, НВО јуришници и новинари Б92 прижељкивали су крв, батине и сузавац, који ће по ко зна који пут послужити као доказ „притајеног зла" које почива у њиховим суграђанима српске народности, и које „само они" могу држати у шаху (за скромну накнаду, наравно). По њима, „Парада поноса" треба „најзад" да доведе до „забрањивања клерофашистичких организација", читај „сваког облика политичке борбе против режима, која није сертификована из Брисела". Већ у недељу у подне постало је јасно да су се сви наведени сценарији остварили. Педери (био је међу њима и по који хомосексуалац) су „поносито и слободно" прошетали центром града, с тим што је тај центар, са своја „три обруча" полиције и жандаремерије, са пуном антитерористичком опремом и возилима за разбијање демонстрација, далеко више подсећао на Варшавски гето, него на Бранденбуршку капију (куда обично пролази берлинска „Парада поноса"), а учесници параде, са розе туфнама уместо жуте Давидове звезде, под до зуба наоружаном полицијском пратњом подсећали су на сцену из „Пијанисте" или „Моста на реци Квај", пре него на „журку на отвореном" и „карневал толеранције". Са друге стране, улице којима су ходале заиста су биле сабласно пусте и неодољиво налик на сцене из времена окупације, будући да грађанима који нису били спремни да се легитимишу и „понесу розе траку" није био ни дозвољен приступ у центар града. А на ободима „три прстена", беснеле су демонстрације каквих се не би постидео ни Светски економски форум. Демонстранти су на све начине, систематски покушавали да заобиђу невиђене полицијске снаге, а уз пут су више него убедљиво успели да покажу и докажу своје незадовољство политиком државних и градских власти, које су у њихово име, њиховим новцем, у њиховом граду, организовале манифестацију коју плебисцит грађана сматра просто срамотном. Дакако, гледаоци Б92 и њихових идеолошких следбеника и савезника, имали су прилике да се наслађују „примитивношћу" и „дивљањем" српских „хулигана", и да сањају светлу будућност када ће НАТО полиција увести полицијски час за све који не носе розе туфну на реверу. Као и да у глас повичу: „забрана, забрана!" Знамо и кога. Шта су, дакле, тековине трећег по реду „првог београдског 'Белгрејд прајда'"? Сексуалне мањине претвориле су круг двојке у журку на отвореном и за државне паре организовали жандармерију да им служи као избацивач на улазу, да би их на крају полицијским марицама евакуисали са сопствене забаве у СКЦ. Власт је начинила још један корак, како би грађане додатно учврстила у оцени да је држава, по ко зна који пут, негативац, угњетач и силеџија („нико није јачи од државе", поручују нам славодобитно државни органи, који се не питају зашто се у XXI веку и „на прагу ЕУ" грађани Србије и даље туку са полицијом), а млади припадници навијачких група и „клерофашистичких организација" имали су прилике да, са њихове тачке гледишта, „достојно бране част свога града и земље", чинећи то, у најмању руку, са више права и више подршке грађана од супротстављених им „органа реда", који су целу ствар и закували. Ко је страдао од Параде поноса, осим „образа" целог народа? Повређене су десетине демонстраната и полицајаца, али и једни и други су то сами тражили и – добили шта им следује. После овог догађаја, хомосексуалци у овој земљи никада нису били омраженији, стигматизованији и даљи од симпатија својих суграђана. Тик уз њих по омражености и презиру стала је, по ко зна који пут у протеклих две, или двадесет година, држава, са свим својим службама, министарствима и Председником лично (дим у Крунској улици нешто нам говори и о томе, као и аутобус чији је једини грех био што се на њему затекао лого „Б92"). А грађани Београда су, по ко зна који пут, били беспомоћни таоци сулуде државне комбинаторике која са њима нема, ама баш никакве везе, суочени са бахатим патернализмом и душебрижништвом политичара којима су власт и сила, очигледно, (опет) удариле у главу. Завршићу овај текст извештајем очевица. Стицај околности ме је за време параде затекао у улици Крунској, тик изван трећег о полицијских „обруча" (нисам ишао да се тучем, кунем се!). Пошто се од полиције није могло проћи главним улицама, морао сам да „сечем" кроз пролазе и тек, у једном од њих, поред отвореног прозора, чујем глас неке бакице (један од оних клерофашиста, по свој прилици), која подноси рапорт својој пријатељици на другом крају града: „Јесте, јесте", вели она, „овде се туку, лете хеликоптери, а омладина трчи на све стране". Омладина – лепа реч из неких бољих времена, које бака памти боље и од учесника у „паради", и од демонстраната. „Омладина" је некада означавала оно најбоље што је ова земља у себи имала, и што је био сигуран залог њене светле будућности. Како је „омладина" одједном постала „хулигани", „клерофашисти" и „неонацисти"? Стеван Филиповић и Димитрије Војнов снимили су филм који за то оптужује државу, која је омладину „затровала национализмом". Држава јесте крива, али „национализам" није њен отров. Не ове државе. Ова држава је грађане отровала лажима, непотизмом, корупцијом, и бескрајном бешћутношћу, бахатошћу и безобзирношћу. Шака педера (и понеки хомосексуалац) који шетају градом, док полиција из њега пендрецима, сузавцем и маневарском муницијом избацује све остале – то је алегорија стања у нашој политици. Златни замак испод дуге, у њему „друштвена и културна елита", заштићена бедемима и кордонима полиције, а са друге стране, непрегледна „руља" обесправљених, огорчених и понижених, који чекају свој час. „Парада" је лупила своју рецку на Београд, и остала жива и здрава, што се за Београд не може рећи. Једно ванредно стање је готово, чека се следеће. Incipit Hillary.

 

Пристигли коментари (22)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

 

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/parada-ponosa-bitka-za-krug-dvojke-ili-omladina-na-sve-strane.html

Коментар дана
Десети октобар

 

Милан Дамјанац

недеља, 10. октобар 2010.

