Sukob muslimana u Srbiji

Šta čeka Srbiju

ПОЛИТИКА | Amdzad MIGATI | 03.12.2010 | 00:02 0 коментара

Санџак (Рашка област) Србиjа

I deo Duže vreme Sandzački muftija koji je preimenovan u glavnog muftiju islamske zajednice u Srbiji, predsednik mešihata i predsednik Internacionalnog Univerziteta u Novom Pazaru, gospodin Moamer Zukorlić, privlači pažnju domaće i svetske javnosti zbog njegovih vatrenih izjava koje u sebi nose pretnju destabilizaciji Srpske države, a radi istine niko ne može pouzdano da zna pozadinu takvih tenzija u već dovoljno teškoj ekonomskoj, društvenoj, političkoj situaciji koju doživljavaju svi stanovnici ove države bez obzira na veru ili naciju. Moamer Zukorlić dao je intervju arapskom satelitskom kanalu Aldzeziri (29. 10. 2010. godine), a njegov domaćin u tom susretu bio je dopisnik Aldzazire iz Sarajeva, Samir Hasan. Moje profesionalno iskustvo političkog analitičara koji je učestvovao na arapskom informativnom prostoru, naročito u Aldzaziri, potvrđuje da ovaj kanal kad otvori jedno političko pitanje predstavlja početak odigravanja čitavog političko-društvenog procesa. Svakako, bez obzira na pozitivno ili negativno mišljenje, sve što se na tom kanalu pojavljuje naročito ako je ekskluzivnog karakterazaslužuje ozbiljnu analizu. Javnosti je malo poznato da Aldzazira u materijalnom i moralnom smislu predstavlja arapski CNN. Država Katar je postala znatno uticajnija zahvaljujući uspešnom monopolističkom položaju koji je ovoj kanal stvorio kod arapskog i islamskog javnog mnjenja.Među arapskim intelektualnim krugovima ima kritičara koji smatraju da taj kanal radi po instrukcijama CIA-e. Među ovim krugovima postoje oni koji optužuju ovaj kanal da radi u korist Izraela u cilju normalizacije odnosa izmedju arapskih i islamskih država sa Izraelom, bez pravednog rešenja Palestinskog pitanja. Aldzazira je čak optužena od  strane pojedinih država za pokretanje određenih pitanja koje bi destabilizovale njihovu državu. Za novinara Samir Hasana, iskusanog u svom zanatu, ne može se reći da je bio dovoljno objektivan kada je reč o Jugoslovenskoj krizi. Neki izvori tvrde da je Egipćanin Samir Hasan pre uključenja u dopisničku mrežu Aldzaziru imao posebne veze sa bosanskim ''mudzahedinima'' . Ova informacija bez obzira na njenu istinitost ne umanjuje činjenicu da njegovi profesionalni izbori nisu slučajni. Njegov izveštaj od 6. 11. 2010. godine u kome ističe negativnu ulogu crkve, naročito pravoslavne na mir i stabilnost u BiH, samo potvrđije da se ipak nešto ozbiljno sprema. Politička zloupotreba vere Intervju muftije Zukorlića na TV Aldzaziri, ukoliko bi ga analizirali i bacili u širi kontekst, možda bi saznali pozadinu takvih izjava! Gospodin Moamar Zukorlić (prema intervju objavljenom na arapskom jeziku na sajtu aljazeerachannel, preuzeto 31.10. 2010.) je odmah objasnio da su razlozi i pozadine primećene tenzije ''glavni uzroci ovih problema i tenzija lezi u diskriminaciji koji sprovode srpske vlasti na verskim i etničkim osnovama.'' Zukorlić dodaje da  ''su muslimanima u Sandzaku, Bošnjacima kao i Sandzaku uopšte uzeta sva prava još pre nekoliko desetina godina.'' On dodaje ''da je problem srpske vlasti u tome što nije uspela do sada da se odrekne njene ekstremne nacionalističke politike koja je osnovana na veoma opasnim mislima!'' Gospodin Zukorlić dodaje i da ''čak postoji eksteremni nacionalistički program od pre stopedeset godina pod nazivom Načertanije. U ovom pisanom programu navodi da Srbija mora da se obračuna sa muslimanima na tri načina: prve trećina da se ubije, druga da se istera, a ostali da pređu u hrićanstvo. Do dana današnjeg postoje jaki elementi u Beogradu koji veruju u ovaj program i skoro svi zločini i genocidi koji su se muslimanima desili, a poslednja Srebrenica, zasnovane su na ovoj misli. Tačno je da je Srbija poslednjih godina  zvanično objavila da poštuje ljudska prava, demokratiju i usmerena prema EU itd, međutim ovo je samo deklarativna politika.''  Gospodin Moamer Zukorlić potvrđuje svoje viđenje kako je država Srbija vraćala imovinu verskim zajednicama, međutim to samo važi za crkve, šta više država je poklonila crkvi imovinu koja je joj je potrebna, a nije njena. U isto vreme država ne vraća imovinu islamskim zajednicama nego nastavljaju da pljačkaju imovinu koja pripada muslimanima. Iz tih razloga Zukorlić traži evropske ili međunarodne posmatrače, kako bi videli da li svi zaista imaju jednaka ljudska prava. Šta se može reći na kraju ovog prvo dela, sem... što je mnogo-mnogo je, čak i od muftije Zukorlića. Muftija, u islamu ima prava slobodno da tumači određene situacije prema odredbama Kurana i Hadisa, a ne na osnovu bujne mašte, naročito mašte koja se zasniva na netoleranciji i neistini. Tačno je, da u Srbiji diskiminacija postoji ali ne na osnovu vere i etničke pripadnosti, već na osnovu bogatstva i moći. U vremenu takozvane tranzicije svi građani Republike Srbije su diskriminisani od strane male grupe bogatih i moćnih ljudi. Na obema stranama su Srbi, Mađari, Muslimani, Bošnjaci itd. Gospodin Zukorlić nalazi se u grupi bogatih i moćnih. Kako je to bogatstvo i moć stekao on i ostali članovi te grupe je veoma diskutabilno, koju pravna država treba kad-tad razrešiti. Ipak, bogatstvo i moć čoveku ne daju za pravo da govori neistine o činjenicama. Ovo ne znači da ne postoje ekstremne nacionalne ili verske grupacije u  svakoj naciji ili veri, ne samo na tlu Srbije, već na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, kao i u celom svetu. Međutim, čini se da su takve grupacije kod nacionalnih manjina u Srbiji mnogo opasnije, jer inspiraciju za njihovo delovanje nalaze u avetima prošlosti i vremena kada su bili u službi ekspanzije fašio-nacističkih ideja ili verske isključivosti koje teže velikoj verskoj državi, kao na primer obnavljanje kalifata kod ekstremnih musimana. Što se tiče srpske političke elite ona je već odavno prihvatila učešće predstavnika nacionalni manjina u vlasti, a njihova stvarna uloga zavisi od ličnog autoriteta samih predstavnika. Šta više, vođa tadašnje i sadašnje opozicije, Tomislav Nikolić, najavio je da će kada preuzmu vlast, predstavnicima nacionalnih manjina, ponuditi neke od vitalnih resora kao što je ministarstvo unutrašnjih poslova. Istina, da je Ilija Garašanin 1884. godine objavio program spoljne i nacionalne politike Srbije, pod nazivomNačertanije. Neosporiva je činjenica da Garašanin u svojoj Načertaniju ne pominje čak ni reč muslimani. Ovaj dokument zahteva dobrosusedne odnose, toleranciju (naročito naglašava versku toleranciju). U svojoj Načertaniji Garašanina navodi ''jedno od glavnih osnova naznačava se: načelo pune vjerozakonske slobode.'' Posebno je pažnju posvetio Muslimanima, koje je nazivao muhamedancima. U trećoj tačci pod nazivom o politici Srbije u smotreniju Bosne, Ercegovine, Crne Gore i Sjeverne Albanije, Garašanin insistira da ''se za vremena nekoliko mladih Bošnjaka u srpsku službu državnu prima da bi se ovi praktični u političeskoj i financijalnoj struci pravlenija, u pravosudiju i javnom nastavleniju obučavali i za takve činovnike pripravljali koji bi ono što su u Srbiji naučili posle u svom otečestvu u djelo privesti mogli.'' Pored toga on u četvrtoj tačci istog naslova ističe ''osim toga mogla bi se kao treći stepen štampati kratka i obšta narodna istorija Bosne u kojoj ne bi se smela izostaviti slava i imena nekih muhamedanskoj veri prešavši Bošnjakа.'' Iz predhodnog se jasno vidi da se gospodin Zukorlić jasno odrekao uloge verodostojnika preuzevši ulogu medijskog obmanitelja radi manipulacije arapskog i islamskog javnog mnjenja protiv Republike Srbije. On dobro zna da zakon o restauraciji još nije usvojen i zato povraćaj nepokretne imovine nije završen. Najveći gubitnik neefikasnosti države Srbije je pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji, gde je vlasnik najvećeg dela državne imovine. Ali zašto gospodin Zukorlić to radi? Možda on to radi zato što želi da se ponaša kao albanski separatisti na Kosovu i Metohiji. ''Upozoravam da se vlasti sada ponašaju kao što su se ponašale vlasti proteklih dvadeset godina na Kosovu. Oni su tražili političare i ličnosti koji zastupaju  njihove interese, koji su uvek govorili ono što se sviđa Srbiji i njenoj vlasti, a problemi su se nagomilavali i nagomilavali dok nije došlo do eksplozije. Da ne bi došlo do eksplozije u Sandzaku, ja sam upozoravao. Međutim, ovde postoji jedan problem, kad upozoravaš oni kažu da pretiš", navodi gospodin Zukorlić. Sukob samih muslimana u Srbiji Gospodin Zukorlić kaze ''tragedija manjina i tragedija malih naroda između velikih naroda da se obaveštajne službe poigravaju sa njima i sa lakoćom izazivaju unutrašnje probleme koji dovode  do rascepa. Svaki čovek u Srbiji i u Sandzaku zna da je osnivanje novog mešihata plod Srpskog plana zarad hegemonije ne muslimanima.'' On dodaje ''da je osnivanje novog mešihata lojalnog Beograda imao za cilj da rascepa muslimanske redove sa jedne strane, takođe udaljavanje muslimana, Bošnjaka u Sanzaku od njihovog verskog, etničkog i nacionalnog centara u Sarajevu i da ih vrati na nivo na kojem su bili za vreme komunizma kada su verske ustanove korišćene kao instrumenti za ispunjavanje političkih i ličnih ciljeva srpskog rukovodstva u Beogradu. Mi smo u poslednjih dvadeset godina uspeli, uz Božiji blagoslov, da izađemo iz ove obaveštajne mreže.'' Veoma je interesantna konstatacija gospodina Zukorlića, obzirom da upravo on uz asistenciju bosanskog