Претражи овај блог

недеља, 15. април 2012.

Мрске столице из Пазове

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

 

Мрске столице из Пазове

 

Ненад Кецмановић   

среда, 11. април 2012.

 

Обележавање две деценије од почетка рата у Сарајеву представљало је још једну пропуштену прилику да Сарајлије, а то су данас искључиво Бошњаци, аутентичну ратну драму кроз коју је прошло Сарајево реално прикажу као заједничку трагедију свих његових житеља који су се поделили и сукобили због питања да ли БиХ треба да се осамостали или да остане у оквиру Југославије. И да коначно себи признају да се грађански рат на националној основи, са свим страдањима и разарањима, могао избећи да је компромис „Босна цела из два дела" Изетбеговић потписао одмах 92. у Лисабону, а не тек 95. у Дејтону. Напротив, сарајевски медији и бошњачки политичари нису пропустили да понове старе приче о „агресији", „окупацији", „опсади", „фашизму", „снајперима", „убиствима", „напрасном злу"...

Прво, о „србијанској агресији" (Аваз) није се радило јер су се на сарајевском ратишту тукле углавном национално подељене Сарајлије, а не Србијанци. Исто као што ни њихово политичко руководство нису чинили Слободан Милошевић, Бора Јовић и др., него Сарајлије, попут др Кољевића, др Плавшићеве, др Караџића, др Максимовића, др Бухе, мр Крајишника, који су до рата у чаршији били неупоредиво и познатији и признатији него Изетбеговић, Силајџић, Ченгић, Ајановић, Бехмен, Бичакчић и др., за које се пре рата није чуло даље од махалских сокака по обронцима Башчаршије.

Друго, о „опсади" Сарајева такође није могло бити речи јер град није био споља опкољен него изнутра подељен, тако што су од укупно десет градских општина муслимани углавном држали Стари град, Центар, Ново Сарајево, Нови град..., а Срби Грбавицу, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, Пале итд.. Пошто су прве општине биле централне, а друге рубне, Срби су заиста имали велику војностратешку предност, али линија фронта је пролазила кроз град, а не око њега.

Треће, ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења, док су Срби углавном држали на почетку запоседнуте положаје. Индикативно је, међутим, да Аваз измишљену србијанску окупацију пореди са стварном отоманском и долази до закључка да је она прва „културно обогатила Сарајево", док је ова друга донела „само крвави пир који још траје".

Четврто, у бројним комеморативним манифестацијама нигде се ништа и не помиње о политичким узроцима рата. Ни речи о прегласавању у парламенту, мајоризацији у влади и Председништву, о разлозима за повлачење српских представника из заједничких органа, о смртовницама које су угледним Србима објављене у „Воксу", о медијској сатанизацији једног конститутивног народа, о драматичном извлачењу српског руководства на Пале.

Пето, о бројним антисрпским манипулацијама муслиманске власти увелико су проговорили сами актери, али о томе званично Сарајево упорно ћути. Без коментара су остали упозорење генерала Мекензија да су муслимански снајперисти пуцали по својима, сведочење специјалца Чегара да је на масу пред скупштином пуцано са „Унисових" кула а не из „Холидеј ина", јавно хвалисање активисте СДА да је завртао гас за Сарајево по наређењу из партијског врха, недавна изјава Едина Гараплије да је „сарајевске Ромеа и Јулију" на мосту Врбања устрелио полицајац Херенда из Шева итд.

Када Бакир Изетбеговић поводом 6. априла говори о српској агресији, о етничком чишћењу, убиствима и силовањима, али не у БиХ, где је тога било у изобиљу са све три стране, него баш у Сарајеву, онда је то чисти цинизам. Јер у олимпијском граду су на пет одсто сведени Срби а не муслимани, на Казанима надомак града клани су и у јаму бацани Срби а не муслимани, у Великом парку у центру града стрељани су српски официри ЈНА а не муслимански официри тзв. Армије БиХ, у десетинама сарајевских приватних затвора пребијани су Срби а не муслимани и силоване Српкиње а не муслиманке, на смртоносно копање ровова на линији фронта око Сарајева одвођени су Срби а не муслимани, са посла и из станова, из редова за хлеб и воду у ратном Сарајеву избацивани су опет Срби а не муслимани.

Напросто и када их је у почетку рата у ужем делу града било најближе предратном броју, Срби су били незаштићена мањина, над којом се као таоцима иживљавала надмоћна муслиманска већина. Што је најгоре, били су то баш они Срби и Српкиње који су, наивно верујући у приче о томе како не само СДП него и СДА хоће мулти-култи и грађанску БиХ, остали у Сарајеву. Почело је с ликвидацијом српског свата Гардовића, који је убијен пред Старом православном црквом, и професора Медицинског факултета др Најдановића, који је масакриран нађен поред „Кошевског" стадиона са рукописом Јуке, Цаце, Ћеле, Деде, Крушке... Али, ти предратни криминалци, који су прве ратне ноћи у Сарајеву поразбијали излоге и опљачкали све радње по граду, носили су униформе са чиновима тзв. Армије БиХ и постоји њихова колективна фотографија с врховним командантом Алијом. А муслимански сународници су их славили као црне бисере, златне љиљане и хероје одбране града. Паљански извори пребројали су око 10.000 српских жртава унутрашњег терора у муслиманском делу града, Српско грађанско веће - око три хиљаде, а муслимански евидентичари увек говоре само о појединим инцидентима које не треба уопштавати и прљати успомену на величанствено ратно Сарајево.

Колико год да их је било, они нису добили своје „црвене столице" у шестоаприлском перформансу Хариса Пашовића на главној сарајевској улици, а нису их ожалиле ни „Жене у црном" на одговарајућој београдској приредби, нити су могли да дођу у град и то јавно обаве њихове породице, пријатељи, познаници и сународници, одавно расејани од Србије до Скандинавије, Канаде и Аустралије. А у Бакировој евиденцији они се ваљда воде као колаборанти „југоармаде" и „србочетника", који су „сакривали оружје" и „свећама наводили артиљерију са брда", или су, што је још горе, подмукло прибројани жртвама српских граната и снајпера. Зато је данас у Сарајеву остало свега неколико хиљада предратних Срба, а комшије Бошњаци ће причу о њиховом ратном страдању у олимпијском граду можда поменути једног 6. априла када оде и последњи. Све дотле ће изгледа да мрзе и столице које имају везе са Србима: Пашовић је извиждан када је примећено да је пластична сценографија набављена у Пазови. Да ли наше комшије и јединствену БиХ замишљају као слику и прилику њеног главног града или су у петак само на један дан заборавили мантру о лепотама грађанске Босне коју нам понављају осталим данима у недељи?

