Карла по други пут међу Србима

КОСОВО И МЕТОХИJА | Петар ИСКЕНДЕРОВ | 14.03.2011 | 09:53 0 коментара

Косово и Метохиjа Србиjа Карла Дел Понте

Бивши Главни тужилац Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију Карла дел Понте је у интервјуу швајцарском листу „Ноје Цирхер" изразила спремност да приведе крају истрагу о злочинима албанских сепаратиста на Косову – па и оне у вези са продајом органа заробљених Срба. По њеним речима, „неопходно је формирати независну међународну институцију, која ће одговарати на спровођење истраге и за заштиту сведока". „Разуме се да ми имамо веома мало елемената, да би смо покренули оптужницу, али већ постојеће индикације су озбиљне" – подвукла је Карла дел Понте. Она је подсетила да Албанија „у принципу одбија сарадњу" – исто као и Мисија ОУН за питања привремене администрације на Косову (1). Подсетимо да је раније, у децембру 2010. године, када се скандал око извештаја експерта Савета Европе Дика Мартија о злочинима албанских сеперастиста Косово тек распламсао, Карла дел Понте је потврдила да је и она, а и њени експерти, ранија открила „трагове крви" и „умрљану крвљу одећу" у кући на северу Албаније, у којој су дуже време од заробљених Срба узимани људски органи ради касније продаје на „црном тржишту" (2). Након што је Парламентарна скупштина Савета Европе у својој јануарској резолуцији захтевала да се изврши детаљна међународа истрага о злочинима на Косову, у свесткој заједници развила се дискусија о томе, ко, заправо, тиме треба да се бави. И своје услуге одмах је понудила цивилно-полицијска мисија Европске уније у Приштини. Међутим, и сам Дик Марти, и правозаштитна организација „Хјумен рајтс воч" изразили су сумњу у објективност Европске уније. Јер управо ЕУ помаже албанским властима на Косову да граде институције своје самопроглашене државе, те стога не може бити заинтересована за разоткривање антисрпских злочина својих штићеника. Јер у извештају Дика Мартија фигурира, поред осталих актуелни премијер Хашим Тачи. У насталој ситуацији иницијатива Карле дел Понте привлачи посебну пажњу. Управо је она у својој књизи „Лов: ја и ратни злочинци", објављеној у априлу 2008. године, по први пута са позивањем на материјале Хашког трубунала приповедала читавом свету о шокантним појединостима деловања албанских „црних транспантолога". Она је тврдила да су се на челу криминалног бизниса налазили бивши политички руководилац"Ослободилачкеармије Косова", сада премијер самопроглашеног „независног" Косова Хашим Тачи, као и бивши теренски командир ОВК и бивши премијер Рамуш Харадинај. Међутим, у оптужници против Харадинаја (кога је Хашки трибунал почетком тог истог априла 2008. године ослободио) трговина органима убијених Срба није фигурирала. А као разлог Карла дел Понте је навела препреке, које су јој правили у истрази Мисија ОУН на Косову и натовска команда мултинационалних снага у покрајини. У својој књизи она је указивала, да су Мисија ОУН на Косову и мировне снаге НАТО претпостављали, да оптужбе на адресу Тачија „угрожава не само безбедност њиховог персонала и њихове мисије, али представља опасност и по било какве покушаје успостављања мира на Балкану", - иако су постојала озбиљна сведочанства да је злочиначка делатност албанских сепаратиста „вршен уз знање и активно учешће официра ОВК највишег и средњег ранга" (3). Сложеност ситуације на Косову своди се на то, што нам нико није помагао -ни администрација ОУН, ни НАТО, - нагласила је Карла дел Понте и у свом интервјуу немчком листу „Франкфуртер алгемајне цајтунг" (4). Међутим, позивање на спољне препреке не могу оправдати ћутање само дел Понте. Јер, не може се игнорисати чињеница, да је она обелоданила приукупљена сведочанства месец и по након самопроглашења независноти Косова - одигравши на страни тих истих архитеката косовске независности, који су, по њеним речима, и представљали препреку за истрагу. И слична се ситуација у многоме понавља и данас. Јер, признати Тачија и друге бивше лидере ОВК, који су кривци за најтеже злочине – значи довести у опасност целокупни „косовски пројекат" Запада, који сву кривицу за косовски конфликт сваљује искључиво на Београд. И зато посебно заинтригирани косовако-албански медији мотиве скопчане са личношћу, који се крију иза садашње иницијативе Карле дел Понте – да је она, по сопственим речима „персонално заинтересована за окончање истраге на Косову" – могу „мањкава" за истински светсрану истрагу (5). Индикативно је да се сама Србија према иницијативи Карле дел Понте да „доврши" антисрпске злочине на Косову односи суздржано позитивно. Српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић је изјавио, да „подржава" њену спремност да „помогне" истрази; међутим саму истрагу, по његовом мишљењу, треба да обавља „независна међународна инстуитуција (6). За сада српска страна, по речима Владимира Вукчевића, „не види никакву активност, везану за истрагу" (7) ___________ Напомене: [1] NeueZürcherZeitung, 01.03.2011 [2] Tages-Anzeiger, 17.12.2010 [3] Дел Понте К. Лов: ја и ратни злочинци. С.455-456. [4] Frankfurter Allgemeine Zeitung, 2006, 28 Iul. [5] Zëri, 01.03.2011 [6] VecernjeNovosti, 02.03.2011 [7] Blic, 06.03.2010 Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старијинаучнисарадник Института славистикеРАН, магистаристоријскихнаука, међународникоментаторрадиостанице«Глас Русије".

