Нико не одговара за злочине над Србима

Нико не одговара за злочине над Србима

Заборављене српске жртве (Фото: Новости)

Книн – Прошле су две деценије од убиства 67 српских цивила, од којих 31 жене, у селима Пожешке котлине на подручју западне Славоније, а за те злочине још нико није одговарао, ни пред Хашким трибуналом, ни пред хрватским судовима.

Злочини су почињени на основу наредбе коју је донео Кризни штаб општине Славонска Пожега 29. октобра 1991. о „евакуацији" 26 села испод планина Папука и Псуња.

Била је то прва и једина званична наредба ове врсте у Европи после Другог светског рата која је довела до потпуног уништења 23 српска села, наводи Документационо-информативни центар „Веритас".

Наредба је дан раније излепљена на јавним местима, а спроводили су је припадници хрватске локалне полиције и цивилне заштите.

У наредби је стајало да „у последње време четничке терористичке снаге и јединице ЈА све више угрожавају својим борбеним деловањем цивилно становништво у западном делу општине Славонска Пожега" и да се евакуација спроводи „у циљу заштите њихових живота и успешније одбране одбрамбених положаја" хрватских снага на том подручју.

Евакуацијом, коју је требало спровести у року од 48 сати, била су обухваћена села у којима је, према попису из 1991, живело 2.120 лица.

О стварним циљевима наредбе говори и чињеница да се није односила на хрватска села Ивандол, Дежевци, Перенци, Торањ и Бишкупци која се додирују са српским, а која су означена као „рејони окупљања житеља".

Поштујући наредбу, већина становника је напустила села и домове, с тим што су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у суседним хрватским селима.

Иако је мештанима обећано да ће по повратку затећи све како су и оставили, убрзо по евакуацији почела је организована пљачка свега што је имало вредност и што је могло да буде однето. Потом је уследило систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да буду прикривени трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате.

Том приликом страдао је део старијих људи, који није хтео или није могао, због старости и болести, да оде из села.

Да би се хрватској и међународној јавности „објаснило" зашто су опљачкана и запаљена српска села, лансирана је теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења, како њихова имовина не би пала у хрватске руке.

Видевши шта се десило са њиховим имањима, а у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села кренула је за Босну и Херцеговину у којој још није почео рат, а одатле пут Србије или Источне Славоније, која је у то време била под контролом тамошњих Срба.

Мањи број људи склонио се у српска села Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији и у којима су формиране јединице Територијалне одбране организовале сеоске страже и одбрану, док су им мештани пружали логистику за смештај и храну.

У зору 10. децембра 1991. године, јединице 121. бригаде Збора народне гарде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге напале су „непокорна" српска села, која су пала без отпора, док је становништво са наоружаним припадницима ТО побегло према БиХ.

Следећи упутство Заповједништва одбрамбених снага Источне Славоније и Барање, које је из Осијека послато Кризном штабу Славонске Пожеге да „у случају кршења наредбе" могу да отворе ватру без претходног упозорења, хрватске јединице 24. октобра 1991. пуцају на све што се креће, а „непокорна" села добијају апокалиптичан изглед.

Преживели житељи села и рођаци жртава су од 2000. до 2003. подносили кривичне пријаве за злочине „геноцида и етничког чишћења" Државном одвјетништву Хрватске, Хашком трибуналу и другим институцијама које се баве ратним злочинима и заштитом људских права уз доказе о жртвама, опљачканој и уништеној имовини, као и починиоцима.

Сву документацију о овим злочинима „Веритас" је у новембру и децембру 2008. доставио српском Тужилаштву за ратне злочине које је након преткривичног поступка, прикупљене доказе доставило тужилаштву.

И поред свих тих активности, истрага о убиствима цивила у „непокорним" српским селима, покренута марта 2000. „против НН лица", тапка у месту.

Жупанијско државно одвјетништво у Пожеги још чека одговоре хрватског Министарства одбране о јединицама које су тада деловале, као и обдукционе налазе и идентитет жртава ексхумираних у Шњегавићу.

Дугогодишње чекање доводи се у везу с изјавом тадашњег шефа Кризног штаба Славонске Пожеге и потписника Наредбе о евакуацији, а од 1993. до 2006. и жупана Пожешко-славонске жупаније Анте Багарића, који је одмах по ексхумацији гробнице у Шњегавићу, не чекајући обдукцију, изјавио да није реч о цивилним жртвама, већ о припадницима Бањалучког корпуса Југословенске народне армије.

Убијали и старце

Само у једном дану, 10. децембра 1991. у Шњегавићу и Вучјаку Чечавском убијено их је 36 људи просечне старости око 60 година, а међу жртвама је било 20 жена. Из масовне гробнице на рубу села Шњегавић, децембра 2000. ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је осам идентификовано у последње две и по године као житељи тог села и Вучијака Чечавског.

 http://www.vaseljenska.com/vesti/niko-ne-odgovara-za-zlocine-nad-srbima/

Tomislav de Gol

Tomislav de Gol

Ljiljana Smajlović - 27.10.2011 18:24

U Srbiji je ponovo u modi Šarl de Gol. Ne, naravno, stvarna istorijska ličnost slavnog generala i državnika, koji je povratio slavu Francuskoj, koji je vodio izrazito nezavisnu spoljnu politiku, koji je povukao Francusku iz zajedničke komande NATO-a i zatražio da se sedište ovog vojnog saveza iz Pariza preseli u Brisel.

Ne političar koji je suverene nacionalne države smatrao za stubove na kojima se gradi Evropa i koji je smatrao da "jedino nacionalne vojske imaju smisla" jer su jedino vojnici motivisani patriotizmom "prvorazredni ratnici".

