САД намећу Европи отимање српске земље

Москва – Још једна рунда преговора о Косову планирана за крај јуна у Бриселу може постати преломна с тачке гледишта побољшавања односа између Борка Стефановића и шиптарских сецесиониста. По сведочењу званичне представнице ЕС Маје Коцијанчич, стране су „близу зекључивања споразума о низу питања". Међутим, на фону одређеног зближавања позиција Стефановића, шиптара и ЕС, посебно оштро је звучала изјава заменика државног секретара САД за питања Европе и Евроазије Филипа Гордона. Допутовавши у посету Балкану он је изјавио да је Вашингтон „категорично против" поделе покрајине на српски и албански део. Без обзира на то, учесници у бриселским преговорима поделу разматрају као једну од варијанти за излазак из косовског међународно-правног ћорсокака. Мишљење аналитичара Петра Искендерова.

Брисел – Подсећамо да је прво у мају министар унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић, представио могућност, па чак и пожељност поделе јужне српске покрајне. Он је истакао да је „једино реално решење – оставити Србе у Србији, а одвојити други део у којем живе Албанци. То ће бити делотворан механизам, који ће омогућити да се проблем брзо реши". Ипак, он је начинио опаску да изражава лично мишљење, а да позиција званичног Београда о непризнавању самопроглашене независности окупираних територија остаје без икаквих промена. Међутим, касније су на могућност поделе почели да алудирају и други српски министри – између осталог Горан Богдановић министар за Косово и Метохију у влади Србије , који прогнозира постизање компромиса са шиптарима, „чак и о сижеима, који су изузетно осетљиви и тешки" за српску страну. По постојећим информацијама идеју поделе као једну од тема за разматрање склони су да прихвате и у Европском Савезу.

У овој ситуацији изјава америчког дипломате Филипа Гордона изгледа као покушај да се преговори који се воде у Бриселу врате у колосек америчких интереса, који се састоје у пуној војно-политичкој подршци шиптарских сепаратиста. Гордон је уверио лидере самопрокламоване сепаратистичке републике у то да се не мења позиција Вашингтона у погледу подршке нелегалној и по међународном праву противној албанској сецесији Косова и Метохије од Србије: „То је јасна позиција САД и она ће таква и остати." Нема сумње у то да ће сличне изјаве учинити ригиднијом и позицију сепаратистичког албанског руководства, што тешко да ће ићи у прилог преговорима – истакао је у разговору с „Гласом Русије" Александар Карасев стручњак Института за познавање словенских народа РАН :

„Видећемо како ће се сад понашати руководство Европског савеза. Ако оно буде форсирало постизање споразума и укључивање Србије са Косовом и Метохијом у ЕС то ће у одређеној мери моћи да ублажи ситуацију. У супротном случају ће Вашингтон и Брисел на овај или онај начин морати да решавају проблем косовских Срба, који компактно живе на северу покрајине. А за то су опет потребни неки компромисни модели, који су у стању да задовоље не само Приштину, већ и Београд."

Засад, како истичу албанске новине  „Коха диторе", лидери ЕС разматрају могућност да Европски Савез обнародује специјалну изјаву о јужној српској покрајни. У њој ће бити изложена питања  која ће се моћи споразумно решити између Стефановића и шиптарских сецесиониста. Ова изјава ће носити обавезујући карактер за обе стране,а њено објављивање у име Брисела омогућиће Србији да избегне потписивање докумената директно с  делегацијом албанских сепаратиста, што је за њу немогуће и непожељно у сваком погледу. По подацима ових албанских новина, низ питања може бити касније укључени у завршни документ – у складу с постизањем споразума. Након тога, по сличној формули могуће је предвидети да ће у овом или оном облику бити потврђена подела покрајине на српски, односно албански део.

(Глас Русије)

http://www.vaseljenska.com/misljenja/sad-namecu-evropi-otimanje-srpske-zemlje/

Последњи српски Генерал као линија раздвајања

Бранко РАДУН | 14.06.2011 | 09:16

Власт Србије предвођена председником Тадићем је ухапсила и испоручила генерала Младића који је још деведесетих као војни вођа Срба преко Дрине постао симбол отпора против агресије на наш народ. Током дугих година прогоњен као некадашњи хајдуци генерал Младић је дефинитивно ушао у легенду, постао још једна српска историјска а митска личност. Истовремено су се они који су га прогонили и хапсили и испоручивали разоткрили као срамотна политичка генерација која је Србију довела у стање најдубљег понижења и капитулације пред новим и новим захтевима Запада. Судбина Младића и ови његови последњи дани су разотрили много шта што се покушавало скрити. Разоткрило је и болну и трагичну слабост власти пред страним притисцима, те пад Србије у још тежу подчињеност онима који су бомбардовали Србе и са ове и са оне стране Дрине. Показало се и како наша власт не зна како да се с једне стране избори за минимум националног и државног интереса у односима према западним моћницим, а са друге да покуша да предочи и објасни свом народу како је принуђена на уступке и тешке компромисе. Уместо тога су председникови медијски магови покушали нешто што је немогуће и што је ненормално – да се овај поразни и срамотни чин прикаже као ко зна какво постигнуће и знак одлучности власти. Било је заиста жалосно гледати председника Тадића како покушава да ову жалосну ситуацију и бедну капитулацију представи као последицу његове паметне и одлучне политике. Тако уместо да се обрати јавности речима – ето морали смо, под великим смо притиском, ово је начин да опстанемо и сл. он је трагикомично неуверљиво настојао да се прикаже као одлучан председник који одржи своја обећања. Тешко и мучно је било гледати такво председниково батргање и такав очит несклад између реалности и медијског спиновања. Несклад која боде очи и онима који су заговорници евроатлантских интеграција, срамотан и за оне који су до сада били за „сарадњу са Хагом" ако би можда заузврат добили чланство у ЕУ и крај западних уцена и притисака. Све више људи види све јасније да смо до сада све дали а да ништа нисмо и добили, нити ћемо добити. Дали смо све и одрекли смо се својих јунака и своје традиције да би нас примили у „заједницу цивилизованих" а они нас и даље сматрају за европски талог. Неко би рекао да можда и заслужујемо таква понижења и презир јер имамо тако кукавну „елиту" која се отуђила од свог народа и своје традиције, да би задобила „бољи живот" или барем обећања истог. Они који тако лако испоруче свог бившег председника и остале политичке и војне вође странцима да им суде и да ови умиру у њиховим казаматима нема разлога да се поноси, а можда ни право на поштовање других народа. Јер ко себе не поштује неће га ни други поштовати. Ко се одруче своје прошлости зарад магловитих обећања за будућност не заслужује ни „славну прошлост" а ни „срећну будућност". Губи „обадва царства" како би рекао мудри Његош. Код нас је идеологија „срећне будућности" а заправо сујеверно уверење у прогрес и у то да ће Србија делити благодати истог, поразила идеологију славне прошлости и јунака и светаца који су нам били узори и инспирација да (пре)живимо као људи и као народ свих ових векова. Политика која се определила да се јавно и доследно одрекне Небеске Србије зарад оне земаљске данас даје своје горке плодове. Иако се чини да је идеологија „пуног стомака" супериорнија од идеологије „храброг срца", жалостан тренутак хапшења и испоруке генерала Младића деманутје то на више начина. Иако су многи зарад шарене лаже о бољем животу преко чланства у ЕУ били спремни на „компромисе" ово што чини наша власт је превише и за њих. Иако су медији извришили директну психолошку операцију над српским мозгом да би читаву причу о хапшењу генерала срозали на таблоидни ниво, људи су у великом броју препознали лаж и неправду. Огорчење због овог новог великог националног понижења је ојачано и медијским пресингом који прелази у отворено психонасиље над што код многих изазвива мучнину. А то је већ контраефекат на који умишљени медијски магови нису рачунали. Тако је реалан историјски пораз које је српска власт предвођена Тадићем и Јеремићем доживела 9. септембра прошле године када су им на Западу издиктирали „српски предлог резолуције за Скупштину УН" сада кроз испоручивање генерала Младића постао јасан и опипљив широј јавности. Председник Тадић после овога није у очима јавности онај који је био. Он је изгубио значајан део подршке коју је имао. Велики део јавности је огорчен свим овим а нарочито агресивном медијском репресијом „националних медија", а оне на које још делује медијска хипноза су у најмању руку збуњени. Медијски матрикс показује озбиљне напрслине, и ако има неке вајде од ове још једне у низу српске капитулације онда је то што многима постаје јасно да нас медији лажи и замајавају, а да власт губи тло под ногама. Но на жалост губитак ауторитета често не значи и брз одлазак са власти, јер је увек питање а „шта је то алтернатива". Хапшење и испоручење старог српског генерала постало тежак камен спотицања за ову власт и овакве медије, али и линија раздвајања у српском јавном мњењу. Већина, до сада је то тиха већина, је огорчена и болно тужна због свега овога што се десило, а идеолошки или „интересно" острашћена мањина то покушава да себи и другима то представи као нешто значајно и позитивно. Нешто за шта би требало честитати председнику. Тако је Србија опет дубоко подељена и понижена. Ова поларизација није толико видљива у „официјелној јавности" јер је медијски простор готово потпуно под контролом и доминацијом ове агресивне и организоване прозападне мањине која спречава артикулисање овог већинског и нормалног става и осећања. Баш око случаја Младић смо били сведоци шизоидности српске политичке и медијске сцене која се потпуно удаљила и од истине и од сопственог народа. Они су настојали да себе и друге убеде у нешто у што вероватно ни сами не верују. Но то тако не може потрајати па ће или медији убедити јавност у реалност новог матрикса или ће народ променити и политичаре и са њима наметнуту и деформисану медијску слику. На сцени је тешка и болна подела у Србији. На једној је страни моћ и вештина а на другој правда и истина. Тако се наша стара и тешка видовданска дилема – којем ћемо се царству приклонити – небоском и вечном или земаљском и пролазном прелама и кроз однос према хапшељу и испоручивању „последњег српског Генерала".

