Glas Rusije: Beograd kupuje vrijeme u bici koju gubi

Glas Rusije: Beograd kupuje vrijeme u bici koju gubi

Srna - 10.08.2011 21:35

MOSKVA - Usmenim sporazumima i tihim provođenjem politike evroatlantske zajednice, Beograd kupuje vrijeme u bici koju ubrzano gubi na Kosovu, ocjenjuje radio "Glas Rusije".

"Svako ko je pratio tamošnja zbivanja mogao je lako da zapamti politički avans srpskog predsjednika Borisa Tadića, namijenjen kosmetskim Albancima, upakovan u rečenicu: 'Srbija neće ratovati'. Niko razuman od Srbije ne očekuje odgovor nasiljem, ali svako razuman takođe ne vjeruje da se agresija na teritoriju i narod može suzbiti unaprijed datom obavezom da Srbija neće ratovati", kaže se u komentaru ovog radija.

Zaključuje se da se Tadić "unaprijed odrekao te vrste, ustavom zagarantovane, zaštite vlastite teritorije i stanovništva".

"Glas Rusije" navodi da su nade Srba u sporazum Beograda i KFOR-a oročene na 15. septembar, te da je za sada izvjesno da povratka na staro stanje, koje je bilo do intervencije specijalne albanske jedinice "Rosu", neće biti.

"Neće biti ni odlučnog suprotstavljanja Srbije naporima EU i NATO-a da ustanove albansku državu na njenoj teritoriji", smatra ruski radio.

U komentaru se navodi da ostaje da se vidi šta će uraditi kosovski premijer Hašim Tači, koji je poslije sporazuma sa KFOR-om izjavio da u novonastaloj situaciji "Beograd ne može više ni da sanja podjelu Kosova".

Ruski radio naglašava da je inicijativa Beograda da se utvrdi istina o trgovini ljudskim organima sada u potpunoj sjenci napora Hašima Tačija da njegov politički sistem uzurpira posljednje ostatke srpske državne vlasti na Kosovu i Metohiji.

"Samo, za srpske partnere iz evroatlantske zajednice Hašim Tači je i dalje istaknuti demokratski lider, a Boris Tadić ostaje samo varijacija na temu Slobodana Miloševića. Zato zvanični Beograd uopšte ne treba da čudi ukoliko kosmetski Srbi obnove inicijativu od prošle godine, kada su neki od njihovih lidera zatražili da im Ruska Federacija dodijeli državljanstvo ili bilo kakvu drugu zaštitu", navodi "Glas Rusije".

http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Glas-Rusije-Beograd-kupuje-vrijeme-u-bici-koju-gubi-101332.html

Emil Vlajki: Samo se Srbija može dijeliti

Samo se Srbija može dijeliti

 

Autor: FOKUS

ponedjeljak, 08 avgust 2011 20:54

U posljednje vrijeme, u Srbiji su učestale izjave o "podjeli Kosova". Naizgled, s obzirom na goruće tekuće probleme u južnoj srbijanskoj pokrajini, ovakve izjave mogu djelovati kao zdravorazumske, pa čak i humane. Ali, suštinski, pravno i ljudski, one su antisrbijanske i, šire gledano, antisrpske. Čudno je, na primjer, da Ivica Dačić, zamjenik predsjednika Vlade Srbije, to ne zna. Pa, ako već nije stručnjak za međunarodno pravo i međunarodne odnose, što rade njegovi savjetnici za te oblasti? Ili se, možda radi o nečem sasvim drugom, što više zadire u pitanje morala? Što bilo da bilo, ako drugi čovjek vlasti Srbije to ne zna, a predsjednik Tadić šuti o tome kao zaliven, dok se s druge strane, kao pokvarena gramofonska ploča poziva na međunarodno pravo, potrebno im je izvjesno stručno prosvjetljenje. Elem, da bi se po međunarodnom pravu nešto dijelilo, treba da kao takvo i međunarodnopravno postoji. Kosovo, ta samoproklamirana, nelegalna tvorevina, nema tu karakteristiku. Točno je da je ta kvazidržava priznata od 70 zemalja svijeta, ali se ona kao "državna" tvorevina održava jedino okupacijom tog srbijanskog teritorija od strane vojnih snaga "međunarodne zajednice" kojom, naravno, upravljaju Sjedinjene Države i koje su sve učinile da se Kosmet osamostali u obliku države. Ali, SAD, što se "države Kosova" tiče, nikad neće moći postići ono najvažnije: istinsko priznanje te, silom nastale, protivno postojećem međunarodnom pravu, tvorevine. Osim, ukoliko, sama Srbija to ne uradi. Dakle, usprkos brojnim priznanjima, "država Kosovo" nije članica nijedne važnije međunarodne institucije, a posebno, ni Evropske unije ni Ujedinjenih nacija. Mogu ovu nelegalnu tvorevinu priznati još mnoge druge zemlje, ali ona će i dalje ostati nelegalna tvorevina. Međunarodna zajednica, samim tim što nije u stanju ugurati "državu Kosovo" u najvažnije međunarodne institucije, implicite i eksplicite, priznaje da je postojeće međunarodno pravo još nezamjenjivo i, što je jednako važno, priznaje i pun teritorijalni integritet Srbije, gdje je, prema tome, uključena i srbijanska pokrajina Kosovo i Metohija. I to je nec plus ultra, poenta svega oko KiM. Sve u svemu, kada vlasti u Srbiji govore o podjeli Kosova, i pod pretpostavkom da to rade iz neznanja, one su te koje se odriču dijela svog teritorija, jer, međunarodnopravno gledano, jedino one to mogu i učiniti. Drugim riječima, govoriti o podjeli Kosova znači dati toj nelegitimnoj tvorevini pun legitimitet od strane onih koji jedini taj legitimitet i mogu dati. Nekada su takve izjave i čini potpadali pod krivični zakonik, zbog toga što je njima rušen teritorijalni integritet izvjesne zemlje. Što bilo da bilo, ostaje logičan zaključak da se jedino Srbija može dijeliti. I tu treba biti fleksibilan. Po klasičnim teorijama međunarodnog  prava, a uzevši u obzir i Realističnu Teoriju, da bi jedna država mogla međunarodnopravno egzistirati, mora imati punu kontrolu nad cjelokupnim teritorijem. Jasno je da Srbija to svojstvo nema i da više ne može kontrolirati prostor južno od Ibra. U kojoj će institucionalnoj formi Srbija taj dio svog teritorija dogovorno tretirati u nekom eventualnom sporazumu s međunarodnom zajednicom, it remains to be seen (ostaje da se vidi). Ali je sasvim sigurno da sadašnja vlast u Srbiji ne smije ni po koju cijenu dozvoliti da se cjelovitost njenog teritorija do Ibra dovede u pitanje, pa ni po cijenu nekakve imaginarne i sve dalje Evrope. S druge strane, ne postoji nikakav mutatis mutandis, barem što se tiče komparacije BiH sa Srbijom. Srbija je cjelovit međunarodno priznat višestoljetni teritorij. Sadašnja Bosna i Hercegovina dejtonski je nastala kao asocijacija dvaju teritorija: Hrvatskomuslimanske Federacije i Republike Srpske; oba entiteta imaju i danas značajna državnopravna svojstva i učinkovitosti, što međunarodna zajednica, iako insistira na cjelovitosti BiH, nikad ta državnopravna svojstva oba entiteta nije dovela u pitanje. Tu bi jedino mogao biti sporan veći entitet, koji je prvobitno, prema Vašingtonskom sporazumu, konfederacijski uređen s namjerom da se taj teritorij u budućnosti dodatno konfederira sa Hrvatskom. Što se tiče rukovodstva Republike Srpske, ono je svjesno svoje konkretne i povijesne odgovornosti, ne želi da zlorabi svoje državnopravne mogućnosti i smatra da je BiH dovoljno širok politički, pravni, ekonomski i socijalni okvir za suživot dvaju entiteta. Ipak, kada se radi o Balkanu, sve je moguće, pošto je jasno da granice sadašnjih država još nisu fiksirane. Piše Emil Vlajki

