Курс у правцу раскола руководства Српске православне цркве

Ана ФИЛИМОНОВА: Курс у правцу раскола руководства Српске православне цркве

| Marijan RIGO | 21.11.2010 | 18:27 0 коментара

Српска православна црква Србиjа Владика Артемије

Деветнаестог новембра 2010. године завршено је ванредно заседање архијерејског сабора СПЦ. Сабор је донео неколико одлука са далекосежним, не само религиозним, него и политичким последицама: формирање Крушевачке и подела највеће Београдско-карловачке епархије; нов начин организовања цркве у Јужној Америци, формирање комитета за припреме празновања годишњице закључивања Миланског едикта 2013. године; лишавање чина владике Рашко-призренског Артемија. Уместо канонског, живог и здравог епископа Рашко-призренског Артемија, за шефа епархије постављен је претходни епископ Липљански Теодосије (Шибалић). Наименовање је само по себи у колизији са канонима, са Статутом СПЦ и црквеним правом, којим се забрањује да се поред живог и здравог епископа на тај положај именује друго лице. Али шеф СПЦ се одлучио на такав корак, изазвавши самим тим веома тешку по својим историјским последицама појаву – раскол Српске православне цркве. Епископ Артемије био је заједно са својом паством у најсуровијим годинама искушења – војне агресије НАТО; прогона и погрома Срба Косова и Метохије, разарања православних светиња и, најзад, проглашења независности Косова. Његова борба за православље, за православне светиње, за српски народ, а такође против независности Косова, била је нашироко позната свету, од Америке до Аустралије. Након антисрпских погрома 2004. године епископ Артемије је изнео оптужбу против четири земље НАТО за разарање косовских православих светиња и тврдио, да они који су их рушили не могу и да их обнављају (како је то стајало у Меморандуму Савета Европе о обнављању порушених светиња). У свом говору неколико дана пре проглашења независности Косова, 12. фебруара 2008. године, он је упозоравао, да су се Балкански регион, Европа и свет у целини суочуили са агресивном методиком стварања на територији независне, суверене државе – Србије - „џихадијско-терористичке освајачке администрације у Приштини". Воља за отпором српског народа толико је угушена, истицао је еписикоп, да су апологети антисрпске политике веровали: своје циљеве они ће постићи, Срби ће се повити и неће пружити никакав отпор, неће се обазирати ни на какве потезе противника. Владика Артемије је са тугом наглашавао, да је „много пута слушао, како је низ српских политичара, чија имена је наводио јавно, износио уверавања, да ће српски одговор на агресију и окупацију бити знатно слабији, него у случају било које друге независне државе", те стога Вашингтон тако чврсто верује, да ће се „српска армија моћи држати на краткој узди". Позиција владике сводила се на то, да се не смеју допуштати напади на веру, на државу и народ, да криза владе не треба да паралише способности Срба да се супроставе намерама противника, Срби нису дужни да постану лак залогај, или ће их проклети будућа поколења. Епископ је позивао да се „заведе ред у народном дому" и убеђивао, да нелегална окупација дела српске свете Отаџбине, тачније, безбожна агресија, не може и бити победнник на крају. Мир и безбедност, сматра владика Артемије, могу донети једино принципи права, морала и мирне коегзистенције. Али у резултату окупације српски народ ће, упозоравао је он, истрпети још веома много бола. Уочи проглашења независности Косова владика је био једини, који је позивао да се предузму државне мере у циљу заштите уставног поретка, територијалне целовитости и суверенитета земље – да се прекину међустраначке распре и формира влада националног спаса; да се не потписију никакви споразуми ни са организацијама, ни са државама, које представљају опасност по суверенитет Србије; да се упуте у заштиту српских структура управе, православних светиња и православног живља, у складу са српским Уставом, Повељом ОУН, Завршним Хелсиншким актом и Резолуцијом СБ ОУН 1244 армијске и полицијске снаге; да се за помоћ обрати Русији; да се позову посматрачи из пријатељских земаља ради фиксирања случајева диверзантско-терористичких напада од стране нелегалних формација у циљу да се онемогући легална одбрана; да се мобилишу све друштвене снаге Србије у циљу супростављања било каквом насиљу (1). Владика Артемије увек је био на оштрици одбране Косова и Метохије, управо се он противио посети потпредседника САД Џ.Бајдена манастиру Високи Дечани, што је представљало врхунац цинизма према Србима. Он је такође увек иступао и иступа као непомирљиви противник новина у богослужби, потивник је екуменизма, папизма и глобализма. Притисак на владику Артемија одвијао се у неколико етапа: у мају 2010. године он је уклоњен са службе под изговором „одласка у пензију" – након 33-годишње службе на Косову и Метохији (13 година као игуман манастира Црна Река, годину као професор у Призрену и 19 година као владика Рашко-призренски) Затим је против владике покренута вишемесечна кампања у медијима, пуна лажи и клевета, пре свега, за финансијске малверзације. Црквене власти су са своје стране игнорисале све народне петиције и протесте у одбрану Артемија, против екуменизма и посете папе, називајући протестанте „хулиганима и мафијом". Најзад, у новембру 2010. године уследило је лишавање владике и чина. Ова мера наговештава јасно декларисање курса новог руководства СПЦ, усмереног у правцу пружања подршке владајућој коалицији Србије за „меко признавање" независности Косова. Са одузимањем чина владики Артемију минира се и последњи црквено-духовни ослонац за заштиту српског становништва, православних светиња и, у целини, Косова и Метохије као саставног дела Србије. Антидржавна, антинационална линија Вашингтон-Брисел-режим Бориса Тадића, и сада придружено им руководство СПЦ, почистила је са свог пута и владику Артемија као оваплоћење борбе, пре свега духовне, за национално-државне интересе српског народа, па и само питање о заштити Косова и Метохије, српског суверенитета и независности. (1) Конференцију за новинаре Епархије Рашко-призренске, 12. фебруар 2008 // Ресурс доступа http://www.svetigora.com/node/3199

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/21/kurs-u-pravcu-raskola-rukovodstva-srpske-pravoslavne-crkve.html

CRKVENI RASKOL ILI BRAVAR JE BIO BOLJI I PREMA CRKVI

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: CRKVENI RASKOL ILI BRAVAR JE BIO BOLJI I PREMA CRKVI

petak, 19 novembar 2010 22:38

 

 

Zašto su i Sinod i episkop Artemije počeli da računaju vreme po Borisu Tadiću

Sve je, od prve do poslednje, bilo baš  onako kako je Đavo hteo: Srpska crkva je u raskolu. I, naravno, ne postoji danas niko ko je na neki način odan Crkvi, bilo da veruje da je u pravu Sinod ili da je u pravu episkop Artemije, ko zbog ovakvog raspleta može da bude srećan, kao što ne postoji nijedan neprijatelj Crkve koji danas nema razlog da nazdravi dobrom razvoju stvari. Ali to nije kraj, Đavo hoće još, on danas stvara novi kvalitet krize koja mesecima razara Crkvu. Taj kvalitet sastoji se u tome da se niko od onih koji su pali u taj grešni ponor danas ne oseća krivim, niko od njih ne vidi greh nigde osim na suprotnoj strani, i sve to samo zato jer niko ne vidi dubinu raskolničkog poraza, jedinog što je ovde ravnomerno raspoređeno na svim stranama, jedinog čega ima dovoljno za sve. 

