НАРУЧЕНО УБИСТВО

Пише: Предраг Николић


12 новембар 2011


Свирепо убиство Сава Мојсића још један је у низу сличних или истоветних
догађаја у, више од 130 година дугом, процесу расрбљивања јужне српске
покрајине. Овај процес, иначе обележен нечувеним терором и вандализмом,
осмишљен је и покренут од стране Аустро-Угарске и Италије, подржан од
Хитлеровог „Трећег Рајха" и данашњих покровитеља НАТО и САД, у основи има
исте геополитичке интересе чија је суштина одузимање Космета од Србије и
протеривање српског народа са његових вековних огњишта. Арбанаси са КиМ и
албански народ у целини само је истурени живи штит Англо-саксонских освајача
у њиховом сновима о потпуном овладавању европским југоистоком. Србија није
једина, али је најтежа и највећа препрека на том путу. Црна Гора и
Македонија, једна забављена криминалним пословима своје врхушке, а друга
Евро-атлантским лажама и паралажама, нису ни свесне да је иста омча стегнута
и око њиховог врата. Врло брзо ће се на удару овог, у Лондону, Бечу и Риму,
осмишљеног пројекта изградње Велике Албаније наћи и Грчка.



Према српском народу се, ваљда због његовог немирења са намењеном му
судбином, Англо-саксонски инспиратори светских зала, односе са нескривеном,
рекло би се, патолошком мржњом. Англо-саксонски мозак карактерише једна
посебна врста хипокризије способна да своје себичне и покварене интересе
увије у обланде наводног општег добра. Тако се одустајање од сопствене
постојбине, духовности и културе и предаја криминално-терористичкој врхушки
у Приштини приказује као успех садашње власти у Београду на путу ка ЕУ и
изградњи европске Србије. У политици су разна чуда и преваре могуће, једну
смо видели 2008.г. при формирању садашње коалиције, али Англо-саксонским
болесним умовима ова игра сигурно неће успети. Капитуланству и срамотном
ћутању званичног Београда с једне стране, те бандитизму криминалаца и
терориста из КФОРА и ЕУЛЕКСА с друге стране, испречио се народ миран у
протесту и непоколебљив у жељи да опстане на сопственом огњишту. Ни Натовска
сила, ни презирна страшљивост српске власти не могу надјачати легитимне
тежње косметских Срба. На Андрићевом венцу су и даље чврсти у свом настојању
да се приближе ЕУ, али и свесни да би то учинили морају најпре опстати.
Прихватајући диктат из Брисела и окрећући главу од голготе сународника,
опстанак се не чини извесним. Англо-саксонци, опет, што год учине биће на
губитку. Ако силом сломе отпор Срба на барикадама, то ће бити опело за
њихове слуге и послушнике политичком и неполитичком животу Београда. Ако, с
друге стране, пристану на статус-кво имаће још једну нефункционалну државу,
још једног, попут Босне, мртваца на вештачком дисању.



Зато се и прибегло ономе у чему су Англо-саксонци једино добри – тероризму.
НН лица долазе ниоткуда и убијају Србе, након чега ЕУЛЕКС преузима истрагу
која никад не пронађе егзекуторе. Томе доприноси и званична Србија јер се
увек зна да неће ништа покушати сем стерилних и немуштих позива на „ефикасну
истрагу и откривање починиоца". Као по обрасцу, увек оваквим догађајима
претходи посета неког европског званичника који својим изјавама, као у овом
случају Карл Билт, напросто буду сигнал одобравања терористичким акцијама
Арбанаса. Превише је шаблона да би се могло помислити на случајност.
Починиоце вероватно никада нећемо пронаћи, али је јасно ко су инспиратори:
Гзавије де Марњак и Ерхард Древс! Њих Србија мора на потернице ставити.



Сава Мојсић је још једна трагична жртва положена у темеље српске борбе за
слободу и достојан живот. Целокупно српство данас мора саучествовати у болу
породице Мојсић, а Србија и Српска помоћи натчовечанске напоре и
величанствену борбу српског народа на Космету. Јер њихова борба је и борба
за слободу и достојанство све српске деце сутра.



http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=21080&c
atid=46

Srpska tajna diplomatija

Srpska tajna diplomatija

Ljiljana Smajlović - 17.11.2011 18:05

Predsednik Srbije iskoristio je posetu Londonu da još jednom glasno i jasno kaže da Srbija neće priznati Kosovo. Beogradskim medijima, koji su istu vest do sada nebrojeno puta preneli na istim udarnim mestima, još se poverio da je, "veoma iskreno i otvoreno", to isto rekao i britanskom premijeru Dejvidu Kameronu.

Vara se čitalac koji misli da je mantra kako "nikada nećemo priznati Kosovo" do te mere banalna da više i nije vest. Naprotiv. Mnoge u Srbiji zazebe oko srca čim vlast ponovo počne da se zaklinje kako neće priznati Kosovo. Uočljivo je da se to uvek dešava u času kada se Beograd sprema na neki novi, manji ili veći korak u pravcu priznanja Kosova.

Zapadni saveznici zasad i ne traže da priznamo Kosovo. Oni nam samo postepeno zavrću ruku da Kosovo prihvatimo kao suseda i da ga tako, kao nezavisnu susednu državu, i tretiramo. Kada nam god zatraže neki novi, opipljiv ustupak u tom pravcu, dešava se ono što se i sada dešava: naša vlast počne da grmi da "nikada neće priznati Kosovo".