http://www.fokus.ba/nov/index.php?option=com_content&view=article&id=19024:samo-se-srbija-moe-dijeliti-&catid=33:puls-komentar&Itemid=181

Krizom na Kosovu kriju zločine

Krizom kriju zločine

 

Autor: FOKUS

srijeda, 10 avgust 2011 21:09

Nakon izbijanja najnovije bezbjednosno-političke krize na Kosovu, analitičari, zapravo, namjerno ili slučajno, nisu otvorili pitanje njenih stvarnih uzroka. Tačnije, nisu identifikovani oni, kojima u ovom trenutku nova kriza na Kosovu najviše odgovara, te oni, koji bi od novih sukoba na Kosovu najviše profitirali. S jedne strane, međunarodna zajednica namjerno izbjegava odgovore na ova otvorena pitanja, jer i sama, prije svega Sjedinjene Američke Države, a potom i Evropska unija, snosi najveći dio odgovornosti za situaciju na Kosovu. S druge strane, stručnjaci za bezbjednost u regiji podilaze kosovskim Albancima i Tačijevoj Prištini, te ne žele priznati stvarni bezbjednosni rizik za regiju, s obzirom na situaciju na Kosovu. Koliko god zvučalo banalno, odgovor je zapravo, vrlo jednostavan. Hašimu Tačiju, vođi kosovskih Albanaca, inače osumnjičenom za ratne zločine i organizovani kriminal, potrebna je nova kriza i to prije svega iz četiri razloga. Prvi je taj kako bi ostao na vlasti i zadržao potpunu kontrolu nad kosovskim institucijama, što je onda i pretpostavka za njegovu apsolutnu kontrolu nad organizovanim kriminalom u tom dijelu Jugoistočne Evrope. Drugi razlog, povezan s kontrolom vlasti je, naravno, zadržavanje kontrole i vodeće pozicije u strukturama organizovanog kriminala i kriminalnih organizacija i klanova na Kosovu. Treći razlog je kontrola međunarodnih trasa krijumčarenja droge, ljudi, oružja, nuklearnih materijala, nafte i cigareta preko Kosova i sjevera Albanije, pa sve do albanske luke Drač. I četvrti, ali ne manje bitan razlog zbog kojeg Tačiju treba nova kosovska kriza jeste izbjegavanje krivične odgovornosti za ratne zločine prema nealbanskom kosovskom stanovništvu, te izbjegavanje kaznene odgovornosti za organizirani kriminal i korupciju, zajedno s Bedžetom Pacolijem, bivšim kosovskim predsjednikom, te Agimom Čekuom i Ramušem Haradinajem i visoko rangiranim pripadnicima onoga što bi se trebalo nazivati kosovskom mafijom, ali ih međunarodna zajednica priznaje kako kosovske vlasti. Tu je, naravno, i albanski projekt etnički čistog Kosova, odnosno isključivo albanskog Kosova, doslovno očišćenog od nealbanaca, prije svega Srba i Hrvata. Stoga je pogrešno novu krizu na Kosovu gledati kao tek izdvojeni incident ili tek nastalu kriznu situaciju, koju će se riješiti ad hoc pregovorima ili dogovorima oko tzv. spornih pitanja. Takvim pristupom novoj krizi samo se kupuje vrijeme za Hašima Tačija i kosovsku mafiju u Prištini, koja kosovske institucije koristi isključivo kao polugu međunarodnog organizovanog kriminala i kao glavnu logistiku međunarodnog šverca droge preko Kosova, ali i šverca ljudi, nafte i oružja, te kao jednu od logističkih baza međunarodnog terorizma, praktično na vratima Evropske unije. Tači i njegove strukture tako su Kosovo u zadnjih desetak godina pozicionirale kao strateški najvažniji teritorij za pružanje strateške logistike međunarodnom organizovanom kriminalu, na najvišoj razini. Prištinskim vlastima to je ujedno i glavni izvor crnih prihoda kojim se finansiraju kako vodeći ljudi na vlasti, tako i cjelokupni kriminalni aparat kojim rukovodi lično Tači. Ovim sistemom organizovanog kriminala zapravo "iza kulisa" rukovode braća, Ćazim, Feliks Osmani, Burim Osmani, Baškim Osmani i Bekim Eroglu Osmani, te njihov "savjetnik" i bivši kosovski predsjednik, Bedžet Pacolli, koji se uglavnom kreće u pograničnom području Švajcarske i sjeverne Italije (s adresom u švajcarskom gradu Lugano). Budući da je riječ o ljudima, koji preuzimaju sve veći uticaj u evropskom društvu, te koji putem kontrole nestabilnih i sasvim kriminalnih državica Balkana, sve više ugrožavaju mir i stabilnost te regije, svaki detalj njihovog života je pod sve većom pažnjom analitičara i javnosti. Sve te aktivnosti prištinskih vlasti samo su manji dio strategije "Operacije Durres", osmišljene u samom vrhu Tačijeve vlasti. (Nastaviće se) Piše Domagoj MARGETIĆ

http://www.fokus.ba/nov/index.php?option=com_content&view=article&id=19086:krizom-kriju-zloine-&catid=18:u-fokusu&Itemid=153

Косово између олује и поветарца

Косово између олује и поветарца

 

Александар Б. Ђикић

уторак, 09. август 2011.