http://srb.fondsk.ru/news/2011/03/14/karla-po-drugi-put-medzhu-srbima.html

ШЕШЕЉ 09 МАРТ 2011 ЗАВРШНА РЕЧ КРАЈ ТИРАНИЈЕ

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=PDfB-pgba3c&sns=fb

 

IZ DIPLOMATSKOG UGLA: Taj ga ne bi osvitao

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Taj ga ne bi osvitao

 

Koga se Crnogorca ili Srbina dokopao, dok je bio terorista, Hašim Tači, poznat pod nadimcima "Zmija" i "Hašiš Tači", taj ga ne bi osvitao. Osuđivala ga je "međunarodna zajednica", devedesetih godina, kao teroristu, a onda se izljubio sa svojom dobrom "vilom", s onom simpatičnom i nestašnom Madlen Olbrajt, koja ga je proglasila "demokratom". Srpske vlasti su ga osudile na robiju zbog banditskog napada na srpsku miliciju, kada su ubijena dva policajca, a pet ih ranjeno. Onda je neko iz srpske vlasti sakrio crvenu interpolovu potjernicu raspisanu za njim, jer Tadić hoće da mu bude sagovornik, "dok se ne dokažu optužbe". Istovremeno, Boris, kao dosljedan "američki predsjednik" u Srbiji, nije htio da brine o ljudskim pravima Miloševića, u haškoj tamnici, iako Slobi ništa nije dokazano, pa je ubijen, neosuđen, dakle nevin, kako bi "međunarodna zajednica" izbjegla bruku.
Sada se svi iščuđavaju kako je Tači, "legalni predstavnik albanskog naroda", kako mu tepaju naše političke vođe, mogao da bude ne samo kriminalac, već i monstrum. Svi ti koji se sada iznenađuju, zbog tvrdnji Dika Martija, mogu se smatrati saučesnicima u zločinu, naročito Brisel i Vašington, UNMIK i Euleks, jer se sve to znalo već deset godina, a oni nijesu htjeli da vjeruju, jer su "zločin uzeli sebi za zastavu", što bi rekao pjesnik Branislav Petrović Brančilo. Ako to nijesu htjeli da znaju u prvih deset godina, zbog "kratkoročne stabilnosti Balkana" morali su to saznati posljednjih godina, jer, pisano je o tome u ovoj kolumni, pisano u beogradskom Pečatu, pisano u rimskoj Rinašiti. Pisale su o tome Italijanka Marialina Veka u knjizi "Vučje srce" i Karla del Ponte u knjizi "Lov". Umjesto da naši političari nalože istragu i zatraže to isto od "međunarodne zajednice", Boris bi da pregovara sa čudovištem, a Britva je priznao Zmiju. Oni koji su pisali o trgovini srpskim organima napadani su da izmišljaju te stvari, jednako kao što su napadani i oni koji su još prije deset godina pisali o švercu cigareta i ulozi Gospodara u njemu. Napadali su ih isti oni što se sada iznenađuju Tačijem, isti oni što u Montenegru još neće da se iznenade onim što piše u optužnici Đuzepea Šelzija, na 408 stranica, u kojoj Milo zauzima počasno prvo mjesto. Sjutra će se isti iščuđavati kada Hag dokrajči i Vojislava Šešelja, koji leži osam godina u "tamnici naroda", zbog "verbalnog delikta", a da mu ništa nije dokazano, pa ni presuđeno.

Evo im već davne izjave haškog svjedoka K-144, za koju su morali znati: „Koliko znam, najmanje 300 bubrega i još bar oko 100 drugih organa izvađeno je ljudima na Kosovu. Zarobljenicima su vadili jetru, ali i srce. Znam da se cijena bubrega kretala od deset do 50 hiljada maraka... Vođena je precizna evidencija, a papiri su išli na ruke Hašimu Tačiju kao i 80 odsto zarade koju je dijelimo s komandantima... Kad bi javili koji im i kakav organ treba, odlučivalo bi se ko će pod nož. Operisani su zatim ostavljani da umru tako što bi ih skinuli s aparata..."

