Č U J T E S R B I - Č U V A J T E S E S E B E !

Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSc.             Ostrava, Češka, Bogojavljenje 19.01.2012.

 

Č U J T E    S R B I  -  Č U V A J T E  S E   S E B E !

(Reči velikog srpskog prijatelja R.A.Reissa aktuelne i danas – gledano iz Češke)

          U Srbiji se spremaju izbori. Tu je dakle i mogućnost, da se Srbija već konačno oslobodi od vlade onih, koji su je oštetili, osiromašili i osramotili. Previše su bili popustljivi i servilni prema spoljnim neprijateljima (čak i prema NATO), koji su u zemlji na osnovu izmišljotina  bombama uništavali, sakatili i ubijali 78 dana, kao drski agresori, koji su organizovali i omogućili pljačku njene istorijske teritorije Kosmeta. A koji i sada lažu kad kažu, da joj žele pomoći a u stvari i dalje pljačkaju zemlju i teraju narod da postane njihov jeftin sluga iskrivljenih ledja. Tužno je, da oni imaju u zemlji Srbiji podosta poslušnih slugu, koji će za pare da urade sve.. Ovde se třeba setiti i protivsrpske delatnosti ponekih „nevladinih organizacija" (Bog zna ko ih sve plaća) i onih miliona dolara  koje je, kako kažu, dobio OTPOR u godini 2000 za svoje službe.

          Zato je izabran i napis članka prema maloj knjizi „ČUJTE SRBI",  velikog prijatelja srpskog naroda iz davnog vremena Prvog svetskog rata (1914-18), profesora kriminalistike iz Lausanne u Švajcarskoj, R.A.Reissa, koji je svet upoznao (1914) sa krvavim zločinima austro-ugarskih, bugarskih i nemačkih okupatora protiv srpskog naroda. Profesor Reiss se kao dobrovoljac javio u srpsku vojsku u njenim najtežim danima (1915) i bio sa njom  uz Moravsku diviziju  u radosnim danima oslobadjanja zemlje u jesen 1918. Posle rata je ostao u Beogradu, gde je 1926.godine proizveden u kapetana prve klase. U Beogradu  umire od srčanog udara (1929). Prema njegovoj poslednjoj želji je njegovo srce simbolički sahranjeno (da bude zauvek sa srpskim vojnicima) u urni u Kapeli palih ratnika na koti 2525, na Kajmakčalanu. Reiss je bio oduševljen vrlinama srpskih vojnika, većinom seljaka. Bile su to hrabrost, izdržljivost, rodoljublje, religioznost, gostoljublje, milosrdje, demokratičnost, ponos i bistrina. Sa srpskim vojnicima je delio dobro i zlo. Posle rata, je video i razne mane Srba, tako zvanih intelektualaca, ratnih profitera. Tu je upoznao i nerad, klanjanje bogatstvu, nezahvalnost, bezvredan politički kadar, površnost, podmitljivost…Radi toga je i napisao svoj politički testamenat „ČUJTE SRBI" sa time, da se objavi posle njegove smrti. Třeba se zamisliti nad nekima i danas aktuelníma rečima njegovog Zaključka (citirano iz knjige Dr.R.A.Reiss: Čujte Srbi. Čuvajte se sebe.  Beoknjiga, Beograd).

          -„Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom djubretu koje se nataložilo naročito posle rada. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje (ali ne i poražena), uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinačkih profitera i zelenaša…"

          -„Uprkos svemu ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova. Karadjordja, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se medjutim brzo probuditi, jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!"

          Saveznici, na čijoj su se strani Srbi uz ogromne gubitke hrabro borili u dva velika rata, Engleska (Srbe je više puta izneverila), Francuska, SAD,  sada i zvanična Evropska unija (EU) u kojoj su i Engleska i Francuska - su u dogadjajima kraja 20. i početka 21.veka Srbe nečuveno prevarili, uključujući tu i NATO gangsterski napad i prljavi cinizam,. Od bivših saveznika samo je Rusija ostala na srpskoj strani a to današnja vlast uopšte nije iskoristila, ili nije htela da iskoristi. Třeba se setiti raznih neospornih činjenica, koje Srbi moraju stalno da imaju před očima, da ne zaborave ko ih je u nesreću doveo i ko ih stalno gura u sve veće blato. I da je sada zvanična Nemačka uz SAD glavni protiv srpski motor, iako ima i mnogo poštenih Nemaca, koji su na strani pravde, sa Srbima.

          Uprkos završnog akta iz Helsinkija (1975), koji zabranjuje mešanje u unutrašnje poslove država potpisnica (dakle i Jugoslavije) i menjanje granica država bez saglasnosti zainteresovanih strana - je nemačkí ministar inostranih poslova Kohlove vlade, Hans-Dietrich Genscher, uz potporu Vatikána, naterao u Maastrichtu  u decembru 1991 potkupljive države Evropske zajednice (docnije Evropske unije, EU), da prevremeno priznaju suverenitet Hrvatske i Slovenije, a radi toga kroz necela 4 meseca i Bosne i Hercegovine, sa svima krvavim posledicama. Evropska zajednica je svesrdno pomagala secesiju Hrvatske i Slovenije i omogućila je tokom 14 primirja (1991), da se hrvatska vojska reorganizuje, bolje naoruža, propagandom osnaži. Ogromne količine oružja i municije su stizale preko Madjarske i Austrije, iz prepunih skladišta bivše vojske Istočne Nemačke (NDH) a slala ih je uprkos embargu tada baš ujedinjena demokratska (da se ne kaže „miroljubiva") Nemačka..

          Medjunarodna zajednica je bez većeg angažovanja prihvatila pljačku i isterivanje skoro 250 000 Srba hrvatskom vojskom iz njihove vekovce postojbine Krajine, uništavanje njihovih naselja i masakr stotina onih, koji nisu pobegli tokom operacija „Bljesak" i „Oluja" u maju i avgustu 1995. Strateško rukovodjenje operacija je bilo u rukama penzionisanih američkih generala – najamnika  C.E.Vuono, C.E. Saint, H.Soyster. I NATO avioni su pomagali. Ta ista medjunarodna zajednica je propagandom stvorila protivtežu svojih zločina tokom „Bljeska" i „Oluje": demonizaciju  Srba jednostranim dezinformacijama i lažima o „genocidu" oko Srebrenice, gde niko nije bio bez krivice. Vláda Srbije se izvinila, vlade Hrvatske i BiH  nekako slabo ili nikako.

          Prema Rezoluciji Saveta bezbednosti OUN 1244 (1999) Kosmet i dalje ostaje sastavni deo Savezne republike Jugoslavije (SRJ).Prema njoj je trebalo osigurati bezbedan povratak preko 250 000 opljačkanih izbeglica sa Kosova i Metohije, dolazak omanjeg broja vojske i policije  SRJ na Kosmet. Zapad  ništa od toge nije ispunio. Desetine hiljada njegove, uglavnom NATO vojske i policije, nije zaštitilo před uništenjem mnoge stare srpske manastire i dalje hiljade Srba, Roma, pro srpskih Albanaca, pred pljačkom, ubistvima, uključujući  i skandalozno ubijanje zarobljenika radi prodaje njihovih organa za transplantacije, pod rukovodstvom kosovsko-albanskih vodja.. Sadašnja vlast u Srbiji to uopšte nije dovoljno iskoristila da pokaže, koga je Zapad doveo na vlast u Kosmetu. Mnogi drski predstavnici toga u nebo uzdizanog zvaničnog Zapada čak ne žele da priznaju nalaze njima imenovanog istražitelja Švajcarca Dicka Marty, pošto su se medju glavním dokazanim krivcima tih zločina našli njihovi štićenici, rukovodioci  vlade pseudo države Kosovo. Pa ko onda da veruje tim „dobrotvorima" sa Zapada i onim Srbima koji im se ulaguju i ponizno ih moljakaju radi ulaska u Evropsku uniju, čak i u NATO, ne gledajući šta sve žrtvuju, braneći često svoje sebične interese, sramoteći  svoj sopstveni narod..

          Kada Srbi budu izašli na birališta, mora da se sete još jedne činjenice. Taj Zapad, kome se njihova vlast ulaguje i izdaje njegovom Medjunarodnom křivičnom tribunalu u Hagu laka srca sve one, na koje on pokaže prstom, da su krivi za navodne ratne zločine (stvarne ratne zločine třeba kazniti) - da su on i njegovi saradnici još nedavno objavljivali neverovatne izmišljotine, kako bi před svetskom javnošću što više ocrnili srpski narod, da bi ta javnost Zapada te laži i zločinačke postupke Zapada lakše svarila.

Setite se na primer maja 1999: NATO avioni uništavaju i ubijaju po Srbiji, Kosmetu, koriste genetski ubistveni  osiromašeni uranijum. Putujući ambasador SAD za ratne zločine David Scheffer javlja, da je nestalo 100 - 225 000 kosovskih muškaraca od 14 do 59 godina, kaže „verovatno su mrtvi" (feared dead). Predsednik Clinton izjavljuje 25.juna před Belom kućom da su po Kosovu razasute desetine hiljada leševa ubijenih Albanaca…Zapadni mediji donose jezivu vest albanskog očevidca (!), da su Srbi ubili 700 kosovskih Albanaca i njihove leševe pobacali u okna rudnika Trepče. Jedan engleski novinar (ko sve danas piše u novinama) je čak osetio (!)  tamo u blizini smrad od leševa koji se raspadaju…Ali kao šok dolazi vest poštene američke novinarke M.Farley (The Los Angeles Times, 11.nov.1999), da je na celom Kosovu iskopano 2108 leševa (svih narodnosti), dok se američki novinar A. Cockburn pita „Gde su ti dokazi o genocidu Albanaca? (Los Angeles Times, 29.okt.1999). Čak i portparol Tribunála u Hagu Kelly Moore 12.oktobra 1999 saopštava, da u oknima Trepče nicu nadjeni nikakvi leševi ni njihovi ostaci. Pa ko onda tim izmišljotinama o genocidu kosovskih Albanaca, tim njihovim „očitim svedocima" da veruje (a to čini Tribunal u Hagu), da se onima koji te laži šire čak ulaguje? Zar nije pokvaren taj deo sveta koji  to dozvoljava?

