Крађа избора у Србији - Протест испред РИК-а - Двери

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=06Cy1Ws0UI8

Boško Obradović - KRAĐA IZBORA 2012 - 10.05.2012 - EKSKLUZIVNO!

Boško Obradović - KRAĐA IZBORA 2012 - 10.05.2012 - EKSKLUZIVNO!

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=iqdrG0j9Av0

ČEDOMIR ANTIĆ: POSLEDICE OPŠTIH IZBORA 2012. GODINE

ČEDOMIR ANTIĆ: POSLEDICE OPŠTIH IZBORA 2012. GODINE

ponedeljak, 07 maj 2012 12:03

Da li je, kada više liči na Nazarbajeva nego na De Gola, od Tadića moguće očekivati nešto drugo nego da se u rasturenoj Srbiji ponovo kandiduje za nekoliko godina?

 
Na prvi pogled čini se da se nedemokratsko ponašanje isplati. Dakle, posle niza državnih, ekonomskih i socijalnih neuspeha, izneverenih obećanja, raznovrsnih mahinacija i – što je bar po mom sudu još važnije i gore – zloupotrebe vlasti u izbornoj kampanji i doslednog nemoralnog izneveravanja demokratskih načela, vladajuća koalicija je trijumfovala na ovim izborima. Iako je DS danas znatno slabiji, iako se URS klati na ivici cenzusa sakriven iza penzionisanog generala (...bez vojske, dokotora bez pacijenata, stranačkog kandidata bez stranke), koalicija DS, SPS i URS bi danas, ukoliko bi stvorile koaliciju, imale većinu, komotniju nego 2008. godine.

Najveći uspeh na ovim izborima postigao je SPS. Ova partija, koja je svoju sudbinu nekada vezala za Kosovo i Metohiju, aminovala je proteklih godina njegovo konačno i formalno odvajanje od Srbije. Za vreme njihove, „socijalno odgovorne“ vlade, plate i penzije su pale, u realnom pogledu za 25-30 odsto, kriminal u zemlji svakako nije zauzdan zato što su SAD odlučile da se obračunaju sa delom te hidre („Balkanski ratnik“) niti zato što je Ivica Dačić bolji ministar od svog jednog ili dvojice prethodnika... Ipak, Dačić se u kampanji predstavio kao nastavljač nekoliko ranijih režimskih tradicija (Broza, Miloševića...), a nešto manje stidljivo pokazivao je i „lepo lice“ demokrtaskih vlasti u Srbiji – ako je to moguće, a pokazalo se da jeste, obzirom na krizu, Srbiju i izgled Dačićevog lica. SPS je tako uspela da gotovo udvostruči broj svojih birača.

MORALNA POBEDA Opozicija je ponovo odnela moralnu pobedu. Ovaj put ta moralna pobeda Nikolića i Koštunice ni matematički ne može da bude pretočena u vladu. Posebno je zanimljiva sudbina SRS. Pod pritiskom svih, pa i svog zatvorenog vođe, SRS se sama marginalizovala i sada je dospela do svog istorijskog minimuma – po prvi put za dvadeset godina pala je ispod cenzusa. Sudbina SRS pokazuje duboke nedostatke biračkog tela Srbije: u vreme kada su Srbiju gurali u ambis, rušili slobode i demokratske ustanove, a posebno kada su u svemu tome imali podršku vlade, onda su dobijali po milion glasova. Danas, kada je Vojislav Šešelj moralni pobednik jedne borbe u kojoj je na svaki način trebalo da bude poražen, kada ga, posle decenije pritvora, na izborima predstavlja supruga, SRS privuče tako malo glasova. Pitam se, da li je deo njihovih glasova otišao Dačiću? Koliko lambrozovih tipova koji po kafanama, ulicama i autobusima slave haškog zatočenika, u senci biračkog mesta glasaju za čistu retoriku pod uslovom da je vladajuća?

Iznenađenje izbora predstavlja i loš učinak LDP i URS/G17. Nasuprot većini, verujem da je njihov veliki uspeh što su politički preživeli, jedan od njih će ući u vladu, drugi će biti rezerva ili će statirati. Mogao bi to biti put ka toliko potrebnom dvopartizmu, ali samo pod uslovom da marketinški magovi koji su u kampanji koristili sve – od proročica do vojske – procene da je tako dobro. Dinkićev neuspeh je u stvari suočavanje sa istinom, obzirom na delovanje i domente trebalo je da se zakuca na oko jedan odsto, ovako je uz pomoć državne vlasti i svoje besomučne ambicije uspeo da se izvuče. Ako ništa drugo, trebalo je da propadne zbog one besmislene pesme-mutanta nastale u zavadi pesama Budi se Istok i Zapad i Volimo te Otadžbino naša.

Jovanović je ovim rezultatom verovatno platio starteški promašaj. Njegova partija nije spremna da igra na kartu sporazuma i umerenosti, posebno posle sramotnog napada na slobodu i prava srpskog naroda i Republike Srpske. U normalnoj državi teško da bi mogao uopšte da održi politički miting, i to ne zbog zabrana ili pretnji već zbog manjka interesovanja.

NEVEROVATNA POHLEPA DS A sada nešto o državnoj ceni ovih izbora. Stranke Muslimana iz oblasti Novog Pazara jedva su, jedna u koaliciji, prešle cenzus. Muamer Zukorlić je u i ovakvoj zemlji ipak ostao ispod dva odsto. Uprkos tome, u svim opštinama novopazarskog kraja, onima u kojima su većina Muslimani i onima u kojima su Srbi u većini, vode stranke Ugljanina i Ljajića. Kakva je to sila koja je posle formiranja Bošnjačkog nacionalnog saveta, uz pomoć predstavnika stranke Rasima Ljajića, njegovu stranku održao u sastavu koalicije okupljene oko Demokratske stranke? Postoji samo jedan odgovor: bezobalno vlastoljublje Borisa Tadića i neverovatna pohlepa oligarhije koja vodi Demokratsku stranku.

Kako to da je u Novom Sadu, prema prvim vestima, LSDV Nenada Čanka, skoro podjednako brojna kao DS? Upravo zahvaljujući bezidejnosti i vlastoljublju Demokratske stranke. DS, radi vlasti nad Srbijom, šlepuje LSDV još od vremena Zorana Đinđića. Zašto bi neki Novosađanin poručio „apa-kolu“ (pokrajinski DS sa svojim neuverljivim programom), kada je tu i originalna „koka-kola“ (brozijansko autonomaški LSDV)?

U narednim godinama čekaju nas novi talas krize, velike ekonomske i političke teškoće. Posle Kosova i Metohije u takvom sledu događaja na redu će biti stvaranje unitarne BiH i dalje osamostaljivanje AP Vojvodine, oblasti Novog Pazara i Istočne Srbije. Da li je moguće dočekati takve izazove uz ovakvu vladu? Da li je u uslovima u kojima više liči na Nursultana Nazarbajeva nego na De Gola, od Tadića moguće očekivati nešto drugo nego da se uz pomoć nekog praznog evropskog (toalet) ugovora, u rasturenoj Srbiji ponovo kandiduje za nekoliko godina?

Za novi takav izbor neće biti kriva sadašnja vlast, nego nezrelost naroda, za narodne mane odgovorne su elite koje i dalje gledaju da svoju moć i bogatstvo zasnuju na narodnim manama, umesto da sebe založe radi njihovog ispravljanja.

