PIRAMIDA ZLOČINA VODI DO TAČIJA

PIRAMIDA ZLOČINA VODI DO TAČIJA

Zvaničnici Euleksa ozbiljno razmišljaju da dve istrage koje se trenutno vode o trgovini organima na Kosovu spoje u jednu zbog sumnje da je u oba slučaja umešan isti kriminalni klan, a da "piramida" tog zločina vodi sve do vrha prištinskih vlasti. Euleks trenutno vodi dve istrage. Prva, poverena specijalnom tužiocu Klintu Vilijamsonu, bavi se događajima u Žutoj kući u Albaniji u periodu od 1998. do 1999. godine kada su navodne žrtve bili kidnapovani Srbi s teritorije Kosova. Druga istraga, koju vodi Euleksov tužilac Džonatan Ratel, bavi se trgovinom organima i ilegalnim transplatacijama u bolnici Medikus na putu Priština - Kosovo Polje. Izvor agencije Srna u Euleksu navodi da "postoje tragovi koji upućuju" da je uzimanje organa vršeno u Žutoj kući uz znanje bivših vođa OVK predvođenih Hašimom Tačijem, a da je već izvesno da su se transplantacije u Medikusu odvijale uz znanje privremene vlade Kosova i njenih zvaničnika. Isti izvor navodi da se istrage o trgovini organima i ilegalnoj transplantaciji temelje na dokazima koji su prikupljeni u Moldaviji, Rusiji, Turskoj i na Kosovu. "Svedoci optužbe su naveli da su dolazili na Kosovo pošto su prethodno ugovorili cenu od oko 30.000 evra za bubreg koji je kasnije, kako je istragom utvrđeno, prodavan pacijentima sa zapada po ceni i do 100.000 evra. Optužnicom iz 2011. godine su obuhvaćeni profesor medicinskih nauka na Univerzitetu u Prištini Ljutfi Derviši, osnivač Medikusa Ilir Recaj, turski hirurg Jusuf Somnez i Izraelac Moše Harel, kome se sudi u odsustvu". U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije kažu da će za petnaestak dana izaći sa zapanjujućim podacima i saznanjima o trgovini organima, ali da nisu za ideju objedinjavanja istraga. - Podaci Eeuleksa se u velikoj meri poklapaju sa našim dokazima i saznanjima, ali nama nije cilj da se ta suđenja odvijaju u Prištini, već da se istraga i suđenja odgovornima za trgovinu organa dobije međunarodnu dimenziju i da se formira neki ad hok međunarodni sud za ratne zločine nalik na Haški tribunal - kaže za "Vesti" zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić. Izvor Vesti.

 

