KOSTA ČAVOŠKI Sloboda je danas krilatica za bezočno porobljavanje

KOSTA ČAVOŠKI

 

Sloboda je danas krilatica za bezočno porobljavanje

 

Razgovarala Nataša Jovanović O realpolitičkim interesima zapadnih demokratija, našoj zemlji kao žrtvi hipokrizije...

 

O realpolitičkim interesima zapadnih demokratija, našoj zemlji kao žrtvi hipokrizije i američkog poslovičnog cinizma, pregovorima sa Prištinom, zagovaranju ulaska Srbije u Atlantski pakt, te putovanju ka EU bez Kosova i Metohije

Dok je pod Titovom strahovladom važnije bilo očuvanje stabilnosti njegovog režima, čak i po cenu previđanja ozbiljnog narušavanja ljudskih sloboda i prava, od 1990. godine apsolutnu prednost je dobila navodna zaštita ljudskih prava. Uistinu, u oba slučaja su zapadne sile sledile svoj uski i sebični realpolitički interes koji su od 1990. godine provodile pod krinkom ideologije ljudskih prava, kaže u razgovoru za „Pečat" prof. dr Kosta Čavoški.

Da li su vaše peticije i saopštenja nailazili na razumevanje i podršku u Vladama tzv. zapadnih demokratija?
Još za vreme Vlade Josipa Broza Tita čudio sam se kako vlade velikih zapadnih demokratija malo mare za naše peticije kojima ukazujemo na gruba kršenja osnovnih ljudskih sloboda i prava zajemčenih Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i drugim međunarodnim konvencijama. Ubrzo sam, međutim, shvatio da je njima uvek i u svakoj prilici važniji njihov realpolitički (Amerikanci bi rekli „nacionalni") interes, pa tek ukoliko je on zadovoljen može se javno protestovati i protiv kršenja ljudskih sloboda i prava u ovoj ili onoj zemlji. Dok je Tito bio živ američkoj i vodećim evropskim vladama njegov „liberalni" komunizam (ako komunizam uopšte može biti liberalan) bio je izuzetno važan, jer je predstavljao svojevrsnu jabuku razdora u istočnoevropskom komunističkom bloku. Zato su se ustručavale da ozbiljnije uzmu u zaštitu progonjene jugoslovenske disidente ukoliko bi to narušilo stabilnost Titovog autoritativnog režima i integritet ondašnje Jugoslavije. Sa Titovom smrću, padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza sve se promenilo. Jugoslavija kao jedinstvena država izgubila je za SAD i Evropsku zajednicu, naročito SR Nemačku, ulogu koju je ranije imala u Istočnoj Evropi, pa je zaštita njenog teritorijalnog integriteta prestala da bude i realpolitički interes zapadnih sila. To je najbolje izrazio tadašnji američki ambasador Voren Zimerman kada je preneo poruku iz Vašingtona da je sada bitna demokratija, što je značilo da teritorijalni integritet ondašnje Jugoslavije nije više od presudne važnosti. U praksi je to dovelo do davanja prednosti prvim slobodnim višestranačkim izborima u federalnim jedinicama kao takvim, umesto da se prethodno održe višestranački savezni izbori. I što je bilo još gore, pod vidom uvažavanja slobodno izražene volje naroda u pojedinim republikama, krajem 1991. godine, prihvaćeni su zahtevi za otcepljenjem Slovenije i Hrvatske. Time je i pred našim očima bila razotkrivena hipokritska politika zapadnih demokratija.

NASTAVAK………… http://www.pecat.co.rs/2011/03/kosta-cavoski-sloboda-je-danas-krilatica-za-bezocno-porobljavanje/

 

Srećan vam rođendan Natovke i Natovci!

Srećan vam rođendan Natovke i Natovci!

Uvodnik | Milorad Vučelić | mart 24, 2011 at 04:00

---

Piše Milorad Vučelić

Srbiju danas vode politički dvanaestogodišnjaci! Oni koji su politički rođeni pre dvanaest godina, na dan bombardovanja Srbije – 24. marta 1999. godine – kao i oni koji su im se naknadno podastrli i podali, bez obzira na dob i  godine uzrasta. A rođendan se mora čestitati, čak i onda kada je to dan političkog rođenja.