reis-ul-uleme Mustafa Cerića podelio islamsku zajednicu u Srbiji pod izgovorom da se ona ujedini i spoji, sa kako on sam naziva verskim, etničkim i nacionalnim centrom u Sarajevu. Opšte je poznato da je u vreme SFRJ i SRJ nije postojala ujedinjena islamska zajednica. Svaka republika odnosno oblast (sandzak - koja na turskom jeziku znači oblast), ukljućujući i Rašku, imala je svog muftiju i svoju islamsku zajednicu. Neosporiva je činjenica da svi muslimani širom sveta imaju jedan jedini verski centar, a to je Meka. Medina i Jerusalim koji imaju veliki značaj u islamskoj veri se ne označavaju kao centar. Pored Nadzafa kod šiita, ova tri grada imaju naziv prosvećenih gradova. Problem Srpske države, a ne gospodina Zukorlića, je u tome što zakonom nije regulisala administrativni centar jedinstvene islamske zajednice u Srbiji, odnosno u Beogradu, kako je to regulisano u svim islamskim i drugim zemljama gde postoje islamske zajednice. Šta više, u islamskim zemljama postoji i ministarstvo (vazarat Al-Auokaf) koje je zaduženo za sve delatnosti islamske zajednice, uključujući postavljane muftije i imama. Gospodin Mustafa Cerić, koji se može smatrati ideologom gospodina Zukorlića, u vreme građanskog rata nije govorijo verskim jezikom, već ekstremno političkim koji u sebi nosi netoleranciju i govor mržnje. Tadačnji beogradski muftija, za razliku od njega, koji je u isto vreme bio i predsednik islamskog veća u Srbiji, godpodin Hamdija Jusuf Spahić, inače poznat i priznat u islamskom svetu imao je sasvim drugačiji pristup koji je štitio interese muslimana, zalagao se, radio na uspostavljanju mira, tolerancije i zajedničkog života. On je govorio jezikom verskog dostojnika, a ne ekstremng političara kao čto je tada govorio godpodin Cerić, a sada gospodin Zukorlić. U aprilu 1998. godine sa njim sam pravio veliki intervju za YA-PRESS, a jedan deo tog intervjua je objavljen. U prilog tome korisno bi bilo da ponovo reprezentuje objavljen intervju. Govor verskog lidera P: Kako ocenjujete situaciju kroz koju je prošla Jugoslavija u predhodnom periodu? O: Jugoslavija je bila zemlja u kojoj se nalazio najveći broj muslimana u čitavoj Evropi. Evropski izveštaji smatrali su je mostom islama između Bliskog  Istoka i Evrope. Ona je bila jedina nesvrstana evropska država i nije pripadala nijednom bloku-ni istočnom ni zapadnom. Svaki od ova dva bloka pokušavao je da uspostavi dominaciju nad njom, da je stavi pod svoje okrilje ili sa pokuša da je razbije, posebno što je ta zemlja imala najveći broj muslimana evropskog porekla, pa su zato Evropa, pa potom i SAD, pokušale da razbiju Jugoslaviju na male državice kako bi uništile sve što u njoj ne vole, naročito islam. Oni su uradili i što su uradili pre devet godina. Mi muslimani se smo potvrdili naše postojanje u ovom području od kada smo prihvatili islam tj. od pre šesto godina. U vreme komunističke vladavine nismo bili uništavani, u vreme tog sistema pojačan je naš uticaj, sagradili smo u vreme njihove vladavine više od hiljadu novih džamija, osnovali smo islamski univerzitet sa fakultetom za islamske studije, islamske institute u Sarajevu, Skoplju i Prištini. Tako smo postali jedna od najačih Jugoslovenskih nacija, neposredno pre secesionističkog rata i sukoba koji se desio u Jugoslaviji. U tadašnjoj Jugoslaviji bilo je šest miliona muslimana po veroispovesti, kažem po veroispovesti kako bi ih razlikovali od termina muslimana-nacije, jer kod slovenskih muslimana nije bila iskristalisana nova nacija, izuzev nakon pada komunističkog sistema. P: Kako su onda muslimani uvučeni u taj rat i rušenje Jugoslavije? O: Zapadne hrišćanske sile uništile su Jugoslaviju, nameravajući prvo i pre svega da unište najaču islamsku zajednicu u Evropi. One su iskoristile sukob koji se dogodio između Srpske nacije-pravoslavaca i Hrvatske nacije-katolika. Evropa je odlučila da otcepi katoličke zemlje i da ih pripoji katoličkoj Evropi putem nasilne secesije od Jugoslavije. Tako je potpaljen rat u Hrvatskoj da bi se ta vatra razbuktala u BiH sagorevši tamošnje stanovnike. P: To znači da secesija nije bila u interesu muslimana, ali kako su oni mogli da žive sa Srpskim narodom koji je prikazan u najgorem svetlu? O: Mi ne možemo da se složimo sa medijskom kampanjom protiv Srba, niti da kažemo da je Srpski narod zverski narod. Naprotiv, većina srpskog naroda su dobri ljudi koji su  vekovima živeli sa muslimanima i mnogi od njih su prihvatili islam, čak je veliki broj muslimanskih lidera u islamskoj istoriji na Balkanu srpskog porekla. Srbi su poreklom pravoslavci koji su tokom istorije živeli sa muslimanima, kao i ostali pravoslavni narodi (u Grčkoj, Egiptu, na Kavkazi itd) u konstantnom dogovoru i toleranciji sa muslimanima. Ali opšta karakteristika ne demantuje da postoje neke grupe i odreženi pojedinci koji su tvrdi nacionalisti, poput mnogih drugih naroda i u onom procentu kao i drugi ekstremisti koji misle da to ide u korist njihove vere. P: Te grupe tvrdih nacionalista kod Srba nisu branile muslimanima da ostanu u jedinstvenoj državi. Da li mislite da su muslimani ostali u Jugoslaviji  da bi bio izbegnut rat i da bi sačuvali ono što su imali, o čemu ste govorili? O: Mi znamo da su te grupe tvrdih nacionalista kod Srba umnogome pomogle secesionističkim grupama kod muslimana, koje su želele da se otcepe od Jugoslavije, kako bi došli na vlast, kako bi pojedinci dobili vlast i liderske pozicije i oni su u tome bili jedinstveni, a nama se desilo ono što se desilo u BiH. P: Dakle, muslimani nisu imali koristi od rušenaj Jugoslavije? Kako oni sada žive? O: Možemo da kažemo da ne samo da nismo ništa dobili od rušenja predhodne Jugoslavije, već smo izgubili oko pola miliona ljudi (poginulih, ranjenih, izbeglica). Izgubili smo najaču islamsku zajednicu na evropskom kontinentu i postali smo male razjedinjene zajednice. Mi ne možemo da se suprotstavimo izazovima kao što smo im se suprotstavljali u vreme predhodne Jugoslavije (velike) kada smo bili u njoj jaka islamska zajednica. Muslimani sada žive podeljeni u svim područjima bivše Jugoslavije nad kojima su prevladali politički pokreti u borbi za vlast ili liderstvo, čak i u samoj Bosni. P: Kako je sve to uticalo na sve vas u SRJ? O: Mi u sadašnjoj Jugoslaviji, u Republici Srbiji i Crnoj Gori, mogu da kažem da se rat nije proširio na ovaj naš region, mi smo postigli dogovor pre rata sa pravoslavnom crkvom o jednom principu, a to je da ne dižemo ruku jedni na druge. U jugoslaviji nije bilo nikakvog sukoba i naša islamska zajednica je ostala tu sačuvavši svoj integritet, čak i u najtežim vremenima koje je doživela naša zemlja, za vreme nepravednog embarga koji nam je bio nametnut, a čije smo katastrofalne posledice svi zajedno podnosili! P: Koja je uloga verskog faktora u tragičnom ratu koji je srušio predhodnu Jugoslaviju? O: Sigurno je da vera igra veliku ulogu u svim događajima, ali ne možemo reći da je do ovog rata došlo prevashodno zbog verskog faktora, već su osnovu tog rata činili drugi principi koji su prouzrokovali te tragične događaje. Jedan od njih bio je jak nacionalizam koji je bio jači od svih drugih elemenata? P: Kako muslimani gledaju na kosovsku krizu   koja sada potresa i ugrožava SRJ? O: Sadašnja Jugoslavija pati zbog kosovskog problema i to je pre svega nacionalni problem. To je pitanje sukoba između srpske i albanske nacije. Mi pokušavamo, s obzirom na to da smo po veroispovesti muslimani, da ih približimo jedne drugima, da približimo te nacionalne elemente kako bi se sačuvali islamski identitet, kako kod naše braće muslimana-Albanaca, tako i kod naše braće muslimana srpskog porekla. Mi pokušavamo da se problem reši političkim putem, bez rata, kroz dijalog i razgovore. P: Da li ova kriza ima versku pozadinu tj. da li je to sukob između Albanaca-muslimana, koji čine većinu stanovnika na Kosovu i nacionalnu manjinu u Jugoslaviji i između Srba-pravoslavaca, koji su postali manjina na Kosovu i glavni narod u Jugoslaviji, kako neki mediji, posebno u arapskom i islamskom svetu prikazuju stvari? O: Mi znamo da mnogo naše braće muslimana smatra da su svi Albanci muslimani, a da su svi Srbi hrišćani. To je pogrešna ocena, jer veliki broj Alabanca nisu muslimani, među njima ima katolika, pravoslavaca, a ne mali broj njih su ateisti. Isti slučaj je i kod Srba. Tačno je da je najveći broj njih pravoslavne veroispovesti, ali mađu njima ima i muslimana, kao i izvestan broj ateista. Tačno je, takođe, da istorijski gledano najveći broj naše braće Albanaca jesu  muslimani, ali ne treba zaboraviti da je komunizam odigrao ulogu i među njima. Mi ovde u Beogradu pokušavamo da utičemo kako bi se došlo do prihvatljivog, političkog i mirnog rešenja. Mi znamo da na Kosovu sada živi većina albanskog stanovništva, ali mi takođe znamo da je Kosovo kolevka Srba, tu je sedište prve srpske pravoslavne crkve u gradu Peć. Tu se takođe nalazila njihova najveća prestonica Prizren. Zato, Kosovo treba da bude region tolerancije, saradnje i razumevanja između dva naroda (srpskog i albanskog). Mi tako gledamo na stvari i tražimo  od zapadnih sila da uzmu u obzir i ovakva gledišta u rešenju kosovskog pitanja, kako bi ovaj osetljivi region od regiona rata i ekstremizma postao region zajedničkog živita, tolerancije i saradnje. Ali ako ekstremnim zapadnim silama bude pošlo za rukom da potpale vatru, to će imati za cilj da uništi islam u čitavoj Evropi, a ne samo na Kosovu. Međutim, mi verujemo da će Allah biti sa nama koji želimo mir u čitavom svetu.