Idemo redom. Krivci su Borisovi demokrate, koje, kad vidiš u crkvi, nikad ne pomisliš na liturgiju, već da su radovi u toku. Ne mislim na te radove. Naravno, sada će oni, kao, da jako žale što došlo do raskola i još će, kladim se, reći kako ih sve to jako zabrinjava zbog novih podela u našem narodu na Kosovu. Žuta suza će stizati žutu suzu, a ne bi me čudilo ni da sam Boris pusti neku pošto je prethodno navukao jedan od onih svojih izraza lica iz Srebrenice ili Vukovara. S tim što se ovde nikome izviniti neće. 

Ali hajde da mi vidimo šta je njihov udeo u raskolu. Najpre su podelili Srbiju na onu koja je slepo lojalna njihovoj imbecilnoj provincijalnoj viziji Evrope i na onu za koju veruju da nema pojma o životu. Potom su prvima pokazali da se može pristojno živeti od verovanja u gluposti, kao što su pokazali drugima da da svaka ozbiljna moždana aktivnost može da skupo košta. Zatim su sve učesnike u javnom životu podelili na podobne i nepodobne, na one s kojima se diluju i na glupake, sa kojima neće da imaju ništa. Na kraju su one sa kojima diluju pretvorili u krpe, a one sa druge strane počeli da otpuštaju, zatvaraju, a poneke čak i da bockaju nožem. 

Samo će oni takvi znati koliko su sami uradili da do razdora u Crkvi dođe, ne samo po tome što su dakle ponovo podelili društvo već i, direktnije, po tome što oni znaju koliko su i koje vladike držali na vezi; oni znaju kako su ih instruisali i šta su im sve nalagali, koga su među episkopima vukli na dno i koga su gurali prema gore; samo njih treba pitati koliko su nasilja poslednjih godina uneli u Crkvu; njih pitajte čime su pritisnuli neke od vladika da su potom pisali pokorna pisma Borisu u kojima su se kleli u svoju odanost evropskom putu Srbije; samo žuti mogu da vam kažu kako su upali u Crkvu, kao da su upali u kafanu u kojoj je trebalo zavaditi naše i njihove, naravno, samo zato da bismo pokazali njihovima.  

VREME ČUDA Ali, istovremeno, jedino oni danas pojma nemaju u kakav su organizam ušli da uspostave svoj nastrani poredak i samo oni nisu očekivali da će taj organizam pre pući, kao što danas puca, nego što će oni u njemu uspostaviti taj svoj red, koji počiva na tome što se ljubav među ljudima meri kintom i uticajem a strah od Boga silom. 

Kad vam kažu kako se politika ne meša u crkvene stvari, pitajte ih tada kako su pravili liste podobnih episkopa za izbor novog patrijarha; pitajte ih koga su slali po eparhijama da lomi vladike; neka vam kažu čime su pretili vladikama koji se nisu dali slomiti i šta su obećali Džou Bajdenu kada je ono Artemije pozvao Boga da ga otera s Kosova. Naravno, većeg nasilja svetovne vlasti u Crkvi nije bilo još od Titovog vremena i Pekićevog „Vremena čuda". Žuti su, dakle, ti koji su danas podeljenim Srbima srušili poslednji krov ispod koga mogu da se osećaju kao jedno, poslednja vrata ispred kojih su mirne duše mogli da ostave sve svoje razlike. 

Pišem ove redove sa nelagodom nekoga ko se mnogo ne razume u pitanja i odnose u Crkvi, ali, nažalost, tu nelagodu nadjačava mi svest o njenoj društvenoj ulozi i osećanje da je raskolom razbijeno poslednje mesto koje nas bezuslovno ujedinjuje. Počinjen je poslednji veliki istorijski greh, koji će već sutra biti okajan na ovome svetu.  

Zato svoju odgovornost za raskol mora da ponese Sinod, koji je u svojoj slabosti od ovoga sveta poverovao kako je uspostavio produktivan dijalog sa svetovnom vlasti, krijući i od pastve i od sebe samih da to nije nikakav dijalog, već ispunjavanje želja svetovnih moćnika. Nije, dakle, svaka vlast od Boga, poneka je od Đavola. Ona se danas prepoznaje po tome što nikakvu svest o istoriji nema, što samim tim ne može imati ni bilo kakav odnos prema Crkvi i njenoj misiji jer Crkva je za nju ništa više do jedna dobra pi-ar agencija, samo nešto starija od drugih. Šta je drugo mogla takva ekipa da proda Sinodu kao svoju istorijsku viziju do istorijske vizije svojih stranih nalogodavaca, kojima trebaju baš ti razbijeni i obezglavljeni Srbi. 

Jer, pazite, ovde je reč o dve kuće; jednoj koja vreme meri vekovima, koja je pola milenijuma ovaj narod držala u dobroj veri čekajući da prođe jedna od najdužih svetskih okupacija, i drugoj, koja vreme računa do ponedeljka ili, kad uđe u stanje svoje najdublje autorefleksije, do prodaje Telekoma. I ko je kome nametnuo svoje računanje vremena? Ovi drugi ovim prvima. 

Tako smo dobili jedan lojalni pokoreni Sinod i veći deo episkopa, gde, da đavolje delo bude veće, sede bar dvojica vladika koji su se svojim delom upisali u istoriju Crkve i bar još petorica koji u svojim glavama drže više znanja i dela nego što je iko od žutih ikada mogao da pojmi. Tako je, na kraju, srušena i poslednja linija odbrane jedinstvene Crkve, naše verovanje da je, Svetim Duhom nadahnuti Sabor, mnogo više od prostog aritmetičkog zbira njegovih članova.  

ARTEMIJEV GREH Kako znamo da je Crkva pristala na žuto računanje vremena? Jednostavno, zato što se nekome ko vreme računa u vekovima toliko žurilo da otrese Artemija, zato što su mu nabrzinu skinuli glavu kao da su neki centralni komitet, uveren da se stvar mora oposliti sa današnjom verom jer ko zna kakva će vera sutra biti na snazi. Po čemu još?  

Po tome što je njihovo viđenje isključive Artemijeve odgovornosti i sopstvene nevinosti zapravo nemoć da se pojmi tragična dubina raskola i odbijanje razumevanja da je veličina tog zla identična veličini projektovane promene sveta u kome ćemo u budućnosti živeti. Po čemu još?  

Po tome što su neki naši episkopi na kraju i sami poverovali kako su oni jedna dobra pi-ar firma, pa su punili anticrkvene „devedesetdvojku" i „Blic" teško kompromitujući Artemija. A danas se verovatno čude kako im se iz vedra nebe na glavu sručio raskol i kako to ovi mediji danas toliko seire nad raskolom kad su vladike bili toliko sigurni da njihovoj dobroj veri ne može da naudi ni to što sa Đavolom tolike tikve posadiše. 

Iako mi, kao, rekoh, laiku za crkvene stvari nije bilo van pameti da u tom sukobu budem skloniji Artemiju, koji je mogao da probudi moju empatiju kao progonjeni i kao neko ko ne odustaje od svoga, spreman da za to plati najvišu cenu, danas je sasvim jasno da je, pravedan ili ne, izazvan ili ne, on bio taj koji je povukao potez raskola. 