Ove godine uvod u njihovo slavlje u Srbiji jeste zlikovačko bombardovanje Libije. Napadno je u političkom i medijskom životu Srbije odsustvo protesta ili kritičke reči povodom ovog zlodela nad državom koja je prema nama uvek bila prijateljski nastrojena, i koja nije priznala nezavisnost Kosova. Da ne bi DSS-a Vojislava Koštunice i jučerašnje zakasnele reči ministra Vuka Jeremića, ne bi bilo nikoga da nam bar malo obraza sačuva.
U našim medijima i među režimlijama agresija na Libiju svela se na „tehničko pitanje". Umesto pravih NATO agresora uporno se govori o „koalicionim snagama" koje uz posredni blagoslov pape, a njegov blagoslov je imao i Klinton kada je bombardovao Srbiju, atakuju vojne ciljeve, a masovno ubijaju civile u Libiji. Škopljenjem i obezličavanjem jezika vrši se prikrivanje pravog smisla i suštine događaja. A šta bi se drugo moglo i očekivati od onih čija je strategija gmazovsko puzajuće priznanje nezavisnosti Kosova, i to u mizernoj formi rešavanja „tehničkih i životnih pitanja", uz izričitu zabranu pominjanja reči status, i to u evropskim parlamentarnim rezolucijama.
Uopšte, postoji jedna vrlo negovana i svesno opako sejana zabluda da je moguće razdvojiti osnovna državna pitanja od ekonomije, socijalnog položaja građana i boljeg svakodnevnog života. Što manja državna teritorija, što manje stanovnika, suverenosti i slobode, to više boljeg života za „našu decu" – providno je skriveno geslo naših vlastodržaca i njihove analitičarske služinčadi. Podstiče se na sva usta laž da je to moguće razdvojiti i rešavati nezavisno jedno od drugog, u nekom beskrajnom paralelizmu. Nema nijedne ozbiljne ili valjane ideologije koja to pokušava ili uspeva da razdvoji pa, bilo da je ona konzervativna, socijaldemokratska, desničarska, liberalna ili neoliberalna. Dakle, prihvatanje ovakvog stava koji razdvaja nacionalnu i državnu sferu od ekonomske, nema veze sa bilo kakvim ideološkim stavom, nego ima veze sa prihvatanjem stranog okupatorskog diktata kao sopstvenog verovanja. Sve ostalo je puka lagarija.
Bilo kako bilo, posle monstruozno ciničnog „Milosrdnog anđela" koji je pohodio Srbiju, nastupa još morbidnija „Odisejeva zora" u Libiji. I ona će nekome biti ili već jeste, zora, odnosno dan političkog rođenja. Dan kada će neko u kaljuzi i ruševinama pronaći od bombardera, u vidu igračke, darovanu vlast. Baš kao što su to činila deca iz Malaparteovog romana „Kaputt". Pripovedač je, u vreme Drugog svetskog rata, bio začuđen kada je ugledao svog prijatelja kako s večeri razmešta igračke i kesice bombona u svojoj bašti. Na izraženu znatiželju usledilo je prijateljevo objašnjenje.
Njegovo dvoje dece teško su se razbolela od straha od engleskog bombardovanja Napulja, pa je njihov otac rešio da to pretvori u svečanost za svoju decu: „I tako čim noću počne da zavija sirena, moj prijatelj i njegova žena skoče iz kreveta, uzmu decu u naručje i razdragano viču: – Divno! Sjajno! Dolaze engleski avioni! Baciće vam poklone! Tako siđu u podrum, bedno i nesigurno sklonište, šćućure se i preživljavaju časove straha od smrti, smejući se i uzvikujući – Divno! – dok deca ne zaspe srećna, sanjajući o poklonima engleskih avijatičara…Pred zoru (kada više nema bombardera) otac i majka uzeli bi decu za ruke i odveli ih u baštu: – Tražite, tražite…Dvoje dece je pretraživalo rosne bokore ruža, glavice salate… i negde bi našli lutku, negde drvenog konjića, a negde kesicu bombona. Sada se deca nisu plašila bombardovanja, već su jedva čekala da počnu, radovala im se: katkad bi, pretražujući travu, našla i mali avion sa oprugom, sigurno neki jadni engleski avion kojeg su zločesti Nemci oborili topovima dok je bombardovao Napulj da obraduje napuljsku decu."
Tako su naše, 1999, već poodrasle žene i muškarci posle bombardovanja NATO aviona u busenju pored kaljuga ili usred njih našli vlast i svoje današnje javno više puta obznanjeno, ili još uvek nevešto skriveno životno opredeljenje. Bombe, razrušena zemlja i mrtvi sunarodnici pretvorili su ih u Natovke i Natovce. Znaju da oni samo tako i nikako drukčije mogu biti i ostati na vlasti. Samo i jedino kao Nato gmazovi; i ništa drugo, i ništa više.
Psihologija gmaza naših režimlija ipak ih vodi u neku podmuklu potuljenost. Srpski režim svim silama i otvoreno gura Republiku Srpsku u NATO. Ulazak u NATO preko Bosne i Hercegovine naprosto poništava i stavlja van snage Dejtonski mirovni sporazum. Nezamislivo je da Rusija može biti i ostati garant Dejtona kada je država BiH u sastavu neprijateljskog ili otvoreno protivničkog vojnog saveza. Kako Srbija kao neutralna zemlja može ostati garant Dejtona kada je RS u sastavu NATO-a? Srpski režim bi tako došao u situaciju da kaže kako on, upravo zbog brige za sunarodnike u drugim državama, mora u NATO! Tako će biti i sa Crnom Gorom gde takođe u velikom broju žive Srbi, a koja jezdi i stremi ka vojnoj Alijansi.
Šefovi našeg režima bili bi u stanju da nagovore ili ubede, a hoće sigurno, neke pravoslavne vladike da izjave kako upravo zbog jedinstva srpskog naroda i srpske crkve i Srbija mora ući u NATO! Nije u redu da samo Srbi i pravoslavci koji žive u Srbiji ne budu u NATO-u! Kako stvari danas stoje i kako ih mi vidimo, ima vladika koji se tome ni najmanje ne bi opirali. Naprotiv, spremni su, štaviše – jedva čekaju.
Čim srpski režim „kreativno" reši neka „tehnička pitanja" i nezavisno Kosovo će biti u NATO-u. I to će biti razlog da se očuva jedinstvo srpskog naroda i da i Srbija uđe u zapadnu vojnu alijansu. Po našim medijima, i to na sedmogodišnjicu 17. martovskog pogroma nad Srbima na KiM, već odjekuju glasovi: „Šest milijardi evra otišlo put Kosova"! I umesto da se jasno čuje normalan patriotski odgovor – „Malo! Pa šta ako je dala i treba da da i toliko i još više i koliko god bude trebalo. Dala je samoj sebi" – ministri zaduženi za Kosovo se pravdaju nekim računicama i ispravkama. To su inače isti oni kojima ne pada na pamet da pomenu užasne materijalne štete NATO agresije. Te su cifre i račune zaboravili, ne pominju ih, povukli su sve tužbe za pričinjenu materijalnu štetu NATO avijacije. Ni konačan broj mrtvih ljudi nije napravljen (vidi intervju generala Radovana Radinovića). Našim režimlijama je draže i milije da im otmu Kosovo i Metohiju i da plate mnogostruko više po tužbama nezavisne i lažne države Kosovo koji se već u vezi s Trepčom pominju i ispostavljaju.
Glasni su u Srbiji i oni koji tvrde da su NATO bombe bile neškodljive i da na naše glave nisu padale bombe sa osiromašenim uranijomom. Još malo pa ćemo čuti kako su NATO bombarderi sejali samo zdravlje po Srbiji, i da je podatak kako su od radijacije na Kosovu pomrli italijanski vojnici i oficiri samo običan propagandni trik i fikcija. A tek šta reći o enormnom povećanju obolelih od raka i leukemije u Srbiji.
Pre neki dan je Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, izjavio da „Srbija možda neće do 2012. godine dobiti status kandidata za EU". Evo nove ucene i nove prilike za naše Natovke i Natovce. Založiće se za pristupanje Srbije NATO-u kao prečici koja vodi na put „bez alternative". Prvo u NATO pa da vidimo šta ćemo sa pristupanjem EU. Umesto da stane na put zloupotrebe pravosuđa u političke svrhe i spasi ostatke naše ekonomije – naš će nas režim uvesti u NATO!
