Pariz štiti Kušnera

Вести | 14.05.2011 | 21:54

I pored opstrukcije Francuske, najmoćnije zemlje sveta u četvrtak uveče po evropskom vremenu ipak su na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija raspravljale o inicijativi Srbije da se sprovede nezavisna istraga o trgovini organima na Kosovu. MEĐUNARODNA ZAJEDNICA PREĆUTALA ZLOČINE: Živadin Jovanović Po mnogo čemu burna sednica SB UN za Srbiju je predstavljala jednu od bitnijih diplomatskih pobeda u skorije vreme, ali i pokazala duboke podele unutar UN.   Naime, sve članice Saveta bezbednosti su se složile da je neophodno sprovesti istragu, ali ne i ko bi je vodio. SAD, Velika Britanija, Nemačka i Francuska zauzele su stav da taj mandant treba poveriti Euleksu, koji je već na Kosovu, dok je blok zemalja predvođen Rusijom i Kinom podržao predlog Srbije da se istraga vodi pod okriljem Ujedinjenih nacija. Većina izveštača iz Njujorka bila je iznenađena što se uopšte povela rasprava na ovu temu, jer je sve do početka sednice preovladavao zvaničan stav Francuske, kao predsedavajuće, da se ova tema, zbog proceduralnih razloga, ne može naći na dnevnom redu Saveta bezbednosti.   Nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović ocenjuje za "Vesti" da je Francuska blokiranjem incijative štitila i svoju, ali i kompomitujuću politiku dvostrukih standarda ostalih najmoćnijih zemalja Zapada. - Naravno da može osnovano da se pretpostavi i da je donedavni šef francuske diplomatije Bernar Kušner odlično znao šta se događa na Kosovu i Albaniji, baš kao i drugi zapadni zvaničnici, ali umesto da nešto urade oni su se, poput Kušnera smejali pred kamerama. Svi su sve znali i ništa nisu preduzimali, a to je nedvosmisleno pokazao i izveštaj Dika Martija.  Tim zemljama ne odgovara da se razotkrije kako s jedne strane teraju Srbiju da okonča saradnju sa Hagom, a s druge prećutkuju monstruozne zločine koje su počinili narodi ili zemlje pod njihovim patronatom - kaže Jovanović. Prema njegovim rečima, rasprava u Savetu bezbednosti je pokazala i da će SAD, Francuska, Britanija i Nemačka na svaki način pokušati da prikriju pravu istinu i tako što se zalažu da mandant za istragu bude poveren Euleksu. - Pokazalo se da su i UNMIK, Kfor i Euleks odlično znali šta se događa na terenu, ali ništa nisu preduzeli da to spreče ili kazne odgovorne. Svima je jasno da te institucije neće ništa uraditi i da započnu novu istragu, jer će im prioritet biti da prljav veš zapadnih zemalja samo još više gurnu pod tepih - zaključio je Jovanović.    Čurkin: Istragom do pomirenja   Ruski ambasador Vitalij Čurkin je naveo da Moskva podržava predlog Srbija da se formira međunarodno istražno telo koje će odgovarati UN i sarađivati s Euleksom, jer će to dovesti do istine i pomirenja. On je kazao da Euleks nikada nije vodio takvu istragu i izrazio uverenje da će se Savet bezbednosti vratiti pitanju istrage o optužbama iz izveštaja Dika Martija. http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/137086/Pariz-stiti-Kusnera-

 

Косовo и Метохијa, О СТРАТЕШКОМ (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВУ

О СТРАТЕШКОМ (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВУ

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 13.05.2011 | 16:32

Србија је Савету безбедности УН упутила захтев да истрага о трговини људским органима на Косову и Метохији буде под покровитељством Уједињених нација.Јер, иако је Дик Марти, известилац Савета Европе, фактички, тешко оптужио косовског премијера Хашима Тачија, како за кријумчарење хероина, оружја и људи, тако и за трговину људским органима, илузорно је очекивати да ЕУЛЕКС-ова истрага пружи било какве резултате. И врапци на грани знају да је споменута мисија полиције и цивилне администрације ЕУ на КиМ тесно повезана са албанским криминално-политичким структурама које стоје иза наведених „обичних" и монструозних злочина. А како народ каже: „врана врани очи не вади". Уосталом, и пре Мартијевог извештаја знало се за трговину органима отетих Срба а ЕУЛЕКС није ни прстом мрднуо! Европске колонијалне вредности Зато се официјелни Београд, после приличног оклевања, обратио Савету безбедности УН. Додуше, то је вероватно учино пре у контексту продужене предизборне кампање а не због навале правдољубивих а, таман посла, националних осећања и идеја. Но, боље је и ишта него ништа. Бар за нас. С друге стране, у Паризу, изгледа, мисле другачије. Јасно, када се ради о српским претензијама. Француска, држава која тренутно председава Саветомбезбедности УН,упорно игнорише захтев Србије. Противно пракси према којој се то ради чим се тако нешто затражи преко званичних канала, Париз избегава да сазове консултације чланица УН у вези са захтевом Београда. Тиме спречава да буде донета одлука да се оно што тражи Србија стави на дневни ред наредне седнице Савета безбедности. Нема шта, ради се о гесту у духу „европских вредности". Наравно, колонијалних! Из времена када су Белгијанци спроводили геноцид над становништвом Конга а Французи инквизиционим методама мучили заробљене предводнике отпора у Гвинеји. Но, сада нећу тиме опширније да се бавим. Не „говорим" о томе да би једна модерна европска сила, која високопарно инсистира на уљудности у политици те свом изузетном културном наслеђу, морала да поштује хуманистичке норме. А не само елементарне цивилизацијске стандарде, што такође не чини. Било би смешно то захтевати док француске ваздушне легије, као некада нацистичке ескадриле широм Европе, сеју смрт по градовима и селима Либије. Галски петао је поново, већ увелико, демонстрирао да му је до туђе слободе, једнакости међу људима и државама, и свеколиког братства, и даље стало као у доба Алжирског рата. Имам у виду нешто друго: државне интересе и са њима скопчани банални спољнополитички рачун. На томе се – наравно не искључујући емотивно-пријатељску надградњу – темељи стратешко партнерство међу земљама. На страну како се ко понаша према онима који нису укључени у „погодбу". А Француска, која је недавно потписала споразум о стратешком партнерству са Србијом – а то, да експлицитно поновим, подразумева међусобно уважавање виталних интереса, што је много више од подршке актуелном српском захтеву – брутално гази и основне људске вредности када су у питању Срби, а камоли да доприноси тежњама њихове државе. Не чини то само са Либијом и народима других држава које са Французима немају потписане „уговоре" о пријатељству, већ и са нама који смо јој однедавно озваничени „пријатељи". Нови крвави лист Председник Србије је, током недавне посете Паризу, после потписивања споразума о наводном стратешком партнерству, изјавио да се ради о прекретници у односима Београда и Париза. Ваљда је тиме хтео да каже: „Много лошег су нам учинили. Подржавали су наше непријатеље током ратних 90-их. Учествовали су 1999. године у агресији на Србију. Признали су сецесионистички акт Приштине. Али, шта је било, било је. Сада ће, када се ради о нама, окренути нови лист, који није замазан нашом крвљу". Претпостављам да и Борис Тадић зна да проблеми у домену српско-француских односа нису произашли из тога што смо ми нешто лоше учинили Французима, а не да мисли да треба да будемо још услужнији према Паризу. Или сам ја необавештен па не знам да смо, примера ради, подржали захтеве корзиканских сепаратиста, те да са наше стране дува кошава која ремети међусобне везе. Стратешко партнерство је двосмерни пут. Оно неизоставно значи да обе стране једна другој нешто позитивно дају а ништа нажао не чине. Иначе, у питању је неки други модел односа међу земљама: окупациони или колонијални. Очито, на западу на тај начин схватају стратешко партнерство са Србијом. Да је тако, подсетили су нас Французи. Надам се да су сада и „неверне Томе" схватиле како ствари стоје. А што се наших власти тиче, оне немају, бар у вези са тим, шта да спознају. Добро су знале да воде квислиншку политику. Ипак, и оне су задњих месеци немало изненађене. Веровале су да су евроатлантски господари захвалнији према својим покорним геополитичким батлерима. Другим речима, да ће се бар пред изборе правити да су, ако не стратешки, онда бар какви-такви „партнери" са Србијом, те српским сатрапима тако помоћи да поново обману народ подгрејавајући евро-интегративне илузије. Показало се да није тако. Колонијалисти са педигреом одувек су багателисали слуге, свесни да ће старе брзо заменити новим. О томе би, макар из егоизма ако не и националне одговорности, требало да размисле и они политичари који се сада надају да ће моћи да нађу језик са Бриселом и Вашингтоном. Неће у томе успети. Чак ни када се ради о њиховим личним и партијским интересима. Искористиће их и бациће их у политичку канту за ђубре. Дела и речи Вратимо се Французима. Они ће, готово сигурно, пре или касније – у тренутку када Запад смисли како да амортизује (предизборни) захтев официјелног Београда – ставити на дневни ред Савета безбедности. То може да се деси веома брзо. Могу да купују време али, ако „жути" режим поново не повије главу до саме земље, и не повуче захтеве, не могу трајно да га игноришу. Но, како год било, порука Србима – чак и врло евро-кооперативним – већ је послата: „за нас, чланове евроатлантског унутрашњег круга, ви сте безвредан пук и тако ћемо вас увек третирати". То би сваки иоле национално нормалан Србин – иако због жеље за бољом материјалном егзистенцијом и повремено сањао ружичасте евроунијатске снове – од сада морао да има у виду када хоће да изговори или напише речи: стратешко партнерство. Како је мудри Конфуџије говорио: „Ако речи нису утемељене, ни дела нису остварива". Док год непријатеље будемо звали пријатељима, а ратне и актуелно-мирнодопске агресоре третирали као стратешке партнере, пролазићемо као и до сада. Значи, „као бос по трњу". За Србију и Србе у целини – када се ради о великим силама – само Руска Федерација може да буде у пуном смислу стратешки партнер. Кина, Индија и Бразил су далеко и са нама немају никакве традиционалне споне, а за Запад смо европска Либија. То не значи да, ако је то могуће, на принципима паритета, не треба да одржавамо максимално добре економске, политичке, војне, и све друге врсте односа, са свим другим великим и малим државама, како истока тако и запада. Али стратешки партнер може да нам буде само она земља која је вољна да нас поштује и уважи наше интересе – односно према којој ми хоћемо и можемо реципрочно тако да поступамо – у размерама које су адекватне изразу стратешко партнерство. Тек када то схватимо, односно када утувимо у главе ко су нам пријатељи а ко непријатељи, и у складу са тим почнемо да говоримо и делујемо, имаћемо основа да се надамо да ће почети да се остварује бар део онога што чини наше виталне националне интересе. О томе треба добро да промислимо пре него што будемо дали глас на предстојећим изборима. Они који се куну у пријатељство са земљама које нам чине зло, били на власти или у опозицији, тешко да ће повести Србију путем избављења. Ако већ морамо да балансирамо на пољу спољне политике, укључујући ту и претварање (до даљњег) да смо спремни на неки вид сарадње (наравно не стратешке) и са онима са којима праве сарадње не може да буде, не морамо да правимо труле компромисе у домену унутрашње политике.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/13/o-strateshkom-ne-priatelstvu.html

