Уништавање српске националне баштине крајем 20. и почетком 21. века на простору Косова и Метохије

Снежана Антонијевић | 16.04.2012 | 00:01

Светска баштина обухвата споменике, грађевинске целине и локалитете који имају историјску, естетску, археолошку, научну или етнолошку вредност. Иако представља непоновљиви израз људског стварања у једном времену, историја је показала да је управо културна баштина неретко међу првим жртвама сукоба и ратова, као и да је уништавање споменика културе, посебно верске природе била и незаобилазни метод етничког чишћења. УНЕСКО је установио прве међународне стандарде за заштиту културних баштине, Конвенцијом о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године (Хашка конвенција). Како би додатно заштито и спречио бројна страдања културних добара, УНЕСКО је 1999. године усвојио Други протокол Хашке конвенције који уводи међународну кривичну одговорност лица која уништавају или нареде да се нападну заштићена културна добра. У октобру 2003. године УНЕСКО је усвојио Декларацију која се односи на намерно уништавање културне баштине. Овом Декларацијом се од сваке земље чланице захтева да предузме неопходне мере како би се успоставио правни систем заштите и омогућило спровођење ефикасних казнених мера против особа које почине или нареде дела намерног уништавања културног наслеђа, а у складу са међународним правним обавезама.             Српска национална баштина која је вековима опстајала на простору Косова и Метохије озбиљно је угрожена, а највећу штету је претрпела у марту 2004. године. Од доласка међународних мировних снага 1999. године до почетка 2004. године уништено је око 115 објеката, 15 споменика културе у првој и 23 у трећој категорији, укупно 38 споменика и објеката. Приликом мартовског насиља уништено је још, како је потврђено и у стручном извештају Савета Европе, 35 цркава и манастира[1], од којих и шест из прве категорије. Тако је број достигао око 150 споменика и светиња. Неке цркве и манастири су потпуно срушени, а њихови остаци одвезени с места на којем су се објекти налазили.             Обзиром да се Косово и Метохија на основу Резолуције 1244 Савета Безбедности УН налази под протекторатом, УНМИК је био одговоран и за чување културног наслеђа. У Заједничком документу УНМИК-а и СРЈ из новембра 2001. године у поглављу о заштити културних добара „потврђује се воља за примену релевантних одредби Хашке конвенције које су везане за заштиту споменика културе и културних добара на Косову и Метохији".[2] Међутим, УНМИК се није бавио овом проблематиком већ је ту надлежност постепено преносио на Привремене институције самоуправе на КиМ-у. На тај начин је омогућено да културно богатство које представља сведочанство историје српског народа на Косову и Метохији постане предмет бруталног уништавања.Паљење и гранатирање објеката, механичко оштећивање фрески и икона, пустошење ризница, кријумчарење и продаја украдених културних добара представља грубо кршење међународних конвенција. Поред намерних оштећења до пропадања културних добара на Косову и Метохији доводи и непостојање њихове ефикасне заштите. Изостанак конзервације и адекватних услова чувања убрзавају процесе природног пропадања како манастира и цркава, тако и икона, књига и другог покретног културног наслеђа.             Србија и Црна Гора су у више наврата тражили од УНЕСКО-а да пошаље на Косово и Метохију посебну мисију која би утврдила стање културних добара и предложила мере за њихову ефикасну заштиту. Делегацију која је у марту 2003. године посетила КиМ предводио је Horst Gedike, председник интердисциплинарне радне групе за Југоисточну Европу при УНЕСКО, и том приликом обишла је преко 40 културних добара. У јулу те исте године мисија је поднела извештај „Културна баштина на Косову, заштита и конзервација угрожене мултиетничке баштине" у коме је констатовано да је уништавањем културних добара, спаљивањима и рушењима манастира, цркава, религиозних и културних симбола, скрнављењима гробаља и слично, учињена непроцењива штета културној баштини на Косову и Метохији.[3] Иако је Извештај мисије УНЕСКО из 2003. године потврдио међународну сагласност да споменике културе на Косову и Метохији треба заштитити од даљег страдања, сву неспособност надлежних институција да спрече насиље и разарања 35 православних споменика показали су догађаји у марту 2004. године. Крајем априла 2004. године делегација УНЕСКО-а је поново посетила КиМ у циљу обављања нове експертизе да би се израдио план обнове.                                                                                  На Косову и Метохији су од 2000. године присутни и стручњаци Савета Европе у циљу израде целовите стратегије решавања заштите културне баштине. Мисија коју је припремио Одбор за културу, науку и образовање, пододбор за културно наслеђе при Савету Европе која је боравила на КиМ-у октобра 2003. године, припремила је Извештај са предлогом мера са сврхом заштите и очувања локалитета за времена када се буду могли предузети даљи радови, што ће зависити од приоритета и расположивих средстава. Истакнуто је да се не сме заборавити да власништво над локалитетима на којима се налазе уништене православне грађевине и даље има Православна црква. Основни приговор који се могао чути на овај Извештај Савета Европе је да је иако на територији СЦГ, радио без консултације са релевантним институцијама и стручњацима наше земље. У Извештају се, такође, предлагало ангажовање косовских институција како би се „косовско наслеђе" ставило под надлежност Приштине, односно пребацивање надлежности на привремене институције. Мартовски погром 2004. године је допринео доношењу Декларације Савета Министара од 25. марта где су „оштро осуђени акти етнички мотивисаног насиља, при чему се истиче да је оно поред трагичних губитака људских живота, погодило и приватну својину, као и да је уништило бројна културна и религиозна места која су део заједничког наслеђа Европе..."[4]             Резолуцијом 1244, брига о очувању културног наслеђа на простору Косова и Метохије је препуштена међународној заједници (УНМИК администрација), која је то своје право, потпуно неосновано, уредбом пренела на тадашње привремене институције Косова и Метохије. На тај начин, а нарочито нелегалним, једностраним проглашењем назависности наше јужне покрајине КиМ дошло је до прекида сарадње на пољу обнове, заштите и очувања српског културног наслеђа на том простору. Србији је онемогућено да се брине о својој културној баштини на Косову и Метохији која је, по свим светским и европским повељама, конвенцијама и декларацијама њено неотуђиво право. Борба за очување права Србије „да пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје" (Ванкуверска декларација УН, 1976) је уједно и борба за очување суверенитета и државности на Косову и Метохији.[5] До 2002. године био је потпуно онемогућен приступ споменицима културе,  увид у њихово стање, тако да ни један пројекат заштите није могао бити спроведен. До марта 2004. године потпуно је игнорисано очување српске баштине на Косову и Метохији од стране међународне заједнице, УНМИК-а, УНЕСКО-а, привремених институција на КиМ и других. Јасна је намера да се Србија потпуно истисне са дела своје територије чак и у културној и духовној сфери у смислу фалсификовања историјских података и чињеница интензивном кампањом преко књига, осталих публикација, форума, изјава тзв. стручњака итд. Њихов крајњи циљ је преименовање и пререгистрација српске културне баштине на простору Косова и Метохије у „добро Косова", или како то кажу заведу као „аутентично" мислећи тиме да је аутентично да се назову „косовским" у политичком контексту нелегалног отцепљења и проглашења Косова.[6]             Професор Алексеј Лидов из Русије који је уз колеге из других земаља био члан тима УНЕСКО-а који је после мартовског погрома 2004. године обишао Косово и Метохију је тадашње стање описао као „културни геноцид".[7] У Резолуцију 26, XXXIгенералне конференције УНЕСКО-а је унет квалификатив „злочин против културне баштине" на Косову и Метохији.             После погрома од 17. марта 2004. године међународна заједница је показала нешто више интересовања за питање српске културне баштине на Косову и Метохији, па су уследиле три комисије Савета Европе које су обишле 35 срушених светиња у овом погрому, као и једна комисија УНЕСКО-а са циљем утврђивања размера штете и могућности њихове обнове.             Од јуна месеца 2004. године представници УНМИКА-а су почели да долазе у манастир Грачаницу и са надлежним епископом господином Артемијем да договарају принципе и начине санације порушених и спаљених цркава. Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира којим је требало да руководи Мешовита комисија од пет чланова је потписан 28. јуна 2004. године. Обзиром да је рад Комисије каснио (почео је седницама 18. августа), а и схвативши да неће бити испоштовани договорени принципи јер одлучујућу улогу у целом процесу обнове треба да воде албанске привремене институције, а да СПЦ и стручне службе из Београда представљају само декор , као и да ће на обнови цркава и манастира радити они који су их систематски и уништавали протеклих пет година, Шиптари, 13. септембра 2004. године владика Артемије је повукао свој потпис са Меморандума, као и свог члана из Мешовите комисије чиме је она и престала да функционише. Са овим ставом упознати су били и представници власти у Београду од којих је епархија и добила подршку. Обавештен је и Свети архијерејски синод актом Ебр. 626 од 24. 9. 2004. године и 6. октобра 2004. године одлука Светог архијерејског синода број 1890/зап 1344 је гласила: „Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији".[8] Услед чега је дошло до потпуне промене ставова истих чланова Синода не зна се, али 24. марта 2005. године створен и усаглашен текст Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Арпске Православне Цркве на Косову и Метохији, а који је потписао Његова Светост Патријарх Српски г. Павле и Министар за културу у „Влади Косова" г. Астрит Хараћија као и представник УНМИК-а Рао Бијала. Такав текст је одмах и пуштен у медије. Све ово је урађено без сагласности надлежног епископа г. Артемија и на тај начин је нарушено устројство Православне Цркве, о чему је г. Артемије писао Његовој Светости Патријарху Српском г. Павлу након чега је он повукао свој потпис са Меморандума и исти огласио неважећим, што је и објавила Информативна служба српске Патријаршије. Сутрадан, 27. марта одржана је ванредна седница Светог синода и Косовског одбора, без позива надлежног епископа ЕРП, и донета је одлука да „Меморандум остаје и даље на снази", а саопштење о повлачењу потписа Њ. С. Патријарха скинуто са сајта. Владика ЕРП г. Артемије је исте вечери издао Саопштење за јавност, а сва ова дешавања представљају грубо нарушавање канонских принципа и устројства Цркве Православне. Свети синод је 18. априла 2005. године кренуо у реализацију Меморандума, а за црквеног члана Мешовите комисије именовао викарног епископа липљанског г. Теодосија.             Од 2005. године на Косову и Метохији постојале су две врсте обнова, прва скромна, коју је спроводила Епархија рашко-призренска уз помоћ државе Србије (делимично обновљен манастир Светих Архангела код Призрена, Манастир Девич код Србице, манастир Зочиште код Ораховца, црква у месту Осојане). Друга врста обнове је она коју намећеу странци, Савет Европе, а коју спроводе Шиптари преко својих фирми. То може само да „помогне" даљој узурпацији културне баштине на КиМ-у од стране нелегалних институција „Косова". Ни једна од, на тај начин обнављаних светиња, није обновљена у правом смислу речи да би била у функцији у којој је била, тај рад је имао чак и политичку конотацију. Било је договора да ће се у склопу разговора Еулекса и Београда о реализацији плана од шест тачака, ставити акцент на заштиту културне баштине, али у пракси то није спроведено, већ насупрот томе Еулекс сво време покушава да оснажи безакону творевину тзв. „државу Косово" на темељима, нигде усвојеног, плана Марти Ахтисарија. Епархија се залагала за интегративни приступ обнови који мобилише експерте, од планерске до конзерваторске струке, посебно уважавајући теолошки аспект.             Неповољна политичка решења у великој мери отежавају даљу заштиту и очување српске националне баштине на Косову и Метохији. Зато долази до сталних напада албанског становништва на цркве и манастире, да ако не могу да униште, а они би да присвоје српске споменике културе. Тако су на посебној церемонији у Стејт Департменту, државна секретарка Хилари Клинтон и председница тзв. државе Косово Атифете Јахјага потписале билатерални Споразум о заштити и очувању неких културних добара, који „две владе" обавезује да „без дискриминације", штите и чувају „културно наслеђе националних, верских и етничких група које су биле жртве геноцида током Другог светског рата".[9]             Духовни живот српског народа на Косову и Метохији је везан за живот манастира, зато су они били кроз историју средишња места окупљања Срба из околине али и шире. Наследна побожност царске лозе Немањића, царски град Призрен, оближња Пећка Патријаршија, непрегледна метохијска имања од српске властеле завештавана у власништво великим, бижњим или даљним српским манастирима је у била потпора очувању Православља, језика и националне свести у петовековном ропству под Турцима. Историјска је чињеница да је СПЦ била мајка и чуварка не само православне вере међу Србима већ и њиховог српског православног идентитета, наше одреднице и нашег бренда којим смо се чували не само од Османлија, када је физичко поробљавање већ било faitaccompli, да би Срби сачували веру, културу и језик, него и од другог непријатеља, који је са запада, из Ватикана непрестано гледала ка православним Србима не би ли их како „европеизирала", поунијатила, сместила у калуп свог накарадног умовања. Како тада, тако и данас, како нам кажу „не може се са Светим Савом у Европу". Због тога је улога Светог Саве, тако и осталих Немањића задужбинара, српских светитеља, у српском народу непроцењива.Немањићи су по броју светитеља јединствена краљевска лоза у историји свих православних земаља и народа.             Очување културне баштине на Косову и Метохији су репер и миљоказ којим се препознајемо као Православни Срби, зато треба све своје снаге усмерити ка њиховој заштити, не само физичкој, него заштити њих као српских православних, префикса коме прети тенденција затирања како од Шиптара тако и од међународног фактора. Српска национална свест порођена је у духи и на темељима Православља, једино на тим темељима она може опстати и постојати, било каква друкчија основа и темељ изградњу или пресађивање те свести јесте у старту неуспели пројекат и играње са српским идентитетом. Само у том светлу треба посматрати поменуту културну баштину, а њена есенција је управо „култ" као основни извор културе, а то у нас јесте Православље и православна духовност, чији су носиоци управо цркве и манастири, наравно под претпоставком да у њима бораве и раде клирици верни православном предању. Без те претпоставке ти објекти ће постати само музеји који ће сведочити о некој култури која је ишчезла.             Доласком владике Артемија почетком деведесетих година прошлог века на чело Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Епархија доживљава своју истинску духовну ренесансу и преображај. Манастири су се напунили младим многобројним братствима и сестринствима, рукополажу се нови, млади свештеници. Монаштво пре свега, а ништа мање и свештенство својим поступањем треба да сведоче еванђелску истину, а то је да без жртве нема ни спасења, крст је управо симбол хришћанства, али и симбол богочовечанске жртве која је на том крсту принесена за спасење рода људскога. Монаштво Епархије, а у доброј мери и свештенство је годинама опстајало у ратним околностима унутар својих манастира на подручју Косова и Метохије, као и Рашке области. Нажалост, безаконим одлукама Сабора и Синода и уклањање владике Артемија са Косова и Метохије, бачена је права духовна бомба чије последице осећа српски народ на том простору. На плећима владике Артемија и његовог монаштва је сада пала борба за очување саме суштине и испуњења светиња и културне баштине на Косову и Метохији, а то је Православна, светоотачка вера и предање, без очувања исте у њеном чистотном облику, културна и свака друга национална баштина на подручју Косова и Метохије остаће обесмишљена музејска грађа. Неоходно је борити се и на сваки начин спречити покушај тзв. „косовизације" српске националне баштине на Косову и Метохији. То представља директан напад на српски идентитет, тестога представља кршење људских права свих Срба где год се они тренутно налазили. [1]  Списак уништених и оштећених храмова у периоду 17-18 март 2004. године на простору Косова и Метохије по општинама [2]  Јовић-Лазић А., „Заштита културне баштине на Косову и Метохији", Изворни научни рад, Новембар 2004., http://www.doiserbia.nb.rs [3]  Јовић-Лазић А., „Заштита културне баштине на Косову и Метохији", Изворни научни рад, Новембар 2004., http://www.doiserbia.nb.rs [4]  Declaration of the Comnittee of Ministers of the Council of Europe on recent events in Kosovo, Internet, 06/09/04, http://press.coe.int/cp/2004/151a(2004).htm [5]  Културно наслеђе Србије на Косову и Метохији, http://www.kim.gov.rs/kulturna [6]  Исто. [7]  „То је тачно. Тешко је томе дати било какав други назив. Направили смо потпуни попис уништених споменика што је нио тежак задатак, јер су сви наводили различите бројеве уништених цркава. Међутим, сада смо сигурни да су потпуно или делимично уништене 143 цркве. Косово је изузетно занимњив случај. Покушано је уништење културног сећања и сакралног простора како би се створила илузија да Срби тамо нилада нису живели". [8]  Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира је тесно повезан са Тужбом поднетом пред Европским судом у Стразбуру против четири европске државе: Немачке, Француске, Италије и Велике Британије, након погрома извршеног над српским народом 17. марта 2004. године, које имају своје регионе на КиМ-у за чију безбедност одговарају. На иницијативу владике Артемија, актом Број 1404/зап 1009 од 9. јула 2004. године Свети архијерејски синод је донео одлуку којом подржава ангажовање адвоката и даје овлашћење да против држава које имају војне трупа и цивилну мисију у склопу КФОР-а и УНМИК-а поднесе тужбу  међународном суду у Стразбуру за накнаду штете за оштечене и уништене цркве о манастире и другу црквену имовину, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију. Писмо о намерама Суду у Стразбуру је поднето 13. септембра, а после извесног времена у тужба.  И ако је постојала подршка за овај процес, половином децембра 2004. године долази до промене курса  и почиње невиђени притисак против тужбе од стране епископа Атанасија и митрополита Амфилохија. То је резултирало да се на заједничкој седници Светог архијерејског синода и Косовског одбора 28. децембра 2004. године донесе одлука којом се Њ. П. Епископ рашко-призренски Артемије УМОЉАВА да повуче тужбу коју је против Немачке, Француске, Италије и Велике Британије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру. Владика Артемије, бранећи своја канонска права као епархијског архијереја је упутио Синоду 2. фебруара акт Ебр. 38 у коме је покушано да се покаже да су сва ова дешавања око тужбе незаконита и противканонска, то је мешање у права и дужности једног епископа. Након тога „борба" се пренела на питања српске културне баштине на Косову и Метохији. [9]  Извор: Политика, 16. децембар 2011. политика 17.децембар 2011. година;