          Srbi třeba da upamte i da iskoriste stvarnost, da je uprkos nekih njihovih grešaka, pravo na njihovoj strani. Zašto njihova vláda to nije energično, po celom svetu javljala? Zašto nije preplavila svet sa istinom o stvarnom etničkom sastavu stanovništva Kosmeta u 19.veku i kako je došlo tamo i u Makedoniji do nasilnih promena na uštrb slovenskog stanovništva? Zašto u stvari ta vláda ne odobrava pravo biti rodoljub, patriota, zašto je pojam „nacionalista" sada postao psovkom ? Da nije bilo patriotizma (nacionalizma) Srba i Čeha, danas bi se u Beogradu govorilo turski a u Pragu nemački. Zar nije danas ugroženo samo postojanje srpskog naroda Raške koju nazivaju Sandžak, iako je u Turskoj „sandžak" u stvari geografski pojam, koji znači veću oblast, provinciju.

          Protiv srpski postupci u „jugoslovenskom ratu" su brižljivo pripremani. To dokazuje i stvaranje Krivičnog tribunála za ratne zločine u Hagu (ICTY), osnovanog pod velikim pritiskom SAD, na osnovu Rezolucije 827 Saveta bezbednosti (SB) OUN 25.maja 1993, iako SB nije imao za to mandat. Statut ICTY sadrži i njegovu nadredjenost narodnim sudovima, šta je protivno Povelji OUN, pošto OUN ne sme da uzurpira suverena prava država. Tokom vremena se pokazalo, da se ICTY drži starog turskog načela Kadija te tuži – kadija te sudi. Na Zapadu su ga zato neki pošteni ljudi nazvali Kengurskim sudom, koji sudi bez pravde i zákona. Nemá sumuje da stvarne ratne zločine třeba kažnjavati, ali ko je taj, koji odredjuje, da je nešta ratni zločin ili više manje normalna posledica rata. I zašto beogradska vláda nije više po svetu širila pitanje broj jedan, ko je počeo sa razbijanjem Jugoslavije, inostranom propagandom, isterivanjem sa posla, izbacivanjem iz kuće i čak ubijanjem. To svakako Srbi nisu bili.

Prava slika ICTY iz poslednjeg vremena je „zatočenje" (namerno je upotrebljen ovaj arhaički izraz) od DEVET godina bez presude profesora Šešelja, za koje čak i glavni prokurator Brammertz kaže, da tribunalu ne služi na část. I anti srpska Carla del Ponte u svojoj knjizi (Gospodja Tužiteljka, Beograd, 2008, glava XIII) saopštava, kako je sudija Jean-Claude Antoinetti (predsedavao je Šešeljevom slučaju) kritikovao pritisak suda na svedoke, o kome je govorio i Koštunica. Pikantno u ovom kontekstu je to, da se saznalo  (Wikileaks) kako je sadašnja beogradska vláda tražila od Zapada, da pre izbora ne puštaju  Šešelja iz zatvora (da im ne „pokvari" nove izbore), kako je uz saradnju sa SAD ta vláda pristajala, zaobilaznim putem, da prihvati gubitak, pljačku Kosmeta.Tu ne treba zaboraviti i prljavu ulogu Angele Merkel .

Tribunal ICTY u Hagu je politička institucija, koja sudi tako reći ceo srpski narod, uključujući tu i njegove vodje, koja je postala glavním instrumentom, koji pokušava da osigura nečasnim putem amnestiju za one, koji su kod kuće i iz inostranstva uništili uspešnu, multietničku Jugoslaviju, koji su spremili i ostvarili zločin NATO agresije protiv već smanjene Jugoslavije (SRJ). Cilj haškog tribunála ICTY je da prebaci krivicu na žrtvu umesto na stvarne počinioce zločinana (Albright, Blair, Clinton, Fischer, Genscher, Solana, itd., njihove lokalne sluge), iako niko nije bio sasvim bez krivice u tragediji Jugoslavije. Autorka Ljiljana Bulatović je nazvala jednu od svojih knjiga u ovom kontekstu „Zar je zločin braniti otadžbinu" (Beograd, Čačak, 2005).

Prema zaključcima Tribunála iz Nirmberga su izazivanje rata, uključujući i secesionistički, agresija – osnovni i primarni zločini protiv medjunarodnog  prava. Povelja OUN (čl. 2 /4/ i /7/) zabranjuju mešanje u unutrašnje poslove drugih država, zabranjuje pretnju i upotrebu sile od bilo koje države protiv druge države…Vojna intervencija protiv bilo koje države je agresija i zločin bez opravdanja. Savet bezbednosti (SB), kad je „odredjivao" kompetencije  Tribunálu ICTY, je u stvari izvršio zločin time, što je namerno izostavio osnovni madjunarodni zločin: planiranje, podstrekavanje, potpora i ostvarivanje agresije i naoružane secesije, koji ugrožavaju mir. SB je to učinio namerno, da bi zaštítio „svoje ljude", prave krivce razbijanja Jugoslavije, agresije protiv SRJ.

Izvinjavam se, što ovo pišem iz inostranstva, ali kao 50% Srbin, mislim da imam pravo. I odavde iz Češke vidim, da sadašnja vláda Srbije postupa protiv interesa svoga naroda. Ona ga je moralno i materijalno oštetila, osiromašila, osramotila. Moljakanje onih (Evropska unija, NATO, SAD), koji su izvršili mnoge medjunarodne zločine protiv srpskog naroda, kao i slepo izvršavanje njihovih naredbi, veoma šteti njegovom dostojanstvu. Zato bi ta vláda trebala da ode. Na biračima je, da tokom izbora ne nasednu jeftinoj propagandi onih, koji su doveli zemlju na ivicu propasti. Narod najbolje zna, ko je postupao na štetu naroda, ko se protivpravno bogatio, ko se preterano ulagivao agresorima, ko je kriv za osiromašenje zemlje tokom raznih privatizacija. Mi ovde u Ćeškoj to dobro znamo, kada je tokom privatizacije devedesetih godina opljačkana državna imovina navodno za skoro bilion (hiljadu miliardi) čeških kruna. (1 evro=25 čeških kruna). I nas su na prošlim izborima prevarili, plašeći nas Grčkom, iako smo ekonomski na ne baš najgorem mestu Evrope.

Izaberite jednu ili dve jake stranke (možda radikále, DSS – vi ćete bolje znati), koje su se najmanje obrukale, čiji rukovodioci su bili najpošteniji (odnosno najmanje nepošteni), koji su se najmanje ulagivali agresorima iz EU, NATO i SAD, ne rozvolite da se opozicija razdrobi u više sitnih stranaka, jer to bi najviše pomoglo sadašnjoj vladi. Stalno važi ono Divide et impera ! (Razdeli pa vladaj !) a to je i ostao  izborni trik moćnih, da bude u opoziciji mnogo malih stranaka, koje se medju sobom glože. Dogovorite se, napravite ujedinjenu opoziciju, partijske svadje ostavite za vreme posle pobede. U pitanju je Srbija!.

Марко Гашић: Са Западом споразум није могућ!

16. 01. 2012 17:54 | geopolitika.rs

13

Повратак краља: Марко Гашић (Фото: Геополитика.рс)

Београд – Током деведесетих година, посебно током бомбардовања, многи су запамтили лица двојице храбрих, образованих Срба из Лондона, Марка Гашића и  Мише Гавриловића,  који су на Би-Би-Сију, Си-Ен-Ену, и другим великим телевизијским мрежама аргументовано бранили Србе. После политичких промена у Србији, Гашић и Гавриловић су заборављени.  Наравно, не случајно.  Овим интервјуом Геополитика је желела да сазна мишљење Марка Гашића о најважнијим националним и државним питањима, али и да подсети јавност на њихове националне заслуге.

У Србији Вас памте с краја деведесетих година, када сте у британским и светским медијима са Мишом Гавриловићем бранили сатанизовани српски народ. Како из данашње перспективе оцењујете ефекте и домете Ваше борбе?

- Деведесетих година, као и други појединци, радио сам мотивисан недостатком званичне Србије у међународном јавном животу. Наравно, да је било подршке, учинак би ми био и знатно већи. И тиме и корист за Србе и Србију (осмислио сам био елементе многостране ПР кампање). Ипак, преко тог нашег појединачног рада, држава Србија је добила извесну текућу моћ да утиче на светско јавно мњење; неопходно за било коју државу која има посла са западним владама, јер су се те владе ипак морале оправдавати својим бирачима преко медија у којима смо и ми били донекле присутни. Тим својим присуством антисрпска сатанизација је губила монопол; тиме смо побољшали стратешку позицију Србије, којој је иначе претило да буде налик на рецимо Хутуе у Руанди, тј. народ без свог постојања у очима света. За разлику од таквих, изборили смо огромни број ТВ и радио-наступа, преко којих су нас чуле стотине милиона људи, и показали смо под тешким притиском да Срби нису монструми, већ нормални људи са легитимним жељама. Све то сопственим снагама, мада су неки угледни привредници тада махали мојим именом, нажалост лажно.