Ми ћемо створити бољи народ, јачи, лепши, народ који ће знати да поштује власт и који зна ко га је створио! То народна милицијо, гази, сатри! Нека не остане камен на камену! Да ли је могуће да је ово што смо данас имали прилике да видимо на улицама Београда нормална појава? Коме је било у интересу одржавање параде по цену оволиких уличних сукоба и навлачења гнева обичних грађана прекомерним коришћењем силе? Остаје додуше отворено питање да ли су данашњи инциденти били својеврсна порука српској политичкој елити, и понавља ли се то 9. март? Да ли је могуће да камера сними полицајца који цокулама шутира човека који непомично лежи на земљи, а да новинар тражи сниматељу да не снима више, и то све у преносу уживо. Да ли је могуће да је наша власт била у стању да на улице Београда изведе бојна кола? Шта је било следеће у арсеналу дозвољеног коришћења силе? Тенкови можда? Данашња слика Србије је више него забрињавајућа. Она је застрашујућа. Хеликоптери круже градом, бојна кола центром Београда, интервентне бригаде хапсе људе на улицама, а јавни сервис европске Србије емитује цртаће и емисију „Балканском улицом". На Студију Б, Пинку и Б92 приказују опкољавање шаке цивила од стране полиције испред  храма. Полиција опкољава храм Светога Саве, док цивили стоје на улазу! Да ли се то у храму брани парада? Како су надлежни смели да дозволе полицији да уђе у околину храма? Чуди ме да није опколила студенте на факултетима и читаоницама. Шта би се догодило да је тако опкољена џамија? Међутим, најбоље тек долази. У једном моменту, спикерка на Студију Б извештавајући о храму и хулиганима, преноси нам да сада уживо видимо Вазнесењску цркву, рекавши: „Сада видимо цркву...и ево их!...младенци?!?...шта је ово?". Након тога се снимак прекинуо. Радило се, наиме, о томе да је очекивала да види „хулигане" којима је, очито, стециште СПЦ.  На њену несрећу, радило се о младенцима. Какво чудо – недељом у цркви венчање. Од ове бруке Студио Б је покушао да направи срећну и радосну вест, када је након сат времена емитовао исти материјал, покушавши да венчање представи као радосну страну данашњег дана. Сада је већ јасно да је нападнут мамограф и то не због мамографа, како се то представљало већ због знака Б92, и да су полупани прозори,  да су нападнуте просторије СПС-а, РТС-а, и ДС-а. Остаје отворено питање да ли су данашњи протести и инциденти увод у веће незадовољство грађана и стварање фронта обичних, понижених људи против актуелног система. Не ради се овде, као деведесетих, о политичким протестима у организацији неке странке. Не. Овде се заиста ради о потпуном, несистемском незадовољству понижених Срба, које, бојим се, може бити увод у нешто далеко теже и опасније. Да ли ће 10. октобар бити прекретница? Да ли ће он изродити нешто ново и друкчије у Србији? Навикли смо да је народ незадовољан и апатичан. Видели смо дешавања 2001. године поводом геј параде. Међутим, сада видимо нешто посве друго- видимо грађане који нападају просторије странака и скупштину Србије. Видимо најаву опасног сценарија, који је, додуше, био и очекиван. Када некога 65 година „народна милиција" третира на идентичан начин, када некога 20 година бомбардујете само изгубљеним биткама и понижењима, а протеклих десет вршите лоботомију на отвореном мозгу, није тешко закључити како се све то може завршити. Чак ни Слободан Милошевић није користио оволику полицијску силу која је данас тукла људе на улицама Београда, бесомучно и непотребно, и која је тукла протестанте у Куршумлији. Изгледа да није довољан један Ранко Панић, и бојим се да ће и данас бити жртава. Наравно, за евентуалне жртве ће одговарати вероватно исти онај полицајац који је одговарао за брутално пребијање покојног Панића. Поручник Ваздух.   Србија је полицијска држава и то је данас јасно. Да ли је могуће да министар одбране има савести и морала да каже да је бацање молотовљевог коктела у канту за ђубре која се налази унутар капија просторија у Крунској незапамћен злочин из мржње. А шта је било прошле године када је на улици претучен опозициони лидер? И како то полиција има право да на своје грађане, на цивиле изведе бојна возила како би одбранила уставноправни поредак, а Слободан Милошевић то није могао 2000-те? Нажалост, ако се има у виду како се према народу понашају, бољу судбину од новог 5. октобра нису ни заслужили. Срамота је да данас присуствујемо таквом медијском мраку од стране РТС-а који се нажалост нимало није променио у односу на РТС деведестих. Био је и остао сервис владајућег режима. Ко је смео да дозволи оволику полицијску бруталност над малолетним цивилима? Полиција је пендрецима тукла децу која леже на тротоару, хапсила људе на улицама, чак се и Томо Зорић огласио! У којој демократској земљи би могло да се деси да човек на тој функцији сме да прети ухапшенима и онима који су још на слободи, стварајући притисак на тужилаштво? Сви ће бити процесуирани и адекватно кажњени. Обећава човек казне од 8 година затвора! Ма да ли је могуће? Да ли је наш владајући режим толико опила близина власти и моћ, да игноришу муке свог народа, да наређују пребијање свог народа, да прете сопственом народу?  Да хапсе и процесуирају малолетну децу? Заиста, постали смо полицијска држава. Или никада то нисмо ни престали да будемо. Медији су се својски потрудили да од Срба и Србије протеклих десет година направе монструме. Колико смо се само ствари и квалификација, увреда, и изјава мржње сви заједно наслушали, попут оне да је „готово незамислива толика количина зла на тако малом простору". Када се све то има у виду, мислим да заиста све што се надаље догоди у Србији пада на душу оних који су овај народ довели на руб економске и социјалне пропасти и урушили његово достојанство и здрав разум.

 

Пристигли коментари (0)

Пошаљите коментар

Донирајте НСПМ

http://www.nspm.rs/komentar-dana/deseti-oktobar.html

Zašto je Boris za Srbiju opasniji i od Miloševića

STANDARD.RS

Željko Cvijanović: Zašto je Boris za Srbiju opasniji i od Miloševića

Pressonline prenosi najnoviju kolumnu Željka Cvijanovića koja je objavljena juče na sajtu Standarda

Onaj ko nasledi Borisa i opredeli se za put diskontinuiteta biće u situaciji da bira: ili će biti pojeden ili će biti ljudožder. Nema trećeg u zemlji čiji je lider toliko učinio da normalnost u njoj izgleda ekstremno  

Šta da mislite o tipu kadrom da Srbiji obeća kako će 2016. biti u EU, pa ga istog dana demantuju piskarala koja poznaju tehnički red tog posla; šta kažete o baji koji ima herca da pozove tajkune, koji grcaju, da poklone narodu deo imovine i da se pridruže Bilu Gejtsu i Vorenu Bafetu, tipovima koji imaju i da otkupe srpski dug i da Cvetkovićevu vladu učine uspešnom, mada ne i manje smešnom; ili o majstoru koji u gladnoj zemlji, iz koje je proterano svako drugačije mišljenje, kao svoj odnos prema toleranciji organizuje gej-paradu, samo da bi pred strancima upisao plus za onu 2016, za koju i on i oni znaju da se neće desiti; šta biste rekli o nekom takvom.

  Glup? Infantilan? Izgubljen? Smešan? Demagog? Ne, taj je opasan. Evo zašto. 

Hajde malo da zamišljamo. Recimo da, kada u sredu dođe u Beograd, Hilari Klinton bude nasađena toliko nakrivo pa da zahteva od našeg Borisa da u dobre odnose sa Amerima investira i neku simboličnu žrtvu. Recimo, da svakom Srbinu odseče po uvo. Šta bi joj odgovorio? Ništa, vratila bi se kući sa sedam miliona ušiju. Ali ne prepuštajte se hororu; uzdajmo se u zdrav razum visoke gošće. Uostalom šta bi ona sa tolikim ušima.  

Sve to, međutim, jeste, iako slikovita, sasvim realna ilustracija stanja gde cela država deli neveselu sudbinu jednog hodača na žici. I gde ni jedno ni drugo ne liče na sebe od pre godinu i po dana: ona je tada imala neke planove a on obe noge. Tako će poseta Klintonove izaći na zatvaranje kruga sa dolaskom Džoa Bajdena iz maja prošle godine. A ta je poseta našem grešnom Borisu napunila pluća vazduhom uveravajući ga kako su svi pre njega bili budale i kako je samo njemu dato da bude prijatelj sa Amerikom. Godinu i po kasnije, Hilari ne dolazi kao prijatelj, već kao vlasnik Srbije jedan kroz jedan.   