Umesto da, kao do sada, podmuklo ćute i rade, naše režimlije, uoči dvanaestogodišnjice NATO agresije traže od svih onih koji se jasno sećaju njihovog rođendana i vlasti (tih dana zahvaljujući bombarderima NATO-a stavljena u ruke) da objasne i obrazlože, izlože bar neki argument protiv ulaska Srbije u NATO. Pretvaraju se u tužioce i istražne sudije isti oni koji su doveli svoj narod dotle da 18 odsto njegovih pripadnika boluje od postraumatskog stresa, a 26 odsto od agresije. Po broju samoubistava, u tranziciji prema EU i NATO, premašili smo svetski prosek. Srbija je po brojnim pokazateljima na samom dnu Evrope: najgori smo po visini plata, nezaposlenosti i inflaciji. Srba je svakim danom sve manje. Na drumovima Srbije posle čitavog niza evropskih rešenja izgibe ove, u odnosu na prošlu godinu, preko 25 odsto više ljudi. Primenom evropskih kriterijuma preko 30 odsto vozila neće moći ni da bude registrovano, a što se puteva tiče znamo da ništa nije izgrađeno. Da li treba još šta reći o trogodišnjim rezultatima rada ove Vlade?
Saznajemo da je EU zatečena vešću da je naša BIA učestvovala u postupku izbora tužilaca. To što je najveći broj režimlija po ukusu i volji stranih službi, nikoga ni u EU, ni u srpskim medijima ne interesuje. To je poželjno. Ne bi nikoga brinulo ni to da su tužioci birani na osnovu mišljenja stranih službi, jer onda bi mešanje bilo u redu. Problem je što uopšte postoji neka naša služba.
Potpuno nasuprot velikoj radosti naroda zbog posete premijera Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina Beogradu, naši brojni mediji, Natovke i Natovci, te režim u celini, pronalazi i podvlači nekakvu „snishodljivost prema Rusima". Tu gde je reč o poštovanju i ljubavi srpskog naroda, naši, bombama instalirani Natovci i još više Natovke, vide snishodljivost i „grešku koja nas je mnogo koštala kroz istoriju". Tvrde i misle da smo mi napravili „mnogo ustupaka Rusiji" i da nam je njihova politika i veto u Savetu bezbednosti UN, kada je Kosovo i Metohija u pitanju, više teret nego prednost. Još uvek naši Nato kukavelji i bednici žale što ne odoše u Gruziju da se bore protiv Rusa, i tako dokažu da nemaju „snishodljivost prema Rusima". Služenje tuđinskim interesima na čelu sa vojnom Alijansom za njih nije snishodljivost, već znak najveće ljubavi i trenutak časti!
Pravim horskim pevanjem potpuno sračunato Putinova poseta Beogradu se svodi samo na jedno: energetika, energetika, energetika… Niko ni da pomene Kosovo i Metohiju ili NATO, ili, pak, Ruski predlog Ugovora o bezbednosti u Evropi. A ako bi kojim slučajem Putin i upitao nešto naše vlastodršce o ovim problemima, a pitaće, oni će mu „vešto" i „mudro" doskočiti čuvenim odgovorom da ta „pitanja za sada nisu na dnevnom redu"! I to na dan pred godišnjicu NATO bombardovanja.
Pominje se uporno i četiri hiljade policajaca koji treba Putina da zaštite, za razliku od Bajdena i Klintonke, od naroda koji ga voli i poštuje, baš kao i njegovu Rusiju. Trebalo je samo videti i čuti salve oduševljenja kada je Putin ušao na Markanu. I pomisliti kako bi u toj situaciji izgledali dočeci Bajdena ili Klintonke. Putina bi najviše trebalo štititi od naših Natovki i Natovaca u ulozi zvaničnog domaćina. Ali, znajući za njegovu spremnost i kondiciju on će s njima lako izaći na kraj, i to bez bilo čije pomoći. Stoga, nemamo razloga da brinemo, pogotovo zato što sam Putin zna s kim ima posla.
Naše Natovke i Natovci i srpski režim sa sve ešalonima propagandista pokušavaju da potru sve odlike srpskog identiteta, kompletnu istoriju, tradiciju, osećanja, pamćenje, moralne i druge vrednosti, i suprotno i današnjim narodnim i državnim životnim interesima na pijedestal postave potpuno novu formulu i model koji se s ponosom iz dana u dan, iz večeri u veče, sa svih nacionalnih frekvencija i iz svih štampanih medija predstavlja:
„Srbija – buduća članica Evropske unije".
To i ništa više. Pa što se u takav identitet uklapa – uklapa.
I pored svega toga, srpskom režimu ističe vreme. Dosadašnje glasanje građana Srbije bilo je uslovljeno, pored laži i obmana, i određenim strahovima, i to mnogo više nego iščekivanjima i razbuktavanjem lažnih nada. Režim je opstajao poslednjih godina više na strahu od toga da stvari ne krenu nagore, nego na očekivanju i uverenju da će se nešto bitno popraviti. U toj funkciji je bilo i jačanje ideje kako „nema alternative", i kako režim nema alternative. Mislili su normalni i naivni ljudi da gore ne sme biti.
Zahvaljujući našem režimu i medijima, a sve u ime Evrope, izvršena je duboka  provincijalizacija  Srbije i istovremena teška trivijalizacija Evrope. Kao evropeizacija Srbije pojavilo se i recikliranje najgorih monstruoznosti, poput montiranih političkih procesa i rušenja svih principa pravne države. Svakodnevni život kolonizovan je depolitizacijom javnog života, nacionalnih i državnih problema, kao i centralnih pitanja, čije je naličje „politiziranje sitnica i tričarija u ljudskim životima".
Pre nego što su pokupili igračke poklonjene vlasti, naši vlastodršci bili su šestorazredni ili desetorazredni u svom poslu. Provincijalni i inferiorni imitatori pojava na Zapadu ili dustabanlije i smetala onima koji su radili na magistralnom putu. Dolaskom na vlast oni su tu svoju inferiornost, diletantsko imitiranje i provincijalnost pokušali da nametnu celoj naciji i državi. Namerno je i smišljeno vršen pokušaj da se zatre kompletna srpska demokratska tradicija i javni rad intelektualaca nastao u otporima vlasti u drugoj polovini prošlog veka. Samo tako se moglo doći u situaciju da najgori ili desetorazredni isplivaju na površinu i da ovoliko taloga okiva srpsko društvo. Tako je Srbija, a ne samo zbog NATO agresije, neumitno tonula na dno Evrope.
Opisanom procesu umnogome je pogodovalo ćutanje naše kritičke inteligencije. Kako bi rekli Francuzi, bio je to period tišine intelektualaca. Pametna Srbija je planski skrajnuta. Ono intelektualaca što je zauzelo javnu i medijsku scenu nije ni pomišljalo, niti je bilo sposobno, za bilo kakvu  kritičku ulogu. Postali su puki racionalizatori onoga što jeste, tražeći u tome, tobož kritički, svetlosti i senke, a u suštini opravdavajući postojeći poredak.
Izjavom Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i Koste Čavoškog, kojom su ustali protiv montiranog političkog procesa Vojislavu Koštunici i DSS-u, a još više potpisivanjem Peticije (videti u ovom broju „Pečata") ogromnog broja najuglednijih intelektualaca, period ćutanja nacionalne i kritičke inteligencije okončan je. Tome u prilog govori i reč akademika Vasilija Krestića u SANU, objavljena u prošlom broju „Pečata". To ohrabruje i podstiče sve kojima je na srcu dobrobit Srbije i srpskog naroda, i sve one za koje samo otadžbina nema alternativu, i koji i ne pomišljaju da celokupan svoj identitet svedu na pomenutu zapovest režimskih gmazova – „Srbija – buduća članica EU"! Gmazu nije teško bez identiteta ili da živi sa identitetom odloženim u budućnost – ali čoveku jeste.
Veliki miting dela opozicionih partija na čelu sa SNS-om Tome Nikolića, zakazan za 16. april u Beogradu, takođe ukazuje da će u Srbiji ubrzo biti održani vanredni izbori i da će na njima doći do smene režima. Narod u Srbiji će glasati sa jasnom svešću da danas živi svoje najgore trenutke koji se izvesno pretvaraju u agoniju i da samo velikim zaokretom situacija može biti izmenjena. I to će, uz ozbiljan i težak rad najboljih, biti moguće samo postupno i polako. Sve drugo bi bilo nova obmana i laž.
Narod u Srbiji 24. marta oplakuje poginule, sahranjuje one koji danas umiru od posledica NATO bombi, seća se svojih žrtava, ali i dobro pamti i sve jasnije vidi zlikovce koji su počinili ovaj najteži zločin, i iznova ih svake godine prepoznaje u Avganistanu, Iraku, Gruziji, Libiji…
U to isto vreme naše Natovke i Natovci slave svoj politički rođendan. Ove godine napunili su dvanaest godina.
Nadam se da ćemo posle ovog dvanaestog političkog rođendana imati, kako bi rekao Marsel Prust, to „surovo zadovoljstvo da zastanemo kod broja trinaest".

