Marko Lopušina: Srećna Pravoslavna Nova godina !

Srećna Pravoslavna Nova godina !

 

         Nadam se da ste se lepo proveli u svim ovim našim praznicima. Nismo jedina zemlja koja se veseli, takvi su i Kinezi, a i Australijanci. S tom razlikom što za nas neki Amer napisa na CNN-u da je „Srbija - zemlja turbo-folka, kriminalaca i silikona" Napravio čovek, Tomas"Poročni vodič – Srbija". Drugi pak uradio dokumentarac kako je Tito vanzemaljac i Kenediju prodao svemirski program. Čiste izmišljotine !?

         Došlo je vreme virualnog života. Izmislili se priča i o njoj na veliko trubi kao d aje zaista potekla iz realnog života. Takav ekonomski život zasnovan na naduvanim kreditima doveo nas je u krizu. A ovaj medijski virtualni život će nas oterati u intelektualni ambis.

        Za sada nas Srbe na Balkanu tamo stalno guraju. Crnogorci, Muslimani, Slovenci i Albanci još neguju antisrpsku politiku kao glavnu unutrašnju partijsku strategiju, jer na plašenju sopstvenog naroda Srbima žele da beskonačno vladaju. Kada je Boris Tadić zakazao susret sa Srbima iz regiona u Beogradu, Crnogorci su rekli da je to opasan samit. Kada je Milorad Dodik u Banja Luci održao proslavu 20 godina postojanja RS i ugostio Borisa Tadića i patrijarha srpskog Irineja, muslimanski mediji su to okarakterisali kao „srpsku pripremu za rat".

         Kada je Boris Tadić za Božić bio u Velikim Dečanima, onaj Hašim Tači mu je zapretio da više neće dolaziti. Kada je trebalo da Zoran Janković postane premijer Slovenije, političari u deželi su smuvali da ne postane predsednik Vlade. U međuvremenu, vojvoda Vojislav Šešelj se u Haškom tribunalu našao u kliničkoj smrti. U Banja Luci je uhvaćen atentator na srpske velikaše.

        Opasno je počelo ovo 2012. leto, zar ne?

 

        Srećno Marko Lopušina

        www.lopusina.com

 

Зашто Србији није место у ЕУ

Зашто Србији није место у ЕУ

Друштво | Uredništvo | januar 12, 2012 at 23:49

---

Пишу проф. др Јасмина Вујић и др Војин Јоксимовић

Због чега је Европски савет учинио велику услугу Србији и зашто је најбоље решење у овом моменту да се замрзне процес придруживања ЕУ?

 

Поводом недавне одлуке Европског савета да се одложи разматрање кандидатуре Србије за чланство у Европској унији (EУ) до марта идуће године, грађани Србије уместо да буду разочарани требало би да схвате да им је учињена велика услуга. Мишљење две чланице ЕУ, Немачке и Аустрије, превагнуло је упркос повољној оцени Европске комисије (ЕК). Верује се да се иза леђа Немачке крило још неколико земаља које не желе да виде Србију у ЕУ, односно које желе да продуже даљу агонију и мрцварење Србије док је тотално не понизе и не доведу до тога да експлицитно призна Косово као независну државу. Дубоко верујемо да даље понижење Србије и српског народа неће бити заустављено, јер су одавно видљиви планови за даље распарчавање српских земаља и српског националног бића. Председник Тадић је пристао на „преговоре о добросуседским односима" са такозваном „косовском владом" које надгледа ЕУ и тиме је у суштини имплицитно признао независност Косова. Томе у прилог иде и катастрофални Споразум о „печату" и „заједничкој контроли административних прелаза, односно граница", као и предаја копија матичних књига Приштини, које су Срби на Косову доживели као издају, а Хашим Тачи, највећи криминалац на Балкану, као de jure признање независности Косова.
У овом чланку ћемо изнети наше образложење зашто сматрамо да је Европски савет учинио велику услугу Србији и зашто је најбоље решење у овом моменту да се замрзне процес придруживања ЕУ. Сви одговорни за дебакл српске политике морају да поднесу неопозиве оставке, а избори на свим нивоима морају под хитно да се распишу. Да би опстала, Србија мора драстично да промени своју досадашњу ЕУропски орјентисану политичку, економску и фискалну политику, и да се у свим сферама окрене својим националним интересима и развоју дугорочне стратегије опстанка у ово кризно време.