 

Пристигли коментари (77)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/mrske-stolice-iz-pazove.html

 

 

субота, 14. април 2012.

Miševi i mačori - pise Zvonimir Trajkovic

http://www.trajkovic.rs/intervjui/srpskapolitika/016.html


    Zvonimir Trajković
       politički analitičar

Politički analitičar Zvonimir Trajković za Srpsku politiku o mitingu „Kosovo je Srbija" refleksijama i usputnim događanjima oko njega

Miševi i mačori

Dok je narod dostojanstveno i više nego masovno izražavao protest protivu nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja od strane nekih značajnih zemalja, vodila se čudna medijska propaganda. Ovde kod nas, ne na zapadu. Sve je učinjeno od strane „naših" medija da se impozantni miting iskompromituje i svede na razbijanje ambasadorskih prozora i krađu patika. Da „naši" mediji nisu naši odavno se zna, ali da naš predsednik i nije naš, narod je to mogao da sazna tek sada.

Polako se sleže politička prašina oko mitinga „Kosovo je Srbija", uz dva dominantna utiska. Dok je za jedne miting bio veličanstven i pokazao svetu ko smo, za druge je glavna tema nekoliko polupanih ambasadorskih prozora čime je eto u Svet ponovo poslata crna slika Srbije. Obe strane u svojoj ostrašćenosti zaboravljaju da Svet zna ko su Srbi, te da sa ovih prostora o nama za dvadeset godina nisu otišle ni beličaste a kamo li bele slike. I dok „miševi" cvile kako se sve svelo na razbijanje izloga i krađu patika, „mačori" zauzeti svojim februarskim poslom samo usput pljuckaju i najavljuju da će se „igre" tek nastaviti.

Posmatram ova političko-medijska prepucavanja sa strane, jer mi je pristup medijima odavno zabranjen, i jedina srpska misao koja mi pada napamet je - narode najebali smo. Iz više razloga, pa da spomenem bar neke najvažnije:

- Imamo predsednika koji očigledno baš i nema nameru da Kosmet brani ni političkim sredstvima, a vojno nikako. Mogao bar reda radi da malo promeni već suviše izlizanu izjavu, da Srbija nikada neće priznati samostalnost Kosova. Ili je to, po samo njegovim merilima, dovoljno.

- Imamo premijera koji je pun zvučećih parola i lepo priča ali i dalje sedi u Vladi sa onima kojima je Kosmet deveta rupa na svirali pa „jadnik nije u stanju" da sprovede ono što narodu obećava.

- Imamo i jaku opoziciju koja izgleda voli baš tu ulogu, i nije joj do nekog direktnog angažovanja, jer procenjuju da još treba da potonemo pa će onda oni sami da pobede na nekim izborima 2056. godine.

Već odavno narod gunđa da su ovo samo „demokratske političke igre" gde su u stvari i „miševi" i „mačori" na istom prljavom zadatku, te da bi trebalo izvršiti temeljnu dezinfekciju i deratizaciju.

Do ovih konstatacija i nije bilo teško doći jer se sve kao na dlanu moglo videti i čuti u samo par dana. Za odbeglog „miša" koji se tek po završetku događanja iz Rumuniju vratio, najvažnije je da se strasti smire i da sve bude mirno. Njegovo apelovanje da „Samo mirnim putem mi možemo Srbiji da pomognemo i da pravnim sredstvima odbranimo Kosovo", u najmanju ruku je uvredljivo. Uvredljivo za nivo svesti i razuma bar prosečnih građana Srbije. Pa osam godina smo mi mirni i smerni u očekivanju da bilo šta u ovoj zemlji „demokrate" reše. A oni mirno kradu, mirno nižu afere jednu za drugom, mirno razbiše Jugoslaviju, pa još mirnije i zajednicu Srbije i Crne Gore a sad mirno ode i Kosmet. Usput su mirno svu privredu što rasprodali što pogasili, vojsku uništili, službe rasturili, sve institucije uneredili… Samo su u izbornim kampanjama urlali plašili narod svim i svačim, lagali do besvesti, obećavajući kule i gradove.

Gledam ga onako uplašenog kao da je u bunilu, pa se pitam da li on još ne shvata da je kao „poklon" dobio novu državu Kosovo na srpskoj teritoriji, samo dva dana posle svoje inauguracije za predsednika Srbije. Poklon je kao i svaki poklon stigao upakovan sa priznanjima te kvazi države upravo od njegovih prijatelja iz SAD i EU, kod kojih nas on već osam godina uteruje da nam bude lepo.

Gledam slušam i neverujem svojim očima i ušima. Premijer Koštunica se pojavljuje i zahteva da Amerikanci povuku odluku o priznavanju kosovske samostalnosti te da se vrate poštovanju međunarodnog prava i rezolucije 1244 SB UN. Može li naš neobavešteni „mačor" da shvati da Amerika to ne bi sada učinila ni da će svi Srbi na mitinzima momentalno pocrkati. Da li njemu nije jasno da jednoj takvoj sili ne pada ni kraj pameti da pogazi svoju odluku kojom je ponovo išamarala Rusiju, ni po cenu svetskog rata. Prosto se čovek zapita da li je Koštunica toliko glup, mazohista koji obožava poraze, ili se samo izmotava sa ovim napaćenim i poniženim narodom. Ne vidim ni jedan iole razuman razlog za njegovo pojavljivanje na konferenciji za štampu sa takvim pozivom Americi, osim da su ga „informisali" kako se Amerika grdno uplašila Beogradskog protesta.