Ne general koji je uklonio američko nuklearno oružje sa francuskog tla i zatvorio američke baze, tako da u Francuskoj više nije bilo američkih trupa, i koji je smatrao da američko vojno prisustvo u Evropi sputava ujedinjavanje evropske zajednice, koja se, po njegovom mišljenju, u budućnosti imala prostirati "od Atlantika do Urala" i suprotstavljati hegemoniji američke velesile.

Političar kog beogradski diplomatski saloni desetak godina u redovnim ciklusima nostalgično pominju je De Gol, koji je dao nezavisnost Alžiru. Kontekst je uvek isti: dokle ćemo čekati da se pojavi srpski De Gol? Donekle im je na ruku išlo to što je čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića na izborima za predsednika Jugoslavije, Vojislav Koštunica, pominjao De Gola kao "demokratskog nacionalistu" i svoj politički uzor.

Bilo je to još u vreme kada je Zapad Koštuničinoj izbornoj pobedi nad Miloševićem pružao oduševljenu podršku. Ni pre toga niko iz Brisela i Vašingtona nije javno protivrečio Demokratskoj opoziciji Srbije kada je u izbornoj kampanji obećavala biračima da će, ako pobedi, sačuvati Kosovo.

Kakva ironija, zar ne, da se Miloševićeva opozicija 2000. služila gubitkom Kosova kao sredstvom za prepadanje birača. Ako ponovo izaberete Miloševića, izgubićemo Kosovo: to je bila jedna od predizbornih parola tadašnjih opozicionara, koji su se u to vreme žarko hvalili zapadnom podrškom. U jesen 1999. godine, Zoran Đinđić je po povratku s istanbulskog samita OEBS-a promrzle građane na protestnom skupu opozicije na Trgu Republike u Beogradu bodrio sledećim usklikom: "Mi smo danas partner čitavom svetu!"

Kada je Koštunica odbio da bude "srpski De Gol" koji će Kosovu dati nezavisnost, Vašington i Brisel su svoje nade i strepnju preneli na Borisa Tadića, a još pre par godina su počeli da s istim ambicijama merkaju i Tomislava Nikolića. Evropljani žele čoveka koji bi, s autoritetom autentičnog srpskog nacionaliste, građane pomirio sa "činjenicom" da je Kosovo zanavek otišlo, kao što je "demokratski nacionalista" De Gol učinio da Francuzi svare gubitak Alžira, a da zbog tog gubitka ne izbije građanski rat.

Amerikanci imaju svoje istorijske paralele pa se nadaju srpskoj verziji Ričarda Niksona, po logici da je on bio ljuti republikanac i američki nacionalista, koji je imao hrabrosti da ode u istorijsku posetu komunističkoj Kini. Konzervativni političar tvrde nacionalističke reputacije, po toj analogiji, Srbiju bi mogao da uvede u Evropu i pomogne joj da svari gubitak Kosova.

Sve je to jasno i jedva da se može zameriti zapadnim političarima i diplomatama što usred Beograda sufliraju svojim lokalnim prijateljima i saveznicima istorijske analogije koje idu na ruku njihovim dnevnopolitičkim interesima. Nije ni domaćim političarima i intelektualcima zabranjeno da sarađuju, pa ni da kolaboriraju s njima, kao i da dalekosežni srpski interes iskreno vide u čvrstom zagrljaju Vašingtona i Brisela, pa makar i po cenu Kosova.

Političar kog beogradski diplomatski saloni desetak godina u redovnim ciklusima nostalgično pominju je De Gol, koji je dao nezavisnost Alžiru. Kontekst je uvek isti: dokle ćemo čekati da se pojavi srpski De Gol?

Čudi, međutim, što se tako malo ljudi od struke i nauke ne protivi banalizaciji i iskrivljavanju važnih istorijskih događaja i ličnosti, i srpskih i tuđih. Đavo je uvek u detaljima, a detalji i istorijski kontekst bacaju sasvim drugačije svetlo na analogiju između Alžira i Pećke patrijaršije.

Čuveni francuski pisac Fransoa Morijak vidi Šarla de Gola kao čoveka koji je "bez vojnika, bez ičijeg ovlašćenja, neznan i nepoznat, izronio takoreći iz jednog sramnog sloma, izbačen stravičnim talasom na obalu Engleske, ipak pruža otpor dvojici slavnih pobednika Vinstonu Čerčilu i Frenklinu Ruzveltu". (To je upadljiv kontrast Klemansou, koji u Versaju 1919, iako vođa pobedničke Francuske, tada najmoćnije armije na svetu, nema moći da se odupire američkom predsedniku Vilsonu i Lojdu Džordžu, koji su u poređenju sa Čerčilom i Ruzveltom bili sasvim sićušni.) Aleksa Đilas u svojoj studiji o De Golu veli da je "učio i vaspitavao, kako strance, tako i same Francuze, da Francusku uzimaju ozbiljno" i da je svojoj otadžbini, a posredno i Evropi, povratio izgubljeno samopoštovanje i dostojanstvo, te da je vodio politiku stvarnog i simboličnog jačanja nacionalnog suvereniteta.

Nije ovde reč samo o tome da je Alžir bio francuska kolonija, a Kosovo kolevka srpske države. Te su razlike svima poznate i očigledne. Pravo je pitanje, zapravo, kako je moguće da u celom velikom Beogradu, punom profesora, univerziteta, biblioteka, akademija i instituta, samo i jedino publicista Aleksa Đilas primećuje da bi stvarni Šarl de Gol (a ne ovaj iz beogradskih televizijskih studija i diplomatskih večera) bio veliki protivnik francuskog priznanja nezavisnosti Kosova, jer bi mu namah bilo jasno da će nezavisno Kosovo postati američki satelit i poslušni saveznik američke imperijalne politike, ako treba i protiv Evrope.