http://www.tvmost.com/

Николић, ЕУ и север Косова

Николић, ЕУ и север Косова

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 18.06.2012 | 00:00

Чим је Томислав Николић изабран за председника Србије, НАТО снаге су отпочеле нову офанзиву против Срба на северу наше покрајине. О чему се ту ради?   КОСОВСКА РЕТРОСПЕКТИВА Косово и Метохија су окупирани од стране НАТО-а 1999. године. Да би престало бескрупулозно разарање српских градова и села, и убијање цивила од стране ваздухопловства САД и следбеника те силе, неспособних да поразе српску војску – Србија је прихватила да наша јужна покрајина, уз формалну потврду територијалног интегритета српске државе, дође под протекторат УН (Резолуција 1244). Мандат да њега врши, фактички је добио Атлантски пакт. Он је такав компромис прихватио како би пост фестум „опрао" своју агресију на суверену земљу каква је Србија, мотивисану искључиво жељом да из геополитичких разлога освоји део њене територије. У наредним годинама евроатлантски центри моћи радили су на томе да у Београду добију режим који би био спреман да асистира њиховој политици претварања територије Србије под њиховом привременом управом у косовску квазидржаву која би дуготрајно била НАТО црна рупа (намењена неконтролисаном обављању разних прљавих послова). У почетку се у том погледу ствари нису потпуно развијале како су атлантски планери желели, али су ипак српски политичари, и то сви који су били на власти после 5. октобра 2000. године, колаборирали на другим пољима. Купујући наклоност ЕУ и улудо се надајући да ће издејствовати промену антисрпске косовске политике Вашингтона, разарали су српску војску, препуштали западњацима контролу над стратешким економским секторима, правили културно-идентитетске компромисе. Тако је Србија довољно ослабљена да је евроатлантска дружина могла да започне другу (мирнодопску) етапу косовске агресије и пре него што је устоличен режим који би њу аминовао.   ПЛАНИРАНА „НЕЗАВИСНОСТ" Косово је тако 2008. године добило налог својих НАТО протектора да прогласи „независност", а потом је уследио како низ њених признања, тако и синхронизовани унутрашњополитички марш евроатлантске „пете колоне" у Србији. Медијском тортуром грађана, застрашивањем бирача и на друге недемократске начине, средином 2008. године, на изборима је – пошто су коначно код свих добронамерних а елементарно патриотски настројених политичких фактора нестале илузије о Западу – замењена Влада спремна да истински брани КиМ, оном вољном да води политику „одбране" Косова по рецепту Вашингтона. Добили смо свеобухватни Тадићев режим који је од 2008. до 2012. године сукцесивно, како би амортизовао српску јавност и покушао да избегне велеиздајничку пресуду „суда историје", наводио Србију да диже руке од Косова и Метохије. И то не само да је „низ воду" пуштао – што је такође срамно – Србе који живе у окружењу већинских Абранаса (јужно од Ибра), већ је допустио и да лопта буде пребачена на етнички српски север Косова. Од стране ЕУ диригована политика „нормализације" односа са Приштином прихваћена од „жутог" Београда, довела је до тога да се више скоро и не прича да је КиМ у целини део Србије, већ се бије (или само симулира) битка да под шиптарску власт не падне и север покрајине где Срби чине преко 90% становништва.   НОВЕ ОКУПАЦИОНЕ ИГРЕ Велики корак у том смеру учинили су Приштина и НАТО у лето прошле године, када су кренули у акцију преузимања административних пунктова на северу Косова, те пресецања алтернативних путева којима је оно повезано са централном Србијом. Циљ је био и остао да тамошњи Срби буду одсечени од Србије те тако постепено доведени у неодржив економски положај. Ишло се на то да из егзистенцијалних побуда прво прихвате косовску царину и тзв. пограничну администрацију, а потом, када једном направе преседан, мало по мало, пристану и на друге институције приштинске квазидржаве. Официјелни Београд се, наводно, томе одупирао али јасно је да је то радио само позерски, док је заправо учествовао у реализацији плана окупације српске слободне територије на КиМ-у. Уосталом, чак и да није било тако, препуштањем позиција на југу и допуштањем Приштини да размахне крила (тако што је почео да је третира као средиште „државе"), призвао је невоље на север Косова. Но, нема сумње да су ствари горе од тога, тј. да је „жути" режим саучествовао и у последњој фази договорене косовске агресије која може да доведе и до масовног егзодуса преосталих косовско-метохијских Срба. Ипак, жесток отпор нашег народа на северу Косова, онемогућио је да се завршни чин издаје одигра пре избора 2012. године, а на њима је лидер ДС-а доживео дебакл.   СМЕНА НА ЧЕЛУ ДРЖАВЕ Србија је добила новог председника, а без обзира на све проевропске изјаве Томислава Николића, њему Брисел и Вашингтон очито много не верују. Тако је било и пре његових изјава о Сребреници, Абхазији, Косову – којима је нагласио, ма колико и даље говорио о ЕУ путу Србије, своју приврженост државотворним принципима – а камоли после њих. Зато је НАТО солдатеска, одмах пошто се слегла изборна прашина, интензивирала своје демонстрирање моћи на северу Косова, односно нападно појачала насртаје на тамошње српско становништво. То је била болна – али како ћемо видети ипак пропагандна – порука Николићу: „Ми од своје косовске политике не одустајемо. Чак и да Србија због Косова одустане од пута у ЕУ, ми нећемо од окупације и последњег километра КиМ, са циљем заокруживања косовске квазидржаве". У таквим околностима нови председник Србије отишао је у Брисел. Ту је – паралелно са указивањем на српско званично виђење косовског проблема – исказао своју приврженост европском курсу Србије, док је њему речено да се од нас очекује кооперативност у вези са Косовом, те не само прихватање досадашњих резултата преговора са Приштином већ и наставак кретања истим путем који нас удаљава од сопственог територијалног интегритета. И шта сада?   НЕОДРЖИВИ НАТО ТЕРОР Да би ЕУ показала да се не шали, те да је, наводно, по било коју цену, спремна да по косовском питању иде до краја, НАТО је поново, после краће паузе остављене за размишљање наших политичара, продужио акцију терора усмерену против Срба на северу Косова. Што се њих тиче, на рационалан начин, и они не попуштају, већ настављају да бране своје позиције по принципу – „НАТО корак напред, ми два изокола, али смо поново своји на своме". Та тактика је добра јер спречава окупатора, који ипак није спреман на масовно проливање крви и ангажовање великих снага, да оствари своје намере. Рељеф севера наше јужне покрајине такав је да ако САД, Немачка и њихове савезничке државе не доведу више војника и полицајаца него што тамо има становника, не могу да их изолују и покоре. А Вашингтон, Брисел и Берлин, имају друге приоритете да би трошили значајније ресурсе на КиМ-у. Зато им и даље треба асистенција Београда. Срби на северу Косова, шта год неко малициозно тврдио, могу да буду покорени само ако Србија активно буде радила у прилог тога, тако што би са своје стране блокирала алтернативне путеве, драстично ограничила финансирање становништва и локалне управе на северу наше јужне покрајине и вршила друге видове притиска (укључујући и хапшења народних првака, под разним измишљеним разлозима, када пређу административну линију) на лидере тамошњих Срба. Чак и ако Тадић формира Владу, он се неће усудити да тако ради ако се Николић са тиме не сложи.   