Napredni klub

 

РУСИЈА И СРБИЈА: ОСНОВЕ БУДУЋЕ САРАДЊЕ

Администратор | 04.05.2012 | 07:14

Уочи параментарних, председничких и локалних избора у Србији, обратили смо се челницима водећих српских политичких партија следећим писмом: Уочи предстојећих избора у Србији, били бисмо Вам благодарни ако нам пружите помоћ у расветљавању једног, веома важног питања, које интересује како аудиторијум нашег сајта, тако и руску јавност. Ради се о томе како Ваша партија оцењује и види развој односа Србије и Русије, у случају ваше победе на изборима. Kaкве би Ви конкретне правце, форме и пројекте почели развијати, како оцењујете перспективе будуће сарадње у случају Ваше победе и како Ви видите регулисање односа са Западом по руском питању, јер није тајна, да у многоме западни фактор пружа одређено супростављање учвршћењу руских позиција на Балкану? Ево њихових одговора:   Социјалистичка партија Србије СПС са задовољством констатује да су односи Србије и Русије већ на врло добром нивоу, без обзира на актуелне изборе. Функционери СПС-а су, обављајући различите дужности у некима од кључних ресора садашње Владе, у протеклом четверогодишњном периоду (2008-2012) дали значајан допринос успостављању блиских облика сарадње, а пре свега економске. Нарочито се то односи на ресор енергетике (који је пре реконструкције Владе, 2011. водио министар из редова СПС, проф. др Петар Шкундрић). Подсетимо да је на основу ратификованог споразума са Руском Федерацијом извршена реконструкција и модерни­зација Нафтне индустрије Србије (НИС). Истичемо да је НИС од губиташа постао најуспешније предузеће у Југоисточној Европи - у наредне три године ова ће компанија инвестирати у развој више од 1,5 милијарди евра. Започета је изградња деонице међународног гасовода „Јужни ток" кроз Србију - потписали смо уговор о реализацији овог пројекта " који би требало да обезбеди стабилно и дуготрајно снадбевање Србије природним гасом. Завршили смо прву фазу изградње складишта у Банатском Двору, у сарадњи Јавног предузећа „Србијагас" (којим такође руководи наш функцоинер, потпредседник СПС, Душан Бајатовић) и компаније „Gazprom Germania GmbH", чиме је Србија добила прво гасно складиште. У плану нам је да изградимо још једно гасно складиште у Итебеју за које смо већ обезбедили средства. Реализацијом ових пројеката Србија ће постати регионално гасно чвориште и лидер у гасном сектору у Југоисточној Европи! Очекујемо више од 2,2 милијарде евра улагања у гасни сектор наредних година. Сарадња и инвестиције у области енергетике и енергетске инфраструктуре ствара нераскидиве економске везе између Србије и Русије. За задовољством констатујемо да је у протеклој годинидошло до повећања од 28 посто у спољнотрговинској размени Србије и Русије – то су наши стратешки правци деловања и убудуће. Социјалистичка партија Србије такође са задовољством истиче своју решеност да и убудуће настави и јача традиционално и вишевековно пријатељство између српског и руског народа. Користомо прилику да изразимо нарочиту захвланост народу Русије, као и државних институцијама и Руској православној цркви који су континуирано пружали и настављају да пружају издашну хуманитарну помоћ Србији и српском народу, нарочито на територији Косова и Метохије.  Перспективе будуће сарадње посматрајмо то кроз призму већ успостављених односа који су у делокругу надлежности нашег Председника, г-дина Ивице Дачића, који је истовремено и министар унутрашњних послова (полиције) Републике Србије. Недавно је председник Дачић био у  званичној посети Русији, министру за ванредне ситуације, г-дину Сергеју Шојгуу. Министар Дачић и министар Шојгу су најзаслужнији што је на југу Србије, у Нишу формиран српско-руски Хуманитарни центар који има за циљ спровођење хуманитарних акција спасавања у ванредним ситуацијама. У овом ће Центру бити стационирана опрема и људство за помоћ при гашењу пожара, реаговања у случају земљотреса, поплава. Сматрамо да овај Центар није никаква претња западним интересима на Балкану – о формирању овог Центра информисани су сви наши европски и остали западни партнери. Овај центар и јесте замишљен као део европског механизма за реаговање у ванредним ситуацијама. Свесни смо да су западни аналитичари, као и западни политичари склони да отварање овог српско-руског Центра у Нишу тумаче као руску војну базу у Србији, будући да су овде стациониране ваздухопловне летелице, спремне да дејстувју у случају елементнарних непогода. То изазива извесну нелагодност, чак и оптужбе да је реч о покушајима шпијунирања суседних балканских земаља који су чланице НАТО алијансе. Ми истовремено подсећамо да НАТО већ има отворену војну базу на територији Србије – то је «Бондстил» на територији наше јужне покрајине Косово и Метохија. Свесни смо такође да је Србија недовољно јака и недовољно утицајна земља да би могла да утиче на гео-политичке односе између тако моћних земаља као што је Русија и Америка. Али је наша спољнополитичка оријентација врло јасна – желимо да сарађујемо са оним државама које јачају мир и стабилности на Балкану, и које ће нам помоћи да порушимо преостале «берлинске зидове» између балканских народа.   Српска радикална странка Окретање ка тржиштима традиционалних савезника, пре свега Руске Федерације, на којима би се пласирали производи из Србије, један је од фундаменталних циљева државотворне политике коју грађанима гарантују српски радикали. Штета коју буџет Србије трпи по основу једностране примене ССП-а са ЕУ је један од најбољих илустратора неодговорне фискалне политике која је подређена интересима Брисела. Штета коју буџет Србије трпи по основу једностране примене ССП-а са ЕУ је један од најбољих илустратора неодговорне фискалне политике која је подређена интересима Брисела. Због тога српски радикали намеравају да, по доласку на власт, ван снаге ставе примену Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ и да тиме вратите царинске стопе приликом увоза производа из ЕУ. Актуелни режим у Србији тренутно не користи многобројне могућности које јој се пружају у економској сарадњи са Руском Федерацијом.  Српска радикална странка сматра да ЕУ има алтернативу, јер Руска Федерација од 2010. године ствара посебну царинску унију или Царински савез са Белорусијом и Казахстаном, а позив за чланство у тој организацији упућен је Украјини и другим државама. Национални интерес Републике Србије треба да буде интеграција у царински савез са овим државама, које нас уважавају као равноправног спољнотрговинског партнера и не отимају нам Косово и Метохију.  Ми морамо да сачувамо Споразум о слободносј трговини са РФ из 2000. године јер је то наша једина извозна и развојна шанса. Ако ако уђемо у ЕУ Спроразум са РФ ће престати да важи и то ће довести до катастрофалних последица по нашу економију. Неопходно је да се прекине антируска пракса у Србији када се ради о доласку руских инвестиција. Српска радикална странка намерава да по доласку на власт покрене спољнополитичку активност и преговоре о пласману робе и услуга из Србије на тржишта држава БРИКС-а, Јужне Америке, арапских и афричких држава. Српска радикална странка сматра да је сарадњом са традиционалним савезницима, а пре свега са државама БРИКС-а, могуће повећати извоз робе најмање за једну трећину БДП-а. Развој енергетике представља једну од кључних тачака Програма за економски и социјални опоравак Србије Српске радикалне странка која се у потпуности ослања на подршку браће из Руске Федерације. Српска радикална странка сматра да је изградња „Јужног тока" и његов пролазак кроз Србију основ даљег економског развоја наше привреде.  Српска радикална странка је изричито против потпуне приватизације Електропривреде Србије, с обзиром да је у питању стратешки изузетно важно јавно предузеће. Евентуалном приватизацијом Електропривреде Србије, не само да би био окупиран енергетски сектор Србије, већ би у великој мери били угрожени витални национални и државни интереси. Стратешки партнер ЕПС-а треба да буде руска државна компанија РАО УЕС. Радикали се залажу за чврсто стратешко партнерство између Републике Србије и Руске Федерације у погледу ревитализације, развоја и изградње нових постројења у оквиру система Електропривреде Србије. Витални национални и економски интерес Републике Србије јесте сарадња са Руском Федерацијом у енергетском секторуи због тога ће радикали, по доласку на власти, међудржавну сарадњу на том пољу унапредити на највиши могући степен. У политичком и безбедоносном смислу Србија, треба да постане чланица ОДКБ. Србија никада не сме да постане члан НАТО. НАТО је предводио агресију против  Србије 1999. године. ОДКБ нуди сарадњу на равноправним основома и за разлику од НАТО је савез који никога не угрожава.   Група грађана Двери "Двери Српске" су на црквено-државни празник Сретења Господњег 2012. године, изашле у јавност са предлогом "Новог народног договора" из кога се могу извући основни постулати политике Двери по питању односа са Русијом. Тако се у тачки 7. "Новог народног договора" каже: "Двери се залажу за активну војну неутралност Србије. Дугорочнију сигурност обезбедили бисмо приступањем Споразуму о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска Федерација. Чланство Србије у ОДКБ-у (Организација друштва за колективну безбедност) наставак је наших слободарских и одбрамбених традиција, поштовање међународног права као цивилизованог начина да се уважава воља свих народа и држава без обзира на њихову величину и снагу, и безбедносни штит над нама. Србија пре свега – нова је доктрина спољне политике Србије!" Што се тиче конкретних праваца, форми и пројеката које би ми почели развијати у сарадњи са Русијом, за почетак би једна од главних ставки у будућим пројектима могла послужити тачка 4. нашег "Новог народног договора" о реалном и одрживом развоју Србије, у коме се српско село ставља као темељ опстанка Србије. Ради се о пољопривредном, индустријском и туристичком сектору, у којима се крију неслућене могућности за нашу сарадњу са Русијом. У поменутој тачки нашег договора каже се: "Политика реалног развоја Србије за своју основу узима концепт свеобухватног одрживог развоја друштва и државе, што значи да се развој планира не само према потребама садашњег нараштаја, већ и спрам потреба нараштаја који долазе. Ценећи специфичности у развојном потенцијалу Србије, политика реалног развоја ће се превасходно бавити областима пољопривреде (посебно производњом здраве воде и хране), села и руралног развоја у целини, енергетике (посебно енергетске ефикасности и обновљивих извора енергије) и заштите животне средине. Србија има потенцијала да у будућем периоду заузме важну позицију на Балкану у свим овим, а посебно пољопривредном, енергетском и туристичком сектору. У области туризма посебно треба радити на развијању сеоског, бањског, планинског, верског, здравственог и градског туризма." Што се тиче регулисања односа са Западом по руском питању, више него јасно се о томе говори у тачки 5 нашег "Новог народног договора": "Србија ће бити јака када у њој буде успостављена суверена демократија и народна самоуправа. Суверена демократија подразумева да се о будућности Србије одлучује само у српској престоници, а не у Бриселу и Вашингтону или било ком другом граду у свету. Двери су против даљег комадања и дробљења српске територије било унутрашњим деловањем, тзв. регионализацијом, било спољашњим притисцима а под изговорима „угрожених мањинских права". Залажемо се за једну, снажну Србију уз јаке локалне општине, које би добиле већи удео у располагању својим ресурсима и приходима. Српска војска, модерна, добро наоружана и јака, мора да се врати на своје историјске традиције, да у одбрани својих ближњих и целе српске територије покаже одлучност, спремност и витешку част. Јака Србија је гарант опстанка Републике Српске. Косово и Метохија је за нас привремено окупирана територија од које никада нећемо одустати. Радимо на очувању свести о Косову и Метохији у нашем народу и чекамо промене међународних околности које ће нам омогућити да на том делу своје земље вратимо уставне и законске надлежности." У тачки 7. Договора, говори се о спољној политици, где је јасно истакнуто да је Русија наш први и најважнији стратешки партнер: "Страдање српског народа у двадесетом веку, у великој мери условљено разноразним брзоплетим и недовољно прорачунатим интеграцијама, почев од југословенства, преко комунистичког квази братства и јединства, закључно са евроунијатством по сваку цену, од нас у 21. веку захтева да спољну политику апсолутно подредимо српским интересима. Добро разликујемо Европу од Европске Уније, и насупрот еврофанатизму и утопизму ми смо евроуздржани. Инсистирамо на одговорном дијалогу са ЕУ, који се ни у територијалном ни у политичком ни у економском смислу не може одвијати на штету Србије. Такође, неопходни дијалог са ЕУ не може бити препрека за чвршћу политичку и привредну сарадњу са земљама убрзаног развоја, на првом месту чланицама БРИК-а (Бразил, Русија, Кина, Индија), али и појединачним суседним и другим државама Европе. У овом погледу, Русија је наш први и најважнији стратешки партнер. За нас су прихватљиви само они европски стандарди који су у складу са претходно изнетим начелима нашег новог народног договора (породица на првом месту, социјална солидарност, домаћинска економија, одбрана културног идентитета, Европа нација, сузбијање монопола, итд). Хоћемо Србију по мери њених грађана и народа, а не по мери безимених бриселских чиновника ЕУ и САД. Противимо се сваком виду приближавања НАТО-пакту. Разлози за овакав став су геополитичко-безбедоносне природе (зато што је ера униполарног света под америчком доминацијом за нама а нови мултиполарни свет пред нама), економско-социјалне (зато што је, имајући у виду огромне трошкове прилагођавања НАТО-стандардима, укључивање у ову милитантну формацију финансијска омча око врата Србије) и морално-етичке природе (зато што је НАТО бомбардовао Републику Српску и Србију, побио на хиљаде људи и значајно уништио нашу државну инфраструктуру, као и зато што и данас људи умиру од последица бомби са осиромашеним уранијумом)." Светосавље (српско православље) је историјско искуство српског народа и идеологија светосавља је у темљима програма Двери Српских. То је још једна тачка која нас зближава са "Трећим Римом", чије је историјско искуство "Свете Русије" умногоме подударно са нашим Светосављем.   http://srb.fondsk.ru/news/2012/05/04/rusiia-i-srbiia-osnove-buduhe-saradne.html