СУМРАК ЕВРОЗОНЕ
Можда је у не тако давној прошлости идеја о стварању Европске уније била веома привлачна: брисање граница и формирање јаке економске заједнице, која ће моћи равноправно да конкурише на свим светским тржиштима, где ће све чланице бити равноправне и где ће се одлуке доносити консензусом, а не прегласавањем или диктатом најјачих, где ће радна снага моћи несметано да конкурише и циркулише на целом тржишту рада ЕУ, где ће образовни систем бити хармонизован и бесплатно школовање омогућено за све. Као и у много примера у прошлости, овакви идеалистички концепти се обично претворе у своју супротност, јер се нуде као добро зашећерена горка пилила за народ, као што се то десило и у случају бивше Југославије или бившег Совјетског Савеза.
ЕУ у овом моменту подсећа на брод који убрзано тоне (Титаник), вучен тежином ланаца бирократије која се стално повећава. На делу је застрашивање чланица ЕУ не би ли се одрекле и оно мало суверености и самосталности које су задржале уласком у ЕУ. Док се убрзано спроводи централизовање политичке, економске и фискалне политике, и док се о питањима од значаја за милионе људи у ЕУ одлучује у уском кругу бриселских добро плаћених бирократа, дотле се суверене државе намерно распарчавају на „европске регије" које ни политички, ни економски не могу да парирају моћној бриселској бирократији. Овај процес је најбоље објаснио Јоже Менцингер, први министар економије у словеначкој влади, који је недавно изјавио да „у економском погледу Словенија више није држава, већ само регија Европске уније". Он даље објашњава да је Словенија потпуно зависна од ЕУ, јер „70 одсто извоза иде у Унију, она води рачуна о порезима и систему, о новцу се старају у Франкфурту, а граница одавно нема".
Ако погледамо уназад кроз хронологију настанка ЕУ, Унија је несумњиво била привлачна пре доношења Споразума у Мастрихту (The Maastricht Treaty), 7. фебруара 1992. године. Тај Споразум о претапању Европске заједнице, која је створена 1957. године од стране шест држава (Француска, Немачка, Италија, Холандија, Белгуја и Луксембург) да олакша економску сарадњу и спречи могуће будуће сукобе првенствено између Немачке и Француске, у Европску унију садржао је и клаузулу о стварању јединствене европске валуте – евра. Споразум у Мастрихту је, дакле, створио нову економску и монетарну унију, координирану спољну политику, али без фискалне уније, што се двадесет година касније показало као дефектно и кобно.
Идеја увођења нове валуте, евра, заснивала се на стабилности немачке марке, на ниском годишњем државном дефициту (три одсто БДП), на ограниченом укупном државном дугу (60 одсто БДП) и на одржавању ниске инфлације. Готово религиозно веровање да до кризе у еврозони неће и не може доћи допринело је огромним проблемима у којима се еврозона тренутно налази.
Евро је постао стварност првог јануара 1999. године и 17 чланица ЕУ су до сада прешле на коришћење евра. За евро је задужена „Европска централна банка" (ЕЦБ) са седиштем у Франкфурту. Преосталих десет земаља од 27 чланица ЕУ морају да испуне горе наведене услове из Споразума у Мастрихту да би се учланиле у еврозону. Велика Британија и Данска су успеле да преговорима постигну одређена изузећа од генералних захтева, а Шведска је на референдуму из 2003. године одбацила улазак у еврозону. Интересантно је напоменути да су одлуке у вези придруживања ЕУ или еврозони углавном одбијане на референдумима, те такозвана „ЕУ елита" никако не подржава овај највиши облик демократског одлучивања. Толико о демократији у ЕУ.
Еврозона је доживела процват у периодима од 1999. до 2001. године и од 2005. до 2007. године, али је имала озбиљне кризе од 2002. до 2004. године и од 2008. до 2009. године. Садашња егзистенцијална криза еврозоне је започела у Грчкој пре две године, па се убрзо проширила на Ирску и Португалију, а тренутно озбиљно прети Италији и Шпанији, као и другим земљама у ЕУ, укључујући Белгију и Француску. Изостанак фискалне уније која би контролисала не само глобалну економску политику у ЕУ, већ и економску политику у свакој од чланица, омогућила је да неке чланице као Грчка створе неодрживе дугове. Томе су допринели и политички лидери Немачке и Француске, који су и сами кршили критеријуме утврђене Споразумом у Мастрихту, и то без икаквих санкција. Реаговања чланица ЕУ на кризу у Грчкој, поготово Немачке, дошла су касно и било је очигледно да чланице ЕУ не желе да поделе одговорност за насталу дужничку кризу. Поготово не француске и немачке банке које су власници грчких државних обвезница. Немачка је одговорност упорно пребацивала на тзв. PIIGS земље: Португалију, Ирску, Италију, Грчку и Шпанију, којима су наметнуте изузетно оштре мере за санирање дужничких криза: драстично повећање пореза; смањење државног издвајања за пензије, здравство, школство и одбрану; отпуштање великог броја државних службеника; продаја природних ресурса и имовине у државном власништву  итд. Овим мерама је највише била погођена средња класа чији се животни стандард драстично снизио. Ове мере су довеле до дубоке економске рецесије у Грчкој, те се предвиђа пад привредне производње за 5,5 одсто БДП у 2011. години. Плате су пале за 14 одсто у Грчкој, за седам одсто у Португалији и Ирској, за пет одсто у Шпанији, три одсто у Италији и око један одсто у Немачкој.
Док је већина чланица ЕУ или упала у дубоку дужничку кризу или се налази на ивици рецесије, показало се да је Немачка имала највећу корист од стварања еврозоне. „Европска централна банка" (ЕЦБ) је проценила да је Немачка далеко конкурентнија не само у односу на друге чланице еврозоне, него је постала економски џин и у односу на најразвијеније земље света. Немачки извоз је скочио за 18 одсто  у периоду од августа 2009. до маја 2011. године. Зато не зачуђује податак да се баш Немачка највише противи дугорочним решењима која би могла да извуку еврозону из кризе, као што је увођење еврообавезница, јер сматра да би онда она била принуђена да бар делимично покрије дугове PIIGS земаља.

НЕМАЧКА ЕВРОПА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

http://www.pecat.co.rs/2012/01/zasto-srbiji-nije-mesto-u-eu/

Hag - protiv Seselja i Srba

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11080 Земун, Магистратски трг 3 -  Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com 

Бр. 1430/12 –  12. 01. 2012.

 

С  А  О  П  Ш  Т  Е  Њ  Е

Како правни заступник Владе Србије, др Тибор Варади, представља српског државника – оптуженог у Хашком трибуналу

 

            Европска унија свакодневно истиче своју приврженост људским правима, демократији и равноправности држава, нација и верских заједница, а тих начела се сама не придржава.

            Хрватска је (1990) променила устав, те српском народу одузела државотоворност и почела с прогоном Срба (то је исто као кад би у Белгији Валонци одузели државотворност Фламанцима и почели с прогоном Фламанаца). Хрватска је (од 1990. до 1995) минирала, палила и рушила српске привредне објекте, куће и станове, а Србе прогонила у Србију и треће државе. ЕУ и САД нису ништа учиниле да спрече овај хрватски злочин геноцида над Србима – мада су у то време хвалиле своју политику о: поштовању људских права, демократији, равноправном третману држава, нација, и верских заједница. ЕУ, Ватикан и САД су омогућили Хрватској да (1995) окупира РС Крајину, Зону под заштитом УН, а 80% српског становништва прогна – уз заплену имовине.   

            Трагично је што ЕУ и САД не показују ни најмању бригу за овај хрватски злочин геноцида над српским народом Крајине и Хрватске, мада је он истоветан хрватском злочину геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945, кад су Хрватску помагале Немачка Адолфа Хитлера и друге фашистичке државе. ЕУ и САД и данас славодобно истичу да су војном агресијом на Србију и Црну Гору (1999) успостављале демократске односе у српској држави, мада су рушиле стамбене зграде, болнице, мостове, привредне објекте, електропостројења и убијале цивиле, укључујући и децу најмлађег узраста. И целу територију Србије и Црне Горе су тровале радиоактивним бомбама и хемијским отровима. Чланице НАТО-а  су окупирале део Србије (Аутономну Покрајину Косово и Метохију) и одатле прогнале 80 процената српског и ромског становништва, чију су имовину (куће, станове, привредне објекте, пољопривредна имања...) заплениле и уступиле породицама шиптарске националности.