http://srb.fondsk.ru/news/2010/12/03/sta-seka-srbiiu.html

DR SRĐA TRIFKOVIĆ: DA LI ĆE SRPSKI OPORAVAK BITI MOGUĆ POSLE SLOMA UNIPOLARNOG PORETKA

DR SRĐA TRIFKOVIĆ: DA LI ĆE SRPSKI OPORAVAK BITI MOGUĆ POSLE SLOMA UNIPOLARNOG PORETKA

sreda, 01 decembar 2010 21:21

Možda je jedina sreća Srbije u ovim tmurnim vremenima da spoljni okovi, koji su diktirali njen sunovrat u poslednje dve decenije, više ne postoje. Ona je, nažalost, tim okovima uvučena u stokholmski sindrom

Ponašanje vladajućih elita Evropske unije i SAD prema Srbima savršeno je racionalno sa stanovišta vrednosnog sistema zapadnih sila. Da bismo sagledali njihovu motivacionu strukturu, moramo shvatiti da je Evropska unija već odavno jedan revolucionarni, antitradicionalni projekat šezdesetosmaške generacije neokomunista i marksista, sledbenika Frankfurtske škole tzv. nove levice, gramšijevaca, koji slede uputstva italijanskog revolucionara od pre osam decenija.

Njegovi sledbenici shvatili su da je uputnije izvršiti dugi marš kroz institucije nego silom ih osvajati ili uništavati shodno boljševičkom modelu. Oni su u svom dugom maršu tokom proteklih četrdeset godina potpuno uspeli. Njihova Evropska unija je postmoderna, posthrišćanska, postnacionalna tvorevina. Bitni preduslov opstanka Srbije kao autohtone državne i nacionalne zajednice jeste upravo ne-članstvo u Evropskoj uniji. (Zato bi možda trebalo osnovati društvo srpsko-holandskog prijateljstva). Njihov je i NATO, prekomponovan od dobrovoljnog odbrambenog saveza u oruđe vojno-ideološke dominacije.

Međutim, njihova dominacija nije ni trajna niti neminovna jer je sa monopolarnim svetom gotovo. Ovo je osnovna strateška konstatacija na pragu druge decenije ovog veka. Amerika više nije hegemon planete. Mogu Džo Bajden prošle godine ili Hilari Klinton prošle jeseni da dolaze, traže, nagovaraju ili prete do mile volje, ali Srbi treba da budu svesni da car nema novo odelo. Stege su spale. Krajnje je vreme da ukočenim udovima polako počne razmrdavanje i odmeravanje još raspoloživog manevarskog prostora, i na Kosovu, i zapadno od Drine, a pre svega u krugu dvojke.

Globalna dominacija Amerike trajala je od 1991. do avgusta 2008, dakle do ruskog kontraudara na gruzijsku agresiju u Južnoj Osetiji. Taj uistinu istorijski trenutak, nezamisliv pod Jeljcinom samo deceniju ranije, bio je lakmus test na kome se svet uverio da je mučna, ali kratka epoha američke monopolarne dominacije nepovratno okončana. Ona je od početka bila neprirodna jer međunarodni sistem spontano teži uravnoteženosti i ne trpi disekvilibrijume. Oholost, arogancija i agresivnost, koje su neminovne usled prevelike moći jedne sile, pre ili kasnije navode ostale aktere, manje moćne, da se udruže i da hegemona srube na pravu meru.

KRAJ IMPERIJE U novijoj evropskoj istoriji, koja počinje Vestfalskim mirom 1648. godine, kad god se pojavio takav disekvilibrijum, dolazilo je i do spontanog nastanka kontrakoalicije. To je već iskusio Luj XIV krajem 17. i počekom 18. veka. Sa Napoleonom proces je potrajao od 1801. do 1815. Sa kajzerom Vilhelmom II proces balansiranja je urodio do tada teško zamislivom alijansom između tradicionalno suparničkih sila, Velike Britanije i Rusije, 1907. godine. Konačni ishod balanserskog aranžmana – fatalan po Nemačku – bio je neminovan po ulasku SAD u rat 1917. Isto se desilo i sa Trećim Rajhom, uz periferne razlike scenarija, ali ne i suštinske podele karata.