NEKAD I SAD Onomad su se Džo i Boris složili kako se ne slažu oko Kosova, što je značilo da Srbija ima pravo da se za Kosovo bori, ali da ga ne dira. Godinu i po kasnije, Hilari je u Srbiji, koja ne samo da je izgubila pravo da se bori za Kosovo već i za sebe. Onda su se dogovorili da Džo nema nikakav problem da Rusi ostanu u Srbiji, samo da Boris malo dublje pusti svoje nove prijatelje Turke. Godinu i po kasnije, Turci, duboko na našoj strani Balkana, mozgaju i nikoga ne pitaju koliko još dublje da uđu, dok su Rusi daleko od Srbije koliko i kad su Turci ovde bili prvi put. Onda je Džo rekao Borisu da se na dobro mesto obratio ako hoće u EU. Godinu i po kasnije, u Srbiji se ulasku nada jedino Boris. Onda, Srbija je imala hleb i borila se da nešto stavi na njega; sada će joj Hilari obećati hleb. Onda smo većem delu sveta izgledali kao mala zemlja, čiji je jedini resurs to što se sa moćnicima časno bori za sebe; godinu i po kasnije, postali smo bubanj čovečanstva: što ga moćnici jače udare, on jače svira. I peva kad treba.

  Ali sve se to već dogodilo, šta još tu može da bude opasno? Opasno je to što rezultat posete Klintonove neće zavisiti od prilika, neće zavsiti od Borisovog otpora i pregovaračkog umeća; zavisiće samo od njenih namera i njene milosti. Svaku stvar koju bude zahtevala od Tadića dobiće. A to znači da neće, kako je naumio, poslati Zdravka Ponoša da pregovara sa Albancima na Kosovu, nego će da pregovara sam; znači kako nema šansi da će na tim pregovorima biti izgovorena reč status, nego će se govoriti o carini, policiji, struji, vodi i kanalizaciji; to znači da će, kada Bosna dođe na red, Boris i sam biti deo onoga što se zove međunarodna zajednica; znači da će, ako Amerima padne na pamet da počiste Sever Kosova, on moći tamo da uđe sa svojom vojskom, ali samo da bi čišćenje bilo brže.    

Naravno, opasno je i to što Boris, slomljen da slomljeniji biti ne može, upravo na toj činjenici gradi svoju buduću strategiju. Dakle, kada Ameri čiste Sever Kosova od Srba koji bi mogli da im prave probleme i kada to rade tvrdeći da je na Severu kriminal toliko nepodnošljiv da to ugrožava sav onaj fini albanski svet u ostatku pokrajine, koji je davno iskorenio kriminal - tada se Boris pridružuje toj akciji; tada i njemu to „čišćenje" od kriminala radi posao da očisti Sever od svojih političkih protivnika. Kada Zapad gej-paradom hoće da pokaže do koje je mere slomljena ona tvrda Srbija, tada ni Boris nije protiv obračuna sa tom tvrdom Srbijom jer zna da će ova, pre nego što se zaista odupre Zapadu, najpre doći po njega. Kada Zapad hoće da počisti srpske privrednike sa mape uticaja, tada ih Boris nagovara da poklone svoju imovinu jer, poklonili je ne poklonili, na istom će da završi. Kod stranaca.

  Boris veruje kako će svoje pogubljene konce moći da sastavi samo ako dobije kandidaturu za EU i ako nastavi još neko vreme da mu kaplje novac iz MMF; i on nepogrešivo zna da i jedno i drugo u rukama drže Ameri. Postoji li onda ikakva crvena linija u njegovoj politici za koju znamo da neće biti pređena, posebno ako znamo da on može da dobije i kandidaturu (koja nikoga ne obavezuje), da može da dobije i novac iz MMF i podeli ga Srbima da ne pocrkaju od gladi, ali i da, umesto toga, može da dobije i nove ili stare pretnje, koje su već uradile svoje. Ne, tu ne može da bude nikakve crvene linije, i ne samo to. Tu ne može da bude ni neke velike strane zemlje sklone Srbiji koja bi, kad ovi počnu da nas čereče, rekla Amerima da to nije u redu. Ne može jer bi joj se opet moglo dogoditi da joj sam Boris poruči da on uživa u tom čerečenju i da se ne meša kad Srbija dobija batine.

    Ceo taj kontekst, dakle, toliko je opasan da bi u ovoj situaciji, poređen sa jednim toliko slomljenim Borisom, bilo ko bio zemlji korisniji vladar od njega i da bi svako mogao da stvari vrati za pedalj unazad već ako bi Srbima mogao da uoči sastanka sa Klintonovom garantuje onih sedam miliona ušiju, koje Boris ne može da garantuje.  

EKSTREMNA NORMALNOST To je mera Borisove slomljenosti. A stvari koje su se dogodile kao njen proizvod toliko su odmakle da bi danas bilo kakva vlada koja bi došla normalnim putem imala pred sobom njegov već utrti put, koji bi je privlačio strašnom silom, dok su svi drugi putevi toliko zatravljeni da bi svako njihovo otvaranje zahtevalo Supermena ne samo po snazi i veštini već i po ekstremnim namerama. Naime, nekada se stvari toliko pokvare, da onaj ko ih nasledi, makar bio i najpitomija priroda, bez velike lomljave nema nikakvih šansi ako bi poželeo zaista da nešto uradi i stvari vrati u normalu.  

Hajdemo redom. Svi provaljuju zašto Boris govori o ulasku u EU 2016. Logično, on je svestan da ništa od obećanja nije realizovao. I zato je pred Srbima kao čovek koji vam duguje sto evra i u roku dogovorenom za vraćanje novca pojavljuje se i kaže da nema novac, ali, ako se strpite i oročite poverenje u njega do sledeće nedelje, on će da vam donese svih 500. Rečju, Boris je u jednoj vrsti reprograma dugova prema građanima, ali njega taj reprogram ne obavezuje na ozbiljnosti i odmerenost, već mu nalaže da situaciju prevazilazi kupovinom vremena bombastičnom ponudom, za koju sam zna da se neće realizovati. A to se, to što će nas uvesti u EU za šest godina, među pristojnim svetom zove prevara.

  Problem je, međutim, što je on stvorio takvu društvenu klimu da, ako hoćete da parirate takvoj pokvarenoj gluposti, vi rizikujete da sve što kažete u Briselu bude doživljeno kao nedostatak vere i manjak evroentuzijazma. A to će vam svakako pokvariti odnose sa Briselom, koji će vas već sutra u srpskim medijima opisati kao ekstremistu.  

Ili, kada Boris pozove privrednike da poklone deo imovine, vi shvatate da su to gluposti. Jer, pitate se, ako on nešto ima protiv Miškovića i Beka i ako objektivno postoji nešto protiv njih, zašto ih lepo kao muškarac ne uhapsi i preuzme odgovornost za sve, umesto što ih razvlači po novinama i tako ponižava i privredu i privrednike u godini kada bi o njima ipak trebalo malo brinuti. Ako, pak, kažete kako je ta ideja sa poklanjanjem imovine opasna glupost, kako se takve stvari ne smeju raditi i, ako, birajući između političke klase i klase privrednika, izmerite da su ovi drugi nešto u životu i sagradili za razliku ovih prvih, koji su svejedno puni para, onda ste ekstremista ili, još gore, tajkunski plaćenik. Rečju, kada živite na mestu gde su vam racionalni izbori ukinuti i gde, da biste stvari doveli u normalu, morate da slomite tu krivo sraslu kost, to je već vrlo ekstremno za ukuse i mode iz Borisovog vremena.

  Ako kažete da je cinično simulirati borbu za prava gej-populacije u zemlji gde se ne borite za prava na makar polupun tanjir milion siromašnih i zemlji gde ste ugrozili pravo na drugačije mišljenje, onda ste ekstremista. I jeste u tako naopakom poretku stvari. Ili hajde da vidimo kako bi prošao onaj u Srbiji koji bi došao posle Borisa na vlast i rekao zapadnim ambasadorima da više ne mogu da računaju sa uticajem kao što ga imaju danas. To bi, naravno, bilo nešto najnormalnije, najlogičnije i najdobronamernije, čak i prema zemljama iz kojih ti ambasadori dolaze. Ali kako bi oni posle Borisa gledali na to? Držali bi vas za arhineprijatelja jer njima je ovo što imaju, a što je ekstremno mnogo, sasvim normalno i ne bi da ih neki ekstremista vraća tamo gde pripadaju.