 

IZ DIPLOMATSKOG UGLA..... GO HOM

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

GO HOM !

 

Kako je tamo?", pitali jednoga koji je iz domovine došao ovamo. 'Divota!', odgovorio je on. 'Možeš krasti, harati i radita šta hoćeš, pa da te ni glava ne zaboli. Ali kuku svakom ko zube obijeli protivu vlade…' To potvrđuju i domaći listovi. Krađe, krijumčarenja, ucjene i pljačke na sve strane i krivcima ništa, međutim, politička progonstva ne prestaju… Štetočina vlada… Sve se više ispoljava da vlada nije dorasla za poslove koje je samovlasno prigrabila. Svojim neradom, nespremom i brzopletošću nanosi državi i narodu sve veću štetu. Nespremom vladinom desilo se i to da narod u mnogome oskudijeva ili pojedine potrebe preplaćuje, dok, s druge strane, svoje produkte ne može da izveze i tako mu se kvare i propadaju… Što prije ne bi učinio ni varalica, danas to čine ljudi koji traže da se cijene i poštuju. Za njih nije nikakav grijeh korupcija, mito, krijumčarenje… Zbog toga se valuta pogoršava, cijene rapidno skaču i bogataši se sve više bogate na štetu potrošača… Vlada koja se namjetnula celokupnom našem narodu neprekidno se žali i mnoge optužuje da rade protivu naših opštih interesa, da razbijaju narodno jedinstvo i da ruše u začetku novu državu. Njoj su svi krivi, ali samo ona nije kriva…"
Ako je neko pomislio da je sve ovo opis današnjeg stanja u Crnoj Gori i Srbiji, prevario se. To je sve pisalo u listu Libre Serbie (Slobodna Srbija), Journal national, politique et littèraire, od 2. jula 1919. godine, koji je izlazio u Švajcarskoj.
Boris Tadić optužuje opoziciju da je kriva za ono što je on radio i plaši narod da će sve u Srbiji propasti, ako ne izaberu njega. Tvrdi da se put s njim zna, a sa drugima ne. Naravno, opozicija u Srbiji nije neka naročita opcija, pa se stvarno ne zna kuda će Srbi s njom, ali, neka i ona dobije priliku, jer tačno je da se put sa Tadićem zna, pošto on dokazano vodi u bijedu i propast nacionalnih interesa. Gospodar se žali da su svi krivi, osim njega, pa optužuje opoziciju i novinare da rade protiv Crne Gore (kao i ona vlada iz 1919, što je optuživala druge da rade protiv opštih interesa), a ne može da se otrese ni podbrozičke metodologije optuživanja Srbije. Optužujući Srbiju da manipuliše opozicijom u Crnoj Gori, Gospodar pokazuje ili nizak stepen inteligencije ili namjeru da vrijeđa crnogorsku opoziciju, jer time implicitno tvrdi da su u njoj sve same budale, pa treba neko iz Srbije da im kaže šta da rade.
Ovom beogradsko-podgoričkom dvojcu s američkim kormilarom svi su krivi osim njih. Zato bi trebalo da ih oslobodimo svih dužnosti, pa će se onda baviti samo sobom i neće im smetati opozicija i novinari.
Oni moraju da odu, ako ni zbog čega drugog, a ono da ih više ne gledamo. Doveli su narod u situaciju da kaže: neka dođe ko hoće, samo da ih ne gledamo više! Doživjeli su sudbinu Miloševića koga su rušili igrajući baš na takvu narodnu kartu.
Amerikanci su u jednoj studiji iznijeli da niko ne treba da bude na vlasti više od deset godina, pa ni na političkoj sceni, jer dojadi svima, čak i ako dobro radi svoj posao. Naime, poslije deset godina javnost se toliko zasiti istih lica da počinje da ih ne trpi.
A Boris hoće treći mandat uzastopce! Gospodar gospodari Crnom Gorom već dvije decenije. Pa to ne može ni američki predsjednik. Vrijeme je da se američka teorija primjeni i na njih. Pošto oni više ne razumiju srpski (Tadić misli da zna engleski, pa kaže da će graditi „autoput kao što je motor vej" u Americi, što u prevodu znači „autoput kao autoput"), a nema ni prevodilaca za crnogorski, pa je Gospodaru teško išta reći, recimo im jezikom njihovih gazda čije naloge slušaju, jer razumiju samo komande na engleskom.