Da bismo razumeli današnju ulogu Amerike u svetu, pored sklonosti slabijih da sklapaju kontrakoalicije, neophodno je uzeti u obzir dva dodatna faktora. Prvi je ekonomska i finansijska slabost: nijedna imperija nije mogla da počiva na stalnom devalviranju valute. Nijedna imperija ne može da živi od fiktivnog proizvođenja nepostojeće novostvorene vrednosti. Od onog trenutka kada je Vizantija počela da smanjuje sadržaj srebra u svojoj valuti, nomizmi, ili od kad je pola milenijuma kasnije španska imperija podlegla inflaciji u poznom 16. i ranom 17. veku, od tog trenutka je početak kraja za obe bio na pomolu.

Kao drugo, očigledna je politička, društvena, kulturna, moralna i duhovna razgrađenost i nekonsolidovanost zapadnog sveta, a SAD pre svega. U jednoj od deset metropola Amerike, kao što je to Nju Orleans, pre pet godina bilo je dovoljno da dune jači vetar pa da dobijemo košmar, hobsovsko stanje rata svih protiv sviju. Samo jedan uragan, znači, stoji između mene i mog komšije, koji će krenuti da mi kleštima vadi zlatnu plombu ili da mi pod pretnjom oružjem pustoši frižider. Ovo je svetlosnim godinama daleko od jedne Srbije, koja je iznenadila i sebe i svet sposobnošću da funkcioniše i pod NATO bombama...

Današnja Amerika nije imperija sposobna za dugoročni opstanak, a kamoli za širenje svog kulturnog i političkog modela na ostatak sveta. Tako sada imamo mrtvu trku između tempa propadanja Srbije, koji smišljaju i nameću spoljni mentori sadašnjeg beogradskog režima dok ga sam režim sprovodi, sa jedne strane; i sa druge strane, tempa propadanja postmodernog zapadnog sveta koji počiva na opsenama i na lihvarsko-hoštaplerskom, hokus-pokus računovodstvenom finansijsko-ekonomskom sistemu, bez kulturnih modela trajne vrednosti, da o pisanim ili zidanim spomenicima ne govorimo.

ŠAFAREVIČEV SAVET Osim nečlanstva u Evropskoj uniji, za Srbiju je bitno da izbegne imigracioni priliv trećesvetkog lumpenproleterijata, pretežno zadojenog islamskom ideologijom, koji će Evropa da diktira kao sledeću fazu dokazivanja podobnosti Srbije za evrointegracije. Drugim rečima, Srbiju čeka nova ucena: budite evropejci onako kako smo mi to postali u Malmeu, Roterdamu, Marseju ili Berlinu, tako što ćete imati desetoprocentnu pakistansku, tursku ili marokansku dijasporu, pa ćemo tek onda da vidimo da li ćemo vas pustiti malo bliže u predsoblje EU. Naravno, sve u skladu sa neoosmanskom politikom Turske, koja uveliko govori o pravu povratka proteranih muslimana iz Srbije posle Berlinskog kongresa 1878. godine.

Za neoosmansku, reislamizovanu Tursku, koja je odbacila sekularno nasleđe Kemala Ataturka – što je došlo do izražaja i na referendumu 12. septembra – ni jedna jedina država koja je nekada bila u sastavu Otomanske carevine, a koja sada više nije pod šerijatskim pravom, nije legitimna tvorevina. U islamskoj paradigmi, bilo koji deo Dar al islama (sveta vere) koji ponovo postane Dar al harb (svet rata) mora da se vrati pod vlast prorokovih pravovernika. Upravo zato i Srbistan, i Karadag, i Rumeli će pre ili kasnije, sa njihovog stanovišta, morati da se povinuju legitimnoj islamskoj vlasti, u kojoj su hrišćani podvrgnuti institucionalizovanoj diskriminaciji. Ostvarenje neoosmanske zone uticaja, o kojoj je vrlo otvoreno govorio Ahmet Davutoglu prošle godine u Sarajevu, samo je prvi korak.

Ono šta Ankara sprema Srbima – zajedno sa Evropskom unijom – jeste da se potomci islamskih tzv. prognanika iz 1878. iz Toplice, Južne Srbije, Leskovca, Vranja i Pirota, vrate na svoje posede. Pritom bi njihova restitucija bila dodatni dokaz podobnosti Srbije za evrointegracije. Ovo upozorenje zasnovano je na vrlo konkretnim informacijama kojima raspolažem.

Istorija se ubrzava, i možda jedina sreća Srbije u ovim tmurnim vremenima jeste da spoljni okovi, koji su diktirali njen sunovrat u poslednje dve decenije, više ne postoje. Ona je, nažalost, tim okovima uvučena u stokholmski sindrom – psihopatološku pojavu – što njena kvinsliška vlast svesno podstiče.

Beogradski režim se i dalje pravi da ti okovi postoje jer ima opipljiv, premda prezira dostojan, interes da se pravi da je tako. Moralni i svaki drugi sunovrat Tadićevog režima ne menja činjenicu da su okovi spali. Ta činjenica predstavlja odskočnu tačku nove srpske strategije, kada dođe vreme za oporavak.

Da li će srpski oporavak biti moguć? Da li su uveliko načeti nacionalni resursi dovedeni do tačke sunovrata bez povratka? Ne znam, ali verujem da nisu. Evo šta mi je uzvratio Igor Šafarevič u Moskvi u zimu košmarne 1996. godine na pitanje kakve su šanse za oporavak Rusije posle jeljcinovskog sunovrata:

„Kao matematičar, koji barata egzaktnim veličinama, ja ne mogu da vam ponudim racionalno zamisliv model oporavka Rusije; ali kao pravoslavni hrišćanin, koji veruje u blagotvorno dejstva Duha Svetoga, ja znam da je oporavak moguć, dakle da je imanentan, što će reći neizbežan."


Izvor Geopolitika, 01. 12. 2010.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6042-dr-sra-trifkovi-da-li-e-srpski-oporavak-biti-mogu-posle-sloma-unipolarnog-poretka.html

Руси ће се вратити на Косово

 

Ана ФИЛИМОНОВА

 

Руси ће се вратити на Косово

 

 

 

УНЕСКО и Русија су 29. новембра потписали Споразум о  финансирању радова  на обнови православних светиња на Косову и Метохији. У току 2010. и 2011. године влада Руске Федерације ће  за те сврхе  издвојити 2 милиона долара.

 

Уз сагласност са српском страном и УНЕСКО, рестаураторски радови ће се  обављати на четири споменика православног неимарства, који су уврштени у списак Светске баштине УНЕСКО. То су Пећка Патријаршија, манастир Дечани, манастир Грачаница и Црква Богородица Љевишка. Осим тога, Русија ће обезбедити неопходну организациону и експертску  припрему радова за обнављање и рестаурацију тако што ће на Косово  упутити квалификоване архитекте, инжењере – конструкторе, зналце из сфере уметности. Руски стручњаци већ су обишли објекте који ће бити рестаурирани, а сачињен је и план предстојећих радова.

 

Русија доследно брани неспорни са међународно-правног аспекта став,  према коме се статус Косова и Метохије  регулише резолуцијом Савета безбедности ОУН број 1244 (1999). Издвајањем средстава за обнову српских храмова у покрајини Косово руска страна даје допринос реализацији Конвенције УНЕСКО о заштити светске културне и природне баштине (1972), пружајући помоћ у очувању уникатних споменика хришћанске културе.  УНЕСКО  је, са своје стране, прогласио акцију подршке Србији у обнављању и очувању њених културних споменика, који су пострадали у току војних операција.

 

Уосталом,  овде је неопходно посебно апострофирати, да  је формулација  „пострадали у току војних операција"  расплинута, половична и не одражава стварно стање ствари.

 

Од краја 1990-их година до данас, када се „војне операције" већ не изводе, у резултату терора косовских албанаца, који  делују под заштитом високих међународних покровитеља, на Косову и Метохији и даље се методично  бришу материјални трагови српске православне културе. Оштећују се и руше црквени споменици, истерују из својих кућа и убијају Срби.

 

Већ након окончања војне агресије НАТО против Савезне Републике Југославије и успостављања на Косову и Метохији „хуманитарног светског поретка", прецизније речено -  „НАТО окупације" покрајине (на Косову и Метохији без мандата ОУН постоје две војне базе НАТО – Бондстил и Мали Бондстил, а при том је ова прва  једна од највећих у свету војних база изван граница Сједињених Држава), почела је офанзива  варварства на покрајину Косово. Процес   има усмерени карактер: за  кратко време на Косову је порушено преко 150 древних православних светиња – храмова, манастирских самостана. До почетка војних  и терористичких операција на територији покрајине постојало је око 1800 храмова и манастира, од којих су већина – споменици древне српске православне културе, архитектуре и уметности X-XIV века, који су срећно преживели 500-годишње ропство под Турцима.  Само у току  једног погрома, који су организовали косовски албанци у марту 2004. године, порушено је и оскрнављењу подвргнуто неколико  десетина храмова и манастира, од којих неки, како смо већ рекли,

фигурирају на списку објеката Светске баштине УНЕСКО.  Тада  је озбиљно пострадала и Црква Богородица Љевишка у Призрену.