ПРЕДСЕДНИК НА ПОТЕЗУ Ту лежи одговор на питање откуда сада толика агресивност НАТО-а на северу Косова која се одвија упоредо са преговарањем са Николићем. Он је кратак и јасан: Покушавају да га сломе! Време је да одговоримо и на друго питање: „Шта је председнику Србије сада чинити"? Разумем његову потребу да се функционерима Уније представи као конструктивни политичар, са којим може да се ради, односно чијој странци (тачније партији коју је до избора на место шефа државе предводио, а која носи радикалско „бреме") има смисла пружити руку ако успе да формира Владу (или помоћи да је баш она образује). То је уреду, па и за нацију је корисно, док год се не заборави шта је суштина ствари, а шта средство које постоји тек ради њих. Добро је да СНС и Николић нађу заједнички језик са Бриселом али само ако се он користи да Србији (укључујући и Србе на КиМ) буде боље. Србији треба ЕУ, али, не заборавимо – и Унији треба Србија. Шта год причали у смислу да им нисмо нарочито важни, лажу – и те како јесмо. Бриселу не требају проблеми у дворишту које сматра својим, а уз то, у Србију су чланице Уније уложиле сувише много новца да би то за њих било ирелевантно чак и у временима која нису кризна. Поготово када су на изразит начин баш таква. Отуда, смешна је и помисао да би ЕУ земље допустиле да се неким стварним економским притисцима погорша пословни амбијент фирми које су купиле у Србији или пак оних које су код нас дошле и развиле своје пословне активности.   ЕУ РАЧУНИ Какве све то има везе са Косовом? Директне. Ма колико да се Николић евентуално постави према Косову на начин који револтира Брисел или да нова Влада Србије не прихвати да асистира косовској политици НАТО-а – нећемо се наћи ни под каквим формалним или неформалним санкцијама. Штавише, онај појас за спасавање који ће ЕУ бацити нашој привреди и ако би били самодеструктивни по питању Косова, даће јој га и да се по том питању поставимо патриотски. Не намеравају Европљани да спашавају нас већ своје инвестиције, и неће нам дати ни евро више, нити мање, од минимума потребног за то, шта год радили у вези са КиМ, и ма ко водио Србију. Такође, неће ићи ни на велику ескалацију кризе на Косову. Све ће остати у домену притисака и покушаја застрашивања Срба. Стога, Николић – који за разлику од Тадића није доведен на власт већ је победио и противно вољи медијског, НВО и политичког евроатлантског блока у Србији – нема шта да изгуби одлучним ставом по питању одбране преосталих српских позиција на Косову, нити да добије колаборирањем са онима који их нападају. Николићу и у земљи, и ван ње, следећих пет година нико ништа не може. А када се ради о Влади, ако сада СНС не буде у њој, биће касније, а и да кабинет не чека вађење кестења из ватре (а чека га и питање је да ли има смисла трчати да се обавља такав посао), прилика да се управља земљом не сме да се плаћа интересима нације.   НЕСАЛОМЉИВОСТ ОДЛУЧНГ ОТПОРА Како је ових дана рекао један од лидера Срба на северу Косова: „Једино што нам преостаје је одлучна и мирна борба". НАТО и ЕУ, Србима који тако поступају, било на северу Косова али и у Београду – да то поновим – ма колико шкрипели зубима, наговештавали трајно затварање капија Уније за Србију или орали путеве гусеницама тенкова, евроатлантисти уистину ништа не могу. А на крају ће морати невољно да прихвати чињеницу да Срби са севера Косова не желе интеграцију у тзв. косовско друштво, односно да за разлику од својих сународника на југу, томе могу да се супротставе. Разуме се, тако је само док год Београд стоји иза њих, или бар не ради против њих. У складу са тим, прворазредни посао Николића је да „лебди" изнад Владе (ма ко њу формирао) и доприноси надзору јавности над оним што ради, како не би саботирала борбу за останак Срба на Косову. Председник је дужан да хладнокрвно повлачи државотворне потезе и не подлеже било чијим притисцима те буде гарант да ће Београд омогућити несметано снабдевање и (пословни – приватни) живот Срба на северу Косова, тако што ће олакшати функционисање алтернативних путева и на други начин допринети несметаном одвијању разноврсних веза између њих и остатка Србије. Онда ће се они сами одбранити, а дог год Николић то не аминује, ни Влада чији би премијер био Тадић неће се усудити да настави са оним што је пред изборе радио садашњи кабинет (по налогу врха ДС-а). Доста штете је већ учињено када се ради о тзв. југу КиМ-а и регионалном статусу Косова, али бар можемо да зауставимо кретање приштинског клатна ка северу. Суочен са чврстим ставом Николића по том питању, НАТО ће моћи мало тога лошег да учини. Тим пре то важи ако Београд буде медијски и дипломатски снажније реаговао на сваки насртај на Србе на КиМ-у, чему председник својим ауторитетом, без обзира на ограничене ингеренције, такође може да допринесе. Тако нећемо добити косовски рат али бар ћемо спречити пораз и на северу Косова. Што се политике ЕУ интеграција тиче, којој је и нови председник Србије исказао приврженост, ако она више не буде плаћања косовским жртвама – онда не представља проблем. Можемо се (не)слагати око пута евроинтеграција али је важно да њима не подређујемо Србију или ма који њен део.   ДЕЛАТНИ ПАТРИОТИЗАМ За крај, хтео бих да подсетим све српске политичаре, да је за њих Косово истинско судилиште. Ту се пишу странице историје, односно одређује како ће их видети будуће генерације. Земаљска моћ је краткотрајна док је суд историје вечан. Тадић ће, због онога што је урадио, несумњиво, бити упамћен као невера. И ту му неће бити од помоћи ни разни маркетиншки магови. Николић тек почиње да ствара свој председнички меморијал. Ако се и даље буде залагао за улазак у ЕУ али као приоритет енергично-промишљено бранио српске националне интересе – без обзира што ће део патриотске јавности (можда и ирационално) револтирати његова еврореторика, тзв. политичка коректност и наглашена одмереност – биће запамћен као достојни изданак наше државотворне Шумадије. Уосталом, боље је говорити ненападно а деловати национално посвећено, него да све остане на патриотском бусању у прса. Важна су дела а не јаке речи, а сада је најбитније – и то је недопустиво да изостане – систематски, бескомпромисно стати иза Срба на северу Косова (без обзира какве то привремено може да има последице по српско кретање тзв. европским путем и имиџ председника на Западу).