За време бомбардовања био сам најекспониранији од наших представника, мада су руководиоци медија НАТО земаља и мене скинули са својих светских канала у оне три недеље када им је бомбардовање било најинтензивније. Што се тиче ефеката и домета те борбе, тешко је мерити реакцију те огромне међународне публике која је тада у тишини слушала и гледала представника српског виђења на Би-Би-Сију, Скају, Си-Ен-Ену, итд. Али надам се да су и моји наступи повезани са чињеницом да се већина света није придружила сатанизацији Срба; да је тада завладала неслога унутар самог НАТО-а, која је сигурно допринела њеној спремности да престане са бомбардовањем, на основу нове УН резолуције 1244 (која је упркос свему Србији нешто значајно нудила у смислу потврде њеног суверенитета); и да су каснију самопроглашену сецесију албанског руководства на Косову само признали они који су Србију напали, и њихова потрчкала.

Поштовани господине Гашићу, после извесног времена, летос сте били поново у Србији. Какви су Ваши  утисци о данашњој Србији и како оцењујете политичко и економско стање у Србији, односно стање нације?

- Чини ми се да су и после свих ових година многи још ошамућени санкцијама и бомбардовањем. Тадашња изолација Србије спроведена од тада свемоћног Запада створила је страх од њега. Касније западно бомбардовање је тај страх ојачало и убедило многе да сигурност траже у загрљају већег, како се не би те бомбе из ведрог неба поново појавиле. Само као злостављено дете лете да загрле управо оног који их је тако злостављао. Као деца, криве себе за одлуке злостављача. Маштају како не би ни кренуо, да су били бољи. Понашају се као да су санкције, раскомадавање и напад били заслужени, пошто је у Србији пре тога поникао неки национални осећај; зато све раде да докажу да нису националисти; а на Балкану у свакој биртији национализам других наставља исто као и онда, и увек се награђује. Уколико је противсрпски, наравно.

Многи не би у НАТО. Али не би према Истоку, јер одатле у оно доба није било заштите. Траже сигурност у припадању Европској унији, као што су једном припадали Југославији.  ЕУ је додуше и почела мало да личи на Југославију, макар у последњој фази. Али за Србију је ЕУ опаснија: у Југославији, тражила се аутономија за југ Србије; од ЕУ, тражи се независност. Која би то била сигурност по којој би Србија морала да се осакати да се придружи? Многи у Србији то игноришу, мислећи да би им чланство ЕУ ипак решило све политичке и економске проблеме. Пример Грчке доказује супротно. А и ЕУ сигурно не би нову грчку трагедију.

А неки други „наши" ми изгледају као да су просто полудели од санкција и бомби. Чујем, такви интелектуалци говоре нешто попут 'шта ће нам територија без народа'. Па са таквом филозофијом (и то од тадашњег министра економије!), Србија би остала и без територије и без народа! Кад би Србија почела да се одриче својих предела где су њене мањине у већини, где би јој био крај? Можда на Карабурми. А ту и где има српског народа, ти интелектуалци промене причу и кажу 'па нека се наши преселе, рецимо, у источну Србију'. Значи, они би да дају своју земљу за џабе, као да ће друга нићи следећег лета. Поред таквих интелектуалаца, осећам се као Алиса у Земљи чуда.

Да ли Вам се држава Србија адекватно одужила за Ваш патриотски ангажман? Или сте прошли онако као што је често случај код нас Срба − да не ценимо своје умне људе и да смо незахвални једни према другима?

- Они који су после бомбардовања били на власти су показали признање за наш рад и жељу за неком сарадњом. И после петог октобра једна је струја хтела макар савете. Међутим, друга је очито превагнула, и ситуација се брзо променила. Рецимо, у Великој Британији, од доласка новог српског амбасадора, нова екипа се понашала као да не постојимо (док је сакупљала друге Србе под паролом да се Срби коначно сложе). Али још и више забрињава што је та екипа одбацила и друге проверене пријатеље Срба и Србије, у парламенту и ван њега; пријатеље који су се такође борили против бомбардовања и за правду, за српску државу и народ. Очигледно је ДОС, постављен уз напоре сила које су Србију бомбардовале, веровао да су ти новостечени важни „другови" пут којим треба кренути. Међутим, цена тог пута је била да се не помиње кривична одговорност важних „другова" за бомбардовање Србије, те да се та одговорност пребаци самим Србима, и антисрпска клевета „другова" прихвати. Тај пут морао је да води Србију низбрдо, ту где се данас налази; јер ко прихвата ратну кривицу, прихвата да за то и треба да плати одштету.

Шта је Србија добила, а шта изгубила петооктобарским променама 2000. године?

- После петог октобра, због претходне западне демонизације Милошевића, Србији се, поред укидања санкција, донекле и побољшао углед на Западу. Нажалост, на погрешној основи, као да је она послератна Немачка. Што носи последице. Поред тога је Србија, после петог октобра, изгубила особине суверене државе, јер је гарнитура, доведена иза завесе, морала да се реваншира онима који су јој то омогућили.

Сада су једанаест година на власти. Прозападну политику су спровели. Али и за њих је било напада са Запада. На пример, одмах после петог октобра: предлог западних „пријатеља" да Влада прихвати неповољне камате, наметнуте од Запада због санкцијама замрзнуте отплате дуга Србије; а истовремено Влада да одбије повољне камате које су се због замрзавања те отплате порасле у српским резервама. Пристајући на то, Влада је преко ноћи повећала дуг Србије са 5 на близу 10 милијарди долара; дуг који је могла сервисирати само уз додатне зајмове. Што је гурнуло земљу путем низбрдо, путем већег задуживања (додатно условљеног). Прикривано додатним задуживањем, коришћеним нпр. вештачког паритета динара са евром, на штету домаће производње. Таква монетарна политика ми делује нацио-убилачка.

Као, у осталом, и многи политички кораци ове владе. Нпр. њихово нато-српско прихватање Си-Ен-Ен историје Балкана; њихово одустајање од континуитета са претходном државом, са свим негативним последицама те одлуке о „новој" држави; после тога, њихово прећуткивање свих малверзација око референдума који је малом већином одвојио Црну Гору. Тај корумпирани референдум је додатно изоловао Србију, одвојивши је од мора. Као пример економских (не)корака, цитирао бих приватизације: у односу на оне пре петог октобра, оне после (нпр. приватизације банака, Сартида) личе на полулегализовану отимачину која народу није донела било шта.  Пре петог октобра шири друштвени слојеви − радници, пензионери, синдикати, запослени − видели су плод промена: од деоница (дуванска индустрија, Књаз Милош), до јефтиних станова. Преко тадашњих приватизација, нпр. Телекома, кредити су омогућени и другим индустријама. После петог октобра, чини ми се, потоп похлепе и корупције политичке класе, од које ће држава деценијама да се опоравља.

Што се Косова тиче, постоктобарска власт се показала невољном да спроведе ширу ПР кампању неопходну за очување државног интегритета. Један пример могуће ПР муниције је био извештај посматрача УН у мају 2007, који је у то критично време за припреме прогласа косовске независности громко осудио фашистичку природу тог истог Косова, укључујући нпр. тоталну несарадњу албанског руководства са Трибуналом. То је требало проследити сваком политичару и посланику у свакој земљи. И сваком новинару. Међутим, од власти Тадића ниједан активан корак по том питању није учињен. Власт убијена у појам да тако ћути − било је то погубно за српску ствар. Већ у пролеће 2008. сам чуо од једног водећег политичара британске владе да су западноевропске колеге таман почеле да схватају као грешку своје прихватање независности Косова, када су приметили да београдска влада показује знаке попуштања по том истом питању. Што је наравно онда осујетило шансе промене става у Европи.

Дванаест је година прошло од бомбардовања; дванаест година које су биле довољне да се дисквалификује, чак и на Западу, пројекат за независно Косово: јер то су биле године дрога, белог робља, уништења цркава и зверстава невиђених од времена нациста. Тачијево Косово је у 2010. због трговине органима први пут било пред великим искушењем и донекле је у питању било и његово постојање. За ово време српска држава је морала делегитимисати идеју независности, понављајући питање „Зар свет овакав расизам и криминал да награди државом?" Запад је отргнуо Косово на наводно моралној основи. У ситуацији где су противници Србије испали криминално неморални, нестала је морална основа да се подрже. Српска влада је морала ту истину пренети широм света на сав, увређен, глас; макар да ојача позицију у евентуалним преговорима око Косова. Али Тадић није покренуо ПР кампању у светском јавном мњењу о злоделима екстремног албанског руководства. Ту кампању Влада је оставила владици Артемију на савест. Тужно. Кога је тиме штитила?