Kao da nezna da su studenti odmah sutra (posle Beogradskog mitinga) silom vraćeni sa granice nove države i da ih nisu pustili na miran protest sa svojim kolegama u Mitrovici. Kao da nezna da je Riker zabranio njegovom ministru za KiM Samardžiću ulazak na Kosovo, dok ne povuče svoje oštre izjave i ne izvini se. Zna li da je Nemačka ambasada obustavila izdavanja viza do daljeg, verovatno dok se ponizno ne izvinimo za dva razbijena prozora…

Na sve to naša Vlada je reagovala više nego odlučno. Odćutala je sve kao da se ništa nije ni dogodilo – povukla je našeg ambasadora iz Perua i valjda kao pretnju pozvala SAD da povuče svoju odluku o priznaju Kosova.

Može li premijer Koštunica da razume da sve njegove zvučne i lepe reči, zaklinjanja u odbranu Kosmeta pred onako impozantnim skupom ne vrede ni pomena, kad u Vladi sedne pored Đelića, Dinkića ili Šutanovca kome je kao ministru odbrane prva izgovorena rečenica bila, da Kosmet nećemo braniti silom. Čak iako ga nećemo ili nemožemo braniti silom nije obavezno da se to i kaže. Neka i siledžije malo razmišljaju šta se sve može dogoditi na Kosmetu i oko njega. Sama činjenica da sedi u Vladi sa takvim ministrima koji nisu našli za shodno da se na mitingu bar pojave, mnogo upečatljivije govori od bilo kakvih njegovih zvučnih parola. Dok je u Vladi sa ljudima koje ucenama primorava da brane deo naše teritorije sasvim je neubedljiva i njegova odlučnost da kosmet stvarno branite. Odlučnost Vlade deluje još poraznije ako samo slušate već imenovane ministre kako narodu objašnjavaju da naša reakcija mora biti uravnotežena jer će inače pobeći strani investitori. Akcije na berzi nam stalno padaju kao da se radi o Njujoškoj berzi a ne o imitaciji berze na kojoj se dnevno obrne par miliona.

Ako ova Vlada nema moći da se suprotstavi svetskim siledžijama ima li moći da ućutka bar B92 i dežurni hor NVO da nam svojim „demokratskim" bravurama i „medijskim slobodama" ne sipaju so na živu kosovsku ranu. Može li Vlada da disciplinuje bar „naš" javni servis RTS, kako iz noći u noć ne bi gledali iste „eksperte" i „mozgove" tek izašle iz pelenama koji nam objašnjavaju šta je Kosmet i kako se brani a da tamo nikada ni kročili nisu. Može li na tom „našem" javnom servisu da se pojavi nekoliko pravih analitičara koji neće pljuckati po Srbiji i izvlačiti sasvim izvitoperene zaključke, te da nas ne vode u Evropu koja nas dvadeset godina pljuje, ucenjuje, ponižava i razbija. Može li ova Vlada da se rekonstruiše da ne gledamo svake noći lopove poput Đelića, Dinkića… koji čim zinu izgovore da naš ulazak u EU nema alternativu. Može li u Vladi da se pojave ljudi koji znaju da sve na svetu ima alternativu i da tu alternativu znaju da pronađu.

Da je „miš" na sednici SB (saveta bezbednosti) UN bio „lav" dok nas je engleski ambasador pljuvao, i odgovorio mu da laže, onda ne bi bilo motiva za navodne huligane da se silnicima bar donekle revanširaju. Pošto država nije u stanju da stane na put jednoj Soroševoj agitatorskoj televiziji koju su prozvali medijski B52 (američki bombarder), onda će to danas ili sutra uraditi narod. Ako su neke Kandićke obavezni gosti u svim „našim" TV emisijama, sa zadatkom pljuvanja po svemu što je Srpsko, onda će narod uzeti da to rešava. Ako „miš" i „mačori" ne urade ono što treba da uradi država onda će, ali na svoj način, narod pokušavati da isteruje pravdu. Tim nečinjenjem sigurno dolazimo do momenta kada će narod zagalamiti. E „miševi i mačori" sad će narod malo da galami a vi razmišljajte zašto, i ne smo da galami već će i motke da dohvati.

Ovog puta je omladina lupala ambasade ali ako za par meseci ne pokažete na delu spremnost i odlučnost da stvari efikasno rešavate, ta omladina će krenuti na vas. Već sada je njima jasno da je krivica za sva negativna događanja u ovih osam godina vaša a ne američka, ali su pokazali visoku svest u pravcu traženog jedinstva. Energija nezadovoljstva je ovoga puta skrenuta, ali ako nešto brzo ne uradite više je nemate gde skrenuti. Pregaziće vas.

Zvonimir Trajković
Politički analitičar
www.trajkovic.co.yu

 

 

четвртак, 12. април 2012.

Diplomatija: Trst je naš, a čiji je Nikšić?

Diplomatija

Dugovečni mandat omiljenih ambasadora: pod zaštitom doskorašnjeg predsednika Srbije

 

Trst je naš, a čiji je Nikšić?

 

Večni, nesmenjivi, osioni, zahtevni, sujetni, osvetoljubivi... To je slika vodećih ljudi u većini diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije u svetu. Na neka imena podseća i Tabloidov insajder, istražujući njihove male i velike patologije. Zašto je ambasadorki koja ne zna da svira potreban klavir, kako je milicioner iz Nikšića postao konzul Srbije u Rimu i zašto su crnogorski kadrovi u MSP-u izgubili kontakt sa rodnim selima...

 

Piše: Insajder D-6

 

Ambasador Republike Srbije u Parizu, Dušan T. Bataković, neprimernim ponašanjem i arogantnim odnosom prema svojim saradnicima, izaziva animozitet skoro svih diplomata u MSP-u. Iskusne diplomate, upravo iz ovakvih i sličnih razloga, izbegavaju svaku saradnju sa njim i nerado prihvataju (a mnogi vrlo burno i odbijaju!) premeštaj u ambasadu u Parizu. Skoro sve svoje saradnike iz prethodnog službovanja u Atini, pa i sada u glavnom gradu Francuske, Bataković je zbog lične sujete i osionosti vratio u zemlju još pre isteka mandata.

U komunikacijama sa svojim saradnicima ovaj ambasador, nažalost, vrlo često koristi omalovažavajući i uvredljiv rečnik, u najmanju ruku nedostojan visokoj funkciji koju obavlja. Zbog ovakvog ponašanja bio je opomenut u MSP-u.