  Šta hoću da kažem? Nije, dakle, najveći problem ni to što je Srbija sa svakim Tadićevim danom sve siromašnija, sve nesamostalnija i sve udaljenija od normalnog sveta, koji podrazumeva neki sistem vrednosti sastavljen i od crvenih niti. Ne, on je opasan u nečem drugom. Borisov naslednik moraće da bira: ili će komotno da nastavi Borisov put, ili će da mu okrene leđa i naiđe na otpor moćnih, koji misle da im stvarno pripada onoliko koliko im je Boris dao, pa će da bude srušen i obrukan; ili će morati da bude opako prljav i grub igrač da bi stvari vratio u normalu.

  Otuda je Tadić danas za Srbiju najopasniji lider posle Miloševića, s tom razlikom što je sama Slobina vladavina diktirala diskontinuitet njegovim naslednicima. Onaj ko nasledi Borisa i opredeli se za put diskontinuiteta imaće gadan izbor: ili će biti pojeden ili će biti ljudožder. Nema trećeg u zemlji čiji je lider toliko učinio da normalnost u njoj izgleda ekstremno.  

Željko Cvijanović

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/136224/%C5%BDeljko++Cvijanovi%C4%87%3A+Za%C5%A1to+je+Boris+za+Srbiju+opasniji+i+od+Milo%C5%A1evi%C4%87a.html

Милош Марковић, ДЕСЕТ ГОДИНА „ДЕМОКРАТИЈЕ“

Излагање Милоша Марковића на међународном скупу оджаном у центру „Сава" у Београду 5. октобра 2010. године, посвећеном обележавању 10 година од петооктобарског преврата у Србији и рушења Слободана Милошевића са места председника Србије.

 

ДЕСЕТ ГОДИНА  „ДЕМОКРАТИЈЕ"

 

 

Драги пријатељи, даме и господо!

 

        Свакако да је част говорити на једном оваквом скупу, али то је данас, у нашим условима „узалудне слободе", пре свега – посебна привилегија.

          Дефинисати, оценити макар само оне суштинске резултате десетогодишње демократије, а неко каже и „демократске диктатуре" у Србији, заиста је деликатно, погото учинити то за десетак минута. Просто је немогуће само набрајати сва наша достигнућа у овој  „демократској деценији", јер био би то бескрајно дуг „инвентар тужних ствари".

          Иако то нерадо чиним, дозволите ми да се, бар на моменте, послужим и одређеним метафорама, па и литераррним опсервацијама, како бих, за ово кратко време, само побудио одређена размишљања, али бар усмерио неке асоцијације.

          Но, на почетку, подсећања ради, само неколико конкретних ствари. Прву годину „демократске деценије" почели смо у земљи која се звала Савезна република Југославија. У заносу „демократских промена",  и на брзу руку, тако рећи под хитно смо заменили, преименовали ту државу и прогласили нову земљу под називом Државна заједница Србија и Црна Гора. Та новостворена држава није,  као све нормалне земље у свету, почивала на Уставу, него на некаквој – Повељи! Наравно, то није дуго трајало, него је вољом политичке властеле у Београду и Подгорици, а свакако под командом такозване „међународне заједнице" и та, друга нам по реду држава – укинута!

          Тако, за кратко време, наше нове „демократске власти" преводе наше животе у нашу нову државу, -трећу по реду! Откако је света и века, откако је народа и држава, никада и нигде у свету ниједна политика, ниједна власт, ма како себе називала, није извела тако брзе и тако корените промене!

          Захваљујући тако брзим транзицијама, трансформацијама и евроатланским интеграцијама, нашли смо се у земљи за коју данас нико не зна колика је тачно њена територија, нити јој ико може поздано означити њене целокупне границе!

          Непозудано је и чак лако промењиво и само име те наше нове државе! Пошто је Србија, као земља победница у Првом светском рату, вољом своје тадашње политике и њене круне, добровољно сахранила своје име, оно више никада, па ни данас није поуздано и непроменљиво успостављено.

          Она је деценијама именована као ужа Србија, па Србија са овим или оним, па Србија без овога или онога. Данас, бар свако вече, преко такозваног јавног сервиса, чујемо да ову земљу сада називају – Европска Србија. Можда је то и нужно, пошто смо у првој деценији 21. века и званично постали најнеобразованија земља у Европи, па да неко од великог броја неписмених, а поготово полуписмених, који у нашем „новом систему вредности" постају главни фаворити, да неко не би помислио да је реч о азијској или афричкој Србији.

          Ако се, у општој несигурности и тешкој неизвесности, колебамо чак и око имена земље, онда је скоро немогуће одредити прави назив владајућег режима, односно политичког система који би се морао именовати у складу са својим суштинским садражајима, у скаладу са друштвеном реалношћу.

          Не морамо бити Алиса ни ићи у земљу чуда, прелепу земљу где су дечији снови и машта посатали стварност. Пођимо у савремену, модерну, демократску и европску Србију, да видимо сва остварења демократизације, разних транзиција, трансформација, трансатланских интеграција и домаћих регионализација.

          На граници, на царини – опа, царинска мафија! Ништа, седамо у кола и путем... а у колима и на друму сазнајемо да постоји и ауто мафија и друмска мафија! Већ помало изненађени и забринути, седамо негде на кафу, запалимо  ... и сазнамо да постоји и дуванска мафија! Већ нас помало заболи и глава, па уђемо у апотеку – кад тамо, фармако-мафија! Већ поприлично зачуђени, разгледамо око себе, видимо разне фирме и сазнајемо да постоји и – стечајна мафија! Захваљујући тој врсти мафије, те фирме су и приватизоване. Од толико шокова, већ и организам реагује, па морамо у болницу. Кад тамо, а оно – мафија белих мантила, спремна и обучена да заради и на цитостатицима за децу, а они најмафиознији су партијски љубимци и представљају - руководећи кадар! Пошто смо чули, прочитали да је Србија, правно уређена, демократска држава, да видимо како, по том питању, стоји ствар у судовима и тужилаштвима. Кад тамо – а оно, правна, судијска мафија! Кад се повратимо од непрекидног шокирања, сазнамо да постоји и – просветна, индекс-мафија!

          Шта нам остаје да закључимо – да се у Европској Србији нимало не цени неки мафијаш општег типа, него само они специјализовани, јер у модерној, демократској Србији има више мафијашких специјалиста и специјализација, него ли у целој светској медицини!

          Када се такав знатижељник, који хоће да упозна сва наша достигнућа у деценији демократије, увери да, ипак, није дошао у Алисину земљу чуда, он се мора запитати како се зове сама та земља и владајући режим у њој. Он неме избора, јер је ствараност сама себи дала име – та земља мора да се зове мафија-ленд, а систем у њој – мафиократија!

          Дозволите да, макар и за кратко, размишљамо у политичким, теоријским, социолошким категоријама. Ваљда је свакоме, до очигледности јасно, да су на нашој укупној сцени најмоћније две властодржачке групације – једна се зове плутократија, владавина богатих која се створила највећим делом на криминалу, а друга је партократија, владавина, а може се рећи и терор партија, створен на неодемагогији, манипулацијама и сејањем илузија. Те две групације су у комплетној међузависности, представљају јединствену и до краја солидарну коалицију.