 

NATO U BEOGRADU: IZMEĐU KORISTI I SRAMOTE

NATO U BEOGRADU: IZMEĐU KORISTI I SRAMOTE

nedelja, 12 jun 2011 11:13

Na tapetu su i naši odnosi sa drugim zemljama i naša vojna neutralnost

To što će Srbija sledeće nedelje ugostiti 55 delegacija zemalja članica NATO ili onih koji su partneri ovog saveza, isto je što i namignuti Severnoatlantskoj alijansi da imamo dobru volju a, istovremeno, reći drugima da smo i dalje vojno neutralni. Tačnije, držimo se i dalje neutralne pozicije, a gledamo ka ovom Savezu za koga nas vezuju ponešto dobra, ali najviše loša sećanja. I dok predstavnici vlasti tvrde da je konferencija pre svega stručni sastanak na vrhu (vojnom) i da nam je ukazano poverenje da budemo domaćini dokaz da više nismo političke ili bezbednosne parije, opozicija ostaje čvrsta – ovo je znak novog približavanja NATO, više od Partnerstva za mir, i naša sramota. Zato u nedelju, dan pre početka konferencije, opozicione partije i pokreti nenaklonjeni evroatlantskim integracijama organizuju protest protiv sastanka 55 vojnih delegacija zemalja članica ovog pakta, i njima partnerskih država i organizacija. Protiv čega to opozicija istupa, a šta vlast hvali kao veliki uspeh srpske spoljne politike?

Samo pogled "u tudje dvorište"?
„Ovo je pre svega stručna konferencija na kojoj će visoke vojne delegacije razmeniti mišljenja o bezbednosti u svetu i načinima da se odgovori na izazove, i kako u takvim uslovima delati kao partner. A ne mesto gde će Srbija reći da želi da uđe u NATO", kaže za Balkanmagazin Tanja Miščević, državni sekretar i pomoćnik za politiku odbrane u Ministarstvu odbrane, o petoj ovakvoj konferenciji koju organizuje Strateška komanda NATO za transformaciju. „Bojim se da se ovaj događaj malo više politizuje nego što tome ima mesta."

Tanja Miščević podseća da je svet veoma promenjen u odnosu na prošlu godinu a kamo li prema vremenu od pre dvadesetak godina. Danas je nemoguće razmišljati o bezebdnosti a da ne gledate u susedno dvoriše ili ne sarađujete sa drugim zemljama ili nekim međunarodnim organizacijama.

S ovim se slaže i vojni analitičar Aleksandar Radić: „Ovde dolaze eksperti da pričaju o poslu". Radić, ipak, dodaje da je konferencija važna i kao politički simbol: „Već samim time što se održava ovde. Naši su motivi, očito, da pokažemo dobru volju, da ovo bude referenca nekog našeg budućeg koraka ali i da do daljnjeg poštujemo proklamovanu vojnu neutralnost."

Skriveni hod prema komandi NATO
Međutim, Miloš Jovanović, sorbonski đak iz predmeta međunarodno pravo i potpredsednik DSS, tvrdi da se iza stručne priče krije zapravo istinsko hodanje atlantskom stazom, sve do komandi u Briselu i Monsu, a što je odstupanje od važeće vojne neutralnosti naše zemlje. I da je, s obzirom na činjenicu da nas je dotična organizacija pre dvanaest godina bombardovala, da je u međuvremenu sama priznala da je naoružavala i da obučava pripadnike oružanih snaga separatista na Kosovu i Metohiji, i da se zalaže za nezavisnost tog dela naše zemlje, održavanje ovakve konferencije – nacionalna sramota.

„Nesumnjivo je reč o novom koraku ka članstvu u NATO", kaže za Balkanmagazin Jovanović. „Uostalom, sam je NATO na samitu 2009. godine u dokumentima zapisao da je Srbija u međuvremenu napravila dalje značajne korake ka tom savezu. Uz to, tema je nadrealna – razrada strateškog koncepta iz Lisabona (dokument sa prošlogodišnjeg samita NATO, prim. aut.) u kome stoji da NATO učestvuje u obuci i naoružavanju oružanih snaga albanskih separatista na Kosovu i Metohiji. Cela stvar izlazi suštinski iz okvira Partnerstva za mir, samim time i narušava našu vojnu neutralnost."

Jovanović kaže da je tvrdnja ministra odbrane Dragana Šutanovca da je prošlogodišnja takva konferencija održana u Finskoj a da ova država u međuvremenu nije postala članica NATO, zasnovana na pogrešnoj postavci. Finska i ne mora ući u NATO, ona je prava ispostava tog saveza već niz decenija. Čak je i u vreme hladnog rata imala poseban status.

Ukratko, srpska politička javnost je, kao i građani, apsolutno podeljena po pitanju pete strategijske konferencije koju održava Strategijska komanda NATO za transformaciju. Argumenti obe strane su jaki. Ipak, otkud to da Srbija bude domaćin ovome događaju?

Širenje političkog uticaja NATO
Pre više godina je Strategijska komanda NATO za transformaciju došla na ideju da bi održavanje susreta visokih vojnih zvaničnika članica saveza, ali i partnerskih država i organizacija, bilo dobra zamisao jer bi analiza trenutnog stanja bezbednosti u svetu postignuta na takvim skupovima kojima prisustvuje više desetina zemalja, zasigurno donela kvalitetna rešenja. Po principu "više glava, više zna". Razume se, alijansa u tome vidi i daleko širi politički interes. Vojska je, na posletku, uvek sredstvo politike. Tamo gde nema dovoljno dobrih političkih odnosa, često vojnici prednjače. Tako se, kroz jednu stručnu priču (vojnici su profesionalci i tako gledaju i svoje kolege iz država sa kojima su do juče ratovali) ostave, zapravo, otvorena vrata tamo gde ih politička sredstva zatvore.

Takođe, stvaranjem partnerskih organizacija i privlačenjem novih država, NATO širi i svoj politički uticaj.

Govoreći i jezikom diplomatije, poveravanjem organizacije ovakve konferencije nekoj državi koja još nije dobila ulaznicu za ovo društvo najmoćnijih, istovremeno se šalje poruka o poverenju koje NATO ima u dotičnog domaćina, o aspiracijama saveza. Ili, kao u slučaju Makedonije koja godinama već čeka na članstvo, da će se držanje na stend-baju jednom ipak okončati. Tako je prva ovakva konferencija održana pre pet godina u Makedoniji a poslednja (pre najavljene u Beogradu), u Finskoj. Kako saznajemo, sami smo se prijavili za održavanje ovog skupa, a uvod u celu priču i glavna proba naših kapaciteta za ovakvu organizaciju je bila prošlogodišnja balkanska konferencija o bezbednosti, na nivou načelnika generalštabova i njihovih zamenika.

Najveći vojni skup u prethodnih sto godina
Po rečima Tanje Miščević, Beograd će sledeće nedelje ugostiti najveći vojni skup u poslednjih sto godina, i svakako najbrojniju ovakvu konferenciju.

„Od 69 zemalja koje su ili u NATO ili su sa tim Savezom povezane nekakvim partnerskim odnosima, kod nas dolazi 55 delegacija, što je do sada najveći broj prisutnih", kaže Miščevićeva. Ne dolaze mahom one zemlje koje su dosta udaljene od nas, poput Australije, Indije, Tadžikistana, Turkmenistana. Zatim države sa trenutno ozbiljnim unutrašnjim problemima kao što su to Egipat, Irak, Tunis. Ne dolaze ni Maroko, Malta, Moldavija, Jordan, Bahrein...