            Жалосно је што држављани Републике Србије не чине ништа, да би се извршиоци злочина геноцида над Србима од 1990. до 1999. и извршиоци злочина геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945 (Хрватска, Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија) извеле пред Међународни суд правде у Хагу, јер ратни злочини и злочини геноцида не застаревају. Супротно томе, државници Србије чине све да се пред Хашки трибунал изведу и суде представници српског народа – народа над којим је обављен злочин геноцида и етничко чишћење од 1990. до 1999. У току судских процеса у Хагу, умрло је 14 Срба, а судски поступак против др Војислава Шешеља траје већ девету годину.  Овакав поступак Трибунала према представницима страдалог (српског) народа је део антисрпске стратегије чланица ЕУ и НАТО-а и он се проводи с лакоћом, јер Влада Републике Србије не чини ништа, да би се на суд извели прави кривци за разбијање Југославије и за злочине над становништвом. Такви кораци би омогућили истину и о Трибуналу и његовој ропској послушности ЕУ и САД. Српски државници помажу неправедни однос Трибунала према Србима. Тако, правни представник Владе Републике Србије, др Тибор Варади, не види ово светогрђе Хашког трибунала према правди и правичности, па кад спомиње деветогодишње тамновање др Војислава Шешеља, тврди да је то због тога што механизам Трибунала није усавршен. Дословно је рекао: „Ово је, очигледно, несавршеност тог механизма, ту нема оправдања" (дневник „Политика", 8. јануар 2012, стр. 09). И тако, ако највећи правни стручњак Владе Србије закључује да је неправедан поступак према др Војиславу Шешељу само последица несавршеног механизма Трибунала, онда тај стручњак неће ни покретати питање одговорности за разбијање Југославије и за прогон српског и ромског становништва из Републике Српске Крајине и с Косова и Метохије. Колико ће овакав став Владе Србије помоћи ЕУ и САД, да оне сакрију своје злочине геноцида над Србима и Ромима (обављене преко Словенаца, Хрвата, муслимана и Шиптара), види се и из још једне изјаве правног заступника Србије, Тибора Варадија. Говори о др Војиславу Шешељу с омаловажавањем и не схвата – да је обавезан да га брани свим правним средствима и да га уважава пред јавним мњењем, јер је реч о српском државнику, министру Републике Србије, посланику у Народној скупштини, универзитетском професору и председнику најмасовније политичке странке у српским земљама. И поред тога, у истом броју „Политике", др Тибор Варади овако представља др Војислава Шешеља:

            „Ја, заиста, не спадам међу симпатизере Шешеља, али то је заиста крајње дуго суђење".

            Овако бранилац не може да говори о особи коју брани, а камоли о свом државнику, којега брани. Изјава, да он не симпатише др Војислава Шешеља, односи се на Шешељево државничко и патриотско деловање, а то Шешељево деловање би морало бити светиња за др Варадија. Јер, евентуална кривица др Шешеља биће кривица и државе коју др Варади заступа. Невероватно је, да то правни представник Владе Србије не схвата!

           

Милорад Буха, премијер                             Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине

Referendum Srba na Kosovu najavljuje odlazak Borisa Tadića

Referendum Srba na Kosovu - novo zaoštravanje?

 

 

Kosovska Mitrovica

Srbi na sjeveru Kosova sredinom veljače organiziraju referendum na kojem bi trebali odlučiti o nazočnosti središnjih organa iz Prištine na granici sa Srbijom. Posljedice ovog čina još uvijek nisu sagledive.

 

Prema mišljlenju političkog analitičara Dušana Janjića, otpor Srba na sjeveru Kosova je u početku bio pod jakim uticajem Borisa Tadića i beogradskih vlasti no oni su vremenom shvatili da Tadić ima ugled ali nema utjecaj. Također se vidjelo da Tadić ipak ide u pravcu kompromisa s Europskom unijom što je sada dovelo do radikalizacije.

Radikalizacija situacije

Pogranične blokade na sjeveru Kosova„Ideja referenduma predstavlja radikalizaciju tog pokreta i sigurno je priprema za proglašenje odbijanja prihvaćanja kosovskih institucija. Ili što bi rekli, za odcjepljenje ili ostajanje, kako bi oni rekli, u Srbiji. Dakle, stvar je jako složena na razini terminologije, ali se praktično svodi na ideju podele Kosova", smatra Janjić.

Svetlana Đurđević Lukić, zamjenik predsjednika Foruma za međunarodne odnose iz Beograda, istodobno skreće pažnju na to da je ideja referenduma figurirala i u planovima međunarodne zajednice oko odluke oko konačnog statusa Kosova: „Naravno, tada se pod time podrazumijevalo Kosovo u cjelini, i njegov teritorij kako je on bio definiran u SFRJ, ali je ipak činjenica kako postoji taj neki prozor koji ljudi sa sjevera Kosova mogu iskoristiti".

"Međutim, održavanje ovakvog referenduma, ukoliko Beograd ne bude odlučnije reagirao te ga pokušao spriječiti, otvara mogućnost održavanja referenduma i u drugim dijelovima Srbije", kaže Svetlana Đurđević Lukić te dodaje: „Vidimo da Albanci na jugu Srbije, koji su prije gotovo 20 godina organizirali jedan nelegalni referendum, imaju mogućnost da tako nešto ponove, ili da barem ukažu na svoje zahtjeve".

Svetlana Đurđević Lukić kaže da je nakon odustajanja Beograda od svoje rezolucije za Ujedinjenje narode o Kosovu postalo jasno da su pitanja Kosova i europskih integracija povezana. "Sada se svaki pokret u drugom smjeru, a kamoli referendum, mogu, od strane europskih partnera, tumačiti kao nespremnost Beograda da se u potpunosti okrene EU, i ostavi iza sebe pitanje Kosova", smatra Svetlana Đurđević Lukić.

Opasnost za Tadića

Boris Tadić - ključno pitanje KosovaMali su izgledi da će se tim referendumom nešto dobiti u praksi, ističe Janjić, ali će time pobuna Srba dobiti legitimnost što će dalje održavati napetosti na sjeveru Kosova. "Što će reći da sjever Kosova definitivno nije takozvani zamrznuti konflikt, i to će imati višestruke efekte", ocjenjuje Janjić.

A efekti bi mogli imati dalekosežne psljedice. „Prvi je da je otežana EU kandidatura Srbije, i iluzija Beograda da će je ipak dobiti. Mislim da se takođe razobličuje nemoć Borisa Tadića i Demokratske stranke (DS) kako bi utjecali na procese na sjeveru Kosova, a to znači dobrim dijelom i u samoj Srbiji. Kao treći neosporni rezultat, s obzirom da je izborna godina, bit će da Kosovo ostane važna tema predizborne kampanje, i da na toj temi sadašnja vladajuća koalicija ne može ništa dobiti već može samo izgubiti", zaključuje Janjić.

Pn vjeruje da je nastupajući referendum najava odlaska Borisa Tadića s vlasti. "Sada se samo postavlja pitanje mehanizma tog odlaska. Iskustvo nas uči da kada dođe do ovakvog rascjepa oko kosovskog pitanja obično pada vlast u Beogradu ", smatra Janjić.