О мртвога вука, и зец оштри зубе.  (Народна изрека) Не чини ли вам се да наши политичари личе на жене? Наиме, смртно је досадно оно што причају, али је животно интересантно оно што сакривају! Наш народ, пак, неодољиво подсећа на преварене мужеве. Прекасно сазнаје истину. И тако то траје, већ дуго, дуго. Живимо у време када се ређају, до пре двадесетак година, незамисливи догађаји. На пример, Косово је увело ембарго Србији!? Е па могу да замислим да нам уведе ембарго Америка, Русија, Немачка, па и Финска (да нам не шаље више Ахтисарија, на пример), али да нам то учини неко или нешто толико невидљиво на економској мапи, то је већ за Риплија. Наравно, видели смо већ да је то само био изговор за нешто сасвим друго, нешто што се у „Приштини" потпуно озбиљно зове „Олуја 2". Оно што је заиста феноменално су изјаве политичара са обе стране. Политичари и „економисти" из „Приштине" и Тиране унисоно ликују по принципу: „Ма нека плаћамо скупо, само да не дајемо Србима паре". Смешно, али ни издалека тако смешно као што коментаришу њихове колеге из Београда. А ту се нарочито провлаче три тезе: Сасвим је јасно да је потез „Приштине" најмање економски мотивисан, а знатно више политички и војно-стратешки. Прва је она по којој Србија на Косово „извози" 300 милиона евра годишње, па ће нас ова економска блокада докусурити. У реду, зааиста је у ова времена сваки цент важан, и то не само нама. Али ми немамо приход од 300 милиона евра, него продају! Па све и да га имамо, није довољан за предају Косова. Нека је просечна маржа 10% (а није више), наша зарада од те трговине не прелази 30 милиона. Можемо ли преживети без тог мањка? Ако нас, Срба има 10 милиона, и да сваки годишње издвоји три евра, мањак би се покрио. Наравно, има и оних који би државу могли да часте и са 10. Рецимо ко је купио пре 10 година, фабрику за један евро, до данас је ваљда довољно развио бизнис да би могао и да се десетоструко „испружи". Ипак, држава је у питању. Друга, још смешнија теза (али са јасним циљем), која се ових дана пласира са другосрбијанских медија, експлоатише сироте пољопривреднике са југа Србије, којима је ето пропао бизнис са парадајзом, јер је исти (то јест парадајз) запао у бесцење. Наравно као разлог, наводи се губитак косовског тржишта. Знају они добро да су насталу „парадајз кризу" проузроковала три фактора: прекомеран увоз из Турске и БЈРМ, прошлогодишња висока цена која је навела произвођаче на хиперпродукцију ове године, и већ пословични недостатак аграрне политике. Али зашто се не би народ још мало слудео, кад се може. Најлакше је и парадајз ставити у службу растакања државе. Вeлика је мистерија само како иста судбина није задесила и паприку!? Можда зато што се она и иначе не арчи у време Рамазана на Косову, не знам!? Трећа, и нарочито опасна je она која се често пласира од стране београдских „аналитичара", а која се (гле чуда) „у длаку" поклапа са ставовима „Приштине", јесте она по којој је акција ОВК била усмерена само на сузбијање криминала, а чије је легло север Косова. Нигде га више нема, само тамо, и нарочито смета Тачију, оличењу борбе против криминала. Тужно или смешно? Има ли нелегалних токова робе и новца на северу? Сигурно да има, али ни приближно колико јужно од Ибра, где Тачи одавно врши власт. Да ли је држава Србија требала да предузима ефикасније мере, како би се ти нелегални токови спречили, што је пре свега интерес Србије. Сигурно да јесте, али то није суштина проблема. То након 25. јула не крију ни косовски аналитичари, али крију београдски. Сасвим је јасно да је потез „Приштине" најмање економски мотивисан, а знатно више политички и војно-стратешки. Но, има ли ипак економских интереса у најновијем косовском галиматијасу? Свакако да има. Фукушима и Билер Прве економске ефекте ће осетити хрватске фирме. Не знам да ли се тренутно понашање Хрватске може назвати пилићарењем или лешинарењем, али је чињеница да су недавно приштински званичници Стјепану Месићу наговестили шта смерају, и да се хрватске фирме припреме да преузму то тржиште. Не треба бити видовит и предвидети да ће то Хрвати са особитим задовољством и учинити. Но, то још увек не значи да роба из Србије неће бити присутна. Необично отворени према хрватском капиталу, омогућили смо да велики број наших фирми протеклих година постане власништво Хрвата, тако да ће и цемент, јестиво уље, и други производи из Србије бити присутни на Косову, али преко хрватских фирми (Нексе, Агрокор...), уз обавезно Made in Croatia. Овиме „Приштина" пре свега, а и Хрватска такође, крше ЦЕФТА споразум. Хрвате то много не брине јер ће ускоро ући у ЕУ, чиме аутоматски излазе из ЦЕФТЕ, али нас би и те како требало да брине. Ако је ЦЕФТА споразум озбиљна ствар, а требало би да јесте јер су и Пољска, Чешка, Мађарска и друге земље биле пре уласка у ЕУ потписнице истог, онда је ово флагрантно кршење споразума из најмање два разлога. Прво, ако је УНМИК потписник споразума, нема се шта преговарати о царинском печату Косова. Печат постоји. Преговори на ту тему могу само довести до пријема Косова у ЦЕФТУ, чиме ће „Београд", не само признати Косово, него му још и додати ветар у једра. Друго, понашање Хрватске је врло проблематично, јер ће практично имати повлашћени положај у оквиру ЦЕФТЕ, што опет отвара многа друга питања. С обзиром на то да смо се само до пре пола године хвалили да су нам односи са Хрватском на изузетној разини, хоће ли се можда на билетералном плану доћи до решења? Сумњам, али... Много се протеклих година говорило о томе како је немачка подршка независности Косов, плаћена косовским угљем. Сигурно да пада у очи изузетно ангажовање Немачке у последњим догађајима на Косову. Те командант КФОРа – Немац, те додатни контингент немачких војника, те портпарол