Када је истина о квазинацистичком вађењу органа Србима напокон испливала преко Дика Мартија (Тадић се тим поводом појавио као на Вимблдону), та истина је могла и тада бити повод за режимско покретање кампање против окупације Косова. Бољу прилику да коригује лажне моралне представе из 1999. које су довеле до бомбардовања и окупације, Србија није имала; и да (заменивши статус оптуженог) заузме своје место међу јавно признатим жртвама. Тад је кренуо Тадић. Али не да нападне починиоце зверстава, него да их спасава. Уместо да први пут у свету дугорочно завлада истина о зверским злочинима против Срба, Тадић намеће свету нову причу: да креће у преговоре са осумњиченима за те злочине. О чему? О томе како ће их уступцима формално легитимисати и олакшати им да могу без Србије. Тако, у Бриселу, Тадићеви награђују Тачијеве поклонима званичних српских признања, које могу користити на српски рачун.  Подижу Приштину на ниво Београда, ојачавајући идеју да постоје две земље на тлу Србије, не једна. Као директна последица „решавања" питања међу њима онда избија питање о царинским зонама, које је довело до борбе за барикаде, односно текућег покушаја да се коначно одсеку Срби Косовске Митровице од територије Србије. Значи, тотална промена светског приказа, на српску штету, иза које промене стоји и нато-српски режим у Београду. Ко је Тадића за ово саветовао? Шта је сматрао да ће добити? Оно што увек добије? И кад ради, његова влада за државу постигне контраефекат. Петог октобра народ јесте хтео промене. Али, путем западног мешања, добио је изгубљену деценију, изгубљену наду и изгубљену владу.

То као да је ДС-у наређено од страних „пријатеља" да седи на челу српске колоне; да успори марш, да својим ћутањем ућути колону иза себе и обесхрабри је, како би је евентуално одвео у погрешном правцу, где би се изгубила и другима нестала. Својим уступцима режим ствара ситуацију у којој постаје небитно да ли ће Србија изрећи „да" или „не" косовској независности, јер под покровитељством Запада Тадић миц по миц предаје Тачију сва права која следе независној држави (примере можете наћи сами). Без и да те своје предаје ограничи временски. Да касније каже народу „Па шта смо могли, нејаки смо". А његова влада све ради што Србију прави нејаком: СБ УН су онеспособили, српску војску онеспособили, непријатеље оспособили преко ЕУ и Еулекса уместо СБ УН; албанске екстремисте охрабрили и сецесионистичку позицију ојачали; државу опљачкали; нелегитимно државно сужење допустили. Како је коментарисао гроф Велингтон неефикасност неких својих војника: „Па непријатеља можда неће устрашити, али богами мене већ јесу".

Режим, чини ми се, води косовску политику која неће обезбедити ни Митровички пашалук. И предлажу међународну конференцију о Косову. То нема смисла док је српска прича о Косову непозната. Да ли свет зна колико дуго великоалбански шовинизам чисти Србе са Косова? Да ли зна да су на већем делу Косова Албанци бројно присутни само од средине прошлог века? Како се то слабо зна, српски аргументи изгледају кудикамо слабији.  А зашто се не зна? Зато што Влада одбија да спроведе праву ПР кампању како би свет обавестила.

Марко Гашић

Можда овако раде јер се плаше да не заврше као Ђинђић. Али онда нису смели да се заузму за тај положај.

Све ово потврђује сулудост политике петооктобарске династије, која је градила односе са западним силама прихватајући НАТО−Си-Ен-Ен оптужбе против Милошевића. Јер је једина морална основа да западне силе отцепе Косово од Србије управо та да је Србија под Милошевићем личила на нацистичку творевину. Зато су се против овакве лажне НАТО моралне представе сви Срби морали успротивити. Без обзира на мишљење о Милошевићу, или о изводљивости позитивног решења за Косово. Да би и у том случају Србија као праведна ипак одређивала будућност територије (уместо да неко из Берлина долази у Београд да шамара домаћине у лице, говорећи да вековна територија Србије није њена).

Да ли се политика западних сила после петог октобра променила према српском народу, или је попримила друге форме и методе?

- Стратешке намере западних сила се уопште нису промениле после петог октобра. Само је примењен нови тактички приступ. Пошто су доведени западни изабраници, западне силе више нису јавно користиле речник конфронтације, него речник наводног партнерства. Али на то су гледале као на другу етапу у истом плану, тј. раскомадавање Србије. И добро им иде. Користе друге методе, првенствено психолошки рат шаргарепе и штапа. С једне стране, празна прича, нпр. евроатлантске интеграције: прича за источњаке, коју на Западу нико не спомиње, а камоли дефинише; следећи који ће Србији пасти у воду, између Америке и Европе, једнако далеко од обоје. С друге стране, јавно условљавање и потајно уцењивање: убацивање нових „брендова", рецимо, новокомпоновано коришћење квазинационалног назива за муслимане Рашке и Босне. Тиме се озваничава још једно тзв. „национално" питање „бошњака". У сличном духу је притисак по коме се Војводина надарује посебном заставом, итд.  Лепо.

Да ли је уопште могућ споразум са Западом, и под којим условима? 

- Нажалост, са Западом на данашњој основи споразум није могућ. Јер Запад видљиво сматра да може обезбедити потпуну победу док је данашња екипа у Београду још на функцији. Зато је западна цена − гола предаја. Пошто данашњи Запад не трпи услове, споразумети се мора са сутрашњим Западом − у свету у коме Срби претходно изборе своје право да имају услове. То се само може постигнути бољим вођством, и када Србија престане са окретањем леђа Русији и Истоку, утрпавајући се безусловно Западу који стално условљавња.

Званична политика актуелне власти је и „ЕУ и Косово". Да ли је могуће остварити оба ова циља? И како Ви оцењујете политику да „Европска унија нема алтернативу"?

- „ЕУ и Косово"? Та два циља немогуће је остварити куцајући једино на врата Европске уније. То неизбежно води ка уцени. Ради које уцене Влада отворено преговора о Косову због ЕУ, не због Косова? Тиме се Србија води ка капитулацији, нити под санкцијама, нити под претњом бомби, нити без јаких савезника. Милошевић је и под бомбама и под санкцијама успео да извуче Резолуцију УН 1244 о Косову од Савета безбедности, где је Србија имала савезнике у Русији и Кини, а са њима и већину чланица Уједињених нација. Тадић је поступио супротно: мимоишао Савет безбедности и преко Генералне скупштине пребацио Међународном суду правде наивно питање о проглашењу независности једног неуставног, по резолуцији 1244, албанског тела. Епилог поразан за Србију. И после тога имао је прилику да о Косову ипак обезбеди званичну подршку Генералне скупштине, уместо чега је читаво питање и од Генералне скупштине одузео и предао Унији, на њихов упоран захтев (мотивисан краху њихове косовске политике). Тиме је показао колико му је до Косова стало. Да би имао шансу да постигне оба циља, морао је Косово, а не ЕУ, прво да приоритетизује. На светским, а не европским форумима, тј. преко легитимних тела УН да изгради солиднију позицију за случај Косова; и тек онда, подржан од света, да се обрати ЕУ (која би у међувремену, као и тзв. Косовари, искусила тешкоће константног подржавања илегалне државе).  Уместо овога, Тадић, који се јавно увек противи изолацији, прво је Србију од света изоловао, па је такву онда довео испред ЕУ. Чланства ради. Али питање чланства ће и овако предуго да траје, и поред цене коју држава плаћа владином политиком. Чланство ЕУ се како тако неће догодити у овој деценији.  Осим за Хрватску, вероватно у јулу 2013, и онда за Исланд, врата ЕУ су затворена. Помислите: хрватски пут траје осам година, и то уз јаког немачког савезника. Колико ће онда пут Србије да траје?  Шаргарепом ЕУ чланства, народ се само убија у појам. Управо да се отме Косово. Јасно је да се владином политиком оба циља не могу остварити. А од „лидера" минорних странака (истовремено последица нетранспарентних банковних рачуна) чују се сада одједном приче како можемо без Косова (плаћеници сигурно могу). Можда би ускоро тако слушали и за Војводину (већ благодареном својом заставом). Дакле, нису у питању само Косово и косовске светиње, већ се одбраном Косова истовремено брани и Војводина, као и државна територија уопште. Србија се бори да задржи своје природно право одлучивања о сопственој територији (тј. да сама себи одреди да ли, и колико би, сецесије евентуално претрпела); да други не узимају себи за право да Србију живу секу. Бори се и да јој други преко насиља не покраду право на сопствене сировине, које би онда Србија и њена деца морали пет векова од крадљиваца да откупљују. Значи, преко Косова бори се за владавину права и за сва своја права. Другим речима, бори се за себе. А зар се за себе не треба борити? Хало!

И сада основно питање: кад је тако, зашто је Србија уопште данас у дијалогу са Тачијевцима. Политичко-дипломатски гледано, време ради против њих, док такви преговори раде против српског статуса Косова. Тадићева србоубилачка влада уступцима смањује цену отцепљења. Даје Тачију легитимитет на тањиру. Зашто? Да испуни константно изражену жељу ЕУ за „конкретне кораке"? Да се тиме као изнемогло магаре приближи предсобљу Европске уније као и другоразредном чланству, конкретно лишавајући се свете земље ради приласка обећаној? Србија овим путем (званим „кандидатура") није ушла у ЕУ. Само је ЕУ ушла у Србију.

Садашња власт би све да реши, одједном, одмах и заувек. Са државом без ресурса, то значи прошњу и овај дебакл. Тадић, под притиском ЕУ (пошто она за њега „нема алтернативу"), не устручава се да „замрзне косовски конфликт". Зашто? Уместо тога, фактички ствара дипломатске уговоре са сецесионистичким ентитетом који се силом одваја од Србије.  Што носи последице: уступцима противницима каквих Србија има, лако је тако своје дати, поготову џабе. Како повратити? Чак ако се овај процес не буде завршио формалним признањем Косова, једног дана кад дође нека поштена српска власт и покуша да анулира ово што Тадић сада уговара, тада би Србија, уместо великошиптарских националиста, испала реметилачки и дестабилишући фактор, тј. проблем (као што је деведесетих било представљено на Западу српско „укидање" косовске аутономије).