EKUMENIZAM

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

EKUMENIZAM

 

Njegoš je odbio da izađe iz kočija i pozdravi papu da ne bruka svoje pravoslavno vladičansko dostojanstvo, a odbio je da u Vatikanu poljubi okove Svetog Petra, rekavši da „Crnogorci ne ljube lance", ne iz nepoštovanja prema apostolu, već zato što je poricao da je papa „naslednik Petrov" i „namjesnik Hristov". A Filip Vujanović je ponizno otišao na beatifikaciju pape Vojtile izjavivši da je njegovo "ekumensko djelo zavrijedilo maksimalno poštovanje", jer se posvetio "dijalogu i afirmaciji izvornih vrijednosti i potrebi dijaloga i tolerancije". Evo nekoliko primjera koliko je Filip u pravu:
- Paktom sa Ronaldom Reganom, 1983, Vojtila je doprinio otvaranju balkanske klanice;
- Albanskim katolicima iz SAD i Evrope 5. maja 1988. poručio je da se moli „Gospi Skadarskoj" da njihov narod bude „ponovo ujedinjen " (dakle, da sazda „veliku Albaniju");
- Podsticao je secesionizam osudivši navodno trovanje rudara albanske nacionalnosti u Trepči (kada su jeli isto što i kolege Srbi, a samo se oni "otrovali"), a u novembru 1989. „Radio Vatikan" je stao na stranu „nepravedno gonjenog" separatiste Azema Vlasija;
- Beatifikovao je Alojzija Stepinca, 1998, koji je smatrao da treba klati samo običan srpski narod, a da srpski intelektualci mogu postati dobri katolici i nasilno prekrstio 250.000 Srba u katolike;
- Odluku o razbijanju Jugoslavije pokrenuo je Vojtila dogovorom sa njemačkim ministrom Dž. D. Genšerom, 29. novembra 1991, u Vatikanu, a potom prvi priznao secesionizam Slovenije i Hrvatske;
- Nazvao je akciju JNA, jedine legitimne vojne sile Jugoslavije, agresijom i zalagao se za „humanitarnu intervenciju", pojam koji je sam smislio;
- Vojtila je od Klintona tražio, 1995, da „objavi rat ratu", što je bio uvod u NATO bombardovanje Srba u Republici Srpskoj;
- „Bljesak" i „Oluja" su za Vojtilin Vatikan bili „povraćaj teritorija";
- Vašington je za vrijeme agresije na Kosmetu ubijedio papu Vojtilu da ne osuđuje NATO agresiju na Srbiju; "Tokom vazdušnih napada NATO-a na Kosovu blisko smo sarađivali sa Vatikanom kako bismo eliminisali kritike na račun vojne akcije jer bi papina osuda kampanje kao `nepravednog rata` otežala pokušaje ujedinjenja Alijanse" (depeša Džordžu Bušu od 11. 6. 2001. – Vikiliks); kardinali i visoki crkveni dostojanstvenici čak su bili spremni da "otvore vrata crkve Svetog Petra" i opravdaju akcije američke administracije "zamijenjujući moralne vrijednosti pragmatizmom" – piše u jednom drugom dokumentu;
- Proglasio je, 22. 6. 2003, blaženim zloglasnog Ivana Merca, jednog od najstrašnijih ustaških ideologa i lično insistirao da se beatifikacija obavi u Banjaluci (mjestu rođenja Merca);
- Papa Vojtila je, takođe 2003, da bi pokazao kakav je ekumenista, služio misu kod samostana Petrićevac, iz kojeg je 1942. godine krenuo ustaški fratar Miroslav Filipović-Majstorović, komandant Jasenovca, da izvrši pokolj Srba;
- Dva puta je Vojtila bio u Hrvatskoj (1994. i 1998. godine) i jednom u Bosni (2003) i nije mu na pamet palo da se pokloni žrtvama ustaške Civitas Dei u Jasenovcu;
Filip reče i da je Crna Gora "prva država koja je potpisala konkordat sa Vatikanom 1886", pa treba da "iskazuje respekt prema svemu što Vatikan radi". Podsjetimo da je i Musolini potpisao to isto, kao i da je papa Pije Jedanaesti, prijetio, 1937. Srbima da će zažaliti što nisu prihvatili konkordat.
Ovo su samo neki svijetli primjeri Vojtilinog ekumenizma. Poslije beatifikacije Stepinca i Vojtile, zločin prema Srbima je i papa Racinger sakralizovao.
A Filip neka poštuje "sve što Vatikan radi".

(Autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-05-12&clanak=279717

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: KONSTRUKTIVNI ODGOVOR NA OFANZIVU NATO LOBISTA

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: KONSTRUKTIVNI ODGOVOR NA OFANZIVU NATO LOBISTA

sreda, 11 maj 2011 09:04

Već je jasno da od NATO integracija neće biti ništa. Međutim, može da se dogodi da Srbija ostane u svojevrsnom „geopolitičkom" vakumu

„Kolonije ne prestaju da
budu kolonije samo zato
što dobiju nezavisnost"
(Bendžamin Dizraeli)

Čedomir Jovanović nas je pre neki dan, na lukav način, podsetio na vojno-integrativne stavove njegove partije, izjavivši: „LDP kaže da će Srbija ostati večiti kandidat za EU bez donošenja odluke o ulasku u članstvo NATO-a. Za zemlju kao što je Srbija, ulazak u NATO je preduslov brzog članstva u EU. Oni koji o tome ćute, nemaju hrabrosti da građanima saopšte tu jednostavnu istinu."