Da pravi De Gol, koji je protivno američkim željama priznao Narodnu Republiku Kinu i uspostavio s njom diplomatske odnose davno pre Vašingtona, za razliku od Sarkozija, nipošto ne bi potcenjivao srpski otpor nezavisnosti Kosova. Da bi mu njegovo sopstveno duboko osećanje istorije, tradicije i religije pomoglo da hrišćanske korene, kulturu i spomenike Kosova vidi kao važne za identitet same Evrope. I konačno, kako ističe Đilas, da bi mu "njegov talenat za razlikovanje trajnih od prolaznih fenomena pomogao da shvati da Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da se kosovski problem ne može dugoročno rešiti samo pritiscima na Srbe i pretnjama", te da bi autentična evropska politika insistirala na istinskom kompromisu između Srba i Albanaca.

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Tomislav-de-Gol-112301.html

Конузин: Подршка Русије Србији по питању Косова

Конузин: Подршка Русије Србији по питању Косова

Суботица – Амбасадор Русије у Србији Александар Конузин поновио је данас да његова земља подржава став и све одлуке Србије по питању Космета.

„Наш став према овом питању је веома једноставан, ми подржавамо став Србије и поштујемо све њене одлуке", казао је Конузин на Економском факултету у Суботици где је одржао предавање.

Конузин је истакао да Москва пажљиво прати дешавања у јужној српској покрајини и да су званичници амбасаде у сталном контакту са представницима Србије, пре свега са министарством спољних послова.

„У реално време информишемо Москву о догађајима на КиМ и одржавамо сталне контакте са нашом делегацијом у Њујорку у Савету безбедности", рекао је Конузин.

Што се тиче економске сарадње, руски амбасадор је оценио да је она у успону.

„Никада није било толико перспективних пројеката између две земље, који обезбеђују да се тај ниво односа одржи и наредних деценија", навео је Конузин.

Он се на Економском факултету у Суботици састао са деканом Ненадом Вуњаком и његовим сарадницима, а након тога је студентима тог факултета одржао предавање на тему економске сарадње Србије и Русије.

http://www.vaseljenska.com/politika/konuzin-podrska-rusije-srbiji-po-pitanju-kosova/

Влада Србије: Кфор лаже, ЕУ пристрасна, биће свашта!

Влада Србије: Кфор лаже, ЕУ пристрасна, биће свашта!

петак, 28 октобар 2011 08:01 Вести онлајн

Извештај Владе Србије о Косову и Метохији не садржи план за даље кораке Београда, али се наводи да је ЕУ била пристрасна о питању царинских печата и да је Кфор у недавном инциденту на прелазу Јариње на ненаоружане Србе бацао шок бомбе, сузавце и пуцао на њих бојевом муницијом, пишу "Вечерње новости".

 

Влада доставила извештај Парламенту Извештај Владе Србије стигао је у српски парламент, где ће се о њему расправљати другог новембра.

У извештају пише да нису тачне тврдње КФОР-а да су се војници бранили користићи сузавац и гумене метке, јер су извештаји из болнице доказали да су грађани били повређени правим мецима.

У тексту се наводи да се чула рафална паљба и да су се грађани разбежали, а да је Кфор бојевом муницијом дејствовао и на санитет који је дошао по повређене. "Србија стоји уз свој народ на Космету, брани га и заступа свим средствима која су јој на располагању, а то ће чинити и у наредном периоду", истиче се у извештају.

Влада Србије позива у извештају да се сви проблеми решавају мирно, "јер се сукоби на северу преносе на југ покрајине, где су Срби у окружењу Албанаца, па би могли да буду жртве екстремиста". Када је у питању царински печат, у тексту се наводи да је ЕУ била пристрасна, а да је Брисел тумачио да се аранжман односи и на административне прелазе на Космету.

Премијер Србије Мирко Цветковић јуче је најавио седницу парламента о Космету за 2. новембар. Без обавезе да знамо "шта даље" Владин извештај о Косову и Метохији не садржи никакав план о даљим поступцима Београда према Приштини или међународним снагама на Косомету. То су уочили и посланици, а шеф посланичког клуба Демократске странке Србије Милош Алигрудић рекао је да је незамисливо да тај извештај нема "бар два закључка шта чинити даље". Премијер је одговорио да декларација обавезује Владу да подноси извештај на свака три месеца, али не и да напише шта ће радити даље.  

 