Ono što je, međutim, ključno pitanje koje niko javnosti nije do sada objasnio potanko, je kakva korist za Srbiju dolazi od ovoga? Naravno, kakva bi se i šteta mogla očekivati? Nema nikakve sumnje da je ono što je pre neki dan rekao ministar odbrane Dragan Šutanovac, tačno – da je sama činjenica što nam je poverena organizacija, veliko priznanje naših sposobnosti. Ali, osim što je ovde reč o dobroj generalnoj probi pred samit nesvrstanih na jesen, i dobroj reklami za srpske kapacitete, ima li kakve političke koristi?

To je već nešto što se teško meri. Kao prvo, valja znati da će tu biti mnoštvo zemalja Afričke unije, Bliskog istoka, na primer. Sve one, kako saznajemo u diplomatskim krugovima, na Srbiju gledaju kroz dobre usluge nekadašnje SFRJ i kao na neku vrstu linka do Evropske unije, i uopšte njima preko potrebnih evropskih zemalja. Ali, koliko je taj teren osetljiv vidi se i po činjenici da je NATO (koji je tik pred izbijanje rata u Libiji počeo izgradnju posebnog partnerstva sa AU a što je trebalo da bude sredstvo evropskih sila da se vremenom umanji uticaj Kine na afričke države), u međuvremenu, zbog rata u Libiji pokvario odnose sa afričkom organizacijom.

Srbija, svejedno, može biti prilično sigurna da joj ova konferencija neće pokvariti odnose sa članicama AU. Jer, svaka država, kada analizira odnose sa nekom drugom zemljom, gleda i kako dotična stoji naspram ostalih političkih subjekata u svetu, naročito moćnika. Dobri, ali izbalansirani odnosi sa bilo kojom međunarodnom organizacijom ili nekom uticajnom državom, mogu pre doprineti no odmoći.

Tanja Miščević podseća da su naši odnosi sa ovim savezom od 2006. godine i pristupanja Partnerstvu za mir bili u opadanju, najviše zbog statusa Kosmeta. „Urušeni su politički odnosi", kaže ona. „Ali su 2010. godine obnovljeni odnosi sa KFOR-om, rad grupe za reformu sektora bezbednosti, nastavilo se sa radom na kodifikaciji za veću interoperabilnost, a u pripremi su i SOFA sporazum sa NATO, i IPAP dokument, tj. plan aktivnosti u Partnerstvu za mir". Drugim rečima, odnosi napreduju, radi se na njima, a gde će im biti crvena linija, videćemo.

Valja znati, takođe, da Srbija sa većinom ovih država ima institucionalizovanu saradnju, sa pojedinim čak veoma razvijenu, a na neke tek računa. Kao što je to slučaj sa Brazilom, koji ima partnerske odnose sa NATO, moćnu ekonomiju, čak i vojnu privredu, i sa kojim se razgovara o zajedničkom vojno ekonomskom nastupu na treća tržišta.

Velika sramota – ambasadorska vremena u Srbiji
Ono što ljude kod koristi i štete od ovog sastanka najviše brine je kakav će utisak organizacija konferencije ostaviti na – Rusiju. Miščevićeva podseća da i Rusija šalje svoju visoku vojnu delegaciju.

Da li se činjenica da ne dolazi general Nikolaj Makarov, već njegov zamenik, može posmatrati kao neka vrsta poruke domaćinu konferencije, tek treba videti. Izvesno je da Makarov ne može doći jer ne dolazi ni njegov parnjak iz SAD, načelnik združenog generalštaba američke vojske, admiral Majkl Malen. Sile uvek brinu o ovoj vrsti reciprociteta. I u vezi sa Rusijom su mišljenja podeljena.

Ruski zvaničnici se sada već otvoreno protive tesnom vezivanju Srbije za NATO. Teritorijalno najveća zemlja na svetu ima svoje interese na Balkanu, i nakon niza godina poteškoća, u stanju je da zastupa te interese. Aleksandra Radića sadašnje prilike podsećaju na „konzulska vremena", kada su se diplomate velikih sila aktivno mešale u sva pitanja neke male ili nejake države, na način neprimeren u diplomatiji. Nije tajna, i na veliku je sramotu, to rade amabasadori skoro svih velikih država u Srbiji pa i ruski, i to toliko da je sada važnije za bilo koju stranku da dobije podršku neke ambasade, nego građana na izborima. Međutim, ono što je za neke vojne analitičare pitanje, jeste šta Rusija zapravo očekuje od Srbije, okružene članicama ili budućim članicama NATO, kada je i sama u Partnerstvu za mir, ima veoma razvijenu saradnju sa NATO, čak i posebno telo koje kanališe tu saradnju: Savet Rusija - NATO?

Miloš Jovanović ima odgovor.

„Kao prvo, Rusija je u potpunosti 'ispraznila' svoje učešće u Partnerstvu za mir i sve prebacila na Savet Rusija-NATO, što je inače bilateralna organizacija sa partnerskim odnosima."

Aleksandar Radić misli da bi se dobio daleko realniji pogled ako bi se pogledalo u ruske vojne strategije i planove. Po njemu, nas tamo nema, što je znak da ova država ima osećaj za realnost odnosa na Balkanu. Evroatlantisti će dodati, u prilog tome, da se konferencija u Beogradu održava u času kada Rusija i NATO održavaju zajedničku vojnu vežbu.

Ali to što Rusija možda u ovom vremenu sagledava odnose balkanskih zemalja na određeni način, ne znači da ta sila odustaje od ovog prostora. Velike sile znaju da u međunarodnim odnosima ništa nije trajno, i da se oni kreiraju, dugo i uporno. Da je Rusija zainteresovana za ovaj prostor,vidi se to stvaranju zajedničkog centra za vanredne situacije u Srbiji, „Južnom toku", ulasku ruskog kapitala na ovaj prostor. A i po medijskim ponudama Srbiji da postane posmatrač u Organizaciji dogovora kolektivne bezbednosti (ODKB), koji vodi Rusija a okuplja bivše države SSSR. Doduše, s time u vezi, ovde malo ko veruje da bi naše članstvo bilo realno. Prvo, zato što dotična organizacija nema jasne konture, kako to kaže Miloš Jovanović. Drugo, zato što okuplja zemlje bivšeg SSSR, a Srbija to nikada nije bila. Treće, zato što okrenuti se tom savezu, takođe, znači napustiti politiku vojne neutralnosti.

Rusija je važna karika za zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika), a to su ekonomije i sile u usponu. Nije Rusija jedina među njima koja gleda sa skepsom prema NATO. Ali su sve važne kao tržišta zemljama poput Srbije.

Ponašanje Srbije u odbrani teritorije i ugleda
Kako će se organizacija ovog događaja odraziti na naše odnose sa pojedinim zemljama pa i Rusijom, moći ćemo bliže da sagledamo tek nakon skupa, kad saznamo teme kojima su se učesnici bavili. Jer, tu svaka država dolazi sa svojim skupom problema i želja. Izvesno je da će pored glavne teme – transformacija nakon Lisabona i bezbednosni izazovi u svetu – i tri panela, kroz razgovore o efikasnijem rešavanju bezbednosnih izazova, regionalnim problemima, provući i mnoge teme važne pojedinim učesnicima.

Izvesno je da je konferencija korak napred ka boljim odnosima sa NATO. Gde su tu crvene linije koje se ne smeju preći, zavisiće od onoga što politička elita zacrta kao nacionalni interes i definiše kao spoljnu politiku. Koliko će im u tome značiti opredeljenje naroda (po istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, dve trećine građana Srbije je protiv ulaska u NATO), nije baš jasno. Jer, očito je da je i ta elita podeljena, u najmanju ruku, između politike sa više stubova i one koja kaže da smo okruženi NATO.

Ovde se, čini se, i dalje malo ko bavi računicom koliko šta košta, i koja su sredstva plaćanja. Nemojmo se lagati: mnoge zemlje u svetu su zbunjene ponašanjem Srbije u odbrani teritorije i ugleda, jer znaju da u tom poslu uvek postoje crte koje se ne prelaze. Valja sačekati kraj konferencije, čuti šta je sve bilo na stolu tema za raspravu, pa onda odmeriti domete skupa.


Autor Milena Miletić
Izvor Balkanmagazin, 11. jun 2011.