Tako se iza najnovijeg tvrdog stava da nikada nećemo priznati Kosovo krije činjenica da vladajuća koalicija u Skupštini Srbije ne može da skrpi većinu koja bi "pokrila" ono što je dogovoreno sa Briselom i Prištinom. Još grđe, ni Vlada ni Skupština još nisu videle papir na kom piše šta je tačno Borko Stefanović, šef Vladinog tima za dijalog sa Prištinom, u ime Srbije dogovorio. Visoki državni funkcioneri javno izražavaju sumnju da dogovor na papiru uopšte postoji, a usmeni dogovor je izgleda toliko tajan da ni poslanici u Skupštini Srbije o njemu ne smeju da znaju. Samo 14 ministara Vlade Srbije pristalo je da telefonom izglasa pravno sumnjivu uredbu koja će omogućiti da se kopije matičnih knjiga predaju organima samoproglašene kosovske države, a i ta se uredba zasniva na zakonu o kom tek treba da se izglasi Ustavni sud. Vlada odbija čak i da saopšti imena sedam ministara koji su odbili da glasaju za spornu uredbu.

Nije teško pogoditi zašto se neke stvari ne stavljaju na papir, dok se druge zapisuju, ali na hartijama bez pečata i potpisa. Diplomatija takve hartije naziva non-paper, nepapirima. Ti se dokumenti jednostavno spuste na sto između dve strane i predstavljaju trag, ali ne i dokaz da je neko od nekoga nešto neprilično zahtevao. Kod nas je ostao zapamćen non-paper koji je predstavljao spisak američkih zahteva Vojislavu Koštunici i Zoranu Đinđiću u proleće 2001. godine. Prvi na listi bio je zahtev da do 31. marta 2001. bude uhapšen Slobodan Milošević. Potonji je po beogradskom vremenu uhapšen tek prvog aprila u tri časa ujutro, ali je u Vašingtonu još bila noć 31. marta. Neki misle da je Stejt department tada definitivno zaključio da Beograd "dobro reaguje na pritiske" i da uspešnu politiku prema Srbiji ne treba menjati.

Draž hartija bez pečata je u tome što i jednoj i drugoj strani pruža mogućnost poricanja (deniability, kako bi Amerikanci rekli). Ali sada smo izgleda ušli u novu fazu, u kojoj to što traže ni na papir neće da stave. I to nekih stotinu godina posle Prvog svetskog rata, koji su njegovi savremenici smatrali i stravičnom posledicom tajnih diplomatskih sporazuma. Čitalac se seća da je prva od čuvenih 14 tačaka za okončanje rata, koje je formulisao Vudro Vilson, glasila da se do mirovnih sporazuma mora doći otvoreno i javnim putem, dok je prvi potez Lava Trockog na mestu boljševičkog spoljnopolitičkog komesara bio da prisili službenike Ministarstva spoljnih poslova da otvore kovčege u kojima su čuvani tajni ugovori carske diplomatije. "Tajna diplomatija" od tog je vremena termin koji se vezuje za diktatore i zlokobne paktove (sporazum Molotova i Ribentropa iz 1940), a zagovornici diplomatije otvorenog, javnog tipa ističu da je mana tajne diplomatije bila u tome što je podsticala podozrenja među narodima i uništavala poverenje građana.

A jedan od načina da se uništi poverenje je korišćenje visokoparnog jezika moralnih i humanističkih ideala radi prikrivanja suprotnih ciljeva i metoda. Tako se drastični primeri kršenja suvereniteta, nezavisnosti i integriteta neke zemlje po pravilu kriju iza glasnog zaklinjanja u očuvanje integriteta, nezavisnosti i suvereniteta tih zemalja. Suverenitet se na rečima najviše i najglasnije garantuje upravo dok se, pod okriljem mraka i u odsustvu javne kontrole i debate, koriste sila, intriga i svaka vrsta prevare kako bi se taj suverenitet okrnjio i uništio.

Istorija diplomatije puna je primera da se za najviši nacionalni interes proglašava nešto što je maska za ciljeve grupa i pojedinaca. Srbija broji dane do 9. decembra, kada bi trebalo da sazna da li će postati kandidat za prijem u Evropsku uniju. Vlast se silno trudi da ispuni želje onih u čijoj je moći da nam tu kandidaturu daju ili uskrate. Može li iko da tvrdi da dolazeći izbori nisu faktor koji opredeljuje ponašanje vladajuće koalicije u ovom času? Vlast se plaši kazne birača, kojim je uoči prošlih izbora obećala da ćemo kandidati za prijem u EU postati još u decembru 2008.

Logičan je zaključak da u ovom cajtnotu građanin Srbije ima razloga da zebe od usmenih dogovora, tajnih obećanja i neustavnih rešenja. Ako mu predsednik iz Londona obećava da neće dati ono što mu London zasad i ne traži, možda je dobar trenutak da se zabrine i upita šta se od predsednika tamo zapravo traži? I šta je on spreman da u zamenu za kandidaturu obeća?

Građani imaju pravo da pitaju da li je srpski nacionalni interes u ovom času zaista istovetan interesu vladajuće koalicije. I da zatraže da se o tome javno govori, bez tajnih dogovora, "veoma iskreno i otvoreno". Baš kao predsednik sa britanskim premijerom.