http://www.pecat.co.rs/2011/03/srecan-vam-rodendan-natovke-i-natovci/

Samardžić: EU više ne veruje Tadiću

Samardžić: EU više ne veruje Tadiću

[ www.danas.org ] -
Nikola Samardžić

Nikola Samardžić
28.03.2011
Branka Trivić

Boris Tadić je, prema mojim nezvaničnim informacijama, prestao da postoji kao ozbiljan politički partner Evropske unije. Ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj političkoj garnituri i birači bi trebali da je kazne neizlaskom na izbore.

Ove, i mnoge druge ocene o aktuelnom stanju srpskog društva, izneo je gost Intervjua nedelje Radija Slobodna Evropa, Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta i bivši potpredsednik Liberalno-demokratske partije.

RSE: Ruski premijer je posetio Srbiju. Vladimir Putin neuvijeno je poručio da Rusiji ne bi smetao ulazak Srbije u EU, ali da ulazak Srbije u NATO, ne bi bio u skladu sa ruskim interesima. Zašto njegovi domaćini nisu pitali Putina, kako to da mu nije smetao ulazak svih ostalih zemalja bivše Istočne Evrope u NATO, ali mu smeta ulazak Srbije u NATO?

Samardžić: Naravno da je ulazak Češke, Poljske ili Slovačke u NATO bio značajnija bezbednosna pretnja, ukoliko je uopšte bio pretnja, od ulaska Srbije u NATO. Koliko sam razumeo, on je konkretno poručio da bi dalje širenje NATO-a, u bilo kom smislu, ugrozilo Rusiju. Naravno da ulazak Srbije u NATO ne bi bio neko značajno proširenje. Zapravo bi se popunila jedna institucionalna i geografska praznina koja postoji u EU, ali i u NATO, kada je čitav zapadni Balkan u pitanju.

Mislim da je to nastavak jedne hladnoratovske logike, koja je uspostavljena još dogovorima na konferenciji u Jalti, kada je Jugoslavija podeljena kao interesna sfera 50:50, tako da je njen zapadni deo, sa Hrvatskom i Slovenijom, bude više zapadna, a Srbija i Crna Gora više istočna sfera. Ta se primedba odnosi na jedan proces koji dugo traje, a Putin je u velikoj meri obnovio hladnoratovsko ponašanje Rusije, koje je neprijateljsko, pre svega, u odnosu na osnovne demokratske, kulturne i ideološke vrednosti EU.

RSE: Zašto smo Putina dočekali gotovo kao nekakvog spasioca? Zašto smo se utrkivali u znanju ruskog jezika? Zašto ova zemlja nije u stanju da se mane nekakvih pro-ruskih romantičnih predstava? Umesto toga, realistično i racionalno bi trebalo da utemelji svoju spoljnu politiku.

Samardžić: Mislim da je to u interesu naših političara, u tim njihovim koruptivnim poslovima koji ih održavaju na vlasti i koji su suština vlasti u Srbiji. Njih EU zapravo mnogo ne interesuje. Ona ugrožava partokratiju, ugrožava opstanak partijske klijentele, ugrožava korupciju i ogromne profite koji se kreću u odnosima političara, tajkuna i javnih preduzeća. Njima ne odgovara nastavak demokratskih reformi, nastavak procesa privatizacije. Oni su protiv restitucije. Isto tako su, kao i Putin, protivnici demokratije, slobode govora, ekonomske slobode i slobode okupljanja. Samo je razlika u Srbiji ta da je Srbija neuporedivo manja, i po obimu i po snazi, te da je podložnija evropskim uticajima, to jest ultimatumima da mora civilizovano da se ponaša. Rusija nije u tom položaju.

Koliko znam, a to su neformalna obaveštenja, Boris Tadić je prestao da postoji kao ozbiljan politički partner EU. Na žalost, on nije uspeo da ispuni ni jedno od važnih predizbornih obećanja. Mislim da je najvažnije od tih obećanja bilo ubrzano pridruživanje Srbije EU. Oni više njemu ne veruju. Mislim da su oni sada u procesu traganja za novim partnerima, a njih nema u ponudi. S druge strane mislim da ozbiljno razmatraju da od Srbije u potpunosti dignu ruke. To se oseća i kada izađete na ulicu – ponovni pustoš, teror, obožavanje diktatora ubica, tih strašnih režima. Na Tašmajdanu se priprema bista azerbejdžanskog diktatora koji je platio rekonstrukciju parka. To su sve užasne stvari koje nas vraćaju na one najcrnje dane u 90-tim.

Ako nastavi ovim putem Srbija nema perspektivu

RSE: Često smo tvrdili da Srbija može biti most između Zapada i Rusije, iako je Nemačka mnogo ozbiljniji taj isti most. Wikileaks je nedavno otkrio depeše američke ambasade u Beogradu, u kojima se oni toj izjavi podsmehuju.

Samardžić: Mislim da ne izaziva ni podsmeh i da niko ozbiljan i normalan o tome ne razgovara, ni u Srbiji, a kamoli na Zapadu. Zastrašujuće je žalosno da je DS, kao lider promena u Srbiji, preuzela tu užasnu ulogu da se dodvorava najjezivijim režimima i najstrašnijim diktatorima iz trećeg sveta. Rusiji i Kini možete biti partner kada ste veliki i značajni, ali kada ste mali, onda vas vodi politika vrednosti, politika prava, demokratije, dobrog života za sve građane i politika koja vas povezuje sa neposrednim susedima, a svi naši susedi su nesporno na evropskom putu.

RSE: Kako vi iščitavate nedavnu izjavu predstavnika EU u Beogradu, gospodina Dežera, koji je rekao da nisu male šanse da Srbija krajem godine ne dobije status kandidata za EU? Drugi deo njegove izjave upozorava na to da građani Srbije ne treba da slede optimizam svojih političara? Gospodin Dežer je veoma pažljiv u svojim izjavama, veoma diplomatičan, ali izjava da građani ne treba da slede optimizam svojih političara, dovoljno govori o njegovom vrednovanju naših političara?

Ne postoje zajednički interesi koji vezuju srpske političare i srpsko društvo, tačnije, ti interesi su direktno suprotstavljeni.

Samardžić: Apsolutno. On je bio veoma jasan. Njegova poruka je ta da ne postoje zajednički interesi koji povezuju srpske političare i srpsko društvo, to jest da su ti interesi direktno suprotstavljeni. I ja sam to pročitao kao poziv našim građanima da počnu tragati za nekim novim političkim alternativama, jer im ovakva ponuda ne može odgovarati. Naravno, postoje političari koji su u vlasti, a koji su razumni, koji daju normalne izjave i čija profesionalna dijagnoza ne spada u neku psihijatrijsku dijagnozu, ali njih je veoma malo.

Kandidatura za EU, za srpsko društvo je veoma važna, kako bi se ono transformisalo, kako bi se dalje urbanizovalo, kako bi se vlast prenela građanima, kako bi ljudi bili obezbeđeni u neposrednoj budućnosti, kako bi imali neku profesionalnu perspektivu, kako najpametniji ne bi odlazili iz zemlje, a najgluplji ostajali.

Nama opada i prosečna biološka vrednost. Postoje konkretna istraživanja koja to dokazuju. Kada se iz jednog društva iseljavaju najpametniji, a kada oni drugi nastavljaju da stvaraju tu osnovnu biološku supstancu društva, rezultati su katastrofalni. Analizirajte čitav treći svet. Svuda se to dogodilo.

Na to sve je mislio Dežer, potpuno svestan da Srbija nema nikakvu perspektivu, ukoliko nastavi ovim putem.

Naravno da našoj vladajućoj klasi odgovora da vladaju i daljih 50 godina, da nastave da lažu i kradu, kao i do sada. Mislim da je to većini naših građana jasno. Sve ostalo im nije jasno.

Sede, kleče i čekaju Putina

RSE: Svaka garnitura na vlasti, u poslednjih 10 godina, po isteku mandata ostavljala je zemlju u gorem stanju, nego što je zatekla. To govori o tome da fokus srpske politike i motivacija za ulazak u politiku, nije dobrobit zajednice, nego lična finansijska moć. Stranke su postavljene kao kompanije, i to kao pljačkaške kompanije. Sada se rešenje traži u nekakvom prekomponovanju snaga koje su nas dotle i dovele. Šta je izlaz iz ove situacije i da li uopšte postoji?

Samardžić: Nemam nikakvog odgovora, osim zahteva za jednim konkretnijim angažovanjem EU, u smislu pritisaka na vladajuću garnituru. Postoje načini da ti pritisci budu veoma efikasni jer novac, koji se ovde pljačka, završava u švajcarskim, kiparskim, irskim i ko zna kojim bankama. Oni znaju kuda idu putevi opljačkanog novca. Taj novac ne može više da se ulaže u Srbiju, recimo u nekretnine, jer to ovde više ništa ne vredi. To su upropastili.