Referendum će otvoriti i široki prostor za albansku reakciju i najava blokiranja prijelaza 14. siječnja će samo dodatno zakomplicirati situaciju kaže Janjić.

Autor: Ivica Petrović, Beograd

Odg. ur.: N. Kreizer

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15656072,00.html?maca=kro-standard_feed-kro-635-xml

Referendum

Referendum

 

Politički predstavnici srpskog naroda sa sjevera Kosova odlučili su da organizuju referendum. Izjašnjavaće se o tome da li će ubuduće priznavati ustanove albanske kosovske države.
Okolnosti ovog referenduma podsjećaju na vrijeme od prije dvije decenije. Već su viđeni: beznađe naše braće; licemjerna, nebrižna i sebična politika vladajuće oligarhije; narcisoidni autizam opozicije i, naravno, bezdušan i nepravedan imperijalizam SAD, Njemačke, Britanije i Francuske.

Uprkos međunarodnom pravu, koje garantuje granice međunarodno priznatih nezavisnih država, i kome su se povinovali, i to prije početka rata (u Hrvatskoj i BiH Srbi su vodili rat za odbranu Jugoslavije – njenu unitarizaciju – ili kasnije za status svojih novoproglašenih republika); Kosovo je proglasilo nezavisnost i evo četiri godine ne uspijeva da privuče podršku većine država svijeta, niti da bude primljeno u OUN. Prije nekoliko godina Srbija je prihvatila misiju EU na Kosovu i Metohiji, zauzvrat je postignut sporazum o šest tačaka koji predviđa izvjesna rješenja kada je riječ o granicama i pravima srpskog naroda, posebno na sjeveru pokrajine. Sve to je proteklih mjeseci pogaženo od strane albanskih vlasti i njihovih zaštitinika. Srbija je danas ucijenjena od strane SR Njemačke. Od Beograda se očekuje da pomogne gušenju legitimnih prava svojih građana i sopstvenog naroda. SR Njemačka, koja je nekada neformalno pružala gostoprimstvo ilegalnoj albanskoj vladi Bujara Bukošija – paralelnim ustanovama države (R Srbije i SR Jugoslavije) koju je Berlin priznavao (!!!), – od nas danas traži da ugasimo jedine, legitimne i decenijama postojeće državne ustanove na sjeveru Kosova i Metohije. Znamo kako bi se završila ta priča (ukoliko je dozvolimo) – nametanjem „srpskih udžbenika" za istoriju i srpski jezik, pisanih na skupu održanom negdje na Crnogorskom primorju, iz kojih je izbačena lekcija o Kosovskoj bici (zato što za razliku od kanuna Leke Dukađina i „heroja" Jašarija ne doprinosi miru među narodima) i pjesma „Simonida" Milana Rakića.

I dok SR Njemačka i njeni saveznici žele da sa nama trampe jedno „NIŠTA" (praznu i bezvrijednu kandidaturu za članstvo u EU) za „SVE" naših pedeset hiljada sunarodnika i sugrađana sa sjevera Kosova i Metohije, srpske vlasti pokušavaju da kupe vrijeme. Javno i glasno rodoljubivije od radikalskih demagoga, u praksi one popuštaju i neprekidno doprinose stvaranju nezavisnog Kosova. Opozicija im nije ništa bolja. Nikolićevci se busaju u prsa, podstiču srpske vođe na sjeveru Kosova, ali njihovo ponašanje, u vezi sa rezolucijom koja je 2010. trebalo da bude predložena Generalnoj skupštini OUN, jasno je pokazalo da su spremni daleko da idu u prilagođavanju potrebama EU i SAD. Radikali i DSS naravno vode politiku formalnog statusa i političke „kontre". Oni su uvjereni da potpuno znaju šta nije dobro za Srbe ali ne pokazuju zanimanje za neke izvodljive, ostvarive ciljeve i način nove i uspješne borbe za najbolje moguće a održiva rješenja. Pošto nemaju sagovornika u opoziciji, koja ili želi da ih zamijeni pa da vodi još bezuspješniju i ljigaviju politiku, ili je pak spremna da ponovi sve greške iz devedesetih godina, DS i saveznici pronašli su političke sparing partnere u LDP-u Čedomira Jovanovića. LDP je prvo tražio nekakav „preokret", pozvao narod da prihvati „realnost", suprotstavio se „podjeli Kosova", pozvao se na Ahtisarijev plan... A onda, kada se već drugi glasovi više u dirigovanoj medijskoj javnosti nijesu ni čuli, Čedomir Jovanović hladno izjavi da se nikada nije zalagao za nezavisnost Kosova. Kao, niko ne treba da se odrekne tog velikog i važnog prava i osudi buduće generacije na rat. Takvo licemerje nije bilo prisutno kod nas od vremena „pobjede" nad NATO-om. Dakle, najvažnije je da Kosovo ne bude podijeljeno, a da albanske ustanove budu uspostavljene. Priznanje će doći kasnije, ali prije toga građane Srbije treba potpuno zamajati i smušiti. U isto vrijeme vječita predstavnica Srba sa centralnog Kosova Rada Trajković tvrdi da je referendum na sjeveru štetan po Srbe. Prema njenom mišljenju, ispada da je bolje da svi Srbi ostanu pod vlašću Prištine. Za njen politički napredak i provlastice svakako je bolje da ne bude bilo kakvih promjena.

U svemu tome ulogu igraju i mediji kakav je RTV B92. Danima već raspredaju o tome koliko će koštati referendum na sjeveru Kosova i Metohije. Učestvovao sam u jednoj emisiji, a uprkos tome što sam tokom njenog trajanja tako nešto više puta odlučno odbio, prema prilogu iz te emisije na vijestima TV B92 moglo se zaključiti da podržavam stavove Čedomira Jovanovića o Kosovu i Metohiji.

Vjerujem da je jedina ispravna politika danas odbrana prava našeg naroda na sjeveru Kosova. Iako pripadaju strankama čije centrale u Beogradu vode partijsku a ne nacionalnu politiku, suočeni sa gubitkom svih nacionalnih prava, politički predstavnici Srba sa sjevera pokrajine vode politiku koja će, ukoliko prestanemo da se sa njima poigravamo i da ih izdajemo, konačno dovesti do podjele Kosova i istorijskog sporazuma Republike Srbije i kosovskih Albanaca. To je jedini mogući kompromis, sve ostalo je potpuni neuspjeh i poraz.