Šeik Behramin je izjavio na iračkoj televiziji, 2002. godine, da mu je presađeno srce u Turskoj, da se "odlično osjeća, ali mu je žao što u njemu sada kuca srpsko srce".
Šta još treba da nam učine ovakve zvjeri, pod zaštitom evroatlantista, da bi se naši političari okrenuli svome narodu, a manuli ljubljenja sa zlikovcima i trčanja pod NATO skute?

Dokle će naše vođe, NVO i novokomponovane demokrate, da vjeruju da je svaka optužnica protiv Srba osnovana, a nikako da povjeruju da su i optužnice protiv naših neprijatelja istinite, već to proglašavaju "teorijom zavjere"? Da ne bi Martija, još bi ćutali.

Gdje im je obraz?

(Autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

Piše: Dragan MRAOVIĆ

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-12-23&clanak=260952

Мафиози на тапету Европе

 

20.12.2010, 14:34

 

Photo: EPA

Уочи своје посете Москви специјални известилац Савета Европе, сенатор и бивши тужилац Швајцарске Дик Марти је званично у Паризу на седници правне комисије ПССЕ представио резултате двогодишње истраге, која се тиче учешћа косовског премијера, а раније терористе такозване Ослободилачке војске Косова  Хашима Тачија у крвавим злочинима, у које спада и трговина људским органима. Расправа о извештају у ПССЕ је заказана за 25.јануар 2011 године.

„САД и ОВК бране исте вредности и принципе. Борити се на страни ОВК значи борити се за људска права и америчке вредности" – говорио је амерички сенатор Џозеф Либерман '99 године, у жаришту војне интервенције под руководством САД против бивше Југославије. Било би занимљиво да чујемо како он оцењује извештај СЕ о његовим вољеним „борцима за слободу и права човека". То је цитат из британског „Гардијана". Што се тиче постављеног питања, није тешко предвидети реакцију америчког политичара. А његов протеже Хашим Тачи је назвао резултате истраге клеветом и обећао да ће тужити известиоца суду.

Али неће ли том тужбом наштетити самом себи? Јер према речима Марти, о свим представљеним чињеницама светска заједница је знала последњих 10 година. А припрема извештаја, чији је иницијатор руска делегација у ПССЕ, почела је још 2008 године, када се појавила књига бивше тужитељке Међународног суда за бившу Југославију Карле дел Понте – „Лов. Ја и војни злочинци", у којој је дел Понтеова испричала о киднаповању косовских Срба, њиховом пребацивању у Албанију и вађењу органа за црно тржиште. Број жртава достиже 500 људи.

Један од лидера мафије је био дотични Шаип Муја, а  такорећи „кум" – Хашим Тачи звани „Змија". Данас је Муја виђени политичар, саветник премијера. Говорећи о бившим-садашњим бандитима који су се пробили у политичаре, не можемо да не споменемо и Рамуша Харадинаја – претходника „Змије" на челу владе.

Какве последице може имати извештај ПССЕ за Хашима Тачија? Са правне стране – никакве, сматра, на пример, познати немачки политиколог Александар Рар. А моралне – наравно.

Није никаква тајна да се Тачи у своје време бавио криминалом, - говори Рар. – За време уласка НАТО и САД на Косово много се шта променило. Тачи је прешао на страну Америке и постао друг тадашње државне секретарке Медлин Олбрајт. И у сваком случају, са тачке гледишта тадашњих западних власти, он је спрао са себе љагу на тај начин. Али од прошлости не можеш побећи – каже немачки политички аналитичар.

Занимљиво да је ЕУ, за разлику од Русије, признала легитимност парламентарних избора на Косову, на којима је, иначе, победила Демократска партија Тачија. И поред прекршаја које су забележили међународни посматрачи, шефица дипломатије ЕУ Кетрин Ештон је говорила о „мирној и организованој атмосфери" за време гласања. У Приштини већ говоре о будућем учлањивању у ЕУ. Истина, за почетак Косово треба да призна још 5 држава ЕУ и више од 100 других земаља. А даље? Издање независног „Америчког комитета за Косово" је пуно песимизма. „Највероватније – пише – стаћемо у одбрану, надајући се да ће све проћи без последица, а затим ћемо поново завртати руке целом свету да би подржао незаконску сепаратистичку терористичку творевину".

http://serbian.ruvr.ru/2010/12/20/37259844.html

Organi i ustanove

ZIDANjE SKADRA

 