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Srpska-tajna-diplomatija-115500.html

Rečeno i prećutano: Gosti - Ljubodrag Simonović i Ratko Božović

Rečeno i prećutano: Gosti - Ljubodrag Simonović i Ratko Božović

У емисији радио Београда 2 "Речено и прећутано" од 15.09.2011. коју је водила госпођа Биљана Ђоровић, гости су били Др Љубодраг Симоновић и професор Ратко Божовић. Полазна тема емисије била је "игра као културни феномен", у шта се игра претворила, шта је суштина игре данас.

Издвојио бих речи Љубодрага Симоновића - Дуција:

"Читава та грађанска теорија, односно капиталистичка теорија, она је путем игре покушавала да угура човека у постојећи свет, то је типично код Финка са његовом оазом среће. Значи, свет је несрећа... е, сад, стварамо игре као оазе среће, и ту пројектујемо сад нас као слободна бића. Ту ћемо бити слободни, сретни, итд...

То су "кућице од цвећа" у ствари у свету који је постао, оно што је најгоре Биљана, то је свет деструкције. Значи, ми поштујемо питање игре у једном новом квалитетном амбијенту. А то је амбијент где је човечанство доведено од стране капитализма на ивицу провалије!

Значи, више не може човек да има класичан однос према игри. То више није питање слободе и не-слободе, него је питање опстанка, опстанка! У том смислу треба правити разлику између лажне, слободарске и истинске игре. Капиталистичка игра као што је спорт, то је лажна игра! У њој се не појављује човек као слободно и стваралачко биће, већ као оруђе капитала са којим се постижу политички и економски циљеви.

Слободарска игра се заснива на националним културама. Рецимо, коло. Коло је једна од најзначајнијих, кроз историју гледано, слободарских игара која је створена и на нашем простору... Хоћу да кажем, да у тој борби за један хумани свет, човек мора да се ослони на еманципаторско наслеђе прошлости у смислу слободарске борбе и културе..."

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=2USyWxq_z1w

ОКВИР ЈЕ, ИПАК, РЕЗОЛУЦИЈА СБ УН 1244

Живадин Јовановић, председник

Београдског форума за свет равноправних

Косово и Метохија

 

                             ОКВИР ЈЕ, ИПАК, РЕЗОЛУЦИЈА СБ УН 1244

 

По свему, у владајућој коалицији не постоји сагласност о новој декларацији Народне скупштине о Косову и Метохији, односно, о стратегији решавања тог проблема. Тврдња представника појединих странака владајуће коалиције да Влада за то има безбедну већину, али да јој је циљ да оствари што ширу подршку како се не би показало да је Србија подељена тешко да је нешто више од тактике спасавања образа пред јавношћу којој је неколико пута потврђивано да Влада ради на тексту декларације и најављивано да ће предлог документа  у роковима који су више пута померани, бити достављен Скупштини. Као претходница, Скупштини је протекле седмице достављен извештај. Сходно томе, седнице Скупштине су неколико пута најављиване, потом на немушти начин одлагане. Председник Републике, а за њим председница Народне скупштине, па тако редом, изјваљују да је нова декларација пожељна, али да и није неопходна. Јер, државна политика о Косову и Метохији, наводно, није промењена, па нема ни потребе за новом декларацијом. Та да л' је баш све то тако – рекао би Лала. Други су већ рекли – да се радило о тактици куповине времана, што  није без основа.

 

Што се опозиције тиче, део се изјаснио, истина ван скупштинске дворане, да је против сваке декларације која је мање од „преокрета", а други делови  или нуде амандмане (на невиђени предлог) и њиховим прихватањем условљава подршку,  или нуди сопствене верзије декларације. Новост је овога пута да су и председници општина на северу Косова и Метохије затражили да учествују у скупштинској расправи. С обзиром на њихове јавне критике ставова Владе, несагласност са неким договорима Београда и Приштине и незадовољство што нису директни учесници у преговорима, иницијатива да добију говорницу у Скупштини и да се тако директно обрате најширој јавности, тешко да може бити по вољи владајућој коалицији. Једнако би било делкатно да одбије учешће представника народа који већ месецима, свакодневно преживљава драму и трауме због угрожености опстанка. Уз све то у медијима је објављено да више хиљада Срба са севера Космета тражи пријем у држављанство Русије. Није наравно реч о томе да ли је овај захтев остварив или не, већ да је и то један у низу показатеља њиховог (не)расположења и осећаја незаштићености.

 

Заључак је да у владајућој коалицији у овом часу нема сагласности о начину решавања косметског проблема, нити је у опозицији пронађена „резерва" довољна да обезбеди већинску подршку политици која се води протеклих месеци. И власт и опозиција увелико мере како ће се њихови ставови о Космету одразити на расположење бирача уочи избора. Водеће странке у владајућој коалицији немају храбрости да признају нејединство и да су у мањини на стратешки  важном питању. 