Да ли Трепчу да замени Унија? Петсто година гратис ресурса жртвовати, надајући се педесет или пет година ЕУ, колико јој буде преостало? Србија је последња земља где се ЕУ − болесно неспособна да проблеме реши постојећим члановима − представља народу као самостални лек за све проблеме и последњи спас.

Наравно да ЕУ има алтернативу. Као прво, сама је на раскршћу о сопственој будућности: о будућност евра, о чланству еврозоне уколико евро опстане; о томе како организовати целокупну Унију у ситуацији где би фискална контрола, тј. централно вођство, чланица еврозоне морала да се преко Немачке ојача како би се убудуће зауставиле сличне кризе, док би се многи данашњи чланови (нпр. Велика Британија) налазили ван тог процеса одлучивања. Тако да је непознато каквој ЕУ би се Србија придружила, с којим статусом и под којим могућим условима. У ситуацији где се све то не зна, алтернативе се морају гледати.

Уосталом, сама ЕУ гледа у правцу у којем би Србија требало да изграђује своје односе и своју економију. Русија, сада препорођена, највећи ресурс енергетике на свету и Србији природан савезник. Кина, будућа најмоћнија земља света, имала је слична искуства са Западом као и Србија. Требало би да се окренемо тим ново-старим велесилама. Русија дели слична историјска искушења са Србијом; сличне културне и емотивне вредности и везе. Вековима српски интерес подржава. Ушла је неспремна, Србије ради, у Први светски рат. Без ње Србија би тешко и постала независна држава и фактор на Балкану, још на Берлинском конгресу 1878. Није нас увек могла задовољити: деведесетих година била је у транзицији па преслаба (мада су и тада Руси као добровољци долазили и Срба ради своје животе ризиковали и полагали).  За коју другу земљу се може рећи да је близу толико за Србе урадила? У истом раздобљу водеће земље данашње ЕУ су најчешће заузимале негативне стратешке позиције према Србији (нпр. о старом „источном питању", у Другом светском рату, у рату деведесетих година и данас). Став САД је данас још гори, јер се већ две деценије не држи међународног закона који су баш на примеру Југославије рушиле, водећи агресивни рат против Србије. Упркос томе, садашње власти у Србији не питају шта је тај Запад конкретно урадио позитивно за нас. Окрећу леђа историји, питајући шта је Русија урадила. Гледајмо онда само модерно доба. Трудила се да нас третира као нормалну државу. Шта није Русија урадила за нас? Није нас бомбардовала. Није нам увела санкције. Није нас демонизовала. А шта је тај Запад урадио за нас? И једно и друго и треће.

Боље је питање од кога се може од сада више очекивати. Повољне глобалне промене треба искористити: од препорођене Русије предложена идеја Евроазијске уније би се требала озбиљно размотрити, уколико Србија буде позвана да се придружи.

Како Ви оцењујете актуелно стање у свету и у међународним односима?

- Наставља се вечита борба за примат. Валуте и сировине су средства и циљеви. Оружје по потреби. Од 1945, САД на првом месту, захваљујући статусу долара као резервној валути света; општа потражња за коју (ради нафтног платног промета) већ четрдесет година омогућава да САД штампа долар по вољи. Тако САД финансира своју војну делатност, спољну трговину и нафтну наплату. Овај статус кво, наравно, по сваку цену штити, циљајући на контролу кључних нафтних и нафтоводних подручја света. Новембра 2000, Садам Хусеин за нафтну наплату замењује долар евром. Годину и по касније, његова земља је нападнута и окупирана од штампача долара. Гадафи, 2009, за нафтну наплату изјављује намеру да замени долар (и евро) златним динаром јединствене Африке. Годину и по касније његова земља је нападнута и окупирана од штампача долара (уз европске колеге). У међувремену као ривал долару и евро је угрожен: миниран уласком економског тројанског коња, Грчке (претходно и Италије), путем потајних манипулација Голдман Сакса, из САД.

Одговор САД на успон Кине и Русије карактерише оружани облик: даље стратешко опкољавањ Русије; нове базе у Авганистану су корисне и против Кине; новонастали улазак НАТО-а у Африку, под АФРИК-ом, такође је конзистентан са позицијом САД: да Кини одсече приступ сировинама неопходним за њен глобални економски пораст − по доктрини дефинисаној (фебруар 1992.) од Пола Волфовица. Гледам светску ситуацију кроз призму тог америчког хегемонизма, западног глобализма и успона земаља БРИК-а, од којих је САД најпроактивнија, све више у егзистенцијалном моменту кризе. Већ годинама ствара „нове реалности" које други имају само да прате − како је релативне улоге (фебруар 2004) артикулисао Карл Рове. То стварање САД чини главну препреку миру: поготово што су суочене са својим финансијским опадањем и порастом привредно јаке Евроазије.  Угрожена велесила покушава да сачува статус. Убрзани временски оквир за агресију, по ком Либију одмах следи Сирија и Иран, указује на финансијске тешкоће у којима се САД налазе. Сирија, која обезбеђује Русији присуство на Средоземно море, земља је чије гутање Русија не би могла наивно да прихвати, и могуће место где сви говори о међународном „партнерству" падају у воду средоземну, да би стратешке припреме „партнера" заменио претећи, захлађен однос.

Како се будући развој догађаја у свету може одразити на српске националне интересе?

- Срби се због позиције могу поново наћи разапети између два табора у новом хладном рату. У међувремену, док Немачка врши посао подизвођача САД за српска питања, на српску срећу, други светски великани имају своја Косова; Кина − Тајван. Индија − Кашмир. Русија − Чеченију. Зато могу Србији помоћи у СБ, као део процеса одлуке. И дугорочно, Србији могу бити де факто савезници о њеном легитимном националном интересу и територијалном  интегритету.

Историјски раст земаља БРИК-а Србија може и економски искористити, уместо да упорно баца свој национални интерес у данашњи осек. Предложена Евроазијска унија може значајно променити геополитичку ситуацију у свету, па и позицију Србије, дајући јој нову стратешку опцију и могућност да поново оствари геополитички положај налик оном после Другог светског рата, у коме би Србија могла бирати између тзв. евроатлантске и евроазијске интеграције. Интересантно би било тада упоредити понуде двеју унија, са становишта српске користи. Наравно, и творац Евроазијске идеје (као и Запад), гледа своју корист. Русија би и требала да има интерес од подршке Србији, јер у сваком односу треба обе стране да добију. Управо оно што Запад не нуди Србији. То нам смета, али ето, неки би баш тако са Русима.

Шта, по Вама, Срби треба да раде и предузимају како би изашли из ове тешке постојеће кризе?

- Чули смо да је ЕУ спас. Али пропадати се може и у ЕУ. Излазак из овог ћорсокака захтева борбу на дуже стазе. Од гладног се такво размишљање не може очекивати. Од државе мора. По мени, земља се из темеља спасава. Почевши од будућност српског наталитета (зашто ПДВ на дечију робу), која је повезана са оживљавањем руралне средине, увођењем комуналија − од канализације, савремене пољопривредне опреме, до интернета итд.  Што би у доба технологије сеоски амбијент био другоразредни?

Друго, капитализам, где успева, оперише уз подршку законске регулативе која привреду не гуши од почетка (као нпр. властито одузимање ПДВ унапред), него јој помогне. Значи, држава треба да се организује у корист привредног успеха земље, а не појединаца извршне власти и тајкуна. Многи привредници, уместо да постено зараде кроз поуздану производњу, конкурентну цену и реалну маркетиншку стратегију, само траже брзу зараду на рачун туђег. Политичари на рачун државе. Често су то исти људи. Држава и њене институције се морају заштити од илегалне похлепе и самовоље превеликог броја наших администратора и политичара. Јер је Србија прешла са комунизма на неки корупционизам, у коме су појединци јачи од институција, одрађујући своје илегално договорено у потајним политичко-привредним дружинама, испред затворених очију безнадежног друштва. Агенција која то све надгледа има право само да коментарише. Њој се морају обезбедити прави зуби. Тако да теорија успе у пракси, како би се коначно приватне амбиције политичара поклапале са јавним државним циљевима; заштићено судство одрађивало је свој посао гаранта против похлепе, самовоље, итд.  ЕУ има алтернативу. То је алтернатива.  А и може бити допуна, јер уз ресурсе које Србија има, овако очишћено друштво и у ЕУ може брзе стићи.  И у шири свет.

Треће, да се окрене Евроазији, градећи економско-политичке односе са тамошњим великим силама. Јер, дугорочно гледано, Србија, уз неопходну реорганизацију на унутрашњем пољу, мора да живи од својих производа и трговине, а не од позајмица и приступних фондова осиромашене ЕУ (односно од кусура од преувеличаног српског дуга париском и лондонском клубу и ММФ-у).  Политички, Владина послушност Запада није помогла, угњетавање се наставља. Шта Србија онда може понудити Западу да је не би даље угњетавао? Само територију са ресурсима! То је онда и даље угњетавање. Значи, десетогодишње пузање Западу води у пашалук. Рекао бих: људи, макар се усправите. Онда можете видети други пут − ка Истоку. И савезништву, јер Србија не може све сама. Нека приђе оној коју Србију цени, не нуди бајке и уцене, и Србију може да подржи. То је ова и будућа генерација Русије. Уз то савезништво, Србију би било теже уцењивати. (А за оне који би ипак ка Западу, Србија у руском табору ће брже и да добије позив Уније. Коју су другу предност над Србијом имали Бугарска и Румунија?)