LAŽNA PREČICA
Da li je lider LDP-a u pravu? Možda bi i bio da nam je citirane reči uputio 2001. godine. Danas sigurno nije! Evropska Unija – čije članice su, i to bez izuzetka, pogođene ozbiljnom ekonomskom krizom – nije više spremna da po cenu iole većeg finansijskog tereta bude političko krilo NATO-a. U Uniju će nas primiti ako Berlin i Pariz procene da to njima iz nekog razloga odgovara, a ne da bi namirivali američke dugove.

„Zapadni saveznici" jedni drugima i dalje hoće da učine po nešto, ali neće zbog tuđih interesa da „povuku mačka za rep". Nije da SAD nisu priskočile u pomoć Fracuskoj i drugim državama koje su prioritetno zainteresovane za agresiju na Libiju. Ali, to su učinile samo onoliko koliko je bilo neophodno da bi rat protiv Gadafija imao šansu da uspe. A i tu se pre radilo o želji Vašingtona da spoji „lepo" i korisno, a ne o pukoj nameri da se nađe na usluzi evropskim „prijateljima".

Da skratim priču, NATO više nije prečica za EU. Bio je za Bugare i Rumune ali za nas neće biti. Verovatno, iz drugih razloga, to suštinski nije bio ni za Čehe, Litvance ili Poljake. Njih raznorazni evropski centri moći – od verskih do državno-nacionalnih – smatraju delom tzv. „prave evropske porodice naroda" (čitaj: katoličko-protestantske familije). Spomenute nacije bi i bez NATO-a, možda samo malo kasnije, bile primljene u Uniju.

Štaviše, Austrija, Irska, Švedska, čak su i rado primljene u „evrounijatsko društvo", a da nisu bile deo severnoatlantskih vojno-političkih struktura. Tu se nije radilo samo o tome da su smatrane delom civilizacijskog kruga čiji je EU izdanak. Institucionalizovano „bratstvo" imalo je poveću interesnu senku: te zemlje su u vreme prijema delovale kao bogati rođaci koji će doprineti boljitku ostatka familije sa kojim ulaze u „državnu zadrugu". Sada na stranu to što se, bar kada se radi o Irskoj, pokazalo da nije tako.

SABOTAŽA PARTNERSTVA SA RUSIJOM
Sve rečeno dobro zna Čedomir Jovanović. Bez obzira na to, plasira nam neistinu. Zašto? Idu izbori. OK. No, oni su još relativno daleko. Ne radi se o tome. Zec leži u rusko-srpskom grmu!

Čak i sadašnji, nekritički prozapadni režim – pošto je priteran uz zid te od svojih „prijatelja" ostavljen da se u predizbornoj nevolji snalazi sam – okrenuo se intenziviranju veza sa Ruskom Federacijom. Dok se sa zapadne strane Srbiji isporučuju samo uslovi i ucene, sa ruskog „istoka" nam se pruža ruka prijateljstva i saradnje! Nju je oficijelni Beograd dugo ignorisao, ali je sada rešio, bar iz taktičkih razloga, da je stisne. Posle će već videti šta će, ali „zapadu" se diže kosa na glavi čak i od neiskrenog približavanja Beograda Moskvi.

Stvari lako mogu da se otrgnu kontroli. Samoživi režim u Beogradu, ili bar jedan njegov deo, iz lično-partijskih interesa – protivno svojim pronatovskim ideološkim korenima – iz pragmatizma može da počne da realizuje makar deo onoga što je prvo planirao samo da potpiše, tj. zašta je mislio da će ostati predizborno prazno slovo na papiru. Uz to, kada budu i formalno postavljeni temelji srpsko-ruskog strateškog partnerstva, pre ili kasnije, koliko god protiv toga evroatlantski lobisti u Srbiji radili, počeće da niče izvesna „građevina". Ova sadašnja ili neka nova vlast, šta god načelno mislila i kakva god obećanja dala u Briselu i Vašingtonu, imaće limitiran manevarski prostor. Neće moći da okrene glavu tako da joj u vidokrugu ne bude Kremlj.

To dobro znaju u Vašingtonu ali i njemu naklonjenim briselskim kuluarima. Svesni su da onog trenutka kada Boris Tadić, ma koliko neiskreno, potpiše sporazum o „rusko-srpskom strateškom partnerstvu", gotovo sigurno je da će biti zabijen glogov kolac u srce evroatlatnskih integracija Srbije. Nije da i posle neće biti nastavljena politika prikrivenog pridruživanju NATO-u, ali ona će biti drastično usporena. A vreme ne radi za Vašington i njegovu vojno-političku strukturu za kontrolu klijentskih i usmeravanje savezničkih država.

