КУЛМИНАЦИЈА КОСОВСКЕ ИЗДАЈЕ

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 03.08.2011 | 11:37

Један француски краљ својевремено је рекао: „Најбољи начин да се решите непријатеља је да од њих направите пријатеље". Он је у томе, умногоме, и успевао. Јер, наступао је са позиција моћи. Онај ко њу има а тежи миру, промишљеном политиком до њега често може и да дође, те да од непријатеља којима је пружио руку направи пријатеље. Међутим, другачије ствари стоје са слабима. Они од моћних непријатеља не могу да направе пријатеље. Једино могу да се одрекну отпора и постану њихово робље. Пријатељска офанзива нужно мора да буде на страни јачег, иначе се ради о капитулацији слабијег. Једино што он може, то је да искаже спремност на помирење, али не сме да пружи руку остављајући мач на страну! Срби су 2000. године, нажалост, поступили баш тако. И не ради се ту о промени тадашњег режима, то је питање наше унутрашње политике. Имам у виду одбацивање политике одупирања агресору, уместо да она буде појачана превазилажењем калкулантства и других девијација из претходног периода. Нажалост, једни од наших нових властодржаца су умислили да је могуће да једностраним попуштањем од доказаних непријатеља направимо пријатеље. Други ДОС-овци су из лукративних или идеолошких мотива сарађивали са донедавним агресорима.   Велика НАТО победа 2008. године На Косову је у току нова НАТО агресија.Но, она није отпочела преко ноћи. Вашингтон, на англосаксонски прагматичан начин, ствари ради постепено како би максимизирао своју корист а минимизирао штету. Пре него што је радикално кренуо да руши Резолуцију 1244 – којом је,  после жестоког отпора српске војске 1999. године, по цену потврде суверенитета Србије над тим њени делом легализовао окупацију КиМ  – НАТО се постарао да ради илузија о европском рају, Срби сами разоре своју војску а привреду доведу у стање озбиљне зависности од ЕУ. Када се то десило, а српски патриотски набој био умногоме сузбијен деценијском пропагандом, направљен је корак напред: проглашена је независност Косова. После тога, патриотске снаге које су учествовале у власти после рушења Милошевића, коначно су увиделе да, како народ каже, „вук длаку мења али не и ћуд", тј. да је илузорно да дивља звер и њена жртва постану пријатељи. Стога, чим је Америка отворено кренула путем косовске независности, део српског естаблишмента одлучио се за – после јачања и еманципације Русије већ изводљиву – геополитичку преоријентацију, односно, на неки начин, у много повољнијим условима, на враћање на спољнополитички курс од пре 2000. године. Но, ни Вашингтон и Брисел нису седели скрштених руку. Свим силама су подржали своје експоненте у Србији, како би узели сву власт. Нажалост, српски национални кругови, као и некада Милошевић, борили су се половично. Он је неодлучно водио оружане сукобе. Они нису имали смелости да се на унутрашњем фронту одупру пуним капацитетом. Водили су демократски политички рат, док је против њих спровођена операција налик некадашњим „Гладио" ударима на левичаре у послератној Италији и другим деловима Европе. Тако је 2008. године, као амерички намесник, Србијом потпуно завладао Борис Тадић (партија чији је шеф постала је доминантан фактор у Влади која је у Србији право средиште власти, уз то што је он лично по Уставу протоколарни председник). Да би платио подршку за довођење његове стране на државни врх (уз пропаганду намењену народу да ће наставити да се бори за Косово али неће већ напаћену Србију увести у нове ратове као што, наводно, хоће да ураде патриоте), Тадић је пристао да задовољи нове захтеве Запада у вези са Косовом. А он је, ради подршке албанској квазидржави, тражио да Србија прихвати да се протекторат ОУН замени протекторатом ЕУ. То је Београд и прихватио па је, фактички иако не потпуно и формално, УМНИК заменио ЕУЛЕКС (слична мисија ЕУ). Београд је тако, суштински, дигао руке од већег дела Косова а једино је задржао своје присуство на северу на коме живе готово искључиво Срби (Албанаца је тамо мање од 5%). У духу реченог, одвијали су се догађаји од 2008. до данас. Србија је, мало по мало, препуштала своје позиције и на плану међународне одбране Косова, па је све више држава признавало ту натовску квазидржавну творевину (данас је признаје тек нешто мање од њих 80). Завршница тог процеса је отпочињање – као услова за то да Србија добије статус кандидата за ЕУ – директних преговора Београда и Приштине ради техничке нормализације односа (тј. олакшавања функционисања косовске „државе"). Ових дана они су резултирали и де факто признањем Косова од стране режима у Београду, уз његову наду да ће из тог процеса бити изузет север Косова, макар док не прођу парламентарни избори 2012. године. Међутим, чим се то десило, уследила је офанзива Приштине на северу Косова, подржана од стране НАТО-а.   Актуелна агресија на север Косова Косовско-албанска полиција и царина, техником муњевитог рата, протеклих дана покушале су да преузму административну линију („границу") између Косова и остатка Србије. Када Албанци то нису успели, наступио је КФОР који је обавио посао који су његови штићеници започели. Но, ни српски народ на северу није остао пасиван. Срби су масовно изашли на улице и путеве, те тако изазвали општу блокаду. КФОР и припадници приштинске полиције и царине (које је довео хеликоптерима) блокирани су на „граници" као и, на путевима који ка њој воде, колоне трупа и возила за снабдевање која су кренула ка њој.  Као меру одмазде, НАТО је „границу" прогласио забрањеном зоном и дао својим војницима овлашћење да користе бојеву муницију против сваког ко жели да је пређе, чиме је север Косова одсечен од остатка Србије, са циљем да се изазивањем недостатка хране и лекова тамошњи Срби натерају на покорност. Очито је намера да се прво власт Приштине успостави на „граници" да би потом, уз помоћ КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, била раширена и на друге делове северног Косова. После би, вероватно, уследило и етничко чишћење тих крајева. Срби су на примеру југа видели шта им се дешава тамо где Албанци над њима имају власт. Наравно, да се то не би десило и на северу Косова, српски народ који тамо компактно живи, решен је да се сада енергично супротстави стварању предуслова за погроме. Да ли је спреман да томе допринесе и српски режим? Како на оно што се тренутно дешава реагује официјелни Београд? Несумњиво, он је искрено разочаран. Види да су за Америку сви Срби једнако лоши. Само је питање времена до када су употребљиви. Онда када Вашингтон процени да им је истекао рок трајања, спреман је да их одбаци без обзира колико су га верно служили. А садашњем режиму је, нема сумње, рок пред крајем. Мала је вероватноћа да ће опстати и после наредних избора, а САД не желе да рескирају да у вези са Косовом са следећим властодршцима, макар неки од кандидата за функције сада обећавали да ће бити покорни. Америка данас, када је сигурна да има квислиншку власт у Београду, жели да оконча посао који је отворено започела 1999. године, а после ће већ видети како ће наставити са реализацијом политике освајања остатка Србије.   