 

Акти вандализма према православним светињама Косова не престају ни данданас. Ни UNMIK, ни EULEKS, нити многобројне међународне организације, које су се ушанчиле у покрајини заједно са НАТО-вским базама, не журе да томе стану на пут.  Србе су на њиховој исконској територији већ претворили у „националну мањину", сатерану у гето иза бодљикаве жице, а на месту споменика хришћанске културе, на чије разарање равнодушно гледа цивилизована Европа, појављују се знамења „новог поретка". На пример, на месту Троицке цркве, коју су албански бојовници порушили  у време НАТО-овске агресије јуна 1999. године, данас се шепури споменик бојовницима Ослободилачке армије Косова...

 

Потписавши Споразум о финансирању радова на обнови православних светиња на Косову и Метохији, Русија је начинила важан и симболично значајан корак у правцу  очувања  наслеђа православне културе на Европском тлу.   То је реална помоћ српском народу и Српској православној цркви као допуна дипломатској подршци, коју Русија пружа Србији у вези са косовским питањем.

Извор: Фонд стратешке културе – Москва http://srb.fondsk.ru/ Превоид: Рајко ДОСКОВИЋ

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/30/font-style-color-red-ana-filimonova-font-rusi-he-se-vratiti-na-kosovo.html

Vladimir Dimitrijević - HAOS

Извор : Недељник „ПЕЧАТ" бр.142, 26.11.2010.

Х  А  О  С

 

„Боже мој, остави ли нас, или тек наилази твoje"

Момчило Настасијевић

 

.....................................................................................................................................................

Пише ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

 

Антрополог К. Грец каже: „Хаос - вртлог појава лишених не само објашњења, него и могућности објашњења - прети да се јави у човеку бар на три тачке: на крајњим границама његових аналитичких моћи, на крајњим границама његових моћи трпљења и на крајњим границама његових моћи моралног просуђивања.

Немоћ да се разуме, патња и осећање несавладивог етичког парадокса - постану ли довољно јаки и потрају ли довољно дуго - постају основне претње осећању да је живот смислен и да се у њему помоћу мишљења можемо ефектно оријентисати; то су претње којима свака религија,  ма колико 'примитивна' била,  мора покушати да се одупре, ако хоће да се одржи."

 

АНАРХОТИРАНИЈА

Србија је, дакле, на милиметар од хаоса. Јер, крајње границе аналитичких способности („немоћ да се разуме") ту су: један од најстрадалнијих европских народа, у оба светска рата „на правој страни", који је, у таквим и сличним ратовима и покољима изгубио скоро три милиона припадника, оптужен је, вољом бивших „савезника", да од Средњег века води борбу за „Велику Србију", таманећи своје суседе, и да му, због тога, треба одузети све етничке територије и бацити га у концлогор „мулти-култи" типа, у којем ће капои бити сорошофилни  јаничари.

Патња јс такође постала неиздржљива: трпели смо под Титом због тога што смо Срби (због „Ој војводо Синђелићу"ишло се у затвор на месец дана), али су људи могли, да макар скромно, живе од свога рада. Сада, у земљи у којој су 5. октобра 2000. године обећали печене шеве просперитета са плавог, а жутим звездама пошкропљеног неба ЕУ, народ је пао у невиђену, скоро афричку (у најмању руку, јужноамеричку) беду, а нема посла, нема наде, нема будућности. Власт живи од распродаје остатака остатка привреде, и навлачи на вратове наше деце челичне омче дужничког ропства.

А етички парадокси?

Политика, која се, уместо службе народу и заједници, претворила у брлог у којем се прасци ваљају, један је од кључних извора хаотизације наших појмова о добру и злу. Сведена углавном на шибицарење (куглица није ни испод једне од кутија, него је шибицар вешто држи на длану), она је, од кад је створена коалиција „За европску Турску" (пардон, Србију) постала малигна. Јер, гласачи који су се определили за „пензионерско-социјалистички" део ове коалиције веровали су да је реч о родољубима осетљивим на социјалну правду, а добили су здушне борце за резолуцију о Србима кривим за геноци д у Сребреници, продају Косова под изговором евроунијатског пута, заштитнике параде содомиста (да кажем, јасно и гласно: ускоро ће дотични гласати за закон којим се содомистима легализују бракови, а родитељи се шаљу у затвор ако шљепну дете по гузи). Ови, који су 1999. године били прсати антинатовци, да би опстали на власти сад нас весело воде у НАТО, док наш народ умире од последица 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом.

Да и не говоримо о насловним странама новина, пуним злочина о каквим смо читали само кад је „helloween" Америка у питању, о риалити шоу програмима што се, као канализација, изливају у наше душе и умове, о насиљу, проузрокованим болесним друштвом, које не запошљава своје младе, а мештрима транзиционих хокус-покуса даје шансу за куповину 300 хиљада евра вредних станова (не на кредит, наравно!) О наркоманији, проституцији, борби против криминала (који је штетан јер је организован, али га нису организовали криминалци, финансијери наше странке)... Србија је земља где 5000 полицајаца штити холандског педера, плус министра Владе, плус шачицу несрећника којима је „полна оријентација" једини начин да покажу да постоје, и у којој режисер, снима филм о полно дезорјентисанима, користи новац пореских обвезника и полицијску заштиту да би своје џепове пунио „шушком"... Државу све то кошта 1,5 милиона евра, а сви који не желе да Србија буде Содомија нађу се на листама за хапшење и бивају прогоњени (чак и трудница - са петомесечним дететом у утроби)...

То је антихристовско „обртање вредности", или како би рекао Срђа Трифковић, „анархотиранија".

Српске аналитичке моћи исцрпљене су: нема обзорја на којем макар светлуца смислена будућност; трпети се мора, но шта и докле (јер, како рече Достојевски, достојанство човек може сачувати у сиромаштву, али не и у беди); српско осећање да „правда држи земљу и градове" толико пута је у ове дане поколебано да нас у то уверавају све чешћи земљотреси (јер, нема правде, па се тле испод наших ногу тресе, а градови постају куле од карата).

пркос гласовима разума који су преклињали СА Сабор СПЦ да нађе смирено решење сукоба око владике Артемија, проглашава се раскол. Реч „Раскол!" изречена је тако лако као да је у питању реч„расол", оно што се пије после гозбеног мамурлука

То је антихристовско „обртање вредности", или како би рекао Срђа Трифковић, „анархотиранија".

ИЗДРЖАТИ - СВЕ ЈЕ

У шта да се надамо?

У политичке партије? А шта ћемо, кад оду ови из коалиције „За Европску Турску", а садашња опозиција настави њиховим путем (јер је „најкраћи", „најбржи", „најнапреднији" -„Напред, па у кречану")?

У националне институције?

На челу истих су или немоћни старци или Сорошови гаулајтери, и глас институција се не чује, осим ако није србофобан.

У образовни систем?

Он је урушен, пре свега „болоњизацијом" Универзитета, која је наставу вратила на ниво средње школе, а образовање претворила у „европски" упаковано куповање диплома.

У војску?

Српске народне војске више нема. Постоји преторијанска гарда, плаћеници.

Усудство?

Било је праведније „за турског земана"...

Па ипак, постоји једна установа старија, заслужнија и угледнија од других, доказ да је народ заједница покојних, живих и нерођених: Српска православна црква. Основао ју је Свети Сава, а припадали су јој Немањићи и Лазаревићи, Његош и Дучић, Пупин и Тесла. Српска црква се кроз историју није обрукала инквизицијом и прогонима инакомислећих, служењем туђину, однарођеношћу својих вођа.

Света Црква, помиритељка и утешитељка, у којој има места за све: и за оног који дође да упали свећицу и каже „Боже помози", и за подвижнике и испоснике... Црква која је са својим напаћеним народом делила добро и зло, чије су владике живе дране од Турака (Свети Теодор Вршачки), клане (Свети Платон Бањалучки) и бацане у јаме (Свети Петар Дабробосански, Сава Горњокарловачки). Црква Јасеновачка, Јадовничка, Великомученичка...

Одједном, у тој и таквој Цркви, одушевљено чекање посете паперимског, који 2011. године долази у Хрватску да Алојзија Степинца, кривца за прекрштавање 250 хиљада Срба у НДХ и војног викара усташке војске, прогласи „универзалним свецем" римокатолицизма. Одједном, у тој и таквој Цркви, поједини наследници светосавског завета (а Свети Сава је, веле Доментијан и Теодосије, постио док му се стомак није прилепио за кичму) постају фудбалери, бизнисмени, припадници џет-сета док народ намиче основно за живот, и док се деца у школама онесвешћују од глади јер родитељи немају да им дају новац за ужину.