Potrebno je da EU, konkretnim idejama, konkretnim zakonskim predlozima, pomogne Srbiji da izađe iz ovog stanja, da se ona politički pokrene i da političari počnu da odgovaraju konkretnim potrebama ljudi. Ja ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj trenutnoj garnituri. Nije u izgledu da će se ona ubrzo promeniti. Pokušavao sam da na to utičem, koliko sam mogao. Koju god političku organizaciju da napravite, kupi je ovaj ili onaj tajkun, ucene ih iz ovog ili onog kabineta, prisluškuju vas, fotografišu, daju vam neki keš i to pažljivo registruju. Ovde, na žalost, svi političari imaju svoju cenu i ta cena je onoliko niska, koliko su zaista zaostale njihove osnovne karakterne crte, koje ih svrstavaju u jedinstven psihološki, a ne samo socijalni sloj.
Rekonstruisana Vlada Srbije, 14. mart 2011.

Ukoliko EU smatra da je to u njenom interesu, a smatram da je u njenom, i ekonomskom i demografskom i bezbednosnom interesu, da Srbija postane njena članica, onda je potrebno pronaći konkretno rešenje. Mislim da to nije neostvarivo i nije suviše složeno. Konkretnija saradnja bi bila da EU postavi komesara za svaki resor, da nadgleda rad ministara. Uništili su Ministarstvo za poljoprivredu, Ministarstvo za nauku, Ministarstvo prosvete i tako dalje. To su veoma važne institucije. Nama ne treba Ministarstvo ekonomije ili turizma, ali važne oblasti nisu u stanju da opstanu na slobodnom tržištu. Zdravstvo je devastirano. To su strašne stvari, to su užasne odluke.

RSE: Kako pokazuju istraživanja, građani smatraju da je bolje bilo bez političkog pluralizma, za vreme Josipa Broza Tita. Zbog toga smatraju da na sledeće izbore ne treba ni izlaziti. Nije li apsurd da su upravo političke stranke, da je politički pluralizam, gurnuo Srbiju u ovakvo pred-političko stanje?

Samardžić: Mislim da nije i da je Srbija, iz jednopartijske diktatutre, ušla u pretpolitički period. To je normalno kretanje, koje je u Srbiji, zbog događaja iz 90-tih i neuspešne tranzicije, užasno usporeno.

RSE: Nije moralo to da se dogodi, zar ne?

Samardžić: Čim se dogodilo, moralo je da se dogodi. Ne možete se vratiti u prošlost. Naravno da je apsurd porediti naše vreme sa Titovom vladavinom. Titova vladavina je odnela užasne ljudske žrtve, masakrirala je jugoslovensko društvo u celini, generisala je nacionalizme, Jugoslaviju svrstala u Istočni blok, a potom u treći svet. To su bile užasne odluke. Mi zbog svega toga nismo danas intelektualno u stanju da promislimo kakve su to bile strašne odluke. Nećete reći da je bio profit Jugoslavije u tome što je bila između Istoka i Zapada?! Valjda je trebalo da bude na Zapadu. Nije profit Jugoslavije u tome što je bila u trećem svetu, valjda je trebalo da bude u prvom svetu. To su sve poremećeni pogledi u prošlost.

Šta je ova vlast dala ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa.

Što se tiče budućnosti, mislim da je potrebno da birači kazne taj politički establišment neizlaskom na izbore. Mislim da je jako dobro da izlaznost bude manja od 50 posto. Vlada koja bi nastala tako malim izlaskom bila bi u velikoj meri Vlada spornog legitimiteta, a taj sporni legitimitet bi obezbedio Evropskoj uniji, a mi smo već u nekom ugovornom odnosu sa EU, da se uključi u proces reformi, da krene da predlaže zakone, da vrši pritisak da se nastavi privatizacija, a ne da se zaustavi, da se promeni privatizacioni model.

Mislim da je ovaj postojeći Vlahovićev model uzrokovao tajkunizaciju zemlje, pljačku, to užasno socijalno raslojavanje. Za nas bi bio mnogo bolji onaj model koji je bio u Češkoj i Slovačkoj. Taj Vlahovićev model je napravio ogromnu provaliju između vladajuće klase, tajkuna i običnog naroda. Milošević je ljudima dao da otkupe stanove. Ljudi su imali neki profit ili iluziju nekog profita iz tog režima. Šta su ovi dali ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa. Ljudi nemaju nikakv profit, ne mogu da se poistovete sa demokratizacijom, sa Evropom, sa bilo čime. Sada sede, kleče i čekaju Putina, misle da će on nešto da im da.

UDBA je srpski brend XX veka

RSE: Sada smo svedoci da je počeo proces istrage političke pozadine ubistva Đinđića. Imamo i čitavu seriju debata, ali se ima utisak da ni ovo neće biti celishodno i sveobuhvatno urađeno. Možda grešim. Kakav je vaš utisak?

Samardžić: Mislim da se vodi jedna anti-propaganda, i u odnosu na Đinđića, i na čitav proces u zemlji. Na isti način to radi RTS, list Politika, NIN, da ne pominjem sve one razbojničke medije koji su u vlasti švajcarske kompanije. Oni direktno u ovoj zemlji sprovode anti-evropsku, anti-pravnu propagandu, propagandu protiv demokratije, civilizacije, slobodne ekonomije i tržišne privrede. To je jedan užasan pritisak.

Đinđić je na žalost izgubio i onu kritičnu masu javnih advokata koji zastupaju potrebu da se dođe do nalogodavaca ubistva i da se na taj način objasni društvu politička pozadina. Srbija je slavila kada je Đinđić ubijen. Slavilo se u svim tadašnjim političkim partijama, u policijskim stanicama, na pijacama, na univerzitetima. Taj proces tranzicije je nekako, i za njegove Vlade, nesrećno počeo. Danas je još teže doći do nalogodavaca tih ubistava, tim pre što se njihov broj odonda povećao, umesto da se smanjio. To govorim u prenesenom smislu.
Danas je više onih koji podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo 2003. godine.

Danas je više onih koji javno podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo konkretno 2003. godine. Pogledajte spisak ljudi koji su bili na onoj peticiji. To su veoma važni ljudi u našem sistemu. Oni podržavaju atentat, atentatore, nalogodavce, oni podržavaju restauraciju zločinačkog režima, jer je to u njihovom interesu.

RSE: Kako biste se uključili u debatu o otvaranju tajnih dosijea? Tu se sprema nekakv nacrt zakona, ali smo videli neslaganja između DS-a i SPO-a, koji traži da se tajni dosijei otvore što pre i da konačno građani mogu da vide imena doušnika i saradnika tajne policije. Da li će to da se dogodi? A ako neće, zašto?

Samardžić: To ne znam, to je veoma kompleksna materija. Imao sam prilike da čitam Zakon koji je donet u bivšem DDR-u, koji se odnosi na dosijee, i Zakon koji je donela Češka. Oni se veoma razlikuju. Bile su dve veoma specifične situacije. Naravno da se situacija u Srbiji i Jugoslaviji razlikuje u odnosu na neke druge bivše istočne evropske zemlje. Mislim da se razlikuje situacija u Srbiji u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju. Mislim da je više doušnika i saradnika UDBE bilo u Srbiji. UDBA je srpski brend XX veka. Mislim da Hrvati i Slovenci nikada nisu bili spremni da se poistovete sa tom zločinačkom organizacijom. Zato su i danas srećnija i uspešnija društva, nego Srbija.