Председник Републике је управо поновио „четири тачке као оквир за решење косовског проблема – статус севера Косова (и Метохије), положај Срба јужно од Ибра, питања манастира СПЦ (српских културно-историјских и духовних споменика) и имовине Србије" (Политика", 14.11.2011.). Пада у очи учестало изостављање статуса Покрајине као суштинског проблема, позивања на резолуцију СБ УН 1244, захтева за њено целовито спровођење и захтева за слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. Друге тачке и налози оперативног дела поменуте резолуције, у прилог Србији, још се ређе помињу. Готово, заборављени. Коме и чему то служи и зашто Србија прихвата строго редуцирани формат преговора, скројен да превасходно излази у сусрет интересима и жељама Приштине, није јасно, али сви су изгледи да то води сличној завршници као што су је имали преговори у Бечу. У једном часу, посредник ће вероватно саопштити да су преговори завршени. Уколико Србија не промени своје држање, инсистирајући на стварним компромисима у функцији решавања питања статуса, може се десити, да саопштење о окончаним преговорима, буде дато пре него што Србија уопште стигне и да помене проблем статуса, као предмет преговора. То јест, ако можда, иза сцене, није већ одустала од покретања питања статуса. Уколико јесте, био би ред да нацију обавести о томе, јер би то била, и те како важна промена у декларисаној политици.   

Намећу се, за ову прилику, бар три важна питања: прво, да ли Влада Србије и даље стоји на становишти да је резолуција СБ УН 1244 основни и најважнији међународно-правни ослонац и политички оквир решавања косметског проблема, нарочито имајући у виду да о том документу постоји најшри међународни консенсус? Друго, да ли Влада Србије сматра да је решавање статуса Покрајине у складу са поменутом резолуцијом СБ УН суштински, најважнији циљ преговора, или је од тога одустала? И треће, да ли постоји сагласност између политике утврђене у досадашњим документима Народне скупштине и „четири тачке" као оквира за решавање косовског проблема? Тек после одговора на та питања могуће је тврдити да има, или нема разлога за доношењем новог документа, односно, да ли се наставља, или мења државна политика о најважнијем националном и државном питању.

Мењање државне политике је легитимно. Притом, ваља испоштовати исти поступак каји је примењен приликом њеног усвајања. Дакле, у Парламенту. Мењање стратегије у ходу, или  у трци да се 9. децембра добије „статус кандидата", тешко да се може уверљиво објаснити, или бранити. Заштита српског народа, посебно „јужно од Ибра" је исправан циљ, али тај циљ је тешко остварив без праведног компромиса о статусу Покрајине на основу резолуције СБ 1244. Захтев за преговоре о статусу, за целовитом применом резолуције СБ 1244 управо је у функцији заштите Срба. Резолуцијом се, поред осталог, свим становницима Космета гарантује једнака заштита људских права, право на слободан, безбедан и достојанствен повратак свих протераних, сигурност приватног власништва и друга.

Преговоре, свакако, треба наставити, једностране уступке треба прекинути. Преговори уз прејудицирање њиховог исхода и то до фиксираног датума, како то чине званичници у Берлину, Брислу, Лондону и Паризу,  нису преговори него догађаји за јавност, увертире за ултиматуме једној, српској страни. На то указују искуства, стара и новија, од Рамбујеа, преко Париза до Беча и плана Ахтисариа. Тешко је замислити да су ови садашњи, уз посредовање Брисла, суштински другачији. Нисмо ли се већ суочили са тумачењем да није договорено оно што је договорено, већ је договорено оно што кажу Приштина и посредник ЕУ (случај са царинским печатима и цариницима). Београд не треба ћутке да прима упутство „да у најкраћем року настави преговоре" када је јасно да то значи, не процес тражења компромиса, већ захтев за новим једностраним уступцима на курсу боликовања и догрдње илегалне државе. Притисци и уцене јесу реалност, али се, бар понекад, морају одбити. Онда када прелазе „црвене линије". (Предпоставити је да такве линије постоје и да нису варијабиле од случаја до случаја).

Цена за све постоји па и за доследну државну и националну политику.

У преговоре треба вратити статус Покрајине и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих протераних Срба и других неалбанаца на своја вековна огњишта. Статус севера Космета, може бити тема преговора, али не и замена за статус Покрајине као најважније теме. Потребно је реафирмисати значај резолуције СБ 1244 као трајног и незаменљивог оквира за решавање косметског проблема ме либећи се одговора на непринципијелне примедбе. Цинично је и контрапродуктивно када се званичници Београда позивају на резолуцију СБ УН 1244 да би Србе на северу Покрајине убедили да уклоне барикаде којима, наводно, нарушавају одредбу резолуције слободи кретања, или када образлажу договоре о царини наводе да је Косово и Метохија по резолуцији СБ засебно царинско подручје. Та селективност српских званичника, заиста, је веома штетна. Да ли се неко упита, какве сигнале тиме шаље другој преговарачкој. А зашто мањка позивање на резолуцију СБ онда када се њом штите, на пример, права Срба у енклавама на слободу кретања, када друга страна одбија да преговара о статусу Покрајине, о слободном враћању протераних, основним људским правима не-Албанаца уопште. Чињеница да Приштина, односно, њени покровитељи, не гледају благонаклоно на захтеве за целовитим, доследним спровођењем изричитих одлука органа најодговорнијег за мир и безбедност у свету, не значи да Србија треба да  одступа од тих истих одлука или да се мири са њиховим омаловажавањем.