А онда, упркос гласовима разума који су преклињали СА Сабор СПЦ да нађе смирено решење сукоба око владике Артемија, проглашавање раскола. Реч „Раскол!" изречена је тако лако као да је у питању реч „расол", оно што се пије после гозбеног мамурлука.

Вратимо се антропологу Грецу: „Срби више не разумеју шта се у Цркви збива (шта ће папа у Нишу 2013. године, две године после проглашења Степинца за свеца?); они више не могу да трпе неслогу црквеног врха око кључних питања нашег духовног опстанка (од екуменизма, преко богослужбене реформе, до односа према Космету). И, на крају, али не и најмање важно - како да етички проценимо оволику ,симфонију' врха Цркве са срборушилачком коалицијом ,3a Европску Турску'?" Кажу да је Сабор СПЦ полиција обезбеђивала тако јаким снагама као да је, Боже опрости, у питању „Парада поноса", а не скуп апостолских наследника Бога Љубави, кога је у Гетси-манији хапсила синедрионска стража. Д а ли се то испуњава, и на нама, порука Фридриха Ничеа: „Праве се да верују у Бога, а верују само у полицију?"

Хаос је ту.

Има још наде да се он спречи, ако има љубави и вере v Бога, и ако има Светог Саве у нашим срцима.

„Ко говори о победи? Издржати - све је", рече једном Рајнер Марија Рилке.           •

 

Тадићeва и Јеремићева дипломација

Тадићeва и Јеремићева дипломација

 

Пише: Симо Б. Дубајић

субота, 20 новембар 2010 19:36

0 Можда многима није јасно којој сврси је подређена дипломатска активност актуелног председника Србије и министра спољних послова, а ствар је овај пут врло проста. Под наводно европски мотивисаним разлозима, тачније потенцијалном интеграцијом Србије у окриље Европске Уније, Борис Тадић се растрчао на разне стране пружајуци руку помирења и опроста дојучерашњим (на жалост и садашњим) непријатељима српског народа. Да будем потпуно јасан под непријатељима се подразумевају политички представници босанско-херцеговачких муслимана и Хрвата из Хрватске. Хришћански гледано то би било за сваку похвалу и по карактеру највиших врлина човекових, али (увек то "али" се нађе да квари), нису његове радње мотивисане добротом и хришћанском љубављу, већ само и једино диктатом наредбодаваца из глобалних центара моћи. Немојте се дати заварати да се тим потезима утире пут Србије ка европским интеграцијама. Његова путешествија у Сребреницу у БиХ. Федерацију, Турску и Хрватску имају једино за циљ да аболирају (укидање; престанак важности;) муслиманске и хрватске злочине према српском народу за време и након последњег рата и прихвати искључиву српску одговорност за све лоше што се десило деведесетих. Први чин тог театра апсурда је Сребреница. Тим апсурдним признавањем кривице за злочин чији су број жртава вишеструко надували муслимански фундаменталисти уз политичку и медијску помоћ УСА, господин Тадић признаје и безрезервно прихвата све лажи и пропаганду наших непријатеља. Сам ставља тачку на оптужницу против српског народа као агресорског починиоца геноцида над својим суседима. Колика штета је нанета српском угледу није тешко проценити. Да ли је неко у скоријој или даљој историји прихватио кривицу за злочине који нису доказани од релевантних судских институција националних и/или интернационалних? Осим ако се те институције не зову: ЦНН, Неw Yорк Тимес, ББЦ или неки други? Трибунал за ратне злочине почињене на територији бивше СФРЈ' чији је посао да истражи и докаже злочине на овим просторима, па потом да ухапси и примерно казни злочинце, није нашао за сходно да истражи и докаже ста се тачно догодило у Сребреници. Постоји гомила документованог материјала у Републици Српској везано за Сребреницу и ширу околину, која стоји на располагању свима(!) и да се ти "монструми" који су поцинили "највеци и најстравичнији злочин после холокауста у Другом Светском рату"(то је терминологија која се и данас користи, а која је плод америчке пропагандне машинерије!?), коначно пронађу и казне по закону. Зар то није у интересу жртава и њихових породица? Не само да Трибунал у Хагу не тражи те документе и доказе, већ ни државне институције у Србији то нису учиниле. Напротив, власт у Србији у скупштини на силу изгласава "Резолуцију о злочинима у Сребреници" иако још увек (15 година после) није утврђен: 1. Број и идентитет жртава, 2. Број и идентитет убица, 3. Начин и редослед на који је злочин наређен и извршен. У Србији нико у званичним институцијама иако за то примају државну плату нема времена и жеље да се бави злочинима из истог периода почињеним над српским народом, углавном цивилима, женама и децом. Не дај Боже да се тражи одговорност и кривично гоне људи који партиципирају у власти и политичком зивоту муслиманског и хрватског дела Босне и Херцеговине, а активно су учествовали у рату против нашег народа. Битно је да српски подрепаши признају и прихвате злочине у наше име због ког ћемо ми и наша деца испаштати. Шта наш председник добија таквим наступима? Добија да Република Српска губи утицај и моћ одлучивања као конститутивна јединица, у Босни и Херцеговини, да се право српског народа у Б. и Х. о смосталном одлучивању о својој судбини, признато написмено у Дејтонском споразуму, што више поништи и деградира да би муслиманско-хрватски ентитет могао да доминира и овлада целокупном територијом Б. и Х. С тим у вези је била и Тадићева посета Турској где он без знања и сагласности легитимно изабраних органа Републике Српске, прихвата некакав туторски статус Турске у решавању проблема у Б. и Х. Прихвата диригентску палицу државе која није неутрална ни непристрасна, која је у прошлом рату безкомпромисно подржавала муслимане против православних Срба.          Најновија мисија нашег председника у суседну и "пријатељску" Хрватску, је потврда да сем што нема памети, он нема трунке образа и части. Онакву представу у Вуковару нису могли да гледају ни Срби ни Хрвати. Његова посета је опет имала за циљ да призна српску агресорско-терористичку улогу у "оправданом, обрамбеном, ослободилаћком, тисућљетном, демокрацијском, домовинском рату". Као да су припадници тада једине легитимне војне силе (ЈНА) на територији суверене државе (СФРЈ) у којој су сви народи имали удела, у моменту кад хрватске (усташке;) паравојне банде и оружане групе специјалне хрватске полиције већ извршавају злочине над цивилним српским становништвом, без везе и насумице одлучили да сравне миран чисто хрватски градић Вуковар. Оно што би он требао да уради као председник државе је пружање помоћи српском народу у Хрватској над којим су хрватске власти извршиле небројене злочине и спровеле етничко чишћење. Исто тако морао би да у одлучујућем моменту изврши притисак на хрватску власт у циљу коначног прекида дискриминацијом Срба. Тај услов је Хрватима један од главних које им је поставила Европска Уније ако желе зелено светло за прикључење истој. Господин Тадић као фол исправља грешке и грехе српске спољне политике из претходног периода. Но, ако сада пређемо преко деценија кршења људских права Срба у Хрватској и не инсистирамо на променама у тренутку када баш ЕУ то поставља као услов Хрватским властима, тешко да ће нам се оваква шанса опет пружити. Пошто (делатност председника и министра спољних послова ову констатацију чини очитом) ту јединствену прилику власт у Србији пропушта онда ће та иста ЕУ попустити пред реториком Хрватских власти и декларативним спровођењем обећаних промена у земљи и примити Хрватску. А онда, више је него сигурно, Србија као матица неће моци више ниста да учини. Зато што ће Хрватска бити пуноправна чланица Е. У., а Србија као и до сада без значајног утицаја на међународној сцени. На послетку та иста Хрватска ће за неколико година сигурно променити плочу. Није тешко замислити је као најупорнијег кочничара у оквиту ЕУ при разматрању евентуалног пријема Србије у заједницу европских народа (наравно ако та тачка икада буде на дневном реду). Такав врло вероватан сценарио је свакако резултат дугогодишње срамне и рајинске политике српског сервилног и западом опчињеног руководства. Оваквом политиком, коју спроводи актуелни владајући политички естаблишмент, не може се напредовати на унутрашњем плану , а камоли ка Европи. Наша власт константно ради у корист штете сопственог народа. У последње време, уобичајеним лажима, власт више не може да оправда такво, национално штеточинско понашање. То је разлог што сви треба да радимо на уједињењу те да јој станемо на пут док не буде касно.   Симо Б. Дубајић

http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/4428-e-

Kosta Čavoški: Ideologija okupacije

Ideologija okupacije

Društvo | Kosta Čavoški | novembar 25, 2010 at 21:58

---

Piše Kosta Čavoški

U pustoj želji da se omile svojim potencijalnim poslodavcima i finansijerima, političke i elite i vodeći mediji pokušali su da stvore kakvu-takvu ideologiju kojom bi opravdali napade na sve ono što je u Srbiji misaono, uspravno, nezavisno i rodoljubivo

Nekada je glupost imala mali domet. Priglup čovek izvali neku glupost; to čuje nekoliko ljudi i brzo je zaborave. Zahvaljujući elektronskim medijima, a naročito televizijskim stanicama B 92 i Studio B, glupost ima mnogo šire polje dejstva – danas se ona saopštava stotinama hiljada gledalaca. Kako se uz to mogu napraviti relativno trajni video zapisi, glupost se maltene može ovekovečiti.
Povod za ovo zapažanje jeste poslednja emisija televizije B 92 pod naslovom „Insajder", koja je emitovana u dva nastavka. Ako se izuzmu kazivanja predstavnika naših najuglednijih patriotskih udruženja, ona vrvi ne samo od nepromišljenih iskaza, olakih procena i zlonamernih podmetanja, nego i od notornih gluposti. No, pre nego što bar neke od njih podvrgnemo analizi, valja nešto reći o njihovim autorima.