Svoju osionost Bataković je u svakoj prilici koristio da saradnicima "ukaže" na to kako je imao i ima apsolutnu podršku i zaštitu predsednika Tadića. U svakoj prilici kad bi se zadesio u blizini, sad već bivšeg predsednika Tadića, Bataković nastoji da pokaže svoju servilnost i veliko prijateljstvo (ljubeći se) sa svojim neprikosnovenim vođom, bez obzira na to da li se radi o susretima državnih delegacija gde i on učestvuje ili prilikom službenih susreta, a da pri tome ne poštuje ni osnovne norme protokola.

Zbog navodne "zaštite sa najvišeg mesta", njemu je bilo sve dozvoljeno, pa čak i enormno finansijsko trošenje sredstava! Tako je, na primer, isposlovao da mu MIP Srbije plaća školarinu za ćerku i sina, i to za učenje na engleskom, u internacionalnoj školi u Parizu, mada takvu privilegiju drugi ne mogu da dobiju!

Vrlo često, u rezidenciji ambasade koja je velika i velelepna, desi se da nema mesta za prenoćište službenih delegacija, jer u njoj često spavaju prijatelji ambasadora Dušana T. Batakovića. Bivši predsednik Tadić sprečio je istragu o nasilnoj smrti žene Dušana T. Batakovića i njegovom doprinosu tragičnom ishodu!

Ambasadorka Republike Srbije u Kopenhagenu, Vida Ognjenović, velika je ljubimica doskorašnjeg predsednika Tadića, i za svoga mandata je više boravila u Beogradu nego u Danskoj, gde bi trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost.

Nijedna premijera pozorišne predstave u Beogradu ne može da prođe bez nje, niti bilo koja ozbiljnija kulturna manifestacija ili zasedanje glavnog odbora Demokratske stranke, čiji je uvaženi član. U protekloj godini, kad joj se prohtelo, Vida Ognjenović je o trošku MSP-a više puta dolazila u Beograd, i to uglavnom kad se radilo o privatnim posetama.

Po stupanju na dužnost, ova dramska spisateljica, a sada i ambasadorka, bila je nezadovoljna rezidencijom, pa je dobila posebnu saglasnost da iznajmi drugu (enormno veću od prve), pa čak i da kupi koncertni klavir (jer je to žarko želela!) iako ne ume na njemu da svira. Prethodni učinak njenog rada u diplomatiji u Oslu (Norveška) nije bio primećen, kao ni ovaj sada u Kopenhagenu.

Ambasadorka Republike Srbije u Moskvi, Jelica Kurjak, mimo svih propisa MSP-a i diplomatskih običaja radi već punih jedanaest godina u ambasadi, zahvaljujući pre svega članstvu u Demokratskoj stranci i njenom velikom prijatelju i zaštitniku, doskorašnjem predsedniku Tadiću. Na dužnost savetnika ambasade Srbije u Moskvi stupila je 2001. godine. Po isteku mandata 2006. godine, dobila je odluku ministra da se vrati u Beograd, jer joj je došla zamena u Moskvu (veoma iskusan i profesionalan diplomata), ali je na intervenciju Tadića ta planirana zamena, nakon kraćeg vremena, vraćena u MSP. Isti slučaj je bio i sa novoimenovanim ambasadorom Stanimirom Vukčevićem, koji je, nakon samo godinu i par meseci, vraćen u zemlju da bi Jelica Kurjak bila imenovana za ambasadora.

Prema svedočenju njenih saradnika, Jelica Kurjak od početka uvodi pravu diktaturu u ambasadu Srbije, što narušava dobru radnu atmosferu kolektiva. Svakodnevno, mimo svih predviđenih vidova komunikacije, navodno komunicira sa Tadićem SMS prukama i pri tome želi da stavi do znanja svojim saradnicima u kakvom je bliskom odnosu sa doskorašnjim predsednikom. Ostala je zapamćena po svojoj omiljenoj izreci: "...ja sam mala travka, što me češće čupate ja više rastem!", aludirajući na to da joj niko ništa ne može.

Pojedincima u MSP-u omiljene destinacije službovanja u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Republike Srbije su: Rim, Milano, Trst, Rijeka, Podgorica, Herceg Novi... Da bi ostvarili svoje želje uz pomoć crnogorskog lobija, koji je neprikosnoveno najači uticajni lobi u državnoj administraciji Republike Srbije i kancelarije bivšeg predsednika Tadića, sva rukovodeća mesta pomenutih DKP drže ovi kadrovi...

Generalni konzul Republike Srbije u Trstu, Momčilo Milović, bivši je direktor Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i bliski prijatelj Bojana Pajtića. Premešten je na dužnost u Trstu, a da pri tome nije imao nikakvo diplomatsko iskustvo, niti bilo kakve ozbiljne diplomatske i konzularne pripreme u Ministarstvu spoljnih poslova. Na dužnosti generalnog konzula više vremena provodi u Portorožu, gde ima privatni biznis, nego u Trstu.

Njegov prvi zamenik, Zoran Đurišić, konzul-savetnik (Crnogorac koji je preko crnogorskog lobija uvek nezasluženo uspevao da dobije premeštaj u inostranstvo - Italiju, pre mnogobrojnih kvalitetnijih kadrova od njega u MSP-u) po treći put službuje u Italiji i veoma je brzo našao zajednički jezik sa novim šefom, svojim zemljakom, jer se i on dobro snalazi u raznim poslovima.

Konzul u ambasadi Republike Srbije u Rimu, Ljubomir Mirković, više od sedam godina obavlja ovu dužnost u "večnom gradu", a mandat mu je, mimo svih pravila, ponovo produžen do daljeg! Kao zet Danice Drašković i bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, bez ikakvih stručnih kvalifikacija, šalju ga u Rim. Pre stupanja na dužnost bio je komandir milicije u Nikšiću! Njegovo postavljanje za konzula izazvalo je neviđeno nezadovoljstvo iskusnih i profesionalnih diplomata u MSP-u! Državljanin je Crne Gore!