Pi­še - Čedo­mir An­tić

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-01-09&clanak=314782

Osam geopolitički najugroženijih područja

Osam geopolitički najugroženijih vrsta

Datum objave:
07.01.2012 09:13

Autor: P. S.

'Slabljenjem američke globalne nadmoći, slabije zemlje će postati osjetljivije na utjecaj velikih regionalnih sila. Indija i Kina se dižu, Rusija sve više razmišlja imperijalistički, a situacija na Bliskom istoku sve je nestabilnija. Potencijal za regionalni sukob u nedostatku međunarodno aktivne Amerika je tu. Pripremite se za globalnu stvarnost u kojoj će opstati samo najjači', upozorava Zbigniew Brzezinski, bivši savjetnik za nacionalnu sigurnost američkog predsjednika Jimmyja Cartera, politolog i geostrateg, u Foreign Policyju

Geopolitički ugrožene vrstePogledaj cijelu fotogaleriju

 

1. GRUZIJA

Pad američke moći ostavit će ovu malu kavkasku državu na milost i nemilost ruskog političkog zastrašivanja i vojne agresije. Sjedinjene Države Gruziji su dale tri milijarde dolara pomoći od 1991. – od toga milijardu dolara od njezina rata s Rusijom 2008. Američko slabljenje bi stavilo nova ograničenja na američke sposobnosti te bi dobro došlo Rusima koji žele povratiti svoj stari utjecaj. Štoviše, nekadašnji i budući ruski predsjednik Vladimir Putin gaji mržnju prema gruzijskom predsjedniku Mihailu Saakašviliju.

Ulog koji se stavlja na kocku: ruska dominacija nad južnim energetskim koridorom u Europi eventualno može dovesti do većeg pritiska na Europu; domino efekt na Azerbajdžan.

2. TAJVAN

Posljednjih nekoliko godina Tajvan i Kina su poboljšali svoj odnos. Slabljenje SAD-a bi, međutim, povećalo ranjivost Tajvana ostavljajući donositelje odluka u Taipeiju osjetljivijima na izravne kineske pritiske i na privlačnost ekonomski uspješne Kina.

Ulog koji se stavlja na kocku: opasnost od ozbiljnih sukoba s Kinom.

3. JUŽNA KOREJA

Sjedinjene Države su jamac južnokorejske sigurnosti od 1950. kada ju je napala Sjeverna Koreja, na temelju sovjetskog i kineskog dogovora. Seoul je doživio izvanredan gospodarski uzlet koji uz demokratski politički sustav svjedoči o uspjehu američkog angažmana. Tijekom godina, međutim, Sjeverna Koreja priredila je niz provokacija protiv Južne Koreje, od ubojstva članova njezine vlade do potapanja južnokorejskog ratnog broda Cheonan 2010. Dakle, Južna Koreja bi se trebala suočiti s bolnim izborom: ili prihvatiti kinesku regionalnu dominaciju i dalje oslanjanje na Kinu da obuzda nuklearno naoružan Sjever, ili tražiti mnogo jači, iako povijesno nepopularan, odnos s Japanom koji bi se temeljio na zajedničkim demokratskim vrijednostima i strahu od agresije iz smjera Pjongjanga i Pekinga.

Ulog koji se stavlja na kocku: vojna i gospodarska sigurnost na Korejskom poluotoku, opća kriza povjerenja u Japan i Južnu Koreju.

4. BJELORUSIJA

Dvadeset godina nakon pada Sovjetskog Saveza posljednja europska diktatura ostaje politički i gospodarski ovisna o Rusiji. Trećina izvoza ide u Rusiju, koja se gotovo u potpunosti oslanja na njezine energetske potrebe. U isto vrijeme, predsjednik Aleksandr Lukašenko tijekom svoje 17-godišnje diktature nije stajao na putu ikakvih smislenih odnosa sa Zapadom. Shodno tome, američki bi pad gotovo bez rizika Rusiji dao priliku da ponovno proguta Bjelorusiju.

Ulog koji se stavlja na kocku: sigurnost susjednih baltičkih zemalja, posebno Latvije.

5. UKRAJINA

Ukrajinski odnos s Moskvom napet je zbog njezina odnosa sa Zapadom koji je nedefiniran. Kremlj i dalje pritišće Ukrajinu da se pridruži 'zajedničkom gospodarskom prostoru' s Rusijom dok postupno nastoji skinuti Ukrajinu s izravne kontrole nad glavnom industrijskom imovinom kroz spajanja i preuzimanja koje vrše ruske tvrtke. Slabljenjem SAD-a Europa će biti manje voljna i sposobna doprijeti i uključiti Ukrajinu u širu zapadnu zajednicu ostavljajući je tako na milost i nemilost Rusije.

Ulog koji se stavlja na kocku: oživljavanje ruskih imperijalnih ambicija.

6. AFGANISTAN

Sa 40 posto nezaposlenih, na 215. mjestu po BDP-u po stanovniku, nema nikakvu drugu ekonomsku mogućnost osim ilegalne trgovine narkotika. Slabljenje moći SAD- će najvjerojatnije dovesti do unutarnjeg raspada i igrica među državama iz susjedstva koje će se boriti za utjecaj u Afganistanu. U nedostatku učinkovite, stabilne vlade u Kabulu, zemljom bi dominirali suparnički lokalni plemenski vođe. Pakistan i Indija će se najviše natjecati za utjecaj u Afganistanu, a ni Iran nije isključen iz ove opcije.

Ulog koji se stavlja na kocku: ponovno pojavljivanje talibana, rat između Indije i Pakistana, raj za međunarodni terorizam.

7. PAKISTAN

Iako Islamabad posjeduje nuklearno oružje 21. stoljeća, većina Pakistanaca je još uvijek pred-moderna, ruralna, i uglavnom se definira regionalnim i plemenskim identitetom. Sukob s Indijom definira pakistanski osjećaj nacionalnog identiteta. Pad moći SAD-a će smanjiti američku sposobnost za pomoć Pakistanu u konsolidaciju i razvoju. Pakistan bi se tako mogao transformirati u militarnu državu, ili radikalnu islamsku državu, ili kombinaciju vojne i islamske vladavine, ili 'državu' bez centralizirane vlasti.

Ulog koji se stavlja na kocku: nuklearno naoružani lokalni plemenski vođe; militantna islamska, protuzapadna, nuklearno naoružana vlada slična iranskoj; regionalne nestabilnosti u središnjoj Aziji, s potencijalnim širenjem nasilja u Kinu, Indiju i Rusiju.