          Апсолутна и апсолутистичка владавина ове колиције остварила је током ове „демократске деценије", заиста невероватне и у свету јединствене резултате. И заиста смо по много чему, како они воле рећи – „лидери у региону", а можемо додати и у Европи, па чак и у свету!

          Рекли смо већ, да смо, као нико у свету, за време њихове реформске и демократске власти, почели да живимо у трећој држави! Постали смо за то време, а и то смо већ рекли, најнеобразованији народ у Европи! Постали смо најзадуженија земља! Постали смо најсиромашнија земља, са најнижим стандардом у Европи! Постали смо земља из које је морало да се исели 250 000 младих, виокостручних, образованих људи, што није случај ни у једној земљи у Европи! Ни у једној земљи у Европи није толико презрено знање, стручност, рад и етичност као што је то у овој земљи - истинских чуда!

          Убеђен сам да ни једна власт на свету, ниједна држава, не третира патриотизам и љубав према свом народу као – кривично дело! То једино чини званична Србија, најчешће у свом парламенту и преко свих медија. Они се подсмевају, ругају се људима који се позивају на национална осећања и на патриотизам, те две племените и моћне емоције.

          Ниједна власт, ниједна држава у свету није се, такорећи добровољно, одрекла 15 одсто најбогатијег дела своје земље, оног дела који је историјска колевка њене државности, њене духовности, њеног укупног индетитета! У наводној борби за Косово, (очигледно импровизованој, фингираној за домаће бирачко тело) срочили смо, наводно са својим европским пријатељима, резолуцију којој апладирију и Тирана и Приштина. Важно је имати на уму да је текст Резолуције који је усвојила Скупштина Србије, битно променио Борис Тадић у Бриселу, а по наговору, односно наређењу  својих „европских пријатеља"!

          Ниједна држава на свету није успела за тако кратко време саму себе да, буд-зашто, распрода! Да остави милион људи без посла! Да се они запослени, данас сутра освесте и схвате да су само слуге на туђем поседу!

          Па како смо успели да за само једну „демократску деценију" остваримо ове невероватне и у свету јединствене подвиге.

          Могли смо, на самом почетку демократуре, како се са иронијом и мноштвом разлога назива овај систем, схватити шта нас очекује. Када су бирали најбоље међу собом, а све у складу са „новим системом вредности", онда је човек који није завео ни најобичнији чек, рецимо на експозитури неке банке у Сурдулици, постао - гувернер народне банке! Онај који није био ни портир у неком конзулату – тај постаје министар иностраних послова! И три пута тако! Онај који ни у касарну није ушао, ни војску служио, тај постаје - саветник министра војног!

          У Србији, земљи деградираног и пониженог знања, можете добијати најсложеније и најодговорније државне функције, само ако сте претходно плутали кроз неку партијску канализацију! Добоко сам убеђен да ни у једној земљи на свету пропали средњошколци нису толики државни и партијски миљеници као у званичној Србији.

          Чак је једно време директор „Галенике" био лаборант са трогодишњом шуваревском школом и то – у име Групе експерата (Г-17) . Државни секретар за културу била је једна средњошколка – такође у име Групе експерата. Директор и главни уредник државне агенције Танјуг четири године је био – пропали срдњошколац!  На челу Вечерњих новости је такође пропали средњошколац чије се име помиње у рубрикама везаним за криминал и мафију. Дубоко сам убеђен да су у Занзибару, Гвинеји или Обали слоноваче, некога послали и школовали на Сорбони или Кембриџу, да би им био директор државне телевизије. У Србији то може бити пропали средњошколац, који је пре тога био и шеф свих комуниста Политике, миљеник ЈУЛ-а, јуловски министар и полазник разних сорошевских и сличних курсева одржаваних, углавном, у Мађарској!

          Помињем само медије и само такве, јер како би, иначе, владао потпуни медијски мрак, како би се вршила орвеловска индоктринација, систематско заглупљивљање, манипулација и партијска дресура народа. Без њих, као таквих, не би било могуће, чињеницама заинат, вишеструко више говорити о Сребреници, као о муслиманском Аушвицу у Европи, него ли што је о Јaсеновцу говорено и писано  за - 65 година!

          Од таквих медијских лидера, углавном средњошколаца, сумњиве чак и писмености, али дестиловане паријске неоподобности, српском народу се скоро свакодневно изричу пресуда и лепе етикете горе него онима који су били носиоци фашизма и нацизма. Све је то, очигледно, и у функцији - оправдавања НАТО бомбардовања Србије! Добар део данашњих медијских посленика, дежурних хигијеничара садашње партијске подобности, може комотно махати својиом потврдом дипломираног комунисте из Кумровца! Такви су толико привилеговани и заштићени као да су стубови-носачи државног постојања. Сви њихови иступи су неподношљиво једенобојни (жути, наравно), сви су драстично тендециозни и сви су, очигледно, под једном диригентском палицом која диригује не само њима него и нашој укупној политици!

          С друге стране, чак ни у Титославији, нису тако сурово кажњавани новинари који су држали до националног поноса и истине о нашаој стварности и у минулим ратовима и у миру.

          Био сам главни дежурни (ноћни) уредик у ноћи НАТО бомбардовања Телевизије. Наравно, било је ту и десетине мојих колега. Сви смо ми, после петог октобра, односно доласка ДОС-а на власт, одмах избачени, не само са посла него и - из живота! Нико од нас, никада и нигде, није могао јавно сведочити шта је било и како је било те трагичне ноћи. Стално су говорили да смо такозвани „миљеници режима", ратни хушкачи, националисти и шта све не. Међутим, они новинари који су, сасвим сигурно, преко својих иностраних колега и на друге начине, знали шта ће бити те ноћи – они данас управљају РТС-ом. Што се мене тиче, зна се да нисам био никакав и ничији партијски активиста и миљеник, нити сам икада држао до било чијих партијских магли и демагогије. Држао сам се строго и доследно професионалних принципа, логике и етике! То је и данас лако доказати.

          Током ове „демократске деценије" у Србији није направљен ниједан филм о НАТО бомбардовању, ниједна тв-серија, чак ниједан поштен новинарски фељтон. Ниједна књига о томе у државним медијима, а сви су искључиво под њеном контролом, није ни поменута. Свако подсећање на тај невиђени злочин НАТО пакта и такозване „међународне заједнице", данас је у Србији, бар што се медија тиче, не само непожељно већ и строго забрањено. Нећемо тиме, ваљда, подсећати своје нове „пријатеље", на њихова скорашња злодела!?! Нова власт и њихови бескрајно послушни медији само ће, на разне начине, оправдавати све злочине над српским народом, приписујући му злодела и особине какве нису приписивани ни немачком нацизму!

          Не смемо се сећати ни шта је јуче било, а камо ли у даљој прошлости! У ту сврху, у сврху брисања свог националног бића, националне меморије, свог идентитета, ова, наводно демократска држава, затворила је наш Народни музеј и нашу Народну библиотеку. Већ седам година не раде ове културне, националне институције првога реда! Има ли то и у једној земљи на свету?! Има, има у „демократској" Србији!

          Овај кратки „инвентар тужних ствари" могао би трајати – данима!

          Десетогодишњицу „демократске власти" можемо обележити поузданом констатацијом да смо пали у комплетно дужничко ропство, да свакодневно дајемо доказе невиђеног вазалства и сервилности, да без икаквог поноса нудимо и оно што од нас такозвана „међународна заједница" и не тражи!

          Више немамо куд, све илузије о демократији су компромитоване! Мафиократија је на сцени!