Kada sve to uzmemo u obzir, jasno je zašto je Čedomir Jovanović krenuo u novu pronatovsku ofanzivu. Sonja Biserko sa svojim „komitetom" već je histerično osula paljbu po Rusima generalno, i Vladimiru Putinu ponaosob. Njihovim stopama krenuće i drugi NATO lobisti. Panično, ekstremne i, tek po formi, nešto umerenije evroatlantske snage, otpočinju opšti juriš kako bi bar pokušale da spreče totalno urušavanje politike tzv. atlantskih integracija. Ili, što je verovatnije, kako bi svojim mentorima demonstrirale da samo na njih u Srbiji mogu pouzdano da se oslone. Radi svega toga, a pre svega obezbeđivanja pozicije dobro nagrađivanih lobista i u budućnosti, „petokolonaši"ulaze u bitku za koju i same znaju da ne mogu da je dobiju.

KONSTRUKTIVNO-PATRIOTSKI ODGOVOR
Šta u takvim okolnostima treba da rade razni patriotski nastrojeni činioci društveno-političkog života Srbije? Da li treba da uzvrate istom merom? Ne! To bi bio pucanj u prazno. Već je jasno da od NATO integracija neće biti ništa. Međutim, može da se dogodi da Srbija ostane u svojevrsnom „geopolitičkom" vakumu. Da bude ni riba, ni devojka!

Za domaće i inostrane „natovce" to je najmanje loša opcija od onih koje su još u igri, a za Srbiju to je vrlo opasna pozicija. Stoga, potrebno je konstruktivno se suprotstaviti ofanzivi antisrpskih ešelona. Ne spavajmo na fiktivnim lovorikama (zbog poraza pronatovske politike i kakvog-takvog približavanja Rusiji) već počnimo da radimo mnogo ozbiljnije nego do sada. Naravno, ne pljuvanjem NATO-a, već iznošenjem i delovanjem u prilog realnih mogućnosti kako da se unapredi vojno-politička, energetska i svaka druga komponenta bezbednosti naše zemlje, pa i čitavo srpskog državno-etničkog prostora. 

Trenutak je za argumentovano reafirmisanje politike istinske neutralnosti, odnosno za insistiranje na njenom zaokruživanju tako što bi Skupština donela odluku o generalnoj (trajnoj) neutralnosti (dok smo sada tek uslovno privremeno neutralni), te bi posle toga od Generalne skupštine UN zatražili njenu međunarodnu verifikaciju (kao što je uradio Turkmenistan) ili bi je bar uneli u Ustav (a to su učinile npr Austrija i Moladvija). No, i to nije sve. Posle Skupštinske odluke, važno je da se o neutralnosti, na referendumu, izjasni i narod. Tako će ona biti zacementirana!

Važno je istrajati i na uspostavljanju veza, koje neutralni status dopušta, i sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti. Srbija je preko programa „Partnerstvo za mir" kao i na druge načine, povezana sa NATO-om, a makar putem konstantne i formalizovane parlamentarne saradnje, morala bi da bude povezana i sa „ruskom alijansom". Za početak. Posle treba da krenemo i dalje. Za nas je uputno da sa ODKB-om uspostavimo istovetne veze sa onima koje budu postojale na relaciji sa Severnoatlantskim paktom.

Bitno je i da se otpočne – a ne samo da se o tome govori u vetar – sa uključivanjem Srbije u razradu novog modela evropske kolektivne bezbednosti, koji je predložila Moskva, a koji pruža blagotvoran ambijent za neutralne zemlje. A i da ne govorimo o tome da je ispunjavanje svih obaveza vezanih za izgradnju „Južnog toka" – projekta koji za nas ima prvorazredni ekonomski i geopolitički značaj – nacionalni imperativ.

PRIMENJENA DRŽAVOTVORNOST
Reči Čedomira Jovanovića moraju da podstaknu srpski nevladin sektor, nacionalno posvećene medije i stranke koje se predstavljaju kao državotvorne, da nametnu sva navedena pitanja, i to ne samo kao nezaobilazne teme, već putokaz za delovanje na zvaničnom nivou. Sada kada se Srbija, makar površno gledano, približava Rusiji a udaljava od NATO-a, bitno je da se izborimo da počne proces institucionalnog razmatranja rešenja koja će uistinu unaprediti naš geopolitički položaj, a koja su dugo od strane vlasti ignorisana.

Iz toga će, makar i ne preko noći, proizaći i rezultati. A oni treba da budu u interesu Srbije a ne nekog drugo. Ne smemo da svoje interese podređujemo bilo kome. Ni „istoku", ni „zapadu", već treba da težimo onome što je za nas dobro. A to je da budemo u svakom pogledu koji nam odgovara povezani i sa Rusijom, i sa tzv. zapadom, a da ostanemo vojno-politički neutralni.

Bez obzira na međusobne protivrečnosti, Moskva teži dobrim odnosima sa SAD, a ne samo sa vodećim zemljama EU. Novi „hladni rat" ili blokovsko nadmetanje  između nje i tamošnjih centara moći – iako će povremeno dolaziti do zatezanja odnosa sa Vašingtonom – nije realno. Stoga, iako je Rusija spremna dosta da nam pomogne, te nam iskreno nudi strateško-partnerske odnose, ne treba izvoditi pogrešan zaključak da nas zove u ODKB, odnosno da će on ući u svetski rat zbog naših računa.

Međunarodni odnosi nisu crno-bele prirode. To prečesto zaboravljamo, pa šanse i pretnje sagledavamo nerealno. Olako idemo iz pesimističke u optimističku krajnost. Ipak, sada imamo osnova da se nadamo postepenom boljitku. Multipolarnost koja se rađa, već sada nam omogućava da kroz iskrenu i svestranu, ali pre svega pragmatičnu saradnju, sa prijateljskom Rusijom i razumnim faktorima na „zapadu", mnogo bolje štitimo svoje interese nego donedavno. Ako budemo pametni, tako će, tim pre, biti u predstojećem periodu.