Imajući u vidu činjenicu da u ambasadi radi i šef konzularne službe koji je profesionalac, Mirković se u proteklim godinama nije hvatao posla niti je izražavao želju da bilo šta nauči iz konzularne prakse već je statirao u ambasadi znajući da ima zaštitu od porodice Drašković i od uticajnog crnogorskog lobija što se više puta do sada pokazalo.

Konzul žeran u generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, Zoran Popović, (član Demokratske stranke, a ranije JUL-a i SPS-a) za neke je bio konfliktna ličnost, te je pomoću uticajnih ljudi iz kabineta Tadića i crnogorskog lobija premešten pred kraj mandata iz ambasade u Zagrebu u konzulat u Rijeku. Na ovom radnom mestu nije uspeo da ostvari očekivane rezultate niti je uspostavio dobre odnose sa našom dijasporom, pa su predstavnici dijaspore izrazili svoje ogorčenje i nezadovoljstvo u Ministarstvu spoljnih poslova ponašanjem konzula. Imajući u vidu činjenicu ko stoji iza Popovića i kako je na neregularan način postavljen za konzula u Rijeci, ministarstvo je ostalo indiferentno na pritužbe delegacije srpske dijaspore iz Istre. Međutim, u Zagrebu je kao "broj 2" dobro radio, što je isto bilo i sa slučajem u vreme službovanja u Bukureštu, gde je takođe bio zamenik ambasadora.

Generalni konzul Republike Srbije u Herceg Novom, Marina Jovičević, zahvaljujući vezama po dolasku u MSP, 2002. godine, i to bez ikakvog diplomatskog iskustva, meteorski je napredovala sa mesta prvog sekretara na mesto direktora Direkcije za regionalne inicijative, a potom za pomoćnika ministra, što je nezapamćeno i u najvećim kadrovskim nadigravanjima MSP-a!

Neke diplomate u Italiji, ali i na istočnim obalama Jadrana, skoro obavezno su crnogorske provenijencije. To je jedna posebna vrsta, jedan "antropogeografski fenotip", to su ljudi koji su, u stvari, izgubili kontakt i sa Crnom Gorom i sa Podgoricom, ali su se zato u Srbiji izuzetno dobro pozicionirali, takoreći zacementirali!

http://magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=256&cl=11

понедељак, 9. април 2012.

У Србији ни државе ни грађана

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ | Божидар Јакшић


У Србији ни државе ни грађана

Србијом ће владати 20 породица и имаћемо преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије и чекати премију на лоту, каже социолог који предлаже рехабилитацију радничке класе

 