КФОР-а са проблематичним изјавама – Немац, те спречавање одржавања седнице СБ УН од стране Немачке... Заиста пуно коинциденција. Укратко, ангажовање Немачке у последње две недеље на Косову и око Косова знатно надилази све друге НАТО савезнике. Усудио бих се рећи да се ради и о благо паничном ангажовању. Много се протеклих година говорило о томе како је немачка подршка независности Косов, плаћена косовским угљем. То није ништа ново. А Немачка није мачји кашаљ. Трагедија у нуклеарки Фукушима је убрзала одлуку Немачке да почне да затвара своје нуклеарке. Педантни Немци баш ништа не раде напамет. Вероватно планирају алтернативне изворе енергије. Косово располаже резервама лигнита које су велике. Резерве по досадашњим истраживањима износе између 17 и 20 милијарди тона! То је значајан извор енергије, која ће Немачкој убудуће бити потребна. Логика постоји. Има овде једно „али". Педантни Немци ништа не раде на памет (није штампарска грешка – прим. аутора). Према папиру који неки зову „Ахтисаријевим планом", а који СБ УН као наручилац никада није усвојио, па према томе и не постоји, имовина Србије на Косову и Метохији припада надгледано независном Косову, sic! До сада је Србија мало тога радила да алармира потенцијалне инвеститоре по Косову, да се ради о њеној имовини, те да једнога дана, одлуком неког међународног тела, може да испадне да је инвеститор купио мачку у џаку. Инвеститор, пак, ма колико био моћан нерадо купује такве мачке, што је и разумљиво, јер даје паре. Ако жели да уђе у једну тако велику инвестицију, каква је енергетика, Немачка мора да буде сигурна. А Немачка није мачји кашаљ (што сам се нешто ухватио за мачке), те се може очекивати страховит притисак Берлина на Београд да експлицитно или имплицитно призна „Ахтисаријев план", како би немачки капитал био 100% заштићен. Ако Србија подлегне притиску, а њен пут ка ЕУ умногоме зависи од Немачке, она ће се не само одрећи имовине, него и много чега другог. Зна ли баја шта ради? Прође и друга недеља од покушаја јединица ОВК да запоседну административне тачке: Јариње и Брњак, чиме би дефинитивно престала потреба за било каквим преговорима. Једноставно, „Приштини" не би били потребни. Храбрим отпором српског народа са севера Косова тај напад је осујећен. Али (опет „али") зебња остаје. Очигледно да се на стање пре 25. јула није вратило, а да ли ће се вратити не знамо. Политичари који су са немачким генералом Билером преговарали, нису ништа могли рећи окупљеном народу на барикадама, а ни његовим представницима, док се не договоре са „државним врхом". Након договора са тим врхом, саопшатавају некакво привремено решење, које је прилично далеко од оног пре 25. јула. Државни врх, тренутно политичка реинкарнација Луја XIV (L'État, c'est moi), а што је опет бољe него Луја XV (Après moi le deluge), успева да убеди Србе да испуне свој део договора са КФОР-ом и уклоне барикаде, јер избора и немају превише. Маневарски простор је толико сужен, а времена је тако мало, да се хтели ми то или не, мора веровати и садашњем државном врху. Пре скоро 100 година у политичком животу Србије, колала је крилатица: „Зна Баја шта ради"! То се односило, наравно на Николу Бају Пашића, који је изгледа имао неограничено поверење, те се и није сумњало у сврсисходност неког његовог потеза. Касније се то говорило и за Тита (који је свакако знао шта ради), па затим чак и за Слобу. Маневарски простор је толико сужен, а времена је тако мало, да се хтели ми то или не, мора веровати и садашњем државном врху. Једноставно, мора се. Оно што би тај врх морао знати, да би нешто и урадио поводом настале кризе на Косову је и следеће: Ибарски Колашин је део Косова са српским становништвом, које је ту опстало и поред страшних покоља од стране балиста, током рата 1941. Опстао је и након страшних притисака за време комунизма. Опстао је, иако брутално расељаван и након градње акумулације Газиводе, сењдамдесетих година прошлог века. Овај део нашег народа (све малобројнији) чини једину брану спајању Тачијевог Косова и Зукорлићевог Санџака. Предајом пункта Брњак, ове бране лако може нестати, а знамо како Хашим и Муамер третирају Србију, па још ако се споје... Долина Ибра северно од Косовске Митровице је такође део Косова са српским становништвом, које је и ових дана показало колико је значајно за нашу државу. Предајом пункта Јариње, ово становништво ће остати одсечено од матице и упућено на „Приштину". Можда се ми „боримо против Велике Албаније, као и против Велике Србије", што државни врх ономад на скупштини рече, али Велика Албанија је већ 90% реалност, а и мала Србија је све мања и мања. Значи, борба нам је тек половично успела. Изласком власти „Приштине" на пункт Јариње ова већ 90% створена држава ће се уклинити у остатак Србије. Осим Румуније, сви суседи имају одређене аспирације према Србији, и само чекају прави тренутак за њихову реализацију. Такви тренуци долазе са слабљењем наше земље. Предајом Ибарског Колашина и долине Ибра „Приштини", стратешка позиција Србије би била озбиљно пољуљана, а многа непријатна питања отворена. Како видимо, улози нису мали. Све ово се мора имати на уму када се улази у било какве преговоре и договоре, било у Бриселу, Рашкој или Њујорку. Српски народ на северу Косова је ових дана показао изузетну храброст, патриотизам, солидарност и решеност да се жртвује за своју државу. Времена нема на претек. Држава са друге стране мора показати двоструко више храбрости, патриотизма, солидарности и решености да се пожртвовано бори за народ. Не буде ли се тако понашала, и српски народ на Косову оставила на милост КФОР-у и „Приштини", за коначно етничко очишћење Косова неће бити потребна оружана олуја. Биће сасвим довољан политички и административни поветарац са југа.