          Сатерани у „мртви угао" немамо, на овај начин, никакве перспективе. Само трагичан појединац, само унесрећен народ има једну једину алтернативу! А властодршци (скоро сви својим пореклом  „клонирани, титоидни комунистоиди") само узвикују: „Европа, нема алтернативу, нема, нема...!" Подсетимо да су, углавном, очеви садашњих властодржаца стално узвикивали: „Титов пут нема алтернативу", „самоуправљање нема алтернативу", „несврставање нема алтернативу", „братство-јединство нема алтернативу" „ Партија (СКЈ) нема алтернативу" и тако даље и томе слично. Они су очигледно, још у детињству, у својим кућама и свеколиким привилегијама, одлично схватили технологију (алхемију) власти, па исту примењују на  модификован начин! Њихово енормно богаћење „преко ноћи" прати све веће сиромаштво и све већа и  све дубља несрећа српског народа!

          Завршићу једним записом Иве Андриаћа од пре пола века, који ћу навести по прилично поузданом сећању. „Кад један народ проведе векове под туђинском окупацијом, а онда га узме под своје његова рђава управа, том народу се помути свест толико да више не разликује властиту корист од властите штете!"

          Нажалост, ова Андрићева дијагноза, за српски народ у потпуности важи – и данас!

          Хвала!

 

 

Милош Марковић,

БЕОГРАД                 

 

Email      Милош Марковић

 

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/87664/Ko-je-pravi-vlasnik-vile-u-Uzickoj-15 

08. 10. 2010. 13:02h | R. Lončar - Vesti 

Ko je pravi vlasnik vile u Užičkoj 15?

Komentara 5

| veličina teksta:+-

Umesto da donese zakon o restituciji i imovinu koju su svojevremeno konfiskovali i nacionalizovali komunisti vrati prvobitnim vlasnicima, odnosno njihovim zakonitim naslednicima, Vlada Srbije je vilu inženjera Aleksandra Acovića u Užičkoj 15 u Beogradu upravo dodelila predsedniku Borisu Tadiću i njegovom generalnom sekretarijatu.

 

Stari Kabinet, kažu, nije dovoljno bezbedan za uvažene goste

 

- Ma kakva restitucija. To je zamlaćivanje za naivne. Da u ovoj zemlji bilo ko ima nameru da izvrši restituciju to bi unazad 10 godina već bilo urađeno. Umesto da se donese zakon o restituciji, u toku je naknadna overa onog što je nezakonito oteto posle Drugog svetskog rata - izjavio je za "Vesti" Aleksandrov sinovac, arhitekta Dragomir Acović koji je i član savetodavnih tela prestolonaslednika Aleksandra Drugog Karađorđevića. 
 

Acovića vilu od završetka Drugog svetskog rata za radni prostor prvo je koristio Josip Broz Tito, a zatim Slobodan Milošević i obojica su stanovali u neposrednoj blizini. Vila u Užičkoj 15 (nekadašnja Rumunska ulica), teško je oštećena u NATO bombardovanju, 22. aprila 1999, u dva sata ujutru. Od tada je niko nije koristio, a o njoj se staralo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nakon ove odluke Vlade, rezidenciju treba da preuzmu generalni sekretarijat i Kabinet predsednika Srbije. 
 

Bazen sa zlatnim ribicama   Acovića vila u Užičkoj 15 ima dva ulaza. Glavni je okrenut ka unutrašnjosti imanja, to jest vili "Mir" i zgradi u Kačaničkoj 4, a sporedni ulaz iz parka je okrenut prema Užičkoj. Levo od rezidencije su bilijarnica i lovačka kuća. Oko vile je park od 40 ari, u kojem su do razaranja u NATO bombardovanju bila dva bazena sa zlatnim ribicama.

- Naslednici mog strica Aleksandra: sin Radisav i unuk Aleksandar, kao i unuka Jelica, koja je ćerka drugog stričevog sina, danas pokojnog Miloša, žive u Švajcarskoj. Da je zakona i pravde, ta vila bi njima trebalo da bude vraćena - pojašnjava Dragomir Acović.

Odluku da se radni prostor predsednika izmesti na Dedinje iz sadašnjeg kabineta na Andrićevom vencu u centru Beograda, Vlada Srbije je obrazložila bezbednosnim i ekonomskim razlozima, dok Dragomir Acović smatra da je to učinjeno zato što je vila "Mir", koja je u neposrednoj blizini Acovića vile, "već određena za boravak šefova država koji dolaze u posetu Srbiji". 
 

U generalnom sekretarijatu Vlade tvrde da Boris Tadić nema nameru da se preseli u Acovića vilu, već da će u njoj primati strane državnike, čime će, kako predsedniku tako i gostima bezbednost biti potpuno zagarantovana.

 

 

Da je zakona i pravde, vila bi bila vraćena: Dragomir Acović

 

 

Podzemni tunel   Interesantno je da je krajem 60-ih godina prošlog veka kroz sredinu imanja na kojem se nalazi vila u Užičkoj 15 prokopan podzemni tunel. Tunel je napravljen po direktnom naređenju Jovanke Broz, a trebalo je da služi za dopremanje hrane i sredstava za održavanje. Dug je oko 40 metara i kasnije je dorađivan, tako da danas spaja rezidenciju u Užičkoj 15 i vilu "Mir", kao i još neke okolne zgrade.

Sadašnje imanje u Užičkoj 15 nije u današnjoj veličini bilo u vlasništvu poznate beogradske porodice. Današnji posed sadrži i imanja na brojevima 11 i 13. Tu su se do 1959. nalazile dve manje kuće sa pomoćnim objektima. Broz se u Užičku 15 uselio polovinom 1945. kad je završeno renoviranje.
 

Za vreme Broza, Acovića vila je pretrpela nekoliko rekonstrukcija. Prva manja rekonstrukcija izvršena je krajem 1944. do polovine 1945. Ambijentalno i arhitektonski tada nije ništa bitno promenjeno. Druga veća rekonstrukcija izvršena je od 1958. do 1960. godine. Tada su porušene kuće u Užičkoj 11 i 13, porušena je konjušnica koja se nalazila iza vile Acovića.

 

U parku nekadašnjeg broja 11 izgrađeno je mnoštvo kaveza za divlje životinje (medvede, tigrove i razne divlje mačke), koje je Broz dobijao na poklon prilikom putovanja po Africi i Aziji. Ni tom rekonstrukcijom glavna vila nije pretrpela bitne izmene. Treća rekonstrukcija rađena je od 1970. do 1973. godine. Tada je poslove projektovanja i glavnog inženjera gradnje vodila Jovanka Broz. Srušeno je staro sklonište i na tom mestu su izgrađene posebne podzemne prostorije - kuhinja, poslastičarnica, sala za rekreaciju, skladišta, vešernica, trafo-stanica, telefonska centrala, centrala za zagrevanje, cvećara, prostor za radnike i slično. U podzemni prostor ulazilo se iza manje upravne zgrade u blizini kapije broja 11.

 

Acoviće isterali fašisti, pa komunisti

 

Vila koju je 1934. godine sagradio pokojni inženjer Aleksandar Acović na placu od 10.780 kvadrata, ubrajala se među najlepše građevine u gradu. Acovići su u njoj živeli do 1941. i početka Drugog svetskog rata. Za vreme nacističkog bombardovanja 6. aprila 1941. u sklonište vile sklonila se gotovo kompletna vlada Dragiše Simovića koji je tog dana udavao ćerku, pa su svatovi trčeći iz Topčiderske crkve glavu sačuvali kod inženjera Acovića.
 