„Go hom!"

(Autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

Ђурђевдански реализам и Анти-Србија

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 02.05.2012 | 00:01

Србија је на софистициран начин окупирана од стране оних који нису успели да је покоре оружјем 1999. године. Они су после агресије на њу извршили два (по њих успешна) велика мирнодопска удара, који су резултирали садашњим окупационим стањем. Ради се о организовању „наранџасте" револуције 2000. године и опсежне „гладио" операције 2008. године. Последице тога битно дефинишу друштвено-политички амбијент у коме живимо, односно параметре реал-политичког понашања. Но, кренимо редом, са завршним освртом на значај који речено има у вези са актуелним изборима у Србији.   ИДЕОЛОШКИ СИСТЕМ САД и неки европски савезници те силе, крајем 80-их година почели су да стварају и развијају свој идеолошки апарат у Србији. Начелно, такав „апарат" подразумева разне механизме помоћу којих се постиже да идеје до којих је стало владајућим структурама (глобалним или националним), постану или остану доминанте у друштву. Идеолошки конгломерат о коме говоримо врло је обухватан, зависно да ли се ради о елементима који функционишу унутар сопствене државе или о онима у иностранству. Ту су разлике значајне полазећи од тога да ли су у питању суверене или постмодерно окупиране државе. Идеолошки апарат не чине само образовни систем и медији, већ и многе друге институције. Примера ради, преко министарства културе или одговарајућих агенција, Влада може у жељеном правцу да усмери рад многих невладиних, било профитних или непрофитних, организација код куће и у иностранству. Ко даје новац за снимање филмова, организовање разних манифестација или штампање књига, итекако се пита шта ће се снимати и штампати, какве ће изложбе бити организоване, и који гости ће бити позивани из иностранства, колико год да се прича о независности уметника, издавача, медија! У модерни државни систем распростирања пожељних идеја, укључен је и читав низ невладиних организације (НВО). Оне су од посебног значаја када је у питању спољни круг државног идеолошког апарата (који свака моћна држава у некој мери има). Колико су НВО корисне на домаћем терену, још важније су када се ради о ширењу погодних вредности у иностранству, као и о борби за националне интересе у туђем дворишту! Ту дају највећи ефекат када су повезане и са читавим низом медија под контролом силе за коју раде, односно када она има своје људе у релевантним партијама (или чак и неке од странака контролише у целини), те када је у функцију својих интереса ставила разне људе од угледа (аналитичаре, уметнике и друге „лидере јавног мнења").   НАРАНЏАСТО ФАРБАЊЕ СРБИЈЕ Вашингтон је већ почетком 90-их година у Србији располагао делотворном мрежом медија, формално-неформалних НВО и свега другога, која је, под изговором да се боре за демократију, права мањина и слично, заступала америчке националне интересе. Док се нису стекли услови за организовање преврата, та америчка „пета колона" саботирала је српске одбрамбене напоре, да би почетком новог миленијума кренула у акцију фарбања Београда у наранџасто. ЦИА и друге америчке службе, организовале су у ширим размерама и богато финансирале тадашњу српску опозицију ради реализације тог циља. Посредно су у игру увучени и они актери који нису радили за САД, нити су били идеолошки блиски њиховом мондијалистичком концепту, али су желели рушење Милошевићевог режима. Тако створен опозициони блок, подржан од стране евроатлантске идеолошке мреже у Србији и њеном окружењу, успео је да преузме власт 5. октобра 2000. После тога отпочела је ерозија државног идеолошког апарата Србије. Док је Слободан Милошевић био на власти он је отворено био у функцији режима, али и српских интереса онако како их је власт схватала (што је објективно било далеко од идеалног, довољно је само сетити се издаје Српске Крајине, али спрам овога што сада имамо, представљало је готово идилично патриотско стање). Сада је идеолошки апарат клијентске државе Србије такође нескривено упрегнут у рало власти, али ради и против српских интереса а у корист наших непријатеља.   ЦИА „ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА" Милошевић је срушен да би Србија, наводно, била демократизована те да би кренула путем реформи које су требале да унапреде њен економски систем. Међутим, то је била само пропагандна теорија, у коју је веровао велики део српског народа али и поједини политички чиниоци (који су мислили да ће, са позиција власти, успети да консолидује државу и на демократским основама поведе је путем националне еманципације од евроатлантистичких центара моћи). Но, права истина била је то да је НАТО настојао да мирнодопским средствима успостави контролу над државом коју није успео да освоји силом, у чему му је асистенцију свесно пружао низ српских политичких фактора, на челу са сада владајућим ДС-ом и тзв. експертским Г-17 (који се сада маскирао у УРС). Да се вратимо српском идеолошком апарату. После промене власти крајем 2000 године, уместо да буде дефинисан на новим основама, и демократизован утолико што би био умањен простор за његову партијску (зло)употребу те у већој мери био подређен државним и националним интересима, намерно је брзо доведен у стање дезоријентисаности па и делимичног распадања. Нова власт била је хетерогена – у њој су седели они који су били анационални, антинационални, и они, више или мање, национално опредељени – па је и идеолошки апарат државе убрзо постао конфузан. Поцепан по партијским критеријумима, стављан је у функцију борбе око власти, партнера у власти! Уз то је и додатно био пољуљан од дела „наших" НВО делатника, медија и политичара, у циљу продубљивања окупације Србије, агресивним наметањем става да је патриотизам превазиђен.   НВО „СВЕТЕ КРАВЕ" Упоредо са одвијањем процеса паралисања па и разарања идеолошког апарата под контролом српске Владе, „наше" НВО организације и медији, који су део америчког глобалног идеолошког апарата, тачно су знали шта им је чинити. Не само што су сви они имали задату „визију" како да ефикасно пропагандно делују, већ и на који начин да обезбеде свој будући статус. Позивајући се на „првоборачки" стаж у вези са рушењем Милошевићевог режима – уз то, усиљено намећући лажну слику да су били борци за демократију а не туђе геополитичке интересе – изборили су се за статус српских „светих крава". Агресивно су наметали представу о себи као о стожеру демократије и заштите људских права, па и став да је мерило наше тзв. европеизације то да они могу да раде шта год хоће. Док је „наш" евроатлантски апарат индоктринације, потпомогнут од безрезервно проамерички настројених политичких чиниоца (којих, асиметрично, има у разним партијама), тако деловао, и они политички фактори који нису равнодушни према судбини нашег народа, кокетирали су са мондијалистичким центрима моћи, односно настојали да им се много не замере. Чак је и Влада у којој је ДСС имао преовлађујући утицај, дуго остављала непропорционално велики простор за деловање путем државних медија, разним Хелсиншким одборима, ЈУКОМ-има, Грађанскиим иницијативама, односно допустила је расподелу националних и осталих телевизијских фреквенција, умногоме, у складу са вољом западних душебрижника.   СРПСКИ „ГЛАДИО" 2008 У таквим околностима, локални евроатлантски идеолошки конзорцијум бивао је све способнији да, и без директног ангажовања америчких специјалних служби и иностраних пропагандних структура, игра значајну улогу у нашим партијским надметањима. Споменути апарат – од Б 92, преко писаних медија до невладиног сектора – постепено је добио велики капацитет да сатанизује оне политичке снаге које не поступају онако како њему или његовим менторима одговара. Када би својим, тек повремено, енергичнијим деловањем, национално опредељени делови власти (до средине 2008. године) нешто и успевали да постигну, ипак би допуштали да изнад њихових глава виси Дамоклов мач, који непрекидно претио да се откине и уништи, све заједно са његовим творцима, дело које је мукотрпним залагањем створено. То се и десило после проглашења „независности" Косова, чему се ДСС активно одупирао. Тада је отпочела операција налик оним вођеним у Италији у епохи Хладног рата („Гладио"). Радило се о опсежном захвату како би се током изборног процеса и после њега, обесмислила већинска воља народа. У том се и успело. Иако је гро Срба била револтирана стварањем и признањем косовске квазидржаве од стране НАТО ментора ДС-а и других чланица „Коалиције за европску Србију", многи незадовољни грађани наведени су застрашивањем да се ради о избору између мира и рата (просперитета и изолације) да не изађу на изборе, или чак да дају свој глас онима које презиру. Коалиција ЗЕС није победила али су националне странке прошле знатно лошије него што се до самих избора очекивало, те су тако створени предуслови да англосаксонске дипломате одраде свој део посла. Исход знамо: формирана је Влада ДС-УРС-СПС. Аморфни врх социјалиста „легао је на руду" и ради власти ушао у неприродну коалицију са онима који му у кључним националним питањима нису блиски.   