Nemam konkretno mišljenje. To je ipak jedno ekspertsko i veoma osetljivo pitanje. Doušnici moraju biti zaštićeni, kao i same žrtve njihovih dostava. Znam da je tajna policija na ljude vršila veoma konkretne pritiske. To su pretnje ubistvima, gubitkom posla, pretnje da će stradati njihovi članovi porodice - to veoma odgovorno tvrdim. Ta materija je veoma osetljiva.

Ko su saradnici UDBA-e je postalo jasno tokom poslednjih 10 godina. Jasno je ko je sve pomagao Miloševićev režim, ko je učestvovao u kršenju ljudskih prava. Jasno zašto se ne primenjuje zakon o lustraciji. Pomenuo sam peticiju za Koštunicu. Imate sve te ljude tamo, šta će vam otvaranje dosijea?! Ljudi se danas javno potpisuju ko su i šta su.

 

http://www.pregled.com/info_pregled.php?id_nastavak=19327&tmpl=info_pregled_nastavak_tmpl

Saopsstenje Drusstva novinara KiM

Posstovani, 

 

U prlogu imate saopsstenje za javnost Drusstva novinara Kosova i Metohije.

 

 

Srdaccan pozdrav, 

Tijana Arsich - Sekretar DNKiM.

 

 

Društvo novinara Kosova i Metohije i Udruženje novinara Srbije upozoravaju na pojavu cenzure, političku pristrasnost i neprofesionalno ponašanje u Radio televiziji Kosova (RTK).

Urednici RTK prekinuli su bez ikakve najave i obrazloženja u redovnom terminu 23.03.2011.godine u 18. minutu emitovanja emisiju „Slobodno srpski" autora Budimira Ničića.  Takva „tehnička intervencija" u programu medijske kuće koja pretenduje da bude javni servis vrlo retko se dešava bilo gde u svetu i pokazuje moć pojedinaca ili pojedinca da po principu „ovo mi se ne sviđa" uređuje program javnog servisa.

Sporna emisija „Slobodno srpski" u kojoj je gost bio Momčilo Trajković, političar i svedok pogroma 17. marta 2004. godine, uredno je dostavljena tri dana pre emitovanja, a priložen je i transkript emisije. Ova činjenica dokazuje da se njen sadržaj nije svideo nekom od političara ili moćnika koji su odmah naložili da program treba prekinuti i „pružiti gledaocima nešto što njima odgovara".  Posle ukidanja emisije program je nastavljen klasičnom muzikom, a odmah potom i patriotskim pesmama.

U obrazloženju za prekid emisije i raskid saradnje koje je dostavljeno autoru Budimiru Ničiću kaže se „da ako se govori o optužbama za zločine protiv Srba, onda treba razgovarati o optužbama za zločine Srba protiv Albanca". Društvo novinara smatra da bi dobro došla  analiza programa  RTK koja bi pokazala koliko jednostranosti u prikazivanju prošlosti na javnom servisu. Balans i traženje analogija u prošlosti po principu „pogledajte šta su oni nama uradili"  ili  „ovo što vam se dogodilo je zbog naših starih žrtava"  je opasno i podsticajno za zlo i mržnju. Da li menadžment RTK traži opravdanje za pogrom 17. marta 2004. godine i traži od autora da se ogradi tako što će naglasiti kako je to urađeno zbog zločina koje su Srbi počinili nad Albancima?

U delu obrazloženja Menadžmenta (uprave, uredništva) gde se komentarišu stavovi političara Momčila Trajkovića piše da je „svima znano koga će on optuživati"  i  „svi znamo koji su njihovi interesi".  DNKiM upozorava da javni servis koji bi trebalo da bude ogledalo pluralizma i različitog mišljenja ne može da koristi ovakve totalitarne odrednice. Ko to pretenduje da u jednom društvu kaže i odredi da mi „svi znamo"? Izgleda da RTK zna šta svi znamo! Zastupajući interese gledalaca, autora emisije i već pomenutog, pluralizma tražimo da se emisija „Slobodno srpski" vrati na RTK.

Ključno pitanje u ovom problemu je optužba da novinar nije ispoštovao drugu stranu. Šta je to druga strana 17.marta 2004., ko je druga strana, gde je treba tražiti, zašto nema druge strane tog strašnog zločina koji se dogodio u miru? Na ova pitanja nema odgovora, nema sudskih procesa za organizatore haosa i što je za nas profesionalce najvažnije, nema istraživačkog novinarstva koje bi upravo RTK mogao da podstakne. Možda je ovo dobra prilika da se neko odvaži i potraži odgovore na ta pitanja jer je upravo izveštaj o utapanju dece koji je bio okidač za nasilje 17. marta emitovan na Radio televiziji Kosova.

DNKiM smatra da novinar Budimir Ničić nije prekršio profesionalne standarde i upozorava stručnu i širu javnost na opasne pojave cenzure, uticaja politike  i zabrana na RTK. Ovaj problem, uz niz drugih, jasno ukazuje da treba preispitati bilo kakve veze RTK sa novim TV kanalom na srpskom jeziku koji je garantovan međunarodnim dokumentima o Kosovu.

Predsednik Društva novinara KiM

Željko Tvrdišić

 

Од Београда до Триполија

 

Вера Жердева	21.03.2011, 21:46

Према саопштењу британске телевизијске и радијске корпорације Би Би Си, премијер земље Дејвид Камерон признао је неопходност страног мешања у либијску кризу, како би се од трупа либијског лидера Моамера Гадафија заштитили цивили. Приближно истим речима образлажу војно мешање у унутрашње ствари суверене државе и други руководиоци земаља учесница коалиције, која изводи операцију Одисејева зора. Ипак многи високи политичари придржавају се друге тачке гледишта.

На пример, премијер РФ Владимир Путин, изражавајући своје лично мишљење о ситуацији у Либији, изразио је забринутост због лакоће са којом САД доносе одлуке о примени силе на међународној сцени. Политика САД стиче стабилну тенденцију, рекао је премијер, обраћајући се радницима у руском граду Воткинску. Он је подсетио да су за време мандата Била Клинтона САД бомбардовале Београд, за време председника Буша Авганистан и Ирак. На реду је Либија, под изговором заштите цивила. Где је логика и савест? Нема ни једног, ни дугог, рекао је Владимир Путин. Руски премијер такође је исткао да мада либијски режим ни по једном од параметара не одговара критеријуму демократске земље, то не даје право мешања у унутарполитичке, чак оружане сукобе, споља, бранећи једну од страна.

Да подсетимо да су главни циље првог напада савезника били противавионски ракетни комплекси великог домета совјетске производње СА-5 (С-200), које поседује Гадафи и који могу да погађају циљеве на растојању од 300 километара и имају, по мишљењу Пентагона, значајну могућност да пруже отпор.

Између осталог, Либија поседује око 50 ракета типа СА-6 (совјетски самоходни противавионски ракетни комплекс Куб, намењен за одбрану копнених снага, углавном тенковских дивизија од средстава ваздушног напада, која лете на средњим и малим висинама). То су оне исте којима су по једној од верзија Срби оборили амерички Ф-16 1999. године. Али то узгред... Вероватно пуковник Гадафи, који је више пута успешно ратовао са суседима, има у рукаву још пар кечева. Чак и да их нема, либијски интегрисани систем ПВО има око 30 уређаја земља-ваздух, повезаних са 15 радарских система за рано обавештавање, смешетних на обали Средоземног мора. И они представљају озбиљну опаност по стране војне авионе, који се налазе у ваздушном простору Либије или поред њега.

Снаге коалиције избациле су по објектима ПВО Либије преко 120 крстарећих ракета. Са тачке гледишта војске то је сасвим логично и ипсравно. Има само једно али – према подацима либијских власти погинуло је преко 60 цивила. Западне земље ове податке, наравно, не потврђују. Али искуство извођења сличних операција показује да су цивилне жртвне неизбежне! Стручњак за војну доктрину Светозар Радишић сећа се НАТО бомбардовања Југославије.