Polovinom aprila 1941. porodicu Acović izbacuje nemački okupator Franc Nojhauzer, civilni komandant Srbije i domaćini se po naređenju preseljavaju u prostorije za poslugu, a potom i odatle bivaju iseljeni. Nakon Nojhauzera, useljeva se feldmaršal Aleksander Ler, ali se pred kraj rata Nojhauzer na kratko vraća da bi opljačkao svo vredno pokućstvo i odvezao ga za Nemačku.
 

U borbama za oslobođenje Beograda u noći između 15.i 16. oktobra u Acovića vilu upadaju borci operativnog štaba prve armijske grupe, o čemu je dugo svedočila i spomen ploča koja je u potonjim renoviranjima uklonjena, da bi oteta vila Brozu pripala 23. oktobra 1944.
 

Inženjer Acović, sa sinovima blizancima, Radisavom i Milošem (supruga Jelica je preminula 1936.), nije imao sreće. Nije im bilo dozvoljeno da se po završetku Drugog svetskog rata vrate u svoju kuću, jer su je partizani već bili rezervisali za Broza. Bogati Acovići su presudum iz 1946. godine "u ime naroda" lišeni slobode i oterani na prinudni rad, zatim kažnjeni gubitkom građanskih i političkih prava. 

 Boris Tadić Srbija Predsednik Srbije Slobodan Milošević Vila Dedinje

 

 

DAJANA DŽONSTON: KAKO JE SRBIJA, ZARAD NATO, OKRENULA LEĐA OSTATKU SVETA

DAJANA DŽONSTON: KAKO JE SRBIJA, ZARAD NATO, OKRENULA LEĐA OSTATKU SVETA

četvrtak, 07 oktobar 2010 07:38

 

Srpski prozapadni lideri veoma su zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Toliko su privrženi Zapadu, da su u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Oni ne znaju s kim imaju posla


Redovna procedura u vezi sa predsedničkim izborima u SR Jugoslaviji burno je prekinuta 5. oktobra 2000. takozvanom „demokratskom revolucijom" - kako su je zapadni mediji okarakterisali - izvedenom protiv „diktatora" predsednika Slobodana Miloševića. U stvari, „diktator" je upravo bio spreman da uđe u poslednju rundu jugoslovenskih predsedničkih izbora, sa verovatnoćom da će ih izgubiti od glavnog opozicionog kandidata Vojislava Koštunice. Umesto da podrže demokratsku izbornu proceduru, SAD su instruirale i podsticale aktiviste da izađu na ulice i zamene je TV spektaklom popularnog ustanka. Najverovatnije su scenaristi pripremili ovaj šou po ugledu na istovetni javni spektakl rušenja bračnog para Čaušesku u Rumuniji, na Božić 1989, koji se završio njihovim ubistvom, posle presude donesene pred prekim sudom, nakon jednog od najkraćih suđenja u istoriji. 

Za većinu ljudi, koji nisu bili upoznati sa situacijom, rušenje predsednika  narodnim ustankom bilo je dokaz da je Milošević stvarno bio „diktator" kao Čaušesku. Poraz na izborima bi, naprotiv, dokazao suprotno.  Za razliku od Čaušeskua, Milošević je ubijan polako, indirektno, godinama. Ali 5. oktobar označava dan kad su se strane Velike Sile, naročito SAD, konačno dokopale efektivne političke moći u Jugoslaviji. 

MISTIČNA PROŠLOST I MITSKA BUDUĆNOST U konfuznim okolnostima proglašeni predsednik Koštunica, bio je oslabljen od samog početka. Zapadni favorit Zoran Đinđić postavljen je za premijera, da bi nekoliko meseci kasnije prekršio srpski ustav, isporučivši Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine (ICTY) u Hagu - u kojem je održano jedno od najdužih procesa pred prekim sudom u istoriji. 

Samoproklamovani „demokratski"  političari u Beogradu povlačili su poteze u iluziji da će isporukom Miloševića haškim vukovima osigurati milost „Međunarodne zajednice". Ali to nije bilo dovoljno, i sa novim zahtevima se nastavilo do danas. Slanje Miloševića, generala Nebojšu Pavkovića, Sretena Lukića, Vladimira Lazarevića i Dragoljuba Ojdanića, admirala Miodraga Jokića, Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, između ostalih, nije uopšte doprinelo skidanju stigme sa Srbije. Naprotiv, saradnja sa Haškim tribunalom pre svega je poslužila za potvrđivanje srpske kolektivne krivice. Ako nakon svega i Srbi svog lidera smatraju odgovornim za sve ratove u Jugoslaviji, ko bi se drugi tome protivio? 

Glavni adut teorije o „udruženom zločinačkom poduhvatu" u cilju stvaranja „velike Srbije", korišćen je da bi se svi aspekti uništenja Jugoslavije pripisali imaginarnoj srpskoj zaveri. Na kraju se pokazalo da žrtveni jarac nije bio samo Milošević, već cela Srbija. Srpska krivica za sve što je pošlo loše na Balkanu bila je osnovna propagandna strategija, korišćena da se opravda NATO agresija 1999. i kao implicitnu potvrdu te krivice, „demokratska" vlast je podrivala napore da se dokaže moralna opravdanost srpskih zahteva u vezi sa Kosovom. 

U junu 1999, dok su bombe uništavale mostove i fabrike, Milošević se predao i dozvolio NATO-u da okupira Kosovo - pod pretnjom tepih bombi koje bi uništile celu Srbiju. On je postavio uslove, a UN su ih u praksi ignorisale. 

Miloševićevi naslednici su se predali bezuslovno i napustili daleko manje rizičnu bitku - bitku za informisanje međunarodnog javnog mnjenja o kompleksnoj istini u vezi sa Balkanom. Ne samo „demokratske" vođe već i veliki deo Srba koji nisu razumeli zbog čega NATO bombarduje njihovu zemlju radije su se priklonili liniji koju zagovara NATO, ne bi li se izvukli iz izolacije. Oni su govorili da je za sve što se desilo u Jugoslaviji kriv jedan čovek, Slobodan Milošević. Ali mi nismo kao on, mi smo dobri. Oslobodimo ga se i sve će biti u redu. 

To nije funkcionisalo zbog toga što je dijagnoza problema bila pogrešna. 

Nakon detaljnog uvida u činjenice, Jugoslavija je poslužila kao eksperimentalni poligon za američki projekat prekrajanja sveta. Jugoslavija je bila eksperimentalni poligon za golu silu („hard power"), tokom bombardovanja Jugoslavije, ali takođe i još više za meku silu („soft power"): propaganda i manipulacije. Tehnike isprobavane u Jugoslaviji kasnije su primenjivane i na ostale zemlje, jedna za drugom - konkretno „narandžasta revolucija", koja je započela u Beogradu 5. oktobra. 

Srbija je bila i nastavlja da bude žrtva istorijske nepravde, kao i objekat kleveta koje su u toku. Razumljivo je, možda i neizbežno, što Srbi pokušavaju da pobegnu iz nepodnošljive stvarnosti projektujući se u mističnu herojsku prošlost ili u mitsku idiličnu budućnost u EU. To možedo izvesne mere dovesti do generacijskog rascepa, u kojem će stariji prizivati mitsku prošlost, a mlađa generacija očekivati mitsku budućnost. 

„KUTIJE ZA ALAT" U međuvremenu, imam utisak da su srpski prozapadni lideri veoma zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Pogađa me što su ti lideri, toliko privrženi Zapadu, u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Ponekad mi se čini da ga srpska buržoazija identifikuje sa ljubaznijom pitomijom Amerikom, koja je možda postojala u prošlosti. Čini se da veruju, sasvim iskreno, da će, ukoliko budu ljubazni prema Zapadu, i Zapad biti ljubazan prema njima. Oni ne znaju s kim imaju posla. Kao da nisu čuli poznatu američku izreku : „Nice guys finish last" (slobodan prev „Dobri momci na kraju ispadnu iz igre"). U ovom obeskorenjenom svetu biti ljubazan jednostavno znači da si gubitnik, i da bez posledica mogu nastaviti da te varaju i premlaćuju. 