Organi i ustanove

 

U izvještaju čiji je autor zvaničnik Savjeta Evrope otkrivena je jeziva istina o pravoj prirodi tzv. „Oslobodilačke vojske Kosova". Najmanje tri stotine ljudi bilo je oteto na Kosovu i Metohiji, često u vrijeme mira, kada je pokrajina već bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Oteti su prebačeni na teritoriju Republike Albanije i tamo brutalno pogubljeni, a njihovi organi su izvađeni i prošvercovani u inostranstvo. Ova izopačena fabrika, ta industrija zla, funkcionisala je mjesecima, upošljavala veliki broj ljudi i ubrala milione dolara. Prema navodima izvještaja predstavljenog javnosti, u ovaj bestidan i zvjerski posao bilo je uključeno vođstvo terorističke OVK i današnji premijer Kosova Hašim Tači.
Najsnažniji moj utisak nije činjenica da je vođstvo albanskog nacionalnog i terorističkog pokreta bilo kriminalizovano. Takođe, nisu mi bliske teze prema kojima otkriće i međunarodna potvrda ovih zločina može da dovede do pomirenja ili relativizovanja zločina srpske strane. Mene je po ko zna koji put zatekla beskrupuloznost zvaničnika u Briselu, Tirani i Vašingtonu. Uprkos jasnim, nepobitnim činjenicama čujemo optužbe protiv Savjeta Evrope i zaklinjanje u albansko ratno vođstvo na Kosovu. Iz SAD i EU uglavnom dolaze licemjerne tvrdnje prema kojima trgovce organima otetih civila prvo treba osuditi, pa tek onda iznositi optužbe u javnost. Ali, ko uopšte može da osudi premijera države koju su stvorile SAD i EU? Haški sud više ne podiže optužnice. Dok je to mogao, evropski i američki političari i činovnici činili su mnogo da „zbog stabilnosti Kosova" ne dođe do suđenja vođama „OVK". Opravdanja koja čujemo ne razlikuju se previše od pravdanja koja smo slušali u Srbiji za vrijeme režima Slobodana Miloševića. Ipak, postoji jedna primjetna razlika. Naime, Srbiji i srpskom narodu rat je devedesetih godina nametnut. Za mnoge američke diplomate i političare Srbi su bili narod ubica, odgovoran za Prvi, a time i Drugi svjetski rat, nacizam i holokaust. U Bosni i Hrvatskoj Srbima je bespogovorno trebalo oduzeti važećim ustavima garantovanu ravnopravnost. Već na početku rata Srbi su za ove ratne učesnike ubili 200.000 Muslimana i silovali 50.000 zarobljenica. Samo je trebalo da se kasnije dogode Višegrad, Prijerdor, Foča i konačno Srebrenica kao potvrda, ali i bez toga sve je bilo jasno na samom početku rata. I danas saga o zločinima i odgovornosti vodi ka daljem ukidanju prava srpskog naroda i rušenju nezavisnosti i cjelovitosti Srbije.
Ali dok su srpski zločini, stvarni i izmišljeni, imali svoju funkciju u politici ratnih neprijatelja srpskog naroda - koju to vrijednost ugrožava istina o zločinima OVK?
Albanski narod na Kosovu se nikada nije ni borio za ljudska i građanska prava, dobili bi ih još 1992. godine u savezu sa srpskom demokratskom opozicijom samo da su izašli na izbore. Samostalnost im danas svakako ne ugrožava nejasna politika slabe Srbije. Mislim da se radi o druga dva nimalo načelna ali svakako važna razloga. Zahvaljujući Vašingtonu i Briselu, grupa ubica, kriminalaca i u nekim slučajevima manijaka, došla je u priliku da regrutuje ministre i generale, a jedna teroristička organizacija postala je oslobodilačka vojska i jezgro moderne armije. Ubistva, šverc, trgovina ljudima, organima..., droga i terorizam nijesu bili izbor SAD i EU, ali su bili dio zajedničkog preduzeća. Sramota je zajednička i zato se danas ovako jednodušno i brane. I dok prvi ljudi Albanije vode kampanju protiv ustanova Savjeta Evrope, predstavnici albanskog suda i tužilaštva su još prije nekoliko mjeseci odbili saradnju sa srpskim pravosudnim organima. Predsjednik Srbije Boris Tadić procijenio je odnose snaga i poručio da ni on ne smatra Tačija krivim dok ga ne osudi sud. Da li će taj sud biti sud Tačijevog naroda ili njegove stranke, Tadić ne spominje, ali izbor je takav. Bolje da otvoreno kažemo da ćemo na sve pristati, nego da nas poslije natjeraju. Ipak, ako Srbiju mogu da prisile na razna poniženja, da li je moguće da njeni državnici ne smatraju da postoji nešto što bi prevršilo mjeru i dovelo do toga da odbiju da učestvuju pa makar i izgubili vlast. Neka takve poslove radi opozicija, ona ista koja je 1999. dokazala da može da izgubi Kosovo a da se i dalje beščasno drži vlasti. Sadašnju vlast u Srbiji nije preporučila tek moć i pomoć iz inostranstva, već upravo moralna razlika u odnosu na socijaliste i radikale.
Prošle sedmice umro je Ričard Holbruk. Političar koji je mnogo učinio da ospori prava srpskom narodu u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji, ali je zato 1997. podržao održavanje neregularnih izbora koje je opozicija bojkotovala i tako posredno doprinio održanju Slobodana Miloševića. Izuvao je cipele prilikom posjete teroristima iz „OVK". Vodio pregovore koji su doveli do bombardovanja Srbije. Tri godine pošto je u Sarajevu objelodanjen ukupan broj žrtava građanskog rata, Holbruk je i dalje tvrdio da su Srbi ubili tri puta više Muslimana. Ipak, Holbruk će poslije svega ostati upamćen po tome što je vodio pregovore na kojima je očuvana Republika Srpska. Bosna i Hercegovina nije zahvaljujući njemu postala država, čak naprotiv. Kosovo su od Srbije otcijepili američki generali, pošto su njegovi „diplomatski" pokušaji propali, a sjever pokrajine još uvijek nije predat Albancima na upravu.
Holbrukova sudbina i reakcije na aferu u vezi sa trgovinom ljudskim organima ukazuju na prirodu odnosa SAD i EU prema Srbiji i srpskom narodu. Davne 1879. godine britanski državnik Gledston nagovjestio je moralno stanje u kome se danas nalazi politika ovih sila prema Srbiji. Treće načelo spoljne politike za koju se zalagao, definisao je sljedećim riječima: „Ako želimo postati apostoli mira sa ciljem da razumu drugih naroda omilimo svoja ubjeđenja, smatrajući ih za savršena, pa toga radi poričemo njihova prava, onda ćemo, to je više nego sigurno, srušiti vrijednost svojih načela."