Непоправљиви „петоколонаши" Рекли смо да је режим у Београду љут на своје западне менторе, али то не значи да је престао да буде квислиншки. Он нема храбрости, чак када је то дубински и његов лични интерес, да се супротстави и стварно подржи свој народ на северу Косова, већ се само, као увређено дете, дури на своје западне „пријатеље" и демагошки купује време празним причама упућеним народу да неће прихватити независност Косова и недавно насилно мењање статуса кво на његовом северу. По том принципу је сада усвојена стерилна резолуција о недавним дешавањима на Косову од стране српског Парламента. Неко ће рећи да Срби и немају другу могућност осим да се начелно, писањем резолуција, одупиру агресору. То није тачно. Србија не може да победи НАТО, али може да му се супротстави. НАТО, војни савез ослабљеног Запада, не жели нове ратове већ офанзивно наступа рачунајући на српску попустљивост. Када би му било стављено до знања да ће Срби на северу Косова бити подржани да се свим средствима одупру окупацији, те када би Србија спровела одговарајуће војне мере на „граници" као подлогу спремности да интервенише у случају да њени грађани буду изложени терору, КФОР (маскирани НАТО) и његове албанске слуге, повукле би се са Севера Косова. Јавно мнење западних земаља није више спремо да толерише нови рат у Европи, нити стизање ковчега са телима њихових војника из Србије. НАТО трупе овај пут нису у ваздуху већ у директном додиру са Србима, који су на северу Косова са свих страна око њих. Зато ће НАТО, ако уз локалне Србе и Београд покаже зубе, „подвити реп". Наравно, да би се то десило, уз унутрашње деловање Србије, потребно је и њено енергично обраћање Русији и другим земљама које поштују међународно право, да је подрже. Али, у том контексту, и инсистирање да се у складу са Резолуцијом 1244. реафирмише улога ОУН на Косову, те да се сви будући  преговори воде само под покровитељством Савета безбедности у коме Москва има право вета. Квислиншки режим, не треба ни наглашавати, то неће учинити. Он само прави патриотско позориште како би из кризе покушао да се извуче са што мање штете. Ипак, ни то не ради доследно да не би озбиљно наљутио западне господаре. Тако је председник Србије, у тренутку док се над Србима на северу Косова навијају агресорски облаци, изјавио да наша земља ни у ком случају неће ратовати. Значи, ни ако Албанци поубијају све преостале Србе на Косову нећемо употребити војску! Вероватно, Тадић мисли да она постоји да би имао председнички почасни строј. Укратко, власт, у нади да ће купити даљу подршку својих западних ментора тиме што им демонстрира да је спремна на свако национално и лично понижење, за свој народ призива нове несреће. Јер, жртва која је клекла пред дивљим зверима, као да их моли да је докрајче. Разуме се, тиме Тадић и његови савезници неће обезбедити своју политичку будућност, али „нада умире последња". Ради ње су спремни да газе преко српских лешева, и да се праве да они не постоје док нацији причају бајке о пријатељском западу који не разуме ствари па само зато погрешно поступа.   Пут спаса: институционализована савезништво са Русијом Перспектива режима није добра. То је сигурно, ма колико продавао душу и српску земљу. Али каква је перспектива Срба на северу Косова? Упркос издаји Београда, они су показали одлучност. Када је требало (и ако затреба биће поново), били су спремни и силом да се одупру агресији, а сада примењују тактику масовног мирног супротстављања НАТО окупатору. У таквим условима ни крвавој Атлантској алијанси није лако да угуши њихов отпор. Једно је лагати своје и туђе јавно мнење када се пуца на војнике и цивиле нападнуте државе а друго је објаснити му зашто се газе жене и деца које леже пред тенковима, као и ненаоружани људи који својим телима блокирају КФОР на тзв. граничним прелазима. Срби ће сигурно успети да одрже контролу над градовима и селима севера Косова. Тамо сада неће бити успостављена власт Приштине. НАТО се суочио са народним отпором који није очекивао. Друго је питање границе. Шта ће са њом бити сада је тешко прогнозирати, али много лакше је рећи шта је пут спаса за Србију. Ако њим кренемо повољно ћемо решити и питање контроле административне линије са северним Косовом. Свакоме нормалном до сада је морало да постане јасно да је Америка наш окорели непријатељ. То се  неће променити изузев да сами укинемо своју државу и постанемо њено посмодерно робље. Зато Србија не сме више да буде у стању вакума. До сада је власт водила политику тихих евроатлантских интеграција али се, због одбојности народа према Америци, формално држала неутралности. Сада је дошао коначни час да Србија раскрсти са евро-интегративним илузијама и погрешном спољном политиком, и да се  окрене свом историјском пријатељу – Русији. Место Србије је, као што је то крајем 90-их тражила али Борис Јељцин није био спреман да прихвати, у свестраном повезивању са Москвом и државама које су део њеног војно-политичког и економског „клуба". Србија – ма колико је до пре неки дан имало смисла да се претвара да јој је трајно опредељење неутралност – треба да тежи уласку у ОДКБ и све друге интегративне процесе који се одвијају око Руске Федерације. Нема више времена за чекање бољег времена за храбро деловање.   Улога и интерес руског фактора То је спас за Србију, али корисно је и за Русију. Јер, колико је велики део Запада непријатељски оријентисан према Србији, толико је и према Русији. Ако Москва не буде играла офанзивно, дочекаће поново непријатељски продор у своје двориште. Тиха агресија против Русије није завршена америчким поразом у Грузији и потискивањем из Украјине. То су за Вашингтон само порази у биткама а не и у рату. Зато је за Русију добро да јој Србија, чији народ је традиционално проруски настројен, постане савезник. Да и не говоримо да ће без тога, пре или касније, на овај или онај начин, бити нападнути и руски енергетски интереси на Балкану. Они који покушавају да освоје север Косова, неће мирно гледати изградњу јужног тока кроз Србију. Ако не могу да га поткопају у земљама региона које су већ ушле у ЕУ, могу и хоће да спрече да Србија постане део Уније (и на то је срачунато изазивање садашње кризе), и да у њој онемогуће његову изградњу. Срби су данас, после страхота које су доживели током 90-их када су били сами на бојном пољу, политички апатични и подложни манипулацији од стране пропагандне мреже коју је запад створио у Србији током задњих деценија (после 2000. године купио је готово све значајне медије). Међутим, ако би само са 5% средстава уложених од стране Америке и њених савезника наступила Русија, па чак и ако би јасно ставила да знања да жели Србију у својим интегративним оквирима, све би се променило готово преко ноћи. Једна проруска и национално одговорна телевизија, и мало активнија руска подршка националним снагама, довела би брзо до коренитог унутрашњег преокрета у Србији.  А тек тада је реалан трајан спас и за Србе на северу Косова. Ако би у Београду добили национално одговорну власт која би успоставила савезничке везе са Русијом, то би већ било довољно да се НАТО, фактички, повуче са севера Косова (где ће на заузетим позицијама, са садашњом или њој сличном влашћу, остати и када заустави садашњу операцију). Пут до ослобођења његовог јужног дела неће бити кратак, али ако будемо енергични у намери да га пређемо, једног дана и то ће се и десити. Но, тамо где су НАТО-у позиције слабе, као на северу Косова, он неће рескирати сукоб са Србима ни тако што би бранио оно што је ових дана освојио, само ако види да је Београд одлучан у намери да не допусти да нова фаза окупације остане дуготрајна.   Евроазијска битка Садашњи режим ће се са њом, у некој форми, после серије стерилних потеза, помирити. Уосталом, он је својим потезима, током неколико протеклих година, за њу створио предуслове. Привео је крају предају јужног дела Косова и Метохије (око 88% територије покрајине), и тако позвао на отмицу и северног њеног остатка. Зато, али и из свих других наведених разлога, препорода Србије нема без његовог рушења. Али, уз упоредо инсистирање на јасном декларисању свих оних који желе да га замене о томе ко су нам непријатељи а ко пријатељи. Без околишења морају да кажу да је за нас прво Вашингтон са својим савезницима, а друго, пре свега, Русија. Што се ње тиче, српска патриотска јавност само може да апелује на Москву да прави разлику између српског народа и режима, те да првом помогне упркос лика и дела другог. Последњи је издајнички и, када је већ такав према своме народу – који изборним преварама и манипулацијом држи под влашћу – није ни чудо што није пријатељски настројен према Русији. То Москви не сме да буде сметња да нађе начин да помогне Србима на Косову. Први корак у том правцу требало би да буде хитно инсистирање да се укине нехумана блокада севера Косова, која крај гура у глад и медицинску катастрофу. Патриотска Србија, која ће пре или касније избити на површину и повести земљу, то ће вечно памтити Русији. А она ће, поред тога, и целом свету демонстрирати своју обновљени моћ. Руси и Срби су традиционални пријатељи. Сви у свету то добро знају, без обзира какав је актуелни српски режим. Стога, гажење Србије многи ће доживети и као немоћ Русије и политике коју је повео Владимир Путин. И ради себе и своје будућности а не само Срба, Русија то не сме да допусти. На Косову се бије битка која знатно превазилази димензије и значај Србије!