Одлучивање о кандидатури за чланство у ЕУ 9. децембра и избори у Србији на пролеће 2012. главна су основа на којој се темељи више него јасна процена  Берлина, Лондона и Вашингтона, да је сада тренутак када Србију треба максимално притиснути, да је сада тренутак њене слабости када се могу изнудити суштинске једностране концесије које ће предодредити и коначан исход: прихватање и саглашавање са насилним  одузимањем Космета. Наметнута је атмосфера „кандидатура" сад или никад. Остајући отворен и за преговоре о Космету и за чланство у ЕУ, Београд би, ипак, требало да „ресетује" своје позиције јачим ослонцем на резолуцију СБ 1244 и нормалном преговарачком процесу не везујући га за датуме или било какве седнице ЕУ форума. Ово тим пре што је сада и званичном Београду постало јасно да је политика „и Косово и ЕУ" била (само)обмањивање.

Најзад, не треба гајити илузије. Постојеће и надолазеће економске, финансијске и социјалне проблеме Србије неће решити нико са стране, па ни предприступни фондови ЕУ. Чинили уступке око Космета, или не. 

 

 

 

S postovanjem,

 

 

 

Živadin Jovanović

Predsednik

 

Beogradski forum

za svet ravnopravnih

Sremska 6/IV sprat

Tel:   + 381 11 32 83 778

Mob: + 381 63 327 859

 

 

ПРОЦЕС РАДОВАНУ КАРАЏИЋУ. ДВЕ ГОДИНЕ ОД ПОЧЕТКА

Александар МЕЗЈАЈЕВ | 16.11.2011 | 00:03

Новембар 2011. године је означио завршетак друге године процеса против председника Републике Српске Радована Караџића у Међународном суду за бившу Југославију. Неколико недеља пре тога имао сам прилику да будем у судници и да посматрам ступање процеса у трећу годину. .. Сала је била празна. Само сам ја био „са оне  стране стекла". Зашто су на  првом заседању новинари чекали у реду за карте неколико дана унапред а данас, од преко 150 седишта  - сва су била празна. Одговор постаје јасан, ако се потрудимо  да проанализирамо прве резултате процеса. У протекле две године тужилаштво је представило  скоро сто сведока. Међутим, истовремено је искориштено једва нешто преко половине за то предвиђеног времена. Уколико се тако настави – први део процеса, оптужба, трајаће  још две године што ће, наравно, бити јединствен случај (чак је и у случају С.Милошевића оптужба трајала „само" укупно две године). Уосталом, таква спорост МТБЈ је разумљива. Ближи се крај 2014. године, када трибунал треба да прекине своје постојање, те је зато јако важно да се тај процес не заврши до тог времена, да би процес „мирно упливао" у нови трибунал који је, као ради ругања, формиран „уместо" МТБЈ. Процес Радовану Карџићу очигледно не иде како је очекивано. Истина - у средствима  за масовно информисање, Р.Караџић је одавно осуђен. Сматрано је да постоји  толико доказа за његову кривицу, да ће суду само требати да одабере оне „најтеже". Међутим, ток процеса је показао нешто сасвим друго. Доказа који су заиста убедљиви нема. Зато није случајно, што суд покушава  да Караџићу створи све нове и нове препреке. Тако је судско веће одбило да му дозволи увид у тајне материјале са суђења Слободану Милошевићу. Да подсетимо да је и код председника Југославије једна тачка оптужбе била „геноцид у Сребреници". Шта више, у обе оптужнице имена С.Милошевића и  Р.Караџића постоје као имена удружених у тзв. „удруженом злочиначком подухвату". У складу са принципима свих  правних система – лица, која су окривљена за исти преступ имају право увида у све материјале процеса. Али не и у МТБЈ. При чему се ти тајни материјали тичу записа  које су америчке тајне службе направиле прислушкујући разговоре С.Милошевића и генерала Ратка Младића у вези са догађајима у Сребреници. Ма какав процес С.Милошевићу!?  Радовану Караџићу нису дозволили ни потпун увид у тајне материјале (а у процесу њему су скоро сви материјали тајни!) у процесу генералу Младићу. Да подсетимо, да је скоро десет година оптужница против Р.Караџића и Р.Младића била заједничка; она је подељена тек када је ухапшен Р.Караџић.[1] Уосталом, бивши главни тужилац на процесу против С.Милошевића, Британац Џефри Најс (који је отпуштен из Трибунала одмах после завршетка процеса у врло непријатним околностима и за њега, и за још једног сарадника Трибунала) је недавно изјавио да је он покушавао да од САД добије те белешке али их, јадник, није добио. А сада је и Радован Караџић поднео захтев суду да се изда налог америчким властима да доставе те материјале. Међутим, тужилаштво одбија и саму чињеницу да се уопште покуша да се из САД добије материјал од прислушкивања, те је поднео суду захтев да се Караџић одбије. Што је суд са задовољством и учинио.[2]   Са ништа мањим задовољством  суд је одбио Караџића и у вези са позивањем представника низа држава које су учествовале у босанском конфликту, конкретно – Ирана.  Јасно је да је при таквом прилазу немогуће доћи до истине. Уосталом, тек што је у другом процесу – „Тужилац против Н.Шаиновића и других" суд одбио да као доказ прихвати познати Мартијев извештај о трговини људским органима на Косову. Наравно, јер трибунал у својим одлукама обезбеђује „историју масовног прогона Албанаца од стране Срба", те њему Мартијев извештај само квари целу слику. Не може, а да се не обрати пажња на то, да процес и даље у свему носи тајни карактер. Проглашавају се за тајне или сведоци, или саме изјаве. На пример, оваква је статистика за 2011. годину: у  недељи 13. – 16.09. од пет сведока четворица су били тајни; у недељи 19. – 22.09. од шест сведока за тајне је проглашено њих пет, а двоје је дало и тајне изјаве. У недељи 16. – 18.08.  није било ни једног сведока који није био тајни. И тако читаве две године. Што се тиче сведока који су изјаве давали отворено – често су ти сведоци били из пропаганде, који је требало да делују не на суд, већ на јавно мњење. И то - то су били професионални пропагандисти. Тако је британски новинар Ед Вилами отворено признао да је заузео антисрпску позицију зато што не жели да остане неутралан. Он је Србе отворено називао силницима, а бошњаке – жртвама. Вредност изјаве таквог сведока за суд је ништавна, али за средства јавног информисања она је важан доказ, посебно када постоје и тајни сведоци. Уосталом, тужилаштво све чешће, заједно са својим сведоцима, „пуца".  Тако је тајни сведок  KZD-163 тврдио да су затворенике из српских логора „одвозили и они се више нису враћали", али је он на унакрсном испитивању код Р.Караџића признао да су затвореници или мењани, или ослобађани. Сведок оптужбе Милан Комленовић је, тврдећи да је у августу 1992. године погинуло 200 Хрвата  и Бошњака тек на унакрсном испитивању рекао, да је узрок њихове погибије била пљачка, а не националност. ... Врло је интересантно да крунски сведок МТБЈ Дражен Ердемовић уопште није био позиван у судницу. Да потсетимо да је Ердемовић главни сведок за тзв. „геноцид" у Сребреници, јер се на његовим изјавама заснивају све пресуде у вези са том оптужбом  за преко десет људи. Међутим, у поступку против Караџића тужилаштво  је решило да понуди само његову писану изјаву, а окривљеном је одузето право да изврши унакрсно испитивање!  Ето суда, „најправеднијег на свету"! Уосталом одбијање Ердемовића да се појави на суду је лако схватљиво и логично, јер оно долази после издавања књиге „Крунски сведок" коју је и написао, и издао Ж. Чивиков, познати сручњак за Хашки трибунал. Чивиков је  у својој књизи јасно показао да Ердемовић не говори истину.[3] Сваки пут он је не само све неспособнији да издржи унакрсно испитивање, већ све чешће каже и оно што не би требало. У таквој ситуацији наравно да није добро Ердемовића довести у судницу, што је тужилаштво МТБЈ и само доказало тиме, што је уместо живог човека ћушнуло његову писану изјаву. Тако да мирно може да се закључи, да процес Караџићу очигледно шлајфује. Сведоци дају изјаве, али се садржина тих изјава не зна. Сведоци дају изјаве, али на унакрсном испитивању те изјаве добијају потпуно другачији смисао од онога, што је изговорено. Мит о неопозивој кривици Радована Караџића, који су проширила западна средства јавног информисања, за сада поуздан доказ за то у суду не успевају да добију... [1]  Prosecutor v. R.Mladic, [Trial Chamber] Decision on Motion by Radovan Karadzic for Access to Confidential Materials in the Mladic Case, 18 October 2011. [2]  Решение суда от 28 февраля 2011 г.: Prosecutor v. R.Karadzic, [Trial Chamber] Decision on the Accused's Motion for Access to Ex parte Filings in the Slobodan Milosevic Case (Srebrenica Intercepts), 28 February 2011. [3]  Civikov G., Srebrenica. Der Kronzeuge. Pro-Media. Wein. 2009.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/16/proces-radovanu-karadihu.-dve-godine-od-pochetka.html