8. IZRAEL I ŠIRI BLISKI ISTOK

Američki pad pokrenuo bi tektonske pomake i potkopao političku stabilnost cijelog Bliskog istoka. Sve države u regiji postale bi osjetljive na unutarnje populističke pritiske, socijale nemire i vjerski fundamentalizam, kao što se vidi po događajima početkom 2011. Ako SAD oslabi, izraelsko-palestinski sukob ostaje neriješen, a neuspjeh u provedbi obostrano prihvatljiva rješenja s dvjema državama dodatno bi rasplamsao regionalno političko ozračje. Regionalni neprijateljstvo prema Izraelu moglo bi se intenzivirati. Hamas ili Hezbolah ojačali bi, što bi moglo prerasti u šire i krvavije vojne sukobe. Slabi subjekti, poput Libanona i Palestine platili bi visoku cijenu koja bi se brojala u civilnim žrtvama. Što je još gore, moglo bi doći do sukoba između Irana i Izraela.

Ulog koji se stavlja na kocku: izravan sukob Izraela ili SAD-a s Iranom; uzlet islamskog radikalizma i ekstremizma; energetska kriza u svijetu; ranjivost američkih saveznika u Perzijskom zaljevu.

 

http://www.tportal.hr/vijesti/svijet/168748/Osam-geopoliticki-najugrozenijih-vrsta.html

 

СРПСКА ДИПЛОМАТИЈА У АМЕРИЧКИМ ДЕПЕШАМА: „сага о лажима, издаји и непоштењу"