Šta god da je bilo razlog, da mu se sam Gospod javio i naložio mu da sa svojim sledbenicima uđe u kosovske manastire, Artemije to nije smeo da učini. Nije smeo po prostoj logici što nam je danas bolje da imamo i jednu crkvu koja je u grehu nego dve koje su u zakonu. Jer događalo se u istoriji crkava da vrh neke od njih bude čak i u jeresi, ali su prolazila zla vremena i rđavi vladari, pa je vreme ispravljalo stvari. Greh raskola, međutim, čini se mnogo dubljim i mnogo trajnijim, i baš ovo je to što je opravdalo najhrabrija očekivanja i neprijatelja Crkve i neprijateja Srba. 

Jer šta je mogla da bude Artemijeva kalkulacija nego da tim činom Saboru poruči kako bi baš voleo da vidi hoće li mu ti izdajnici u zauzete manastire poslati šiptarsku policiju da ga istera. Šta uopšte može da bude kalkulacija nekih episkopa iz Sabora dok, sakriveni kao anonimni izvori, Artemija tovare u „Blicu"? Da li i jedni i drugi veruju da se u ratu među braćom tako mogu koristiti neprijatelji dok oni misle da su toliko u pravu da njihovu misiju ne mogu da naruše ni šiptarska policija ni anticrkveni mediji. 

Naravno, rizikujući da sam ulogu crkve redukovao na društvenu ulogu zajednice (comunity), rekao bih da je poslednje vreme da dve strane shvate da je stvar otišla suviše daleko i da samo mudrost i popuštanje mogu donekle da izglade stvar. Šta može da bude smislena alternativa tome? Samo to da utehu pronađu u tome što se Borisova stranka na svom saboru polovinom decembra definitvno neće pocepati. Jer nju vezuje nešto mnogo čvršće od onoga što je stotinama godina vezivalo crkvu.

 

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5951-eljko-cvijanovi-crkveni-raskol-ili-bravar-je-bio-bolji-i-prema-crkvi-.html

НИРНБЕРГ: је ли то само историја?

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

НИРНБЕРГ: је ли то само историја?

„Прошлост  треба познавати не зато што је она прошла, већ зато

да, одлазећи, не би  избрисала своје последице".

(В.О-Кључевски)

 

 

Двадесетог новембра навршава се 65 година од почетка рада Нирнбершког трибунала. Управо је тог дана почео  први тако велики међународни судски процес, који је окончан након једанаест месеци  осудом на смрт  дванаесторице главних ратних злочинаца фашистичке Немачке.

 

Међутим, у, рекло би се, тако добро познатом догађају, какав је Нирнбершки процес,  још увек остају „беле мрље" или добро организовани стереотипи. На пример, данас се мало ко сећа, да је трибунал био створен на инсистирање управо СССР, да би се опонирало савезничком ставу. Рецимо, премијер Британије Винстон Черчил је у више наврата тврдио,  да нацистичко руководство треба да буде кажњено без суђења.  Истог става су биле и САД. У марту 1943. године државни секретар САД је у присуству амбасадора Британије изјавио,  да треба „физички уништити  целокуpно фашистичко руководство". Већ у јулу 1944. године генерал Двајт Ајзенхауер је предложио да се страљају представници непријатељског руководства „при покушају бегства". Актуелни председник САД Ф. Рузвелт у потпуности је делио такав став[1]. Другачија је била позиција  СССР.  Захтев за стварање Међународног војног трибунала садржао се још у изјави совјетске владе од 14. oктобра 1942. године  „О одговорности хитлеровских освајача и њихових помагача за злодела, која су извршили у окупираним земљама Европе".  Борба  ставова настављена је све до Јалтинске конференције! Тек су напори Јосифа Висарионовича Стаљина приморали западне „демократе" да пристану на одржавање судског процеса.

 

Упорност наших англо-саксонских савезника у њиховој идеји о уништењу највишег војног и политичког руководства фашистичке Немачке без суђења и истраге објашњавана је не толико њиховом крвожедношћу, већ такође и сасвим основаном бојазношћу да за време јавних саслушања могу бити предочени докази о извршењу ратних злочина, које су они сами починили. Дрезден, Хирошима, Нагасаки – само су најпознатији у том низу. Наши савезници имали су и озбиљније разлоgе за бојазан од  предочавања чињеница да су сами финансирали хитлеровску ратну машинерију и провоцирали напад на Совјетски Савез. С тим у вези веома је  индикативна чињеница, да су се на оптуженичкој клупи нашли, уопште узев, не највећи  злочинци (Хитлер, Химлер и Гебелс, као што је познато, избегли су суђење), већ управо они, који чак нису ни покушавали да побегну (осим Кателбрунера), или они, који су директно ишли у сусрет англо-америчкој војсци.  Не треба занемарити ни чињеницу,  да је на самом Нирнбершком трибуналу ослобођен министар за војну економију и председник рајхсбанке Шахт.  И ослобођен је он управо захваљујући англо-америчким гласовима (као што је познато, судија од стране СССР И.Т.Никитченко је гласао протв те одлуке). [2]  Те чињенице још треба осмислити у њиховом пуном значењу.

 

Сада многи говоре о томе, да је Нирнберг – догађај из далеке прошлости.  Али, да ли тај догађај, безусловно историјски, има и још неке последице у нашем данашњем животу? Да, и таквих је последица много. Ако говоримо о међународно-правним последицама, у првом реду треба навести проблем такозваног „Тајног протокола"  уз Споразум о ненападању између СССР и Немачке од 23. aвгуста 1939. године (познатијем као „Пакт Молотов – Рибентроп") и проблем Катиња. Оба ова питања су по први пут на високом међународном нивоу покренута управо у време Нирнбершког трибунала.

 

Совјетски тужилац Р.Руденко је 14. фебруара 1946. године предочио доказе о кривици фашиста за стрељања у Катињу[3]. Без обзира на очигледно кршење Статута трибунала о усвајању  извештаја владиних комисија[4], без предочавања доказа, управо  је англо-франко-америчка већина у суду дозволила адвокату Геринга да  позове „сведоке" стрељања у Катињу, што су учиниле,тобоже, совјетске власти. И не чуди што је западна већина суда на крају одлучила, да је кривица била „недовољно убедљиво доказана". [5]

 

Ништа мање значајан ударац по историји, а то значи и по нашем народу у Нирнбергу, било је подношење „доказа" о закључивању такозваног „тајног протокола" уз Пакт из 1939. године. Одмах након објављивања хладног рата први озбиљнији пуцањ дошао је управо од стране западних судија на Нирнбершком процесу, који су допустили разматрање те провокације .[6]

 

Наредни ударац  по Нирнбершким принципима данас је одлука Европског суда за права човека у процесу против В.М.Кононова. Већином гласова, која се састоји, између осталог, од гласова земаља хитлеровске колиције  обрасца 1940-их година, а такође њихових духовних наследника у лику НАТО, Европски суд је, у суштини, прекрижио оправданост  партизанске борбе против фашизма. Као што видимо, Нирнберг је актуелан и данас!

 

Међународни кривични трибунали данас, који су били створени за, тобоже, кажњавање главних криваца за извршење ратних злочина у бившој Југославији и Руанди, сматрају себе правним наследником Нирнберга. Они на то немају права! Ових дана је у Москву, на конференцију посвећену Нирнбершком процесу, коју су организовале крупне руске научне институције, позван главни тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) Серж Брамерц. Тај позив је резултат или неопростивог незнања, или отворена провокација.  Трибунал за бившу Југославију створен је  као наставак рата против земаља региона. Он и није био замишљен као правни наследник Нирнберга из једног простог разлога: за разлику од Нирнбершког трибунала, МТБЈ чак нема јурисдикцију  која се односи на злочине против мира! Испада да МТБЈ суди онима, који су ратовали, а нису му важни они који су рат почели.   Уосталом, творци МТБЈ су одлично знали ко је организовао и ко почео рат, па су зато и скресали јурисдикцију трибунала на тако сраман начин. Као изазов делатности МТБЈ  ове године су државе света усвојиле допуну Статуту Међународног кривичног суда, која се тиче квалификације „агресије".  И поново је  та квалификација била усвојена у кусом облику због блокаде од стране истих тих САД, Британије и других главних агресора тог света.