 

Пристигли коментари (15)

http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/kosovo-izmedju-oluje-i-povetarca.html

Angela Merkel od Srbije traži da pusti sever Kosova

Poseta Angele Merkel Srbiji

Od Srbije traži da pusti sever Kosova

Nataša Latković | 10. 08. 2011. - 02:02h | Foto: Reuters | Komentara: 234

Poseta nemačke kancelarke Angele Merkel mogla bi da doprinese boljoj ekonomskoj saradnji dve države, ali se od nje ne očekuje da će doneti dobre vesti Beogradu u vezi s Kosovom i Metohijom. Sagovornici „Blica" smatraju da dolazak Merkelove znači i novi pritisak Evropske unije na Srbiju da prepusti sever Kosova prištinskim vlastima i uspostavi granice kako bi zauzvrat dobila datum za početak pregovora sa EU.

Merkelova u Beograd dolazi 22. avgusta

Ni juče niko od ministara u Vladi nije hteo da odgovori kako će situacija na Kosovu uticati na nastavak evropskih integracija, kao ni da li je dolazak predsednice nemačke vlade povezan sa novim uslovljavanjem Srbije da na južnu pokrajinu gleda kao na suseda. U kratkoj izjavi za „Blic", šef Vladine kancelarije za saradnju sa medijima Milivoje Mihajlović rekao je da će Angela Merkel sigurno podržati dijalog kao jedno od rešenja.

Kosovsko pitanje

- Od dolaska Merkelove srpska vlada očekuje da se poboljšaju ekonomski odnosi Srbije i Nemačke, kao i da ponudi pomoć u evropskim integracijama. Očekujemo i da nam pomogne da pronađemo pravedno rešenje za kosovsko pitanje - kaže Mihajlović.

Na naše pitanje da li je moguće da će šefica nemačke vlade ponuditi pravedno rešenje ako se uzme u obzir izjava ministra spoljnih poslova te zemlje da Srbija treba da poštuje granice Kosova, Mihajlović kaže:

- Mi to od nje očekujemo.

Angela Merkel će u Beograd doputovati 22. avgusta, a u njenoj delegaciji biće čak 63 ljudi. Izvor „Blica" je potvrdio da će sa njom doći desetak ljudi iz njene kancelarije i još toliko iz Ministarstva spoljnih poslova. U svakom slučaju, ekonomska saradnja biće jedna od tema razgovora, mada ne i najvažnija.

Očekuje se da će Kosovo i članstvo u Evropskoj uniji biti ključne stvari o kojima će govoriti Merkelova i predsednik Srbije Boris Tadić, ali i glavne tačke sporenja.
Datum pregovora

Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, kaže za „Blic" da je Srbija, bez obzira na kosovski problem, hapšenjem Gorana Hadžića „osvojila kandidaturu, ali ne i datum za početak pregovora sa EU".

- Angela Merkel dolazi u Beograd da pritisne Srbiju da u potpunosti odustane od Kosova. Najuticajnije zemlje Evrope, poput Nemačke, Engleske i Francuske, hoće brzo rešenje kosovskog problem, a vide ga u prepuštanju severa pokrajine prištinskim vlastima. Vodeće države EU traže da mi postavimo granice sa Kosovom, carinu i da se ponašamo prema njemu kao prema susednoj državi - tvrdi Nikolić i dodaje da kandidatura bez datuma za početak pregovora ne znači ništa.
Najbolji primer za to, kaže on, jeste Makedonija koja, iako kandidat, na početak pregovora sa Unijom čeka šest godina.

- Pitanje je kako će se Srbija postaviti u razgovorima sa nemačkom delegacijom. Vodićemo se argumentom da jedna strana ne može da dobije sve, a druga ništa, kao i da je Kosovo mafijaška država - tvrdi Nikolić.

Dijalog s Prištinom

Vladimir Todorić, direktor Centra za novu politiku, kaže za „Blic" da bi bilo dobro da se sa nemačkom delegacijom razgovara o problemima koje nemački investitori imaju u Srbiji.

- Nadam se da Merkelova neće doneti poruke koje bi prejudicirale ishod dijaloga Beograda i Prištine. Problem je što EU nema mehanizme da utiče na kosovske vlasti, jer nema šta da im ponudi. Pet zemalja Unije nisu priznale nezavisnost južne pokrajine, pa ih ne mogu usloviti potpisivanjem SSP ili viznom liberalizacijom - smatra Todorić.

On još dodaje da treba biti oprezan sa tumačenjem sporazuma koji je postignut o severu pokrajine.

- Neke države u EU su već najavile kako sporazum vide kao „diplomatsko rešenje koje će uvažiti granice Kosova". Srbija treba jasno da kaže da sporazum nikako to ne znači.

 

Delević: EK prati situaciju na Kosovu Direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević ocenila je da su događanja na severu Kosova od značaja ne samo za mišljenje Evropske komisije o Srbiji nego i za stvaranje ukupnog raspoloženja u zemljama članicama EU, koje će biti značajno krajem godine, kada bude razmatrana konačna odluka o kandidaturi. - Evropska komisija je telo koje je obavezno da bude statusno neutralno, pošto unutar EU nema saglasnosti o tome da li je Kosovo država ili nije. Ipak, Komisija prati ono o čemu unutar EU postoji jaka saglasnost, a to je regionalna saradnja - rekla je Delevićeva za RTS.

http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/270563/Od-Srbije-trazi-da-pusti-sever-Kosova

OBRAD KESIĆ: NIJE TRAGEDIJA KADA TAČIJU POMAŽU SAD I EU, ALI JESTE KADA MU POMAŽE TADIĆ

OBRAD KESIĆ: NIJE TRAGEDIJA KADA TAČIJU POMAŽU SAD I EU, ALI JESTE KADA MU POMAŽE TADIĆ

utorak, 09 avgust 2011 13:14

 

Laž da svaka alternativa politici Borisa Tadića vodi u rat, to plašenje građana ratom je u stvari najveća pretnja miru i stabilnosti Srbije


Najnovija kriza na severu Kosova dokazuje istinitost francuske poslovice po kojoj, što se svet više menja, sve više ostaje isti (plus ça change, plus c'est la même chose). 

Kada je Hašim Tači odlučio da pošalje specijalne jedinice ROSU da preuzmu administrativne granične prelaze na Severu Kosova, želja mu je bila da pridobije što širu podršku sopstvenih građana, i to u momentu kada je ta podrška pala na najniže grane otkako se Tači zvanično bavi politikom. Pored ogromnih ekonomskih nedaća i nezaposlenosti na Kosovu i Metohiji, Tačija muči to što se protiv njega vodi više krivičnih istraga (počev od onih koje ga terete za ratni zločin za vreme sukoba 1998-1999, pa do onih vezanih za organizovani kriminal i izborne krađe). Još veću glavobolju stvorilo mu je podizanje optužnice protiv jednog od njegovih najbližih saradnika Fatmira Ljimaja i još deset bivših članova UČK.  

Na ove probleme Tači nije imao odgovora, ali mu se zato pružila prilika da svu međunarodnu i domaću pažnju usmeri prema novoj krizi, koju je sam kreirao, i da tako iskoristi populistički i nacionalistički naboj za odbranu svoje vlasti.  