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/04/16/unishtavane-srpske-nacionalne-bashtine-kraiem-20.-i-pochetkom-21.-veka-na-prostoru-kosova-i-metohiie.html

PRIPREMA LI SE VOJNA AKCIJA PROTIV SRBA NA SEVERU KOSOVA

PETAR ISKENDEROV: PRIPREMA LI SE VOJNA AKCIJA PROTIV SRBA NA SEVERU KOSOVA

ponedeljak, 16 april 2012 13:19

Ukoliko Zapadne dobije od tadića prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srpska krv

 
Kako se približava 6. maj, dan za redovne parlamentarne i vanredne predsedničke izbore u Srbiji, sve se više zapliće intriga oko njih. Ona se direktno tiče ne samo stranki i pokreta koji će učestvovati na njima već i kosovskih Srba, kojima je vlast Srbije faktički oduzela pravo a time i mogućnost da obave svoju ustavnu dužnost. Razlog koji je naveden za pomanjkanje želje zvaničnog Beograda da svojim sugrađanima dozvoli prilaženje glasačkim kutijama je – briga za njihovu bezbednost.

„Organizovanje lokalnih izbora u situaciji kada postoji nezadovoljstvo i Prištine i velikog dela međunarodne zajednice, kao i nemanje podrške Misije UN na Kosovu, povezano je sa ozbiljnim rizicima", tim rečima beogradske „Večernje novosti", pozivajući se na svoje izvore, formulišu mišljenje vlade Srbije. „Izbori se organizuju u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, ali mi moramo da obratimo pažnju na specifičnu situaciju u lokalu i na sve okolnosti koje su u igri protiv nas", to više nije mišljenje anonimnog izvora, već sasvim konkretnog srpskog ministra za poslove Kosova i Metohije Gorana Bogdanovića. 1)

Mada je ministar odmah posle toga prekorio predstavništva UN i Evropske unije u Srbiji zbog toga što ne preduzimaju organizaciju izbora, te tako ne žele da garantuju bezbednost srpskim biračima u pokrajini – jasno je da pod „okolnostima" koje onemogućavaju izbore vlada podrazumeva nešto sasvim drugo.

TADIĆ NE BRINE O KOSOVU, VEĆ O SEBI Pre svega, teško da ćemo preterati ako kažemo da se u ovom slučaju vladajuća koalicija brine pre svega o sebi. Jer Srbi sa Kosova tradicionalno glasaju za vodeće opozicione partije – za Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja i Demokratsku stranku Srbije Vojislava Koštunice. A u uslovima sadašnjeg društveno-političkog raskola u Srbiji sudbinu izbora će rešavati jednocifrene brojke u ukupnom dobijenom procentu glasova svakog kandidata. Tako je bilo i na izborima 2008. godine, kada je predsednik Boris Tadić morao da napravi maksimalne napore (i formalne i neformalne) kako bi u Narodnoj skupštini obezbedio očuvanje većine koaliciji na čijem je čelu njegova Demokratska stranka. Očigledno je da je to iskustvo sada nateralo vladu Srbije da faktički ostavi više od sto hiljada kosovskih Srba sa one strane granice srpskog državnog prostora i tako, uostalom, prekrši i Ustav, prema kome Kosovo predstavlja „sastavni deo teritorije Srbije". 2) Odnosi među liderima kosovskih Srba i beogradskih vlasti su se prošle godine ozbiljno pogoršali zbog vrlo sumnjivih sporazuma koje je vladina delegacija potpisala sa vlastima iz Prištine. Zato vladajuća koalicija ne gaji iluzije o sopstvenoj popularnosti na Kosovu. Odatle i težnja da se ujedinjeni i opozicioni elektorat odseče.

Bitno je da je pravo Srbije da organizuje izbore na teritoriji Kosova sasvim u skladu ne samo sa ustavom zemlje već i sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1244 od 10. juna 1999. godine. Dokument SB UN konkretno daje Kosovu „suštinsku autonomiju", koja u potpunosti podržava princip suvereniteta i teritorijalne celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i ostalih zemalja u regionu". 3) Iste su norme propisane i u odlukama koje su preko kancelarije šefa Misije UN za poslove privremene administracije na Kosovu donošene od 1999. godine. Međutim, to ne smeta sadašnjim srpskim vlastima da se u stvari solidarišu sa njihovim prištinskim „kolegama" po pitanju (ne)učestvovanja kosovskih Srba u opštim izborima, koji se već uveliko pripremaju.

Drugi faktor koji tera vlast Srbije da se zaista sama odrekne organizovanja izbora u delovima Kosova koje naseljavaju Srbi je pozicija Zapada, konkretno vođstva Evropske unije. Dodeljivanje Srbiji statusa zvaničnog kandidata za prijem u EU početkom marta tera Tadića i njegovu okolinu da po kosovskom pitanju nastupa još „delikatnije" nego što je to bilo prethodnih meseci. Jer Brisel u svakom trenutku može da stornira svoju odluku, a to bi sahranilo glavnu predizbornu parolu Demokratske stranke i predsednika lično, koji su evropske integracije Srbije proglasili za ključnu tačku svojih predizbornih programa.

Međutim, dogovaranje vlasti u Beogradu sa Prištinom i Briselom o Kosovu nosi kosovskim Srbima još veću pretnju nego što je njihovo prebacivanje sa one strane granice svesrpskog političkog prostora. Upravo u samom jeku sadašnje predizborne kampanje kosovska vlada Hašima Tačija ubacila je nov „probni balon" signalizovanjem i Srbima i međunarodnim predstavnicima da je spremna da napravi novu operaciju svojih snaga protiv kosovskih Srba i njihovih institucija. „Akcija, slična onoj koja je izvršena 25. jula, će biti neophodna vladi Kosova iako neće biti vršena drage volje", izjavio je 11. aprila u intervjuu TV stanici KTV vicepremijer i Tačijeva desna ruka Hajredin Kuči. On je nagovestio da je „misija EU po zakonu obavezna da vrši svoj mandat i da na severu zemlje zavede zakon". Izgovorio je i da će u suprotnom Priština da deluje samostalno. „Kako je u vezi s tim podvukla „Koha ditore", prištinske novine na albanskom jeziku, Kuči je „anonsirao još jedan 25. jul". Prema tim novinama, isto mišljenje je dao i šef Skupštine Kosova Jakup Krasnići, koji je izjavio da bi u oblastima na severu Kosova „bezbednost trebalo da obezbeđuju kosovske institucije". 4)

ŠTA ĆE URADITI BEOGRAD Još provokativnijom izjavom nastupio je gradonačelnik albanskog dela Kosovske Mitrovice Avni Kastrati, koji je Albance sa severa Kosova pozvao da se naoružaju protiv Srba". Prema novinama „Kosova sot", na ulicama grada južno od Ibra pojavljuju se novi Albanci naoružani do zuba koji ne kriju svoje namere. 5) Mada su politički lideri Kosova formalno osudili poziv kosovskog gradonačelnika, ono što se dešava previše podseća na scenario prema kome su svi glavni faktori kosovske političke scene već igrali. Cilj tog scenarija je da se obezbedi propagandna prikrivenost (između ostalog i u očima predstavnika EU i NATO) nasilne operacije protiv Srba kao jedinog sredstva da se ni jednoj od strana ne dozvoli razvoj događaja koji neće biti moguće kontrolisati. U navedeni scenario se dobro uklapa i poziv lidera opozicionog kosovskog pokreta Samoopredeljenje Albina Kurtija da se na severu zemlje uvede vanredno stanje. 6)

Jedini faktor koji još uvek nisu u stanju da pretpostave ni u Prištini ni u Briselu je moguća reakcija samih Srba i – najvažnije – srpskih birača. Jer navedena operacija može da podrije predizborne pozicije Tadića i Demokratske stranke tako što će ih naterati da nekako reaguju na ono što se dešava. I, prema tome, razvoj događaja može da krene u dva pravca. Ako zapadni tutori Kosova ne budu hteli da rizikuju time što će beogradskim vlastima da naprave medveđu uslugu – vojna operacija će biti odložena na period koji će Briselu, Vašingtonu i Prištini više odgovarati. U tom slučaju, ukoliko zapadne diplomate uspeju da preko tajnih pregovora dobiju od predsednika Srbije i njene vlade prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srpska krv.