 

То је Нирнберг данас...Али очигледно да ће и сутра ти проблеми  доносити своје отровне плодове. Данас се у Европском суду за права човека разматра међудржавна жалба „Пољска против Русије". Погодите о чему је она? Наравно, о Катињу. Погодите који су зтахтеви Пољака? Наравно, новчана компензација! И захтев Пољака је такав, да ће ако добије спор, сваки грађанин Русије то осетити на себи, зато што  та накнада чини веома сушптински део руског годишњег буџета!

 

Један од идеолога нацизма, А.Розенберг, који је у Нирнбергу осуђен на смртну казну, а био је на  функцији „министра окупираних источних области", изнео је поуку: „ Лишите народ његове историје и већ након две генерације он ће се претворити у послушне робове". На жалост, предмет Кононова и катињски случај у Европском суду за човекова права карике су у истом ланцу  у разарању наслеђа Нирнберга.  На тај начин, специјалну операцију фашиста против наше историје, а значи и против нашег народа, успешно настављају данашњи духовни наследници нацизма.

___

 

[1] Види: Д.Ирвинг, «Нирнберг: последња битка», М., Јауза. 2005 (посебно види . главу 1- «Глава, у којој Стаљин говори «њет» убиствима».

 

 

2 Види.: Посебно мишљење члана Међународног војног трибунала од стране СССР // Нирнбершки процес. Збирка материјала у 8 томова, том 6, М.,  Правна литература . 1999. С. 722-727.

3 Види стенограм заседања НТ од 14. фебруара 1946. године: http://www.nizkor.org/hweb/imt/tgmwc/tgmwc-07/tgmwc-07-59-07.shtml

4 Члан 21 Статута Нирнбершког трибунала гласи: «Трибунал ће без доказа усвајати званична владина документа … укључујући документа комитета, створених у различитим савезничким државама у истрази против ратних злочина"..

5 Детаљније види: Мухин Ј.А., Главна антируска подлост. М. Јауза-Пресс. 2010. С.280-303.

6Детаљније види: Кунгуров А., Тајни Протоколи или које фалсификовао  Пакт Молотов-Риббентроп?  М., Ексмо. Алгоритам. 2009.

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

 

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/19/nirnberg-ie-li-to-samo-istoria.html

---

 

 

 

 

 

 

Srušili smo Slobodana Miloševića sa 100 miliona američkih dolara

Knjiga Vilijama Montgomerija, bivšeg ambasadora SAD u Beogradu, u kojoj piše o burnim događanjima u našoj zemlji, pet meseci bila na cenzuri u Vladi Sjedinjenih država
Srušili smo Slobodana Miloševića sa 100 miliona američkih dolara
Piše: Piše: Vladan Dinić

       Dok se pažnja dela javnosti i medija, posebno visokotiražnog „Blica", usmerila na knjigu Milroda Ulemeka Legije - REVOLUTION (Između razuma i srca) - sa namerom da se kniga zabrani, na tržištu su se pojavile još, najmanje, četiri-pet knjiga koje, sigurni smo, srpsku javnost neće ostaviti ravnodušnom.
       Tu su „Politički lavirint devedesetih", Borislava Jovića, eks predsednika Predsedništva SFRJ, „Sećanja" Radomora Markovića, bivšeg šefa RDB, „Peti oktobar u RTS-u", Milorada Komrakova, „Muhamed na Isusovom krstu" (Politička ekonomija Islama) dr Dragana Veselinova...
       Svaka od ovih knjiga, kad bude pročitana izazvaće barem brojne nedoumice, ali... Tu je i knjiga koja je „najintigrantnija" po - autoru.
       Vilijem Montgomeri!
       Nekadašnji ambasador SAD u Beogradu, pre toga bio je ambasador u Bugarskoj (1997-2000), a od 2000. šef kancelarije za jugoslovenske poslove u Budimpešti...
       Dakle, čovek čija je uloga u događanjima u Jugoslaviji još neistražena, ali svakako - značajna.
       Pred čitaocima su, Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Beogradu i knjiga „Kad pvacoje utihnu" (u izdanju „Dan-Graf" i Klub Plus) u kojoj su opisani dramatični događaji od 2000. do 2004, pad režima Slobodana Miloševića, ali i ubistvo Zorana đinđića.
       Uz to, knjiga je, u nekim delovima, po sopstvenom priznanju autora, „cenzurisana"... „Američka vlada je (pro)čitala rukopis (pet meseci) i zatražila da izostavim neke delove koji još imaju oznaku tajnosti". (Vilijam Montgomeri u intevjuu „Nacionalu")
       Ipak, u onim delovima koji nisu „cenzurisani" čitalac knjige neće moći da se otme utisku da je bivši ambasador SAD, danas stanovnik Cavtata (i Beograda) mnogo toga izostavio, ali je nagovestio da - zna, te sve to, pomalo, posle prvog, površnog čitanja, izgleda kao da je ovom knjigom pokušao i da pošalje nekome poruku. Kakvu i kome, to verovatno zna onaj ili oni kojima je upućena.
       O Zoranu đinđiću, s kojim se, barem tako piše u knjizi, često sretao i bio kućni prijatelj, te da su se njihove porodice družile, „uz iće i pi?e" govori biranim rečima o njegovim sposobnostima, ume?u, želji, demokratskom opredeljenju... Ali, pišući o odnosima đinđić - Legija, američki ambasador je dosta oprezan, ostavljajući čitaocu dilemu da još nije razjašnjeno zašto su Milorad Ulemek Legija i Zemunski klan uopšte pomagali Zoranu đinđiću?!
       Posebno zanimljiv deo knjige je onaj o rušenju režima Slobodana Miloševića, gde, gle čuda, nimalo nije krio svoj, možda presudni(?!) uticaj na obaranje tadašnje vlasti, ali i zadovoljstvo kada je dugogodišni srpski lider završio u Hagu.
       Piše i o susretu sa Mirom Marković, suprugom predsednika Miloševića i pismu koja mu je ona uručila. O njoj iznoszi ocenu, ali sasvim površno, uz opasku da je „ona uverena da je njen suprug patriota".
       Montgomeri je otkrio, možda nenamerno (ili biće da je suprotno), da je vode?u rolu u pripremi terena za isporučivanje Miloševića Hagu odigrao - ne Zoran đinđić, već, ko bi rekao - Miroljub Labus, kome je ameri?ki ambasador ponudio „šargarepe" - otpisivanje dugova prilikom predstojećih pregovora sa Londonskim i Pariskim klubom, ukidanje svih preostalih sankcija, obnavljanje normalnih trgovinskih veza sa SAD i podršku Amerike i drugih država na predstojećoj Donatorskoj konferenciji...
       Dosta probranim rečima, Montgomeri govori o Čedomiru Jovanoviću, ali i o Vladimiru Bebi Popoviću, nekadašnjem neprikosnovenom šefu Biroa za komunikacije u Vladi Srbije, otkrivajući ono što se, inače, zna: da nisu bili u dobrim odnosima, ali i da je na njegovo insistiranje Popović (silom?) napustio Biro...
       Me?utim, ?ini se da ova knjiga, najve?u vrednost ima u tome što na najbolji način predstavlja DOS, njegove udarne pesnice i to ko su, oni, zapravo.
       U knjizi Milorada Ulemeka „Revolution" ima na nekoliko mesta detalja koji dosad nisu bili poznati, o kojima može da se vodi polemika, ali „crno na belo" Vilijema Montgomerija tek bi trebalo, vrlo pažljivo - izučiti.
       Uz to, ima jedan „škakljiv pasus", u kojem Montgomeri piše da je đinđić u svom kabinetu dao Legiji 100 ili 200 hiljada nemačkih maraka „da podeli momcima" za dobro obavljen posao u hapšenju Miloševića!?
       Da bi, valjda, knjiga bila obimnija (ukupno 195 stranica) pisac je srpskoj javnosti ponudio dva dodatka „A" i „B".
       U dodatku „A" - daje delove iskaza koji je svedok „Glavonja" dao 7. aprila 2003, a u odeljku „B" delove kazivanja „izvesnog lika" - pod imenom „đura", 28. marta tokom operacije „Sablja"?!
       Ti iskazi, autoru su, iz nekog razloga bili - važni. Istina, oni nisu nepoznati javnosti u Srbiji, kao ni ko se krije pod konspirativnim imenima „Glavonja" i „đura", ali su pokazali nešto drugo: da su poverljiva dokumenta curela iz tužilaštva, sudova, Vlade i da je, zapravo, čitav bezbedonosni sistem Srbije bio bušan.
       ?ini se logi?nim pitanje: odakle amričkom ambasadoru dokumenta o saslušavanju svedoka u akciji „Sablja"?
       Recimo...
       I, ko je ta dokumenta prosledio tamo gde im mesto nije?
       Da li je bila potrebna ova i ovakva knjiga?
       Naravno!
       Jer, 5. oktobar, rušenje režima Slobodana Miloševića, „borba s demokratskom tranzicijom" je i dalje neistraženo područje i izazov za istoričare i novinare - istraživače.
       Ako ih u Srbiji danas uopšte ima?!
       Ili, da li smeju da istražuju?!
       Dobro je, međutim, što se sve više aktera petoktobarske revolucije (ili puča?) „otvara". Učesnici pišu knjige, daju intervjue, objašnjavaju, komentarišu... Neko od njih ima svoje viđenje i svoju istinu, ali većina od njih bi u tim spisanijima da malo propere svoju biografiju i, usput, ojača svoju poziciju junaka u rušenju Miloševi?evog režima.
       Iz knjige „Kad ovacije utihnu" vidljivo je, barem sada, a bilo je ranije - ko kosi, a ko vodu nosi.
       Ovde je Vilijem Montgomeri, ambasador od glasa, najjače vojne sile na svetu, važan, ako ne i najvažniji, učesnik u dovođenju sistema koji danas imamo, otvorio, „Pandorinu kutiju".
       Jer, mnogi od lidera DOS-a su prikazani kakve ih nismo znali, ali je na talonu postavljena i deoba karata kakva je tada bila. Ili, kako ju je video ambasador najmoćnije sile sveta…