Izvor Vidovdan, 10. 05. 2011.

 

Sila uz Incka, Čurkin uz Dodika =?utf-8?Q? ?=

Sila uz Incka, Čurkin uz Dodika

 

Autor: FOKUS

ponedjeljak, 09 maj 2011 20:42

BiH se suočava s jednom od najvećih političkih kriza od kraja rata i Dejtonsko-pariški sporazum, koji je zemlji donio 15 godina mira, izložen je ozbiljnim kršenjima, izjavio je juče visoki predstavnik u BiH, Valentin Incko, predstavljajući polugodišnji izvještaj Savjetu bezbjednosti UN u Njujorku. Incko je ocijenio da su se vlasti Republike Srpske nastavile zalagati za raspad zemlje, da su institucije na državnom nivou pod političkim, institucionalnim i ekonomskim pritiskom i naveo da više od sedam mjeseci nakon izbora formiranje novih vlasti još nije na vidiku. - Pošto je zakonodavni proces na državnom nivou na mrtvoj tački proces integracije u EU i evroatlantske integracije je potpuno stao - rekao je Incko. On je naveo da je Narodna skupština RS u ovoj teškoj atmosferi, donijela zaključke i odluku da održi referendum, posebno ciljajući državne pravosudne institucije, kao i mandat visokog predstavnika prema Poglavlju - sedam Povelje UN. - Održavanje takvog referenduma bilo bi suprotno Dejtonskom sporazumu i ugrozilo bi ustavni sistem podjele nadležnosti između države i entiteta, utvrđen mirovnim sporazumom - smatra Incko. Osim polugodišnjeg izvještaja Savjeta bezbjednosti UN, visoki predstavnik je podnio i poseban izvještaj o nedavnim mjerama vlasti RS u kojem je naglasio ozbiljnost situacije i upozorio da se ovi događaji ne smiju smatrati samo kratkoročnim negativnim trendom. - Potreba za međunarodnim prisustvom, kako civilnim tako i vojnim, sa izvršnim mandatom i dalje je očigledna - ocijenio je Incko. Predstavnici SAD, Velike Britanije i Njemačke tokom rasprave u Savjetu bezbjednosti UN o situaciji u BiH podržali su rad Incka i usprotivili se održavanju najavljenog referendum u RS, dok je ruski ambasdor kritikovao izvještaj Valentina Incka i predložio da bude razmotreno pismo koje je predsjednik RS, Milorad Dodik, poslao generalnom sekretaru UN, Ban Ki Munu. Zamjenica ambasadora SAD pri UN, Rozmeri di Karlo, rekla je tokom rasprave da Vašington potpuno podržava rad visokog predstavnika i izrazila protivljenje održavanju referenduma u RS na kojem bi se građani izjasnili o Sudu i Tužilaštvu BiH. Ona je ocijenila da NSRS svojim odlukama u vezi sa referedumom fundamentalno dovodi u pitanje Dejtonski sporazum i da će ti koraci nazad imati negativan uticaj jer će RS, kako je rekla, otežati da privuče neophodne strane investicije. Ambasador Rusije pri UN Vitalij Čurkin, smatra da je u Inckovom izvještaju bilo više emocija, nego analize, te da je neophodan objektivniji pogled na situaciju u BiH. On je predložio Savjetu bezbjednosti UN da razmotri pismo koje je predsjednik RS, Milorad Dodik, poslao generalnom sekretaru UN, Ban Ki Munu. Dodik je u tom pismu naveo da ocjene koje je Incko iznio u svom izvještaju predstavljaju potpuno netačnu i iskrivljenu predstavu o legitimnim političkim aktivnostima rukovodstva RS. Čurkin je ocijenio da upotreba bonskih ovlaštenja pojačava tenzije u BiH. On je dodao da je neophodno izvršiti transformaciju OHR u izaslanstvo EU i da građani BiH sami treba da odlučuju o svojoj sudbini. Čurkin je pozvao OHR da svojim angažovanjem olakša dijalog između tri konstitutivna naroda u BiH i omogući im da sami donose odluke u skladu s međusobnim dogovorima. Ambasador Velike Britanije pri UN, Filip Faram, pozvao je Savjet bezbjednosti da ubijedi vlasti RS da povuku prijedlog o referendumu. - Ako takve odluke ne bude Britanija će podržati svaki korak visokog predstavnika u pravcu sprovođenja Dejtonskog sporazuma i njegova ovlaštenj, da bi se spriječilo ugrožavanje sigurnosti BiH - rekao je Faram. Ambasador Njemačke pri UN, Peter Vitig, dao je punu podršku radu visokog predstavnika u BiH i ocijenio da je prijedlog o održavanju referenduma u RS alarmantan jer se njime potkopavaju nadležnosti OHR koje, kako je ocijenio, proističu iz okvira Dejtonskog sporazuma. (Srna)

 

http://www.fokus.ba/nov/index.php?option=com_content&view=article&id=16433:sila-uz-incka-urkin-uz-dodika&catid=18:u-fokusu&Itemid=153