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/08/03/kulminaciia-kosovske-izdaie.html

Апорије Тадићеве косовскометохијске политике

Зоран ЧВОРОВИЋ | 04.08.2011 | 00:00

Основне премисе Тадићеве државно-националне политике. Пре усвајања нове Декларације о Косову и Метохији, Борис Тадић је пред посланицима Народне скупштине Републике Србије представио своје виђење Србијине државне и националне политике. Она је у Тадићевом излагању одређена двема потпуно јасно издвојеним премисама. Горњу премису чини став да је чланство у ЕУ врховни приоритет свеукупне Србијине политике. Доњу премису представља Тадићево убеђење да ниједна држава на Балкану, укључујући и Србију, не треба да буде „велика". Закључујући по силогизму, величина територије државе Србије биће онолика колико одмере бриселски европланери. Број држава чланица ЕУ које су признале терористичку творевину Косово, показује колику Србију данас желе у Бриселу. Колику Србију желе сутра најављује представљање Војводине у регионалним европским организацијама. ЕУ изнад Устава РС – Косово изван Србије. Силогизам по коме Тадићева државно-национална политика, заправо, самоукида државу чији је он председник, јер без територије нема државе, није цинична спекулација политичког неистомишљеника, већ стварни завршни резултат политике - ЕУ нема алтернативу. Наиме, од 2008. године ова евроунијатска идеолошка флоскула се медијском пресијом и моралном и политичком колаборацијом бивших евроскептика намеће као друштвена конвенција, према којој се одмерава целокупни јавни живот у Србији. У односу на правни поредак Републике, ова евроунијатска флоскула постаје и нека врста идеолошког „надустава", од кога зависи примена појединих одредби важећег Устава. Некада у име самоуправљање, а данас у име идеолошки мантре - ЕУ нема алтернативу, одвија се процес укидања права у име идеологије. Укидањем права – укида се и држава, у то су нас најбоље уверили бриселски преговори о Косову. Подређивањем сопственог Устава евроунијатској мантри - ЕУ нема алтернативу, Србија жртвује само уставотворство као главно својство унутрашње суверености. Наиме, територија и државна власт у евроунијатској политици престају да буду уставне и постају политичко-договорне категорије. Реалност на терену и тзв. потребе становника не могу да служе као оправдање за признање докумената тзв. Републике Косово, јер се на такав начин решавају спорови међу независним државама, док у сувереној држави, са хијерархијски уређеним правним поретком, не могу да постоје два независна и паралелна уставотворца. Сувереност је једна и недељива, отуда договори којима Србија признаје фактичко стање на Косову и Метохији нису ништа друго до одрицање од суверености на делу државне територије. Без ње ће међународно признање, као декларативни акт, остати да виси као голо право. Сасвим другачије последице по Србијину државну целовитост имали би преговори у којима се не би се полазило од фактичког стања на терену, већ од Резолуције 1244. У првим преговорима од Србије се захтева да етажно легализује дивље државно-правно здање подигнуто на њеној територији, у другим преговорима узурпатор би најпре морао да на основу Резолуције 1244 призна својинска права власника, а тек потом би се разговарало о преносу појединих његових овлашћења. Трогодишње узмицање Устава Републике Србије пред императивима евроунијатске политике одразило се на ауторитет и снагу правног поретка. Догађаји на северу Косова и Метохије показали су да је српски уставни поредак остао без својих законом заклетих чувара. Како поједини државни функционери доживљавају уставну обавезу одбране територијалне целовитости показао је директор Полиције Републике Србије. У ноћи када се око Срба Косовско-митровачког округа постављала логорска жица, он је изјавио како ће помоћи Кфору и Еулексу да одрже ред на северу Косова и Метохије. Тако је чак и највиши полицијски функционер Србије своје устаноправне обавезе претпоставио косовскометохијској политичкој реалности. Дугогодишње заклињање Бориса Тадића на пацифизам, уместо на одбрану Устава, направило је и првог српског полицајца политичарем. Срби са Косова и Метохије између Тадићевих и Тачијевих политичких приоритета.И док се Србијини функционери утркују у креативности да пред евроатлантским посматрачима оправдају своје присуство и улогу у Косовско-митровачком округу, а да ниједном речју не спомену државну територију и власт, дотле су све активности албанских сепаратиста мотивисане одбраном територијалне целовитости тзв. Републике Косово. У моменту када Тачи објављује општу мобилизацију, портпарол Владе Републике Србије изјављује да су илузорна и историјски нереална очекивања појединих Срба да ће српски тенкови поново доћи на Космет. Овакве изјаве евроунијатских „пророка" наносе далекосежнију штету српској државотворној политици, него што би то учинила било каква војна авантура. Објашњење за оваке потпуно супротне приступе налази се у јавно изреченим приоритетима Тадићеве и Тачијеве политике. Тадић је своју политичку судбину везао за Брисел, а Тачи за тзв. Републику Косово. Европодобна политика, под сталним бриселским старатељством, Тадићу не омогућава ништа више од заштите личних права косовскометохијских Срба. Одбрану права државе Србије на Косову и Метохији илузорно је очекивати од Бориса Тадића, јер би га она аутоматски посвађала са бриселским менторима. Зато ће се у данима који долазе све чешће чути речи о хуманитарној катастрофи, а све мање о држави и територији, јер уосталом Србија хуманитарно може да интервенише и на Хаитију. Од политике и Косово и ЕУ, Срби на Косову могу добити брашно и шећер из робних резерви, али не своју државу и њене институције. Истоветност косовских политика србијански евроунијати и србијанских либерала и титоиста. И поред свега мора се признати да Тадићево превођење косовскометохијског проблема са државног на терен индивидуалних људских права није његов изум. Семе овакве политике посејано је у српском јавном животу још раних деведесетих, кроз тезу да косовски проблем није државноправно, већ демократско питање. Иза оваквог става стајали су верници либералне демократије међу Србима, неки од њих и национално добронамерни, али са потпуно погрешним историјско-идеолошким перцепцијама, уверени да ће европска политика зарад идеологије људских права и слобода заборавити своје традицоналне интересе на Балкану. Зато су поједини српски опозиционари косовско питање редовно представљали као демократско, па је као такво коначно решење требало добије рушењем С. Милошевића. Истовремено, албански сепаратисти и њихови европски и амерички ментори, интернационализујући косовски проблем, пребацивали су га са терена индивидуалних људских права на терен колективних националних права Албанаца. И тако, док се код Срба одвијао историјски ретроградан процес у коме се српско друштво уз помоћ идеологије индивидуалних права атомизирало, а српски национални и државни простор цепао, албанска мањина се инсистирањем на колективним правима претварала у политички субјективитет који је по државноправној логици тежио да има своју, макар и српску узурпирану територију. И док је већина ондашњих српских опозиционара веровала да прохтеве албанског сепаратистичког покрета може задовољити демократизацијом Србије, С. Милошевић је од почетка свог рвања са проблемом Косова схватио да је оно превасходно државноправно питање. Све мере које је Милошевић предузимао, почев од историјског доношења амандмана на Устав СР Србије 1989, преко одбацивања понуде из Рамбујеа, до Резолуције 1244, у првом реду су биле усмерене на одбрану територијалне целовитости државе Србије на Косову и Метохији. Међутим, за овакву државно-националну политику била је потребна национална идеологија и друштвене снаге које би биле у стању даје носе. С. Милошевић није имао ни једно, ни друго. У српску националну револуцију кренуо је без националне идеологије, са технократским естаблишментом који није био спреман да своје личне и клановске интересе подреди интересима српског народа. На чело националног покрета који требао да донесе револуционарне промене у нацоналној и државној позицији српског народа, стали су људи који су својим друштвеним положајем и привилегијама били кочница било каквим, па и национално-државним променама. Милошевићеве технократе су новац за платне фондове великих српских предузећа обезбеђивали кроз сиву трговину са финансијерима албанског сепаратизма на Косову и Метохији. Суштински исте друштвене групе су 2008. године спречиле формирање Владе према изборној вољи народа и омогућиле удар у највећој српској опозиционој странци. И поред свега, Слободан Милошевић се својим државотворним приступом према Косову и Метохији суштински одвојио од политике србијанских либерала и Стамболићеваца који су српски проблем на Косову, али и у другим деловима СФРЈ, сводили на проблем индивидуалних људских права. Данашњи евроунијати, свеједно на власти или у опозицији, духовна су, а често и крвна деца оних које је српски свенародни покрет почистио крајем осамдесетих година прошлог века. Зато Срби са Косова и Метохије од Бориса Тадића и других евроунијата могу добити само оно што су могли да очекују и од србијанских комуниста пре Осме седнице ЦК СК Србије. Нерешено косовско питање подиже геополитичку цену српског народа.Први услов да би држава Србија сачувала Косово и Метохију јесте напуштање политике ЕУ нема алтернативу, као и другог лица исте политике израженог кроз тезу и Косово и ЕУ. Евроунијатска политика је државно и национално самоубилачка, јер спољнополитичким циљевима, неизвесних и сумњивих исхода, претпоставља опстанак државе и њеног правног поретка. Србија мора уз помоћ Русије и Кине да проблем Косова и Метохије врати у ОУН и у оквире Резолуције 1244. Српски парламент би морао под хитно да упути позитван одговор на понуду Русије да Србија постане посматрач ОДКБ (Организација договора о колективној безбедности), чиме би отпочело институционално безбедоносно повезивање Србије и Русије. 1) Србија која је економска колонија држава које су признале тзв. Републику Косово, не може да води самосталну и респектабилну спољну политику. Националном и регионалном разнородношћу страних улагања, Србија обезбеђује широку основу за своју спољашњу сувереност. Унутрашња сувереност на подручју Косова и Метохије јача са ефективним присуством државних институција у свим деловима јужне српске покрајине. Истовремено, присуство државе Србије на Косову урушава сувереност тзв. Републике Косово, јер речју Слободана Јовановића, „државна се власт карактерише тиме што је, у границама своје области, највиша. То њено својство да на једном парчету земљишта буде највиша назива се сувереност". 2) Овакво трајно правно и политички нестабилно стање, које онемогућава коначно конституисање тзв. Републике Косово, Србе ће учинити духовно и национално будним, а на Албанце ће на дуже стазе деловати национално депримирајуће. Ситуација на ивици инцидента на Косову и Метохији најмање одговара државама духовно, политички и економски исцрпљене атлантске цивилизације. Насупрот њима, српском народу у таквом стању скаче геополитичка цена, а нерешено Косово спасава Републику Српску и Србе у Црној Гори од коначног евроатлантског решења. ____________________________ 1) Видети изјаву народног посланика г. Бориса Алексића на седници Народне скупштине РС www.srpskaradikalnastranka.org.rs 2) О суверености у М. Павловић, Преображенски устав – први српски устав, Крагујевац, 1997, стр. 293-314

