I deo Duže vreme Sandzački muftija koji je preimenovan u glavnog muftiju islamske zajednice u Srbiji, predsednik mešihata i predsednik Internacionalnog Univerziteta u Novom Pazaru, gospodin Moamer Zukorlić, privlači pažnju domaće i svetske javnosti zbog njegovih vatrenih izjava koje u sebi nose pretnju destabilizaciji Srpske države, a radi istine niko ne može pouzdano da zna pozadinu takvih tenzija u već dovoljno teškoj ekonomskoj, društvenoj, političkoj situaciji koju doživljavaju svi stanovnici ove države bez obzira na veru ili naciju. Moamer Zukorlić dao je intervju arapskom satelitskom kanalu Aldzeziri (29. 10. 2010. godine), a njegov domaćin u tom susretu bio je dopisnik Aldzazire iz Sarajeva, Samir Hasan. Moje profesionalno iskustvo političkog analitičara koji je učestvovao na arapskom informativnom prostoru, naročito u Aldzaziri, potvrđuje da ovaj kanal kad otvori jedno političko pitanje predstavlja početak odigravanja čitavog političko-društvenog procesa. Svakako, bez obzira na pozitivno ili negativno mišljenje, sve što se na tom kanalu pojavljuje naročito ako je ekskluzivnog karakterazaslužuje ozbiljnu analizu. Javnosti je malo poznato da Aldzazira u materijalnom i moralnom smislu predstavlja arapski CNN. Država Katar je postala znatno uticajnija zahvaljujući uspešnom monopolističkom položaju koji je ovoj kanal stvorio kod arapskog i islamskog javnog mnjenja.Među arapskim intelektualnim krugovima ima kritičara koji smatraju da taj kanal radi po instrukcijama CIA-e. Među ovim krugovima postoje oni koji optužuju ovaj kanal da radi u korist Izraela u cilju normalizacije odnosa izmedju arapskih i islamskih država sa Izraelom, bez pravednog rešenja Palestinskog pitanja. Aldzazira je čak optužena od strane pojedinih država za pokretanje određenih pitanja koje bi destabilizovale njihovu državu. Za novinara Samir Hasana, iskusanog u svom zanatu, ne može se reći da je bio dovoljno objektivan kada je reč o Jugoslovenskoj krizi. Neki izvori tvrde da je Egipćanin Samir Hasan pre uključenja u dopisničku mrežu Aldzaziru imao posebne veze sa bosanskim ''mudzahedinima'' . Ova informacija bez obzira na njenu istinitost ne umanjuje činjenicu da njegovi profesionalni izbori nisu slučajni. Njegov izveštaj od 6. 11. 2010. godine u kome ističe negativnu ulogu crkve, naročito pravoslavne na mir i stabilnost u BiH, samo potvrđije da se ipak nešto ozbiljno sprema. Politička zloupotreba vere Intervju muftije Zukorlića na TV Aldzaziri, ukoliko bi ga analizirali i bacili u širi kontekst, možda bi saznali pozadinu takvih izjava! Gospodin Moamar Zukorlić (prema intervju objavljenom na arapskom jeziku na sajtu aljazeerachannel, preuzeto 31.10. 2010.) je odmah objasnio da su razlozi i pozadine primećene tenzije ''glavni uzroci ovih problema i tenzija lezi u diskriminaciji koji sprovode srpske vlasti na verskim i etničkim osnovama.'' Zukorlić dodaje da ''su muslimanima u Sandzaku, Bošnjacima kao i Sandzaku uopšte uzeta sva prava još pre nekoliko desetina godina.'' On dodaje ''da je problem srpske vlasti u tome što nije uspela do sada da se odrekne njene ekstremne nacionalističke politike koja je osnovana na veoma opasnim mislima!'' Gospodin Zukorlić dodaje i da ''čak postoji eksteremni nacionalistički program od pre stopedeset godina pod nazivom Načertanije. U ovom pisanom programu navodi da Srbija mora da se obračuna sa muslimanima na tri načina: prve trećina da se ubije, druga da se istera, a ostali da pređu u hrićanstvo. Do dana današnjeg postoje jaki elementi u Beogradu koji veruju u ovaj program i skoro svi zločini i genocidi koji su se muslimanima desili, a poslednja Srebrenica, zasnovane su na ovoj misli. Tačno je da je Srbija poslednjih godina zvanično objavila da poštuje ljudska prava, demokratiju