TRILATERALA PREUZIMA EVROPU?

ADRIAN SALBUČI: TRILATERALA PREUZIMA EVROPU?

utorak, 15 novembar 2011 15:36

Studenti u Atini - demonstranti protiv strogih mera štednje, drže grčku zastavu na kojoj piše: "Nije na prodaju". Demonstracijama je prisustvovao i grčki ministar prosvete

Kriza državnih dugova sve više stiska Evropu i već je koštala skalpova dvojicu premijera – Grčke i Italije. Ako se pogledaju ljudi koji su ih zamenili, ne možeš a da se ne upitaš: nije li ovo još jedno zatezanje šrafova običnom svetu? 

Grčka i Italija drže ogromne svežnjeve obveznica, na koje nisu u stanju da plaćaju kamatu ukoliko ne dobiju veliku podršku od Evropske Centralne Banke (ECB) i MMF, što je onda uslov da im međunarodne banke omoguće refinansiranje dugova. 

U Grčkoj je premijer smenjen pošto se usudio da kaže da će pitanje uvođenja sledeće faze stroge štednje rešiti na nacionalnom referendumu. Novi premijer je Lukas Papademos, bivši  potpredsednik ECB i centralne banke Grčke a i član moćne Rokfelerove Trilateralne komisije [1]. 

Što se Italije tiče, umesto Silvija Berluskonija sada imaju bivšeg Evropskog komesara Marija Montija, koji je - slučajno, ili ne - ujedno i evropski predsednik iste te Trilateralne komisije. 