Социолог Божидар Јакшић делује као феномен међу српским интелектуалцима, јер су његови ставови безнадежно удаљени од партијских реторика, националних пензија или пројеката којим угледни интелектуалци често дају покриће разним политичким или пословним елитама. Није био по вољи комунистичких властодржаца, као сарадник Праксиса и Корчуланске летње школе, а није близак ни касним владајућим елитама. Разговор вођен у његовој кући, у подавалском селу, почињемо питањем о сумраку идеологија.
„Није питање да ли је Србија земља без идеологија, право је питање да ли је Србија земља или није. Можемо ми да се расправљамо о вишку идеологија или потпуном одсуству, али главни проблем је да је Србија постала суверена држава захваљујући активностима грађана Црне Горе а не вољом властитих грађана или политичких елита. Чак бих се усудио да кажем да је тешко говорити о недостатку идеологије када немате државу, а уместо грађана имамо поданике. Једна велика идеологија је нестала, а у тај празан простор су улетели дроњци разних идеологија, од клерикалне до неолибералне. Веома утицајни, рекао бих чак да доминирају у власти, заговорници неолибералне идеологије понашају се као да нису чули да је управо тај концепт гурнуо свет у страховиту економску кризу. Иако је либерализам регановско-тачеровског типа доживео слом, наши либерали и даље сваку критику доживљавају као конзерватизам или неки повампирени комунизам.
У којој мери је коалиција ДС и СПС довела до брисања свих идеолошких разлика или сумрака идеологија?
Проблем није само што је дошло до неприродног споја националних социјалиста са делом националних демократа, већ у томе што је тим социјалистима остављен ресор репресије. За мене је скандал првог реда што се министар полиције свакодневно појављује као портпарол Министарства унутрашњих послова, саопштава ко је ухапшен, најављује полицијске акције, лупа шаком о сто. То указује да не постоје државне институције које би мотивисале грађане да буду грађани а не поданици. За мене је кључно питање сасвим једноставно: да ли грађани сами могу да савладају технику усправног хода или не. Јер не верујем да постоји било каква идеолошка, политичка опција која би им помогла у томе.
Зашто се и сада, толико година од демократских промена, институције прилагођавају габаритима лидера?
Не могу се поштовати институције тамо где нема политичке културе, ни међу грађанима, ни међу политичарима. Сада, рецимо, све партије говоре да треба извршити департизацију запошљавања, али нико од грађана, интелектуалаца није спреман да од тих партија затражи да одмах, сада, нареди својим кадровима да напусте своје функције, управне одборе. Ја бих први гласао за ту партију, ако би учинила то сада, пре избора. Причом да ћете то урадити чим прођу избори, а били сте годинама у власти, ти лидери отворено вуку грађане за нос. Несрећа је што и ја говорим о грађанима иако је најчешће реч о поданицима који сматрају да је нормално да политичар на власти има право да запосли породицу,читаву булументу пријатеља са картања, фудбала. Такво управљање земљом више угрожава државу него најнепријатељскија страна сила.
Зашто не можемо да обновимо институције?
Оне су уништене, и то не после 2000, нису ни за време Милошевића, ни за време Тита.
Јесу ли икада постојале?
Е, то је питање. Погледајте британску штампу после 1903, када је због свирепог убиства краљевског пара писано о Србији као дивљој земљи, писано је много горе него о Милошевићевој Србији. Тек када су Срби дали своје место у Првом светском рату, успели смо да поправимо свој имиџ. Данас величамо Милоша Обреновића а треба се сетити да је написао у пасош највећег просветитеља, Вука Караџића, да су му уста као чарапин почетак, да је ћопав.
Како би дефинисали однос елите према ЕУ?
Тај однос делује крајње површно. Не постоји једна Европа. Према Европи великих бирократија врло сам скептичан, али сам и одушевљен неким европским стандардима и вредностима. Две деценије од распада Југославије, имамо једну чланицу ЕУ, Словенију, која је изашла из мале у велику федерацију и у њој нема тако добру позицију као што је имала у СФРЈ; имамо два протектората, у Босни и на Косову, где вам амбасадори бирају председника; полуформални протекторат у Македонији и два неформална протектората, у Хрватској и Србији. Тај неформални протекторат је довео Хрватску до прага ЕУ, али је морао и Санадер да оде у затвор. Хоће ли Србија имати такву спремност да удари на врх корупције тешко је рећи, али је лако закључити да је јако далеко од Европе земља у којој се људи, за које се поуздано зна да су починили ратне злочине, славе као хероји. Док хоће да рехабилитује Дражу и славе Младића, та земља нема шта да тражи у Европи. Ми сада рехабилитујемо ноторног квислинга и очекујемо да нас свет и окружење разуме.
Али тај квислинг је био министар војни владе у Лондону, одликовали су га Рузвелт и Де Гол...
У рату се дешавало да су цареви одликовали највеће бољшевике, али остају чињенице на терену да су четници чинили не само злочине према другим народима, него и према свом народу. Остаје чињеница да је војвода Ђујић побио више Срба у Лици него италијански окупатори... Оставимо то тамо где је било, а овој или будућој власти бих предложио да уместо Драже рехабилитују радничку класу.
Како је нестала радничка класа?
Просто су ми несхватљиве сузе аналитичара о нестајућој средњој класи, иако је ваљда свакоме јасно да ње ни не може бити без радничке класе, која је у далеко горем положају, али о њој нема ниједне озбиљне студије, нема расправе, нема идеје да се од радника, од рада, производње крене у обнову друштва. Нисам догмата, али на радничким плећима почива ово друштво. Овде је на делу дивљи капитализам латиноамеричког типа, који ће се завршити тако што ће 20 или 30 породица владати овом земљом. Они ће бити иза сцене, неће бити у влади, али ће сви закони бити писани по њиховој мери. Имаћемо један слој политичке и интелектуалне елите која ће живети нешто боље, и преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије, играти бинго и лото, а као највећи сан у животу имати премију у некој игри на срећу. Невоља је што су се чак и латиноамеричке земље извукле из те кризе, а Србија у њу клизи све дубље.
Наши економски стратези и министри су говорили да треба следити ирски модел али су се ућутали када је Ирска банкротирала, и нико их на то не подсећа. Како тумачите да су тек недавно приметили да и Обама спроводи државни интервенционизам?
Нисам за то да држава управља свим и свачим, али сам још мање за то да се читава економска политика своди на гурање предузећа у пропаст како би неки тајкун и спонзор владајуће партије купио то пропало предузеће. Јесам за слободно тржиште, али немојте да ме убеђујете да можете да идете се прастарим фићом на трку са поршеом. Морате да оспособите привреду да изађе на ту трку, а не да јој ставите тегове и кажете јој: само се ви такмичите са Јапанцима.
Недавно сте изјавили да живимо у ПР Србији. Како вам та Србија делује у изборној кампањи?
Људи у овој земљи су навикнути на две ствари - да оговарају државу и да је бескрајно слушају. Када немате ни државу ни грађане, онда се отвара простор за једну професију, паблик рилејшн офисер, који углавном продаје маглу, од средстава за лечење бубуљица до највише политике. Тај маркетинг се излио на читаво друштво јер не постоји критичка свест код нас, која би кажњавала олака обећања, популизам. Ја због личних односа немам лоше мишљење о председнику Тадићу, али се јако чудим када изјави да би српска привреда могла да буде логистичка подршка за италијанску привреду. Ипак треба наћи неку меру.

Коалиција Курте и Мурте

Интелектуалци у Србији веома ретко и тешко похвале неку личност или идеју, због чега бих волео да истакнем да Србија и те како има квалитетних људи, али је проблем што чим такви људи дођу у позицију да нешто ураде, онда на сцену ступи велика коалиција Курте и Мурте, који осећају да их такви угрожавају и сви се удружују против њих. Навешћу пример Верице Бараћ, чија је активност чинила част овој земљи али је онемогућавана свим средствима. А као други пример навешћу Сашу Јанковића, који одлично обавља свој посао, али је реално претпоставити да баш због тога више неће обављати ту функцију.

БАТИЋ БАЧЕВИЋ

 

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=67726

недеља, 8. април 2012.

Слободан Милошевић. Непобеђени затвореник Хашког трибунала.

Слободан Милошевић. Непобеђени затвореник Хашког трибунала.

 

Јелена Гускова

30.03.2012, 16:06

 

Photo: EPA

Цифре Хашког трибунала плаше својом пристрасношћу. Међу осуђенима већина је Срба (66%), од 58 осуђених шефова држава, премијера, врховних команданата, председника парламената, високих партијских и политичких посленика, официра, Срба је 50, од 19 умрлих међу зидовима Трибуанала 16 је Срба. А међу националностима осуђених осим Срба су и Хрвати, муслимани, Албанци, чак и Македонци.

Међу најпознатијим политичарима који су преминули у ћелији Трибунала је председник Србије Слободан Милошевић. Крајем прошле године на руском језику појавила се књига Непобеђени, која нам осликава лик јаког и храброг човека који се ступио у отворену борбу са судијама и тужитељима Трибунала и добио ју је по цену сопственог живота. У зборнику осим два интервјуа самог Милошевића представљена су сећања водећих руских политичара и научника на њега – Јевгенија Примакова, Генадија Зјуганова, Леонида Ивашова, Александра Зиновјева и других. Још један одељак – поетски – задивљава колико је стихова посвећено Слободану Милошевићу у Русији, када се чинило да о њему мало говоре, мало га познају и скоро га се уопште не сећају.

