ŽELJKO CVIJANOVIĆ: OVO NEMA VEZE S POLITIKOM ILI ŠTA SE RADI KAD SEDMORICA
TUKU JEDNOG
utorak, 15 maj 2012 21:58
Biti danas bliži Tomi nego Tadiću, znači spasiti poslednju mrvicu ljudskog,
makar koliko da se brani čovek koga svi šutiraju
Teško je bilo u nedelju ujutro ne biti besan na Tomu Nikolića, kada je -
uprkos tvrdnjama i dokazima o krađi izbora - pristao da Tadiću izađe na
drugi krug predsedničkih izbora. Istovremeno, još teže je bilo zadržati bes
istog dana uveče, kad je Nikolić, objašnjavajući svoju odluku, još jednom
bio javno ponižen na RTS. Na stranu sad što je on ulaskom u drugi krug
pristao na to da se nesmenjivost Tadićeve vlasti ima platiti ukidanjem
pravnog i političkog poretka, već što je propustio priliku da, zajedno sa
Koštunicom i srčanim i upornim Dverima, preuzme inicijativu, natera vlast da
ponovo prebroji glasove i postane centralni politički faktor. Ali, da se ne
lažemo, na političkoj sceni Srbije više nema političkih faktora, i ovi
izbori pokazali su - i u pobedi, i u porazu - svu relativnost i nemoć
domaćih aktera i potpuni trijumf volje stranaca.
I eto zašto Toma na Đurđevdan nije smeo da bude pobednik, eto zašto je
Koštunica morao da bude zadovoljan sa sedam odsto, sad je red da se kaže i
zašto Dveri i radikali nisu mogli preko cenzusa. I svima je tu, manje ili
više voljno ili čak nevoljno dodeljena uloga - Tadiću da izvodi radove s
pesmom na usnama; Dačiću to isto uz malo patriotskog preliva; Nikoliću da ih
u poslu ne ometa ako želi da kupi šansu za ulazak u vlast, koja, videli smo,
još uvek ne znači i vlast; Koštunici da, ako već mora da vozi svoju priču,
to bude zastava za samo onoliko birača koliko je dobio. Ako bih to izveo na
operativnu ravan, veoma sumjam da su žuti mogli da kradu izbore a da za to
makar ne znaju stranci; ne verujem ni da je Toma mogao da se pojavi sa onim
vrećama a da to prethodno nisu aminovali oni, kao što ni srpski mediji nisu
mogli toliko da izveštavaju o krađi da strancima nije odgovaralo da se malo
priča i o tome.
JEDAN OD NAS Ako je to tačno, tada ni Toma nije imao izbor hoće li izaći na
drugi krug izbora ili neće. Svejedno, držim da to nije smeo da uradi, ali ću
ga ovom prilikom poštedeti težih kvalifikacija, i to iz dva razloga. Prvo,
njegovo gostovanje koje se pretvorilo u novo poniženje kod onog Stanojevića
sa RTS - koji je samo veče kasnije Borisu snishodljivo jeo iz ruke i čistio
perut s revera - pokazalo je koliku su lomaču ovdašnje elite potpalile pod
Tomom. Baciti još jedno drvo na tu lomaču i, makar nehotično, sasluživati u
tom otužnom ritualu bila bi solidarnost sa ruljom, sa najgorim što danas u
srpskom društvu postoji.
Drugi razlog zašto se kanim kloniti teških reči jeste jedan poseban status
koji je Toma stekao u finalu ove kampanje. Šta god o njemu i njegovoj
politici mislili, te večeri na RTS, možda kao nikad u životu, on je delio
sudbinu Srbije - rastočene, ponižene i opljačkane, i uz to još naterane ne
samo da se klanja svojim elitama, koje je, uz pomoć stranaca, tako teško
gaze, već i da sama učestvuje u tome i daje legitimitet jednom besprizornom
činu, kao čovek nateran da sam sebi odseče glavu.
I onda, kad su se obrušili na njega u onom nesrećnom štrajku glađu kao da je
njihovoj deci otimao od usta, i sad, kad su ga uvaljali u blato i naterali
da se od blata čisti tako što će ga pojesti, potvrdio se valjda jedini
kvalitet Tome Nikolića u koji nikad nisam sumnjao. On je jedan od nas. I kad
Srbima pogodi žicu - poslednjih godina više licem nego rečju, a te večeri na
RTS i nečim što liči na sudbinu - i onda kad liči na nekog odavno umrlog
ujaka iz unutrašnjosti koji je polupijan stigao s pečenim prasetom na
vojnički ispraćaj, on i tada jeste jedan od nas.