Priprema za akciju na severu Kosova gradila se godinama kroz stvaranje slike da su mir i stabilnost na Kosovu i Metohiji najugroženiji u preostalim srpskim opštinama severno od Ibra koje ne potpadaju pod autoritet Prištine. Međunarodna zajednica vidi sever kao neki "divlji zapad", na kom cveta kriminal uz podršku Beograda. Uz ovakav opis katastrofalnog stanja na severu, godinama idu i pretnje predstavnika prištinskih vlasti. i Bajram Redžepi i Hašim Tači redovno su obećavali, odnosno pretili da će da stave sever pod kontrolu i da tamo uvedu red.  

Tači je odlučio da odigra ovu kartu sada kako bi kroz upotrebu sile skrenuo pažnju sa svojih gorućih problema.  

Da bi se upustio u avanturu, trebala mu je saglasnost glavnih sponzora u Vašingtonu i Evropi. Rizik mu se učinio prihvatljivim. Dobio je zelena svetla iz Vašingtona, Londona, Berlina i Pariza, a pomogli su i signali koji mesecima dolaze iz Beograda. Poruke koje su stizale od predsednika Borisa Tadića, Borka Stefanovića i članova Vlade ukazivale su da Srbija ni pod kojim okolnostima ne bi bila spremna da koristi silu i da potpuno zavisi od ishoda pregovora sa Prištinom, te da ih nipošto ne bi dovela u pitanje. Svi koji prate politiku Beograda već duže vreme su svesni da parole da "Evropa nema alternativu" i da "Srbija neće ratovati" ne ostavljaju prostor za neočekivane ili nepredviđene poteze koji bi možda promenili procene rizika za međunarodnu zajednicu i za Prištinu. 

ČEMU SE BEOGRAD NADAO Očigledni su dokazi da je Tači dobio američko i evropsko zeleno svetlo, i to su bile reakcije Vašingtona i Brisela kada je akcija specijalaca pokrenuta. EULEKS se jednostavno povukao i otvorio prostor za dejstvo Prištine, dok KFOR uopšte nije reagovao dok albanski specijalci nisu naišli na otpor lokalnog sprskog stanovništva. Istovremeno, kada su predstavnici vlasti iz Beograda pokušali hitno da dođu do ključnih "partnera" u Americi i Evropi, niko nije hteo ni da im se javi na telefon. Očigledno je da su se i Amerikanci i Evropljani nadali da će albanski specijalci munjevito da preuzmu administrativne prelaze i da će onda oni njima ostati samo da "sa žaljenjem" podrže novu realnost na terenu i pritisnu Srbiju da i ona prihvati tu "realnost".  

Nejasno je čemu se Beograd nadao jer iz glavnog grada Srbije više od 24 sata nije bilo ozbiljnih osuda niti reakcija. Jedino je na scenu stupio "leteći cirkus" zvani srpska diplomatija, odnosno čuli su se očajnički vapaji Borka Stefanovića i ministra Gorana Bogdanovića.

Tako se moglo zaključiti da je Beograd iznenadila akcija koja se godinama pripremala i na koju je i sam Ministar Ivica Dačić upozoravao samo par dana pre njenog izvršenja. Razume se da za sve propuste koji su omogućili da akcija krene bez pravovremenog odgovora države Srbije, niko u Beogradu nije i neće odgovarati.

Jasno je i to da su Tači, Amerikanci i Evropljani ispravno procenili da Srbija nije spremna da reaguje na način koji bi ugrozio njihove interese ili eventualno vodio eskalaciji krize. Računali su da će vlast u Srbije da smiruje reakciju Srba na severu Kosova, što će reći da su podrazumevali saradnju Beograda, na kakvu su već ionako navikli čak i kada se ugrožavaju interesi Srbije.  

Sada vlast u Beogradu pokušava da predstavi kako nije imala alternative nego da reaguje na način kako je reagovala. Glavni argument je da bi drugačija reakcija vodila direktno u novi rat i da zbog toga samo preostaje dogovor sa KFOR i nastavak pregovora sa Prištinom.  

Svakako je potrebno pregovarati sa KFOR-om jer je naoružan i jer je u ključnim trenucima predstavljao direktnu pretnju nenaoružanim Srbima na severu Kosova, no teže je shvatljivo zašto je od samog početka vlast u Beogradu žestoko branila, čuvala, i na kraju očuvala pregovore sa Prištinom. Tim pre što je i sama Priština već prekinula te pregovore čim se opredelila za silu.  

Srpska strana je imala samo tri aduta u novonastalnoj krizi oko administrativnih prelaza. Ti aduti su: 

1. Pravo Srbije da, kao svaka druga država, koristi sva sredstva, pa i silu, ako je to potrebno i neizbežno da zaštiti svoje građane; 

2. Spremnost Srbije da odmah suspenduje pregovore sa Prištinom i da ih ne pokreće ponovo dok god se stanje na terenu ne vrati na status quo ante pre unilateralne akcije Prištine; 

3. Reakcije Srba na severu Kosova.  

Od ova tri aduta Beograd se odmah na početku krize odrekao prva dva. Jedino je Ivica Dačić nagoveštavao da bi Srbija možda mogla da počne da se ponaša kao svaka druga država, odnosno da silom odgovori na nasilje protiv građana na severu Kosova. No predsednik Tadić je uskoro otklonio svaku sumnju da bi Srbija ikada mogla da koristi silu (osim, kao što je direktor policije Veljović upozorio, da bi branila KFOR, EULEKS i druge predstavnike međunarodne zajednice). Ne treba previše pameti da bi se shvatilo da će u svakom sukobu u kome se jedna strana odrekne sile u prednosti biti ona druga strana koja je sprema da koristi silu. Stav prdsednika Tadića ne garantuje da neće biti rata i da neće biti nasilje, nego u suštini otvara još veću mogućnost za dodatno korištenje nasilja iz Prištine (a i od drugih koji se nađu u bilo kakvim sukobom sa Beogradom).  

NEISKORIŠTENA ŠANSA Amerika i EU uložile su puno truda i energije u pokretanju pregovora između Beograda i Prištine. Ti pregovori otvaraju put normalizacije odnosa Beograda i Prištine i taj put vodi prema konsolidaciji nezavisnosti Kosova i prihvaćanju te realnosti od strane Beograda. Kada bi ti pregovori bili ugroženi, Amerika i EU učinili bi sve što je moguće da pritisnu stranu koja ugrožava pregovore. Drugim rečima, da je Beograd suspendovao pregovore zbog unilateralnog korišćenja sile od strane Prištine, onda bi pritisak bio na Prištinu da otkloni uzrok prekida pregovora. Na žalost, Beograd nije iskoristio svoju šansu.  