i usmerena prema EU itd, međutim ovo je samo deklarativna politika.'' Gospodin Moamer Zukorlić potvrđuje svoje viđenje kako je država Srbija vraćala imovinu verskim zajednicama, međutim to samo važi za crkve, šta više država je poklonila crkvi imovinu koja je joj je potrebna, a nije njena. U isto vreme država ne vraća imovinu islamskim zajednicama nego nastavljaju da pljačkaju imovinu koja pripada muslimanima. Iz tih razloga Zukorlić traži evropske ili međunarodne posmatrače, kako bi videli da li svi zaista imaju jednaka ljudska prava. Šta se može reći na kraju ovog prvo dela, sem... što je mnogo-mnogo je, čak i od muftije Zukorlića. Muftija, u islamu ima prava slobodno da tumači određene situacije prema odredbama Kurana i Hadisa, a ne na osnovu bujne mašte, naročito mašte koja se zasniva na netoleranciji i neistini. Tačno je, da u Srbiji diskiminacija postoji ali ne na osnovu vere i etničke pripadnosti, već na osnovu bogatstva i moći. U vremenu takozvane tranzicije svi građani Republike Srbije su diskriminisani od strane male grupe bogatih i moćnih ljudi. Na obema stranama su Srbi, Mađari, Muslimani, Bošnjaci itd. Gospodin Zukorlić nalazi se u grupi bogatih i moćnih. Kako je to bogatstvo i moć stekao on i ostali članovi te grupe je veoma diskutabilno, koju pravna država treba kad-tad razrešiti. Ipak, bogatstvo i moć čoveku ne daju za pravo da govori neistine o činjenicama. Ovo ne znači da ne postoje ekstremne nacionalne ili verske grupacije u svakoj naciji ili veri, ne samo na tlu Srbije, već na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, kao i u celom svetu. Međutim, čini se da su takve grupacije kod nacionalnih manjina u Srbiji mnogo opasnije, jer inspiraciju za njihovo delovanje nalaze u avetima prošlosti i vremena kada su bili u službi ekspanzije fašio-nacističkih ideja ili verske isključivosti koje teže velikoj verskoj državi, kao na primer obnavljanje kalifata kod ekstremnih musimana. Što se tiče srpske političke elite ona je već odavno prihvatila učešće predstavnika nacionalni manjina u vlasti, a njihova stvarna uloga zavisi od ličnog autoriteta samih predstavnika. Šta više, vođa tadašnje i sadašnje opozicije, Tomislav Nikolić, najavio je da će kada preuzmu vlast, predstavnicima nacionalnih manjina, ponuditi neke od vitalnih resora kao što je ministarstvo unutrašnjih poslova. Istina, da je Ilija Garašanin 1884. godine objavio program spoljne i nacionalne politike Srbije, pod nazivomNačertanije. Neosporiva je činjenica da Garašanin u svojoj Načertaniju ne pominje čak ni reč muslimani. Ovaj dokument zahteva dobrosusedne odnose, toleranciju (naročito naglašava versku toleranciju). U svojoj Načertaniji Garašanina navodi ''jedno od glavnih osnova naznačava se: načelo pune vjerozakonske slobode.'' Posebno je pažnju posvetio Muslimanima, koje je nazivao muhamedancima. U trećoj tačci pod nazivom o politici Srbije u smotreniju Bosne, Ercegovine, Crne Gore i Sjeverne Albanije, Garašanin insistira da ''se za vremena nekoliko mladih Bošnjaka u srpsku službu državnu prima da bi se ovi praktični u političeskoj i financijalnoj struci pravlenija, u pravosudiju i javnom nastavleniju obučavali i za takve činovnike pripravljali koji bi ono što su u Srbiji naučili posle u svom otečestvu u djelo privesti mogli.'' Pored toga on u četvrtoj tačci istog naslova ističe ''osim toga mogla bi se kao treći stepen štampati kratka i obšta narodna istorija Bosne u kojoj ne bi se smela izostaviti slava i imena nekih muhamedanskoj veri prešavši Bošnjakа.'' Iz predhodnog se jasno vidi da se gospodin Zukorlić jasno odrekao uloge verodostojnika preuzevši ulogu medijskog obmanitelja radi manipulacije arapskog i islamskog javnog mnjenja protiv Republike Srbije. On dobro zna da zakon o restauraciji