Од „ЦИА Српства" до НАТО србофобије

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 27.10.2011 | 12:28

„Људи без морала су најпрактичнији: неограничене су могућности њихове употребе"   Душко Радовић Да ли је некадашњи национални набој српских конвертита који су се од „патриота" трансформисали у србомрзце био и остао део евроатлантске антисрпске и антируске стратегије? Размислимо о томе у светлу недавних хистеричних напада Вука Драшковића на егзистенцијалне интересе Срба на северу Косова?     НОЖ, МОЛИТВА И ИЗДАЈА Без обзира на сву његову личну контроверзност – као и генерално гледано изразиту превртљивост српског друштвено-политичког живота, која је већ довела до тога да се не чудимо ономе што би у многим другим земљама изазвало бурну реакцију  јавности – немали број Срба је запањен недавним иступима Вука Драшковића. Лидер Српског покрета обнове својим (чак и са становишта српских стандарда) прекомерним дневнополитичким трансформацијама и калкуланством, али и клановским духом и непотизмом којим одише његова странка, те самодржачким начином вођења партије и неморалом који је она показала док је током друге половине 90-их владала  Београдом – одавно је разочарао огромну већину некадашњих симпатизера. Ипак, мало ко се надао да ће писац некада култних и неоспорно  национално отрежњујућих романа, „Нож" и „Молитва", баш толико ниско пасти у моралном погледу па да стане раме уз раме са перјаницама антисрпства, Соњом Бисерком и Наташом Кандић, односно да ће дођи до тога да кључни српски НАТО-лобиста Драган Шутановац спрам њега скоро делује као „патриота". Међутим, то се догодило. Задњих година ствари су ишле ка томе, да би кулминирале недавним Драшковићевим небулозним тврдњама да су Срби на северу Косова напали НАТО а не њих – о чему сведоче тешке ране српских цивила – до зуба  наоружана солдатеска тог агресивног пакта.   МАСКИРАЊЕ НАТО ЗЛОЧИНА Пошто се то десила, читава пропагандна конструкција чија потка је бајка о некаквим хуманистичким „европским вредностима", која се већ деценијама гради на Западу и од стране његове српске медијске, политичке и НВО „пете колоне" намеће Србима, пала је у воду. Уз то, Срби су добили јак аргумент у прилог тога да је НАТО (КФОР) на Косову и Метохији брутални окупатор и савезник шиптарских терориста, а не непристрасни чувар мира. Да би се ефекти тога колико толико ублажили, активирани су најагресивније перјанице Запада у Србији, као што су Вук Драшковић и Чедомир Јовановић. Они су отпочели нови циклус оптуживања Срба за сва зла на Балкану, при чему је наводни напад на КФОР представљен као задња карика у том „злочиначком" ланцу. Порука је јасна: тзв. европске вредности су „сјајне" а њихови НАТО заступници изразито „човечни", док је проблем само у томе што „примитивни" Срби, предвођени „злим" лидерима, то неће  да прихвате и, ретроградно инсисистирајући на „превазиђеном" територијалном интегритету своје земље, праве проблеме. Када ЛДП-овци и тзв. другосрбијанци са педигреом тако нешто тврде, све је у домену уобичајеног. Али, не тако мали део српске јавности пита се откуд то да је у њихове редове дошао Вук Драшковић? Јасно је зашто НАТО-у то треба. Згодно је да неко ко за себе тврди да је „прави националиста" прича исто што и јавни „Другосбијанци". Но, зашто Драшковић пристаје да дува у исту тикву са Јовановићем? Да ли се ту ради о потпуном неморалу па када више не види своје место на националистичком делу српске политичке сцене, он се без околишења пребацио у његову антисрпску зону, и у томе иде све даље и даље? Или је Драшковић уцењен због криминално-корупционашког деловања његове странке у Београду, када је тамо држала власт, односно због активности његове партијске паравојне формације током тзв. Ратова за југословенско наслеђе?   ДРАШКОВИЋЕВЕ МЕТАМОРФОЗЕ Могуће је да се ту крије кључ његове трансформације, али ипак је то мало вероватно. О Драшковићевом карактеру, и потенцијалу за користољубљем ма које врсте мотивисану превртљивост, много говори то што је некадашњи острашћени титоиста и четникомрзац постао „одани" Равногорац и заговорник „западних вредности". Шира јавност углавном и не зна за његов спис из 1981. године, „Ја, малограђанин", у коме се са становишта комунистичке идеологије обрачунавао са популарном културом. Нити за његов фељтон „Последња четничка завера", објављен у „Политици експрес" 1974. године, у коме је на најприземнији начин блатио Равногорски покрет,  у својству чијег промотера и заштитника се сада представља. На основу реченог видимо какав је Драшковић човек. Ипак, то – без обзира што указује шта је темељ његове превртљивости – не објашњава зашто се трансформисао у потпуног србофоба. Нешто је морало да подстакне (не)карактерни потенцијал за приземно-лукративну трансформацију. У доба титоизма користило му је што је био екстремни титоиста. У време када се Брозов систем љуљао и потом урушавао исплатило му се да се представља као „националиста". Наизглед, сада му је курентно да поново делује са антисрпскиих позиције. Међутим, није баш тако. Драшковић је већ  богато решио све своје материјалне проблеме и нема разлог да се прода Пентагону или неком сличном евроатлантском средишту моћи. Такође, политички би му се много више исплатило да се и даље претвара да је „патриота". Другосбијански настројени грађани тешко да ће, због старе „националне славе", гласати за СПО. Имају они своју узданицу – Јовановића. Значи, Драшковић је из неког разлога, као да је то морао, отишао много даље у дубине антисрпства него што му користи. Остаје нам да се позабавимо другим поменутим факторима Драшковићеве неотитоистичке метаморфозе. Али, унапред то да кажем, ни то нам неће решити енигму. Много времена је прошло од 90-их, а и оно што је СПО радио у Београду у то време само је представљало увертиру у још веће злоупотребе које се после октобра 2000. године везују за Демократску странку. С обзиром шта се све радило и ради у Београду, нико из актуелне власти и од стране њених страних ментора, не би се усудио да отвори престоничку Пандорину кутију. Што се тиче Драшковићеве Српске гарде, она је имала минорни војни значај, а у околностима када је јасно да НАТО нема никакав основ за судски поступак против Војислава Шешеља – који је на посредан начин имао значајну улогу у одбрамбеним ратовима које су Срби водили током 90-их – зар би лидер СПО-а који им није дао готово никакав допринос већ је и тада својим деловањем подривао српски одбрамбени потенцијал, од стране Запада могао да буде оптужен за било шта?   