Милошевић се формирао још за време Јосипа Броза Тита, апсолутног властелина Југославије. Он је свето веровао у партију, у снагу речи, у непоколебљивост власти, у партијску хијерархију, несаломивост угледа руководиоца. Али када је време затражило промене, он се одлучио на њим 1990. године, истина, дочекујући ове промене опрезно, покушавајући да задржи систем у равнотежи, без великих потреса. Он је сменио само назив комунистичке партије на чијем је челу био у социјалистичку и пристоа је на формирање и других политичких странака. Ипак вишепартијски систем донео је и неочекиваности, и промене, и нове системске вредности. Извесно време у новом координатном систему он је остајао главни и непорециви, наставио је да буде најпопуларнији политички посленик Републике. Али управо Србије, пошто су лидери других делова Југославије већ започели рад на одвајању од федерације.

Слободан Милошевић несумњиво је историјска личност, крупна фигура, што значи противречна. У његово време свима је било тешко, сви су гунђали, грдили га, али... стално су гласали за њега. Његову оставку прижељкивали су многи политичари светског гласа, и сви су хтели да преговарају управо са њим. Као председник Србије Милошевић је био фактички лидер читаве Југославије.

Из сећања Руса стиче се представа о одговорном и храбром човеку. Примаков пише о Милошевићу: „у својим примедбама, тврђењима, он је показао не само феноменално познавање ситауције, не само одсуство тврдоглавности коју су тако често приписивали овом државном посленику, већ и отореност и осећање велике одговорности за оно што се дешава". По мишљењу Сергеја Бабурина „смрћу Милошевића одлази у историју епоха Југославије. Управо Слободан Милошевић постао је отелотворење последњег покушаја да се сачува Југославија".

Слободан Милошевић био је убијен у Хашком затвору, наравно, не случајно. За Запад, који контролише делатност Међународног трибунала за бившу Југославију, било је врло важно да осуди Милошевића и правно оправда своју агресију против Југославије. Ипак они су потценили снагу председника Милошевића. Његова одбрана била је толико снажна и разорна за Трибунал да је остао само један излаз – да се прекине процес без изношења било какве пресуде. Тако оцењује делатност Трибунала Александар Мезјаев. По његовом мишљењу, „Запад је допустио суђење самом себи, јер Слободан Милошевић је доказао не само своју невиност, већ што је најважније, доказао је кривицу оних који су заиста разорили Југославију и Србију".

Милошевић ниј еоставио Трибуналу никаву наду у оптужујућу пресуду. Зато је за Хашки трибунал остао само један излаз: да склони оптуженог... Чињеница хладнокрвног убиства председника Милошевића у Хашком трибуналу је невероватна само за оне који нису упознати са сведочењима одбране за време суђења. Они који су извршили злочине о којима се тамо говорило, укључујући судије неправедног суђења, нису презали од убиства оног ко их је у потпуности разобличио у њиховим сопственим злочинима.

Трибунал, нажалост, наставља своју делатност и наставља да убија. Здравље Војислава Шешеља погоршало се толико да лекари у недоумици шире руке, а њему у затворској болници уграђују у срце неисправни кардиостимулатор. Генерала Младића, физички слабог, са три мождана удара и другим озбиљним болестима, терају да се редовно појављује на прелиминарним претресима, пожурују почетак расправа. Озбиљно је нарушено здравље Радована Караџића. Желимо да се надамо да ће светска заједница спознати праве циљеве и задатке Трибунала и потпуно ревидирати резултате његове делатности.

http://serbian.ruvr.ru/2012_03_30/70123345/

четвртак, 5. април 2012.

IZ DIPLOMATSKOG UGLA.....POKVARENO DRUŠTVO

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

POKVARENO DRUŠTVO

 

Pojam današnje ljevice je licemjerna prevara koju namjeću zapadni svijet, samozvana «međunarodna zajednica» i rokfelerovsko-rotšildovska mašinerija za eksploataciju poštenog rada, za nametanje falš demokratije kao sredstva za pljačku svijeta putem berzanskih mućki i megabanaka. Naime, tvrdi desničari se predstavljaju kao ljevičari zamagljujući vidik srednjem staležu, radnicima i seljacima. Ako se pogleda Evropski parlament, vidi se da su u grupi socijalističkih partija sve derikože radničke klase. Sve lažnjaci. Tu i tamo se pojavi nešto nalik socijaldemokratiji, koja nije ljevica, već samo socijalni izraz kapitalizma, dakle desnice ili, u najboljem slučaju, desnog centra, pošto oni koji rade nisu i vlasnici sredstava rada, već samo oruđe za proizvodnju kapitala za savremene robovlasnike koji određuju pravila igre.


U rijetkim socijalno odgovornim kapitalističkim zemljama, kao što su Švedska ili Norveška (odbija da uđe u EU koja nema alternativu za naše politikuse, bez alternative i mozga) adekvatnom zdravstvenom zaštitom, obr­azovanjem i pravom svih građana na pristojan stambeni prostor, zaposlenjem velike većine radne snage, značajnim programima vlade za pomoć nezaposlenima i siromašnima, stvaraju se uslovi da u tržišnoj privredi kapitalizam bude „human", u cilju obezbjeđenja političke podrške sistemu koji, za uzvrat, ne smije da se miješa mnogo s tržišnim snagama da se ne bi izgubile koristi koje se izvlače kroz efikasnost kapitalizma radi profita svjetskih magnata.
U tom prevarantskom političkom miljeu Zapada mogli su postati članovi evropske ljevice Boris Tadić i Milo Đukanović. Bilo bi dobro da objasne po čemu su oni ljevičari, ako zastupaju politiku liberal kapitalizma, odnosno divljeg kapitalizma? Od kada neko ko spada u prvih dvadeset bogataša, među političarima u svijetu, prema londonskom Indipendentu (a treba mu vjerovati, jer su Englezi najbolji špijuni na Balkanu u zadnjih dvjesta godina) može biti ljevičar? Posebno što njegovo bogatstvo nije transparentno, kao što jeste, recimo, jednog Bila Gejtsa.