Možda je to moje osećanje tek naknadno tumačenje iskustva stečenog dok
gledam kako su ga svi - od stranaca, preko žute bande, do korumpiranih
bednika iz medijske i intelektualne elite - oborili u blato i šutiraju ga.
Svako je od nas jednom išao kući noćnim autobusom i valjda se svakom desilo
da vidi kako sedmorica obaraju jednog na pod i šutiraju ga. U vremena dok
sam odrastao, bilo je pitanje časti da svi ustanemo sa sedišta i obračunamo
se sa nasilnicima; malo kasnije smo ustajali sami i pili batine zajedno sa
nesrećnikom s poda; još kasnije smo pred tim gledali svoja posla, a ona su
bila negde daleko kroz prozor; da bismo danas odlučno ustajali i pridružili
se sedmorici u šutiranju.
PROTIV VIŠIJEVSKIH ELITA I to je nekako postao trend ovog vremena da je
pravda redovno na strani jačeg. Valjda nam je to neka propisana terapija uz
koju ćemo lakše zaboraviti ono kad su svakog od nas naša sedmorica u proleće
1999. oborila na pod i šutirala do krvi. Kad vidim išutiranog Tomu, pa još
kad na licima njegovih napadača prepoznam deo onih koji su šutirali i mene i
svakog od nas pre 13 godina, tad me ne interesuje mnogo da li je Toma za EU
ili protiv nje, hoće li hapsiti kriminalce ili im se pridružiti, i da li bi
prodao Kosovo ili bi ga branio do zadnjeg. Baš me briga, ovde se više ne
radi o politici.
Gledajući ga u nedelju uveče na RTS, video sam finale čoveka kome su obećali
da će vladati samo ako prestane da bude jedan od nas. Video sam ga da je,
grešan, uradio sve da bude tako, rešen da više ne liči na dobrog ujaka iz
unutrašnjosti, već na mastera menadžmenta. A onda su ga prevarili i pokrali.
Hoćete dokaz? Evo ga: zašto do danas nisu otvorili vrata i rekli - evo,
proverite sve da ne padne sumnja na našu pobedu. Na kraju su ga u nedelju
naterali da tako pokraden nastavi da daje legitimitet lopovu i nasilniku jer
je ovaj ugledan član društva i srpskih višijevskih elita.
I, dok tako ponižen kaže da će nastaviti da daje legitimitet lopovu, verujem
kako Toma nikad neće postati politički predstavnik poniženih Srba, ali će
zauvek ostati njihov simbol. Jer onako kako se on čisti jedući blato, isto
se tako danas čisti i Srbija, isto ga tako jede svako od nas. I, dođavola s
politikom, čak i s tim što, kad ovakva sedmorica šutiraju ovog jednog, taj
mora da ima ono nešto. A to nešto ne mora biti ni sjajno ni savršeno, to
može biti neka slučajnost iz identeta ujaka iz untrašnjosti, i to nešto
danas vidim samo kao kvalitet zbog koga on njima nije po volji da vlada.
Srpskog predsednika će, dakle, kao i srpsku vladu odrediti stranci. Cela
ovdašnja politička scena - svako na svoj način, svako sa svojom ulogom i
svojom merom, gde, treba li ponovo reći, nisu svi isti - danas je samo jedna
trošna hrskavica koja treba da spreči dodir i trenje između jedina dva
istinska faktora na sceni - stranaca i naroda. Ako je njihov izbor Tadić, to
je izbor za jednu potrošenu i istanjenu hrskavicu, koja neće sprečiti trenje
i koja će pre dovesti do tenzija i sukoba u društvu. Ako je njihov izbor
Nikolić, tada je to pokušaj makar nekakvog balansa i u vlasti i u društvu,
koji neće doneti ni sreću ni blagostanje, ali neće biti ni adut onih koji
veruju kako posao započet 1945. i propušten čuvenog 6. oktobra 2000. ima
biti završen.
I zato, koliko god ja mislio da Toma na drugi krug nije trebalo da izlazi,
biti na danas njegovoj strani, biti tamo makar samo do nedelje, možda jeste
nesvrsishodan, čak i politički glup stav. Ali on znači i nešto ne manje
dragoceno i važno - znači spasiti poslednju mrvicu ljudskog u sebi, makar
koliko treba da se ustane u noćnom autobusu i brani čovek koga šutiraju
sedmorica. Samo to.
Šira verzija teksta objavljenog u dnevnim novinama "Informer" 15. maja 2012.
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-ovo-nema-veze-s-politikom-ili-sta-s
e-radi-kad-sedmorica-tuku-jednog.html