АНТИСРПСКЕ ДИРЕКТИВЕ   Све у свему, на основу досадашње „анализе" никуда нисмо сигли. Зато ствари треба да сагледамо из сасвим другачијег угла: хладноратовско геополитичког. За владе америчког председника Роналда Регана (1980-1988), САД су почеле интензивно да воде специјални рат против Југославије, о чему, тек примера ради, сведоче директиве (National Security Decision Directive) број 54. из 1982. године и број 133. из 1984. године. Тај „рат" је имао како економску димензију, срачунату на продубљивање кризе изазване неодговорном финансијско-привредном политиком коју је водио југословенски комунистички режим, тако и државно-политичку компоненту. Јер, иако је декларативни циљ био рушење комунистичког режима, намера је била и да се разори државна заједница.   Социјалистичка Југославија је после Титовог раскида са Стаљином имала важну улогу у америчким геополитичким плановима. И то како војно-политичку тако и пропагандну. Американци су још 1947. године започели „психолошки рат" против СССР-а. Тежиште активности било је на истицању благодети америчког начина живота. Циљ је био да руском народу „крене вода на уста" док слуша о благодетима западне потрошачке културе, и док се диви ономе што из њеног асортимана доспе и до њега. Намера пропагандиста је била да се чежња развије до те мере да у неком тренутку систем постане неодржив. Зна се: „Тиха вода брег рони"; и у једном моменту он ће се неминовно обрушити. То се и десило. Но, проћиће још доста времена до тога као и, узгред буди речено, док та врста пропаганде није добила  своје име: „социолошка пропаганда" („кум" јој је био чувени француски социолог – Жак Елил).   ТИТОИСТИЧКИ ЕВРОАТЛАНТИЗАМ   Титова Југославија је, макар посредно, учествовала у америчком вођењу социолошке пропаганде усмерене против СССР-а. СФРЈ је деценијама примала огромну бесповратну помоћ од САД, како би наша тадашња земља деловала што привлачније народима који су живели иза тзв. гвоздене завесе, тј. да би они извели смешни закључак да је довољно отарасити се доминације Совјетског Савеза, и кренути својим путем у социјализам, и ето њега са „хуманим лицем". У том светлу треба гледати и на титоистичку причу о државној самосвојности и аутентичном путу у социјализам, па и на антируску пропаганду која је била упакована на сличан начин као и она антисрпска, тј. у обланде борбе против великодржавног хегемонизма и националног тлачења мањих народа. Све у име наводне личне и колективне равноправности и благодети. Американцима, бар у тој фази, држани социјализам није био примарни проблем већ је то била моћ СССР-а. Док њу не ослабе социјалистичке системе одвојене од утицаја Москве могли су да трпе. А Титова Југославија им је обављала још један важан посао: преко стерилног „Покрета несврстаних" немалом броју од колонијализма ослобођених земаља пласирала је причу о могућности да се изграђује праведан унутрашњи и међународни поредак, без ослонца на силу која је била реални конкурент САД и евроатлантском блоку који је Вашингтон предводио. Да није било тако, многе бивше енглеске, француске и друге колоније – које су на својој кожи осетиле „благодет" тзв. западних вредности – окренуле би се СССР-у и ојачале његове позиције на глобалној шаховској табли.   КРАЈ ЈУГО-АМЕРИЧКЕ ИДИЛЕ   Титоистичко-западна идила је почетком 80-их година ипак дошла до краја. Прво, Југославија је одиграла своју улогу. Прошло је време ударања испод појаса. Америка се спремала, путем „реформских структура" на које је рачунала  и које је, изгледа, на неки волшебан начин стварала у СССР-у, на директан унутрашњи удар на ту велику земљу, који је, да његови ефекти буду већи, комбинован са спољашњом офанзивом  преко појачаног економско-војног исцрпљивања (смишљено обарање цена нафте, пласирање пројекта „рат звезда" и других видова скупог интензивирања трке у наоружању). Друго, Западу је Југославија ваљала ако је у њој био обуздаван српски чинилац. Вашингтон, Берлин и други тамошњи центри моћи прибојавали су се да би на основу руско-српске верске и историјске блискости, пре или касније, Срби успели да окрену југословенски државни брод ка истоку. А још им кичма није била поломљена како би трајно било онемогућено да постану доминантан фактор на југословенском простору.    