НАТО–„СРПСКИ" МУТАНТ После тога још даље је отишао процес ерозије српског државно-идеолошког апарата, односно додатно је метастазирао евроатлантски механизам индоктринације. Штавише, на име надокнаде за учешће у предизборној кампањи на страни ДС-а и УРС-а (тада Г-17 плус), најекстремнији део евроатлантског идеолошког апарата – онај који је до крајности покретан аутошовинистичким мотивима неоусташког типа – добио је представнике у српској власти, и то у ресорима који су од кључног значаја за остваривање утицаја на нацију. Да се само сетимо Бранислава Димитријевића, који је са места помоћника министра културе, радио на рушењу српских идентитетских темеља. Или Марка Караџића, који се донедавно налазио на позицији државног секретара за људска и мањинска права, са које је максимално доприносио хомосексуализацији нашег друштва и другим видовима његовог девијантног урушавања. Да ствар буде још гора, док су разне структуре српске државе прожимане евроатлантским кадровима и духом, антисрпске невладине организације и медији очувале су аутономију и чак добиле замах да упоредо и самостално раде на реализацији својих задатака. На основу личних веза са владајућим структурама, потребе власти да се додвори глобалним моћницима али и њиховог директног лобирања за своје овдашње штићенике, вештине у писању пројеката од стране активиста овдашњих мондијалистичких НВО, и још понечега – оне од 2008. године долазе до знатних средстава из буџетских извора. Тако, уз велики медијски утицај и фондове из иностранства, србождерски кругови користе и средства која се од нас прикупљају на име пореза, за активности против виталних интереса наше земље и нашег народа! Врло ограничени српски ресурси сада се користе за деловање, и то у сред саме Србије, у корист интереса народа из окружења са којима смо у сукобу (Арбанаси, Хрвати, тзв. „Бошњаци"), за удаљавање Србије од својих природних савезника, а најпре Русије, и, коначно, да би се водила пропаганда за увлачење наше земље у НАТО!   БРАЋА БЛИЗАНЦИ: ДС И АНТИ-СРБИЈА Време је да се позабавимо актуелним изборима, односно да видимо шта је смисао досадашње „приче". Не треба ни рећи, евроатлантско братство у Србији, које можемо да назовемо Анти-Србијом (често погрешно именованом као „Друга Србија") на овим изборима (колико и на прошлим), свим средствима подржава ДС и ЛДП. Наизглед, његов миљеник је партија Чедомира Јовановића, но тако је само на површини. Антисрпски непартијски кругови у Србији добро су свесни да је ЛДП сувише слаб, па је – без обзира на све симпатије према њему, и несебичну помоћ коју му пружају – приоритет њиховог асистирања стављен је на то да ДС задржи доминантну улогу у власти, односно да Борис Тадић и даље остане председник Србије. Ради остварења тих циљева припадници Анти-Србије делују некада директно, некада индиректно, чак и тако што се позерски свађају са ДС-ом, како би у очима нупућених бирачаиспало да је та партија ипак колико-толико патриотски настројена. Другу страну те медаље представља рад тзв. „националних" лобиста ДС-а (нпр. НСПМ-а, на челу са Вукадиновићем и Антонићем), који такође имају сорошевске корене али су по задатку у једном тренутку дислоцирани у патриотске воде, са чијих маргина тврде да су Тадић и Јеремић „привржени" српским интересима. Међутим, они су на линији евроатлантизма и српског национал-мазохизма колико и Д. Шутановац, С. Бисерко или Н. Кандић, па не смемо да им поверујмо!   ГЛАС РАЗУМА Што се тиче опозиције (а ЛДП то није, већ је прикривени фактор власти), она је такође озбиљно начета деловањем евроатлантског идеолошког апарата у Србији и ван ње. Код нас је створен такав друштвено-политички амбијент да су и, више-мање, националне странке, и то све од прве до последње, само сенка онога што би требало да буду. И то на разне начине. Било зато што су битно одступиле од позиција на којима би морале да буду све истински српска странка, или тако што, на другом полу, идеолошки ирационално наступају пласирајући потпуно нереалне идеје, које револтирају велики део бирача и тако их гурају у пасивност или чак наводе да подрже режим. Било тако што на разним нивоима колаборирају са режимом или стога што су суштински оптерећене клановско-кумовским симптомима и разним злоупотребама које обесмишљавају сваку, па и национално правоверну, програмску опредељеност. Ипак, то нам је што нам је. Те националне странке, какве год да су, боље су од оних које сада воде Србију. Наша држава и друштво доведени су у толико лош положај да морамо рационално да резонујемо по принципу: „Боље ишта него ништа". Ако будемо тежили идеалним решењима, и сада када је јасно да до њих не можемо да дођемо, омогућићемо даље бујање онога што је најгоре. Ево шта то значи: ако ДС и ЛДП успеју да постигну добар резултат, односно СНС, ДСС и СРС – због резигнираности бирача којима се обраћају – добију мање гласова него што се очекује, имаћемо не само континуитет садашње власти, већ и отворен улазак партије Чедомира Јовановића у њене редове. Последице тога биће да ће НВО-медијска Анти-Србија имати још већи простор за деловање, односно да ће бити настављен њен, већ и сада опасни и опсежни, продор у српске државне институције.   ДУГИ ПУТ ДО СЛОБОДЕ Да се то не би десило треба масовно да изађемо на изборе 6. маја и на свим нивоима подржимо странке које нису део садашњег режима, односно, по слободном избору у првом кругу, а на основу политичког прагматизма у другом, њихове председнике кандидате који излазе на црту Тадићу. Тако сужавамо простор за формирање Владе чију би окосницу чинили ДС и ЛДП, односно повећавамо шансе да буде образована Влада од дела садашњих опозиционих странака самостално, односно ако то математички не буде могуће, са СПС-ом. У околностима када буде јасно да ДС не може да буде носилац Владе, та партија, ма шта сада тврдила, уђи ће у власт са СНС-ом и ДСС-ом. Далеко је од тога да би тако добили неку Бог зна колико национално посвећену Владу, односно да би српски национални брод радикално кренуо новим геополитичким курсом, али бар би са чела државе био елиминисан амалгам ДС-а и Анти-Србије, односно био би сужен простор за деловање последње. Јер, Запад има све мање новца за финансирање „пете колоне" у Србији, а у новонасталим околностима, она би свакако теже долазила до новца из државних фондова, односно било би јој поклањано мање медијске пажње. Анти-Србија се до 2008. године трудила да не излази директно на политички мегдан, те да посредно подржава ДС и ЛДП. Пошто је НАТО почео завршне радове на плану сецесије Косова и Метохије, добила је задатак да навуче жуте и ЛДП-овске дресове. Отуда, и да не желе да јој сасеку крила како се не би замерили Вашингтону и Бриселу, потенцијални носиоци нове Владе то ће морати да учине. Ради се о неизбежним консеквенцама њихове борбе за власт и њено очување. Јасно им је да би им се свако попуштање Анти-Србији, која је сада у нераскидивој симбиози са ДС-ом, брзо и болно обило о главу. Дуг је пут ослобађања Србије. Наша садашња политичка елита то није у стању да уради, односно нема храбрости да преузме ризик који такво настојање са собом носи. Зато је сада важно правити бар мале кораке напред, уз наду да ће процес измене глобалних односа у наредним годинама бити убрзан, те да ће сазревање нове патриотске политичке елите бити олакшано. Већ мала пауза у вези са форсираним притиском коме је сада српско друштво изложено у циљу његовог идентитетског препарирања и увлачења у евроатлантски круг, представља нешто! А ампутација Анти-Србије из српских државних структура те њено бар делимично удаљавање од националних финансијско-медијских ресурса, што је скопчано са падом ДС-а са власти –несумњиво је реални помак ка бољој Србији.   ЗНАЦИ ПРОПАСТИ И ПТИЦА „ФЕНИКС" ДС је органски повезан са Анти-Србијом. Рушећи ту партију са места крај државног кормила, одбацујемо и разне „хелсиншке одборе" и отворено НАТО-љубачке „грађанске иницијативе". Стога, ако већ не можемо да изаберемо власт која нам је стварно по вољи, бар, дајући свој глас неком од опозиционих опонената садашњег режима, нанесимо ударац по антисрпском змијско-политичком леглу. Патриотизам није причање празних прича и бусање у прса већ реалан рад у корист државе и нације. Лепе жеље су приватна ствар, а гласање мора да буде рационални допринос макар покушају побољшања наше државно-националне збиље. Божидар Кнежевић – славни српски историчар и филозоф из 19. века – својевремено је написао: „Најочитији знак да је једно друштво покварено и да пропада, јесте тај да све племенито постаје смешно – правда и љубав, патриотизам и хуманизам, верност и чистота, милосрђе и искреност". У светлу тих његових речи када погледамо дух нашег доба, нема сумње да је садашње српско друштво покварено те да пропада. Но, пропадање не значи нужно и пропаст. Наш народ је већ доказао да је као „птица Феникс". Делује да је сагорео а онда се поново роди! Имамо ми за то још снаге, а да би тако и било, недопустимо апатији и цинизму да нас онемогуће да радимо оно што можемо док не дође време да, рачунајући на успех, учинимо оно што желимо. Зато изађимо на изборе 6. маја и определимо се за било кога од опонената режима за које реално (а не по принципу „Шта је баби мило то јој се и снило") сматрамо да могу да пређу цензус. Ако то не учинимо јер мислимо да „немамо за кога да гласамо" или непромишљено бацимо свој глас, и сами се злокобно смејемо над шансом да кад-тад осване сунце слободе, односно да већ ове године помакнемо Србију бар који метар од злокобне провалије над којом сада стоји!