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/06/18/nikolih-eu-i-sever-kosova.html

Од Рачка до Хуле: Европи је досадно без рата

Од Рачка до Хуле: Европи је досадно без рата

19. јун 2012.
Јевгениј Шестаков, Росијска газета, специјално за Руску реч

 

Масакр у сиријском селу Хула подсетио је високе руске званичнике на трагедију у косовском селу Рачак, која је послужила као оправдање за бомбардовање СРЈ 1999.

 

Агресија на СРЈ 1999: после Рачка се брзо прешло на бомбе. У случају Сирије, реакција на масакр у Хули била је добро координирана. Слика из слободних извора.

 Трагедију у селу Рачак, где је 1999. пронађено неколико десетина лешева косовских Албанаца, такозваних „цивила", Запад је врло брзо оквалификовао као „геноцид". Тај догађај је дао привидну легитимност војној операцији НАТО-а против СР Југославије. Удар алијансе, извршен без одлуке Савета безбедности ОУН, чиме су прекршени и Статут УН и сви могући документи ОЕБС-а, проузроковао је погибију више хиљада мирних грађана СРЈ и распад земље.

 

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров недавно је овако прокоментарисао те догађаје: „Када је ЕУ донела одлуку да се овај догађај испита, ангажовани су форензичари из Финске. Њихов извештај је достављен Хашком трибуналу. Делегација Русије и још неколико делегација из других земаља замолиле су да се тај документ достави и Савету безбедности, али то није било учињено. У медије су цуриле информације да нико од људи пронађених у Рачку није убијен из непосредне близине, него да су сви, судећи по карактеру рањавања, погинули у борби. Ја не знам шта пише у том извештају, али обзиром да он уопште није објављен, имам основа да мислим да су информације које су процуриле у медије биле тачне и да су одговарале садржају спроведеног истраживања."

 Ову провокацију, која се догодила пре тринаест година, руске дипломате данас коментаришу у вези са најновијим догађајима у сиријском селу Хула, где су такође пронађена тела више од стотину погинулих, укључујући жене и децу. Ко је извршио овај злочин: армија или одреди опозиције? Као и у случају са Рачком, Запад користи трагедију у Хули као валидан повод за почетак војне операције против Сирије, не чекајући резултате независног истраживања овог злочина.

 

Новоизабрани председник француске Франсоа Оланд, копирајући манире и интонацију свог претходника Николе Саркозија, одлучно изјављује: „Не можемо дозволити да Асадов режим убија сопствени народ". Одмах постаје јасно да су заправо Европљани ти који се спремају да убијају сиријски народ. Могућност учешћа у таквој операцији наговестили су званични Париз и Брисел. Свакога дана новински извештаји допуњавају списак држава које желе да се придруже војној операцији против Дамаска. На Западу је већ формиран став о кривцима за трагедију у Хули, и то само на основу података који пристижу из редова сиријске опозиције.

 

Трагедија у Хули је многим европским земљама послужила као повод да сиријске амбасадоре прогласе за „персоне нон-грата", иако ови нису учинили ништа што противречи њиховом дипломатском статусу. Све то наводи на мисао да већ постоји разрађени план. Много тога нам говори чињеница да је на трагедију у Хули Запад реаговао муњевито и координирано, и да су у томе узели учешћа и такозвани „Пријатељи Сирије", иако се чинило да они више и не постоје.

 

Кофи Анан, специјални изасланик ОУН и Лиге арапских држава, после дводневних преговора у Дамаску изјавио је да је криза доспела до „критичне тачке". Ипак, Анан није покренуо неку нову иницијативу, него је само још једном позвао сукобљене стране да прекину са насиљем. Такви позиви не утичу много на сиријску опозицију, састављену од мноштва наоружаних одреда који се никоме не потчињавају. Међу њима има и обичних бандита који користе политичку нестабилност за лично богаћење, има такозваних добровољаца из арапских земаља, има и ратника „Ал-Каиде". На Западу има много оних који се залажу за бомбардовање како би могли да доведу на власт марионете из редова сиријске опозиције. Колико ће Сиријаца погинути од таквог „миротворства", о томе нико од Асадових противника не говори наглас. У њиховим очима само су представници опозиције Сиријци, а сви који подржавају званични Дамаск као да су неке друге националности, па за њих и не треба много марити.

 

Додуше, француски председник, као и његове колеге из ЕУ, потпуно је свестан да ни од Русије ни од Кине неће у Савету безбедности ОУН добити мандат за војни преврат у Сирији. Москва и Пекинг су већ неколико пута блокирали резолуције које отварају пут за ударе по Дамаску из ваздуха. Блокираће их и убудуће. На самиту Русије и ЕУ, одржаном 3. и 4. јуна у Санкт Петербургу, сиријско питање је било једно од најважнијих. Наши западни партнери покушали су да убеде Москву да остане неутрална уколико дође до војне операције снага алијансе против Дамаска. Али, није им пошло за руком.

 

Запад не скрива да одавно помаже наоружану сиријску опозицију. Влада Холандије отворено признаје да пружа финансијску и техничку подршку Асадовим противницима. На званичној сиријској телевизији свакодневно се приказују заплењени камиони са оружјем намењеним опозиционерима.

 

Москва није ништа мање од Запада заинтересована за прекид насиља у Сирији, али сматра да је у међународним односима недопустиво лечити главобољу помоћу гиљотине. План Кофија Анана и даље је једини инструмент који је подржан од стране светске заједнице и који може да спречи још масовнија крвопролића и верске сукобе већих размера у Сирији. То потврђују и догађаји у Либану, где се под утицајем суседног конфликта већ сукобљавају различите верске заједнице. У Русији се сви слажу да председник Сирије нема право да убија мирно становништво. Али то право нема и не може га имати ни ратоборна војна машинерија НАТО-а.

 

У Москви се не искључује и такав развој ситуације у коме ће Запад, и ако не добије подршку Уједињених нација, искористити НАТО снаге за војни удар на Сирију. Исто је тако алијанса 1999. напала СР Југославију, без икаквих резолуција Савета безбедности. Као што је било и у случају са Београдом, Москва и Пекинг ће и у овом случају искористити сва доступна дипломатска средства да спрече агресију. Ипак, треба бити реалан. Ако почне операција алијансе против Сирије, ни Русија ни Кина неће ратовати на страни званичног Дамаска. Али, као и за време југословенске кризе, Москва и Пекинг никада неће дозволити да Уједињене нације дају легитимитет нападу на суверену државу. Почетак операције алијансе против Сирије без одобрења Савета безбедности Уједињених нација биће знак да је постојећем систему међународне безбедности дошао крај. Дејства НАТО пакта против Београда 1999. године у Русији и Кини су схваћена као одступање од правила, и чак у извесном смислу као ствар која се тиче пре свега Европе. Тада је још постојала нада да се сличне ситуације убудуће никада неће понављати. Али и поред тога, руска дипломатија је увек била уверена да је учинила све што је могла не би ли спречила агресију на СР Југославију 1999. У Москви су такође уверени да и режим Слободана Милошевића мора да сноси свој део одговорности за тадашњу ситуацију.