      Пошто сам ја бивши официр, ја јако добро знам, што су гађали стварно и што је начинило код нас заиста катастрофално стање, који дан данас осећамо. Ми имамо уништену инфраструктуру, нама су порушени мостови. Они су гађали пијаце, гађали касетним бомбама народ на пијацама, гађали су возове на пијацама, гађали су возове на путницима, ћак и колоније албанских избеглица. А прића је била да је требало склонити режим Милошевића. То није тачно. Народ је тада изабрао Милошевића, без обзира какав је он био. Изгледа да се исти сценарио догађа у Либији. Мислим да је овде све изазовно да би се створила још једна марионета на власт, у Либији. А зна се и зашто се то чини. Најмање 50 одсто становника подржава Гадафија. То знају сви, који хоће да буде информисани. Проблем је у томе што да би неко у име хуманости и смањења жртава употребио толико оружја. То стварно изгледа бесмислено. И све ово на неки начин, као и овде код нас,  у СФРЈ у то време неко потстрекао унутрашње снаге да позову народ на улице или се нешто учини. Ја мислим, то се личи на оно што се нама већ догодило. Просто ми би смо то учинили са много мање жртава, него што се догодило после интервенције. Вероватно ће број жртава бити много већи, него да је ситуација у Либији смирена. А очигледно да либијцима највише одговара мир.

http://serbian.ruvr.ru/2011/03/21/47766263.html

Запад припрема подлогу за поделу Косова?

 

17.03.2011, 18:49

Међународна кризна група која одражава расположења западног, у првом реду америчког естаблишмента, посаветовала је албанским властима у Приштини да искористе преговоре са Београдом који су започети како би изјавила да одустаје од претензија на север Косова и самим тим покушала да постигне признање своје независности од стране Србије. Север се не налази под ефикасном контролом Приштине већ две деценије, његово разбацано и претежно сеоско становништво једнако одбацује интеграцију у Косово, стоји у последњем реферату организације, који позива албанску страну да испољи флексибилност. До сада Запад није тако отоврено подизао питање поделе Косова.

Кључни став реферата на 31. страну јесте признање немогућности међународне заједнице да постигне главне циљеве на Косову – да не допусти ескалацију насиља, да се супротстави промени граница покрајине и да омета претварање косовског конфликта у замрзнути. Ова три циља потврдио је у дцембру 2010. године представник ЕУ у Приштини Питер Фејт. И сада Међународна кризна група, у чије руководство улазе такви субови америчке политике као што је бивши амбасадор САД уРусији Томас Пикеринг и финансијски експерт Џорџ Сорос, проглашава немогућност достизања сва три циља истовремено. По њиховом мишљењу, проблем косовских Срба не може се решити без примене силе или промене граница. Управо последње је за ауторе реферата најмање зло.

Признање не само могућности, већ и принудне неопходности поделе Косова отвара нови правац у преговорима о Косову и може да сведочи о томе да Запад опипава терен – при чему ово опипавање је упућено не само Приштини и Београду, већ и Москви. Јер проблем Срба који живе у околини Косовске Митровице превише је озбиљан да би се и даље игнорисао, рекоа је у интервјуу за радио Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасјов.

Постоје озбиљне ослове да се претпоставља да ће власти Приштине покушати да избегну не само поделу Косова, већ и пружање његовим северним деловима шире аутономије. Јер управо тамо се налазе основни рударски капацитети и предузеће обојене металургије које, као је сигурна Приштина, треба да постану економска база независности Косова. Осим тога, могућа подела Косова, па још и дозвољена од стране САД и ЕУ, неизбежно ће променити распоред снага у другим сличним конфликтима. Између осталог, међународној заједници ће бити теже да реши проблем подељеног Кипра. Па и јединству Босне и Херцеговине и Македоније дата варијанта не наговештава ништа добро, мишљење је нашег експерта Александра Карасјова.

Треба истаћи да је Запад почео критичније да се односи према албанским властима на Косову, о чему сведоче и хапшења, извршена последњих дана од стране мисије ЕУ у Приштини. Међу ухапшенима, оптуженима за антистрпске злочине је заменик председника владајуће Демократске странке Ксоова Фатмир Лимај. 2005. године њега је Хашки трибунал ослободио, мада сада његов случај може бити поново разматран.

http://serbian.ruvr.ru/2011/03/17/47573476.html

Koštunica: Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor

Održan Glavni odbor DSS-a u Beogradu

Koštunica: Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor

U Sava centru održan je Glavni odbor Demokratske stranke Srbije, na kojem se predsednik stranke dr Vojislav Koštunica obratio okupljenima. Press vam prenosi ceo njegov govor

Poštovani prijatelji,

Već skoro tri godine traje svakodnevna režimska kampanja protiv Demokratske stranke Srbije. Da se režim obračunava sa Demokratskom strankom Srbije ne treba nikome dokazivati, to zna i vidi svaki građanin Srbije. Zna se veoma dobro i da je cilj ovih neprekidnih napada da se zapravo uništi Demokratska stranka Srbije. U poslednjih mesec dana ovaj napad režima na našu stranku dobio je u pojedinim medijima svoj najogoljeniji, najprimitivniji i najbeskrupulozniji izraz neprikrivene mržnje. Kao u mračnim vremenima, u medijsku harangu protiv nas uključio se i specijalni tužilac. Preko medija ispisana je optužnica i presuda celoj jednoj političkoj stranci, njenoj politici, njenim članovima i njenim pristalicama. Ovakav poduhvat režimskog nasilja prema jednoj parlamentarnoj stranci danas ne postoji ni u jednoj evropskoj državi.

Postavimo sada pitanje zašto se protiv Demokratske stranke Srbije sprovodi ovo nasilje. Nema dana a da se u režimskim medijima ne pojavi pouzdano svedočenje eksperata i analitičara kako Demokratska stranka Srbije ima nezaustavljiv trend propadanja. Tako, po njihovom stručnom mišljenju, svakoga dana već pune tri godine nama pada rejting. Svako ko zna da broji makar do sto morao bi, ako veruje ovim režimskim ekspertima, da zaključi da danas niko, nijedan građanin nije više za Demokratsku stranku Srbije. Pa zašto se onda, kada je to već tako, u režimskim medijima gotovo do pobesnelosti vodi kampanja protiv nas? Neće ipak biti da oni koji organizuju i sprovode ovo nasilje bacaju pare i plaćaju kampanju protiv stranke koja više i ne postoji.

Pravi i jedini razlog zašto režim bez ikakvih obzira napada Demokratsku stranku Srbije jeste naša politika, zapravo nacionalno odgovorna politika uopšte. A šta je suština te politike koju delimo sa velikim delom srpske javnosti? Naša politika je da građanima Srbije govorimo istinu. Da im govorimo istinu o Kosovu, da im govorimo istinu o NATO paktu, da im govorimo istinu o Evropskoj uniji, da im govorimo istinu o neizvesnosti, bedi i siromaštvu u koju je režim gurnuo zemlju. Istina o kojoj svedoči politika Demokratske stranke Srbije boli, ali i peče obraz sadašnjem režimu. I zato bi oni da se i specijalni tužilac obračuna sa tom i takvom, našom politikom.