_________

Primedbe:

1) Večernje novosti, 31.03.2012.

2) Constitution of the Republic of Serbia. Belgrade, 2006. P.2.

3) http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/172/89/PDF/N9917289.pdf?OpenElement

4) Koha Ditore, 12.04.2012

5) Kosova Sot, 12.04.2012

6) Koha Ditore, 13.04.2012

Fond strateške kulture

 

DIJASPORA: BOJKOTOVACEMO IZBORE U SRBIJI

 

http://www.pravda.rs/2012/04/13/zoran-jovicic-bojkotovacemo-izbore-u-srbiji/

Зоран Јовичић: Бојкотоваћемо изборе у Србији

Политика | 13. април 2012. | 17:32

---

БЕОГРАД – Српска дијаспора незадовољна је условима које јој је матица поставила за гласање и бојкотоваће изборе, каже за „Правду" новинар Зоран Јовичић, представник аустралијске дијаспоре у Српском светском конгресу дијаспоре, кровне организације која окупља српска удружења. Као члан Економског савета ове организације, задужен за дознаке, он упозорава да би новчани токови из расејања према члановима њихових породица у Србији могли пресушити, јер управо присуствујемо преломном моменту – Запад напушта мултиетнички концепт друштва, због чега се процес асимилације Срба драматично убрзава.

- Огорчени смо на начин на који су спречили да гласамо. Ја сам аустралијски држављанин и, када дође време за гласање, одем и гласам. Какво пријављивање, какви бакрачи?! Србија се игра са светињом, која се зове изборно право. Они су нам поставили услов: да би се гласало треба најмање 100 пријављених људи по месту. У Србији је то услов, али ви не можете да те критеријуме примењујете и у дијаспори. Зашто сваки пут морамо да се пријављујемо за гласање? Сваки пут. Највише нас нервира то што морамо да шаљемо не само пасош, него и радну дозволу да би гласали. Зар не могу ја у Паризу да се затекнем и као туриста? Кажем отворено: ово је организовано само да би гласали јавни и тајни чланови наших амбасада. А постоје тајни чланови амбасада. Да ли је тако? – наглашава Јовичић.

Шта мислите да су мотиви власти да вас спречи да гласате?

- Они овако размишљају: „Тамо има пуно четника, они ће да гласају за десницу". То је главно, и то је суштина.

Сигуран сам да вам то не кажу отворено.

- Наравно, служе се изговорима, па кажу: „То је зато што дијаспора не плаћа порез у Србији". Узвраћам: „Па, да ли то значи да пензионери и незапослени не могу да гласају, јер ни они не плаћају порез?" Изборно право не сме да се везује за порез. До сада је то ишло кроз плаћање пореза, али то је превазиђено. Па онда кажу: „Проблем је гласање поштом". А ми одговарамо: „Зашто сте Србима у окружењу омогућили да гласају поштом?" Коначно, трећина људи који живе у Енглеској, Швајцарској, гласа поштом.

Шта је коначан став ваше организације?

- Дијаспора ће бојкотовати ове изборе. Дали смо оглас и пустићемо га у медије. Ово је тест. Хоћемо да видимо колико ће медија то да пренесе. Ову информацију сада први пут представљам, мада смо то најављивали још пре пет година. Не желимо да се у наше име одвија тај изборни туризам – да политичари путују по пет дана изван земље, као, због нас.

Зар нисте свесни да и бојкот иде на руку властима?

- У ситуацији смо да бирамо мање од два зла.

Српско расејање је нарасло у последње две деценије. Шта је генерални проблем са којим се суочавате?

- Са напуштањем концепта мултиетничког друштва, чак и у земљама као што је Немачка. Креће драматична асимилација. Све земље се сада утркују која ће пре да асимилира наше људе. Дају нам место у медијима, дају места у парламенту. Једноставно, теже да нас интегришу, а Србија и мале земље треба да имају свој одговор на то.

На који начин треба одговорити?

- Да ми који смо напољу отварамо све више радњица. То је врло велика тема. Турци доминирају са продавницама воћа и поврћа. Зашто, када ми имамо овде здраву храну и наравно наш туризам? Видим да већ постоји повезивање на нивоу села, тренутно је у Србији 2.500 агронома и шумара. Ту треба, пре свега економски, да се успостави комуникација између матице Србије и расејања. Погледајмо Јевреје. Они, пре свега, економски помажу Израелу да опстане. Тај модел, то је наша жеља. Управо сада Немачка даје кредите шаком и капом, то је прилика да се организовано помогнемо одавде, да узмемо део тог колача, као што то раде Турци. У Немачкој све те ситне радње држи дијаспора.

У Србији је приватизација десетковала индустријски сектор. Како то изгледа вама са стране?

- Србија као индустријска земља, то је завршена прича. Међутим, хајде да искористимо ту своју ману. Ми смо буквално удаљени четири до пет сати вожње аутомобилом до најбогатијих земаља планете. Наши не схватају да је Немац спреман да дође БМВ-ом овде да би брао малине. Зашто? Па, он хоће лично да се увери да то није прскано, то је поента. Они обожавају да дођу са децом, да раде на фарми. Треба да нашу заосталост преокренемо у предност. Дакле сеоски, ловачки туризам.

Дугорочно, шта предлажете као одговор на асимилацију Срба у расејању?

- Нама је потребна мрежа наших школа, пре свега у Немачкој и Аустрији. То су Грци и Јевреји у Немачкој решили тако што имају школе, своје гимназије. Млади Грци, када стасају за факултет, одлазе у Грчку, тамо завршавају факултете, постају инжењери, лекари или адвокати и враћају се у Немачку. Ако то не будемо успоставили макар у Бечу, истопићемо се великом брзином, као што нам више нема у Трсту.

Неких четири до пет милијарди евра дознака је врло значајно у уравнотежењу платног биланса Србије. Шта можемо очекивати убудуће?

- Србија може, и то врло брзо, да због асимилације изгуби те дознаке.

Није нас захватило кметство

Притискају нас са свих страна, одузимају Косово, медијска сатанизација не посустаје, на власт су нам довели гарнитуру која све више слаби, уместо да јача државу. Како то објашњавате?

- Ми смо нација коју није захватило кметство. Кажем им: „Не дирајте мој народ". Ми смо такви – дрчни, храбри. Нисмо попут Мађара и Румуна. Србин је везан за земљу, за њиву. Погледајте Мађара, где је његова њива? Нема је, он је слушао грофа. Али, то је и мана, ми нисмо нација која је навикла да има шефа.

Д. Башовић

Мрске столице из Пазове

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска
Мрске столице из Пазове

 

Ненад Кецмановић

среда, 11. април 2012.