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/08/04/aporie-tadiheve-kosovskometohiske-politike.html

SRBI BRANE BARIKADE OD KFORA

SRBI BRANE BARIKADE OD KFORA

(pregled najvažnijih tema na naslovnim stranama srpske štampe)

Dragoljub Petrović

utorak, 2. avgust 2011

 

Kfor je juče počeo da uklanja barikade sa puteva na severnom Kosovu, ali su za sada na meti bile samo manje barikade na kojima nema okupljenih Srba. Država je juče objavila javni poziv investitorima zainteresovanim da budu strateški partneri u osnivanju nove aviokompanije. NIS, tradicionalni državni gubitaš, uplatio je, samo prošle godine, u državnu kasu 83,8 milijardi dinara, što je 13 odsto ukupnih prihoda budžeta Srbije. Pljevaljski narkobos Darko Šarić već izvesno vreme boravi u Južnoafričkoj Republici. Jedan od najvećih svetskih reditelja današnjice, Miloš Forman, uskoro bi trebalo da režira u Beogradu i to na pozorišnoj sceni. Porodica i muzičari traže da pevač Luis bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Stefanović i Bogdanović – ilegalci!?

Predstavnici Vlade Srbije Borislav Stefanović i Goran Bogdanović dogovorili su se juče u Raškoj s posrednikom EU za dijalog između Beograda i Prištine Robertom Kuperom da danas nastave pregovore sa komandantom Kfora generalom Erhardom Bilerom. To jedan zaključaka jučerašnjeg sastanka sa Kuperom, tvrde izvori Danasa, iako je Biler juče odbio da razgovara sa Stefanovićem i Bogdanoviće zato što su preksinoć „ilegalno ušli na Kosovo". Prema nezvaničnim informacijama, Stefanović i Bogdanović su se i sinoć „alternativnim pravcima" vratili na na KiM.

Dolazak zvaničnika Beograda osudio je Bajram Redžepi, ministar policije samoproglašene kosovske države, rekavši da su zvaničnici Beograda ilegalno ušli na Kosovo, jer nisu stigli preko dva zvanična prelaza Brnjak i Jarinje, a nisu ni tražili saglasnost Vlade Kosova. Prema najavama elektronskih medija Redžepi je najavio eventualno hapšenje i proterivanje Stefanovića i Bogdanovića u Srbiju, a kako prenosi prištinska RTK juče se oglasio i Euleks, ističući da je misija EU u principu protiv ilegalnih ulazaka zvaničnika Srbije na Kosovo, ali još nema stav o eventualnom hapšenju. O tom pitanju će se razgovarati unutar misije, piše Politika.