PiŠe: Čedomir AntiĆ

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-12-20&clanak=260571

Запад „предаје“ Тачија

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Запад „предаје" Тачија зарад спасавања свог „косовског пројекта"?

 

Питање о злочинима албанских сепаратиста Косова постављено је на јануарском заседању Парламентарне скупштине Савета Европе. Осим тога, Комитет за правна питања ПССЕ одлучио је да се спроведе „серија  истрага на мађународном и националном нивоу о  нестанку људи, трговини људским  органима, корупцији и срастању организованих криминалних група са политичким круговима на Косову".

 

Од тренутка војне агресије НАТО на Југославију 1999. године  питање о Косову још ни једном није остављало толико запрепашћујући и  мучан утисак на „пристојне" Европљане. Апели Русије, Србије и низа других земаља Хашком трибуналу и другим међународним институцијама да најзад испитају улогу главешина „Ослободилачке армије Косова" (ОВК), који су заузели кључне положаје  у админисрацији самопроглашене косовске државе, обевезно су одбацивани. Као, Београд и Москва на све начине покушавају да омету косовску независност. Одбачене су и чињенице које је 2008. године обелоданила у својој књизи главни тужилац Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију Карла дел Понте. Тобоже, то су само претпоставке, а чињенице нису пронађене... – иако  су се претпоставке раније успешно претакале у оптужбе, па чак и  пресуде Хашког трибунала, када је требало оптужити Србе.  Апотеоза сличних „двоструких стандарда" су догађаји из пролећа 2008. године: објављивање књиге Карле дел Понте, у којој је она нагласила да се делатност „црних трансплантолога" на Косову „обављала уз знање и активно учешће официра „ОВК вишег и средњег ранга" – и истовремена ослобађајућа пресуда  једном од таквих „официра" – бившем теренском командиру ОВК, Рамушу Харадинају.

 

Чак је и истраживање швајцарског правника Дика Мартија, који је сада објавио шокантни извештај у сали за седнице Савета Европе,  тек овлаш помињано у светским медијима током последњих месеци. Као, подносиоцу извештаја Савета Европе неће поћи за руком да  добије доказе о делатности „црних трансплантолога" на Косову и Албанији, а српски аргументи нису валдини  из разлога њихове политизираности.