Јосип Броз Тито је успео да хипнотише велики део српског народа, који је и пре тога, нажалост, већ био опијен југословенским илузијама од којих га није излечио ни усташко-хрватски геноцид током Другог светског рата. Ипак, систем заснован на разарању Српства није могао вечно да траје. После Титове смрти било је само питање времена када ће српске фрустрације почети да избијају на површину, и када ће се наћи лидери који ће повести Србе путем промене њиховог неповољног статуса, са чим је било скопчано и оправдано враћање водеће улоге у оквирима југословенске заједнице. А пошто би почео процес националног и геополитичког освешћивања српског народа који је – укључујући и онај његов део коме је на основу историјско-државних специфичности наметнут црногорски идентитет, односно декларисане Југословене који су углавном били српског порекла – чинио преко 45% становништва СФРЈ, не би прошло много времена пре него што би Југославија изашла испод сенке америчке злоупотребе. Тим пре што су, без обзира на страшну антисрпску, пропаганду, многи Македонци и јужнословенски муслимани и даље били свесни својих веза са Србима и привржени идеји јаке југословенске заједнице уместо оне конфедералне, по стандардима Хрвата и Словенаца, као и њихових западних покровитеља.   СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ Да се то не би десило – односно да се Срби не би изборили за централизацију и промене административних међа унутар југословенске федерације (па и њено оздрављујуће скраћивање ампутацијом малигног хрватско-словеначког ткива) – Вашингтон је убрзо после смрти свог пријатеља, југословенског диктатора Ј. Б. Тита, отпочео специјални рат против Југославије. Његов важан део, са намером да држава буде прво ослабљена а онда у погодном моменту и срушена, било је и распиривање национализма па и шовинизма југословенских народа. Ту се у првом реду радило о подршци хрватском, словеначком и шиптарском сепаратизму, али је у тој фази (током прве половине и средине 80-их година) са благонаклоношћу гледано и на српски национализам.   Занимљиво је да се баш у то време на јавној сцени, у својству српског „патриоте", појављује Вук Драшковић. До јуче одани титоиста и писац комунистичко-чврсторукашког есеја „Ја, малограђанин", исте године када су ЦИА и друге америчке службе озбиљније кренуле на Југославију (1982), објављује свој чувени роман „Нож". У њему је Србима, у романсираној форми, предочена истина о хрватском геноциду и на темељу тога ојачане су њихове националне страсти. Несумњиво, то Драшковићево дело је имало отрежњујући ефекат, али чињеница је и да се необично подудара његово појављивање са реализацијом америчке стратегије разбијања Југославије. Уосталом, старо је правило да се зло неретко служи и истином како би остварило своје циљеве.   Није проблем у истини већ у њеној злоупотреби. Није проблем ни у национализму (свестраном испољавању привржености сопственој нацији), поготово што је он у српском случају имао и има дефанзивни карактер – већ у људима који га (зло)употребљавају за туђ рачун. Наравно, то не значи да Драшквоић није требало да објави „Нож", нити да је тада био човек неке америчке агенције. Мада, интересантно је да се, када ствари погледамо са дистанце, односно са сазнањима која смо од почетка 80-их до сада стекли, његово деловање по правилу подударало са америчким интересима и плановима, као што је то и сада случај. Међу првима је почео да промовише српско-јеврејске везе и да инсистира на развијању добрих односа са Израелом, упињао се да подржи промоцију тзв. европских вредности, доследно је заговарао повезивање са Атлантским пактом, својим потезима је неретко подривао српске одбрамбене напоре током 90-их година … А док је све то радио представљао се као српски националиста. Данас је променио плочу па, иако нам сада говори да је заправо то прави патриотизам, нескривено заступа исте антисрпске ставове као окорели тзв. Другосрбијанци. И то на начин као да је диригован, исто као и они али и други амерички пиони широм света. Готово да се стиче утисак да му је мисија била и остала да одради било који домаћи задатак на  начин како велики прекоокеански газда каже, и у време када он пожели.   ОВЕКОВЕЧЕНИ СРАМ На историчарима остаје – онда када архиве буду у нешто већој мери отворене или се појави неки нови Викиликс који ће се бавити и граничним периодом између хладноратовске епохе и ере тзв. Новог светског поретка – да осветле евентуалне везе Вука Драшковића и њену сличних „патриотских дисидената" са америчким и других службама које су водиле специјални рат против Југославије, односно реализовале пројекат њеног растурања. Но, како год било, већ сада је јасно да је његова борба за Српство била у ствари антисрпство. О томе говори не само идеолошка позиција до које је стигао, већ и крајност у коју је ишао док је био „националиста". Она је – уз то обогаћена примитивним, неуредним антиестетским ликом и прекомерно архаичним речником – често до карикатуралне форме доводила оправдани српски национализам и претварала га је у предмет изругавања, те је од њега одбијала многе умерене, али не и антинационално (титоистички) идноктриниране, Србе. Интересантно је али и сумњиво да су слично поступали и неки други реномирани „националисти" екстремног типа из 90-их година, типа Николе Самарџића, који су већ после неколик година променили одоре и постали горљиви евроатлантисти, србофоби и русомрсци, а данас заговарају безусловну српску капитулацију па и идентификацију са агресором. Да ли из свега тога провејава дух и дело западних служби чији су овдашњи сарадници у разним периодима, али у складу са целовитом стратегијом српских непријатеља, играли битно другачије, често и опречне улоге? Надам се да ћемо једног дана знати одговор. За сада нам остаје да се сетимо Плутархових речи: „Издајници прво продају сами себе". И да се трудимо да то буде верификовано пред судом историје, тј. да не могу да оперу своје продате образе, што се сви петоколонаши ипак надају да ће успети. Док смо живи памтимо и потомцима прносимо сећање на то ко су били људи који су, као сарадници страних служби или из неког другог разлога, радили против своје земље и нације. Нека бар буду осуђени на вечни срам када немамо озбиљну државу која би се позабавила њиховим неделима!