 

IZ DIPLOMATSKOG UGLA, NERAZUMAN ČOVJEK

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

NERAZUMAN ČOVJEK

 

Milo Đukanović je nerazuman čovjek sudeći po onome što sam kaže - niko razuman u Crnoj Gori neće zagovarati antisrpski stav, niti će iko razuman u Crnoj Gori negirati da postoji bliskost između dvije države i dva naroda.
On je podržao secesiju Crne Gore od Srbije, skrnavljenje srpskog jezika, napade na SPC, priznao je otimačinu svete srpske kosmetske zemlje, a njegov koalicioni partner Ranko, pun adrenalina, a s manjkom uma, pljuje po Srbiji proglašavajući je okupatorom od 1918. godine... Otima srpske crkve. Da li Milo zna da su sve to antisrpski stavovi? Je li on to nas pravi majmunima? Koji to režim čini? Zar to nije onaj čiji je on prvi perjanik? Zašto radi protiv srpskog naroda? Da li je sve to razumno? Kako on zamišlja da se gleda samo u budućnost, a zaboravi šta je radio prije? Zna li basnu o čovjeku i zmiji? Lupim ti šamar, pljunem te, rasturim ti kuću, napunim sebi džepove takvom aktivnošću, a onda kažem da si ti čovjek prošlosti, ako to pamtiš, pa ne gledaš u budućnost u koju bi da te vodi neki Milo koji je obezglavio srpski narod u Crnoj Gori.
To zaista niko razuman, nigdje, neće zagovarati. Ali, bi zbog zla unijetog među braću i razdor između Crne Gore i Srbije neko morao da odgovara.
Nisu problem odnosa Srbije i Crne Gore narodi dviju država, niti ometa "dinamičnije" odnose (parolaštvo neviđeno, čak ni u vrijeme Broza) bilo kakav spor na nacionalnoj osnovi, a ni prošlost nije sporna. Nema spora između Crnogoraca i Srba, ali ima spora srpskog naroda s crnogorskim režimom. Jedini koji remete odnose između dviju država i dva naroda su Milo Đukanović i Ranko Krivokapić. Dok oni ne odu sa političke scene dobra biti neće, jer oni politički opstaju na stalnom izazivanju sukoba sa Srbijom i djelovanjem na njenu štetu i štetu srpskog naroda u Crnoj Gori. Na riječima evroatlantisti, na djelu fariseji.
Pozdravio je Milo izručenje Ratka Mladića Haškom tribunalu. Neka stavi prst na čelo i prisjeti se čime je sve platio da ne bude tamo prije Mladića. On se ne bi više okretao prošlosti da se Hag ne sjeti da je bio, u jednom trenutku, politički nadređen čak i Mladiću. Nije u redu da vojnik ide na robiju, a njegov politički komandant, još umješan u svjetski šverc cigareta, bude "uvaženi" političar, umjesto u kazamatu. Kolumnista je protiv bilo kakvog izručenja tom surogatu međunarodne pravde u koji se ulazi sa već utvrđenom presudom. Pravna sramota da je general Krstić osuđen na doživotnu robiju, a Naser Orić na dvije i po godine, dovoljan je dokaz čemu služi taj sud. Srebrenica je navodni genocid (iako nisu ubijani starci, žene i djeca, niti su im paljene kuće, ali jesu strijeljani zarobljeni neprijateljski vojnici, što je zločin), a Bratunac (gdje su ubijani starci, žene i djeca, paljene kuće a nisu strijeljani zarobljeni srpski vojnici, jer oni nisu ni bili Orićev cilj, što je genocid) nije. Takvu hašku "pravdu" podržava Milo. Gospodaru, to je "antišjrpski" stav, ako već ne razumijete da je to antisrpski stav.
Bitnu krivicu za opstanak Mila na političkoj sceni snosi i dosovski režim u Beogradu koji ga je zdušno podržavao u njegovim izbornim i referendumskim prevarama. Sada mu okreće leđa, jer dva diktatora se ne podnose više. Ne mogu da se nagode ko je "lider" balkanske kaljuge u koju su nas zajedno doveli. Zato neće biti bolje bez personalnih političkih promjena u Beogradu i Podgorici.
Dok imamo Mila i Borisa imaćemo bijedu, propalu privredu, poniženje i bogatu kliku njihovih političkih i partijskih tajkuna koja je bestidno odrala kožu svome narodu. Imaćemo zastupnike antisrpske politike u Beogradu i antisrpski režim u Podgorici.


(Autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-06-09&clanak=283366

У Србији се зна ко „није при себи“!

Реаговање на медијску, политичку и антисрпску тортуру око хапшења генерал Ратка Младића

 

У Србији се зна ко „није при себи"!

 

Једини који у Србији нису „при себи" или како наш народ каже „полудели", су Тадић и његова камарила на власти која би и мртвог Младића изручила Хагу. Ништа мање полудели нису и такозвани српски медији, када као лист „Ало" објаве текст под насловом „Генерал више није при себи!"

 

Пише: Звонимир Трајковић

 

Уредништво листа „Ало" стварно „није при себи", када на један стручни коментар психијатра др. Јована Марића, за тешко оболелог човека стави такав, пежоративан, подругљив наслов - „Генерал више није при себи!". Рећи за некога „да није при себи" није поимање психичког или психијатријског стања неког човека већ покушај дубоког вређања. Посебно за такву личност као што је генерал Младић, чијој су се оштрини и бриткост ума, дивили чак и они који су га мрзели. „Жуте" подгузне муве би да мало пљуцну по светској величини, генералу Младићу, који је обележио једну епоху и резервисао место у историји српских великана. Из те златотиском написане историје Срба га не могу уклонити никакви дневно-политички писарчићи задужени за тровање српских душа и мрвљење духа овог народа.

 

И не само „Ало", у ових десетак дана, од хапшења генерала Младића, било је просто огавно гледати, слушати и читати, назови наше електронске и писане медије, како извештавају о том, за све нормалне Србе, тешком догађају. Било је то право медијско такмичење, ко ће више, а ко црње, нашкрабати или изрећи, измислити или исконструисати, било шта, што би једну људску величину, великог војсковођу, оцрнило, понизило. Под диригентском палицом Тадића и актуелне власти, у том оркестру срама, активно је учествовала и Радио телевизија европске Србије – ваљда док је не преименујемо у азијску. Сви, који Генерала никада ни видели нису, добили су реч, да нешто „високоумно" избрбљају, оцене, закључе или слажу. Сви они који су га добро познавали, и о њему имали шта да кажу, нису добили реч. Био је то још један медијски атак, покушај оркестрираног закуцавања лажи у тврде српске главе, да прихвате неприхватљиво, да лаж усвоје као истину, и сами себе понизе. Био је то суманути урлик Гебелсоваца на шта је Србија остала тиха, ћутљива, али још одлучнија да победи зло у њој самој.

 

А зло Србије се само јавило, тријумфално објављујући нацији вест да је генерал Младић ухапшен. Радовање полуделих, што је Ратко Младић био ухапшен баш пред долазак високог представника за спољну политику и безбедност ЕУ, госпође Кетрин Ештон у Београд, било је са толико театралности, неукуса, и тријумфализма, да ту за др. Јована Марића има озбиљног посла. Ако користим исти уличарски речник, било би врло интересантно чути докторово мишљење ко све међу том српском политичком багром „није при себи" – јер велики степен стреса може да оштети и „државнички" мозак. По мојим, за психијатрију лаичким посматрањима, могао бих слободно закључити да је међу нашом политичком „елитом" знатно више њих са „пуерилним понашањем" од тешко болесног генерала. Те ствари свакако нису за поређење јер је Генерал оболео после неколико можданих удара, док је наша политичка „елита" оболела од „излива власти у мозак" - чији су главни симптоми, да све знају и да се све може. То „обољење" оставља знатно теже последице не само по њих као појединце, већ по све грађане и нацију у целини.

 

Глорификације једног тужног, по нацију крајње понижавајућег тренутка, говори да нас воде, и као државу представљају или шенули политичари, или квислинзи без граничног прага послушности и поданости. Само „шенула дружина" може да закључује да ће испоручењем Генерала добити било какве позитивне поене за улазак у ЕУ и на било ком политичко-привредном или друштвеном плану. Изјаве тријумфализма и закључци да је хапшење Генерала за Србију врло важан и користан корак су дубоко погрешни. Од ЕУ и запада добиће само списак нових условљавајућих захтева које Србија и Срби треба да испуне. Само лудаци могу да закључе да ће метод притиска и условљавања запад заменити, све док та методологија њима доноси одличне резултате. Само они „који нису при себи" могу закључити да ће психички разорена и понижена нација моћи да крене напред на било ком пољу деловања.