Јелена ГУСКОВА | 07.01.2012 | 01:20

Цео свет се узбудио због могућности да преко депеша америчких дипломатских чинова, објављених на Викиликсу, сазна шта се дешава са оне стране завесе светске дипломатије. Оне су се односиле на све државе и на многа питања, а количина им је била толика  (четврт милиона страница) да је било ужасно тешко да се нека земља или неки проблем избришу. Стручњацима који проучавају Балкан  је посебно важно било да схвате позиције заинтересованих страна, на пример, у вези са Косовом, са придруживањем НАТО-у и ЕУ. Очигледно је да се власти у Београду нису увек отворено изјашњавале у вези са тим питањима, мада се заједничка тенденција понашања српске дипломатије видела довољно јасно. Експерти су гатали, градили претпоставке а да често у рукама нису имали потврде за то. На срећу, недавно се у Београду појавила књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша"[1], у којој  су на 120 страница објављени документи америчке дипломатије из периода 2006. – 2010. год. који се односе на Србију. Закључак аутора је јадан: материјали показују да је руководство земље (мада има и изузетака), као и дипломатија, годинама лагало свој народ, иако су доцније те лажи обелодањене. Врзић  је своју књигу назвао „сага о лажима, издаји и непоштењу".  2006. година  представља време активних преговора у Бечу у вези са питањем статуса Косова, те су зато америчке дипломате озбиљно проучавале позицију српских лидера. Депеше америчких дипломата из Београда показују да су у  2006. години председник владе Војислав Коштуница (ДСС) и председник Борис Тадић (ДС) у вези са Косовом имали истоветно мишљење: независност покрајине је за Србију неприхватљива. Међутим, запаљива антиамеричка реторика В.Коштунице је дипломатама показала, да је сваки даљи разговор са њим у четири ока бесмислен. Схватили су да је Коштуница спреман да се за Косово бори до краја, и да више пажње треба да поклоне председнику Б.Тадићу. При том је из депеша очигледно да је план за независност Косова у Вашингтону био одавно припремљен, и да су у свим приватним разговорима американци говорили да ће Косово свакако бити независно, а да се „од Срба очекује да они то што лакше прогутају, да не ометају и да буду конструктивни" (стр. 19). Коштуници и Тадићу је чак предлагана и варијанта која је, како се чинило американцима, била баш згодна: као, Косово је изгубио Милошевић, а не садашње руководство. Предлагано им је да се пронађу начин и форма како да се окриви Милошевић, а њихова кривица спере. Када је та варијанта одбијена, министар иностраних послова Словачке Јан Кубиш је Србима послао упозорење: воз је кренуо, а крај пута је – независност Косова. Београд је био зачуђен због таквих алузија, али мишљење није промењено. Американци су наставили да раде са осталим лидерима земље, сматрајући да је Б.Тадић еластичнији и да је са њим лакше доћи до компромиса. Аутор књиге претпоставља да је Председник сво време „балансирао између издаје и страха од свог народа" (стр. 23). Депеше показују како је Б.Тадић постепено, од „не" независности Косова прешао на спремност да призна ту чињеницу. На том путу су се нашла и његова правдања америчкој амбасади о саветовањима, и придруживање програму НАТО-Партнерство за мир и прихватање мисије ЕУЛЕКС на Косову, и слагање са планом Бан Ки Муна о Косову који се састоји до 6 тачака,  и сагласност  са новим преговорима. Из депеша се види да је председник био врло узнемирен због своје политичке каријере, јер уколико би дошло до признања независности Косова њему би бирачи окренули леђа. Шта више – он се плашио да не доживи судбину убијеног премијера З.Ђинђића. Прве промене у позицији Председника американци су приметили када је Б.Тадић рекао да је за њега приоритет  заштита Срба на Косову (а не борба против независности). Затим је, у јулу 2007. године, Тадић изјавио да неће дозволити да Косово засмета напорима Србије да се интегрише у ЕУ и НАТО. А затим још отвореније: „Тадић… је тврдио да је рашчистио сам са собом и да је прихватио да независност Косова представља неизбежност…" (стр. 25). Помоћник америчког државног секретара  Данијел Фрид је у октобру 2006. године писао из Рима у Вашингтон да је Тадић „саопштио да он неће представљати препреку напорима међународне заједнице да региону донесе стабилност, чак и ако то претпоставља неки облик независности Косова" (стр. 27). Када су америчке дипломате схватиле да у Тадићу имају најбољег могућег саговорника, у августу 2006. године изразиле су потпуно конкретну заинтересованост да подрже његову политичку каријеру. Почетком 2007. године дипломате јављају да Тадић тежи да заврши косовски процес што пре, да говори само о евроинтеграцијама, јер Косово представља већ решено питање. Шта више, он се дистанцирао и од преговарачке групе у Бечу из марта 2007. године, изјављујући да њени чланови представљају заробљенике друштвеног мишљења. У јулу – септембру 2007. године у многим   саопштењима америчких дипломата констатује се Тадићева жеља да „окрене главу" док Европа буде решавала косовско питање, као и да се подвлаче његове сумње – како да се народу објасни губитак покрајине, када до тога дође. Тадић је директно своју позицију у вези са Косовом повезивао са подршком САД-а и других европских земаља његовој партији, често подвлачећи  да ће Србија да уради све што има везе са сарадњом са Трибуналом и са признањем независности Косова, уколико он буде на власти (стр. 35). Као одговор на личну молбу Тадића Србима је у децембру 2006. г. пружена „инвестиција поверења" у облику дозволе да се придруже НАТО-програму Партнерство за мир. Видећи да Срби са великим тешкоћама пристају на потпуно одвајање Косова американци су разрадили план под досадним називом „Стратегија К-1". Али о том плану се ништа није знало све док депеше америчких дипломата нису постале својина јавности. Циљ плана је да се Београд натера да призна Косово и да се то учини мирно, без потреса и озбиљних последица. Стратегија је укључивала четири фазе. У првојје требало да САД помогну долазак на власт у Србији „демократском" руководству (на изборима у јануару 2007.год.) које признаје независност покрајине. Вашингтон је препоручио да се у предизборној кампањи ослонац стави на реалистичку политику у односу на Косово. Нагласак се стављао и на младе: за њих су прављени концерти, дискусије, семинари, интернет презентације. Позивали су их да гласају за будућност, за демократију. Новац за подршку ДС је долазио од невладиних организација, хуманитарних фондова, западних амбасада, и т.д. У другој етапи задатак је био да се „управља последицама" одвајања Косова, што је значило да се друштво убеди у неизбежност губитка покрајине. У вези са тим препоручивало се да се активно користе масмедији који је требало да буду пуни позитивних чланака о светлој будућности, о решавању насушних животних питања. Обзиром да САД и њихова политика нису претерано популарни у Србији, „Стратегија" је претпостављала да Србе не треба да убеђују странци, већ „прогресивни" Срби, што је и учињено. О томе, да је Косово изгубљено говорили су списатељица Биљана Србљановић, политичари Вук Драшковић, Чедомир Јовановић и други. Трећа етапаје претпостављала да Србију одобровољи низом новчаних донација, као и тиме да се у друштву широко продискутује о томе, како да се помоћу њих побољша живот. Било је планирано да се Србији да око 60 милиона долара (од њих преко 20 милиона за Санџак и јужне области Србије и 1 милион за Дом омладине). Четврта етапаје требало да преориентише Србију на будућност (евро-атланске интеграције), а не на прошлост (Косово). Како пише аутор књиге, „и тако смо ми прошлошћу платили будућност" (стр. 40), али будућност без перспективе и лажну. Судећи према депешама, још почетком 2006. године и американци, и европљани су знали да  ЕУ не може у скоријој будућности да понуди пријем Србији у Европску Унију. Ангела Меркел је Тадићу отворено рекла још у новембру 2006. године да ће Србија морати да чека на одлуку најмање следећих 10 година.  А Михаел Флугер из немачког МИП-а је САД-у саопштио да Немачка „не жели да види" Србију у ЕУ (стр. 41). Мада је Б.Тадић 2007. године упорно понављао да за Србију Европска Унија нема алтернативе и да то нема никакве везе са признањем Косова, европски политичари (дипломате Велике Британије, Француске, Немачке, САД), како се то види из депеша, нису осећали умор док су понављали руководству Србије да су то две узајамно повезане ствари (стр. 42). Пошто су прошле две године од самопроглашења независности Косова то питање су западне дипломате биле принуђене да изложе у писаном облику (јануар 2010. године)  на саветовању политичких директора  министарстава иностраних послова САД, Немачке, Француске, Италије и Велике Британије. На предлог Француске, одлука о српској кандидатури за ЕУ мора да зависи од обостраног узајамног признања Србије и Косова. И у многим доцнијим  дипломатским депешама та два питања се више не раздвајају (стр. 44). Једина земља која је била спремна да искрено и без компензације помогне Србији је била Русија. Чак и америчке поруке показују да је позиција Москве у вези са Косовом била  доследна и бескомпромисна. При том из докумената  се види да је српска дипломатија била крајње скептична према позицији Русије. Тако је амбасадорка Србије у Русији  американцима говорила да она „није оптимиста у вези са питањем шансе да Србија задржи Косово", као и да „она не верује да ће Москва покварити своје односе са САД  и Европом због блокаде  консензуса  по питању крајњег статуса Косова" (стр. 47). По њеном мишљењу  Србија  ће постати жртва руске прагматичне спољне политике. 