Обележавање две деценије од почетка рата у Сарајеву представљало је још једну пропуштену прилику да Сарајлије, а то су данас искључиво Бошњаци, аутентичну ратну драму кроз коју је прошло Сарајево реално прикажу као заједничку трагедију свих његових житеља који су се поделили и сукобили због питања да ли БиХ треба да се осамостали или да остане у оквиру Југославије. И да коначно себи признају да се грађански рат на националној основи, са свим страдањима и разарањима, могао избећи да је компромис „Босна цела из два дела" Изетбеговић потписао одмах 92. у Лисабону, а не тек 95. у Дејтону. Напротив, сарајевски медији и бошњачки политичари нису пропустили да понове старе приче о „агресији", „окупацији", „опсади", „фашизму", „снајперима", „убиствима", „напрасном злу"... Прво, о „србијанској агресији" (Аваз) није се радило јер су се на сарајевском ратишту тукле углавном национално подељене Сарајлије, а не Србијанци. Исто као што ни њихово политичко руководство нису чинили Слободан Милошевић, Бора Јовић и др., него Сарајлије, попут др Кољевића, др Плавшићеве, др Караџића, др Максимовића, др Бухе, мр Крајишника, који су до рата у чаршији били неупоредиво и познатији и признатији него Изетбеговић, Силајџић, Ченгић, Ајановић, Бехмен, Бичакчић и др., за које се пре рата није чуло даље од махалских сокака по обронцима Башчаршије. Друго, о „опсади" Сарајева такође није могло бити речи јер град није био споља опкољен него изнутра подељен, тако што су од укупно десет градских општина муслимани углавном држали Стари град, Центар, Ново Сарајево, Нови град..., а Срби Грбавицу, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, Пале итд.. Пошто су прве општине биле централне, а друге рубне, Срби су заиста имали велику војностратешку предност, али линија фронта је пролазила кроз град, а не око њега. Треће, ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења, док су Срби углавном држали на почетку запоседнуте положаје. Индикативно је, међутим, да Аваз измишљену србијанску окупацију пореди са стварном отоманском и долази до закључка да је она прва „културно обогатила Сарајево", док је ова друга донела „само крвави пир који још траје". Четврто, у бројним комеморативним манифестацијама нигде се ништа и не помиње о политичким узроцима рата. Ни речи о прегласавању у парламенту, мајоризацији у влади и Председништву, о разлозима за повлачење српских представника из заједничких органа, о смртовницама које су угледним Србима објављене у „Воксу", о медијској сатанизацији једног конститутивног народа, о драматичном извлачењу српског руководства на Пале. Пето, о бројним антисрпским манипулацијама муслиманске власти увелико су проговорили сами актери, али о томе званично Сарајево упорно ћути. Без коментара су остали упозорење генерала Мекензија да су муслимански снајперисти пуцали по својима, сведочење специјалца Чегара да је на масу пред скупштином пуцано са „Унисових" кула а не из „Холидеј ина", јавно хвалисање активисте СДА да је завртао гас за Сарајево по наређењу из партијског врха, недавна изјава Едина Гараплије да је „сарајевске Ромеа и Јулију" на мосту Врбања устрелио полицајац Херенда из Шева итд. Када Бакир Изетбеговић поводом 6. априла говори о српској агресији, о етничком чишћењу, убиствима и силовањима, али не у БиХ, где је тога било у изобиљу са све три стране, него баш у Сарајеву, онда је то чисти цинизам. Јер у олимпијском граду су на пет одсто сведени Срби а не муслимани, на Казанима надомак града клани су и у јаму бацани Срби а не муслимани, у Великом парку у центру града стрељани су српски официри ЈНА а не муслимански официри тзв. Армије БиХ, у десетинама сарајевских приватних затвора пребијани су Срби а не муслимани и силоване Српкиње а не муслиманке, на смртоносно копање ровова на линији фронта око Сарајева одвођени су Срби а не муслимани, са посла и из станова, из редова за хлеб и воду у ратном Сарајеву избацивани су опет Срби а не муслимани. Напросто и када их је у почетку рата у ужем делу града било најближе предратном броју, Срби су били незаштићена мањина, над којом се као таоцима иживљавала надмоћна муслиманска већина. Што је најгоре, били су то баш они Срби и Српкиње који су, наивно верујући у приче о томе како не само СДП него и СДА хоће мулти-култи и грађанску БиХ, остали у Сарајеву. Почело је с ликвидацијом српског свата Гардовића, који је убијен пред Старом православном црквом, и професора Медицинског факултета др Најдановића, који је масакриран нађен поред „Кошевског" стадиона са рукописом Јуке, Цаце, Ћеле, Деде, Крушке... Али, ти предратни криминалци, који су прве ратне ноћи у Сарајеву поразбијали излоге и опљачкали све радње по граду, носили су униформе са чиновима тзв. Армије БиХ и постоји њихова колективна фотографија с врховним командантом Алијом. А муслимански сународници су их славили као црне бисере, златне љиљане и хероје одбране града. Паљански извори пребројали су око 10.000 српских жртава унутрашњег терора у муслиманском делу града, Српско грађанско веће - око три хиљаде, а муслимански евидентичари увек говоре само о појединим инцидентима које не треба уопштавати и прљати успомену на величанствено ратно Сарајево. Колико год да их је било, они нису добили своје „црвене столице" у шестоаприлском перформансу Хариса Пашовића на главној сарајевској улици, а нису их ожалиле ни „Жене у црном" на одговарајућој београдској приредби, нити су могли да дођу у град и то јавно обаве њихове породице, пријатељи, познаници и сународници, одавно расејани од Србије до Скандинавије, Канаде и Аустралије. А у Бакировој евиденцији они се ваљда воде као колаборанти „југоармаде" и „србочетника", који су „сакривали оружје" и „свећама наводили артиљерију са брда", или су, што је још горе, подмукло прибројани жртвама српских граната и снајпера. Зато је данас у Сарајеву остало свега неколико хиљада предратних Срба, а комшије Бошњаци ће причу о њиховом ратном страдању у олимпијском граду можда поменути једног 6. априла када оде и последњи. Све дотле ће изгледа да мрзе и столице које имају везе са Србима: Пашовић је извиждан када је примећено да је пластична сценографија набављена у Пазови. Да ли наше комшије и јединствену БиХ замишљају као слику и прилику њеног главног града или су у петак само на један дан заборавили мантру о лепотама грађанске Босне коју нам понављају осталим данима у недељи?

 

Пристигли коментари (77)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/mrske-stolice-iz-pazove.html

 

 