još nije usvojen i zato povraćaj nepokretne imovine nije završen. Najveći gubitnik neefikasnosti države Srbije je pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji, gde je vlasnik najvećeg dela državne imovine. Ali zašto gospodin Zukorlić to radi? Možda on to radi zato što želi da se ponaša kao albanski separatisti na Kosovu i Metohiji. ''Upozoravam da se vlasti sada ponašaju kao što su se ponašale vlasti proteklih dvadeset godina na Kosovu. Oni su tražili političare i ličnosti koji zastupaju njihove interese, koji su uvek govorili ono što se sviđa Srbiji i njenoj vlasti, a problemi su se nagomilavali i nagomilavali dok nije došlo do eksplozije. Da ne bi došlo do eksplozije u Sandzaku, ja sam upozoravao. Međutim, ovde postoji jedan problem, kad upozoravaš oni kažu da pretiš", navodi gospodin Zukorlić. Sukob samih muslimana u Srbiji Gospodin Zukorlić kaze ''tragedija manjina i tragedija malih naroda između velikih naroda da se obaveštajne službe poigravaju sa njima i sa lakoćom izazivaju unutrašnje probleme koji dovode do rascepa. Svaki čovek u Srbiji i u Sandzaku zna da je osnivanje novog mešihata plod Srpskog plana zarad hegemonije ne muslimanima.'' On dodaje ''da je osnivanje novog mešihata lojalnog Beograda imao za cilj da rascepa muslimanske redove sa jedne strane, takođe udaljavanje muslimana, Bošnjaka u Sanzaku od njihovog verskog, etničkog i nacionalnog centara u Sarajevu i da ih vrati na nivo na kojem su bili za vreme komunizma kada su verske ustanove korišćene kao instrumenti za ispunjavanje političkih i ličnih ciljeva srpskog rukovodstva u Beogradu. Mi smo u poslednjih dvadeset godina uspeli, uz Božiji blagoslov, da izađemo iz ove obaveštajne mreže.'' Veoma je interesantna konstatacija gospodina Zukorlića, obzirom da upravo on uz asistenciju bosanskog reis-ul-uleme Mustafa Cerića podelio islamsku zajednicu u Srbiji pod izgovorom da se ona ujedini i spoji, sa kako on sam naziva verskim, etničkim i nacionalnim centrom u Sarajevu. Opšte je poznato da je u vreme SFRJ i SRJ nije postojala ujedinjena islamska zajednica. Svaka republika odnosno oblast (sandzak - koja na turskom jeziku znači oblast), ukljućujući i Rašku, imala je svog muftiju i svoju islamsku zajednicu. Neosporiva je činjenica da svi muslimani širom sveta imaju jedan jedini verski centar, a to je Meka. Medina i Jerusalim koji imaju veliki značaj u islamskoj veri se ne označavaju kao centar. Pored Nadzafa kod šiita, ova tri grada imaju naziv prosvećenih gradova. Problem Srpske države, a ne gospodina Zukorlića, je u tome što zakonom nije regulisala administrativni centar jedinstvene islamske zajednice u Srbiji, odnosno u Beogradu, kako je to regulisano u svim islamskim i drugim zemljama gde postoje islamske zajednice. Šta više, u islamskim zemljama postoji i ministarstvo (vazarat Al-Auokaf) koje je zaduženo za sve delatnosti islamske zajednice, uključujući postavljane muftije i imama. Gospodin Mustafa Cerić, koji se može smatrati ideologom gospodina Zukorlića, u vreme građanskog rata nije govorijo verskim jezikom, već ekstremno političkim koji u sebi nosi netoleranciju i govor mržnje. Tadačnji beogradski muftija, za razliku od njega, koji je u isto vreme bio i predsednik islamskog veća u Srbiji, godpodin Hamdija Jusuf Spahić, inače poznat i priznat u islamskom svetu imao je sasvim drugačiji pristup koji je štitio interese muslimana, zalagao se, radio na uspostavljanju mira, tolerancije i zajedničkog života. On je govorio jezikom verskog dostojnika, a ne ekstremng političara kao čto je tada govorio godpodin Cerić, a sada gospodin Zukorlić. U aprilu 1998. godine sa njim sam pravio veliki intervju za YA-PRESS, a jedan deo tog intervjua je objavljen. U prilog tome korisno bi bilo da ponovo reprezentuje