SAD i NATO sateliti su angažovani na sasvim novoj strategiji osvajanja sveta. Ona je na delu svuda i za sada gotovo nevidljiva. Groteskno uvećana USA vojna mašina nastavlja potragu za celokupnim spektrom vojne superiornosti, kako bi kontrolisala sve što se kreće pod zemljom i nad zemljom, sa blizu hiljadu prekomorskih vojnih baza širom sveta i moćnim programima za transformaciju nekadašnjih odbrambenih snaga drugih država u specijalizovane „kutije za alat" („tool boxes"), spremne za upotrebu u bilo kom ratu za koji se SAD odluči, bilo gde u svetu. SAD svakodnevno angažuju klijentske države da učestvuju u zajedničkim vojnim vežbama, na jedan ili drugi način, širom sveta. Od SAD saveznika se zahteva da postanu nesposobni za sopstvenu odbranu, ali da budu u pripravnosti, da pomognu SAD u napadu na bilo koju zemlju. 

I tako, fini momci na kraju ispadnu iz igre. 

Stigmatizacija Srbije se nastavlja. Zapadni mediji ignorišu Srbiju, sem ako ima nešto negativno da se kaže. U Francuskoj, u mapama sa vremenskom prognozom koja pokazuje temperature u glavnim gradovima sveta, preskače se Srbija - nepostojeća zemlja. Jedini koji uspevaju da probiju tu barijeru su teniske zvezde - očigledno svet sporta ima sopstvenu autonomiju. Ali ne mogu svi u Srbiji biti teniske zvezde. Van teniskog polja, Srbija nastavlja da nosi stigmu „ekstremnih nacionalista", „izvršilaca etničkog čišćenja", prouzrokovača „najgoreg masakra u Evropi od Drugog svetskog rata", čak i „genocida". 

Istrajnost te stigmatizacije traži objašnjenje. Samo nekoliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, SR Nemačka je primljena u NATO i prepoznata kao jedan od saveznika Zapada. Brzina kojom je Nemačka rehabilitovana ima dva razloga koji se ne mogu primeniti na Srbiju. 

Pre svega, Nemačka je bila moćna industrijska sila, jedna respektabilna ekonomska snaga čiji je oporavak bio od esencijalne važnosti za ekonomiju pobedničkih SAD. Drugo, tu je bio zajednički neprijatelj: Sovjetski Savez. 

Neki Srbi su se očigledno nadali da će faktor „zajedničkog neprijatelja" rehabilitovati Srbiju. Zajednički neprijatelj u tom slučaju bio je Islam. Neki od izvrsnih prijatelja Srbije gajili su tu nadu, sasvim iskreno, ali sa svim dužnim poštovanjem moram da stavim primedbu na takav pristup. 

OTPADNIČKA NACIJA Mora se imati u vidu i uloga koja je dodeljena Srbiji u ratnim igrama: oni su ispunjeni rasnom mržnjom prema muslimanima. Taj stereotip se samo pojačava kad Srbi ne govore ništa protiv muslimana. Amerikanci su igrali na kartu iskorišćavanja podrške muslimana iz Bosne i sa Kosova, u želji da se dopadnu vođama muslimanskog sveta. Bivši kongresmen Tom Lantoš (2007), koji je svojevremeno bio predsednik „House Foreign Affairs Committee", izjavio je u vezi sa nezavisnošću Kosova da je to „samo podsetnik za uticajne vlade muslimanskog sveta (...) da SAD predvode put u kreiranju nadmoćne muslimanske zemlje u samom srcu Evrope." Mit o srpskom „genocidu" protiv muslimana, poslužio je da američki i izraelski ratovi protiv muslimana u poređenju s tim izgledaju kao humanitarne akcije. 

Nametanje termina o sukobu između hrišćanskog Zapada i muslimanskog sveta poteklo je od onih koji su iskoristili Jugoslaviju, kao svoju eksperimentalnu laboratoriju za dalja osvajanja. Ova teorija nije u stanju da objasni sliku u celini. Ona ukazuje na pogrešnog neprijatelja. Nije muslimanski svet taj koji je uništio Jugoslaviju, to je učinio NATO. Nije muslimanski svet odvojio Kosovo od Srbije, niti je to mogao da učini - to je učinio NATO. 

Lično mogu da kažem da sam prilikom posete Alžiru i Libiji, sretala intelektualce čije su simpatije bile uz nekadašnju Jugoslaviju i Srbiju. Tako je i sa Turskom, što bi moglo biti iznenađujuće. U kontekstu NATO projekta osvajanja sveta, izbori koje je napravila Srbija imaju širi značaj nego što se može zapaziti. Tek kad je Srbija okrenula leđa ostatku sveta u svojoj želji da se dodvori NATO - sili, koja joj je otela Kosovo, pokazalo se da se agresija isplatila. 

Srbija neće biti tretirana kao ravnopravna dok ne uzvrati na polju propagande. Sve dotle dok nacija bude stigmatizovana kao „genocidna", ona ne može zahtevati Kosovo, ili bilo šta drugo 

Otpadnička nacija može samo da moli na kolenima. 

Šekspir je o tome pisao: „Ko ukrade moj novčanik ukrao je smeće (...) ali onaj ko ukrade moj dobar glas pokrašće ono što ga neće obogatiti, a mene će učiniti zaista siromašnim." 

Dozvolite da kažem da je gubitak Kosova, ma kako bio brutalan i nepravedan, minoran u poređenju sa gubitkom dobrog glasa koji je Srbija imala. Neki srpski lideri su postavili pogrešne prioritete, baveći se uzaludnim pokušajima da povrate Kosovo umesto da u prvi plan stave ponovnu izgradnju izgubljenog ugleda Srbije. 

Srbija nema vojnu snagu da preuzme Kosovo od NATO, ona ne može uspešno da se bori na polju gole snage („hard power"). Ali ona bar može da pokuša da se bori na bojnom polju reči, ugleda, ideja. 

Totalno pristrasan sud u Hagu osnovan je da opravda NATO agresiju ustanovljavanjem srpske krivice. Ipak, ni dugim suđenjem Miloševiću ni tekućim beskrajnim suđenjem Vojislavu Šešelju, nisu u tome uspeli. U svakom slučaju to kriju od svetskog javnog mnjenja. Prave greške tih političara su beznačajne u poređenju sa implikacijama njihove demonizacije. Srpske patriote trebalo bi da iskoriste svedočanstva na tom sudu, kako bi se utvrdila istina i povratila čast Srbije. Takođe, i da vrše istraživanja, pišu knjige, snimaju filmove, govore svetu. I ne samo svetu, već pre svega mlađim generacijama Srba treba omogućiti da shvate tragediju - ne da oplakuju, niti da traže osvetu, već da znaju istinu i žive u slobodi, nezavisnosti i dostojanstvu. Samo istina vas može učiniti slobodnim. 


Referat Dajane Džonston napisan je za međunarodnu konferenciju „Peti oktobar - deset godina kasnije", održan 5. oktobra 2010. godine u beogradskom Centru „Sava" u organizaciji Pokreta za Srbiju

http://standard.rs/vesti/36-politika/5591-dajana-donston-kako-je-srbija-zarad-nato-okrenula-lea-ostatku-sveta-.html