Неки од интервјуа које је Марко Гашић дао у последњих неколико месеци…

http://www.vaseljenska.com/vesti/marko-gasic-sa-zapadom-sporazum-nije-moguc/

СРБИЈА ЋЕ СЕ ДОСЛОВНО НАЋИ У ФУСНОТИ

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 16.01.2012 | 00:07

ЕУ захтева од Србије да се сложи са пуноправним учешћем  Косова у међународним форумима   Прве дискусије у вези са ситуацијом око Косова, као и о судбини српске молбе за пријем у Европску унију ће се одржати 23. јануара у Бриселу. Иако се као главна тачка дневног реда наводи увођење нафтног ембарга против Ирана, министри иностраних послова земаља-чланица ЕУ имају намеру, према информацији којом располажемо, да размотре и ситуацију у Сирији и Египту, као и судбину преговора Београда и Приштине. При чему - у овом последњем случају, у центру дискусије ће се наћи на први поглед формалан, али у суштини најбитнији и за Србију, и за албанске сепаратисте Косова питање – параметри за учешће Приштине у међународним форумима.[1] До сада се косовска влада на међународним састанцима ослањала у сваком конкретном случају на  право организатора овог или оног форума да им дозвољава учешће– због чега је долазило до озбиљних проблема. Довољно је да се присетимо фактичког прекида рада регионалних самита којису одржавани под покровитељством ЕУ или немогућности рада правог заседања Парламентарне скупштине Организације Црноморске економске сарадње. Јасно је да оваква ситуација може да траје бесконачно, тако да је руководство Европске уније одлучило да дипломатским каналима изврши „сондирање" односа Београда и Приштине, како би се дошло до неколико варијанти решења тог проблема. Европски службеници не крију да им је стало да се домогну доношења усаглашене одлуке о томе већ на следећој рунди преговора делегација Србије и косовских власти, која је предвиђена за крај јануара. Ако се том проблему приђе са формалне међународно-правне стране, онда је још на граници 1990-их – 2000. године Мисија ОУН за послове привремене администрације на Косову  донела низ одлука којима се прописује форма учешћа покрајине Косово на међународним форумима. Радило се о давању одговарајућих овлашћења руководиоцу наведене Мисије, тако да су чланови косовског руководства могли да улазе у састав одговарајућих делегација са правом пуноправних чланова делегације. У резултату – на преговарачком столу је смела да се налази само застава ОУН, а руководилац ОУН-овог представништва у Приштини је добијао право да потписује у име Косова међународне документе.[2] Без обзира на то, неколико последњих година наведена ситуација није поштована – што је изазвало низ скандала. Најјачи се развио у марту 2010. године на самиту ЕУ – Балкан, у словеначком градићу Брдо код Љубљане. Овај форум су иницирали Словенија и Хрватска, уз подршку Шпаније, која је у то време председавала. Радило се о намери да се, први пут откако се Југославија почела распадати, за истим столом нађу сви балкански лидери. Према мишљењу оних који су замислили такав самит, он је требало да помогне балканским лидерима да нађу заједнички језик и да допринесу интеграцији земаља у ЕУ. Међутим, ипак је чињеница да питање ко ће представљати Космет није решена, фактички упропастила самит, који је врло гласно најављиван. Председник Србије Борис Тадић је одбио да учествује на њему, јер је на њему као званичан шеф делегације учествовао косовски премијер Хашим Тачи. Српска страна је инсистирала да лидери покрајине буду у делегацији Мисије ОУН на Косову. Тако је договорено, конкретно, у резолуцији Савета безбедности ОУН 1244 из 1999. године, која је поставила Мисију ОУН на Косову као привремену администрацију. У наведеном документу, као једна од основних обавеза међународног грађанског присуства, прописани су „организовање и контрола развоја привремених институција демократског и аутономног самоуправљања, све док не буде постигнуто политичко регулисање".[3]„Србија не прихвата учешће ни на једном међународном форуму који не поштује принципе ОУН" - изјавио је тада председник Борис Тадић. Међутим, његов захтев није задовољен. Пошто су схватили да се сви балкански лидери неће моћи састати за истим столом, на Брдо су допутовале и вође Европске уније – председник Европског савета Херман ван Ромпеј, руководилац Еврокомисије Жозе Мануел Барозу, шеф европске дипломатије Кетрин Ештон и министар спољних послова Шпаније Мигел Анхел Моратинос. А када је састанак већ почео – њега је напустио руководилац владе Босне и Херцеговине Никола Шпирић. То се десило када је реч узео Хашим Тачи. Шпирић је свој корак објаснио чињеницом да ни његова земља, као ни Србија, не признаје независност Косова. Иста ситуација је настала и у мају 2011. године на састанку лидера Централне и Југоисточне Европе, одржаном у Варшави. Учешће на таквом догађају Атифете Јахјага, председнице самопроглашене „Републике Косово", до кога је дошло уз сагласност САД и Пољске, направило га је штетним с гледишта састава и могућности да се регионални проблеми решавају. Пољске новине „Газета Виборча"  су врло оштро све што се у вези са тим форумом дешавало назвале „косовском авантуром". На крају – учешће је одбио, осим председника Србије, и председник Румуније. „Председник Румуније не може да буде за столом, за којим је и председник непризнате државе" – објаснио је румунски лидер Трајан Бесеску. Кад, замислите, баш пред Божићне празнике, руководство Европске уније је одлучило да овај проблем среди управо онако како то њему одговара. Конкретно – решило је да натера руководство Србије да и де-факто, и де-јуре призна спољнополитичку самосталност Приштине, тако што ће са албанском делегацијом потписати одговарајући споразум, уз патронат ЕУ. Према подацима из дипломатских извора у Бриселу, првобитни предлог је садржао и став да ће Косово учествовати на регионалним и још ширим међународним сусретима под својим самопроламованим називом „Република Косово". А у тексту докумената које ће потписати косовска страна биће напомена да тај назив „не предодређује позицију земаља у вези са статусом". Оно, што је битно, то је да се власт Србије сложила са основном формулацијом о Косову, а да само захтева измену напомене. Према верзији из Београда, у тој „фусности" треба да се каже "у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН". Међутим, косовске власти су се успротивиле и том предлогу, и у томе их је одмах подржала Немачка, која у ултимативном стилу захтева од Србије да „остави у прошлости резолуцију 1244".[4] За сада питање није решено, и то све више узнемирава и Брисел, и албанске сепаратисте Косова. Према информацији приштинских новина „Коха диторе", које излазе на албанском језику, европски службеници незванично хоће да се схвати, да управо питање назива представља главну препреку због које Косово не може да са Европском унијом послује у режиму слободне трговине. Како су се они сликовито изразили – проблем представља не само „садржина", већ како да се „садржина назове". „Коха диторе" је на првом стубцу поставила врло карактеристично заглавље, тако што је навела да Косово прави друштво Македонији у списку држава које имају проблеме зато што није сређена ситуација са њиховим називом.[5] Проблем пуноправног учешћа Косова на међународним састанцима је забринуо и посланике Европског парламента. На јесењемзаседању које почиње 16. јануара планирано је да се размотри и перспектива пријема Србије у ЕУ. У припремљеном нацрту резолуције на српски захтев постоји захтев Београду да „предузме напоре како би се пронашло решење за обезбеђење пуноправног учествовања Косова у иницијативама регионалне сарадње".[6] Није нов проблем да чланови једне исте међународне организације ову или ону земљу називају различитим именима. Довољно је да се сетимо да данас пуноправне чланице НАТО-а – Грчка и Турска – заузимају дијаметрално супротне ставове у вези са називом Македоније. Атина из познатих разлога наставља ту земљу да зове „Бивша Југословенска Република Македонија", а Анкара сматра да је могуће да је зову „Република Македонија". У том случају у званичним документима Северноатланске алијансе прави се коректна напомена да „Турска признаје Македонију под њеним уставним називом".[7]Међутим, што се тиче Србије, не може да се говори ни о каквој коректности ЕУ или НАТО-а. Од Београда се захтева да направи још један – можда најбитнији на међународно-правном плану – уступак према признању самопроглашене независности Косова. П р и м е д б е    [1]  Express, 11.01.2012 [2]  http://www.unmikonline.org/SGReports/S-2001-218.pdf [3]  http://www.un.org/russian/documen/scresol/res1999/res1244.htm [4]  Koha Ditore, 10.01.2012 [5]  Ibidem, 11.01.2012 [6]  Epoka e Re, 12.01.2012 [7]  http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_18500.htm?selectedLocale=en

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/01/16/srbiia-he-se-doslovno-nahi-u-fusnoti.html

Marko Lopušina: Srećna Pravoslavna Nova godina !

Srećna Pravoslavna Nova godina !

 

         Nadam se da ste se lepo proveli u svim ovim našim praznicima. Nismo jedina zemlja koja se veseli, takvi su i Kinezi, a i Australijanci. S tom razlikom što za nas neki Amer napisa na CNN-u da je „Srbija - zemlja turbo-folka, kriminalaca i silikona" Napravio čovek, Tomas"Poročni vodič – Srbija". Drugi pak uradio dokumentarac kako je Tito vanzemaljac i Kenediju prodao svemirski program. Čiste izmišljotine !?

         Došlo je vreme virualnog života. Izmislili se priča i o njoj na veliko trubi kao d aje zaista potekla iz realnog života. Takav ekonomski život zasnovan na naduvanim kreditima doveo nas je u krizu. A ovaj medijski virtualni život će nas oterati u intelektualni ambis.