ОСАМА ЈЕ ПОНОВО ЗАТРЕБАО АМЕРИЦИ

Леонид ИВАШОВ | 07.05.2011 | 20:52

Последњих недеља се за Запад, посебно за САД, ситуација у свету није баш најповољније развијала. По Америци су се проваљале најјаче од почетка 21. века протестне демонстрације; уз захтеве социјално-економског плана зазвучале су пароле „Доле диктатуру олигархије!" Протести у земљама Северне Африке и Блиског Истока су добили антиамеричку обојеност. Долар се клати на самој ивици, спољни дуг Америке се попео изнад највиших облака, стручњаци прогнозирају нови степен  кризе, а поверење у Барака Обаму и његову администрацију се скотрљало на опасно низак ниво. Ништа боља ситуација није ни код америчких савезника у Европи. Шпанија, Грчка, Португал и Италија су дошли на границу дефолта; све су јачи протести против агресије на Либију; расте незадовољство, изазвано реком избеглица; социјално-економским проблемима се придружује међуетничка напрегнутост; шенгенски простор пуца по свим шавовима. За САД и Европу заједничко постаје неразумевање циљева рата у Авганистану од стране светске заједнице. Упали су, као, да би ухватили Осаму Бин-Ладена који се мудро досетио, док је седео у пустињи Тора-Бора, да 11.септембра 2001. године изврши терористички акт у САД. Од тада је прошло скоро пуних 10 година, а друштву нема да се саопшти било шта, осим обавештења о погибији војних лица из  НАТО и о убиствима мирних Авганистанаца. Истина – има - проток дроге је за то време порастао много десетина пута. А још – убијени су син и малолетни унуци Моамера Гадафија. Па - по чему се то, у овом случају, НАТО разликује од Хитлерових СС снага, од тајних друштава која врше ритуална убиства? Или је  то, можда, одјек „холокауста", на који су тужне мере успомене обављане баш на дан када је извршен нацистички обрачун са породицом либијског лидера? Убиства деце се не могу ничим оправдати, убице не може да оправда никаква лаж. Не само Арапи, већ се и Европљани питају: по чему се, онда, оваква демократија разликује од нацизма? Да није по томе, што су хитлеровци децу убијали у гасним коморама, а НАТО – ракетама? Да би се извукли испод терета „незгодних" питања, избачен је добитни џокер, који ЦИА одавно чува – верни Осама Бин-Ладен… Ако се погледа његова обавештајна биографија – Осама се појављивао на сцени сваки пут када је то затребало интересима „глобалне над-државе". Осама се први пут појавио у децембру 1979. године, када је совјетска војска ушла у Авганистан. Совјетски упад је нанео непланирани ударац плановима САД, чије је извршење било започето 1977. године, после посете Авганистану Х. Кисинџера, државног секретара САД. У току те посете Кисинџер се срео са будућим иницијаторимаавганистанске револуције 1978. године и њеним призивачима. До првог неуспеха Вашингтона је  дошло када су револуционари одбили да за свог вођу изаберу Хафиза Амина, који је представљао амерички избор. Док се дискутовало о кандидатурама испоставило се да је ЦИА заврбовала Амина још у време његовог школовања у САД и, колико год да је он убеђивао своје ратне другове да је прекинуо са Американцима, њему није поверовано. Међутим, крајем 1979. године Амин је, пошто је извршио преврат и лично задавио Таракија, вођу револуције, дошао на власт и започео са унапред испланираним убијањем људи, који су желели сарадњу са СССР-ом. Улазак совјетске армије у децембру 1979. године је ситуацију вратио, и при том је Амин убијен. Тада је ЦИА, заједно са Обавештајном службом Пакистана (ISI) прибегла услугама Бин Ладена, наследника крупног сауди-арабијског бизнисмена, чији се бизнис тесно преплитао са породицом Буша-сениора.       … ЦИА је поставила свом агенту следећи задатак: да мобилише снаге радикалног ислама за оружану борбу против совјетске армије у Авганистану. Бин-Ладену су додељени амерички инструктори, Обавештајна служба Пакистана је давала борце, од којих је један део представљао војнике пакистанске армије. Тако је створен мит о „терористи Но 1"… А затим је дошло до серије разбацаних у времену терористичких аката, при чему је сваки оправдавао линију САД која се бори са међународним тероризмом… Овде треба да се направи дигресија. Наравно да није све терористичке акте вршила Ал-Каида, али су ипак сви приписивани њој, јер је тако стваран злослутни лик глобалног „исламског тероризма". Када је 2001. године пукла америчка економија и потамнео (због жестоког обрачуна са Југославијом) имиџ САД као бране демократије, када се заоштрило неслагање између система међународног права, који је створен у време равнотеже снага, и америчког монополизма, Осама је поново затребао Америци ради решавања новог глобалистичког задатка – ради широке акције која ће изазвати шок у америчком друштву и на тај га начин смирити, и – најважније – променити читав систем међународне безбедности тако што ће америчкој агресији ма где да се она деси дати изглед законитости и сврсисходности. И опет је, као 1979. године, муслиману Бин-Ладену додељена улога призивача дивљачи – организатора огромне терористичке операције, која ће се састојати из више корака, и за коју је потребна изузетна усаглашеност и агентурно улажење у десетине америчких служби, што је било апсолутно немогуће урадити из авганистанске Тора-Боре, у којој нема ама баш никаквих веза. Ма, да оставимо ту пећину на миру. Посао је завршен: већина Американаца је поверовала у читаву ту ужасну бајку, америчко друштво се, пошто је 11. септембра 2001. године платило са неколико хиљада живота, чврсто сплело око своје владе, светска заједница је Вашингтону дала индулгенцију за будућа међународна разбојништва. После 11. септембра 2001. године, пошто је приљежно приказао своје учешће у главном догађају тек започетог века, Осама Бин-Ладен је заслужио мир, који су му његови амерички босови и омогућили. Међутим, време је прошло, и Осама је поново затребао америчким газдама – сада, већ – очигледно – последњи пут. Да није дошло до на брзину организованог убиства „терористе Но 1", масмедији читавог света би за главну тему узели окрутан обрачун са сином и унуцима Моамера Гадафија – злочине, иза којих светлуцају сенке САД и НАТО.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/07/osama-ponovo-zatrebao-americi.html