Kosovski Savet za bezbednost usvojio je preporuke da angažuje bezbednosne agencija kako bi sprovele red i zakon na severu Kosova i bile spremne da intervenišu u slučaju ugoržavanja suvereniteta i ustavnog poretka. Bezbednosnim agencijama se preporučuje da koordinišu svoje korake sa međunarodnim mehanizmima prisutnim na Kosovu i koje imaju ovlašćenja za primenu zakona.pišu Novosti.

Kfor uklanja barikade

Kfor je juče počeo da uklanja barikade sa puteva na severnom Kosovu, ali su za sada na meti bile samo manje barikade na kojima nema okupljenih Srba. Istovremeno, prištinske vlasti zatražile su od bezbednosnih agencija najviši stepen pripravnosti kako bi mogle da intervenišu u svakom trenutku, piše Pres. Portparol Kfora Hans Diter Vihter preneo je da Kfor nije odustao od uklanjanja prepreka na putevima prema prelazu Jarinje, ali da zbog bezbednosnih razloga ne može da kaže kada će se to dogoditi. I pored pretnji Kfora, Srbi na barikadama istrajavaju u zahtevima da se stanje vrati na period pre pokušaja jedinica ROSU da preuzmu kontrolu nad prelazima Jarinje i Brnjak.

Kfor je u ponedeljak uspeo da ukloni tri manje barikade na severu Kosova. Srbi su golim rukama odbranili dve glavne barikade - na Rudaru, koja štiti prolaz ka Jarinju i u Zupči, koja onemogućava albanske specijalce da zaposednu prelaz Brnjak. U Zubinom Potoku, u ponedeljak, oko pet časova, Kfor je teškim mašinama uklonio zemljanu zapreku na sporednom putu, u selu Košutovo. To je bio znak da se oglase sirene za uzbunu, pišu Novosti.

Srbiji devet odsto Kosova?

Sjedinjene Američke Države su Evropskoj uniji predložile podelu Kosova kako bi se kosovsko pitanje rešilo zauvek, piše Pravda. Srbiji bi prema tom planu pripalo devet osto teritorije, osim severa Kosova, i enklave južno od Ibra.

http://www.balkanmagazin.net/kolumna/danasnje_novine/srbi_brane_barikade_od_kfora.xhtml

Економска омча за север Косова

2.08.2011, 13:39

 

Косовске власти, уз подршку међународних организација, које су успоставиле контролу на граничним прелазима на северу покрајине, ставиле су економску омчу на територије северније од Ибра. Због тога болнице остају без лекова, а становници без неопходних намирница. Преносимо телефонски разговор са председником покрајинског одбора Српске напредне странке Бојаном Јаковљевићем.

 

Храна и лекови не стижу у северни део. Током јучерашњег дана  стигла су два возила Црвеног Крста која су пропуштена. Према најновијим информацијама, КФОР не дозвољава чак ни путничким аутима да се пренесе било каква роба из централне Србије на Косово и Метохију. Одакле КФОРу мандат да се бави контролом робе, с обзиром да је КФОР ту задужен за очување  безбедности?  Они су очигледно изашли из оквира свог мандата и  у ствари завршавају посао за приштинску власт.

Низ посматрача оцењује ситуацију на Косову као блиску хуманитарној катастрофи.

Хуманитарне катастрофе свакако може бити, када вам неко затвори све прилазе према Космету од стране централне Србије. Ми очекујемо да ће се овај проблем   решити. Уколико се КФОР и ЕУЛЕКС врате у оквире резолуције СБ №1244  ми можемо да се надамо неком бољитку. У супротном бојим се да може  доћи чак и до егзодуса српског народа са севера Косова.

Судећи по реторици Хашима Тачија, Приштина је расположена за то да поново предузме покушај војног захвата севера Косова. Да ли је могућ такав развој догађаја?

Нико не може да искључи ту могућност. Тачи је јуче прогласио општу мобилизацију безбедносних снага на Косову и Метохији, ставио је их под своју команду. Ми се надамо да до тога неће доћи, али српски народ  са севера Косова живи у перманентом страху.

По Тачијевим речима ситуација у покрајини више никада неће бити онаква каква је била до краја јула. Шта да се очекује од ове изјаве?

Срби су овде свесни  да не могу да живе под шиптарском влашћу. Никад нису ни могли. Они знају шта то значи.  Ми се морамо борити до краја да се сачувамо у оквиру наше државе Србије.  Али у случају неког фронталног напада на Србе са севера они ће нестати у тренутку.

 

По речима господина Јаковљевића, косовски Срби настављају да стоје на брикадама и спречавају пролазак возила КФОР-а. Разрађује се план у случају да мисија НАТО-а предузме покушај заузимања српских барикада силом.

http://serbian.ruvr.ru/2011/08/02/54071891.html

Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ

Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ

јун 9, 2011 — Svetozar Radišić

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.
ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД  ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

ПИШЕ: проф. др Светозар Радишић

Преузми текст:
Кабализовани Хаг – српска судбина и образ

Како је могуће, пита се новинарка Радио БЕ 92, у емисији „Кажипрст", да Европска унија и „демократе" прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће да власт у Србији не штити свој народ од лажи, уцена, подвала, фолирања и клевета? Ипак, када се мало размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди „светска елита" (чланови „Илумината" смештени у Европској комисији и мега финансијери) и његови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана…

Српске вође нису имале смелости да траже њихово изузеће, иако су имале за то изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да седе наспрам људи који су окрвавили руке и што чине то ван свих међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на свог глобалисту Слободана Милошевића. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти. Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем потискују, а ни сами не знају где: свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности.

Из истих разлога нико од јавних личности није реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери" објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат". Нико није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује. Он је најављен као заштићени сведок К7, пред Хашким трибуналом сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. При том је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра", 15. јануара 1999, иако су то претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999". Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ, од чувеног признања Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска организује референдум о независности без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо", постројавају се паравојне јединице Збора народне гарде. Тада је Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Истог дана Ван ден Брук у име Европске заједнице упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу". Не постоје људи који нису схватили да је Европска заједница знала да формирање ЗНГ-а и постављање човека из републике која је одлучила да напусти СФРЈ значи и крај СФРЈ и почетак рата на просторима те земље. Уосталом, тада се ушло у концепт који је објављен 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Тај документ је био доступан хашким правницима. Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању" СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољено  по теорији организације, нити у систему одлучивања. Или мора да буде непаран број, да један од гласова има већу тежину, или да постоји арбитар, односно већи ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора" и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника, политичара из касније одвојене републике (Бранко Костић), присуствовали чланови трочлане комисије Европске заједнице. Прави, независни правници би испитали да ли су они допринели рату или су радили на њему. Све је било провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије. Савезни секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић је упозорио светску јавност да се Стјепан Месић не понаша коректно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године на наредбу предесдника Председништва СФРЈ која није била заведена, што значи да није била легитимна и легална, а упућена је провокативно из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Наравно, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај скандалозни период, условљен одлукама у Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!" Упркос томе, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије и због тога је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза флоскула Запад и Европска заједница) све време подржавала њихове противнике и бомбардовала и ракетирала српски народ.