IDEOLOŠKA ŽANDARMERIJA
Za vlade Slobodana Miloševića politiku moćnih stranih činilaca uglavnom su sprovodile njihove ispostave u našoj zemlji, takozvane „nevladine organizacije", i poneki od nazovi nezavisnih novinara. Posle Miloševićevog pada strancima, koji vladaju ovom zemljom, usluge ovih poslušnika su manje potrebne, pošto su u međuvremenu njihove potrkuše ovladale praktično svim glasilima, a naročito RTS-om, „Politikom" i, izuzev „Pečata", skoro svim dnevnim i nedeljnim listovima. I što je još važnije, njihovi ljudi su sada na svim vodećim državnim položajima, tako da sama Vlada obavlja sve ključne poslove koji su u stranom interesu. Dovoljno je samo da peti sekretar američke ambasade pozove poverljivog Predsednikovog savetnika, pa da ovaj izjavi ili učini ono što je strancima milo i drago.
U takvim okolnostima na domaćoj političkoj sceni i u vodećim javnim glasilima ostalo je malo mesta za nove sluge i sluškinje, koji bi mogli dobiti poneku mrvicu od ukusnog kolača iz Vašingtona ili Brisela. Zato je bilo neophodno da se ti orni arivisti preporuče strancima nekim novim obličjem, već ustaljene okupacione politike. Za tu svrhu oni su odabrali da budu ideološka žandarmerija Haškog tribunala i Atlantskog pakta, moćnih sila koje našu zemlju drže pod okupacijom. Jedino je još ostalo da odrede ko će im biti neprijatelj koga treba izvrgavati ruglu, iznositi na zao glas i satirati.
Negdašnjem Agitpropu i potonjim ideološkim komisijama i marksističkim centrima, koji su vodili idejnu borbu, ključan neprijatelj je najpre bila propala buržoazija, potom doskorašnji partijski drugovi – nesrećni ibeovci na Golom otoku, a naposletku anahroliberali i takozvani „disidenti". Jedan ideološki neprijatelj bio je, međutim, postojan i nepromenljiv. To je bila Srpska pravoslavna crkva.

STRAH OD DESNICE
Mlađani ideološki žandari iz „Insajdera" nisu naravno propustili da naruže Srpsku pravoslavnu crkvu, a posebno mitropolita Amfilohija i episkope Atanasija i Pahomija. Ali su u odnosu na komunističke uzore uveli jednu bitnu novinu; napali su elitne patriotske organizacije – „Obraz", Nacionalni klub „Vidovdan", Fond „Slobodan Jovanović", a pre svih Srpski sabor „Dveri", za koji sami kažu da je to ključno udruženje „ideološka kapa svim ostalim desničarskim organizacijama".
U toj pustoj želji da se omile svojim potencijalnim poslodavcima i finansijerima, pokušali su da stvore kakvu-takvu ideologiju kojom bi opravdali napade na sve ono što je u Srbiji misaono, uspravno, nezavisno i rodoljubivo. Pri tom je ključna nedoumica, s kojom su se u tom poganom poslu suočili, bilo pitanje kako da kvalifikuju svoje političke neprijatelje, pa su se, shodno svom levičarskom opredeljenju, odlučili da ih podvedu pod desnicu. Tako za „Obraz" vele „da je ta desničarska organizacija nastala još 1993. godine, i to praktično u okviru Srpske pravoslavne crkve", a pod istu kvalifikaciju podveli su i udruženje „1389" i „Nacionalni stroj". Naposletku se još dodaje „da brojne desničarske organizacije nastaju tek posle 5. oktobra 2000. godine, kada je Srbija krenula ka Evropskoj uniji, a uloga im je bila da brane poraženu politiku koja se zalaže za Srbiju izvan Evrope i opravdava ratove i zločine u ime patriotizma i srpstva".
Da naši ideološki žandari nisu toliko opterećeni svojim levičarskim opredeljenjem, oni bi odmah zaključili da je takva kvalifikacija nespretna i priglupa, te da teško može biti uverljiv razlog za suprotstavljanje ulasku u Evropsku uniju. Ako se za poražene britanske laburiste može reći da su levica, onda je u Velikoj Britaniji na vlasti desnica. U Nemačkoj već duže vremena, umesto poraženih socijaldemokrata, vladaju konzervativci, a isto se može reći i za Francusku u kojoj su na poslednjim predsedničkim i parlamentarnim izborima poraženi socijalisti. Naposletku se i vladajuća stranka u Italiji najpre može okvalifikovati kao konzervativna i desničarska, jer je na poslednjim izborima pobedila socijaliste. Zaista je šteta što naši neobavešteni ideološki žandari nisu to blagovremeno primetili, pošto se u tom slučaju ne bi javno brukali tvrdnjom da desničarsko političko usmerenje nije po svojoj prirodi evropsko.

SUPROTSTAVLJANJE ZAPADNOJ CIVILIZACIJI
Najveća glupost koju su izazvali naši ideološki žandari i pobornici takozvanih „evroatlantskih integracija", jeste tvrdnja da se „Dveri" „protive zapadnoj civilizaciji i Evropi". Nevolja je, međutim, u tome što oni ne znaju kakva je zapadna civilizacija i šta ona zapravo jeste. Dovoljno je bilo da dozovu u sećanje ono što su naučili u osnovnoj školi, pa da otkriju da je to u biti grčko-hrišćanska civilizacija. A ne bi mnogo pogrešili ako bi samo rekli da je to, u odnosu na Istok, hrišćanska civilizacija. Stoga je prilikom sastavljanja Ustava Evropske unije, odbačenog na referendumu u Francuskoj i Holandiji, i Lisabonskog sporazuma, koji je usvojen i ratifikovan, bilo pojedinačnih predloga da se u preambuli ili u uvodnim odredbama naglasi tako pojmljen evropski identitet, ali se od toga odustalo ne zbog toga što bi to kao takvo bilo sporno, nego zbog potrebe da se ni na koji način ne dovedu u pitanje posebni identitet država članica i njihova suverenost.
Pošto su i po priznanju naše ideološke žandarmerije, pripadnici „Dveri" pravoslavni hrišćani i, kao takvi, veoma privrženi Srpskoj pravoslavnoj crkvi, oni su mnogo bliži pravom evropskom identitetu nego što su to levičarski nastrojeni ateisti i kvislinzi. No, kako se odmah posle zamerke „Dverima" da se „protive zapadnoj civilizaciji i Evropi", dodaje da „negiraju da se u Srebrenici desio genocid", ispada da su za naše ideološke žandare Haški tribunal, ta nakaza od suda, i njegove pravno sporne i nepravedne osude, poglavito Srba, istinsko oličenje zapadne civilizacije.