 

Евро-атлантисти не могу или не желе да схватате да је „new deal", „нови споразум" и низ економских програма које су САД спроводиле између 1933 и 1936 да би земљу извукле из кризе, код нас неприменљив – јер такав програм не може да спроведе поражена и понижена нација. „New deal", је пре свега „свеж ваздух", надахнуће народа са победничким духом у грудима који креће да се усправи, у обнову земље, да ради. Сав тај неопходни елан се убија у овом народу, константним понижавањем, диригованом медијском пресијом, товарењем кривице, геноцидности, па чак и генетске злочиности. У таквом друштвеном амбијенту нема успеха а ни страних улагања, јер тешко да би се ко одлучио на улагања у државу неизвесности.

 

Те будале ништа нису научиле из периода владавине Милошевића када је на његове уступке запад одговарао новим захтевима, све до његовог самог убиства. Ништа нису научили ни из Ђинђићевог убиства које је запад извео, јер је квислинг завршио све прљаве послове који су се од њега очекивали – и кога сада треба уклонити, да не би причао или писао о својим заблудама, и преварама западних „пријатеља". Анализе, историја и постоје управо зато да се неке грешке не понављају, јер „грешке" на државничком нивоу обично завршавају губитком главе. Једна од кинеских пословица за будалу каже: „Паметан човек научи десет ствари, а верује да зна једну, а будала научи једну ствар, а верује да их зна десет". (Конфучије)

 

Изручити Генерала макар и мртвог Хагу

Императив изручења генерала Младића хашком трибуналу, за наше шенуле политичаре, био је изнад свих људских, па и законских норми. Ваљда да случајно не умре у Србији, требало га је што пре и што театралније изручити џелатима у Хагу. „Није се имало времена" да тешко оболелог човека прегледа стручна лекарска екипа, смести га у болницу, ураде детаљни и неопходни прегледи, пружи адекватна нега и одреди терапија, како би се пред трибуналом уопште могао да брани. То је била и људска и законска обавеза државе, јер Младића нису послали на летовање, већ у затвор, у коме ће медицинска нега бити оскудна (затворска) и у коме он треба да буде способан да се брани. Цео медицински третман од младићевог хапшења свео се на површне прегледе притворске јединице суда и посету председнице Скупштине Славице Ђукић Дејановић као психијатра и њеног разговора са Генералом. Генерал Младић није полудео, да му је био потребан психијатријски преглед, полудели су неки са највиших нивоа власти, већ је имао три мождана удара које могу лечити и бар делимично санирати само специјализоване болнице и стручњаци за ту врсту болести.

 

У листу „Ало" министар Станковић најављује да ће„Министарство здравља у наредном периоду вероватно послати екипу лекара која ће заједно с лекарима притворске јединице у Схевенингену прегледати све оптужене који то желе". Па где си био министре?! Зар Генерал није могао да буде прегледан у Београду или ћеш ти и твоја стручна екипа да у Схевенинген упртите и понесете пола болничке опреме са скенерима магнетним резонансама…. како би сте урадили озбиљне и стручне прегледе. Или ћете само мало да прошетате до Хага и да одокативном методом утврдите, како су сви мање више здрави и способни за судска малтретирања. Мислите да ћете тиме народу сасути прашину у очи како не би видео оно што и лаици виде да је Генерал неспособан за судски процес и да се људима у таквом здравственом стање не може судити. Или ћете то урадити као захвалност Тадићу за фотељу министра здравља, а по налогу трибунала како би са њих скинули било какву одговорност за даљи поступак суђења. Срамно и етички недопустиво – ако је хипокритова заклетва још увек у вашој глави. Препоручујем да министар Станковић са др. Марићем и осталом стручном екипом пре одласка у Хаг прегледају прво Тадића, Дачића, министарку Маловић…., како би имали јасну слику ко је у Србији шенуо, „ко је при себи" а коме се у глави само завртело од фикције уласка у ЕУ и Евро-Атлантске интеграције?

 

Могуће да сам ја исувише захтеван, очекујући да будале и квислинзи схвате и разумеју сва та морална, аналитичка, историјска и законска упозорења, ако их уопште имају, знају или читају. Стога се извињавам читаоцима због неких неодмерених речи написаних у овом коментару. Запрепашћен сам свим овим медијским спектаклом око хапшења и изручења Хагу генерала Младића, понашањем и изјавама најодговорнијих, гомилом лажи и најцрњом антисрпском пропагандом, да сам морао да реагујем. Та антисрпска пропаганда се Србијом као тежак смрад шири годинама, али је сада под притиском квислиншког руководства Србије просто експлодирала. Министар Расим Љајић закључује да ће већинска Србија за све ово око генерала Младића владајућу коалицију казнити на следећим изборима – ја би том закључку само додао да ће казне за сва понижења и амбијент који су жути створили бити знатно суровије од самих изборних. Квислинзи се не кажњавају на изборима!

 

Дајем себи за право да се у име српског народа посебно извиним породици генерала Младића на претрпљеној тортури, како претходних година, тако и у овом тужном тренутку Генераловог хапшења и изручења Хагу. Без обзира на тешке тренутке које свакако доживљавате, будите поносни и срећни што сте са таквим великаном и херојем живели. Српски народ великог Генерала и Човека никада заборавити неће, без обзира шта овај национални кукољ на власти предузимао. Брзо ће наићи време када ће се о свему овоме другачије говорити, и на ослобађању генерала Младића, његовој одбрани, озбиљно радити. Нека дух поноса и оптимизма испуни вашу породицу.

 

У наставку овог коментара постављен је и текст из листа „Ало" како би читаоци могли да стекну комплетнији увид кога су новинарчићи  „Ало" прогласили „да није при себи"!

 

 

Психијатар Марић за Ало! о првом појављивању Младића у Хагу:

 

Генерал више није при себи!

 

Ратко Младић има веома озбиљне здравствене проблеме и сигурно није глумио у судници Хашког трибунала, сматра наш познати психијатар др Јован Марић. Он за „Ало!" објашњава да је током преноса из Трибунала запазио неке детаље који указују на Младићеву болест.

 

- Прво, његово аплаудирање у судници, које никако није одговарало његовом изразу лица. Такво понашање, које смо могли да видимо, стручно називамо „пуерилним понашањем". Другим речима, то је регресија на инфантилне изразе понашања. Као, рецимо, повратак на дечачко, младалачко понашање, које је пред судијом изгледало врло непримерено његовом изразу лица. Ако је тачно да је имао два-три шлога, онда његов недовољно течан говор потврђује ту тезу, јер нема ни трага од његових ранијих одсечних говора, по каквим га памтимо док је био активан официр - објашњава Марић.

 

Он даље објашњава и да је Младићева расправа с адвокатом да скине качкет у судници, при чему он војнички салутира, с психолошког аспекта такође врло занимљива.

- Овде је вероватно реч о психоорганском синдрому, који значи да су се код њега задржали стари обрасци понашања. Да би се то детаљно испитало, ми таквим пацијентима дајемо да ураде Бентонов тест, који подразумева да нацртају круг, троугао и квадрат... А шта се дешава код људи који имају овакав синдром?! Дешава се да они, углавном после круга, поново цртају круг, уместо троугла, јер не могу да се пребаце на следећу ствар. Такав начин понашања, који подразумева успореност са старим обрасцем понашања, најчешће може да изазове неки велики стрес - коментарише Марић.

 

Он закључује да је очигледно да Младић има врло озбиљних здравствених проблема и апелује да се с његовим лечењем мора кренути што пре.

- Потребно је урадити доплер крвних судова мозга, скенер и магнетну резонанцу како би се видело колика су оштећења, затим, морају да се ураде и неуролошки прегледи како би се видела снага мишића, рефлекси језика, руку, ногу. Исто тако, неопходни су и такозвани тестови на психооргански синдром, којима се утврђује његова интелектуална способност и памћење - каже наш познати психијатар.

 

Станковић: Српски лекари иду у Хаг!

Министарство здравља ће у наредном периоду вероватно послати екипу лекара која ће заједно с лекарима притворске јединице у Схевенингену прегледати све оптужене који то желе, изјавио је јуче министар Зоран Станковић.

 

Он је рекао да су „неки хашки оптуженици" тражили од Министарства да упути у Схевенинген медицинску екипу и да се тај захтев разматра.
- Вероватно ћемо у наредном периоду послати екипу лекара која ће заједно с лекарима притворске јединице у Схевенингену утврдити здравствено стање свих оптужених који то желе. Свакако, међу њима и Ратка Младића - рекао је Станковић.

 

Пише: С. Војиновић

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2011/038.html

Да ли је Србија демократска држава?