2.марта 2007. године америчке дипломате су саветовале Данијела Фрида пред његов полазак у Београд: „Могли бисте да покушате да му (Тадићу)  забијете у главу да би руски вето у Њујорку  био лош не само за Србију, већ и за њега лично, јер би се он у том случају сударио са дипломатским корацима, и  још нестабилнијом и опаснијом косовском стварношћу" (стр. 49). Без обзира на то, 23. маја 2007. године Русија се у Савету безбедности успротивила Ахтисаријевом плану о надзираној  аутономији Косова. Званично – Београд је захвалио Москви за принципијелну позицију, али је у депеши од 12. јула 2007. године поменути амерички дипломата Фрид написао да му је „Тадић рекао да ће од руског вета у Савету безбедности Србија изгубити јако много, описујући при том сценарио који ће се завршити једностраним проглашењем независности Косова, које ће бити праћено америчким и европским признањем и повећањем дистанце између САД и Србије" (стр. 50). Да се присетимо позиције Москве. Она је претпостављала  да  је „форсирање решења о суверенизацији Косова контрапродуктивно.., да план специјалног представника Генералног секретара ОУН М.Ахтисарија не може да послужи као платформа за израду коначне одлуке СБ ОУН о Косову, јер у његовој основи лежи ограничавање  суверених права једне државе – чланице, што је противуречно међународном праву, па и Статуту ОУН, а то ствара не само очигледни преседан у светској пракси, већ је тај план препун предвидивих негативних последица по регионалну и међународну стабилност.."[2] САД су покушавале да на Русију изврше утицај тако што су, између осталог, предлагале српском министру иностраних послова Вуку Јеремићу да „тихо замоли владу Русије да подржи резолуцију" у Савету безбедности (стр. 50), али је Јеремић одбио да то учини.      Принципијелна позиција Русије САД-у није оставила другу могућност, осим да иницира једнострано проглашење  независности Косова. Данијел Фрид је писао: „Независност Косова је неизбежна  и огромну цену ће платити свака нација која нам се нађе на путу" (стр. 51). Без обзира на тако оштре изјаве, САД су од тог тренутка почеле да наилазе на препреке. А најважније је - низ земаља је одбио да призна Косово без изгласане резолуције СБ. САД су претпоставиле да ће Косово бити признато у децембру 2007, одмах после завршетка преговора између Београда и Приштине, значи - најкасније у јануару 2008. године. Међутим, у те планове су се умешали догађаји у Србији, а конкретно – председнички избори, планирани за фебруар 2008. године. Схватајући да ће се шансе за победу Б.Тадића  на изборима јако смањити  уколико Косово прогласи независност, саборци Председника и он лично су различитим каналима почели да моле американце и европљане да одложе признање Косова до завршетка избора у Србији. Убеђивали су их да Тадић представља  „најпрозападнијег лидера у региону,  и да ће зато његова победа да значи да ће Србија остати на путу евро-атланских интеграција (стр. 54). САД нису имале ништа против, али су Тадићу понудили списак онога, што он треба да уради уколико дође до проглашења независности покрајине[3](такозвана црвена линија), са чиме се Тадић сложио (стр. 54 – 55). Вашингтон је био сигуран да ће после проглашења независности Косова  Тадић све своје поступке мерити према позицији САД. У току предизборне кампање председник је бираче убеђивао да је он и за Косово, и за Европу, и да ће до краја  иступати против независности покрајине, истина, подвлачећи да ће само пут у Европу решити проблем. Да би подигао рејтинг Председника, министар иностраних послова Србије Вук Јеремић  је замолио представницу САД у СБ Џеки Волкот да допринесе како би заседање СБ 16. јануара 2008. године било отворено, јер би у том случају на њему могао да иступи и Б.Тадић. Американци су се сложили. Све је изгледало коректно – председник је говорио да „Србија никада неће признати независност Косова и да ће штитити своју територијалну целовитост и суверенитет коришћењем свих доступних демократских средстава, правних докумената и дипломатских метода."[4]Појава Тадића у СБ са патриотским говором њему је у председничкој трци јако помогла. Стицао се утисак да је Председник заиграо дуплу игру: американцима је обећавао уступке у вези са Косовом, а у земљи и на међународним трибинама се борио за територијалну целовитост своје земље. И више од тога: у Београду је разрађен чак и тајни план деловања српске владе у случају да Косово прогласи независност. Међутим, америчка дипломатија је у Србији радила и са другим руководиоцима. Будући шеф преговарачке групе за Косово, политички директор у Министарству иностраних послова Борко Стефановић, како саопштава депеша од 10. децембра 2007. године американцима је предао детаље тог плана, са којим је био упознат само узак круг људи. Депеше показују такође како су американци радили са политичким странкама, покушавајући да утичу на грађење политичког система , са црквеним лицима, јер су међу њима имали јавне симпатизере (Иринеј Добријевић, епископ Теодосије), и да су отворено подржавали муфтију санџачког Зукорлића. Важна тема у депешама је постала и реформа армије и ступање Србије у НАТО. У дописима америчких дипломата навођено је да се реформа армије Србије врши у „нашем интересу", и да је главно достигнуће била „измена стања свести српских официра" (стр. 85). У Србији је Тадић много пута понављао да ће Србија увек да се придржава неутралности и да нема намеру да уопште ступи у НАТО. Међутим, у депешама из 2007. године наводе се речи Председника да „интеграција Србије у НАТО представља њен приоритет број један" (стр. 86). При том се говорило  не о неком облику сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе је говорио Вук Јеремић у Бриселу 5.09.2007. године у току презентације документа  о циљевима Србије у програму „Партнерство за мир" (стр. 87). Документ су припремили американци, али су у влади Србије њега у великој мери исправили, међутим усмено Вук Јеремић је изговорио оно, што је Борис Тадић и раније говорио америчким дипломатама. У саопштењу од 8.12.2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО речено је : „Савезници су се препирали и по питању ступања Србије, при чему су Италија, Мађарска и Норвешка предложиле да се Србија похвали због њеног евро-атланског пута, којим је Београд почео да иде, али су САД упозориле да би то могло пажњу јавности да скрене на све веће евро-атланске тежње Београда." (стр. 89). САД  су активно помагале да се у српској јавности формира нови имиџ НАТО: издвајале су новац за обуку новинара, нудиле су специјалне грантове за радио и ТВ емисије, водиле су разговоре у највећим новинама, писале чланке по поруџбини. У истом правцу је вршена и реформа армије. У депешама се констатује да су главни реформатори армије према НАТО-стандардима,  које би водиле доцнијем ступању у НАТО, начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац. У јуну 2007. године Шутановац је рекао амбасадору САД у Београду да је „његова мисија да припрема српске оружане снаге за ступање у НАТО" (стр. 96). У депеши од 7.05.2009. године констатује се да „министар одбране Драган Шутановац… приљежно ради на измени друштвеног мишљења о НАТО и САД" (стр. 96 – 97). За  американце је такође било врло важна чињеница да им је министар одбране обећао да „српска армија нема ни планова, ни интереса да се меша у послове Косова, без обзира како ће се сценарио развијати" (стр. 98). Американци су сигурни да се однос Србије према НАТО-у неће променити чак ни ако у Министарству одбране дође до промена и премештаја. Како се констатује у дипломатској преписци, после проглашења независности Косова у фебруару 2008. године Б.Тадић и његови министри су били принуђени да изразе своје негодовање албанцима, американцима, и оним земљама које су Косово признале за самосталну државу. Међутим, у депешама се подвлачи да је то позоришна представа коју је одиграла српска политичка елита како би задржала гласове демократа за следеће изборе. На једном политичком пријему Вук Јеремић је „пришао сараднику амбасаде (САД) и извинио се због својих антамеричких изјава и замолио да се амбасадору преда његов поздрав…" (стр. 110). У књизи се амерички материјали завршавају са 2010. годином. Они одражавају незадовољство САД због позиције Србије, одлуку да се појача притисак на Београд, претње да ће се европске перспективе за Србију одложити. Београду се препоручује да предузме нове кораке ради нормализације односа са Косовом. Отворено „Србија мора да призна Косово уколико хоће да уђе у ЕУ" је већ постало главни лајт-мотив свих дипломатских разговора са руководством Србије. Судећи по свему Београд је почео да извршава управо тај налог главних европских држава. Његова позиција у последњим догађајима на Косову је потпуна незаинтересованост да се конфликт реши у корист Срба са Косова и Србије. [1]  Врзић Н. Викиликс: Тајне београдских депеша. Београд: Наш печат: Фонд Слободан Јовановић, 2011. – 138 с. [2]  МИНИСТАРСТВО ИНОСТАНИХ  ПОСЛОВА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ. САОПШТЕЊЕ ЗА МАСМЕДИЈЕ 677-29-04-2007.//www.mid.ru [3]  Документ није објављен. [4]  Документ ОУН.S/PV.5821

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/01/07/srpska-diplomatiia-u-americhkim-depeshama-saga-o-lazhima-izdaii-i-neposhtenu.html