Rekao manje nego što zna        Pošten da budem - više sam očekivao od knjige „Kad ovacije utihnu".        Montgomeri je rekao manje nego što zna. Mnogo toga je prećutano, ali, između redova, može mnogo toga da se nasluti...        Posebno teško pada odeljak u kojem, opet ne baš direktno, gospodin Montgomeri saopštava da je naša država srušena sa sto miliona dolara i par spacijalnih mobilnih telefona „koji ne mogu da se prisluškuju".        Da li je stvarno SRJ srušena sa tom sićom?        Ako jeste, to govori više o nama samima, a manje o američkoj administraciji.        Bio sam ubeđen da više vredimo i mi i zemlja koje više nema…

 

Likovanje        Ono, čemu čovek, običan i prosečan čitalac kao ja, ali ne baš i neobavešten, ne može da se otrgne, utisak je, svojevrsno likovanje ambasadora SAD kad je ispunio zadatak, što milom, što silom, i gledao odlazak Slobodana Miloševića preko Tuzle u Hag. Usput, obelodanio je i dugo skrivenu tajnu - ko je snimao „pakovanje" bivšeg lidera za Ševeningen i ulazak u helikopter (američke tajne službe) i kako su te fotografije uopšte stigle u jedan nedeljnik koji više ne izlazi.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=74501

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Колико коштају „органи независности“ Косова?

 

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Колико коштају „органи независности" Косова?

Међународни истражитељи ипак су били принуђени да се позабаве делатноћу „црних трансплантолога" на Косову. „Интерпол" и цивилно-полицијска мисија Европске уније  поднели су једном од косовских судова оптужницу против чланова организоване криминалне групе, која је обманом  намамила у замку 2008. године на Кососву више од 20 грађана Русије, Молдавије, Казахстана и Турске, са циљем да им изваде бубреге ради каснијег пресађивања богатим клијентима.  Они су „заврбовани лажним обећањима да ће им бити исплаћена новчана накнада" – речено је у оптужници.

Чланови криминалне групе обећали су жртвама да ће исплатити по 15 хиљада евра за бубрег, а сами су потом препродавали органе по 100 хиљада евра и више. Самим пак „донорима" исплаћивано је 2-3 хиљаде евра, а и то, очигледно, не увек. По речима представника тужилаштва Европске уније Џонатана Рејтела, у саставу криминалне групе налазила су се најмање петорица косовских албанаца, као и представници Израела и Турске.  При том је један од оптужених био на „високој функцији у министарству здравља Косова". Израелац се окривљује за „врбовање и превоз жртава", а Турчин – за обављање операција вађења органа.  Осумњичени албанци већ су ухапшени, а за Израелцем и Турчином су издати међународни налози за хапшење.  Одговарајуће захтеве у циљу прибављања нових информација у вези са овим предметом Мисија ЕУ на Косову упутила је САД, Канади, Немачкој, Турској и Казахстану.

Водећа косовска албанско-језичка издања практично не поклањају никакву пажњу саопштењима о истрази, иако се обично информације криминалног карактера широко користе у међупартијској борби на Косову. Разлози су једноставни: косовски политичари премрли су у ишчекивању:  у ком ће правцу кренути нит о предметном  случају, и хоће ли уследити наставак?

Информација, коју је обелоданио Џонатан Рејтел,  управо као да је преписана из књиге бившег главног тужиоца Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију Карле дел Понте „Лов: ја и ратни злочинци", која је угледала свет у пролеће 2008.године, али  преписана са крупним словима. Управо је „гвоздена Карла" испричала тада о „црној трансплантологији" на Косову, у коју су били насилно увучени донори из Русије и других земаља – чланица Заједнице Независних Држава (ЗНД). „Међу  заробљенима су се налазиле жене сда Косова, Албаније, Русије и других словенских држава". Међутим, то је тек мали део истине.