Da li je ljevica ona koja stvara uslove da ljudi rade na zemlji i u fabrikama, u svom vlasništvu, ili je ljevica ova Borisova i Milova prevara u kojoj naša djeca postaju robovi na našoj zemlji i u našim fabrikama koje se daju u bescijenje stranim derikožama, radi održanja na vlasti ove dvojice «mangupa u našim redovima». Šta je to socijalističko kod ove dvojice? Sat od preko 100.000 evra kod džemperaša ili vile na Dedinju onoga za koga «nema alternative» evropskoj podršci njemu i njegovim partijskim tajkunima, do juče gologuzanima? Nema kod njih ni «s» od socijaldemokratije, a kamo li socijalizma. Nema kod njih ni kapitalizma. Oni su pretvorili Srbiju i Crnu Goru u svoje rančeve na kojima su oni šerifi koji mogu da nam rade što i dokle hoće, pod uslovom da izvršavaju naloge Vašingtona i Brisela.


Što je najgore, ovi politički klovnovi su nas uveli u pokvareno društvo, jer «najočitiji znak da je jedno društvo pokvareno i da propada, – kaže Božidar Knežević, filozof istorije (1862-1905) – jeste taj da onda sve plemenito postaje smiješno: pravda i ljubav, patriotizam i humanost, vjernost i čistota, milosrđe i iskrenost».

A sjetimo se da Rimsko carstvo nije propalo zbog snage varvara, već zato što je postalo pokvareno, dekadentno društvo, time oslabilo iznutra, a onda je i povjetarac mogao da ga sruši.


U nas se pojavio, najzad, i poneki povjetarac: Vanja Ćalović i Dveri. Valjda će do jeseni da oduvaju lišće i pokvarenjake.Posebno ove naše Kaligule. I njihove konje u parlamentu.


(autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-04-05&clanak=326521

недеља, 1. април 2012.

GDE JE SKLONJEN LEGAT DIJASPORE?

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/214542/Bratski-poklon-

 

30. 03. 2012. 12:00h | Piše: Radivoje Petrović

Bratski poklon

 Više od 70 umetničkih dela, mahom slika, vrhunskih majstora srpskog porekla iz rasejanja, koje su pre 22 godine autori ostavili u amanet državi Srbiji kao začetak budućeg Legata dijaspore, čami na nekom, javnosti nepoznatom mestu, bez adekvatnog znanja i kontrole države o njihovoj daljoj sudbini! I sve to uprkos činjenici da se, prema mišljenjima dobrih poznavalaca umetničkih vrednosti, ovaj korpus umetničkog stvaralaštva procenjuje na više od pola miliona evra.

 

 Sudbina srpskih umetnina, koje su poklonjene otadžbini posle reprezentativne izložbe "Likovno stvaralaštvo Srba u svetu" u Narodnom muzeju 1990. godine, na svaki način simbolično govori o odnosu koji otadžbina ima prema svojoj rasejanoj deci, njihovom stvaralaštvu, pa i o nesumnjivo vrednom poklonu, koji je mnogo značajniji i od cifre koju smo pomenuli. Hoće li jedan od mnogobrojnih napora zagraničnih Srba da se duhom približe matici, iako hiljadama milja udaljeni, ponovo završiti aljkavošću, nebrigom, možda kriminalom...


Legat je nastao kao kruna saradnje sa više od 100 slikara u iseljeništvu na organizovanju izložbe posvećene 300. godišnjici Velike seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem iz 1690. Najveći deo tih autora ostavio je izložena dela Srbiji, a onda su ona, tokom ovih godina, pomerana, preseljavana, gubljena i nalažena, prisvajana i otuđivana, ali nikada, ili vrlo retko, cenjena kao pokušaj uspostavljanja dugoročnog duhovnog mosta između srpske otadžbine i identiteta njene raštrkane dece.


Istorijat nebrige govori da se skoro 18 godina nije znalo gde je poklon iz rasejanja, onda je čitav korpus nađen u Stefaneumu u Sremskim Karlovcima, tada je brigu preuzela Matica iseljenika i organizovala jednu izložbu u Kući Krsmanovića u Paraćinu. U međuvremenu, status Matice je krajnje nedefinisan, a slično je i sa slikama koje su ostale na brizi i savesti bivšem kafedžiji iz Pariza i tadašnjem predsedniku Matice Radivoju Dabiću.


Neodgovoran odnos prema ovom duhovnom poklonu iz iseljeništva izgubio je iz vida da je, kako je rekao Matija Bećković na otvaranju izložbe 1990. godine, "stradanje kulture i umetnosti, slika i knjiga, nepravednije i tragičnije za sudbinu naroda, od stradanja ljudi". Zaboravlja se, ako se ikada i znalo, da su u poslednjih 200 godina naši u rasejanju iznedrili oko 500 listova i časopisa, izgradili oko 300 hramova, 20 manastira i više od 200 domova kulture, ispevali milione stihova, naslikali hiljade portreta, pejzaža...


Uprkos tome što je svaka od slika, pa i one poklonjene, kako reče Matija, "nastala u težnji da bi se opstalo i pretrajalo, sa nadom da će jednom biti pred očima naroda kome pripadaju i koja su duhovna svojina", danas su daleko od tih očiju, pa čak i saznanja najodgovornijih ljudi u vlasti. Iz države će reći da za te slike i ne znaju, iz institucionalnih ostataka Matice iseljenika sledi samo ćutanje, pa se valjda računa da će u obilju skandala, haosa i spinovanih nacionalnih tema, poklonjenih 70-ak slika pokriti patina zaborava. A onda se zna šta sledi...


Bratski poklon iz 90-ih obavezuje da se javnosti i velikim slikarima poput Slobodana Jevtića Pulike, koji je bio alfa i omega celog projekta, Miloša Šobajića, Petra Omčikusa, Kose Bokšan, Đorđa Čermaka, Aleksandra Petričića, Brace Bonifacija, Radovana Kragulja, Vladislava Lalickog i mnogih manje ili više poznatih, kaže gde su njihove slike. Mnogima od njih to je intimno važnije od brojnih izložbi koje su imali po svetu, jer su neka od poklonjenih dela stigla u otadžbinu pre autora.


Dirljiva je briga države za Srbe iz sveta, koji svake godine pošalju u Srbiju po 4-5 milijardi evra. Sada, u vreme izbora, mogao bi neko, makar iz resora za dijasporu, da se angažuje i na traganju za ovim duhovnim poklonom, ako ni zbog čega drugog, a ono makar da se na njega ne zaboravi, a nacionalno blago ne postane svojina sumnjivih pojedinaca.