Miševi i mačori - pise Zvonimir Trajkovic

http://www.trajkovic.rs/intervjui/srpskapolitika/016.html

    Zvonimir Trajković

       politički analitičar

Politički analitičar Zvonimir Trajković za Srpsku politiku o mitingu „Kosovo je Srbija" refleksijama i usputnim događanjima oko njega Miševi i mačori Dok je narod dostojanstveno i više nego masovno izražavao protest protivu nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja od strane nekih značajnih zemalja, vodila se čudna medijska propaganda. Ovde kod nas, ne na zapadu. Sve je učinjeno od strane „naših" medija da se impozantni miting iskompromituje i svede na razbijanje ambasadorskih prozora i krađu patika. Da „naši" mediji nisu naši odavno se zna, ali da naš predsednik i nije naš, narod je to mogao da sazna tek sada. Polako se sleže politička prašina oko mitinga „Kosovo je Srbija", uz dva dominantna utiska. Dok je za jedne miting bio veličanstven i pokazao svetu ko smo, za druge je glavna tema nekoliko polupanih ambasadorskih prozora čime je eto u Svet ponovo poslata crna slika Srbije. Obe strane u svojoj ostrašćenosti zaboravljaju da Svet zna ko su Srbi, te da sa ovih prostora o nama za dvadeset godina nisu otišle ni beličaste a kamo li bele slike. I dok „miševi" cvile kako se sve svelo na razbijanje izloga i krađu patika, „mačori" zauzeti svojim februarskim poslom samo usput pljuckaju i najavljuju da će se „igre" tek nastaviti. Posmatram ova političko-medijska prepucavanja sa strane, jer mi je pristup medijima odavno zabranjen, i jedina srpska misao koja mi pada napamet je - narode najebali smo. Iz više razloga, pa da spomenem bar neke najvažnije: - Imamo predsednika koji očigledno baš i nema nameru da Kosmet brani ni političkim sredstvima, a vojno nikako. Mogao bar reda radi da malo promeni već suviše izlizanu izjavu, da Srbija nikada neće priznati samostalnost Kosova. Ili je to, po samo njegovim merilima, dovoljno. - Imamo premijera koji je pun zvučećih parola i lepo priča ali i dalje sedi u Vladi sa onima kojima je Kosmet deveta rupa na svirali pa „jadnik nije u stanju" da sprovede ono što narodu obećava. - Imamo i jaku opoziciju koja izgleda voli baš tu ulogu, i nije joj do nekog direktnog angažovanja, jer procenjuju da još treba da potonemo pa će onda oni sami da pobede na nekim izborima 2056. godine. Već odavno narod gunđa da su ovo samo „demokratske političke igre" gde su u stvari i „miševi" i „mačori" na istom prljavom zadatku, te da bi trebalo izvršiti temeljnu dezinfekciju i deratizaciju. Do ovih konstatacija i nije bilo teško doći jer se sve kao na dlanu moglo videti i čuti u samo par dana. Za odbeglog „miša" koji se tek po završetku događanja iz Rumuniju vratio, najvažnije je da se strasti smire i da sve bude mirno. Njegovo apelovanje da „Samo mirnim putem mi možemo Srbiji da pomognemo i da pravnim sredstvima odbranimo Kosovo", u najmanju ruku je uvredljivo. Uvredljivo za nivo svesti i razuma bar prosečnih građana Srbije. Pa osam godina smo mi mirni i smerni u očekivanju da bilo šta u ovoj zemlji „demokrate" reše. A oni mirno kradu, mirno nižu afere jednu za drugom, mirno razbiše Jugoslaviju, pa još mirnije i zajednicu Srbije i Crne Gore a sad mirno ode i Kosmet. Usput su mirno svu privredu što rasprodali što pogasili, vojsku uništili, službe rasturili, sve institucije uneredili… Samo su u izbornim kampanjama urlali plašili narod svim i svačim, lagali do besvesti, obećavajući kule i gradove. Gledam ga onako uplašenog kao da je u bunilu, pa se pitam da li on još ne shvata da je kao „poklon" dobio novu državu Kosovo na srpskoj teritoriji, samo dva dana posle svoje inauguracije za predsednika Srbije. Poklon je kao i svaki poklon stigao upakovan sa priznanjima te kvazi države upravo od njegovih prijatelja iz SAD i EU, kod kojih nas on već osam godina uteruje da nam bude lepo. Gledam slušam i neverujem svojim očima i ušima. Premijer Koštunica se pojavljuje i zahteva da Amerikanci povuku odluku o priznavanju kosovske samostalnosti te da se vrate poštovanju međunarodnog prava i rezolucije 1244 SB UN. Može li naš neobavešteni „mačor" da shvati da Amerika to ne bi sada učinila ni da će svi Srbi na mitinzima momentalno pocrkati. Da li njemu nije jasno da jednoj takvoj sili ne pada ni kraj pameti da pogazi svoju odluku kojom je ponovo išamarala Rusiju, ni po cenu svetskog rata. Prosto se čovek zapita da li je Koštunica toliko glup, mazohista koji obožava poraze, ili se samo izmotava sa ovim napaćenim i poniženim narodom. Ne vidim ni jedan iole razuman razlog za njegovo pojavljivanje na konferenciji za štampu sa takvim pozivom Americi, osim da su ga „informisali" kako se Amerika grdno uplašila Beogradskog protesta. Kao da nezna da su studenti odmah sutra (posle Beogradskog mitinga) silom vraćeni sa granice nove države i da ih nisu pustili na miran protest sa svojim kolegama u Mitrovici. Kao da nezna da je Riker zabranio njegovom ministru za KiM Samardžiću ulazak na Kosovo, dok ne povuče svoje oštre izjave i ne izvini se. Zna li da je Nemačka ambasada obustavila izdavanja viza do daljeg, verovatno dok se ponizno ne izvinimo za dva razbijena prozora… Na sve to naša Vlada je reagovala više nego odlučno. Odćutala je sve kao da se ništa nije ni dogodilo – povukla je našeg ambasadora iz Perua i valjda kao pretnju pozvala SAD da povuče svoju odluku o priznaju Kosova. Može li premijer Koštunica da razume da sve njegove zvučne i lepe reči, zaklinjanja u odbranu Kosmeta pred onako impozantnim skupom ne vrede ni pomena, kad u Vladi sedne pored Đelića, Dinkića ili Šutanovca kome je kao ministru odbrane prva izgovorena rečenica bila, da Kosmet nećemo braniti silom. Čak iako ga nećemo ili nemožemo braniti silom nije obavezno da se to i kaže. Neka i siledžije malo razmišljaju šta se sve može dogoditi na Kosmetu i oko njega. Sama činjenica da sedi u Vladi sa takvim ministrima koji nisu našli za shodno da se na mitingu bar pojave, mnogo upečatljivije govori od bilo kakvih njegovih zvučnih parola. Dok je u Vladi sa ljudima koje ucenama primorava da brane deo naše teritorije sasvim je neubedljiva i njegova odlučnost da kosmet stvarno branite. Odlučnost Vlade deluje još poraznije ako samo slušate već imenovane ministre kako narodu objašnjavaju da naša reakcija mora biti uravnotežena jer će inače pobeći strani investitori. Akcije na berzi nam stalno padaju kao da se radi o Njujoškoj berzi a ne o imitaciji berze na kojoj se dnevno obrne par miliona. Ako ova Vlada nema moći da se suprotstavi svetskim siledžijama ima li moći da ućutka bar B92 i dežurni hor NVO da nam svojim „demokratskim" bravurama i „medijskim slobodama" ne sipaju so na živu kosovsku ranu. Može li Vlada da disciplinuje bar „naš" javni servis RTS, kako iz noći u noć ne bi gledali iste „eksperte" i „mozgove" tek izašle iz pelenama koji nam objašnjavaju šta je Kosmet i kako se brani a da tamo nikada ni kročili nisu. Može li na tom „našem" javnom servisu da se pojavi nekoliko pravih analitičara koji neće pljuckati po Srbiji i izvlačiti sasvim izvitoperene zaključke, te da nas ne vode u Evropu koja nas dvadeset godina pljuje, ucenjuje, ponižava i razbija. Može li ova Vlada da se rekonstruiše da ne gledamo svake noći lopove poput Đelića, Dinkića… koji čim zinu izgovore da naš ulazak u EU nema alternativu. Može li u Vladi da se pojave ljudi koji znaju da sve na svetu ima alternativu i da tu alternativu znaju da pronađu. Da je „miš" na sednici SB (saveta bezbednosti) UN bio „lav" dok nas je engleski ambasador pljuvao, i odgovorio mu da laže, onda ne bi bilo motiva za navodne huligane da se silnicima bar donekle revanširaju. Pošto država nije u stanju da stane na put jednoj Soroševoj agitatorskoj televiziji koju su prozvali medijski B52 (američki bombarder), onda će to danas ili sutra uraditi narod. Ako su neke Kandićke obavezni gosti u svim „našim" TV emisijama, sa zadatkom pljuvanja po svemu što je Srpsko, onda će narod uzeti da to rešava. Ako „miš" i „mačori" ne urade ono što treba da uradi država onda će, ali na svoj način, narod pokušavati da isteruje pravdu. Tim nečinjenjem sigurno dolazimo do momenta kada će narod zagalamiti. E „miševi i mačori" sad će narod malo da galami a vi razmišljajte zašto, i ne smo da galami već će i motke da dohvati. Ovog puta je omladina lupala ambasade ali ako za par meseci ne pokažete na delu spremnost i odlučnost da stvari efikasno rešavate, ta omladina će krenuti na vas. Već sada je njima jasno da je krivica za sva negativna događanja u ovih osam godina vaša a ne američka, ali su pokazali visoku svest u pravcu traženog jedinstva. Energija nezadovoljstva je ovoga puta skrenuta, ali ako nešto brzo ne uradite više je nemate gde skrenuti. Pregaziće vas. Zvonimir Trajković Politički analitičar www.trajkovic.co.yu

 

Diplomatija: Trst je naš, a čiji je Nikšić?

Diplomatija

Dugovečni mandat omiljenih ambasadora: pod zaštitom doskorašnjeg predsednika Srbije

 

Trst je naš, a čiji je Nikšić?

 

Večni, nesmenjivi, osioni, zahtevni, sujetni, osvetoljubivi... To je slika vodećih ljudi u većini diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije u svetu. Na neka imena podseća i Tabloidov insajder, istražujući njihove male i velike patologije. Zašto je ambasadorki koja ne zna da svira potreban klavir, kako je milicioner iz Nikšića postao konzul Srbije u Rimu i zašto su crnogorski kadrovi u MSP-u izgubili kontakt sa rodnim selima...

 

Piše: Insajder D-6

 

Ambasador Republike Srbije u Parizu, Dušan T. Bataković, neprimernim ponašanjem i arogantnim odnosom prema svojim saradnicima, izaziva animozitet skoro svih diplomata u MSP-u. Iskusne diplomate, upravo iz ovakvih i sličnih razloga, izbegavaju svaku saradnju sa njim i nerado prihvataju (a mnogi vrlo burno i odbijaju!) premeštaj u ambasadu u Parizu. Skoro sve svoje saradnike iz prethodnog službovanja u Atini, pa i sada u glavnom gradu Francuske, Bataković je zbog lične sujete i osionosti vratio u zemlju još pre isteka mandata.