Суштина монструозних злочина албанаца Косова није у двадесетак обманутих донора, већ у стотинама људи, чији су животи осакаћени. Према сведочењу Карле дел Понте, она је знала  најмање за 300 Срба, које су 1999. године  киднаповали албански бојовници Косова и пребацили у регион града Бурел на северу суседне Албаније.  Тамо су од њих узимани  органи, који су препродавани на европском „црном тржишту", а тела жртава тајно сахрањивана.  При том остали са једним бубрегом млади мушкарци и жене били су  принуђени да сачекају клијента за други орган,  одлично схватајући неизбежност своје судбине.  По речима Карле дел Понте, злочиначка делатност вршена је „уз знање и активно учешће официра „Ослободилачке војске Косова" највишег и средњег ранга". Бивши главни тужилац је лично боравила  на периферији Бурела, где је пронашла тражену кућу, у којој су обављане операције, и трагове крви са остацима лекова и завоја.

Међутим,  истрага даље није кренула. „Наш мандат је захтевао, да почнемо  истрагу против  лидера највишег ранга свих страна, које су учествовале у конфликтима на територији бивше Југославије. Према томе, ми смо били дужни да истражимо околности и, ако се информација потврди, подигнемо оптужницу против свих лидера ОВК, који су у највећој мери били одговорни за злочине, које је вршила милиција", - пише у својој књизи Карла дел Понте и одмах изјављује, да су је једноставно  омели да спроведе истрагу. То су учинили, у првом реду, функционери Мисије ОУН за питања привремене администрације на Косову, на чијем се челу тада (1999-2001. године) налазио будући министар иностраних послова Француске, Бернар Кушнер.

По подацима Карле дел Понте, на челу криминалног бизниса стајали су бивши политички руководилац „Ослободилачке војске Косова", а у последње три године премијер самопроглашеног „независног" Косова Хашим Тачи и његова десна рука Рамуш Харадинај.  Овај последњи очекује поновљени процес у Шевенингенском затвору Хашког трибунала. Међутим, епизоде са „црном трансплантологијом" нису уврштене ни у први, нити у други предмет оптужнице. Сама бивши тужилац је у интервјуу италијанском листу „Стампа" признала, да је „прогон ратних злочинаца у савременом свету – искључиво полиитчка ствар. Да се за злочине албанаца сазнало, ни о каквој независности Косова не би могло бити ни говора".

Дакле, истражитељи Европске уније признајупостојање у псеудонезависном Косову „црне трансплантологије", али изузимају из материјала истраге њен антисрпски аспект и  умешаност у злочине највиших функционера Косова и западних држава. У децембру ће се на Косову одржати парламентарни избори, и  захуктале предизборне страсти без преседана обећавају нове скандале око поделе утицајних сфера међу лидерима различитих партија и финансијско-криминалних група.  Садашња истрага веома је добар повод да се искористе шокантне чињенице у сопственом интересу. Разуме се,  не зарад  васпостављања правичности према косовским Србима, већ зарад дискредитације својих конкурената.  И ето због чега су одједном заћутали водећи медији Приштине.  У сваком тренутку настала нестабилна равнотежа може бити нарушена – и тек тада ћемо бити у реткој могућности да сазнамо праву цену „органа независности" косовске квазидржаве.

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/18/koliko-koshtau-organi-nezavisnosti-kosova.html