 

Данас је могућност операције НАТО снага против Сирије реалнија него икад. Нико у Русији не ослобађа одговорности сиријског председника Башара Асада за насталу кризу. Али ни Русија ни Кина се не могу сложити са спремношћу Запада да уместо тражења дипломатских решења без двоумљења примени силу по „југословенском моделу" у циљу смењивања непожељног режима. За сада није јасно како ће поступити Москва уколико јој званични Дамаск упути молбу за пружање војно-техничке помоћи. Како год буде, једно је очигледно: коначан распад читавог система међународног права, и пре свега система Уједињених нација, биће подстицај за свеопшту трку у наоружавању, између осталог и у нуклеарној сфери.

 

Данас је Сирија управо она црвена линија коју Запад не треба да пређе у своме нарушавању међународних закона. Ако то ипак учини, свет ће у далеко већој мери постати опасан и непредвидљив. Можда је због тога министар одбране САД Леон Панета на питање новинара везано за војну операцију против Сирије без одобрења Савета безбедности ОУН врло јасно одговорио: „Ја тако нешто не могу ни да замислим". Али, нажалост, политичке одлуке о војној операцији НАТО-а против Дамаска не доноси он.

http://ruskarec.ru/articles/2012/06/20/od_racka_do_hule_evropi_je_dosadno_bez_rata_15625.html

Dr.Rajko Doleček: DJUBRE . RUBBISH

Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSc.                              0strava, Češka, 29.05.12.

 

D J U B R E   (R U B B I S H)   OKO   NAS

 

Od vremena, kada je počelo uništavanje Jugoslavije, kada je zvanični deo Zapada, njegovih medija i slugu napravio a priori od Srba kriminalce a Srbiju pokušava da vrati u granice beogradskog pašaluka, naslov nejednog članka zapadne štampe, čak i ponekih knjiga, sadržaj brojnih izjava raznih zapadnih državnika, bi mogao donekle da ima kao drugi naslov i imenicu DJUBRE ili SMEĆE, OTPACI, u značenju engleskog ekvivalenta RUBBISH ili TRASH. To nije mišljeno kao uvreda, to je samo konstatacija o vrednosti sadržaja ponekih članaka, knjiga, izjava, koji su ne samo puni neistina, čak i laži, već ponekad i glupi, drski. Drski zato, što čine namerno od slušalaca, gledalaca i čitalaca budale, koji treba da hiljadu puta ponavljanu laž prime za istinu. Deprimirajuće je, što se takvi članci i takve izjave još uvek pojavljuju i što ih ima převise i u domaćim, srpskim medijima, u izjavama tako zvanih državnika. Ipak je pozitivno, da su mnogi članovi medija Zapada (vidi napr.P.Brock: Media Cleansing: Dirty Reporting, 2006) kao i poneki bivši državnici Zapada i pre i sada više manje oštro kritikovali razne neistine i laži, to djubre (rubbish) svojih kolega, u vezi sa Srbijom, Srbima uopšte. I većina Srba je izgleda, konačno,  više počela da se bori protiv toga djubreta. A djubre može da bude i to, kad se uopšte ne sluša  šta govori  „ ona druga strana“. Pa i stari Rimljani su govorili, da třeba slušati i onu drugu stranu : Audiatur et altera pars.

          Osnovna, strašna stvar je činjenica, da ti članci i izjave sa potencialnim epitetom DJUBRE (RUBBISH), skoro uopšte ne spominju relativno nedavni  početak tog zla, svirepu likvidaciju, stvarni genocid, znatno preko miliona Srba, 60-70 000 Roma i 40 000 Jevreja u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata (1941-45), nekako dovoljno ne spominju one, koji su to, uglavnom lokalno, počinili: pro nacističke Hrvate, ustaše, i njihove simpatizere (treba se setiti slike, kako stanovnici Zagreba kite cvećem nemačke tenkove u aprilu 1941), deo katoličkog klera u Hrvatskoj i u BiH, deo bosansko-hercegovskih Muslimana, deo kosovskih Albanaca. To su sada novi saveznici i štićenici Zapada. Ti „dobri ljudi sa Zapada“, iz te „plemenite“ Evrope, EU i NATO, skoro uopšte ne spominju, ko je počeo sada sa razbijanjem Jugoslavije (nažalost i sa ubijanjem), kako ga je spremao deo Zapada i njegova propaganda. To svakako nisu bili Srbi. Lepo o tome piše nemački oficir E.Schmidt-Eenboom u svojoj knjizi o Klausu Kinkelu „Ratnik u senci – Klaus Kinkel i BND“ (nemačka obaveštajna služba), 1995. Taj loši Zapad i njegove lokalne sluge ne spominju ni stvarnost, da je postojalo mnogo Muslimana i Hrvata, pa i Albanaca, koji su bili za Jugoslaviju, u kojoj im je bilo dobro, koje su njihova militantna sabraća uz pomoć dela tog lošeg Zapada silom naterala na drugu stranu barikade, kuda nisu želeli. Mnogi od tih pro jugoslovenskih, pro srpskih, Albanaca, Muslimana, Hrvata, su bili čak i  ubijani od njihove sabraće. Autoru je to lepo objasnio general Ratko Mladić, tokom njihovih razgovora o dogadjajima u devedesetim godinama u BiH.