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/05/02/dzhurdzhevdanski-realizam-i-anti-srbiia.html

TARIK ALI: KOSOVO JE KOLONIJA KOJOM UPRAVLJAJU KRIMINALCI

TARIK ALI: KOSOVO JE KOLONIJA KOJOM UPRAVLJAJU KRIMINALCI

ponedeljak, 30 april 2012 08:34

Dok god ne postoji alternativa, kapitalizam će preživeti nauštrb građana i radnika

Tarik Ali je lek protiv laži. Pilula protiv globalnog medijskog mamurluka. Penicilin za manipulacije moćnika. Simbol levice od šezdeset osme, od onih „godina uličnih borbi", kako je naslovio jednu svoju knjigu, kada su bulevarima Pariza marširali studenti. Kada je protestujući zbog rata u Vijetnamu ulicama Londona išao prema američkoj ambasadi. Decenijama kasnije, njegova reč o okupaciji Iraka bila je neverovatno važna, njegov glas o raspadu Jugoslavije otrežnjujući, njegovi komentari u „Nju left rivjuu", koji dugo godina uređuje, „Gardijanu" i najprestižnijim listovima sveta - lekoviti

Rođen u Lahoreu, Pakistan. Sin uglednog novinara i poznate aktivistkinje. Unuk premijera indijske države Pandžab. Kao student organizuje demonstracije protiv režima. Svestan da pakistanska vojna diktatura neće dugo trpeti njegove kritike, beži u Veliku Britaniju. Završava Oksford. Slede angažovanost, intelektualizam i nemirenje sa zlom. Sve do danas. Istoričar, pisac, novinar, filmski režiser, aktivista... „Rolingstonsi" i Džon Lenon posvetili su mu po pesmu. Lenonova „Moć narodu" ispevana je inspirisana intervjuom koji je Džon dao Tariku.

Džegerova „Ulični borac" posledica je Alijeve knjige o '68.Nedeljnik mu posvećuje intervju. Pričamo najpre o ratovima. Zar ima nešto mimo njih?

Više puta ste oštro kritikovali bombardovanje Kosova 1999. godine. Šta sada mislite o tom ratu, ali i onom s početka devedesetih kada je počeo raspad Jugoslavije?
— Postoji sijaset razloga za te ratove. A nijedan od njih nema nikakve veze sa mesijanstvom ljudskih prava koje je postalo dominantna ideologija ratnih huškača, bilo onih pravih ili onih iza laptopa. Prvo: uslovi koje je MMF nametnuo bivšoj Jugoslaviji obogaljili su federaciju u svakom smislu. To je značilo delotvorno razbijanje JNA, čiji su koreni bili u borbi partizana protiv fašizma i fašističkih saveznika u Drugom svetskom ratu. Slabljenje jugoslovenske države u posttitoističkom periodu udarilo je temelje smrtonosnom virusu nacionalizama, koji su preplavili region. Milošević nije jedini bivši komunista koji je postao nitkov. Tuđman je bio potpuno isti, a to su razumeli retki, među prvima „Feral tribjun" i Radio B92. Srpsko rukovodstvo pod Miloševićem opredelilo se za nacionalizam. Svega nekoliko dana po njegovom govoru na Kosovu, stekao se utisak da je istorijsko sećanje na Jugoslaviju zauvek izbrisano. Nemci su snažno ohrabrivali Slovence i Hrvate da se otcepe od federacije. Hrvatska nikada ranije nije bila nezavisna, sem kao nacistički protektorat za vreme Drugog svetskog rata. Hrvatski nacionalizam nišanio je Srbe i Bosance, veličao ustaše i nastojao da etnički očisti Krajinu. Drugi put u hrvatskoj istoriji čulo se „Danke Dojčland". Ali ovog puta nije bilo Tita ni nikoga sličnog. Šačica hrabrih Jugoslovena koji su se svemu tome suprotstavili bili su vrlo brzo izolovani i politički marginalizovani. Bombardovanje Jugoslavije bio je Klintonov rat s naumom da osnaži NATO i pripremi ga za prodor na istok. Dobro se sećam kako je Klinton objašnjavao taj rat unezverenim građanima svoje zemlje. „To je", objasnio je on, „u interesu Amerike." Mi koji smo se suprotstavili ratu optuženi smo da smo apologete Miloševića. To je bilo daleko od istine. Spoznali smo šta je rat bio i istorija je potvrdila naše stavove.

Pojedini analitičari povezuju izgradnju „Bondstila" sa američkim bombardovanjem, tvrdeći da je cilj napada Vašingtona zauzimanje strateški i geopolitički veoma važne teritorije u srcu Balkana. Osnovni cilj bio je ekspanzija NATO i jasno potcrtavanje američke hegemonije nad Evropom. „Bondstil" i „Tuzla" su odrazi ove hegemonije. Prodor na istok bio je vođen iz Vašingtona: u svakom slučaju, bivši sovjetski sateliti su uvršteni u NATO pod američkom komandom pre nego što su primljeni u Evropsku uniju.

Kako sada vidite situaciju na Kosovu? Ljudi koji su komandovali paramilitarnim jedinicama vode tu državu, a korupcija i organizovani kriminal su endemski. Da i ne pominjemo trgovinu ljudskim organima...
— U pravu ste. Ovo nije Kosovo o kojem je Ibrahim Rugova nekada sanjao. Ovo je katastrofalna priča. Kosovo je kolonija Evropske unije kojom upravlja kriminalna mreža. To je najekstremniji oblik onoga što postoji i u drugim krajevima bivše Jugoslavije. S te strane nije toliko izuzetno. Sa pažnjom sam primetio rođenje „Vetevendosje", političkog pokreta koja se suprotstavlja EU i SAD i koja je iskreno zainteresovana za stvaranje demokratije.