Правници у Хагу, и свуда у свету „новог поретка", заборавили су још два детаља. Када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића коју је дао 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!" Доказано је да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Занимљиво је да је лорд Карингтон 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба". Друго, правници у разним кабалистичким трибуналима су очевидно запоставили чињеницу да је у чудсеној ноћи 14/15. децембра 1991. године одлучено све што се после те ноћи догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја 'ловишта'и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези са признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. 'Сиромашне земље' као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам." Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију.

Трилатералисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – састали су се са лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Подучили их шта да раде, дали им подршку, обећали им независност и оверили то фотографијама. Холбрук је тада отворено подржао идеју „Велике Албаније" изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде". Све је заташкано и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће носити на себи „жиг Звери".

ЛЕХЛЕНД ЧИСТИ СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао и Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који се приписују босанским Србима.

Према Лехнанду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. Познато је да је оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999. Без обзира на жртве које су биле на све стране на Косову, тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача слаб предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Били су потребни две године и 300 сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. Такозвани централни случај је стога био потпуно уништен.

Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. Запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије по основној оптужби одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Уосталом, доказано је да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, Југославија није имала своју војску у Босни и Херцеговини. Србија није имала контролу над догађајима западно од Дрине. Већа кривица за почињена убиства свакако лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Кривица за све покоље у БиХ је пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића, упркос томе што је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, који су касније оптужени за геноцид. У братимљењу су наводно учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор је парадоксалан: апсурд до апсурда повезује ликове попут Бориса Тадића, Николе Саркозија, Обарака Обаме, будући да они генетски не припадају државама које воде и не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују су слични војно-политичком рашомону који је окруживао Тита. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика само не и „логична". Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника", нису запазили и на исти начин доживели и српски „политичари", „правници", „психолози", „философи", „полицијски и војни официри" и „новинари". Вероватно зато што су они све то само наводно.

Сада када је 26. маја 2011. волшебно, натприродно опуштено ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен с осмехом владара у Хашки казамат, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

Државе немају право да нападну друге државе, чак ни у случају тврдњи да постоји кршење људских права. Ипак, то право не важи за САД, НАТО, а ни за ad hoc калиције које најчешће стварају САД, Велика Британија и Француска. Став о агресијама се заснива на споразуму да нема ратних злочина без рата и да рат увек погоршава постојеће односе.

Хашки суд је сачувао свој образ, али узгред и образ Хашког трибунала. То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата" (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне органе широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у тој реномираној правној институцији било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли сведочења и да су медији и организације „великог брата" учинили своје.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је суђено, како се то каже у народу – по правди Бога – можда се синтагма „геноцид у Сребреници" не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак" и „Олуја" и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Лако им је када ни српске „демократске" власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Зар нису још сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад ти неко преузме језик: да потом нестају и тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како изгледа албански језик са становишта филологије. Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају се потпуно истражити, уз помоћ истини посвећених научника са Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити да је начињена грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде поткопана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру".

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Мада треба да буду срећни сви Срби што пресуда у Хагу није овековечила политикантске речи пристрасне оптужнице, кабализовани невладин сектор у Србији и даље шири страх од непостојећег греха.

Неспорно је да је Србија ослобођена одговорности. Међутим, несхватљиво је да интелектуалци из Србије нису запамтили скоро ниједан аргумент који доказује да је судбина Србије, Косова и Метохије и Срба зацртана много пре 1998. године. На основу анализе тзв. Југословенског пројекта, коју је 24. фебруара 1998. године објавила ИЦГ (Међународна група за кризе – International Crisis Group), било је очевидно шта ће се 1999. и касније догодити са Србијом, Косовом и Метохијом, и Слободаном Милошевићем, а тим актом најављена је НАТО агресија. Успех пројекта сачињеног на релацији Њујорк-Вашингтон-Лондон-Брисел-Москва (у тим местима је размештен штаб ИЦГ) оверен је 28. јуна 2001. када је Милошевић упућен у Хаг.

Извод из Анализе (обележен курзивом) потврђује постојање међународног плана да се покрајина Косово и Метохија отуђи од Србије. Прво су аналитичари ИЦГ описали стање у већ рањеној држави:

„Демократска странка и Грађански савез Србије добровољно су се искључиле из политичког живота, упркос апелима западних дипломата који су им јавно указивали да је тај потез 'глуп'… Неки опозициони лидери морали су да посегну за тим да финансирају своју партију илегалним средствима…Неколико десетина приватних радио станица, укључујући Б-92, оформило је властиту дистрибутивну мрежу…"

'Војни губитак два региона које су држали Срби у Хрватској 1995. године, Западне Славоније и Крајине – прихваћени су уз слабо изражено гунђање већине српског народа. Преузимање Источне Славоније, последње области у Хрватској коју су држали Срби, прихваћена је у Београду веома тихо. Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова…

'Ауторитет и популарност Слободана Милошевић међу Србима бледи, а такозвана 'демократска' (подвукао Р.С.) опозиција на нивоу земље је дезинтегрисана… Притисак на Милошевића треба да буде тако одмерен да се створи утисак који ће га приморати да закључи да ће бити свргнут, а да стварна намера за смену не постоји (sic!)…

'Земље НАТО-а које имају војнике у Босни треба да буду потпуно оспособљене да обезбеде своје војнике у Босни, те да  не прибегавају тражењу помоћи од тајне полиције режима чија је политика створила вишегодишњи хаос у Босни (sic!)…"

Добрим аналитичарима тај текст много значи. О члановима групе постоји занимљива оцена аналитичара из БиХ која гласи: „Ако се напалмом гасе пожари, онда организација чије су главне ведете Збигњев Бжежински, Јошка Фишер, Весли Кларк, Џорџ Сорош, Марти Ахтисари и Педи Ешдаун заиста обилази меридијане са племенитим жељама и циљевима." Читаоци неће веровати да је све наведено у анализи објављено пре агресије на СР Југославију. Та анализа, коју је написао Џејмс Лајон (James Lyon), и догађаји који су уследили, најбољи су докази о планираној „Операцији Милошевић", чији су исходи Србија у рушевинама, смрт бившег председника СРЈ у затвору и независно Косово и Метохија. А како и шта мисли Џејмс Лајон, који се са Србима дружи од 1980. године, може се закључити из његове саркастичне и оптужујуће изјаве: „Видимо да фашистичке снаге из дана у дан расту у Србији, зато сматрамо да Запад треба да отвори врата младима. Не желимо да Србија и даље буде узрок нестабилности на овом подручју". Пројекат је најбољи доказ да амерички амбасадори не говоре истину када кажу да је Запад 1999. одлучио да покрајина Косово и Метохија буде независна. Али, кад они кажу… Занимљиво је да су чланови Групе своје истомишљенике и сараднике („демократе") у анализи стављали под знаке навода и додавали (непотребно) реч „такозване", и да су се чиновници „великог брата" усмерили на Косово и Метохију као на основни циљ НАТО алијансе.