http://srb.fondsk.ru/news/2011/10/27/od-cia-srpstva-do-nato-srbofobiie.html

IZ DIPLOMATSKOG UGLA ...Sirotinja

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Sirotinja

 

Kad imate Miškovića, imate i sirotinju; kada imate jahte u Budvi, imate i sirotinju; kada imate jednog crnogorskog političara koji uveče uloži u banku 500.000 eura u akcije koje ujutru vrijede 3,5 miliona, kada imate Božu Đelića koji dođe iz Pariza na tetkin kauč u Beogradu, pa spavajući na njemu „zaradi" 11 miliona eura, onda imate sirotinju. Pošto je srednji sloj u Crnoj Gori i Srbiji praktično uništen, u našem novom klasnom društvu imamo samo klasu lopova i klasu sirotinje, pa je cinično reći da su ljudi ravnopravni u demokratiji, koja kod nas liči na drmokratiju. Naravno, klasa lopova je na vlasti ili kontroliše vlast koju je kupila finansirajući partije i dajući narukvice liderima. Budimo bar mi pošteni, kada vlast i „biznismeni" nijesu, pa recimo da, ipak, nije naša sva lova koju su oni maznuli. Ima tu love iz međunarodnih donacija i one koju daju strane obavještajne službe. Jedan predstavnik „druge Srbije" reče nedavno na jednoj beogradskoj TV da su svi oni primali dolare devedesetih godina da bi vodili medije u kojima su pljuvali sopstvenu zemlju i svoj narod. Kada imate takve medije, onda imate evroatlantizam i vođe kakve imamo.
Idu izbori, i kada imate sirotinju kakvu imamo, biće obećanja za nju, biće dijeljenja robe kojoj je istekao rok. U Montenegru je bivalo i eurića, ali nije jasno da li će režim morati i dalje da odvaja od svog duvan-kapitala, jer s opozicijom koja je razjedinjena i većma ima iste političke ciljeve kao i Gospodar, teško da će se išta promijeniti. Čim se desi da sjaše Kurta-Gospodar, a uzjaše Murta-opozicija (ne možemo vam reći koji opozicioni Murta, jer ima više pretendenata, a ne daj bože da uzjašu sve opozicione Murte, kao što se to desilo u Srbiji, kada je opoziciona koalicija imala devetnaest Murta), samo njega neće biti, ali sve će biti isto.
Liberalni kapitalizam je koncept koji je propao, a Zapad to nije smije da prizna, pa je organizovao „arapsko proljeće" da popuni svoje džepove arapskom naftom. Današnju sirotinju je taj koncept, u ovoj predsmrtnoj fazi, turbokapitalizmu, doveo do prosjačkog štapa, izazvao od 1945. do danas oko stotinu ratova u kojima je ubijeno više nevinih nego u vrijeme nacizma, uništio etičke i moralne ideale, čime je uveo naše mlade u svijet droge umjesto u svijet razumnih bića, jer nemaju čemu da se nadaju no da će biti sirotinja kao i njihovi očevi, pa bježe u svijet iluzija. Nude im drmokratiju, Mila i Borisa, briselske evrokrate i američke otimače svete srpske zemlje umjesto rada, vrednovanja umijeća, zdravlja, slobode, kulture. Sirotinja je to i zaslužila, jer od izbora do izbora nasjeda na iste trikove istih prevaranata i glasa za te prevarante umjesto da zahtijeva da polože račune, a spisak je dug. Prvo da objasne da li je naša zemlja nasledna monarhija, pa da nam se ne skidaju s vrata već dvadeset godina? Odakle milioni eura onima što u životu ništa nijesu radili osim što su bili predsjednici i dopredsjednici? Ne treba ih pitati kako ih nije sramota, jer da imaju obraza, sirotinje ne bi bilo.
Svi tovare mazgu koja mirno nosi, a onu koja se rita prilično izbjegavaju. Našu sirotinju treba još više natovariti, jer se ne rita i ni za šta ne pita. Sve Kurte i Murte istovremeno na njen samar treba natovariti, jer je sama kriva što se ne rastereti i ne natovari dio svog tereta na naše vođe. Da vidimo koliko su jaki kada treba nešto da nose i stvore, a ne samo da kradu i razore!
Ako su isti na vlasti više od dva mandata, onda nema svrhe ni ići na izbore. Hajde da sirotinja bude vlast, a naše drmokrate sirotinja. Birani ne treba više da budu birani.
U suprotnom, spasa nam nema.

(Autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-10-27&clanak=303394

Јован И. Деретић: ИЗДАЈА НА ДЕЛУ

ИЗДАЈА НА ДЕЛУ

  

Ми смо на овом сајту изнели, у чланку од 3. августа, под насловом Косово и Метохија велеиздаја, прикривено деловање председника Србије Бориса Тадића на стварању шиптарске државе на Косову и Метохији. Све што смо рекли и претпоставили, нажалост, обистинило се и потврдило у последње три недеље.

 

Наиме, влада Србије, која у ствари и не постоји јер сву извршну власт обавља сам Борис Тадић, поднела је нацрт резолуције у Уједињеним нацијама. Тај нацрт се није позивао на резолуцију 1244 него на саветодавно мишљење Међународног суда правде, које је под притиском донето у корист Шиптара. Тако је та и таква резолуција већ напола признавала шиптарску државу у јужној србској покрајини. Онда ступа на сцену данас наш највећи непријатељ – Европска унија и министри иностраних послова Немачке и Британије који дефилују Београдом и траже да се та и таква резолуција повуче или потпуно измени. Немачки министар Вестервеле, који се убрзо потом оженио са својим љубавником педером, прети Србији да ће имати тешке последице у Рашкој области и у Војводини ако не пристане на њихову уцену. У Србији, сву власт је приграбио његов човек, џепни диктатор, Борис Тадић, и само тражи њему најпогоднији начин како да то спроведе. Одлази у Брисел на поклоњење и да најави капитулацију Србије. Прима га једна ружна енглеска баба која се зове Катрин Ештон и диктира му нову резолуцију. Тадић, евроунијати, и њихова режимска штампа, кличу великом дипломатском успеху, направили су резолуцију заједно са Европском унијом.