To svedoči da Beograd nije iskreno i odlučno činio sve sto je moguće da odbrani Srbe na severu Kosova, nego se stavio na raspolaganje američkim i evropskim interesima, a preko njih i Prištini. Jedini adut koji je sada Srbiji preostao su Srbi na severu Kosova. Dok god oni odbijaju da ispune želje Prištine, dok god oni budu odlučni u korišćenju građanske neposlušnosti i nenasilnih metoda protesta, Hašim Tači i njegovi međunarodni sponzori neće moći da okončaju akciju preuzimanja administrativnih prelaza, a to znači da ostaje mogućnost da Srbi na severu Kosova i dalje ostanu slobodni i van autoriteta i kontrole Prištine.  

Ključ uspeha za srpsku zajednicu je nenasilje. Ne treba se upuštati u borbu protiv naoružanih vojnika KFOR-a, ali istovremeno ne treba prihvatati da naoružani vonici imaju pravo da pucaju na nenaoružane ljude. Ovo je potrebno reći jer poslednjih dana neke izjave Borka Stefanovića i drugih predstavnika zvaničnog Beograda sugerišu da KFOR ima pravo da koristi silu ako Srbi na barikadama ne prihvate sporazum koji im se nudi.  

Teško je verovati da je Beograd spreman iskreno da brani sopstvene građane na Kosovu i Metohiji, a još manje je verovatno da je spreman da brani sopstvene interese koje je sam definisao. Zato niko (ni vlast ni glavna stranka opozicije Srpska napredna stranka) nije ni spomenuo Ustav, za koji su se zakleli da će da ga brane, i zato ne postoji ni delić šanse da ova neodgovorna, nesposobna i ponižena vlast uspe da podeli Kosovo, što joj je poslednja želja.  

Beograd je ponovo u situaciji da nema volje da se suprotstavi sili i nepravdi koju mu nude "partneri" sa Zapada. Što je još gore, taj svoj nedostatak volje građanima pokušava da predstavi kao cunami, kao nezaustavljivu prirodnu nepogodu, kao katastrofu kojoj nema alternative i u kojoj je prisiljen da se ponaša na ovaj sramni, nepošteni i licemerni način.  

U takvoj situaciji, odbranaški nastrojena vlast svaku kritiku svoje politike lažno predstavlja kao volju za rat, odnosno huškanje na rat. Svako ko dovodi u pitanje mudrost njene politike vlast optužuje da priželjkuje rat i da hoće da gurne celu Srbiju u nova stradanja. Ta laž da svaka alternativa sadašnjoj politici Borisa Tadića vodi u rat, to plašenje građana ratom je u stvari najveća pretnja miru i stabilnosti Srbije. Ako Beograd toleriše ili čak nagrađuje Tačijevu upotrebu sile, on daje drugima povoda da u sukobu sa Beogradu posegnu za silom kao sredstvom za postizanje cilja.  

ŠTA SRBIJA MORA DA URADI (A NEĆE) Drugim rečima, ako se Srbija ne ponaša kao država spremna da koristi silu u odbrani svoje teritorije, morala bi da bude spremna da barem zaštiti svoje građane. Ako nije spremna da koristi silu ni da zaštiti sopstvene građane, ona mora ipak da stvori sumnju kod svojih protivnika i svih onih koji razmišljaju o korišćenju sile protiv njenih građana da ipak postoji šansa, pa makar bila relativno mala, da Srbija u jednom momentu na silu odgovori silom. To je još uvek najbolji način da se izbegnu nova nasilja i novi ratovi. Takođe, izbegavanje političkih sukoba sa Amerikom i sa Evropskom Unijom osnažuje njihovu politiku uslovljavanja.  

Postoji čitav niz drugih poteza koji bi ojačali poziciju Srbije i srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Evo nekih koji ne vode u nove ratove, niti nasilje.  

1. Srbija može, poput Republike Srpske, da angažuje međunarodne pravnike i da ih uključi u odlučnu dugoročnu borbu protiv svih koji krše Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, međunarodno pravo i osnovna ljudska i građanska prava njenih građana. U sadašnjem sukobu Srbija bi mogla da koristi međunarodne pravnike da jasno izgrade pravne argumente protiv nasilnih akcija Prištine i protiv svih akcija KFOR-a i drugih međunarodnih institucija koje krše Rezoluciju 1244 i međunarodno pravo. Takođe, Srbija bi trebalo odmah da da do znanja komandantu Bileru i svim članovima KFOR-a da je svako nasilje protiv nenaoružanih građana neprihvatljivo i nezakonito i da će ona da koristi sva svoja sredstva da goni sve koji narede ili koriste nasilje protiv njenih građana, kršeći pritom međnarodno pravo; 

2. Srbija može da suspenduje pregovore sa Prištinom i da upozori da se pregovori neće ponovo pokrenuti dok se stanje na terenu ne vrati na prethodno; 

3. Srbija takođe može da suspenduje sporazum koji je već postignut sa Prištinom o pravu na slobodno kretanje svih građana Kosova i Metohije kroz Srbiju. Suspenzija ovog sporazuma bi trebalo da ostane na snazi dok traju nasilne akcije vlasti iz Pristine i KFOR i EU uvažavaju posledice tih akcija; 

4. Srbija bi trebalo da pokrene mnogo žešću diplomatsku akciju u kojoj bi predstavnici Beograda obilazili sve ključne glavne gradove koji su podržali nasilne akcije Prištine. Diplomatija bi im dala do znanja da kriza neće prestati dok god nasilje Prištine dobija zapadnu podršku. Naravno, srpska diplomatija mora da se gradi na osnovi nekih konkretnih poteza, a ne na praznoj retorici kao što se to radilo do sada; 

5. Srbija bi mogla da traži da UN formira komisiju koja bi detaljno istražila sve okolnosti nasilja, uključujući ko je bio upoznat sa planovima za to nasilje, ko je odobrio korištenje tog nasilja i ko je podržao i pomogao Prištinu da postigne svoje ciljeve. Ta komisija takođe bi morala da se bavi i ubistvom albanskog pripadnika ROSU i da jasno iznese u javnost sve svoje zaključke posle detaljne istrage.  

To je samo nekoliko mogućih akcija koje bi ojačale poziciju Srbije i pomogle Srbima na severu da istraju u svojoj odlučnosti da odbace nasilno postavljanje autoriteta i vlasti Prištine.  