ЛЕХЛЕНД НИЈЕ УСАМЉЕН

Текст Криса Марсдена „Како је Запад организовао пад Милошевића", објављен 13. октобра 2000, такође је поучан: „Бројни докази показују да је опис догађаја у Београду, као 'силе народа у акцији', намеран покушај да се превари јавност. Истина је да су САД и Европа обезбедиле милионе долара, на стотине високих саветника и особља за изборну кампању Демократске опозиције Србије (ДОС). Бивши амерички дипломата Вилијам Монтгомери је управљао оним што Њујорк Тајмс назива 'Југословенском амбасадом у изгнанству' у Будимпешти и координисао је већи део кампање унутар земље. Главни спонзори опозиције били су немачка фондација Фридрих Еберт и америчка невладина организација 'Амерички дом слободе'."

Према Марсдену, у листу Der Spigel објављено је: „17. децембра 1999. немачки министар иностраних послова Јошка Фишер и амерички државни секретар Медлин Олбрајт састали су се, у време састанка групе Г-8, са врло познатим личностима југословенске опозиције, у замраченој соби хотела „Интерконтинентал", на Budapest Strasse у Берлину. Присутни су били Зоран Ђинђић и Вук Драшковић… Један од учесника састанка је рекао: 'Опозиција је добила строги укор'"…

После 5. октобра 2000, све је постало јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times је објављена изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду…" Крис Марсден је закључио: „Много говори то што је једини покрет против Милошевића био планиран, организован и координисан од империјалистичких сила и српске тајне полиције. Далеко од тога да је исказана 'моћ народа'…" Народ је био и остао под контролом оних које плаћа да га штите и бране.

Сада је извесно да је српски народ располућен, разапет између глобалиста, који су убили две Југославије и СЦГ, а прете да ће разбити Србију и националиста, који су покушали да се српски род и СПЦ не деле и раскидају новим границама.

Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање. У вези с првом пресудом Међународног суда у Хагу то није учињено. Сада се пружа нова прилика. Основа може да буде и „забрањена истина о Сребреници".

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је 'масакр' у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: 'вратит ћемо вас на 1389. годину'! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је 'хуманитарном интервенцијом'!" Срби су на Западу називани „дводимензиона бића", а америчка државна секретарка је претила Србима да ће јој пити воду из шаке.

Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Србија би била облепљена плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња" кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change". Као да су испрани мозгови свим правницима, научницима и политичарима.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у напису „Сребреница, мали град у Југославији", објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу" (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту" (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је следећих осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао покољ и тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ и јавно мњење поверују у њу".

Претпоставља се колико ће Хрвати (нарочито поримокатоличени Срби међу њима) бити креативни у оптуживању Срба за самопрогон, али би било добро за Србе да их опет не бране „демократе" (глобалисти, неокомунисти, интернационалци), јер су такве одбране увек плаћали крвљу, а јасно је да су због њих стигли до неизвесне будућности. Антиисторијске демократе стварају нову основу за понављање најкрвавијих секвенци историје. То су чинили кабалистички и вавилонски интернационалисти кроз целу историју.

Треба се осврнути, погледати у понуђена знамења, схватити исписане поруке и биће јасно ко у раслојеној Србији помиње Бога, крст часни, слободу, образ, родољубље и истину, а ко обавља „деконтаминацију народног духа" и преваспитавање Срба глобализованом, орвеловском истином. Над истим душама су Србија, Косово и Метохија и Срби, и пред истим искушењима, само зато што то и тако „велики брат" хоће.

http://dzonson.wordpress.com/2011/06/09/kabalizovani-hag-srpska-sudbina-i-obraz/

Emil Vlajki....MUKE PO SRBIJI

MUKE PO SRBIJI

 

Autor: FOKUS

nedjelja, 31 jul 2011 17:40

Već više od deset godina nova, "demokratska"  Srbija doživljava pravu Golgotu: teritorijalnu, političku, mentalnu, moralnu, duhovnu i ekonomsku. Otkidaju joj se teritoriji, ubjeđuje se da je njen narod genocidan, njene su političke i kulturne elite postale sluge zapadnog imperijalizma, Pravoslavna crkva snažno naginje katolicizmu, a povrh svega, narod je nezaposlen i gladan. Srbijanci moraju svakodnevno posmatrati kako su njihova braća na Kosmetu gažena okupatorskom čizmom "međunarodne zajednice", dok vlasti u Srbiji, osim isprazne retorike, ni prstom da mrdnu kako bi se suprotstavile ovom međunarodno pravnom nasilju. Tragikomična strana toga je šminkersko pokazivanje nekoliko desetina džipova srbijanske policije koji su, navodno, na "liniji razgraničenja" s okupiranom južnom srbijanskom teritorijom kako bi, eto, pomogli svojoj braći s druge strane silom uspostavljene granice. I dok se ta farsa odvija pred TV kamerama, srbijanski Predsjednik patetično uzvikuje kako se Srbija neće dati isprovocirati i kako ona neće ratovati ni zbog Kosova i Metohije, ni zbog Srba koji tamo žive kao u tamnici, pošto se drugačije ne može u Evropu. A njegov Premijer ne govori o nelegalnoj vladi u Prištini, već o privremenoj vladi. Istodobno, ovaj posljednji cinično izjavljuje kako ova vlada nikada neće priznati nezavisno Kosovo. Pa i neće, pošto su joj dani odbrojani. Srbija, dakle, ne misli upotrijebiti nasilna već mirna rješenja za saniranje kosmetske krize. Sve skupa ispada kao da su tamošnji Albanci zavladali milom Kosovom i Metohijom. Kao da Srbija nije bila bombardirana od strane NATO, kao da potom NATO nije okupirao KiM, kao da se nakon toga nije desio izgon i pomor tisuća preostalih Srba, kao da tamo Srbi nisu bili ubijani radi rasprodaje njihovih organa, kao da 2004. godine nije došlo do brutalnog istrebljenja i progona Srba na pojedinim lokalitetima južno od Ibra i paljenja njihovih domova od strane Albanaca a uz pomoć NATO snaga, kao da je rušenje 200 srpskih samostana rađeno nenasilno, kao da se sadašnje slamanje Srba na sjevernom dijelu KiM ne događa nasilno združenim snagama NATO i specijalaca policije kosovskih Albanaca, i da ne nabrajamo. Sve je to nevažno i nedovoljno da bi se za to ratovalo. Kako bi netko uopće mogao biti isprovociran i suprotstavio se ovim neljudskim postupcima silom. Sjetimo se samo Malvina, nekoliko ostrvskih kamenjara uz obalu Argentine, tada kolonije Velike Britanije, a koje su Argentinci pokušali, s pravom, zaposjesti. Velika Britanija nije ni trenutka oklijevala, iako se ta ostrva nalaze hiljadama milja daleko od njih, te je zaratila s Argentinom i vratila svoju koloniju. Ali, tragediji Srbije nikad kraja. Još jedna donijeta patetična, "nenasilna" rezolucija u Skupštini o aktualnoj kosmetskoj krizi iskazuje njenu totalnu nemoć. Svi su joj se počeli rugati i potcjenjivati je. Tako Jovan Divjak dolazi prije par dana trijumfalno u Sarajevo iz pritvora u Austriji i izjavljuje kako mu je drago što je druga strana, Srbija, izgubila sudski proces protiv njega. Jer, nastavlja Divjak, Srbi su u ovih dvadeset godina sve izgubili: teritorije, čast i kredibilitet. Frojd je pred kraj svog života iznio teoriju kako pojedinac i narodi imaju u sebi ukomponiran nagon samodestrukcije, a na sadašnju Srbiju se ta teorija savršeno može primijeniti. Piše Emil Vlajki

http://www.fokus.ba/nov/index.php?option=com_content&view=article&id=18803:muke-po-srbiji-&catid=18:u-fokusu&Itemid=153