          Teme i obrada raznih informacija, širenih iz inostranstva, koje bi mogle (trebale ?) da nose kao svoj epitet DJUBRE (rubbish) su veoma široke, ticale su se najrazličitijih dogadjaja u oblastima bivše Jugoslavije , počev od Hrvatske i Slovenije, sa nastavkom u Bosni i Hercegovini, do Kosova i Metohije, uz zbivanja u samoj Srbiji. Ovde svakako treba spomenuti i razne kupljene „sluge“ inostranstva i njegovih ambasada, poneke Nevladine organizacije (NVO, engleski NGO), podmićenu domaću „elitu“ u navodnim znacima, koja uz svoje veliko bogaćenje na račun svoje zemlje, pomaže njenim neprijateljima,  blati i pljačka  svoj narod, od čestitih ljudi pravi kriminalce, neshvata prvorazredni značaj saradnje sa Republikom Srpskom, koju svojim izjavama čak šteti. Zašto ta „elita“, posle svih gorkih iskustava, veruje samo današnjem Zapadu, Evropi (EU), iako bi u mnogome bila za zemlju sada verovatno korisnija veća politička i ekonomska  saradnja sa tradicionalnom Rusijom, eventuálno Kinom, sa njihovim ogromnim tržištima?

.         Medju veliko djubre dolazi i do sada drska i nemoralna igra sa brojevima mrtvih, ubijenih tokom ratnih dogadjaja u BiH, da bi se što više ocrnili Srbi. Tako reći od početka, bez ikakvih opipljivih dokaza, su Sarajevo i Zagreb ozbiljno govorili o 250 000 i više ubijenih (naravno od Srba) a Zapad, uz pomoć svojih domaćih  slugu, je te brojeve citirao kao istinite. Veliki dezinformator Clinton je još oko Daytona, krajem 1995, ponovio taj broj od navodno 250 000 ubijenih, iako su  razni pošteni Amerikanci, i viši oficíre (napr. general sa četiri zvezdice C.Boyd, 1995) govorili o nesrazmerno manjem broju. Danas se smatra za stvarni broj ubijenih, u toku cele tragedije Jugoslavije, da je ispod 100 000. Taj broj je strašan, ali zašto ga uveličavati i povećavati time medju etničku i medju versku mržnju.

Dalja strašna laž su brojevi navodno silovanih Muslimanki i Hrvatica od vojnika Vojske republike Srpske. Fantastične laži su davale čak cifru od 100 000 (novinarka J.Obzinova, u češkoj TV večernjoj emisiji 5.decembra 1992), dok su overeni brojeni silovanih, nesrećnih žena Hrvatica, Muslimanki, Srpkinja značili nesrazmeno manje brojeve, nivoa od više stotina do možda maksimalno nekoliko malo hiljada. Ovu prljavu i tužnu „igru sa brojevima“ navodno silovanih žena, je počeo u jesen 1992 Haris Silajdžić u Ženevi sa 30 000, da bi ih mediji, pa i državnici, Britanije, Francuske, Nemačke, SAD i njihovih evropskih satelita ponavljali i uveličavali. Čak su razni „stručnjaci“ govorili o „logorima za silovanje“, ali njih čak ni CIA nije uspela da nadje. Jedno vreme se  u Češkoj i drugde čekao dolazak ogromnog broja te jadne „djavolje dece“ (engleski „devil´s children“ – deca rodjena silovanim majkama). A to se nije dogodilo, pošto se radilo o prevari, izmišljotini.

          U sličnu kategoriju djubreta spada i masiranje mozgova u vezi sa dogadjajima na Kosmetu krajem devedesetih godina. Kakvu je samo aferu 16.januara 1999 u Račaku inscenirao u „ideološkoj“ pripremi NATO kriminalne agresije protiv Savezne republike Jugoslavije (SRJ) William Walker, američki diplomata sa okrvavljenim rukama iz Salvadora? Kakvo diplomatsko nasilje protiv SRJ je organizovala  Madeleine Albright u Rambouilletu u martu 1999, da opet opravda i učini svarljivom za gradjane Zapada NATO agresiju protiv SRJ, uključujući tu ubistva bombama i raketama i sakaćenje hiljada ljudi i ogromna razaranja. Portparol gdje Albright James Rubin krvavu NATO agresiju sa ponosom naziva „Madeleinin rat“ (The Financial Times u dva nastavka 30.septembra-1.novembra; 7-8.oktobar 1999). Zar ona ne bi pre zaslužila epitet „balkanski kasapin“ umesto što je dobila od Obame u maju 2012 američko super odlikovanje „Medalju slobode“? Ni Hillary Clinton u tom ubijanju nije bez krivice, pošto je za bombardovanje SRJ u 1999.otvoreno lobírala kod svoga muža. Zar nije prvorazredni ratni kriminalac, prema od Haga upotrebljavanoj komandnoj odgovornosti, Javier Solana, koji je kao šef organizacije „pritisnuo dugme“, da otpočne 24.marta 1999 NATO agresija, puna uništavanja i mrtvih?

          Kao DJUBRE može da posluži zapadnim medijima širena vest albanskih „očitih svedoka“ iz maja 1999, da su Srbi pobili 700 Albanaca i njihove leševe pobacali u okna rudnika Trepče. Jedan engleski novinar je čak u blizini rudnika, da stvar dramatizuje, „osetio zadah leševa u raspadanju“.Ali portpatol Krivičnog tribunala u Hagu (ICTY) Kelly Moore javlja 12.oktobra 1999, da u oknima Trepče nisu bili nadjeni nikakvi leševi niti njihovi ostaci…

          Domaći, od inostranstva kupljeni „srpski“ mediji, umesto da brane istinu o raznim dogadjajima tokom gradjansko-etničkog-verskog rata u nekadašnjoj Jugoslaviji, ponekad  prave glavne krivce od Srba. U tragičnim dogadjajima u bivšoj Jugoslaviji, niko nije bio bez okrvavljenih ruku, bez krivice, ali ovde třeba energično prisetiti, da ih Srbi nisu otpočeli, da oni nisu hteli uništenje Jugoslavije, da je tobožnje stvaranje „Velike Srbije“ kao razlog rata u Jugoslaviji  izmišljotina i da ono nije izazvalo razbijanje Jugoslavije.