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 08.06.2011 | 00:11

„Демократија функционише само онда када је народ информисан" (Џејмс Рајт) Свесни да народ који живи  изузетно лоше не може да убеди да му је добро, председик Србије и његова Влада ни не тврде да су постигли иоле значајне успехе на економско-социјалном плану. Једино настоје да ситуацију представе тако као да би услед глобалне економске кризе било још горе да својим мерама Влада, наводно, није ублажила пад.   Национални и економски суноврат Како је српски естаблишмент донедавно усиљено тврдила: да није било њега током 2009. и 2010. године Бруто домаћи производ не би пао „само" око 4%, а незапосленост не би достигла „тек" 20%, већ би макроекономски показатељи били знатно мрачнији. А сада, када је откривено да је ситуација још гора, тј. да је Влада фризирала статистичке податке, односно да је реални кризни пад БДП-а био чак око 10%, режим је променио економско-пропагандни репертоар. Сада време купује бајкама о томе да је најгоре прошло и да нам ускоро предстоји економски препород. Допринос томе, односно прилог да на евроинтегративним основама дође до привредног прогреса, наводно, представља и срамно изручење ђенерала Младића Хашкој инквизицији. Власт зна да је и више него на привредном пољу подбацила (односно да је свесно колаборирајући са српским непријатељима у државно штетном правцу намерно радила) када је у питању заштита виталних националних интереса, и да је свакоме ко није политички аутистичан, и пре хапшења ђенерала Младића, већ било очито да је тако. Иако не и формално, прећутно прихвата постојање косовске НАТО квазидржавне творевине на територији Србије. Пружа тек реторичку подршку српској републици у саставу босанско-херцеговачке конфедерације, која је изложена сталним притисцима запада и Сарајева да пристане на централизацију БиХ. Избегава и да пружи потпору настојању Срба који живе у другим државама региона да се изборе за своја елементарна национална права. А само примера ради, како би било јасно у каквом су они положају, тек да споменем да у Црној Гори, где међу њеним држављанима који живе у отаџбини, декларисаних Срба има око 35% (а са онима настањеним у Србији и преко 50%), док су у државној администрацији, укључујући и полицију, заступљени са мање од 4%!  Правна држава: предуслов демократије У таквим околностима официјелни Београд углавном је довољно разуман да се уздржи да гласније проговори о својим национално-државним „успесима". Међутим, док на томе макар нападно не инсистира, упорно тврди да је суштински допринео развоју функционалне демократије у Србији. Наводно, ако већ нисмо богати и успешни на геополитичком пољу, бар смо дочекали да живимо у истински слободној земљи. И због тога треба да будемо срећни и захвални Влади и председнику. У питању је огољена лаж! Али, пошто лаж која се понови безброј пута многима делује као истина, морамо упорно да је разоткривамо. Србија у практичној сфери није демократска земља. Да се подсетимо: према политичкој теорији држава мора да задовољи три основна услова да би била стварно демократска. Прво, нужно је да има отворену и одговорну власт. Друго, неопходно је да се у свакодневном животу а не само на папиру поштују људска и политичка права. Треће,  императив је да су избори слободни и фер. Но, и то није све. До сада смо причали о класичном концепту демократије. Њено модерно схватање подразумева још један неизбежни услов. То је нужност постојања развијеног грађанског друштва. Лако је доказати да су поменути услови у Србији „испуњени" само у номиналном виду, те да је стога она само фиктивно демократска земља, док реално то ни приближно није. Наша влада није одговорна и отворена. Сада нећемо говорити о политичкој одговорности већ само о правној. Према Уставу Србије, Косово и Метохија је њен нераздвојни део, а нико од државних функционера нема право да ради против територијалног интегритета државе. Да ли актуелна власт то поштује? Не. Ако се раније претварала да је тако, сада је и то престала. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић, па и председник Србије Борис Тадић, почели су отворено да причају о подели Косова. А то није ништа друго до јавно изражавање спремности да се грубо повреди територијални интегритет државе. Зар треба рећи да српски владајући политичари тако на најгрубљи начин руше уставни поредак који су дужни да штите!? И ником ништа због тога. А и да не говоримо о темпираном изручењу Младића Хашком трибуналу, онда када је Тадић проценио да му се највише исплати. С обзиром на све речено – а то је само видљиви врх, у пропагандном мору скривеног, много већег леденог брега – зар је Србија правна, односно демократска држава? И то није све, чак и када се ради само о уочљивим актима кршења демократских принципа. Зар је њена влада отворена и одговорна ако, противно од стране Скупштине усвојеној Резолуцији о војно-политичкој неутралности, земљу тихо уводи у НАТО? А нема сумње да власт, супротно важећим правним решењима и већинској вољи народа, баш то чини. Што значи да ствар није само у томе да једно прича а дуго ради, тј. да је према јавности суштински затворена а не отворена, већ и да је ситуација много гора. Уместо права, неоспорно је да у Србији влада политички волунтаризам, односно, у модерном бонапартистичком духу, самовоља државног врха.  Ал Капонеова изборна правила Ствари не стоје ружичасто ни са политичким и људским правима, од слободе изражавања до неометаног окупљања. Медији су углавном под контролом западних центара моћи и српске Владе, па другачији ставови од оних који су њима по вољи само у врло ограниченом виду могу да се појаве у средствима масовног информисања. Ако се протести парламентарне опозиције толеришу, окупљања других, неретко много радикалнијих противника геополитичког курса којим Србија иде и евроатлантског система „вредности" који нам се форсирано намеће, бивају сузбијани бруталним полицијско-репресивним методама. Омладина се хапси и осуђује на монтираним судским процесима, док се власт куне у свој демократски карактер. Тек у циљу илустрације да поменем недавни процес, по матрици тоталитарних режима, на коме је, иако је јасно да је недужан, осуђен Младен Обрадовић, лидер патриотске организације „Образ". И да се посетимо медијске харанге против покрета „Наши 1389", као и претњи да ће бити забрањен. Стигли смо до избора. Ако претходни услови нису испуњени, зар они могу да буду фер? Формално јесу слободни, али нису поштени ако једни учесници у њима имају готово све медије док други немају малтене никакве. Уосталом, питање је да ли ће будући избори бити и са правног становишта регуларни. Не треба заборавити да је пре неколико година доказано да су посланици сада владајуће Демократске странке фалсификовали гласање у Скупштини. Када су то радили, зашто не би лажирали и парламентарне изборе? Да ли би било основано, после свега што се о њему зна а да је којим случајем жив и здрав, поверовати на реч чувеном америчко-сицилијанском мафијашу Ал Капонеу да више неће да се бави криминалом? Исто важи и за садашњи српски режим. Ево нас и код грађанског друштва, под којим се подразумева постојање и неспутано деловање мноштва, од владе независних, жаришта самоорганизовања, преко којих грађани – ван партијско-политичке зоне – могу да делују у циљу решавања проблема који их директно или индиректно тиште, односно у прилог идеја до којих им је стало. Разуме се, у Србији постоје хиљаде невладиних организација, али то не значи да је грађанско друштво развијено. Није. Неке невладине организације су привилеговане и пуним једрима могу да делују, док су другима могућности за то лимитиране. Не ради се ту о правним ограничењима већ о медијском простору, финансијама и партнерству са државом. Оне невладине организације које делују са позиција евроатлантизма, тј. по вољи су српских власти и њених западних ментора, не само да су обилато финансиране из иностранства већ добијају новац и из државних фондова а врата средстава масовног информисања и владиних институција широм су им отворена. Неподобне организације о свему томе могу само да сањају. Штавише, и фирме које би их донирале, јер њихови власници или менаџери деле убеђења неких од тих НВО, често се устручавају да то ураде, да не би навукле бес државе. Ако се то деси, у случају да раде са државом, њихови послови могли би да буду угрожени, а ако су пословно независне од државних институција, реално је да се на њихова предузећа окоме пореске и друге инспекције. Да ли суондау Србији иоле равноправне прозападне и остале НВО? Да ли можемо да говоримо о развијеном грађанском или се ради о квазиграђанском друштву?   „Владавина народа" vs.марионетска држава Одговори на постављена питања се, чак и да смо хипотетички до сада били у неизвесности, сами аргументовано намећу. Тако је и са закључком овог текста. Србија, захваљујући својим некритички прозападним властима, не само да је у сваком погледу неуспешна земља, већ је и недемократска држава. Уосталом, то је и логично. Када су марионетски режими учинили нешто добро за свој народ? И да ли је икада постојала напредна квислиншка држава? Ако страни господари у име својих интереса управљају земљом преко својих локалних намесника, како је онда уопште могуће говорити о „владавини народа"? Током прославе осмогодишњице доласка нациста на власт, Хитлер је у јануару 1941. године истакао да је на чело државе дошао легалним путем а да је „национал-социјалистичка револуција победила демократију у условима демократије и уз помоћ демократије!" Ситуација је бар у нечему слична и у Србији. Садашњи евроатлантски настројени режим преузео је све полуге власти у прилично демократским околностима. Неспорно је да су претходне Владе, у којима су пресудни утицај имали суверенистички фактори, од 2004. до 2008. године знатно побољшале демократски амбијент, Но, када је „Коалиција за европску Србију" освојила власт – као што се и очекивало од оних којима су странци пресудно помогли да се попну на државни врх –   почела је, фактички, да суспендује демократске норме. Разуме се, у име некаквих „европских вредности". Ако су оне „светиња", у складу са принципом „циљ одређује средства", све што им наводно смета, овако или онако, мора да буде уклоњено. И док је режим, фанатично реализујући добијене идеолошке задатке, поступао на софистицирано аутократски начин, добијао је бурне аплаузе из Брисела и Вашингтона. То не треба да нас чуди. Разни морбидни диктатори Латинске Америке и других континената, спрам којих је чак и егоистични српски режим оличење хуманости, деценијама су били штићеници Запада, док су непокорне демократске гарнитуре оцрњиване и уз помоћ плаћеника рушене. А и данас „цивилизовани Европљани" и „напредни Американци", осим на речима, нису много одмакли од такве матрице, и уз то мирно посматрају отворено угњетавање руске популације у балтичким државама и малтретирање Срба на Косову и Метохији. „Европске демократске вредности", из угла евроатлантских центара моћи, изгледа да нису за свакога. У некој мери њих треба примењивати чак и када су у питању обични, а не само привилеговани грађани земаља евроатлантског блока, али за друге народе довољна је празна прича о демократији.Свакако, у погледу уважавања елемената праве (функционалне) демократије, слична оној из времена када се у комунистичким земљама говорило о „народној демократији". А без обзира на то што је социјалистички систем имао и неке добре стране, још се добро сећамо каква је „демократија" у њему владала.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/08/da-li-ie-srbiia-demokratska-drzhava.html