О зближавању Русије са НАТО

О зближавању Русије са НАТО. Цена питања

СВЕТ | Главная страница | Виктор КОВАЉОВ | 17.11.2010 | 22:19 0 коментара

НАТО Русија

У Лисабону ће се 19-20. одржати самит НАТО, на коме ће бити усвојена нова стратешка концепција Алијансе, у којој ће бити верификован прелазак војно-политичког савеза са извршавања одбрамбених функција у регионалним димензијама на решавање глобалних задатака у интересу „језгра" савременог капиталистичког светског система. У суштини ће то значити институционализацију победе Запада у трећем светском (хладном) рату – победе, која се испољава већ у одустајању од Јалтинско-Потсдамског система и стварању функционалног „заменитеља" ОУН (у крајњој линији, њеног Савета безбедности). Приметимо успут, да чим је Русија пристала на учешће на Лисабонском самиту, НАТО је сместа „долио кашику жучи у чашу меда" и испланирао да се на наредном самиту „среди проблем летова" који се односи на Русију у вези са њеним учешћем у догађајима 08.08.08, уз ангажовање Сакашвилија у том „сређивању". Увлачећи Русију (земљу „полупериферије") у савез са НАТО у својству млађег партнера и укључујући у то Европу, Америка је опет, као и приликом преговора о новом Споразуму о стратешком офанзивном наоружању, „сатерала" основне елементе система за доношење политичких одлука у својеврсни „оперативни цајтнот", који обезбеђује процес (диригован извана) кретања Русије и НАТО у сусрет једних ка другима. Циљ организовања таквог „усусретног кретања" се и не крије. Укључивање Русије у „глобалну мрежу безбедности", изјавио је Збигњев Бжежински, треба да ослаби њене „империјске амбиције". Каже се – за једног премлаћеног двојицу непремлаћених дају – али само у том случају ако премлаћени схвата, зашто су га и како премлатили, ако из пораза извуче правилне закључке и искористи их за разраду будућих „победничких стратегија" . Својевремено претрпела пораз у Првом светском рату Немачка, како је писао К.Полањи у „Великој трансформацији", „показала се способном да схвати скривене механизме уређења света XIX века и да искористи своје знање, како би срушила то уређење. Извесну злококобну интелектуалну супериорност Немачке изградили су њени државни прегаоци 1930-их година. У Русији, међутим, са „интелектуалном супериорношћу" нешто не штима. Зближавање са НАТО данас – није то просто политичка одлука, то је још и цивилизацијски избор. Крећући се у правцу НАТО, неопходно је знати, јесмо ли ми спремни (не само онај слабашни „вестернизовани" сталеж, него и већина активног становништва) да се „стопимо" са онима, који су вековима ратовали против нас, који и данас против нас воде „хладни рат" у новој варијанти – на основу стратегије „индиректних акција", уз коришћење технологија „диригованог хаоса". Како објаснити декларације о зближавању са НАТО у условима, када је 2. новембра 2010. године Стејт департмент САД подржао територијалне претензије Јапана према Русији, а Европски парламент још 2005. године донео резолуцију, у којој је Куриле означио као „окупирану територију" и позвао Русију да их врати Јапану? Ако пак руска страна третира у својству темељне спољнополитичке стратегије „модел прагматичног партнерства", утемељеног не на заједничким вредностима, већ на заједничким интересима, онда би било добро одредити, на шта се своди заједништво датих интереса. Нови светски поредак, који се данас ствара на руинама разрушеног од стране Запада „јалтинско-потсдамског света", носи собом заоштравање негативних светских процеса под утицајем одређених цикличних тенденција („кондратјевских циклуса"). Још је и лично Д.Н.Кондратјев указивао на то, да су „дуги ратови" тесно везани са преокретним политичким догађајима, какви су, по правилу , крупни ратови и геополитичка померања. При том прелазак са „повећавајућег" на „снижавајући" талас даје високу вероватноћу настајања озбиљних ратова, или чак крупних регионалних војних конфликата. Већ сада ситуација на Далеком Истоку личи на ону, која је настајала у Европи уочи Првог светског рата. Из резултата радова на проблему „истраживања будућности", који су обављани у Руској академији наука (ИПМ „М.Келдиш", МГУ и др.) може се видети: - као прво, излаз из глобалне кризе 2008-2010. године, највероватније, неће довести до стабилног раста, и већ у 2012-2013. години сасвим је вероватна нова светска економска криза; - друго, период од 2014-2020. године биће испуњен социјалним и војно-политичким конфликтима. Тојест, након дефинитивног рушења Јалтинско-Потсдамског политичког система суштина новог светског поретка ће постати стање „глобалне турбулентности". Светски систем се налази, говорећи језиком синергетике, у "мешајућем слоју". Овде су теоријски могући различити путеви изградње глобалног света, поред осталог не обавезно оног који води ка „свету Америке". Јасно је да је у току процес глобалне трансформације света, али није јасно у ком правцу. Да ли је то кретање ка касном капиталистичком свету, у коме су газде „транснационалне заједнице", или наступа посткапиталистички свет, у коме 20 процената планете живи у сегрерираном сегменту и материјалном луксузу, а 80 процената – у хаосу и беди. У сушини, ми живимо у епохи системске кризе и историјског посрнућа капитализма, заоштреној ефектом „пробуђене Азије". За Русију је главни задатак да се не стропошта у „црну рупу историје", заједно са капитализмом. Међутим, управо у том правцу Запад и гура Русију – њему нису потребни јаки конкуренти у посткапиталистичком свету, њему је потребно „дефинитивно решење руског питања". Дате одреднице целисходно је разматрати као ограничавајуће услове приликом формирања модела „прагматичног партнерства са НАТО". Дакле, шта Алијанса нуди Русији? У чланку руководиоца Војне мисије за везе са НАТО у Русији, генерал-мајора мађарске армије Ласла Мака „Синатрина доктрина" – избор НАТО и избор Русије", објављеном у листу „Независни војни преглед" 29. октобра 2010. године садржи се позив руководству Русије на заједничку процену опасности по безбедност. Мисао је добра: у историји има подоста примера, када су се пред лицем заједничког непријатеља склапали и најневероватнији пактови и блокови, најфантастичнији са аспекта здравог разума. Блок „СССР-САД – Енглеска" за борбу против Немачке – може послужити као најбољи и најсвежији пример. Које су то заједничке опасности по безбедност које парирају стратешком савезу Русија – НАТО? Ако „профилтрирамо" нејасне речи, основни замисао понуђеног „партнерства" сасвим је јасан: 1. Увући Русију у конфронтацију са светом ислама. 2. Неутралисати Русију у питању изгледног војног решења „иранског питања" – ликвидације Ирана као субјекта светске политике и регионалног лидера. 3. Искористити Русију у својству „горива" у „горионик"" која успорава кретање „локомотиве" НАТО путем увлачења наше земље у авганистанску авантуру. 4. Забити клин у раније изгледни стратешпки дијалог са Кином, затворити „круг опкољавања Кине". Овде је умесно поставити питање: „А ЈЕ ЛИ НАМ СВЕ ТО ПОТРЕБНО?" Зашто би Русија била „одбрамбена линија" НАТО у случају оружаног конфликта у Азији? Није ли боље да се „са супротне обале посматра пожар", како предлаже девета стратегема битке при изједначености снага? Није ли боље остати на позицији „паметног мајмуна" и, „седећи на врху планине, посматрати како два тигра кидишу један на другог" у очекивању, како ће се окончати битка између САД и Кине на девизном и индустријском фронту? Уколико се то не учини, за Русију се може поновити ситуација са „чудним ратом" 1939. Године, када су после напада на Пољску Енглеска и Француска објавиле рат Немачкој, али су тако „заштитиле" ту земљу да је она била окупирана за пар недеља.... Анализирајући политику Запада у целини и Алијансе посебно, не може се баш веровати у то да ће у случају крупног конфликта Русије и, на пример, Кине, војници европских армија притећи нама у помоћ у Сибирску тајгу или Забајкалске степе. Позиције руских „агената промена" у вези са датим проблемом своде се на следеће: 1. Русија треба да начини цивилизацијски избор у корист Западног света, да сачува садашњи (у распадању) светски систем, макар и остала полупериферна земља (а за то ће нам, можда, помоћи у модернизацији економије). 2. НАТО – то је „улазница" у Западни свет. 3. Стратешки савез са НАТО је први корак у будући улазак у Алијансу, који обезбеђује право куповине „улазнице" у Запад (У Европску унију итд.). Присталице такве схеме стално прећуткују цену питања. Зато ћемо ми схематски приказати, колико може коштати „улазница" у НАТО. „Цена питања" формира се од губитака, условљених следећим факторима: 1. Принципом консензуса приликом доношења одлука у НАТО. 2. Неопходношћу регулисања свих територијалних спорова. 3. Неопходношћу преласка на стандарде НАТО. 4. Ограничењем могућности вођења самосталне политике у војно-полиитчкој сфери, поред осталог у сфери војно-техничке сарадње. 5. Урушавањем темеља политике Русије о недопуштању у НАТО земаља из бившег СССР. 6. Неопходношћу дозначавања средстава у буџет НАТО, која се прерасподељују у циљеве који се не подударају увек са интересима Русије. 7. Изнуђеном приврженоћу химери „атлантске солидарности", и као последица, улазак у „енергетски НАТО", што повлачи за собом одустајање од иницијатива Русије за стварање „гасног ОПЕК". Осврнимо се подробније на прва два фактора. У циљу регулисања територијалних спорова, Русија ће морати: 1. Да врати Јапану такозване „северне територије" (четири острва Курилске греде). То, као минимум. Својевремено је амерички Конгрес донео неорочену резолуцију са захтевом о ревизији мировоног споразума из Сан Франциска и савезничких докумената у вези са Јапаном. У тој резолуцији влади САД је „препоручено да сматра незаконитим чином отргнуте од Јапана територије, и то не целе (!) Куриле, него и Јужни Сахалин. Ова резолуција је на снази и дан-данас. Довољно је сетити се недавне подршке америчког Конгреа протестима Јапана поводом посете председника Русије Курилским острвима. 2. Русија ће морати да устукне и у „арктичком спору" са Данском и Канадом, и да, између осталог „врати" Ломобосовљев венаац. И то опет као минимум. Није искључено да ће Русија морати и да у потуности напусти своје позиције у вези са Арктиком и да се сложи са Европском унијом, која покушава да интернационализује Арктик, исто као и Антарктик. Већ је објављено да се „северна димензија" НАТО проширује до полова. 3. Није искључено да ће Русији бити предочене и територијалне претензије, које завично нису оформљене, али постоје де факто. Као прво, Естонија је тражила да јој се врати Печерски, а Летонија – Посталовски регион у Псковској области. Друго, Русија ни до данас не може да са Украјином усагласи статус Керченског залива и Азовског мора. Треће, нису решени проблеми црноморске границе са Грузијом. Неопходно је поделити територијалне воде, економску зону и копнени део. Демилитација копнене границе отежана је постојањем нових регионалних политичких субјеката (Абхазије и Јужне Осетије). Четврто, прикаспијске државе захтевају поделу Каспија и, што је најважније, његовог дна, чији део желе да добију Казахстан, Туркменија и Азербајџан. Осим територијалних претензија Русија се суочава и са спецификом доношења одлука у НАТО по принципу консензуса, јер на њен улазак у Алијансу треба да пристану сви њени чланови. И овде је неизбежан сукоб са „новом Европом" у лику Пољске и земаља Прибалтика, које су себи већ делегирале посредничке функције између Русије и Запада, схватајући их као функције оцене и надзора! „Нова европска државност" инкорпорирала је у себи агресивни национализам као свакодневну стратегију, који се све више испољава у форми директног „европског фашизма" (пример: недавни скандал са министром иностраних послова Летоније, чију је ксенофобску позицију фактички подржао парламент). Те државе настављају да од Русије траже покајање и исплату контрибуција за „окупацију"! Материјалне претензије према Русији данас има 8 држава (већина њих су чланице НАТО) у укупној суми која је већа од целокупног Стабилизационог фонда Русије! Према томе, скупо плативши „улазницу", Русија тешко да ће нешто добити од уласка у НАТО (или од зближавања са Алијансом). Бесмислене су, на пример, наде да ће то помоћи у модернизацији руске економије. Довољно је погледати на Грчку, коју су принудно деиндустријализовали, приморали да ликвидира бродоградњу и ставили „на европску иглу". Дакле, чак и прва схематска анализа проблема показује, да по критеријуму „цена коштања – ефикасност" Русији нема смисла да се зближава са НАТО. Оптимална свакодневна стратегија Русије у ближој и средњорочној перспективи требало би да буде политика активног неутралитета, која се ослања на механизам стратешког задржавања, и која за логистику има фактор силе. Не улазак у НАТО, већ мобилизација снага, које чине одбрамбени потенцијал земље може осигурати неувлачење Русије у будући светски војни конфликт. А да би Русија у складу са стратегемом број 9 „посматрала пожар са супротне обале", треба да има на уму поуке из историје и одговарајућиу војни потенцијал, укључујући потенцијал Стратешких нуклеарних снага. А осим свега – да не дозволи Западу да искористи стратегему број 20: „жртвовати шљиву (Русију. – В.К.) како би се спасило стабло брескве (западна цивилизација. – В.К)"..