Da skrene pažnju svetske javnosti od Zapadom potpomagane najveće etničké čistke posle Drugog svetskog rata u maju i avgustu 1995, američka ministarka inostranih poslova M.Albright je stvorila problem, kauzu SREBRENICA. Bilo je to vreme, kada je od Kohlove Nemačke masivno naoružana hrvatska vojska, uz pomoć bosansko-muslimanske i NATO aviona, isterala i opljačkala oko 250 000 Srba iz njihove vekovne postojbine  u Krajini, u Hrvatskoj, uz pokolj preko hiljade njih. Onda su neverovatna propaganda Zapada i skroz jednostrani Krivični tribunal u Hagu (ICTY) stvorili sliku „najvećeg genocida u Evropi posle Drugog svetskog rata“ u Srebrenici, sa 8 000 od srpske vojske navodno ubijenih (streljanih !) Muslimana  11.jula 1995. ICTY je čak napravio novu nerealnu definiciju pojma „genocid“. Ali razne činjenice ukazuju na netačnost tih izjava: 3016 imena navodno streljanih i sahranjenih na mezarju je učestvovalo na izborima u BiH sledeće godine (!), prema podacíma iz opštinskih sudova (matične knjige) je više stotina navodno „streljanih“ umrlo pre 11.jula 1995, kod grupe sahranjenih muškaraca-vojnika, prema vojnim podacíma, nije se radilo o streljanim licima (Ivanišević,M.: In Search of Truth, 1998). Veliki nedostatak u vezi sa Srebrenicom je u tome, da se tako reći uopšte ne spominju velike srpske žrtve. Strašno tužno je to, da su Srbi ubijali Muslimane i Hrvate, ali je krajnje nepošteno, da se prećuti, da su isto tako u nemalom broju Muslimani i Hrvati ubijali Srbe. A to ubijanje su otpočeli Muslimani i Hrvati, u vezi sa spremanjem i ostvarivanjem secesije. Taj od Zapada, zvaničnih Muslimana i Hrvata izostavljeni deo tužne istine, je u detaljima opisan, ali se vrlo malo spominje (napr. S.Karganović, Srpske žrtve Srebrenice 1992-1995, 2011; E.S. Herman  i dr..: Srebrenica Massacre – Evidence, Context, Politics. 2011).  ICTY  i masivna propaganda Zapada su do sada ćutali o krupním propustiuma, greškama u vezi sa svedočenjem krunskog svedoka D.Erdemovića (Čivikov,G.: SREBRENICA–Der Kronzeuge. 2009), da se tek sada, posle više od 10 godina, počelo sa istragom daljih svedoka, učesníka u návodnom masakru.

Izveštaji u vezi sa VUKOVAROM, kao srpskim zločinom, su isto tako puni neistina i poluistina, pošto fale napr. tačni podaci o broju tamošnjeg srpskog stanovništva, o osnovnoj tragedii tamošnjih Srba u 1939.godini, kada su bili po dogovoru Cvetković-Maček uključeni u novopostalu veliku „hrvatsku banovinu“, u kojoj pre toga nisu bili. U propagandi se priča samo o stradanju nesrpskog stanovništva. Ne priča se na primer o nasiljima i pokoljima nad Srbima u Borovom Naselju. Ne govori se o elitním hrvatskom policijskom oficiru Kiru-Reichelu, koga su ubili hrvatski ekstremisti, pošto se borio za mir medju Hrvatina i Srbima u oblasti Osijeka. Izostavlja se Tudjmanom naredjeno nasilno smenjivanje srpskog gradonačelnika Vukovara Slavka Dokmanovića, izabranog većinom srpsko-hrvatske koalicije i nasilni dolazak novog gradonačelnika, člana HDZ, Marina  Vidića. Masakr Hrvata u Ovčari su srpski krugovi nedvosmislno označili za krupni zločin, koji ne odgovara tradiciji srpske vojske (napr.D.Vilić, D.Todorović: Razbijanje Jugoslavije 1990-1992, l995). O zločinima hrvatskih rukovodilaca B.Glavaša, T.Merčepa se počelo pričati tek docnije, dok zločini V.Šeksa za sada još nisu „ozvaničeni“.

Nekad se treba setiti istinite uzrečice, koju je autor slušao od svojih najranijih godina, dok je živeo u Beogradu: „Ne diraj u djubre, smrdećeš!“. Ali na DJUBRE, na taj engleski RUBBISH, ipak třeba upozoravati, treba sprečavati da se nagomila, třeba ga odmah  odstranjivati, da stalno ne zaudara, da ne kvari ionako komplikovanu atmosferu sadašnjice.

         

         

Косово. Устав раскола.

Косово. Устав раскола.

 

	15.06.2012, 15:41

Пре четири године – 15. јуна 2008. – на Косову је почео да делује устав који је у стуштини само потврдио постојећи међетнички српско-албански раскол и поставио још једну темпирану бомбу под постојећи светскии поредак. 

 

Нацрт документа одобрио је специјални представник ЕУ на Косову Питер Фејт. Представници косовских Срба од почетка нису учествовали у издради уустава и чак су били одсутни у сали за заседање косовске Скупштине у тренутку усвајања документа.

Са тачке гледишта традиционалних правних захстева, тексту устава тешко је наћи примедбе. Ипак проблем је у томе што он даје све класичне државне атрибуте територији која није призната у УН. 2000. године Мисија УН за послове привремене администрације на Косову утврдила је Устане оквире привременог самоуправљања на Косову. Документ је добио подршку СБ УН, и у њему је Косово одређено не као независна држава, већ као територија под привременом администрацијом УН. Јасно је да се у слично тумачење никако не уклапа устав Косова као независне и суверене државе.