 

Међутим,  „косовска бомба" ипак је експлодирала, и то у сали за седнице ПССЕ, коју до тада ниопшто нисмо могли  сумњичити за просрпске симпатије.  Акценти у извештају Дика Мартија стављени су  максимално јасно. Према „режијском" делу документа  тешко је  изнети претензије и они треба да постану основа за свестрану истрагу о злочинима албанских сепаратиста Косова. Тамо се говори и о злочиначкој „групи из Дренице" на челу са Хашимом Тачијем, која  наставља да делује и данас – сада већ на нивоу високих кругова самопроглашеног „независног" Косова -  и о „црним трансплантолозима". И чак  о „дипломатској и политичкој подршци", која се пружа Хашиму Тачију од стране САД и водећих западноевропских држава,  којом су га учинили „недодирљивим".

 

Међутим, главно питање није у  садржини најновијих оптужби. За све оне који су иоле упознати са ситуацијом на Косову -  поред осталог и за саму Карлу дел Понте – у тим оптужбама нема ничег неочекиваног.  Корен проблема је у циљевима саме истраге.  Зашто се управо сада ПССЕ (њен комитет  је подржао закључке Дика Мартија ЈЕДНОГЛАСНО)  одједном позабавила раније „недодирљивим"  Хашимом Тачијем?  Одговор на дато питање омогућиће да се схвати: да ли ће  добити наставак извештај, рекло би се, збиља принципијелног и доследног швајцарског правника, и колико  су Европљани спремни да иду далеко у истрази злочина, који су по својој монструозности упоредиви са медицинским експериментима у нацистичкој Немачкој?

 

За сада је очигледно једно:  разлози за садашње „прозрење" ПССЕ тесно су скопчани са  разоткривањем тајног плана, који су САД и Европска унија покушавали да реализују у односу на Хашима Тачија ове јесени – након што су на нивоу разолуције Генералне скупштине ОУН  најављени предстојећи преговори између Београда и Приштине.

 

Рачуница Запада била је једноставна: припремити у оквирима датих преговора тло за признавање од стране руководства Србије независности Косова ако не „де јуре", а оно макар „де-факто". Имајући у виду прозападни курс српског председника Бориса Тадића и његовог окружења – тај задатак се чинио сасвим остваривим. Али да би се власти Србије спасиле од сопствене опозиције  требало је малкице „ретуширати" лице Приштине, јер  на потписивање споразума са Хашимом Тачијем  тешко да би  пристали чак и садашњи српски владари.

 

У том циљу је у септембру и био покренут сценариј „рокаде" на косовском политичком Олимпу. Одмах након оставке председника Фатмира Сејдијуа – лидера умереније „Демократске лиге Косова" – аналоган корак требало је да предузме и председник Демократске партије Косова Хашим Тачи. Међутим, у све су се умешале унутаркосовске амбиције и распре – поред осталог, распад владајуће коалиције обе партије (на шта је очигледно и рачунао Запад), а што је најважније, комбинација самог Тачија.  Овај последњи не само да није отишао са политичке сцене, него је путем сопствене изрежиране оставке осигурао себи победу на исхитрено организованим ванредним изборима. Пред западним архитектама Косова засветлуцао је неугодни за њих сценариј јачања у Приштини радикалних снага. То очиглено није било  добро у светлу предстојећег „докусуривања" Београда, па је  у функцију стављен сценариј „предаје" Тачија.

 

Као индиректна потврда тога да су Хашима Тачија „предали" Американци, служи и реакција Стејт департмента САД на протекле косовске изборе. По традицији означивши гласање „важном етапом" у развоју демократије, његов званични  представник Марк Тонер је позвао Централну изборну комисију Косова да испита „озбиљна кршења, која су евидентна". Слични позиви нису се чули из Беле куће када је реч о  косовским изборима у току свих последњих десет година.  САД су ставиле до знања: демократија на Косову је и даље добра – али већ без Тачија и његових најближих. Европљани, су, изгледа, правилно схватили сигнал.  Међутим, говорити о тријумфу међународног права када је реч о косовском проблему за сада је прерано. САД и ЕУ ће покушати да ураде тако, да се предстојећа истрага претвори – чак ако до ње и дође – у суђење Тачију и његовим најближим сарадницима, и да се испод удара извуче сам „косовски пројекат".  Кад се већ жртвује тако јака фигура – значи да се косовска игра „заиграла на крупно". А архитекте „новог светског поретка" у играма на крупно не воле да губе.

 

 

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице«Глас Русије».