        Za sada nas Srbe na Balkanu tamo stalno guraju. Crnogorci, Muslimani, Slovenci i Albanci još neguju antisrpsku politiku kao glavnu unutrašnju partijsku strategiju, jer na plašenju sopstvenog naroda Srbima žele da beskonačno vladaju. Kada je Boris Tadić zakazao susret sa Srbima iz regiona u Beogradu, Crnogorci su rekli da je to opasan samit. Kada je Milorad Dodik u Banja Luci održao proslavu 20 godina postojanja RS i ugostio Borisa Tadića i patrijarha srpskog Irineja, muslimanski mediji su to okarakterisali kao „srpsku pripremu za rat".

         Kada je Boris Tadić za Božić bio u Velikim Dečanima, onaj Hašim Tači mu je zapretio da više neće dolaziti. Kada je trebalo da Zoran Janković postane premijer Slovenije, političari u deželi su smuvali da ne postane predsednik Vlade. U međuvremenu, vojvoda Vojislav Šešelj se u Haškom tribunalu našao u kliničkoj smrti. U Banja Luci je uhvaćen atentator na srpske velikaše.

        Opasno je počelo ovo 2012. leto, zar ne?

 

        Srećno Marko Lopušina

        www.lopusina.com

 

Зашто Србији није место у ЕУ

Зашто Србији није место у ЕУ

Друштво | Uredništvo | januar 12, 2012 at 23:49

---

Пишу проф. др Јасмина Вујић и др Војин Јоксимовић

Због чега је Европски савет учинио велику услугу Србији и зашто је најбоље решење у овом моменту да се замрзне процес придруживања ЕУ?

 

Поводом недавне одлуке Европског савета да се одложи разматрање кандидатуре Србије за чланство у Европској унији (EУ) до марта идуће године, грађани Србије уместо да буду разочарани требало би да схвате да им је учињена велика услуга. Мишљење две чланице ЕУ, Немачке и Аустрије, превагнуло је упркос повољној оцени Европске комисије (ЕК). Верује се да се иза леђа Немачке крило још неколико земаља које не желе да виде Србију у ЕУ, односно које желе да продуже даљу агонију и мрцварење Србије док је тотално не понизе и не доведу до тога да експлицитно призна Косово као независну државу. Дубоко верујемо да даље понижење Србије и српског народа неће бити заустављено, јер су одавно видљиви планови за даље распарчавање српских земаља и српског националног бића. Председник Тадић је пристао на „преговоре о добросуседским односима" са такозваном „косовском владом" које надгледа ЕУ и тиме је у суштини имплицитно признао независност Косова. Томе у прилог иде и катастрофални Споразум о „печату" и „заједничкој контроли административних прелаза, односно граница", као и предаја копија матичних књига Приштини, које су Срби на Косову доживели као издају, а Хашим Тачи, највећи криминалац на Балкану, као de jure признање независности Косова.
У овом чланку ћемо изнети наше образложење зашто сматрамо да је Европски савет учинио велику услугу Србији и зашто је најбоље решење у овом моменту да се замрзне процес придруживања ЕУ. Сви одговорни за дебакл српске политике морају да поднесу неопозиве оставке, а избори на свим нивоима морају под хитно да се распишу. Да би опстала, Србија мора драстично да промени своју досадашњу ЕУропски орјентисану политичку, економску и фискалну политику, и да се у свим сферама окрене својим националним интересима и развоју дугорочне стратегије опстанка у ово кризно време.

СУМРАК ЕВРОЗОНЕ
Можда је у не тако давној прошлости идеја о стварању Европске уније била веома привлачна: брисање граница и формирање јаке економске заједнице, која ће моћи равноправно да конкурише на свим светским тржиштима, где ће све чланице бити равноправне и где ће се одлуке доносити консензусом, а не прегласавањем или диктатом најјачих, где ће радна снага моћи несметано да конкурише и циркулише на целом тржишту рада ЕУ, где ће образовни систем бити хармонизован и бесплатно школовање омогућено за све. Као и у много примера у прошлости, овакви идеалистички концепти се обично претворе у своју супротност, јер се нуде као добро зашећерена горка пилила за народ, као што се то десило и у случају бивше Југославије или бившег Совјетског Савеза.
ЕУ у овом моменту подсећа на брод који убрзано тоне (Титаник), вучен тежином ланаца бирократије која се стално повећава. На делу је застрашивање чланица ЕУ не би ли се одрекле и оно мало суверености и самосталности које су задржале уласком у ЕУ. Док се убрзано спроводи централизовање политичке, економске и фискалне политике, и док се о питањима од значаја за милионе људи у ЕУ одлучује у уском кругу бриселских добро плаћених бирократа, дотле се суверене државе намерно распарчавају на „европске регије" које ни политички, ни економски не могу да парирају моћној бриселској бирократији. Овај процес је најбоље објаснио Јоже Менцингер, први министар економије у словеначкој влади, који је недавно изјавио да „у економском погледу Словенија више није држава, већ само регија Европске уније". Он даље објашњава да је Словенија потпуно зависна од ЕУ, јер „70 одсто извоза иде у Унију, она води рачуна о порезима и систему, о новцу се старају у Франкфурту, а граница одавно нема".
Ако погледамо уназад кроз хронологију настанка ЕУ, Унија је несумњиво била привлачна пре доношења Споразума у Мастрихту (The Maastricht Treaty), 7. фебруара 1992. године. Тај Споразум о претапању Европске заједнице, која је створена 1957. године од стране шест држава (Француска, Немачка, Италија, Холандија, Белгуја и Луксембург) да олакша економску сарадњу и спречи могуће будуће сукобе првенствено између Немачке и Француске, у Европску унију садржао је и клаузулу о стварању јединствене европске валуте – евра. Споразум у Мастрихту је, дакле, створио нову економску и монетарну унију, координирану спољну политику, али без фискалне уније, што се двадесет година касније показало као дефектно и кобно.
Идеја увођења нове валуте, евра, заснивала се на стабилности немачке марке, на ниском годишњем државном дефициту (три одсто БДП), на ограниченом укупном државном дугу (60 одсто БДП) и на одржавању ниске инфлације. Готово религиозно веровање да до кризе у еврозони неће и не може доћи допринело је огромним проблемима у којима се еврозона тренутно налази.
Евро је постао стварност првог јануара 1999. године и 17 чланица ЕУ су до сада прешле на коришћење евра. За евро је задужена „Европска централна банка" (ЕЦБ) са седиштем у Франкфурту. Преосталих десет земаља од 27 чланица ЕУ морају да испуне горе наведене услове из Споразума у Мастрихту да би се учланиле у еврозону. Велика Британија и Данска су успеле да преговорима постигну одређена изузећа од генералних захтева, а Шведска је на референдуму из 2003. године одбацила улазак у еврозону. Интересантно је напоменути да су одлуке у вези придруживања ЕУ или еврозони углавном одбијане на референдумима, те такозвана „ЕУ елита" никако не подржава овај највиши облик демократског одлучивања. Толико о демократији у ЕУ.
Еврозона је доживела процват у периодима од 1999. до 2001. године и од 2005. до 2007. године, али је имала озбиљне кризе од 2002. до 2004. године и од 2008. до 2009. године. Садашња егзистенцијална криза еврозоне је започела у Грчкој пре две године, па се убрзо проширила на Ирску и Португалију, а тренутно озбиљно прети Италији и Шпанији, као и другим земљама у ЕУ, укључујући Белгију и Француску. Изостанак фискалне уније која би контролисала не само глобалну економску политику у ЕУ, већ и економску политику у свакој од чланица, омогућила је да неке чланице као Грчка створе неодрживе дугове. Томе су допринели и политички лидери Немачке и Француске, који су и сами кршили критеријуме утврђене Споразумом у Мастрихту, и то без икаквих санкција. Реаговања чланица ЕУ на кризу у Грчкој, поготово Немачке, дошла су касно и било је очигледно да чланице ЕУ не желе да поделе одговорност за насталу дужничку кризу. Поготово не француске и немачке банке које су власници грчких државних обвезница. Немачка је одговорност упорно пребацивала на тзв. PIIGS земље: Португалију, Ирску, Италију, Грчку и Шпанију, којима су наметнуте изузетно оштре мере за санирање дужничких криза: драстично повећање пореза; смањење државног издвајања за пензије, здравство, школство и одбрану; отпуштање великог броја државних службеника; продаја природних ресурса и имовине у државном власништву  итд. Овим мерама је највише била погођена средња класа чији се животни стандард драстично снизио. Ове мере су довеле до дубоке економске рецесије у Грчкој, те се предвиђа пад привредне производње за 5,5 одсто БДП у 2011. години. Плате су пале за 14 одсто у Грчкој, за седам одсто у Португалији и Ирској, за пет одсто у Шпанији, три одсто у Италији и око један одсто у Немачкој.
Док је већина чланица ЕУ или упала у дубоку дужничку кризу или се налази на ивици рецесије, показало се да је Немачка имала највећу корист од стварања еврозоне. „Европска централна банка" (ЕЦБ) је проценила да је Немачка далеко конкурентнија не само у односу на друге чланице еврозоне, него је постала економски џин и у односу на најразвијеније земље света. Немачки извоз је скочио за 18 одсто  у периоду од августа 2009. до маја 2011. године. Зато не зачуђује податак да се баш Немачка највише противи дугорочним решењима која би могла да извуку еврозону из кризе, као што је увођење еврообавезница, јер сматра да би онда она била принуђена да бар делимично покрије дугове PIIGS земаља.

НЕМАЧКА ЕВРОПА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

http://www.pecat.co.rs/2012/01/zasto-srbiji-nije-mesto-u-eu/

Hag - protiv Seselja i Srba

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11080 Земун, Магистратски трг 3 -  Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com 

Бр. 1430/12 –  12. 01. 2012.