U jednom trenutku 1999. godine napisali ste da bi budućnost Kosova mogla biti u tome da lokalna mafija vodi ekonomiju po diktatu MMF-a. Da li se to ispostavilo kao tačno?
— Nažalost, da. Postjugoslovenske države postale su laboratorija u kojoj možete da posmatrate gnusnu simbiozu političara i velikog novca.

Kosovo je neformalno nezavisno, ali veliki broj zemalja, među kojima su i Rusija i Kina, i dalje ne žele da priznaju njegovu nezavisnost. Srbija i dalje smatra Kosovo delom svoje teritorije. Kako tumačite taj ogromni spor Srba i Albanaca?
— Kao što smo videli u Hrvatskoj u odnosu sa Krajinom - kada se jedna država podeli po etničkim linijama, to prate mnoge stvari. Srpska manjina na Kosovu predstavlja im problem. Etničko čišćenje po modelu Krajine otežano je prisustvom EU (posebno sada kada je Srbija nadomak EU), tako da podela deluje neizbežno da bi se osiguralo priznanje. Kosovarski banditi koji vladaju tim regionom ozbiljno razmatraju i povezivanje sa Albanijom. Taj dogovor zasniva se na podeli plena od kriminala sa njihovom braćom.

Da li ste upoznati sa situacijom u Crnoj Gori, gde više od dve decenije vladaju ista partija i isti političar, Milo Đukanović? Kako Zapad može da toleriše ovakvu, dvodecenijsku fasadnu demokratiju u srcu Evrope?
— Zapad toleriše sve što mu je u interesu. Za njih je Crna Gora kao jedna od država u Persijskom zalivu. Novac može natenane da se opere, milijarderi bilo koje nacionalnosti mogu da doleću i odleću bez ikakve kontrole. To je jedno igralište za evrobogataše. Zašto bi to bilo koga iznenađivalo? Materijalna osnova za stvaranje tih novih država bila je želja starih birokrata da postanu nova biznis elita, bez ikakve konkurencije sa drugim narodima. Gledano iz tog ugla, proces je bio veliki uspeh, ali koliko će dugo to tako ostati?

Da pređemo na istok. Šta NATO traži u Avganistanu? Pokušavaju li da uvedu demokratiju i ljudska prava u gudure i nepristupačne vrleti te zemlje?
— Očigledno ne, što sada svi shvataju. NATO će morati uskoro da napusti Avganistan, skupa sa svojim saveznicima, jer taj rat ne mogu da dobiju. Za njih je to bila katastrofa. Dozvolite da vam ispričam jednu staru priču. Jedne pozne noći 1897. godine, jedno paštunsko pleme (za koje su Britanci pogrešno smatrali da su im prijatelji) počelo je tajni napad na britanski kamp. Vinston Čerčil od dvadeset i kusur godina, niži oficir u prvoj poseti turbulentnoj granici na severozapadu imperije, bio je besan zbog tog „izdajstva". Gerilski napad koštao je armiju Britanske Indije 40 oficira i vojnika, kao i mnogo konja. Na oduševljenje mladog Čerčila, zapovednik ove operacije ser Bindon Blad odmah je komandovao odmazdu. Novi regrut pridružio se generalu Džefrizu u kaznenoj ekspediciji da se „izbatinaju prkosni neprijatelji". „Uzbudljivi" susret paštunskih sablji i engleskih pušaka spadao je u njegov dnevni posao, napisao je on kasnije u memoarima „Moj rani život", a mladom je Vinstonu najveće zadovoljstvo predstavljalo izvršavanje kolonijalne misije. „Marširali smo njihovom dolinom, koja je neka vrsta 'slepe ulice', uništavali sve useve, bušili rezervoare vode, postavljali eksploziv ispod utvrđenja i ubijali sve koji su nam opstruisali zadatak."Ko može da krivi Avganistance koji su u potonjim vekovima, u drugoj i trećoj najezdi na njihovu zemlju, verovali da su videli prvu najezdu, samo u drugačijem obličju? Promenile su se tehnologija i retorika: helikopterski mitraljezi i bespilotne letelice umesto pušaka s bajonetima; „humanitarna" objašnjenja i laži umesto Čerčilove iskrenosti.

Ubrzo nakon Avganistana, usledila je američka okupacija Iraka 2003. godine. Notorna laž o iračkom posedovanju oružja za masovno uništenje tada je poslužila za vojnu intervenciju. Prosto pitanje - zašto je ubijen Sadam Husein i okupiran Irak?
— O ovome sam napisao knjigu „Buš u Vavilonu: rekolonizacija Iraka". Teško je da ovde pobrojim sve te argumente ali, suštinski, rekolonizacija je bila uspešna, ali je Irak platio veliku cenu. Više od milion Iračana poginulo je, tu je i pet miliona siročadi, socijalna infrastruktura je uništena, a zemlja predata šiitskom kleru. Veći deo američkih i savezničkih trupa je povučen, ali su tu, u komšiluku, dok iračku naftu kontrolišu globalne korporacije. Tenzije svakodnevno rastu između vlade u Bagdadu i Kurda. Potonji bi želeli sopstvenu državu i misle da će ih Amerika i Izrael podržati. Plemenski lideri koji kontrolišu to društvo žele republiku po ugledu na Kosovo, i dobro bi im došlo američko-izraelsko političko i vojno prisustvo. A za razliku od Kosova, oni imaju naftu i grade sopstvene naftovode. Tako da je kriza daleko od završetka.

Kako vam danas izgledaju sva ona obećanja Džordža Buša i Baraka Obame u vezi sa „demokratizacijom" Iraka?
— Oni su stvorili marionetsku vladu. Maliki je njihov čovek, ali on ne može da ignoriše Iran jer mu podršku daju Šiiti koji više vole Teheran od Vašingtona. To za posledicu ima kontradikciju koja tinja. Nedovršen posao.

Poslednji rat desio se Libiji. U jednom komentaru u „Gardijanu" napisali ste da je „apsurdno misliti da je razlog za bombardovanje Libije bio zaštita civila". Šta se zapravo dogodilo u Libiji?
— To je imalo dva cilja. Prvi je bio da se skine Gadafi, koji je obećao da će dozvoliti zapadnim kompanijama da uđu u zemlju, ali je to odlagao i u isto vreme zadirkivao svoje nove prijatelje na Zapadu. Amerika i Britanija su pokušavale da ga odobrovolje tako što su mu isporučivale disidente i dodvoravale mu se na druge načine.Njegov je sin dobio doktorsku diplomu nadgledan od strane prijateljski nastrojenih profesora na Londonskoj školi ekonomije. Jedan od supervizora bila je En-Meri Sloter, koja je trenutno Obamin savetnik! Tako je, kada su protesti počeli, Zapad pitao prijatelje iz Gadafijeve administracije da mu pomognu. Ministri i službenici koji su sarađivali sa Zapadom to su i učinili. Onda su stvorili jednu laž: da je Gadafi objavio da će izvršiti masakr u Bengaziju. Ta je izjava poslužila Zapadu da dobije podršku za još jednu „humanitarnu intervenciju", ali ju je nemoguće naći bilo gde! Preporučio bih i tekst Hjua Robertsa, člana Međunarodne krizne grupe, o svemu tome. Zapad je iskoristio ovu šansu da se otarasi Gadafija, što su i uspeli nakon šest meseci bombardovanja. Brojke o stradalima nisu objavljene, ali su svakako negde između 15.000 i 25.000. To je bio masakr. Neki koji su bili islamski teroristi sada su zapovednici policije i vojske. Tu ima ironije na pretek.A što se tiče nebrojenih mrtvih, ono što je irački pesnik Sinan Antun napisao za svoju zemlju, stoji i ovde:„Vetar je slepa majka koja posrće preko leševa nema pokrova osim oblaka, ali psi su mnogo brži..."

Muamer Gadafi je ubijen uz blagoslov Zapada. To se dogodilo i sa Sadamom Huseinom, ali i sa Bin Ladenom. Nije li ovde reč o zapadnom terorizmu?
— Što se tiče Sadama i Gadafija, to je pravda mase koja linčuje i jasni državni terorizam kada pričamo o Bin Ladenu. „Duša ubice", napisao je Kami u „Kugi", „slepa je." Šta je onda duša imperija, prošlih i sadašnjih: slepa je za sve sem za svoje interese, a svaki akt uništenja ima predumišljaj.