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://www.fondsk.ru/

 

Превод: Рајко  ДОСКОВИЋ

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/12/19/zapad.html

Vikiliks raskrinkava Tadicevu zaveru protiv sopstvenog naroda

 

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6177-sra-trifkovi-vikiliks-raskrinkava-tadievu-zaveru-protiv-sopstvenog-naroda.html

 

SRĐA TRIFKOVIĆ: VIKILIKS RASKRINKAVA TADIĆEVU ZAVERU PROTIV SOPSTVENOG NARODA

subota, 18 decembar 2010 13:38

U Tadiću i njegovim saradnicima Vikiliks hvata na delu izdajnike na samom vrhu srpskog političkog establišmenta

Do sada objaljena dokumena iz Vikiliks kolekcije pikantna su, ali ne pružaju povod za temeljito preispitivanje postojećih zaključaka o američkoj spoljnoj politici. Prevashodna upotrebna vrednost onih važnijih među njima jeste u potvrđivanju već postojećih deduktivnih procena.

Izraziti primer takve verifikacije nude nam dokumenta o razgovorima najbližih saradnika Borisa Tadića sa američkim diplomatama. Naravno, mnogi posmatrači beogradske scene već poduže imaju jasne stavove o prirodi sadašnje vlasti u Srbiji, njenim motivima, njenom načinu delovanja i njenim učincima. Sada pak, zahvaljujući Vikiliksu, imamo i frapantnu, crno-na-belo potvrdu najcrnjih slutnji.

Meri Vorlik, ambasador SAD u Beogradu, izvestila je 10. februara ove godine Vašington o razgovoru koji je obavila 3. februara sa savetnikom predsednika Tadića za spoljnu politiku Jovanom Ratkovićem. Ona beleži da je Ratković izrazio spremnost Srbije da „sarađuje sa SAD u oblasti osetljivih obaveštajnih pitanja i da poveća vojnu saradnju". Kada je Vorlikova izrazila bojazan zbog „konfrontirajućeg" stava Srbije po pitanju Kosova, Ratković joj je pružio umirujuća uveravanja: 

„Odbacujući pitanje da li će Srbija tražiti rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija o statusu kao 'puko taktiziranje', Ratković je rekao da se Predsednikov tim fokusira na krupnije pitanje...  Tadić smatra da Srbija ne može da ostane van NATO u nedogled, ali ovo ne izgovara često naglas zbog političke osetljivosti te teme."

Iz navedenog nameće se pet zaključaka:

•    Kao prvo, očigledno je da Predsednik krši Ustav uzurpirajući ovlašćenja vlade u oblasti spoljne, odbrambene i bezbednosne politike zemlje.

•    Kao drugo, očigledno je da postupa u suprotnosti sa još uvek važećom skupštinskom rezolucijom o neutralnosti, izglasanom pre tačno tri godine, koja izričito isključije članstvo u NATO.

•    Kao treće, očigledno je da ne haje za mišljenje naroda koji je u proleće 1999. direktno iskusio NATO na svojoj koži.

•    Kao četvrto, očigledno je da svesno govori neistinu tom istom narodu kada kaže da će Srbija ostati neutralna, jer u isti mah preko svojih saradnika Amerikancima poručuje da se na takve izjave ne obaziru.

•    Kao peto, očigledno je da krši svoju zakletvu – koja uključuje obavezu na zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije – diskretno uveravajući Amerikance da nemaju razloga za brigu oko srpske rezolucije u GSUN... u šta smo se naravno uverili 10. septembra.

Meri Vorlik u nastavku svog izveštaja kaže da joj je Tadićev savetnik pružio uveravanja da Srbija podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i da neće biti odvraćena od tog stava „željom većine žitelja Republike Srpske da se otcepe i ujedine sa Srbijom":

„U tom kontekstu Srbija takođe podržava ulazak BiH u EU i NATO kao način stabilizovanja zemlje i cementiranja njenih granica. ... Izrazio je žaljenje što butmirski proces nije doveo do sporazuma jer su mnogi elementi plana bili privatljivi za sva tri konstitutivna anroda... Kao Tadićev savetnik za spoljnu politiku, Ratkovićevi komentari do maksimuma odražavaju stavove Predsednika i njegovo viđenje čitavog niza pitanja."

Nema nikakve sumnje da Ratkovićevi komentari zaista odražavaju Tadićeve stavove. Problem nije autentičnost navoda, već činjenica da su ti stavovi katastrofalni po interese države Srbije i srpskog naroda u celini. Uzgred pomenimo da nikakvog butmirskog procesa nema – reč je o prevarantskom pokušaju Amerikanaca iz jeseni 2009. da privole Republiku Srpsku na samolikvidaciju. Sada napokon znamo ono šta smo do sada imali osnova da pretpostavljamo: da Tadić zabija nož u leđa Srbima preko Drine, kršeći pritom obavezu Beograda da štiti ono malo šta je posle svih revizija ostalo od Dejtonskog sporazuma. Ulazak BiH u NATO predstavljao bi nametanje dodatnih okova Srbima u RS, daleko opasnijih, trajnijih i krućih od ma kakvog „visokog predstavnika" u Sarajevu.