Nema ništa novo u tome što režim kidiše na Demokratsku stranku Srbije. Ali desilo se zato nešto novo i ohrabrujuće. Kada je režim prevršio svaku meru, ne samo u svojim napadima na nas, nego je pre svega prevršio svaku meru u ponižavanju Srbije, reagovala je javnost Srbije. Novo je, dakle, da je reagovao najvažniji deo srpske javnosti, a to je nacionalno odgovorna inteligencija. I zato je ovo važan i prelomni trenutak. Ovo je trenutak kada je sazrela odluka najodgovornijeg dela javnosti da više nijedna ružna reč ne sme da padne na Srbiju a da ne dobije zasluženi odgovor. Ne može više nikome da padne na pamet da vređa našu istoriju, našu kulturu, našu crkvu, našu veru, našu tradiciju, naše pismo, naše vrednosti a da odmah ne dobije odgovor.

I uvek kada je u Srbiji bila ugrožena sloboda od strane arogantne vlasti, kada se nipodaštavalo sve ono vredno u srpskom društvu, u javnost su istupali naši najodgovorniji intelektualci. Ne može se više ćutati na uvrede stavom da nećemo da se spuštamo u blato i primitivizam onih koji ne haju za pristojnost. I zato su javna obraćanja jednog od najodgovornijih iz nacionalne inteligencije od najveće važnosti. A to je svakako akademik Dobrica Ćosić.

Pitanja koja je Dobrica Ćosić javno postavio nisu značajna samo sama po sebi, već govore da je došlo vreme da i nacionalna inteligencija uzme svoju reč i kaže šta ima o Srbiji i o njenoj budućnosti. Krupna je reč Dobrice Ćosića, koji javno pita državnog tužioca da li će pokrenuti postupak protiv advokata Srđe Popovića, koji je svojevremeno u društvu stotinak zapadnih javnih ličnosti i iz bezbednog komfora Zapada potpisao poznati zahtev da se bombarduje Srbija. Jer Republika Srpska i Srbija jesu bombardovane i mnogi nevini ljudi su izgubili živote. Srpska javnost je ta koja treba da da svoju reč i svoj sud o moralnoj odgovornosti ovog učesnika u ratnom pokliču. Ili, pak, zbog svega ovoga advokat Popović sa svojim istodelatnicima treba ni manje ni više nego da bude unapređen u moralnog arbitra u današnjoj Srbiji?


Poštovani prijatelji, vreme je da naša intelektualna javnost uzme u svoje ruke važna pitanja sa kojima se suočava zemlja. Ma koliko režim zatvarao sve medije, neće i ne može uspeti da uguši javnu reč. Nedeljnik "Pečat" je postao mesto okupljanja slobodne srpske misli. Sve više se javlja slobodnih sajtova na kojima se vode rasprave o važnim pitanjima koja se odnose na budućnost zemlje. A ja sam uveren da odgovorna nacionalna inteligencija treba pre svega da pruži pravi odgovor na projekat koji je na delu da se promeni moralna, duhovna i istorijska vertikala srpskog naroda.

Jer pod propagandom o putu bez alternative, koji treba da nas odvede u Evropsku uniju, vrši se sistematsko poništavanje i preinačavanje svih pravih vrednosti na kojima počiva istorija Srbije i tradicija srpskog naroda. Po ovom modelu koji se nameće Srbiji, nastavak evroatlantskih integracija treba da se plati ne samo odricanjem od Kosova kao dela teritorije, nego odricanjem od Kosova kao osnovne zemlje i rodnog mesta srpske duhovnosti, istorije i tradicije. Dok se drugi narodi bore za svoj nacionalni identitet i svoje interese u okviru Evropske unije, a videli smo kako to rade Česi, Irci, da ne pominjem najveće zemlje u Evropskoj uniji, dotle se u Srbiji mnogi utrkuju ko će pre i brže da obavesti Brisel kako postoji spremnost da se odreknemo od sebe samih i svih naših nacionalnih i državnih interesa, jer tobože Evropska unija nema alternativu.

Srbija je stigla dotle da joj svaka pa i najmanja država drži lekcije i menja odluke. Samo u poslednjih nekoliko meseci Srbija je svoje zvanične državne odluke menjala na zahtev zemalja iz okruženja. Kako se osećao srpski narod kada je Srbija tražila pa odustala od izručenja Purde? Kako se osećao srpski narod kada je Srbija tražila pa odustala od Ganića? Šta uopšte znači da na protest Podgorice Vlada Srbije menja svoju nacionalnu strategiju? A da ne pominjem najdrastičniji primer kada se Srbija obrukala u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija promenivši svoju rezoluciju koju je podnela, tačnije zamenivši je rezolucijom Evropske unije, kojom se samo pitanje Kosova u sastavu Srbije skida sa dnevnog reda. Da li smo došli dotle da Srbija pre nego što donese neku svoju odluku najpre treba da pozove zemlje iz regiona da joj daju odobrenje?

Poštovani prijatelji, ako Srbija treba bespogovorno da sluša diktate iz inostranstva, i ako treba da se ponaša po nekom stranom skrojenom modelu jednoumlja, odričući se svoje kulture i svog nacionalnog identiteta, onda je to zapravo put nestanka Srbije. Došlo je zaista vreme da svako onaj ko zaista drži do Srbije, ko drži do naše tradicije, do slobode naše kulture, treba i mora da podigne svoj glas.

Srbija je stara evropska država i mi smo stari evropski narod, koji je samostalno i od davnina gradio demokratske institucije, narod koji je bio privržen pravnom poretku i sa osećanjem samopoštovanja sarađivao sa evropskim državama, imajući uvek i s ponosom svoje prirodno mesto u Evropi. Zato je jeftina besmislica da Srbi dokazuju da su evropski narod i da smo evropska država. Naše pripadanje Evropi je dublje i suštinskije od priznanica briselske birokratije da smo na putu da ispunimo uslove kako bismo tobože postali evropski narod. Srbiji je potrebno da povrati svoje samopoštovanje i samosvest da smo uvek bili i da jesmo narod koji je u pravom i suštinskom smislu ravnopravan sa svim ostalim evropskim narodima. Evropa i ideja evropske kulture i evropske civilizacije ne može se svesti na postojeću Evropsku uniju. A kada je reč o odnosima Srbije i Brisela kao administracije Evropske unije, onda treba glasno i nedvosmisleno reći da nije Srbija napravila problem u tim odnosima, već je problem u pokušajima Brisela da otme od Srbije deo njene teritorije.

Vreme koje je pred Srbijom biće puno iskušenja i to najbolje pokazuje nalet sve veće propagande koja pokušava da sruši sve što ima bilo kakve veze sa srpskim vrednostima. To zahteva neodložan i sveobuhvatan odgovor nacionalne intelektualne javnosti. Režim će u početku ignorisati i praviti se da ne vidi da pravo na reč ima i nacionalna inteligencija koja po svoje mišljenje ne ide u strane ambasade. Ne treba da obeshrabri ni to što režim zatvara i što teži da potpuno zatvori medije. Ništa od toga, nikakve reforme pravosuđa i nikakvi specijalni tužioci, neće moći da zaustave vapijuću potrebu Srbije da povrati svoje samopoštovanje i da se ponovo u Beogradu slobodno gadi i razvija slobodna srpska misao. Režim na svojoj strani ima stranu podršku i propagandu da Evropska unija nema alternativu, a nacionalna inteligencija na svojoj strani ima srpski narod, srpsku tradiciju i srpsku kulturu.

Nema više druge nego da se na svakom mestu i u svakoj prilici odmah odgovori na sve uvrede, svaku primitivnu klevetu, svaki napad na Srbiju. Odomaćio se običaj da je onima koji napadaju Srbiju sve dozvoljeno, a da je onima koji je brane osim ćutanja sve zabranjeno. Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor nacionalno samosvesne i slobodne Srbije.

Živela Srbija!

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/155006/Ko%C5%A1tunica%3A+Dara+je+prevr%C5%A1ila+meru%2C+vreme+je+za+odgovor.html