ZABRANA „DVERI"
Na kraju je obelodanjen i pravi cilj ove emisije. To je zabrana „Dveri". Najpre je televizijski novinar primetio, posle napomene da na tribinama „Dveri" uvek govore i predstavnici Crkve, da Republičko javno tužilaštvo još nije tražilo zabranu ove organizacije. A potom je Slobodan Radovanović, predstavnik ovog Tužilaštva, objasnio da su „Dveri" jedna od ekstremističkih organizacija koja je predmet posebne pažnje. No, kako je Tužilaštvo već pokrenulo postupak za zabranu najeksponiranijih organizacija („Obraza", „1389" i „Nacionalnog stroja"), ukoliko zahtev Tužilaštva bude prihvaćen, to će biti, po njemu, dovoljan osnov da se i sve druge organizacije, uključujući i „Dveri", na isti način zabrane.
Sve se to naravno čini u nameri da se zatre sama mogućnost javnog delovanja „Dveri" i drugih nezavisnih ustanova i udruženja. I to je razlog što se posebno ističe da uprava Mašinskog fakulteta već deset godina omogućava „Dverima" da u najvećem amfiteatru održavaju svoje, inače veoma uspešne i dobro posećene tribine. Verovatno se očekuje da ministar prosvete i drugi političari izvrše pritisak na fakultetsku upravu, ne bi li „Dveri" lišili ove „oaze slobodne misli i reči u Srbiji".
Jedno je, međutim, izvesno. Pod vladom Borisa Tadića postalo je i običnim ljudima jasno da je naša zemlja već uveliko pod okupacijom, te da naši zvaničnici ne samo da postupaju po svakom zahtevu moćnih stranih sila, nego da ništa ozbiljnije ne mogu ni da preduzmu a da za to ne dobiju prethodno odobrenje. U takvim okolnostima nekolikim mlađim i još nedovoljno zbrinutim arivistima palo je napamet da odurnu okupaciju legitimizuju odgovarajućom ideologijom, čiji su se obrisi pojavili u pomenutoj emisiji „Insajder". Uz to su, da bi se što bolje preporučili svojim „dobrotvorima", svoje reči poput strela zamočili u otrov mržnje i zavisti. A imaju i kome da zavide. Pripadnici „Dveri" su danas među retkima koji svima nama na delu pokazuju da je bez savesti i odvažnosti jalovo svako znanje.

http://www.pecat.co.rs/2010/11/ideologija-okupacije/

"Просрпско" асистирање уништавању Српства

ПОЛИТИКА | Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 25.11.2010 | 16:05 0 коментара

Србиjа

Велика скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена, донела је 25. новембра 1918. године одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање – Србији. Дан пре тога, представници Срема, одлучили су да се он припоји Србији. Са изузетком Барање, ти крајеви, заједно са Рашком облашћу и неколико општина на југу наше републике, данас представљају преостали плод србијанских победа у 20. веку. Србијанци и Црногорци су, да би изборили уједињење српског народа, ратовали од 1912. до 1918. године, и жртвовали око 1,5 милиона живота. Но, на прави начин нису искористили шансу коју су тако изборили. Да се подробније не бавимо на који начин су требали и могли да реше национално питање, али чињеница је да нису само направили погрешан државни избор већ су и потом подлегли југословенско-идентитетским илузијама, и то у разним идеолошким интерпретацијама. А она титоистичка, имала је србождерски карактер. То је омогућило, у погодном за то геополитичком периоду, разбијање Југославије. И то од стране оних који су у њу ушли са намером да је искористе и затим одбаце, а подржаних од – ма колико се у неким случајевима иронијом историје формално налазили на српској стани – традиционалних непријатеља Срба (англо-америчких, аустро-немачких, турских). Па је тако велики део српског простора уништен или окупиран. Срби су прогнани са подручја Српске Крајине и неких делова БиХ, као и знатног дела Косова и Метохије, док је та наша покрајина у целини доспела под окупацију НАТО-а. А у Црној Гори, услед деценијске антисрпске пропаганде, код немалог дела народа, ако и нису исечени српски корени, створена је национална конфузија, док су неки Црногорци, то је жалосна реалност, сасвим изашли из оквира српског националног корпуса. Почетком 20. века, тек нешто више од 50% Срба живело је у две независне државе. Остали су били под влашћу Аустроугарске и Отоманске империје. Но, њихов анахроничан карактер и са тим повезано труљење, а са друге стране, свеколико јачање српског државног и већег дела етничког простора, чинили су реалном српску жељу да обједине своје земље. Крајем прве деценије 21. века, са мање наде можемо да гледамо у будућност. Изгубили смо биолошку виталност, снажну идентитетску утемељеност и национални полет. Ти фактори били су јачи од споменутих империја (иако, показало се, нису били снажнији од недостатка национал-прагматизма), а у садашњем стању нису залог ни опстанка преосталог српског простора. Преко 90% Срба на Балкану данас живи на територијама под ефективном влашћу Београда и Бања Луке. Српски простор је осакаћен а остатак је политички разједињен, али ипак и даље постоје две српске државе и три српске земље. Уз то, серија губитака бар је умањена тиме што смо на делу српских територија у БиХ успели да створимо и одржимо Републику Српску. А Срби су, иако су изгубили многе крајеве, избегли нови геноцид налик оном 1941-45. године, и сконцентрисали су се на преосталом државном простору. Остављени сами себи, нашли су се на евроатлантској ветрометини, али су преживели у спољнополитичком погледу најнеповољнији период, и очували капацитет да се у бољим геополитичким условима боре за национални препород. Такве околности су сада наступиле, али Србија – као квантитативно кључни елемент српског простора – не користи потенцијал који пружају. Објективно гледано, Београд још није у стању да избори уједињење Србије и Српске (или бар да подржи њено право на самоопредељење, као етапе до национално-државног спајања), али много озбиљнију потпору може да пружа западној српској држави. Он не да то не ради, већ упорно истиче приврженост јединству БиХ и шурује са Турском која је окорели противник РС. Србија не може да одређује како ће се Црногорци декларисати али може да води активну политику заштите права опредељених Срба у Црној Гори, односно да инсистира на њиховој пуној равноправности. Када црногорство не би више било социјална категорија, која отвара врата за рад у државној служби, многи би размислили да ли да прихватају мимикрију која постепено води дубинској етничкој прекомпозицији. У црногорској полицији, администрацији, националној банци, и другим институција, готово да не може да ради нико ко се декларише као Србин или Српкиња. А Београд на глас прича да је у одличним односима са режимом у Подгорици. Србија је дужна да – у сарадњи са братском Русијом која је стала на ноге и нуди јој подршку – да подржава РС и Србе у Црној Гори, односно њен историјски српски карактер, али и да брани свој територијални интегритет. Међутим, све то, изузев реторички (а и то недоследно), не да не чини, већ ради против виталних српских интереса ван Србије. Штавише, делује против њих и у самој Србији. У прилог тога говори давање прекомерне аутономије Војводини, багателисање одбране КиМ, пуштање Турске у Рашку област, мешање у процесе унутар СПЦ-а са циљем да се национална црква обесмисли па можда и подели. О томе сведоче и планови да се Србија не само на национално штетан начин регионализује већ и суштински (кон)федерализује. Очито је задатак оних који сада владају земљом, а који су на њено чело дошли уз помоћ англо-америчких сила које су и директно ратовале против Срба, да у повољнијим међународним околностима, учврсте стање које нам је наметнуто 90-их. И не само то. Као помагачи продужене агресије против Срба, која се у миру одвија другим средствима али са истом намером, они учествују у окончању балканског пројекта евроатлантксих центара моћи. А он подразумева да Срби буду елиминисани као иоле релевантан геополитички фактор, и, наравно, да буду што више удаљени од Русије. Укратко, намера је да РС буде ослабљена и сведена на обичну федералну јединицу централизоване БиХ; Србија подељена на неколико „република" и заокупљена унутрашњим расправама; Црна Гора до краја конституисана као држава народа који би Србима био „близак" таман колико и Хрвати; Косово интегрисано у међународну заједницу а његов север са српском већином подвргнут власти Приштине. Коначно, српски простор – идентитетском шизофренијом, противречностима и квислиншким структурама изнутра контролисан – споља би био надзиран путем тзв. НАТО-интеграција и неојугословенског културног и другог повезивања, које треба да се одвија под доминацијом Загреба. Све у свему, актуелни режим је, из лично-партијског егоизма, чинилац тог софистицирано-геноцидног плана. Без обзира на то, председник Тадића није срамота да изјави: „Ја сам просрпски председник". Таман толико просрпски владари били су и Сулејман Величанствени или Фрања Јосип. Наш народ, и поред хипнотичке пропаганде, то већ увелико увиђа. Надам се, брзо ће схватити и да нам не треба само промена режима већ деструктивног пута који би нас и део опозиције водио у националну пропаст. Када се то деси, а убеђен сам да ће пре или касније тако бити, моћи ћемо да кренемо у бољу будућност. Ако се окренемо концепту националног прагматизма, и поред свих губитака, и даље можемо да обезбедимо свој истински опстанак. Међутим, ако ради нових, овај пут евроатлантских, наднационалних илузија, наставимо странпутицом, можда бесповратно изгубићемо политички субјективитет и свој традиционални национално-верски идентитет. Добро је да се тога сетимо на дан када се Војводина ујединила са остатком Србије! Иначе, биће разјединити и Ниш и Крагујевац, а камоли Нови Сад и Београд!

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/25/prosrpsko-asistirane-unishtavanu-srpstva.html