Ево те њихове резолуције:

 

 „Генерална скупштина,

          а) свесна циљева и принципа Уједињених нација;

          б) узимајући у обзир њене функције и овлашћења на основу Повеље Уједињених нација;

          ц) подсећајући на њену резолуцију 63/3 од 8. октобра 2008. којом се тражи од Међународног суда правде да да своје саветодавно мишљење у вези са следећим питањем: "Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?"

          д) примивши са уважавањем саветодавно мишљење Међународног суда правде од 22. јула 2010. о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово и након пажљивог разматрања истог, укључујући и питање о којима је дато мишљење;

          е) прима к знању садржај саветодавног мишљења Међународног суда правде о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово,  као одговор на захтев Генералне скупштине;

          ф) поздравља спремност ЕУ да олакша процес диалога између страна. Процес диалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај диалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша живот људи.

Да извршимо кратку анализу. Ставови а) и б) не значе ништа, то је само придавање важности УН како би се оснажило оно што долази. У ставу ц) открива се у пуном светлу превара народа Србије и уместо: "Да ли је Декларација привремених  власти Косова у сукобу са међународним правом", што је разматрао Међународни суд правде, овде се мења у: "Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?" Овде се ради о замени текста, замени теза, о подметању нечег о чему се Међународни суд правде није изјашњавао. Можда је то све унапред договорено између Тадића и непријатеља Србије.

У ставу д) додаје се: „примивши са уважавањем саветодавно мишљење Међународног суда правде од 22. јула 2010. о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом..."

Овим се прихвата да је „саветодавно мишљење" правоснажна пресуда МСП. Став е) не говори ништа друго него само још једном потврђује став онога што је речено у претходном ставу. У ставу д) се признаје да је шиптарска држава на Косову легална и у складу са међународним правом па је као такву Србија признаје. Ставом е) се то још једном потврђује.

Затим долази до потпуне капитулације Србије где се у ставу ф) даје есклузивно право Европској унији да диригује будуће односе између Србије и државе Косово. У издаји се иде до краја, па представник Србије тражи од скупштине Уједињених нација да усвоји предложену резолуцију акламацијом, да се не би видело колико има држава које су противне тој противправној резолуцији. Изгледала би смешно да није трагична, изјава Вука Јеремића да Србија неће признати Косово, дата у тренутку давања признања. Тадић прима честитке свих србских непријатеља, весео и насмејан, као човек који је обавио свој задатак. Он који је по оцу Црногорац а по мајци Хрват, постављен ту да уништи Србију, има разлога да се радује.

Захваљујући Борису Тадићу и његовим евроунијатима, Србија је изгубила, надајмо се привремено, Косово и Метохију. Није осуђена сецесија, јавно смо признали да је то био легитиман чин. Одустали смо од разговора о статусу, прихватили смо оно што је донео МСП да је проглашење независности у складу са међународним правом, пристали смо да се проблем пренесе са УН на творце шиптарске независности. Србија је изгубила све досадашње пријатеље који су је подржавали и помагали. Изгубила сваки углед као једна озбиљна држава. Пример ругла и самопонижења! Србија се одрекла резолуције 1244, погазила свој Устав, одрекла се свог суверинитета и независности, и прихватила колонијално туторство Европске уније.

Портпарол Владе Косова, Краснићи, изјављује: „Никада се више неће причати о статусу. То је завршена ствар, а ми ћемо да водимо разговор као две добросуседне државе по питању струје, телекомуникација.."

Брисел: После разговора Тадића и Ештон било је јасно да постоји „обострана жеља да се Србија и ЕУ у Њујорку нађу на истој страни... Договор који је постигнут веома је јасан пример партнерских односа Србије и ЕУ и веома јасан показатељ европске перспективе Београда."

Тадић: „Резолуција не садржи признање независности Косова ни на који начин." Ваљда председник Тадић мисли да смо сви неписмени, односно идиоти.

Ештон: „После гласања у Генералној скупштини 9. септембра важна ствар је да ће моћи да почне диалог Београда и Приштине."

Самарџић: „Уместо да се за Косово и Метохију и даље боримо у Савету безбедности УН, на основу ове резолуције препушта се Европској унији да даје добре услуге Србији и Косову у развијању добросуседских односа."

Коштуница: „Власт је пристајањем на измењену резолуцију о Косову нанела велико зло и срамоту држави.  Наши пријатељи немају кога да бране, јер је сама Србија одустала да брани себе. Више од две године, нарочито од прихватања Еулекса, власт је заправо прикривени саучесник у процесу прављења лажне државе Косово."

Милан Ивановић, председник СНВ северног Косова каже: „Чека нас етничко чишћење."

Ештон: „Много је области за које је потребан договор и примена заједничких европских стандарда." Познато нам је како они примењују њихове стандарде када је Србија у питању.

Наш став је следећи: ова резолуција којом се признаје шиптарска држава на Косову и Метохији је донета у илегали, без знања и овлашћења народа и народних представника. Један човек не може сам да одлучује о томе, макар који положај имао у држави. Зато је за Србију и цео србски народ ова резолуција нелегална и необавезујућа. Србија придржава право да путем референдума, или у Скупштини, све ово поништи и одбаци.

Што се тиче агресије Европске уније према Србији, то је зато што мисле да у Србији више не постоји ни једна опозициона странка, нити организована политичка снага, која би могла да им се супростави. Чак штавише, они мисле да је у Србији све што је србско и родољубиво сатрто, и да нема више никога ко би био у стању да повуче обарач. Време ће показати да ли су у праву.

 

                                                                             Др Јован И. Деретић, Академик

(август 2010.)

http://www.serbijana.com/KiM/kim%20-%20izdaja%20na%20delu.php