 

С  А  О  П  Ш  Т  Е  Њ  Е

Како правни заступник Владе Србије, др Тибор Варади, представља српског државника – оптуженог у Хашком трибуналу

 

            Европска унија свакодневно истиче своју приврженост људским правима, демократији и равноправности држава, нација и верских заједница, а тих начела се сама не придржава.

            Хрватска је (1990) променила устав, те српском народу одузела државотоворност и почела с прогоном Срба (то је исто као кад би у Белгији Валонци одузели државотворност Фламанцима и почели с прогоном Фламанаца). Хрватска је (од 1990. до 1995) минирала, палила и рушила српске привредне објекте, куће и станове, а Србе прогонила у Србију и треће државе. ЕУ и САД нису ништа учиниле да спрече овај хрватски злочин геноцида над Србима – мада су у то време хвалиле своју политику о: поштовању људских права, демократији, равноправном третману држава, нација, и верских заједница. ЕУ, Ватикан и САД су омогућили Хрватској да (1995) окупира РС Крајину, Зону под заштитом УН, а 80% српског становништва прогна – уз заплену имовине.   

            Трагично је што ЕУ и САД не показују ни најмању бригу за овај хрватски злочин геноцида над српским народом Крајине и Хрватске, мада је он истоветан хрватском злочину геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945, кад су Хрватску помагале Немачка Адолфа Хитлера и друге фашистичке државе. ЕУ и САД и данас славодобно истичу да су војном агресијом на Србију и Црну Гору (1999) успостављале демократске односе у српској држави, мада су рушиле стамбене зграде, болнице, мостове, привредне објекте, електропостројења и убијале цивиле, укључујући и децу најмлађег узраста. И целу територију Србије и Црне Горе су тровале радиоактивним бомбама и хемијским отровима. Чланице НАТО-а  су окупирале део Србије (Аутономну Покрајину Косово и Метохију) и одатле прогнале 80 процената српског и ромског становништва, чију су имовину (куће, станове, привредне објекте, пољопривредна имања...) заплениле и уступиле породицама шиптарске националности.

            Жалосно је што држављани Републике Србије не чине ништа, да би се извршиоци злочина геноцида над Србима од 1990. до 1999. и извршиоци злочина геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945 (Хрватска, Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија) извеле пред Међународни суд правде у Хагу, јер ратни злочини и злочини геноцида не застаревају. Супротно томе, државници Србије чине све да се пред Хашки трибунал изведу и суде представници српског народа – народа над којим је обављен злочин геноцида и етничко чишћење од 1990. до 1999. У току судских процеса у Хагу, умрло је 14 Срба, а судски поступак против др Војислава Шешеља траје већ девету годину.  Овакав поступак Трибунала према представницима страдалог (српског) народа је део антисрпске стратегије чланица ЕУ и НАТО-а и он се проводи с лакоћом, јер Влада Републике Србије не чини ништа, да би се на суд извели прави кривци за разбијање Југославије и за злочине над становништвом. Такви кораци би омогућили истину и о Трибуналу и његовој ропској послушности ЕУ и САД. Српски државници помажу неправедни однос Трибунала према Србима. Тако, правни представник Владе Републике Србије, др Тибор Варади, не види ово светогрђе Хашког трибунала према правди и правичности, па кад спомиње деветогодишње тамновање др Војислава Шешеља, тврди да је то због тога што механизам Трибунала није усавршен. Дословно је рекао: „Ово је, очигледно, несавршеност тог механизма, ту нема оправдања" (дневник „Политика", 8. јануар 2012, стр. 09). И тако, ако највећи правни стручњак Владе Србије закључује да је неправедан поступак према др Војиславу Шешељу само последица несавршеног механизма Трибунала, онда тај стручњак неће ни покретати питање одговорности за разбијање Југославије и за прогон српског и ромског становништва из Републике Српске Крајине и с Косова и Метохије. Колико ће овакав став Владе Србије помоћи ЕУ и САД, да оне сакрију своје злочине геноцида над Србима и Ромима (обављене преко Словенаца, Хрвата, муслимана и Шиптара), види се и из још једне изјаве правног заступника Србије, Тибора Варадија. Говори о др Војиславу Шешељу с омаловажавањем и не схвата – да је обавезан да га брани свим правним средствима и да га уважава пред јавним мњењем, јер је реч о српском државнику, министру Републике Србије, посланику у Народној скупштини, универзитетском професору и председнику најмасовније политичке странке у српским земљама. И поред тога, у истом броју „Политике", др Тибор Варади овако представља др Војислава Шешеља:

            „Ја, заиста, не спадам међу симпатизере Шешеља, али то је заиста крајње дуго суђење".

            Овако бранилац не може да говори о особи коју брани, а камоли о свом државнику, којега брани. Изјава, да он не симпатише др Војислава Шешеља, односи се на Шешељево државничко и патриотско деловање, а то Шешељево деловање би морало бити светиња за др Варадија. Јер, евентуална кривица др Шешеља биће кривица и државе коју др Варади заступа. Невероватно је, да то правни представник Владе Србије не схвата!

           

Милорад Буха, премијер                             Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине

Referendum Srba na Kosovu najavljuje odlazak Borisa Tadića

Referendum Srba na Kosovu - novo zaoštravanje?

 

 

Kosovska Mitrovica

Srbi na sjeveru Kosova sredinom veljače organiziraju referendum na kojem bi trebali odlučiti o nazočnosti središnjih organa iz Prištine na granici sa Srbijom. Posljedice ovog čina još uvijek nisu sagledive.

 

Prema mišljlenju političkog analitičara Dušana Janjića, otpor Srba na sjeveru Kosova je u početku bio pod jakim uticajem Borisa Tadića i beogradskih vlasti no oni su vremenom shvatili da Tadić ima ugled ali nema utjecaj. Također se vidjelo da Tadić ipak ide u pravcu kompromisa s Europskom unijom što je sada dovelo do radikalizacije.

Radikalizacija situacije

Pogranične blokade na sjeveru Kosova„Ideja referenduma predstavlja radikalizaciju tog pokreta i sigurno je priprema za proglašenje odbijanja prihvaćanja kosovskih institucija. Ili što bi rekli, za odcjepljenje ili ostajanje, kako bi oni rekli, u Srbiji. Dakle, stvar je jako složena na razini terminologije, ali se praktično svodi na ideju podele Kosova", smatra Janjić.

Svetlana Đurđević Lukić, zamjenik predsjednika Foruma za međunarodne odnose iz Beograda, istodobno skreće pažnju na to da je ideja referenduma figurirala i u planovima međunarodne zajednice oko odluke oko konačnog statusa Kosova: „Naravno, tada se pod time podrazumijevalo Kosovo u cjelini, i njegov teritorij kako je on bio definiran u SFRJ, ali je ipak činjenica kako postoji taj neki prozor koji ljudi sa sjevera Kosova mogu iskoristiti".

"Međutim, održavanje ovakvog referenduma, ukoliko Beograd ne bude odlučnije reagirao te ga pokušao spriječiti, otvara mogućnost održavanja referenduma i u drugim dijelovima Srbije", kaže Svetlana Đurđević Lukić te dodaje: „Vidimo da Albanci na jugu Srbije, koji su prije gotovo 20 godina organizirali jedan nelegalni referendum, imaju mogućnost da tako nešto ponove, ili da barem ukažu na svoje zahtjeve".

Svetlana Đurđević Lukić kaže da je nakon odustajanja Beograda od svoje rezolucije za Ujedinjenje narode o Kosovu postalo jasno da su pitanja Kosova i europskih integracija povezana. "Sada se svaki pokret u drugom smjeru, a kamoli referendum, mogu, od strane europskih partnera, tumačiti kao nespremnost Beograda da se u potpunosti okrene EU, i ostavi iza sebe pitanje Kosova", smatra Svetlana Đurđević Lukić.

Opasnost za Tadića

Boris Tadić - ključno pitanje KosovaMali su izgledi da će se tim referendumom nešto dobiti u praksi, ističe Janjić, ali će time pobuna Srba dobiti legitimnost što će dalje održavati napetosti na sjeveru Kosova. "Što će reći da sjever Kosova definitivno nije takozvani zamrznuti konflikt, i to će imati višestruke efekte", ocjenjuje Janjić.

A efekti bi mogli imati dalekosežne psljedice. „Prvi je da je otežana EU kandidatura Srbije, i iluzija Beograda da će je ipak dobiti. Mislim da se takođe razobličuje nemoć Borisa Tadića i Demokratske stranke (DS) kako bi utjecali na procese na sjeveru Kosova, a to znači dobrim dijelom i u samoj Srbiji. Kao treći neosporni rezultat, s obzirom da je izborna godina, bit će da Kosovo ostane važna tema predizborne kampanje, i da na toj temi sadašnja vladajuća koalicija ne može ništa dobiti već može samo izgubiti", zaključuje Janjić.

Pn vjeruje da je nastupajući referendum najava odlaska Borisa Tadića s vlasti. "Sada se samo postavlja pitanje mehanizma tog odlaska. Iskustvo nas uči da kada dođe do ovakvog rascjepa oko kosovskog pitanja obično pada vlast u Beogradu ", smatra Janjić.

Referendum će otvoriti i široki prostor za albansku reakciju i najava blokiranja prijelaza 14. siječnja će samo dodatno zakomplicirati situaciju kaže Janjić.

Autor: Ivica Petrović, Beograd

Odg. ur.: N. Kreizer

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15656072,00.html?maca=kro-standard_feed-kro-635-xml