Kad god čujem „kriza državnog duga", bilo da je to Meksiko iz 1997, Brazil iz 1999. godine, ili moja otadžbina Argentina iz 2001/2, ili danas Grčka, Italija, Španija, Portugalija, Irska (a uskoro slede Velika Britanija, Francuska ili SAD) – to ustvari znači da vlade nisu u stanju da od svog naroda naplate dovoljno poreza kako bi isplaćivale interese i glavnice svojih dugova koji se uglavnom nalaze u šakama privatnih bankarskih institucija. 

Dešifrujući orvelovski novogovor medija, to ustvari znači da ljudi u Grčkoj, Italiji ili Argentini moraju da plaćaju sve više poreze za greške bankara i korumpiranih vlada, i da pate usled nezaposlenosti, nižih nadnica i penzija, pogoršavanja usluga zdravstva, školstva i infrastrukture. 

Dakle, kad god se javlja kriza javnih dugovanja, mi, narod, moramo to da plaćamo. 

Međutim, kada je u septembu 2008 godine došlo do eksplozije krize zbog varalica, koje su operisale paketima bezvrednih nepokrivenih obveznica, što je pokopalo banke Lehman Brothers, Merrill Lynch, AIG i mnoge druge privatne finansijske institucije, vlada SAD i druge vlade priskočile su u pomoć spasavajući bankare i banke koje su bile suviše velike da propadnu ("too big to fail"), što je opet orvelovski novogor za suviše moćne da bi se dozvolilo da propadnu. Spasli su one kao Citi Corp, Bank of America, JP Morgan Chase, Goldman Sachs, i to novcem poreznika i time što su američke Federalne rezerve izvršile hiperinflaciju američkog dolara. To je opet u onom novogovoru poznato kao "Kvantitativno olakšavanje 2, 2 i 3" ("Quantitative Easing 1, 2 and 3"). Drugim rečima, pomoću toga što se obezvređeni američki dolar koristi kao globalni novac, podmetnuli su ostatku sveta velike delove tog opterećenja,. 

Dakle – eto, bez obzira na to da li su dužničke krize javne ili privatne, uvek smo mi, narod, taj koji sve plaća jer u sadašnjem sistemu sav profit biva privatizovan, a svi gubici se prebacuju na društvo (socijalizuju se). 

Ali vratimo se gospodi Montiju i Papademosu. Oni zasedaju u Trilateralnoj komisiji uz stotine predsednika korporacija i direktora, kao što su [2] Ana Botin (Bank Banesto/Santander, Španija), Peter Sutherland (Goldman Sachs/BP, Velika Britanija), Michel David-Weill (Lazard Bank, Francuska), Jurgen Fitschen (Deutsche Bank, Nemačka), Stephen Green (HSBC, Velika Brotanija), Nigel Higgins (Rothschild Group, Velika Britanija), Lord Guthrie (NM Rothschild, Velika Britanija), Klaus-Peter Müller (Commerzbank, Nemačka), Dieter Rampl (UniCredito, Italija), Otto Ruding (Citi Corp Europe), Lord Simon of Highbury (Morgan Stanley, Velika Britanija), Emilio Ybarra (BBVA, Španija), Robert Kelly (Bank of NY Mellon), Lord Brittan (UBS, Velika Britanija), Robert Zoellick (World Bank), Timothy Geithner, Henry Kissinger i mnogi mnogi drugi.

Ustvari, ta Trilateralna Komisija komunicira sa moćnicima kao što su  Savet za Inostrane Odnose (Council on Foreign Relations  - New York)[3] i Četem Hauzom (Chatham House  - London)[4] i tako  čini isprepletanu  svetsku mrežu privatnih moćnika, spajajući  ključne igrače iz polja finansija, industrije, medija, vlasti, akademskog života, obaveštajnog i vojnog sistema . Na taj način, oni se usredsređuju na ostvarivanja sopstvenih interesa, a   – jasno je: ne interesa "Nas – naroda". 

Nema sumnje da će gospoda Papademos i Monti učiniti sve što je potrebno da Italija i Grčka otplaćuju svoje dugove – i da njihovo stanovništvo propati sve tegobe i bolove, da podnese sve žrtve samo da se moćnim bankarima koji zasedaju u Trilateralnoj Komisiji  povrati sav novac koji su pozajmljivali Grčkoj, Italiji, kao i Argentini i Portugaliji, a to nisu smeli da čine – bar ne na način kako su činili. 

Adrian Salbuči (Adrian Salbuchi) je politički analitičar, spiker i TV komentator u Argeniini. 

Napomene:

[1] Prim. prev.: Trilateralna Komisija  je, zvanično, nevladina, nepolitička grupa za diskusije, koju je osnovao Dejvid Rokfeler (JPMorgan Chase/Exxon)   sa ciljem da, navodno radi u korist bliže saradnje SAD, Evrope i Japana. Njeni članovi su podeljeni srazmerno tim trima oblastima . Mada njena pravila isključuju ličnosti koje su na javnim izbornim funkcijama, u nju ulaze ličnosti iz političkog, poslovnog i  univerzitetskog života.  Na njenom čelu se nalaze tri predsednika (po jedan iz svakog regiona). Sada su to: Džozef S.Naj (Joseph S. Nye, Jr.), pomoćnik državnog sekretara  odbrane SAD,   Mario Monti (Mario Monti) , predsednik Bokoni Univerziteta iz Milana,  Italija,  i  Jotaro Kobajaši (Yotaro Kobayashi), glavni savetnik Fuxi Kseroks Kompanije, Japan. Pristalice teorije zavere (ne bez razloga?) smatraju da je to "Svetska Vlada u Senci" – tajna elita, "sinarhija",  koja (želi da o)vlada svetom.