EU,NATO,zločin izdaje Mladića

Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSc.                       Ostrava, 31.05.11.

profrajkodol@quick.cz            

 

Evropska Unija, NATO,  zločin izdaje generala Mladića - gledano iz Češke               

          San vlastodržaca u Beogradu se ispunio, general Mladić je uhvaćen, a njihova opsesija, put u Evropsku uniju (EU) i NATO, je prema njima Srbiji osiguran. Tako misle ti vlastodršci, koji su u medjuvremenu Srbiju jeftino rasprodali. Prema njima Med i mleko mogu sada da počnu da teku u Srbiju…A i njima će biti te kako dobro…

Pre dva dana sam sreo ovde u Ostravi jednog svog prijatelja, već u godinama, koji je doživeo kao i ja  i Drugi svetski rat. Upitao me je:

          -„Kako nije one iz Beograda sramota da bezdušno progone i onda polumrtvog uhapse srpsku legendu, generala Mladića, koji je spasao od novog pokolja Srbe iz Bosne i Hrvatske, koji su doživeli  u Pavelićevoj Hrvatskoj?"

          Seli smo u jedan kafić i počeli priču o našem, češkom ulasku u EU i NATO. Onda smo prešli na srpske probleme, i šta sve vláda u Beogradu čini, kako bi po svaku cenu, i po cenu po narod nečasnu, štetnu, čak i ponižavajuću, izišla na taj tobožnji put za raj (EU, NATO) i svoje lično blagostanje.

          Cela Čechoslovačka je definitivno oslobodjena od Nemaca u maju 1945. godine. Kroz tri godine su ne baš demokratski preuzeli vlast komunisti (1948), „somotska revolucija" je u 1989. obnovila demokratiju u zemlji, koja se je kroz nekoliko godina prijateljskim putem razdelila na Češku i Slovačku. I došlo je vreme, da i tu poteče med i mleko u zemlju. Počela je privatizacija, koja se pretvorila u ogromnu pljačku narodne (državne) imovine. Tu je navodno opljačkano skoro hiljadu milijardi (bilion) čeških kruna, ili oko 40 milijardi današnjih eura. Odjednom su se pojavili multimilioneri, čak i milijarderi. Početkom 21.veka je Češka postala članica EU. Na početku je ovo odobravalo preko 60% Čeha, danas ispod 50%. Valjda srećom euro nije uvedeno. Češka, veliki izvoznik šećera, je morala da drastično smanji radi kvota njegovu proizvodnju, te danas šećer uvozi. Naše moderne šećerane su morale biti prodane. Neke, i vrlo moderne, su na primer kupili Francuzi i onda ih srušili (!). Da češke konkurencije. Ne digne glavu. Produkcija mleka i mlečnih proizvoda se drastično, radi kvota, smanjila. Češka je izvozila svinjetinu, danas je uvozi i iz Nemačke, čiji zemljoradnici imaju veće subvencije. Itd,itd. Standard donekle raste, ali broj onih sa malim ili čak nedovoljnim prihodina raste isto tako. Socijalne „makaze" se sve više otvaraju. Besplatnu zdravstevu službu sadašnja vláda sve više krnji. Bogati su sve bogatiji, siromašni sve siromašniji. To tek da se vidi ono med i mleko u EU. Istine radi, zemlja dobija podosta raznih finansijskih injekcija iz Brisela, za sve moguće, došlo je do mnogih investicija u našu poljoprivredu, ŠKODA automobili se vrlo uspešno izvoze u ceo svet – ali gazda ŠKODE je nemački Volkswagen. Češka oko 7 milijardi EURA šalje godišnje u inostranstvo tamošnjim investorima, kao njihovu zaradu.  Malo preterano rečeno, nemá tako reći preduzeča, koje bi ostalo čisto češko.

          Vojna obaveza je ukinuta, sada Češka ima profesionálnu vojsku, sa dosta generala, ali sa malo vojnika. Od predjašnjih oko nekih 150 000 vojnika, sada ima ukupno nešta preko JEDNE divizije, ispod 30 000. Češka je ušla u NATO 12.marta 1999, uz oficialno veliku buku, baš pre zločinačke agresije protiv Jugoslavije, Češki narod je bio velikom većinom protiv te agresije, jer je to bila izdaja bratskih veza sa Srbima. Predsednik Havel je bio medju krivcima za kidanje tih bratskih odnosa. Sada naši vojnici služe u Afganistanu, služili su u Iraku. To sve košta. Nekoliko vojnika je i poginulo, bilo je ranjenih. Naši vojnici su bili u UNPROFORu u Bosni i Hercegovini, do sada su sa KFORom na Kosovu i Metohiji. Mnogi od njih su postali prijatelji Srba, shvatili su sve njihove muke i nepravde prema njima, kao i prljavu ulogu Zapada.

          Kada smo diskutovali o Srbiji, iznenadila nas je servilna uloga tamošnje vlade prema EU i NATO. Pa zar da moljakaju one, koji su ubijali i uništavali tokom 78 dana kriminalnog napada 24.marta 1999, koji je bio bez mandata Saveta bezbednosti OUN, na osnovu prljavih izmišljotina, neverovatnih laži o brojevima navodno ubijenih kosovskih Albanaca, o návodním „genocidu"Albanaca. Tu se u lažima „istakao" i Stejt Department SAD. Ali koliko su samo NATO avionske bombe ubile nevinih albanskih civila, na primer onih 75 ljudi izmedju Dečana i Djakovice 14.aprila 1999 ili 13,.maja iste godin, kada su NATO „humanitárne bombe" (tako ih je nazvao i naš bivši predsednik Havel) ubile izmedju Prizrena i Suve Reke  80 Albanaca, omaškom ! Koliko je samo bilo takvih „omaški" sada u Libiji, pre toga u Iraku, Afganistanu, Pákistánu od tih „záštitníka" civila. Zašto su NATO avioni upotrebljavali tokom svoje kriminálne aktivnosti osiromašeni uranijum, sa njegovim stravičnim posledicama, ne samo na Kosovu i Metohiji, u Srbiji, već i u Republici Srpskoj u BiH? Zašto su avioni Engleske, Francuske, Holandije, Italije, Nemačke, SAD, Španije, itd., prosto svi  iz Evropske Unije i iz SAD, ubijali srpsku i albansku decu? Zar je to taj dobri, demokratski Zapad, ta „plemenita" Evropska unija, koja sada arogantno traži sve više od Srbije, koja želi da joj se přidruží. EU je uspešno naterala Srbiju da prljavo izda svoju legendu, junačkog generala Mladića. Evropska unija u ovome slučaju ima psihijatrijsku dijagnozu MORAL INSANITY, umobolan moral. Zar EU nije sramota da stalno nešta preti Srbiji, umesto da se  izvinjava za zločine, koje je u Srbiji počinila tokom varvarskog bombardovanja u 1999.godini. Nekako ti „dobri" ljudi iz EU i NATO ne govore o otplaćivanju štete od 40-50 milijardi dolara za uništavanje i ubijanje po Srbiji.