ЦИА и МИ6 контролишу Трибунал у Хагу

ЦИА и МИ6 контролишу Трибунал у Хагу


Борис АЛЕКСИЋ <http://srb.fondsk.ru/authors/boris-aleks.html> | 01.08.2011
| 12:52





Још од оснивања Хашког трибунала 1993. године у јавности се износе подаци о
утицају који на њега имају владе великих западних држава. Као њихова
продужена рука обавештајне службе САД и Велике Британије добиле су задатак
да загосподаре овим привременим судом и употребе га како би до краја
завршиле прљав посао разбијања Југославије и Србије започет током
деведесетих година прошлог века. Трибунал у Хагу је под диригентском палицом
агресора на СФРЈ почео да израђује једну за другом оптужницу против Срба.
Прозападна влада која је дошла на власт 5. октобра 2000. године изручила је
комплетно цивилно и војно руководство које је бранило земљу у Хаг. Тако
нешто никад ни једна држава у свету није учинила. Од 141 потврђене оптужнице
у Хашком трибуналу на Србе се односи 95 што је готово 70 одсто. (1)Срби су
до данас пресудама ове институције осуђени на 1000 година затвора.
Републичка влада признаје да је са потерница Трибунала у Хагу укупно убијено
или је умрло 14 Срба. Прозападна власт у Београду је хашким тужиоцима
послала готово комплетну поверљиву документацију државне безбедности, војне
тајне службе и Врховног савета одбране. Хашки трибунал није узео у
разматрање злочине НАТО пакта као ни већину злочина над српским народом.

Поставља се питање ко су људи који су писали оптужнице и на тај начин
усмеравали рад овог суда.

Према наводима Флоренс Артман која је била саветник главног тужиоца Карле
дел Понте за Балкан и њен портпарол, америчка и британска обавештајна служба
од почетка утичу на рад тужилаштва Трибунала у Хагу. У својој књизи „Мир и
казна" Артманова наводи да су половином 1994. године када је „Трибунал
напокон могао да почне са радом" 22 функционера Пентагона и ЦИА са читавом
опремом стигла у тужилаштво да му помогну. (2)Војни аналитичари, правници у
ствари обавештајци обављали су стратешке послове у Трибуналу све време
служећи својим владама. (3)Англосаксонци су остварили надмоћ у Трибуналу.
(4)Флоренс Артман цитира речи Џејми Шеја портпарола НАТО пакта који је
поводом злочина над Србима на Косову и Метохији изјавио: „Будите уверени да
смо ми (НАТО) и Трибунал једно..." и „... сигуран сам да ће Луис Арбур
(главни тужилац) оптужити само особе југословенске националности, никог
другог." (5)

Флоренс Артман бивши функционер тужилаштва даље објашњава да је за потребе
тужилаца и њихових помоћника формиран и специјални „војни аналитички тим –
МАТ." „Американци и Британци су похрлили да обезбеде ово висококвалификовано
особље које им омогућује да из даљине контролишу стратегије кривичног
гоњења. Произашли из најбољих обавештајних служби и оставши лојални према
својој влади, војни аналитичари су без сумње били међу најспособнијим
члановима Трибунала..." (6)

Флоренс Артман наводи и да је тужилац у предмету против Слободана
Милошевића, Џефри Најс дугогодишњи агент британске тајне службе - МИ6.
(7)Према њеним тврдњама Бил Стубнер главни саветник, главног тужиоца Ричарда
Голдстона, у ствари је агент војне обавештајне службе САД. (8)

Артманова открива и да је тајна операција НАТО пакта која је довела до
ликвидације више Срба оптужених од стране Хашког трибунала, носила назив
„Ћилибарска звезда". (9)

Сви ови наводи Флоренс Артман, саветника и портпарола Карле дел Понте,
указују на то да су оптужнице против Срба писали агенти америчке и британске
обавештајне службе „потпуно лојални својим владама", а не независни тужиоци.
Такав њихов положај и деловање супротни су правилима самог Трибунала, али и
Уједињених нација. Без обзира на друге детаље које Артманова наводи у књизи
путем којих жели да прикаже српски народ у негативном светлу, очигледно је
да се Трибунал у Хагу посветио кажњавању Срба и заташкавању злочина над
Србима.

Интересанто је на овом месту подсетити да се најпознатији сарадник хашког
тужилаштва у Србији Наташа Кандић у документацији српске државне безбедности
током деведесетих година прошлог века водила по америчкој обавештајној
служби. (10)

Формално Трибунал у Хагу је основао Свет безбедности тако да се на његове
службенике примењују норме УН. У Повељи УН изричито се наводи да особље и
службеници ове међународне универзалне организације не смеју да примају
упутства од било које владе. (11)Готово истоветну одредницу садржи и
Правилник за особље УН у којем се запослени обавезују да „неће тражити нити
прихавтити инструкције било које владе". (12)У Правилнику за особље УН у
делу Општа права и обавезе прецизира се да запослени у УН не смеју да
комуницирају са било којом владом или њеним представником, у вези података
који нису јавно објављени.

Уколико се неко лице оглуши о ова правила, оно трпи санкције и више не може
да ради у УН. Без обзира на наведене норме амерички и британски агенти
несметано делују већ годинама у Хашком трибунали где у потпуности служе
себичним интересима својих влада. Хашки трибунал је чак одбио да покрене
поступак за непоштовање суда против Тимоти Мекфадена управника притворске
јединице који је одавао представницима америчке амбасаде поверљиве податке о
здравственом стању, припремама за одбрану, приватном животу и сл. Слободана
Милошевића. (13)

Ипак подаци које је изнела Флоренс Артман бивши високи службеник тужилаштва
довољан су правни основ да се покрене истрага у УН о раду и злоупотребљавању
Хашког трибунала. Уколико америчка и британска влада злоупотребљавају
Трибунал у Хагу онда то више није суд УН већ средство у рукама Вашингтона и
Лондона. Уједно уколико непристрасна истрага покаже да су америча и
британска агентура утицале на рад Хашког трибунала то је ваљани правни основ
за ревизију поступака и целокупног рада овог привременог суда.



(1) Танјуг 20. јули 2011. године, http://www.tanjug.rs/vest.asp?id=17450

(2) Мир и казна, Тајни ратови међународне политике и правде, Флоренс Артман,
„Филип Вишњић": Клуб Плус, 2007, стр. 50

(3) Исто, стр. 54 и 55.

(4) Исто.

(5) Исто, стр. 61.

(6) Исто, стр. 89.

(7) Исто, стр. 123.

(8) Исто, стр. 150.

(9) Исто, стр. 159.

(10) Види: Полицијски досије, Војислав Шешељ, документ: DLXXXVIII.

(11) Повеља УН, Члан 100.

(12) Правилник за особље УН, Члан 1.

(13) Види: Одлуку у вези с покретањем истраге због непоштовања суда, 18.
јули 2011. године, у предмету IT-02-54-Misc.6.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/08/01/cia-i-mi6-kontrolishu-tribunal-u-hagu.h
tml