objavljen intervju. Govor verskog lidera P: Kako ocenjujete situaciju kroz koju je prošla Jugoslavija u predhodnom periodu? O: Jugoslavija je bila zemlja u kojoj se nalazio najveći broj muslimana u čitavoj Evropi. Evropski izveštaji smatrali su je mostom islama između Bliskog Istoka i Evrope. Ona je bila jedina nesvrstana evropska država i nije pripadala nijednom bloku-ni istočnom ni zapadnom. Svaki od ova dva bloka pokušavao je da uspostavi dominaciju nad njom, da je stavi pod svoje okrilje ili sa pokuša da je razbije, posebno što je ta zemlja imala najveći broj muslimana evropskog porekla, pa su zato Evropa, pa potom i SAD, pokušale da razbiju Jugoslaviju na male državice kako bi uništile sve što u njoj ne vole, naročito islam. Oni su uradili i što su uradili pre devet godina. Mi muslimani se smo potvrdili naše postojanje u ovom području od kada smo prihvatili islam tj. od pre šesto godina. U vreme komunističke vladavine nismo bili uništavani, u vreme tog sistema pojačan je naš uticaj, sagradili smo u vreme njihove vladavine više od hiljadu novih džamija, osnovali smo islamski univerzitet sa fakultetom za islamske studije, islamske institute u Sarajevu, Skoplju i Prištini. Tako smo postali jedna od najačih Jugoslovenskih nacija, neposredno pre secesionističkog rata i sukoba koji se desio u Jugoslaviji. U tadašnjoj Jugoslaviji bilo je šest miliona muslimana po veroispovesti, kažem po veroispovesti kako bi ih razlikovali od termina muslimana-nacije, jer kod slovenskih muslimana nije bila iskristalisana nova nacija, izuzev nakon pada komunističkog sistema. P: Kako su onda muslimani uvučeni u taj rat i rušenje Jugoslavije? O: Zapadne hrišćanske sile uništile su Jugoslaviju, nameravajući prvo i pre svega da unište najaču islamsku zajednicu u Evropi. One su iskoristile sukob koji se dogodio između Srpske nacije-pravoslavaca i Hrvatske nacije-katolika. Evropa je odlučila da otcepi katoličke zemlje i da ih pripoji katoličkoj Evropi putem nasilne secesije od Jugoslavije. Tako je potpaljen rat u Hrvatskoj da bi se ta vatra razbuktala u BiH sagorevši tamošnje stanovnike. P: To znači da secesija nije bila u interesu muslimana, ali kako su oni mogli da žive sa Srpskim narodom koji je prikazan u najgorem svetlu? O: Mi ne možemo da se složimo sa medijskom kampanjom protiv Srba, niti da kažemo da je Srpski narod zverski narod. Naprotiv, većina srpskog naroda su dobri ljudi koji su vekovima živeli sa muslimanima i mnogi od njih su prihvatili islam, čak je veliki broj muslimanskih lidera u islamskoj istoriji na Balkanu srpskog porekla. Srbi su poreklom pravoslavci koji su tokom istorije živeli sa muslimanima, kao i ostali pravoslavni narodi (u Grčkoj, Egiptu, na Kavkazi itd) u konstantnom dogovoru i toleranciji sa muslimanima. Ali opšta karakteristika ne demantuje da postoje neke grupe i odreženi pojedinci koji su tvrdi nacionalisti, poput mnogih drugih naroda i u onom procentu kao i drugi ekstremisti koji misle da to ide u korist njihove vere. P: Te grupe tvrdih nacionalista kod Srba nisu branile muslimanima da ostanu u jedinstvenoj državi. Da li mislite da su muslimani ostali u Jugoslaviji da bi bio izbegnut rat i da bi sačuvali ono što su imali, o čemu ste govorili? O: Mi znamo da su te grupe tvrdih nacionalista kod Srba umnogome pomogle secesionističkim grupama kod muslimana, koje su želele da se otcepe od Jugoslavije, kako bi došli na vlast, kako bi pojedinci dobili vlast i liderske pozicije i oni su u tome bili jedinstveni, a nama se desilo ono što se desilo u BiH. P: Dakle, muslimani nisu imali koristi od rušenaj Jugoslavije? Kako oni sada žive? O: Možemo da kažemo da ne samo da nismo ništa dobili od rušenja predhodne Jugoslavije, već smo izgubili oko pola miliona ljudi (poginulih, ranjenih, izbeglica). Izgubili smo najaču islamsku zajednicu na evropskom kontinentu i postali smo male razjedinjene zajednice. Mi ne možemo da se suprotstavimo izazovima kao što smo im se suprotstavljali u vreme predhodne Jugoslavije (velike) kada smo bili u njoj jaka islamska zajednica. Muslimani sada žive podeljeni u svim područjima bivše Jugoslavije nad kojima su prevladali politički pokreti u borbi za vlast ili liderstvo, čak i u samoj Bosni. P: Kako je sve to uticalo na sve vas u SRJ? O: Mi u sadašnjoj Jugoslaviji, u Republici Srbiji i Crnoj Gori, mogu da kažem da se rat nije proširio na ovaj naš region, mi smo postigli dogovor pre rata sa pravoslavnom crkvom o jednom principu, a to je da ne dižemo ruku jedni na druge. U jugoslaviji nije bilo nikakvog sukoba i naša islamska zajednica je ostala tu sačuvavši svoj integritet, čak i u najtežim vremenima koje je doživela naša zemlja, za vreme nepravednog embarga koji nam je bio nametnut, a čije smo katastrofalne posledice svi zajedno podnosili! P: Koja je uloga verskog faktora u tragičnom ratu koji je srušio predhodnu Jugoslaviju? O: Sigurno je da vera igra veliku ulogu u svim događajima, ali ne možemo reći da je do ovog rata došlo prevashodno zbog verskog faktora, već su osnovu tog rata činili drugi principi koji su prouzrokovali te tragične događaje. Jedan od njih bio je jak nacionalizam koji je bio jači od svih drugih elemenata? P: Kako muslimani gledaju na kosovsku krizu koja sada potresa i ugrožava SRJ? O: Sadašnja Jugoslavija pati zbog kosovskog problema i to je pre svega nacionalni problem. To je pitanje sukoba između srpske i albanske nacije. Mi pokušavamo, s obzirom na to da smo po veroispovesti muslimani, da ih približimo jedne drugima, da približimo te nacionalne elemente kako bi se sačuvali islamski identitet, kako kod naše braće muslimana-Albanaca, tako i kod naše braće muslimana srpskog porekla. Mi pokušavamo da se problem reši političkim putem, bez rata, kroz dijalog i razgovore. P: Da li ova kriza ima versku pozadinu tj. da li je to sukob između Albanaca-muslimana, koji čine većinu stanovnika na Kosovu i nacionalnu manjinu u Jugoslaviji i između Srba-pravoslavaca, koji su postali manjina na Kosovu i glavni narod u Jugoslaviji, kako neki mediji, posebno u arapskom i islamskom svetu prikazuju stvari? O: Mi znamo da mnogo naše braće muslimana smatra da su svi Albanci muslimani, a da su svi Srbi hrišćani. To je pogrešna ocena, jer veliki broj Alabanca nisu muslimani, među njima ima katolika, pravoslavaca, a ne mali broj njih su ateisti. Isti slučaj je i kod Srba. Tačno je da je najveći broj njih pravoslavne veroispovesti, ali mađu njima ima i muslimana, kao i izvestan broj ateista. Tačno je, takođe, da istorijski gledano najveći broj naše braće Albanaca jesu muslimani, ali ne treba zaboraviti da je komunizam odigrao ulogu i među njima. Mi ovde u Beogradu pokušavamo da utičemo kako bi se došlo do prihvatljivog, političkog i mirnog rešenja. Mi znamo da na Kosovu sada živi većina albanskog stanovništva, ali mi takođe znamo da je Kosovo kolevka Srba, tu je sedište prve srpske pravoslavne crkve u gradu Peć. Tu se takođe nalazila njihova najveća prestonica Prizren. Zato, Kosovo treba da bude region tolerancije, saradnje i razumevanja između dva naroda (srpskog i albanskog). Mi tako gledamo na stvari i tražimo od zapadnih sila da uzmu u obzir i ovakva gledišta u rešenju kosovskog pitanja, kako bi ovaj osetljivi region od regiona rata i ekstremizma postao region zajedničkog živita, tolerancije i saradnje. Ali ako ekstremnim zapadnim silama bude pošlo za rukom da potpale vatru, to će imati za cilj da uništi islam u čitavoj Evropi, a ne samo na Kosovu. Međutim, mi verujemo da će Allah biti sa nama koji želimo mir u čitavom svetu. |