Ovo razbojništvo EU i NATO je lepo opisao budući britanski Nobelovac za literaturu Harold Pinter u članku „Harold Pinter o banditima i ubicama" (Der Standard, 20.maja 1999). Ovde u Češkoj je nedavno izašla knjiga o SS jedinicama u Evropi. Najviše dobrovoljaca za krvave SS jedinice tokom rata se javilo iz okupirane Holandiji, oko 50 000 njih, a sada se ta Holandija pravi važna i ne zna, kako bi više uvredila Srbe i otežala im sve moguće. I ta tako zvano demokratska EU je velikom većinom prihvatila pljačku Kosova i Metohije od Srbije, samo su hrabri Grci, Kipar, Rumuni, Slovaci i Španci odbili da priznaju kao samostalnu zemlju Kosovo, vodjenu licima sa prebogatom kriminálnom prošlošću (na primer Hašem Thaci), opterećenima strašnim zločinima, kako je to potvrdio Švajcarac Dick Marty. Kao jeziva parodija je stvarnost, da je za pitanja u vezi sa Srbijom u EU odgovoran tamo neki Slovenac Jelko Kacin, poslanik Evropskog parlamenta,  koji bi Srbe udavio u kašičici vode. Češku vladu je naterao prevarom na priznanje nezavisnosti Kosova, na to sramno izdajstvo češko-srpskog bratstva, ministar inostranih poslova Češke, čovek iz bogate aristokratske porodice, koji ne baš najbolje govori češki, Karlo Schwarzenberg, u stvari povampirena Austro-Ugarska.

          Uništenju Jugoslavije, akcijama oko „kažnjavanja Srba", je rukovodila Kohlova Nemačka, uz saradnju sa Vatikanom. Pre Maastrichta 17.decembra 1991, kada je nemački ministar inostranih poslova Hans-Dietrich Genscher („zločinec protiv mira" broj jedan) naterao prodajnu Evropsku zajednicu (predhodnicu EU) da prizna Nemačku i Sloveniju kao nezavisne države, Genscher je 29.novembra posetio papu Jovana Pavla II. Papa je svojom karizmom u to vreme verovatno mogao da spreči strašno krvoproliće koje je još čekalo Jugoslaviju. A nije to učinio, njegovi „ljudi" su tome razbijanju Jugposlavije čak pomogli. Zato bi njegovo buduće proglašenje svecem bilo nepravičnim, kao što je neispravnom bila i beatifikacija kardinala Stepinca.

          Kada su Zapad, EU i SAD, skroz izdale svoje dojučerašnje verne saveznike iz dva velika rata, Srbe, kada su EU i SAD pomogle, da bivši verni saveznici Hitlera rozbiju Jugoslaviju, da se bosansko-hercegovački Muslimani i Hrvati nasilno otcepe od ostatka Jugoslavije i kada su njihove paravojne jedinice a ponekad i razularena  rulja, počele da uništavaju i pjačkaju srpska sela i ubijaju njihove srpske stanovnike u delovina BiH, u istočnoj Bosni, rodila se VRS, Vojska Republike Srpske, za čijeg komandanta je izabran Skupštinom u Banja Luci 12.maja 1992. GENERAL RATKO MLADIĆ, prema generalu R. Radinoviću „najtalentovaniji oficir, koga smo imali od 1918.godine do danas"          Imao sam tu část, da Mladića lično upoznam, da sa njime zajedno sa svojom ženom Dobrom, provedem podosta nezaboravnih časova, da o tim razgovorima napišem knjigu „Razgovori sa generalom Mladićem" (2010), u kojoj sam zapisao mnogo njegovih reči, ideja, razočarenja, kao i njegovu nepokolebljivu ljubav i apsolutnu privrženost svome srpskome narodu. Mnoge njegove izjave o Hrvatina i Muslimanima su bile prijateljske, trebalo bi ih dobro upamtiti.

            Kada smo se Dobra i ja upoznavali sa modrookim generálom, rekao je :

          -„Ja sam već treća generacija Srba, koji nisu upoznali svoje oceve, pošto su ovi poginuli, kad su oni bili još mali". Ratko je rodjen u 1943., njegov otac Nedjo Mladić je poginuo u borbama sa ustašama l945.godine.

          Mladić nam je pričao, kako se završila katastrofom jedna od Amerikanaca loše isplanira ofenziva na sever od Sarajeva, prema Kladnju i Olovu. VRS je razbila celu ofanzivu, tu je poginulo oko 1 000 bosansko-muslimanskih vojnika. Sa tugom u glasu je general rekao:-"Ti momci su još imali čitav život před sobom". U borbama je bio zarobljen i neki visoki egipatski oficir (general ?).

          -„Bosansko-hercegovački Muslimani i Hrvati mora da me mrze, najviše njihove majke, kada iza moga imena vide toliko mrtvih svojih sinova, vojnika i nežalost i civila, porušene kuće, uništěnu imovinu. Ali, trebalo bi da shvate, da su ONI to cepanje zemlje suprotno ustavu BiH, to uništaqvanje i ubijanje, hteli i započeli. Šta sam ja mogao da radim? Da li sam mirno trebao da ostavim da ubijaju moj narod, kao što se to dešavalo u 1941.godini? Mi Srbi, i mnogi Muslimani i Hrvati, jugoslovenskog mišljenja, to uništavanje i ubijanje niti smo hteli, niti započeli. Mi nismo hteli rat. Mi nismo želeli da raskomadamo Jugosůlaviju. Bilo je strašno, da se mnogo naše braće, Muslimana i Hrvata, koji su imali prijateljsko jugoslovensko mišljenje, nehoteći našlo iza neprijateljske strane barikáde…Tamo su bili tako reći silom dogurani svojim liderima i fanatizovanim jednovercima…"

          Kada smo govorili o „parodiji od suda", o Medjunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu, Mladić je rekao, ne sluteći današnje dogadjaje:-„Ja ću se sam prijaviti u Hag, čim tamo stignu američki generali iz Vijetnama.." Slatko se nasmejao, kad sam mu rekao, da je engleski novinar John Laughlan rekao za taj Tribunal:-„To je tribunal nitkova (djubradi), sa izmanipulisanim pravilima" The Times, 17.juna 1999).. (rogue = nitkov, djubre).

          Jednom sam video generala, da se mnogo nervirao, raztužio:

          -„U leto 1992 je bio zapadni deo Republike Srpske (RS) otsečen od svoga istočnog dela, od SRJ, od izvora hrane, lekova, sanitetskog materijala. U bolnici u Banja Luci  je nestao kiseonik u bombama. Molba vlasti, da Zapad      dozvoli uvoz bombi sa kiseonikom sa Zapada, iz Srbije, je bio odbačen. U Banja Luci je radi toga brzo umrlo 12 beba, u stvari ugušilo se...Kiseonik je došlo tek kroz nekoliko nedělja, kada su moji junaci iz Krajiškog i Drinskog korpusa, posle krvavih borbi, otvorili koridor kod Brčkog…"

          Bilo je mnogo toga medju generalovim izjavama, koje bi bilo vredno sačuvati, publikovati.

          -„Na Zapadu niko nije primetio (ili nije hteo da primeri), kako je naša srpska vojska, spasila desetine hiljada, možda čak 40-50 000 Hrvata. Bilo je to tokom krvavih borbi medju Muslimanima i Hrvatina u BiH (1993)…Hrvati su u tim krvavim borbama bežali před vojskom bosanskih Muslimana, u kojoj su „sveti ratnici" mudžahedini iz Saudijske Arabije, Čečenije, Alžíra, Sudana itd. učili naše Muslimane kako se svirepo ubija.Oni su svojim zarobljenicima čak i sekli glave. Tu smo spasli hiljade Hrvata, koji su bežali kod Travnika, Davidovića, Kupresa, Konjica. Primili smo ih kao braću, civile i vojnike, hranili smo ih i lečili…Hrvatski vojnici su se meni kleli, da više nikada neće protiv braće Srba  podići oružje…Nežalost, obećanje nisu održali.."

          Kad sam generalu pročitao vrlo objektivan izveštaj o Bosni potpukovnika obaveštajne službe SAD J.Sray-a „Prodaja bosanske bajke Americi. Kupče, pazi se" (Jesen 1995), Mladić je bio srećan: -„Pa to je ona Amerika, koju  su Srbi voleli, koja ne laže kao onaj Clinton, koja je pravična, koja govori istinu…"

          Bilo je lepo govoriti sa srpskom legendom, sa generalom Mladićem.