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/17/o-zblizhavanu-rusie-sa-nato-cena-pitana.html

Србија: произвођачко или дужничко друштво?

 

Бранко Жујовић

16.11.2010, 18:06

 

© Коллаж: «Голос России»

Идеал о увећању породице и њене имовине заменио је мит о модерном дужничком друштву источно од европског раја

Протекле недеље, српска министарка финансија потписала је нови зајам Србије од 250 милиона евра. Тај новац биће потрошен за краткорочно финансирање све осетнијег државног дефицита. Рок отплате новог дуга комерцијалним банкама, од којих је зајам узет, износи пет година уз годину дана мировања, што у стварности значи само прилику да се још једном удахне мало ваздуха пре новог потонућа у надолазећу плиму буџтског дефицита.

Мало по мало Србија се, према изјавама економских стручњака, приближава зони високе задужености. Неки од њих тврде да је држава већ прекорачила ову границу, с обзиром да се, кажу економисти, БДП који је реално мањи статистички  надувава.

Процене говоре да је током ове године укупна задуженост свих јужних Словена дебело премашила 130 милијарди евра. Поређења ради, Југославија је уочи свог распада, почетком деведесетих година прошлог века, дуговала укупно нешто више од 20 милијарди америчких долара.

Медији су пренели да укупан српски дуг, који је реално тешко израчунати, тренутно износи око 24 милијарде евра и да убрзано расте зато што се држава и  предузећа због недостатка новца све ужурбаније задужују.

У најави је и руски кредит од око милијарду долара, око три милијарде евра зајма од ММФ-а намењених за стабилизацију девизних резерви, кинески зајам за мост код Борче и најновији зајам Града Београда за завршетак моста код Аде Циганлије од 90 милиона евра.

За разлику од критички настројених економиста, председник Србије Борис Тадић ових дана изразио је извесни оптимизам, рекавши да Србија ипак није презадужена држава, док је министар економије Млађан Динкић, у свом сада већ препознатљивом маниру, смело изјавио да ће до средине следеће деценије извоз Србије надмашити њен увоз.

Финансијска слика Србије, упркос постојаном оптимизму политичара чије се прогнозе о утицају светске економске кризе на Србију још препричавају у вицевима, ипак није перспективна.

Српске финансије следе европски тренд окружења, али тај тренд није нешто што пружа перспективу реалног развоја, него даљег задуживања. Први пут у својој историји, наиме, Србија није произвођачко друштво. Друштво које је некада производило пре свега храну и према моћном суседу, какво је било аустро-угарско царство, наступало као извозно оријентисан трговински партнер, данас има симболичну производњу. Држава зависи од кредита и донација из ЕУ, за које мало ко мисли да на неки начин неће морати да буду враћене. Уколико би се та црна дуговања државе по основу донација једном исказала, дуг Србије знатно би порастао.

Својом производњом и извозом Србија је у XIX веку успевала да избегне готово извесне банкроте државе и да финансира борбу за ослобођење и властиту међународну еманципацију. Финансирала је тада, упркос бројним тешкоћама, чак и неке суседне државе како би побољшала своју војну и политичку позицију.

У време Југославије, држава је бележила запажен извоз. Срби и остали Југословени продавали су пољопривредне производе, наоружање, аутомобиле, одела, телевизоре, ципеле, пољопривредне машине и другу робу. Данас се свако гашење пећи у смедеревској челичани јасно очитава у српском спољнотрговинском билансу.

Стереотип српског домаћина који одлази на тржиште и зарађеном готовином плаћа нова добра, заменио је дух незарађене потрошње праћен неподношљивом лакоћом општег задуживања.

Европски пут Србије, како се у медијима дефинише спољна оријентација земље, до сада је понајмање значио увођење високих западноевропских стандарда у области организације државе, економије и производње, хигијенских навика, саобраћаја, здравствене заштите и других области живота. Он је пре био пут распродаје националних ресурса и тајкунизације најпрофитабилнијих грана привреде.

Шта више, распродају националних ресурса прати права поплава еуфемистичких  новотарија у ЈЕЗИКУ медија. Продаја националних компанија назива се „проналажењем стратешког партнера", кредитно задуживање „аранжманима".

Влада Србије, уместо програма покретања националне производње и државне наплате екстрапрофита од српских олигарха која данас у Србији звучи као лет српских космонаута до Марса, недавно је најавила скору продају Телекома „Србија".

Телеком је компанија са компанијама – ћеркама у Црној Гори и Босни и Херцеговини, која годишње доноси стотине милиона евра добити. Уз јавна предузећа, заједно са Електропривредом Србије, Телеком „Србија" чини остатак остатка националног „сребрног есцајга" који је у државној кући преостао после опште распродаје привреде и фактичког губитка Косова и Метохије.

Да ли је „модеран" дужнички менталитет неконтролисаног трошења незарађеног коначно надвладао? Хоће ли генерације Срба које долазе морати да отплаћују неконтролисану потрошњу данашње Србије?

Будућност српске економије не би требало да лежи у задуживању и потенцијалном дужничком ропству државе и народа. Да би покренула своју економију, Србија мора прво да пробуди своја унутрашња знања, здрав капитал,  ресурсе, али и ону осетљиву област живота коју називамо моралом.

Смешно, наиме, звуче изјаве политичара који, позивајући стране компаније да инвестирају у Србију и у њој почну нешто да производе, тим истим компанијама као кеца у инвестиционом рукаву своје политике обећавају слободан приступ великом руском тржишту, уместо квалитета домаћих инвестиционих потенцијала!

Али, власницима компанија на најегзотичнијим рајским „оф шор" острвима, које данас доминирају српском економијом и политиком, држава није најважнија. У Србији одавно више није питање шта богати могу да ураде зa државу, него шта држава још може да приушти њиховим империјама источно од обећаног европског раја

http://serbian.ruvr.ru/2010/11/16/34752670.html