SRBIJA NE SME MIRNO DA SPAVA Ne gajim nadu da će vlast u Beogradu da pokrene bilo koju od ovih akcija ili neku drugu akciju koja ne bi bila prihvatljiva za naše "prijatelje" u Vašingtonu i u Briselu. Tragedija nije u tome da medunarodna zajednica nagrađuje nasilje Hašima Tačija. To nije ni prvi, a plašim se da neće da bude ni poslednji put da on uživa u podršci svojih partnera iz Amerike i Evrope. Nije tragedija priznati sopstvenu slabost i nesposobnost u pronalaženju odgovora na ovakve napade. Tragedija je što to nasilnicima uspeva i zbog pomoći koja im stiže iz Beograda. Beograd je čak opravdao i Tačija optužujući "srpskog kriminalca" da stoji sa svojim albanskim partnerima iza paljevine Jarinja. Jasno je šta proizilazi iz ovakve izjave:  

1. Ko god na severu Kosova ne prihvata i podržava pasivnu politiku Beograda po definiciji je kriminalac; 

2. Albanski graničari i policajci su pošteniji od srpskih. (Zašto bi se inače tobožnji "srpski kriminalac" plašio dolaska albanskih carinika na granicu sa Srbijom ako već dobro sarađuje sa istima?) Ovakva tvrdnja Beograda je glupa, neozbiljna i poražavajuća; 

3. Svi Srbi na severu Kosova moraju da prihvate novu realnost i da poštuju međunarodne institucije, koje su pomogle da se izgradi ta nova realnost; 

4. Srbi na severu imaju odgovornost prema matici i moraju da slede politiku Beograda, ali matica nema nikakvu odgovornost prema njima (Teorija većeg dobra izgrađena od Slobodana Miloševića pa do Borisa Tadića); 

5. Alternative nema i svi ostali mogući poteze vode direktno u rat, a rat hoće samo kriminalci i izdajnici. 

Najgore od svega je dakle to da će politika Borisa Tadića u krajnjoj liniji pomoći Hašimu Tačiju da ostvari sve svoje ciljeve. Ono što je Tači pokrenuo i hteo da ostvari, to mu je spasio KFOR i Vašington, a ostatak će da mu ostvari politika Borisa Tadića. Zato Srbija ne sme mirno da spava i da čeka ishod najnovije krize na severu Kosova.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/8075-obrad-kesi-nije-tragedija-kada-taiju-pomau-sad-i-eu-ali-jeste-kada-mu-pomae-tadi-.html

Западна шема на Балкану пуца по шавовима

Западна Руби Голдберг шема на Балкану пуца по шавовима

 

Тед Гален Карпентер

понедељак, 08. август 2011.

(The National Interest, August 5, 2011) На Балкану поново у порасту тензије и насиље. Последњи инцидент, који Мортон Абрамовиц и Џејмс Хупер описују у депресивним детаљима, је кошкање између снага владе у Приштини и љутих Срба на северу Косова. Ова епизода се дешава непосредно након обновљених напора босанских Срба на припреми терена за нови сецесионистички покушај у непрекидном политичком хаосу кобајаги државе Босне и Херцеговине. Признање да су се нестабилност и насиље вратили у регион мора бити посебно горка пилула за прогутати Абрамовицу као једном од гласнијих заговорника САД-НАТО интервенције у бившој Југославији током 1990-их. Али само највећи оптимисти (или најтупљи) аналитичари могу и даље порицати нарастајуће доказе о пропасти великих планова Запада о изградњи нација на Балкану. Таква једна подвојена идеја да ће се типични ''Руби Голдберг''[1] политички ентитети, као што су Босна и Косово, показати као стабилни и економски одрживи и да ће етнички анимозитети престати када Европска унија замахне шаргарепом евентуалног чланства у ЕУ, одувек су били наивни. Суочена са својим застрашујућим економским невољама, ЕУ се сада налази пред суштинским избором. Може истрајати са политиком усвојеном још давних 1990-их и наставити са бесконачним мировним и економским мисијама у два нефункционална ентитета које је створила, или пак може усвојити радикално другачији курс и сасећи губитке. Други приступ би подразумевао промовисање (и евентуално наметање) свеобухватног решења заснованог на значајним територијалним корекцијама и међусобним дипломатским уступцима. Груб нацрт таквог решења подразумевао би омогућити босанским Србима да се отцепе, а можда и споје Републику Српску са Србијом, те омогућити Београду да поново успостави суверенитет над већински српским делом Косова северно од Ибра. Заузврат, Србија би морала да призна независност смањеног Косова. Таква иницијатива би захтевала да доносиоци одлука у ЕУ превазиђу своју одбојност према подели Босне и Косова. Поделе никада нису савршено решење, али понекад су боље од алтернатива. А с обзиром на актуелни фијаско у Босни и на Косову, подела би скоро сигурно била боља него статус кво. За Сједињене Државе би избор политике требало да буде још лакши. Абрамовиц и Хупер су показни пример националног нарцизма који се сувише често среће у америчкој спољнополитичкој заједници. Они нехајно претпостављају потребу за водећом улогом САД, а да при том не пружају ниједан разлог зашто би то било неопходно. Као што сам написао на другом месту, пред Вашингтоном је много важнији посао постављања спољнополитичких приоритета. Треба се фокусирати на догађаје који имају јасан потенцијал да угрозе америчку безбедност или на оне који представљају велику опасност за стабилност међународног система. Парохијалне свађе на Балкану не потпадају чак ни у категорију удаљених претњи у смислу постизања одговарајућег прага неопходног за акцију САД. Обамина администрација треба да обавести своје европске савезнике да је актуелни хаос на Балкану проблем који ЕУ треба да реши. Ако треба, Бела кућа, Стејт департмент и Пентагон треба да блокирају позиве и мејлове који долазе из престоница ЕУ. Тако наши креатори политике не би морали да слушају цмиздраве молбе европских званичника, који би да још једном уплету САД у овај хронично завађени регион.  Тед Гален Карпентер је виши сарадник за одбрану и спољнополитичке студије на Кејто институту, аутор осам књига о међународним пословима, укључујући „Политика лошег комшије: Узалудни рат Вашингтона против дроге у Латинској Америци" (Превод: НСПМ) [1] Рубен Голдберг - Reuben Garrett Lucius Goldberg (4.7.1883 – 7.12.1970) је био амерички карикатуриста, инжењер и проналазач који је смишљао фантастично комплексне справице  за остваривање једноставних задатака. Као идиом у неформалном говору се користи за изузетно комплексне али непрактичне планове, прим.прев.

 

Пристигли коментари (1)

Пошаљите коментар

Донирајте НСПМ