[2] Prim. prev.: namerno se ne daje ćirilična transkripcija imena likova i naziva kompanija- društava/ustanova odakle su, kako bi se olakšalo eventualno istraživanje podataka o njima na Internetu (ukoliko je neko od čitalaca za to zaisteresovan). 

[3] Prim. prev.: Američka institucija  ("think tank"), osnovana u Njujorku, 1923 g., sa zvanično proklamovanim ciljem  da beleži  i širi ideje  svojim članovima, ljudima  od uticaja, zakonodavcima, novinarima, studentima -  o temama koje se tiču spoljne politike SAD i drugih zemalja, putem konferencija, istraživanja i ovjavljivanjem časopisa Foreign Affairs. Neki (bivši)  članovi su : Condoleezza Rice, Dick Cheney,  Zbigniew Brzeziński, George H.W. Bush,  Warren Christopher, Alan Greenspan, Richard Holbrooke,  Jay Rockefeller, George P. Shultz George Soros, itd.  Zastupnici teorija zavere u njemu vide zaveru za zasnivanje  Novog Svetskog Poretka. 

[4] Prim. prev.: Ranije poznat  pod imenom Kraljevski Institut Međunarodnih Poslova (The Royal Institute of International Affairs), London. Zvanično: neprofitna, nevladina organizacija sa zadatkom da analizira i unapređuje razumevanje najvažnijih međunarodnih pitanja, kao i tekućih događanja. Mnogi je optužuju da izražava mišljenja establišmenta, jer biva finansirana od strane velikih korporacija, kao i vlade. 

Prevod sa engleskog: Ioann Dubinjin 

http://www.standard.rs/adrian-salbuci-trilaterala-preuzima-evropu.html

Izvor: http://rt.com/news/europe-debt-crisis-takeover-215/

 

Хитно покренути кривични поступак због издаје Косова и Метохије

Вести | 14.11.2011 | 20:52

Борис Алексић: Добар дан, даме и господо. Желим да вас информишем да Српска радикална странка захтева од Републичког јавног тужилаштва да покрене кривични поступак против Борка Стефановића, против министра Богдановића, против премијера Цветковића и председника државе Бориса Тадића јер су се упустили у признање независности Косова и Метохије, јер су прекршили члан 307 Кривичног законика Републике Србије, тј. угрожавање територијалне целине. Желим да вам прочитам и неке детаље, јер код овог кривичног дела кажњиве су и припремне радње. Како дефинише кривични законик, а припремне радње се састоје у отклањању препрека за извршење кривичног дела и у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела. Запрећена казна је од 3-15 година затвора. Ми заиста изражавамо чуђење због чега Републичко јавно тужилаштво није реаговало, јер је јасно да се режим Бориса Тадића упустио у фактичко признање независности Косова и Метохије. Јасно је да они почињу да признају нелегалне сепаратистичке власти у Приштини, трговце људским органима и терористе. То управо чини и Борко Стефановић, али то чини и министар Богдановић. Желим да вас подсетим да су они овлашћена лица од стране Владе Републике Србије и да наступају у име Владе Републике Србије када преговарају са Шиптарским сепаратистима. То је тзв. преговарачки тим за дијалог са привременим институцијама самоуправе у Приштини. Такође, желим да вас информишем да су они недавно прекршили и Декларацију о Косову и Метохији коју су донели, јер су били обавезни да доставе Народној скупштини Републике Србије извештај о преговорима до краја октобра. Међутим, они су извештај доставили 11. новембра. Претходно су доставили одређене папире Одбору за Косово и Метохију, међутим то је јасно кршење одредби Декларације коју су сами изгласали о Косову и Метохији јер су могли да информишу све народне посланике и целу народну скупштину. Такође, желим да вам кажем да је срамота оно што може да се нађе у овом извештају, јер они говоре о царинском печату и о прихватању царинског печата тзв. Косова који ће носити натпис - косовска царина. Оно што је скандалозно то је да се они позивају на Резолуцију 1244 и ставове УНМИК-а. У Резолуцији 1244, у Анексу 2, јасно стоји да ће се након повлачења договореном броју југословенског и српског особља дозволити да се врати да би обављали следеће функције, између осталог одржавање присуства на кључним граничним прелазима, али на граничним прелазима према Албанији. Дакле, просто је невероватно д а Борис Тадић, да Мирко Цветковић, да Богдановић и Стефановић фалсификују Резолуцију 1244 да отворено лажу да је по Резолуцији 1244 омогућено успостављање царинских прелаза на административном прелазу између Косова и Метохије и преосталог дела Србије и да то достављају народним посланицима и да мисле да ће им проћи. Дакле, ми захтевамо да Републичко јавно тужилаштво покрене кривични поступак против Бориса Тадиће, против Мирка Цветковића, против Борка Стефановића и министра Богдановића који су директно укључени у преговоре са шиптарским сепаратистима или дају инструкције за те преговоре, а због кршења члана 307 Кривичног законика и угрожавања територијалне целине Републике Србије. Изволите, ако имате нека питања. Уколико нема, ја вам се захваљујем. http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/srbija/2263