U istom tekstu napisali ste i sledeće: „Nivo cinizma je zapanjujući. Od nas se očekuje da verujemo da će lideri sa kravim rukama iz Iraka, Avganistana i Pakistana štititi ljude u Libiji." O kakvoj je demokratiji reč, onoj krvavih ruku?
— Ruke imperijalizma su oduvek bile krvave. Zašto su ljudi mislili da će se to promeniti iz prostog razloga što je Sovjetski Savez pao i što su se Kina i Vijetnam otisnuli na put kapitalizma?

Šta je zajedničko intervencijama u Iraku, Avganistanu, na Kosovu, u Libiji...?
— Potvrda američke hegemonije u unipolarnom svetu. Maska su nekad ljudska prava, nekada ne, ali kao što se Gručo Marks jednom našalio: „Ovo su moji principi. Ako vam se ne sviđaju, imam i druge."

Sve češće se govori o mogućem napadu SAD i Izraela na Iran? Kakve bi posledice to imalo na ostatak sveta?
— Iranci, pre svega njihovi sveštenici, već su odavno spremni za dogovor sa Amerikancima. Ako hladnokrvno sagledamo stvari, bez ikakve demagogije, rat u Iraku i njegova okupacija ne bi ni mogli da se dese bez zelenog svetla iz Irana. Rat u Avganistanu je mogao da se desi, ali pomoglo je i to što su Iranci rekli „slobodno udrite", jer su Iranci smatrali Sadama i talibane neprijateljima, i vodili se principom „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, makar privremeno". Oni su suštinski podržavali ta dva američka rata. Nadali su se da će zauzvrat - stvarno su se nadali da će američki predsednik odleteti u Teheran, kao što je Nikson odleteo u Peking, da će se dogovoriti i da će živeti u miru. Iran nema preveliku želju da se bori sa Amerikom. A da su Amerikanci bili pametni, a mnogi pametni politikolozi u SAD kažu isto, to bi se i desilo.Ali, ono što je onemogućilo takav razvoj stvari bio je izraelski lobi. Oni su neprijateljski nastrojeni prema Iranu zbog nuklearnog pitanja. Oni žele da Iran da garancije da nikada neće napraviti bombu. Međutim, znate da obećanja mogu da se prekrše i da Iran ne vidi zašto ne bi to uradio ako ima kapacitete. Neki od njih kažu: „Pakistan ih ima, Indija ih ima, Kina ih ima, američki nuklearni brodovi slobodno se šetkaju našim vodama, Nemci Izraelcima daju specijalne 'delfin' podmornice koje mogu da imaju nuklearke na raketama, a te nuklearke mogu da unište Iran." Zato i osećaju da je najbolja odbrana da poseduju N-bombu, a ne da je koriste. Ljudi bi ih više poštovali kada bi to kazali. Sada govore „imamo kapacitete, ali nećemo napraviti bombu". To je nezgrapna pozicija za sve. Mislim da oni očajno žele dogovor sa SAD. Ako uprkos tome Amerika dozvoli izraelske napade na Iran (a to je ono što želi i Saudijska Arabija), onda će se u čitavom regionu otvoriti kapije pakla.

Jedan svoj tekst ste naslovili „Ko će preoblikovati arapski svet: tamošnji narod ili SAD?" Da li je takozvano arapsko proleće autentičan pokret narodnih masa ili se može govoriti o manje ili više dirigovanom procesu?
— U ovom trenutku Zapad drži situaciju pod kontrolom, ali situacija ostaje nestabilna. Uporedio sam je, pre više od godinu dana, sa Evropom 1848. godine. Iskreni ustanci praćeni porazima. U Egiptu je narod glasao za islamiste, jedne ili druge vrste. Ne možemo da raspustimo narod i izaberemo novi. Njihova je svest, jednostavno, trenutno na tom stupnju. Ako se pojavi bolja alternativa, možda će je prigrliti, ali ništa značajno trenutno ne postoji. Ali, egipatsko Muslimansko bratstvo nisu vehabije, i jako je važno imati to na umu. Oni su „mejnstrim" suniti. Ne razlikuju se previše od hrišćansko-demokratskih partija u Zapadnoj Evropi. Na to me podsećaju - društveno i politički konzervativni, dok ekonomski prihvataju neku vrstu neoliberalizma. Zato Amerikanci žele da posluju sa njima. I već posluju, iza pozornice, jer imaju podršku u zemlji. To nije moja predstava oslobođenja, ali ako ljudi to žele i ako su za to glasali, ne možete da ih krivite jer ne vide alternativu. Oni ne žele da glasaju za Mubaraka i njegovu bandu.Levica je veoma slaba i mnogi su diskreditovani zbog saradnje sa režimom. Veliki je problem u toj situaciji stvoriti nove pokrete. A Muslimansko bratstvo je nekad sarađivalo sa režimom a nekad nije, ali su njihovi ljudi hapšeni, mučeni, ubijani. Ljudi to znaju i - a to je njihova nagrada - glasali su za njih i postavili ih na vlast. No, ako po dolasku na vlast oni ne urade ništa, onda možete da imate drugu fazu protesta, jer je narod shvatio jednu veoma važnu stvar: ako se udružite, možete da srušite vlast. A to je, barem što se tiče Muslimanskog bratstva, opasna lekcija.

Od šezdesetih godina prošlog veka prepoznati ste kao jedno od najistaknutijih imena moderne levice. U kakvom je stanju levica danas?
— Istorijski proces je jedinstven i originalan. Mogu da se dogode stvari koje svakog iznenade. Ne govorim to na neki mističan način. Kažem da kada ljudi dosegnu nivo na kojem shvate da ne mogu da žive kao što su živeli ranije, i kada vladari shvate da ne mogu da vladaju na isti način kao i ranije i počnu da obuzdavaju, da ograničavaju, da postaju sve despotskiji, kao što je despotski i kapitalizam - onda sve može da se desi. Ne kažem pak ni da će naša strana neminovno pobediti, ali svakako ćemo se boriti.

Govorili ste da današnjoj levici nedostaje samopouzdanje. Na šta ste tačno mislili?
— Na to da strah od politike može da navede mnoge da zamene simboličke akcije politikom.

Koliko Marks ponovo može biti aktuelan?
— Nimalo. „Manifest" je pun grešaka. Njegova analiza zakona kretanja kapitalizma je neprevaziđena, ali mnogo se toga promenilo u svetu. Uvek je pogrešno tretirati Marksa kao nekog proroka, a njegove radove kao sveto pismo. I on bi to mrzeo.

Jedan od najvećih intelektualaca današnjice Dejvid Harvi smatra da kapitalizam nema budućnost. Šta vi mislite o tome?
— Rekao bih da on misli da kapitalizam ne bi trebalo da ima budućnost. Ako uništi sebe, možda sa sobom povede i planetu. Ali, dok god ne postoji alternativa, kapitalizam će preživeti nauštrb građana i radnika.

Bodrijarovski rečeno, simulakrum je postao sve nepodnošljiviji i lažljiviji. Koliko danas ima propagande, a koliko istine?
— Evroamerički liberalni i konzervativni političari čine kičmu vladajućih elita, tvrde da veruju u tolerantnost i ulaze u ratove da nametnu iste vrednosti rekolonijalizovanih država. Na stranu njihovo propovedačko odricanje od terorističkog nasilja, oni nemaju nikakav problem sa odbranom mučenja, sa otmicama i ubijanjem pojedinaca, sa ilegalnim izuzecima kako bi mogli da zatvore nekog na neodređeno vreme, bez suđenja. A dobri građani Evro-Amerike, koji se protive ratovima što ih njihove vlade vode, skreću pogled sa stradalih, povređenih i unesrećenih građana Iraka, Avganistana, Libije, Pakistana... Ta lista nastavlja da raste. Rat - jus belli - sada je legitimni instrument dok god se koristi uz odobrenje SAD ili, radije, uz direktno učešće SAD. Ovih dana to se predstavlja kao „humanitarna" neophodnost: jedna strana je zauzeta činjenjem zločina, nabeđeno moralno nadmoćna strana je tu da sprovede nužnu kaznu, a prva strana mora da bude poražena i da joj se uskrati suverenitet. Njena se zamena pažljivo nadgleda uz vojne baze i kombinaciju nevladinih organizacija i novca. A ova kolonizacija 21. veka je potpomognuta globalnim medijskim mrežama, potpornim stubom za političke i vojne operacije.

Autor Marko Milačić
Izvor Press, 30. 04. 2012.