Posebno je neprijatan za čitanje jedan drugi dokument iz iste zbirke, denunciranje Rusije Tadićevog šefa kabineta Mikija Rakića američkoj otpravnici poslova Dženifer Braš 25. avgusta 2009. Rakić joj je u strogom poverenju saopštio da Moskva verovatno zna gde se krije Ratko Mladić, što frustrira Tadića:

„Moleći da informacije ostanu 'za ovim stolom', Rakić nam je rekao da je postavio niz pitanja o konkretnim kontaktima između osoba povezanih sa Mladićem i ruskih diplomata, kao i telefonskih poziva i putovanja u Rusiju osoba povezanih sa Mladićem."

Iz ovog bisera dobijamo dodatni odgovor na pitanje zašto se Moskva već poduže ponaša shodno stavu da joj sa prijateljima poput Tadića neprijatelji nisu potrebni...

ZAVERA I IZDAJA – Jedan od tragova devedestih na srpskoj političkoj i kulturnoj sceni jeste zazor od korišćenja izvesnih reči koje imaju jasno značenje i nesumnjivu upotrebnu vrednost u srpskom jeziku, ali koje su na lošem glasu jer su bile zloupotrebljavane pre petnaestak godina: zavera, neprijatelj, izdaja

Svestan da ću se rehabilitacijom tih reči u oceni Vikiliks dokumenata izložiti optužbama za prizivanje zlih duhova 1990-tih, to ipak činim. Adekvatan opis Tadićevog ponašanja, na semantički neutralan način, preduslov je za tačnu dijagnozu stanja koje proizilazi iz Vikiliksovih otkrića.

Kao prvo, imamo na delu zaveru šefa države Borisa Tadića i njegovih saradnika

•    da sami protiv sebe lažiraju kosovsku diplomatsku utakmicu kako bi je izgubili a da pritom stvore privid da su je svojski odigrali; i

•    da Srbiju na mala vrata uvuku u NATO, mimo volje naroda i Skupštine.

Po svim formalnim i supstantivnim kriterijumima, razgovori Tadićevih najbližih saradnika sa američkim diplomatskim predstavnicima klasičan su primer zavere, tj. tajnog udruživanja i dvoličnog delovanja zarad ostvarenja ilegalnih ciljeva.

Urotnički karakter izjava i ponašanja predsedničkog savetnika Jovana Ratkovića (o Rezoluciji o KiM u GSUN, o ulasku Srbije u NATO) i antiruske denuncijacije njegovog šefa kabineta („samo neka sve ostane za ovim stolom") izazivaju kod pristojnog čoveka stid i gađenje. VikiLiksu hvala, sada znamo da Tadić i njegovi nisu dostojni mržnje već samo prezira.

Tadićevska urota uperena je ne samo protiv Srbije nego i protiv Rusije, vodeće sile koja se protivi nezavisnosti Kosova. Ponašanje predsednika Srbije upereno je time protiv temelja svetskog pravnog i političkog poretka, pa samim tim i protiv mira kao takvog. Reč je o zločinu podložnom nirnberškoj optužnici.

Tadićeva urota oslanja se na neprijatelje srpske države i srpskog naroda, ljude pred kojima on nema ni tajni ni zazora. Težnja SAD za odvajanjem dela suverene teritorije srpske države u cilju dodele te teritorije drugoj državi i narodu, eklatantno je neprijateljski čin na koji se kroz istoriju legitimno odgovaralo svim raspoloživim sredstvima. Američki diplomati objektivno su srpski neprijatelji, u vrednosno neutralnom smislu tog termina, kao što su npr. pobornici dodele Sudetske oblasti Trećem rajhu septembra 1938. bili objektivno češki neprijatelji.

Kao treće, u Tadiću i njegovim saradnicima Vikiliks hvata na delu na delu izdajnike na samom vrhu srpskog političkog establišmenta, ljude koji su u dosluhu sa inostranim zaverenicima i neprijateljima sistematski ugovaraju i usklađuju poteze u cilju ostvarenja sopstvenih političkih ciljeva koji su ilegalni, protivustavni i nemoralni.

„Izdaju" u vrednosno neutralnom smislu definišemo kao kriminalnu nelojalnost zemlji od strane njenih državljana koji svojim delovanjem ugrožavaju njene državne i nacionalne interese.

Ukoliko se to delovanje sprovodi od strane samog državnog vrha – a pritom u zavereničkom dosluhu sa spoljnim neprijateljima te zemlje – reč je o veleizdaji, najgnusnijem zamislivom zlodelu. Veleizdaja je kroz čitavu istoriju savršeno opravdano bila kažnjiva smrću.