U komunikacijama sa svojim saradnicima ovaj ambasador, nažalost, vrlo često koristi omalovažavajući i uvredljiv rečnik, u najmanju ruku nedostojan visokoj funkciji koju obavlja. Zbog ovakvog ponašanja bio je opomenut u MSP-u.

Svoju osionost Bataković je u svakoj prilici koristio da saradnicima "ukaže" na to kako je imao i ima apsolutnu podršku i zaštitu predsednika Tadića. U svakoj prilici kad bi se zadesio u blizini, sad već bivšeg predsednika Tadića, Bataković nastoji da pokaže svoju servilnost i veliko prijateljstvo (ljubeći se) sa svojim neprikosnovenim vođom, bez obzira na to da li se radi o susretima državnih delegacija gde i on učestvuje ili prilikom službenih susreta, a da pri tome ne poštuje ni osnovne norme protokola.

Zbog navodne "zaštite sa najvišeg mesta", njemu je bilo sve dozvoljeno, pa čak i enormno finansijsko trošenje sredstava! Tako je, na primer, isposlovao da mu MIP Srbije plaća školarinu za ćerku i sina, i to za učenje na engleskom, u internacionalnoj školi u Parizu, mada takvu privilegiju drugi ne mogu da dobiju!

Vrlo često, u rezidenciji ambasade koja je velika i velelepna, desi se da nema mesta za prenoćište službenih delegacija, jer u njoj često spavaju prijatelji ambasadora Dušana T. Batakovića. Bivši predsednik Tadić sprečio je istragu o nasilnoj smrti žene Dušana T. Batakovića i njegovom doprinosu tragičnom ishodu!

Ambasadorka Republike Srbije u Kopenhagenu, Vida Ognjenović, velika je ljubimica doskorašnjeg predsednika Tadića, i za svoga mandata je više boravila u Beogradu nego u Danskoj, gde bi trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost.

Nijedna premijera pozorišne predstave u Beogradu ne može da prođe bez nje, niti bilo koja ozbiljnija kulturna manifestacija ili zasedanje glavnog odbora Demokratske stranke, čiji je uvaženi član. U protekloj godini, kad joj se prohtelo, Vida Ognjenović je o trošku MSP-a više puta dolazila u Beograd, i to uglavnom kad se radilo o privatnim posetama.

Po stupanju na dužnost, ova dramska spisateljica, a sada i ambasadorka, bila je nezadovoljna rezidencijom, pa je dobila posebnu saglasnost da iznajmi drugu (enormno veću od prve), pa čak i da kupi koncertni klavir (jer je to žarko želela!) iako ne ume na njemu da svira. Prethodni učinak njenog rada u diplomatiji u Oslu (Norveška) nije bio primećen, kao ni ovaj sada u Kopenhagenu.

Ambasadorka Republike Srbije u Moskvi, Jelica Kurjak, mimo svih propisa MSP-a i diplomatskih običaja radi već punih jedanaest godina u ambasadi, zahvaljujući pre svega članstvu u Demokratskoj stranci i njenom velikom prijatelju i zaštitniku, doskorašnjem predsedniku Tadiću. Na dužnost savetnika ambasade Srbije u Moskvi stupila je 2001. godine. Po isteku mandata 2006. godine, dobila je odluku ministra da se vrati u Beograd, jer joj je došla zamena u Moskvu (veoma iskusan i profesionalan diplomata), ali je na intervenciju Tadića ta planirana zamena, nakon kraćeg vremena, vraćena u MSP. Isti slučaj je bio i sa novoimenovanim ambasadorom Stanimirom Vukčevićem, koji je, nakon samo godinu i par meseci, vraćen u zemlju da bi Jelica Kurjak bila imenovana za ambasadora.

Prema svedočenju njenih saradnika, Jelica Kurjak od početka uvodi pravu diktaturu u ambasadu Srbije, što narušava dobru radnu atmosferu kolektiva. Svakodnevno, mimo svih predviđenih vidova komunikacije, navodno komunicira sa Tadićem SMS prukama i pri tome želi da stavi do znanja svojim saradnicima u kakvom je bliskom odnosu sa doskorašnjim predsednikom. Ostala je zapamćena po svojoj omiljenoj izreci: "...ja sam mala travka, što me češće čupate ja više rastem!", aludirajući na to da joj niko ništa ne može.

Pojedincima u MSP-u omiljene destinacije službovanja u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Republike Srbije su: Rim, Milano, Trst, Rijeka, Podgorica, Herceg Novi... Da bi ostvarili svoje želje uz pomoć crnogorskog lobija, koji je neprikosnoveno najači uticajni lobi u državnoj administraciji Republike Srbije i kancelarije bivšeg predsednika Tadića, sva rukovodeća mesta pomenutih DKP drže ovi kadrovi...

Generalni konzul Republike Srbije u Trstu, Momčilo Milović, bivši je direktor Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i bliski prijatelj Bojana Pajtića. Premešten je na dužnost u Trstu, a da pri tome nije imao nikakvo diplomatsko iskustvo, niti bilo kakve ozbiljne diplomatske i konzularne pripreme u Ministarstvu spoljnih poslova. Na dužnosti generalnog konzula više vremena provodi u Portorožu, gde ima privatni biznis, nego u Trstu.

Njegov prvi zamenik, Zoran Đurišić, konzul-savetnik (Crnogorac koji je preko crnogorskog lobija uvek nezasluženo uspevao da dobije premeštaj u inostranstvo - Italiju, pre mnogobrojnih kvalitetnijih kadrova od njega u MSP-u) po treći put službuje u Italiji i veoma je brzo našao zajednički jezik sa novim šefom, svojim zemljakom, jer se i on dobro snalazi u raznim poslovima.

Konzul u ambasadi Republike Srbije u Rimu, Ljubomir Mirković, više od sedam godina obavlja ovu dužnost u "večnom gradu", a mandat mu je, mimo svih pravila, ponovo produžen do daljeg! Kao zet Danice Drašković i bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, bez ikakvih stručnih kvalifikacija, šalju ga u Rim. Pre stupanja na dužnost bio je komandir milicije u Nikšiću! Njegovo postavljanje za konzula izazvalo je neviđeno nezadovoljstvo iskusnih i profesionalnih diplomata u MSP-u! Državljanin je Crne Gore!

Imajući u vidu činjenicu da u ambasadi radi i šef konzularne službe koji je profesionalac, Mirković se u proteklim godinama nije hvatao posla niti je izražavao želju da bilo šta nauči iz konzularne prakse već je statirao u ambasadi znajući da ima zaštitu od porodice Drašković i od uticajnog crnogorskog lobija što se više puta do sada pokazalo.

Konzul žeran u generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, Zoran Popović, (član Demokratske stranke, a ranije JUL-a i SPS-a) za neke je bio konfliktna ličnost, te je pomoću uticajnih ljudi iz kabineta Tadića i crnogorskog lobija premešten pred kraj mandata iz ambasade u Zagrebu u konzulat u Rijeku. Na ovom radnom mestu nije uspeo da ostvari očekivane rezultate niti je uspostavio dobre odnose sa našom dijasporom, pa su predstavnici dijaspore izrazili svoje ogorčenje i nezadovoljstvo u Ministarstvu spoljnih poslova ponašanjem konzula. Imajući u vidu činjenicu ko stoji iza Popovića i kako je na neregularan način postavljen za konzula u Rijeci, ministarstvo je ostalo indiferentno na pritužbe delegacije srpske dijaspore iz Istre. Međutim, u Zagrebu je kao "broj 2" dobro radio, što je isto bilo i sa slučajem u vreme službovanja u Bukureštu, gde je takođe bio zamenik ambasadora.

Generalni konzul Republike Srbije u Herceg Novom, Marina Jovičević, zahvaljujući vezama po dolasku u MSP, 2002. godine, i to bez ikakvog diplomatskog iskustva, meteorski je napredovala sa mesta prvog sekretara na mesto direktora Direkcije za regionalne inicijative, a potom za pomoćnika ministra, što je nezapamćeno i u najvećim kadrovskim nadigravanjima MSP-a!