Тако је говорио Оли Рен

 

Марко Пејовић		6.05.2011, 14:41

         Америчке депеше које објављује Викиликс престале су да излазе на првим страницама водећих светских новина али још увек, ту и тамо, понека од њих успе да привуче пажњу пажљивог читаоца. Новинска агенција Бета пренела је ових дана депешу америчке амбасаде у Финској из јула 2007. године коју је објавио Викиликс. Према том документу, током састанка амбасадора САД у Финској Мерилин Вер и тадашњег комесара за проширење ЕУ Олија Рена реч се водила о политичкој ситуацији пред проглашење независности Косова и плановима заинтересованих земаља. Рен је том приликом, дао сопствено тумачење односа Србије и Русије у оквиру дипломатске борбе која је уследила. Европски комесар је тада предвиђао да Русија „неће никад подржати резолуцију Савета безбедности УН о независности Косова", да је немогуће постићи једногласје међу чланицама ЕУ и да је неопходно да САД и друге земље једнострано признају независност Косова да би Русији послали „јасну поруку". Зарад спасавања јединства ЕУ и успеха косовског плана о независности била је неопходна јединствена мисија Европске уније на Косову јер би, како каже Рен „коалиција вољних, а без пуног мандата ЕУ била катастрофа".

         Догађаји су потврдили предвиђања европског комесара. Русија до данас није дозволила да Савет безбедности УН одобри независност Косова чувајући позицију Србије отвореном за неке будуће преговоре; САД и известан број земаља јесу једнострано признали самопроглашену независност јужне српске покрајине, ЕУ се није усагласила око овог питања јер Шпанија, Словачка и Румунија још увек стоје на позицији међународног права а једини успех уједињене Европе представља слање мисије Еулекс. Чак и том скромном успеху допринело је прихватање Србије, увек спремне да пре помогне Европи него себи. То што Еулекс није испунио своје задатке и што је све чешће критикован као неуспешан и скуп подухват представља скретање од суштине. Успех је постигнут самим слањем мисије, њен учинак није толико битан.

         Али, вратимо се другом делу разговора Рена и Верове, оном где европски комесар објашњава руске и српске мотиве. Према његовим речима: „руска стратегија у УН је веома једноставна. Уколико се реши проблема Косова, Србија ће бити ослобођена терета ослањања на Русију и моћи ће одмах да убрза пут ка ЕУ". Однос Русије према Србији Рен назива „клијентелистичким" и додаје да „руски став према Косову има везе само са интересима Русије, и никакве везе са Косовом, и што је вероватно најгоре од свега, потпуно је супротан дугорочним интересима Србије".

         Тумачење европског комесара завређује пажњу јер се потпуно поклапа са идеолошким тумачењима дела српских политичара. Према том гледишту, Русија заступа искључиво своје себичне интересе, док су САД и ЕУ „алтруистички расположене заједнице вођене искључиво високим хуманистичким принципима". Косово за Србију представља само „баласт који је кочи на путу ка ЕУ" а руска „перфидна политика" покушава да Србију задржи као „таоца прошлости". Срећом, САД и ЕУ боље разумеју шта је дугорочни интерес Србије и раде све што могу да јој дугорочно помогну, чак и кад се Србија томе противи. Попут лекара који ампутацијом спасава живот неразумном пацијенту тако ће и отцепљењем Косова Запад помоћи неразумној Србији. Једини проблем је Русија која не помаже у спасавању Србије већ упорно инстистира на превазиђеним категоријама као што су међународно право, суверенитет, достојанство држава... Или, да потпуно упростимо, они који су Србију бомбардовали и који су радили на отцепљењу Косова су пријатељи Србије, док Русија која је Србију бранила и подржавала је њен непријатељ. Наравно, реч је о потпуно сулудој пропагандној конструкцији која је у Србији као мантра понављана преко одређених медија, политичких група и кроз речи европских званичника. Оно што је овде необично је што је то био затворени разговор европског комесара и америчког амбасадора, ту је пропаганда непотребна и они нису имали потребе да се међусобно обмањују. Из тога следи да Оли Рен стварно верује у целу ову небулозну конструкцију. А таква мисао делује застрашујуће.

         Коначно, говорећи о тадашњим српским властима Рен је оценио да су Војислав Коштуница, тада премијер, и Вук Јеремић, и тада и сада министар спољних послова, представници тврдог крила које „не може или неће да прихвати стварност", док Борис Тадић то разуме али „нема храбрости или инструменте" да одвуче Србију од Русије и приближи је Западу. Сличне процене о ставу председника Србије према косовском питању током процеса проглашења независности преносила је и америчка амбасада у Загребу, а јавност је о томе сазнала опет преко Викиликса. Према том документу хрватски председник и премијер су сматрали да о Косову Борис Тадић „мисли исто што и ми".

Данас, четири године после ових разговора које је Викиликс пренео, можемо да приметимо да све дилеме око питања односа Русије и ЕУ, Косова и евроинтеграција, тврдог и меког крила српске политичке елите, па чак и питања шта је истина а шта само пропаганда нису ни близу тога да буду затворене.

http://serbian.ruvr.ru/2011/05/06/49936376.html