Neke diplomate u Italiji, ali i na istočnim obalama Jadrana, skoro obavezno su crnogorske provenijencije. To je jedna posebna vrsta, jedan "antropogeografski fenotip", to su ljudi koji su, u stvari, izgubili kontakt i sa Crnom Gorom i sa Podgoricom, ali su se zato u Srbiji izuzetno dobro pozicionirali, takoreći zacementirali!

http://magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=256&cl=11

У Србији ни државе ни грађана

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ | Божидар Јакшић

У Србији ни државе ни грађана

Србијом ће владати 20 породица и имаћемо преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије и чекати премију на лоту, каже социолог који предлаже рехабилитацију радничке класе

 

Социолог Божидар Јакшић делује као феномен међу српским интелектуалцима, јер су његови ставови безнадежно удаљени од партијских реторика, националних пензија или пројеката којим угледни интелектуалци често дају покриће разним политичким или пословним елитама. Није био по вољи комунистичких властодржаца, као сарадник Праксиса и Корчуланске летње школе, а није близак ни касним владајућим елитама. Разговор вођен у његовој кући, у подавалском селу, почињемо питањем о сумраку идеологија.
„Није питање да ли је Србија земља без идеологија, право је питање да ли је Србија земља или није. Можемо ми да се расправљамо о вишку идеологија или потпуном одсуству, али главни проблем је да је Србија постала суверена држава захваљујући активностима грађана Црне Горе а не вољом властитих грађана или политичких елита. Чак бих се усудио да кажем да је тешко говорити о недостатку идеологије када немате државу, а уместо грађана имамо поданике. Једна велика идеологија је нестала, а у тај празан простор су улетели дроњци разних идеологија, од клерикалне до неолибералне. Веома утицајни, рекао бих чак да доминирају у власти, заговорници неолибералне идеологије понашају се као да нису чули да је управо тај концепт гурнуо свет у страховиту економску кризу. Иако је либерализам регановско-тачеровског типа доживео слом, наши либерали и даље сваку критику доживљавају као конзерватизам или неки повампирени комунизам.
У којој мери је коалиција ДС и СПС довела до брисања свих идеолошких разлика или сумрака идеологија?
Проблем није само што је дошло до неприродног споја националних социјалиста са делом националних демократа, већ у томе што је тим социјалистима остављен ресор репресије. За мене је скандал првог реда што се министар полиције свакодневно појављује као портпарол Министарства унутрашњих послова, саопштава ко је ухапшен, најављује полицијске акције, лупа шаком о сто. То указује да не постоје државне институције које би мотивисале грађане да буду грађани а не поданици. За мене је кључно питање сасвим једноставно: да ли грађани сами могу да савладају технику усправног хода или не. Јер не верујем да постоји било каква идеолошка, политичка опција која би им помогла у томе.
Зашто се и сада, толико година од демократских промена, институције прилагођавају габаритима лидера?
Не могу се поштовати институције тамо где нема политичке културе, ни међу грађанима, ни међу политичарима. Сада, рецимо, све партије говоре да треба извршити департизацију запошљавања, али нико од грађана, интелектуалаца није спреман да од тих партија затражи да одмах, сада, нареди својим кадровима да напусте своје функције, управне одборе. Ја бих први гласао за ту партију, ако би учинила то сада, пре избора. Причом да ћете то урадити чим прођу избори, а били сте годинама у власти, ти лидери отворено вуку грађане за нос. Несрећа је што и ја говорим о грађанима иако је најчешће реч о поданицима који сматрају да је нормално да политичар на власти има право да запосли породицу,читаву булументу пријатеља са картања, фудбала. Такво управљање земљом више угрожава државу него најнепријатељскија страна сила.
Зашто не можемо да обновимо институције?
Оне су уништене, и то не после 2000, нису ни за време Милошевића, ни за време Тита.
Јесу ли икада постојале?
Е, то је питање. Погледајте британску штампу после 1903, када је због свирепог убиства краљевског пара писано о Србији као дивљој земљи, писано је много горе него о Милошевићевој Србији. Тек када су Срби дали своје место у Првом светском рату, успели смо да поправимо свој имиџ. Данас величамо Милоша Обреновића а треба се сетити да је написао у пасош највећег просветитеља, Вука Караџића, да су му уста као чарапин почетак, да је ћопав.
Како би дефинисали однос елите према ЕУ?
Тај однос делује крајње површно. Не постоји једна Европа. Према Европи великих бирократија врло сам скептичан, али сам и одушевљен неким европским стандардима и вредностима. Две деценије од распада Југославије, имамо једну чланицу ЕУ, Словенију, која је изашла из мале у велику федерацију и у њој нема тако добру позицију као што је имала у СФРЈ; имамо два протектората, у Босни и на Косову, где вам амбасадори бирају председника; полуформални протекторат у Македонији и два неформална протектората, у Хрватској и Србији. Тај неформални протекторат је довео Хрватску до прага ЕУ, али је морао и Санадер да оде у затвор. Хоће ли Србија имати такву спремност да удари на врх корупције тешко је рећи, али је лако закључити да је јако далеко од Европе земља у којој се људи, за које се поуздано зна да су починили ратне злочине, славе као хероји. Док хоће да рехабилитује Дражу и славе Младића, та земља нема шта да тражи у Европи. Ми сада рехабилитујемо ноторног квислинга и очекујемо да нас свет и окружење разуме.
Али тај квислинг је био министар војни владе у Лондону, одликовали су га Рузвелт и Де Гол...
У рату се дешавало да су цареви одликовали највеће бољшевике, али остају чињенице на терену да су четници чинили не само злочине према другим народима, него и према свом народу. Остаје чињеница да је војвода Ђујић побио више Срба у Лици него италијански окупатори... Оставимо то тамо где је било, а овој или будућој власти бих предложио да уместо Драже рехабилитују радничку класу.
Како је нестала радничка класа?
Просто су ми несхватљиве сузе аналитичара о нестајућој средњој класи, иако је ваљда свакоме јасно да ње ни не може бити без радничке класе, која је у далеко горем положају, али о њој нема ниједне озбиљне студије, нема расправе, нема идеје да се од радника, од рада, производње крене у обнову друштва. Нисам догмата, али на радничким плећима почива ово друштво. Овде је на делу дивљи капитализам латиноамеричког типа, који ће се завршити тако што ће 20 или 30 породица владати овом земљом. Они ће бити иза сцене, неће бити у влади, али ће сви закони бити писани по њиховој мери. Имаћемо један слој политичке и интелектуалне елите која ће живети нешто боље, и преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије, играти бинго и лото, а као највећи сан у животу имати премију у некој игри на срећу. Невоља је што су се чак и латиноамеричке земље извукле из те кризе, а Србија у њу клизи све дубље.
Наши економски стратези и министри су говорили да треба следити ирски модел али су се ућутали када је Ирска банкротирала, и нико их на то не подсећа. Како тумачите да су тек недавно приметили да и Обама спроводи државни интервенционизам?
Нисам за то да држава управља свим и свачим, али сам још мање за то да се читава економска политика своди на гурање предузећа у пропаст како би неки тајкун и спонзор владајуће партије купио то пропало предузеће. Јесам за слободно тржиште, али немојте да ме убеђујете да можете да идете се прастарим фићом на трку са поршеом. Морате да оспособите привреду да изађе на ту трку, а не да јој ставите тегове и кажете јој: само се ви такмичите са Јапанцима.
Недавно сте изјавили да живимо у ПР Србији. Како вам та Србија делује у изборној кампањи?
Људи у овој земљи су навикнути на две ствари - да оговарају државу и да је бескрајно слушају. Када немате ни државу ни грађане, онда се отвара простор за једну професију, паблик рилејшн офисер, који углавном продаје маглу, од средстава за лечење бубуљица до највише политике. Тај маркетинг се излио на читаво друштво јер не постоји критичка свест код нас, која би кажњавала олака обећања, популизам. Ја због личних односа немам лоше мишљење о председнику Тадићу, али се јако чудим када изјави да би српска привреда могла да буде логистичка подршка за италијанску привреду. Ипак треба наћи неку меру.

Коалиција Курте и Мурте

Интелектуалци у Србији веома ретко и тешко похвале неку личност или идеју, због чега бих волео да истакнем да Србија и те како има квалитетних људи, али је проблем што чим такви људи дођу у позицију да нешто ураде, онда на сцену ступи велика коалиција Курте и Мурте, који осећају да их такви угрожавају и сви се удружују против њих. Навешћу пример Верице Бараћ, чија је активност чинила част овој земљи али је онемогућавана свим средствима. А као други пример навешћу Сашу Јанковића, који одлично обавља свој посао, али је реално претпоставити да баш због тога више неће обављати ту функцију.

БАТИЋ БАЧЕВИЋ

 

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=67726