Протеклих година Косово се прочуло не по јачању слободе и демократије, већ по низу скандала, чија је кулимија била резолуција о умешаности лидера косовских Албанаца у недозвољену трговину људских органима и друге тешке злочине, усвојена 2011. у Параментарној скупштини Савета Европе.

Косовски устав по свом одређењу није могао да постане документ који би консолидовао друштво. Осим тога, легитимизација косовских власти открила им је нове могућности за развој криминалног бизниса на регионалном и чак општеевропском нивоу. Главна његова сфера је производња и транспорт наркотика која је обухватила не само Косово, већ и суседне балканске територије са албанским становништвом – подсетила је у разговору за Глас Русије експерт Центра за проучавање савремене балканске ркизе Института за славистику РАН Ана Филимонова.

 

На постјугословенском простору, и посебно на територији Косова, у суштини, делује троугао наркопроизводње и наркоиспорука Тирана-Приштина-Скопље. О оквирним размерама умешаности Косова у светски промет наркотика говоре очигледно непотпуни подаци које су озвучили експерти. Они сведоче да обими промета наркотика преко територије Косова чине најмање 5 тона месечно. Тако да од усвањања косовског устава на добитку су не становници покрајине и међународно право, већ у првом реду екстремисти и организовани криминал.

Поводом годишњице Устава премијер Хашим Тачи као да је специјално приредио именовање на дужност заменика министра правде бившег градоначелника Србице Рамадана Гашија, против којег је косовско тужилаштво покренуло чак три оптужбе за финансијске махинације. Ето такав је правни поредак на данашњем „уставном" Косову.

http://serbian.ruvr.ru/2012_06_15/Kosovo-Ustav-raskola/

16. 06. 2012. 10:10h 11:56h | Beta

veličina teksta:+-

 

Kfor blokirao sve puteve, ranjeni Srbi

Komentara 53

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/232655/Kfor-blokirao-sve-puteve-ranjeni-Srbi

 

 

Pripadnici Kfora od jutros su blokirali sve putne pravce koji vode ka Ibarskom Kolašinu na severu Kosova i ne dozvoljavaju prolaz vozilima ni iz pravca Zubinog Potoka, ni prema administrativnom prelazu Brnjak. Ranjena dvojica Srba gumenim mecima u mestu Štuoce na magistralnom putu Kosovska Mitrovica - Ribariće.

 

Pripadnici Kfora su razvukli žicu i tako blokirali sve putne pravce koji vode ka Ibarskom Kolašinu na severu Kosova i ne dozvoljavaju prolaz vozilima ni iz pravca Zubinog Potoka, ni prema administrativnom prelazu Brnjak

Cilj je da onesposobe alternativni put u mestu Banje koji Srbi gotovo godinu dana koriste kako bi bojkotovali kosovske carinike i pogranične policajce koji su mimo volje Srba dovedeni na prelaz.

Prema rečima meštana Ibarskog Kolašina koji se od jutros okupljaju na više lokacija u

Lakše povređena dva Srbina U Domu zdravlja u Zubinom Potoku kažu da su kod njih dovezene dve osobe, koje su ranjene gumenim mecima u mestu Štuoce. Tamo su im sanirane lakše povrede, nakon čega su pušteni kućama. U mestu Štuoce, u blizini brane Gazivode, okupio se veći broj Srba nakon što su vojnici Kfora pod punom opremom za razbijanje demonstracija u tom mestu blokirali magistralni pravac Kosovska Mitrovica-Ribariće. Italijanski vojnici Kfora su nakon ranjavanja Srba preko razglasa zatražili od okupljenih da ne prilaze i da ostanu na rastojanju od oko 70 metara od njih.

opštini, od ponoči su vojnici Kfora teškom mehanizacijom, na više mesta prekopali put u Banjama tako da je više sela u Kolašinu ostalo odsečeno od administrativnog centra i čitavog severa Kosova.

"Kao stoku nas teraju da prolazimo kroz žicu"

Predsednik SO Zubin Potok Stevan Božović rekao je agenciji Beta "da je ovo što Kfor radi okupacija i nasilje koje se vrši nad Srbima na Kosovu i Metohiji".

"Slobodu kretanja sprečavaju pripadnici Kfora a ne Srbi kako nas oni optužuju, rekao je Božović i dodao da ovo što se dešava građanima na severu pokrajine nije zabeleženo nigde u svetu.

"Kao stoku nas teraju da prolazimo kroz žicu, i to samo na jednom mestu, kroz prelaz na administrativnoj linije, rekao je Božović i dodao "ako im je nešto sumnjivo neka kontrolišu i građane i vozila ali ne da nas zatvaraju u obruč kao da je sever Kosova koncentracioni logor".

U mestima Jagnjenica i Gazivode vojnici Kfora razvukli su bodljikavu žici zbog čega građani negoduju jer prolaz nikome nije dozvoljen.Razlog za ovak potez Kfora je prema tumačenju građana njihova namera da se vozači nateraju na prelaz Brnjak gde će im se oduzimate registarske tablice i dokumenta koje izdaje MUP srbije.

Saopštenje Kfora: Zatvaramo nezvanični prelaz kod Brnjaka

Kfor je jutros u 05.30 počeo akciju zatvaranja nezvaničnog prelaza u blizini Brnjaka radi, kako se navodi, sprečavanja nezakonitih prelazaka administrativne linije. Kfor je u saopštenju naveo da je uspostavio nekoliko kontrolnih punktova i nekoliko lokacija obezbedio uz pomoć kordona.

"Ova akcija se izvodi kako bi se fizički zatvorio nezvanični prelaz. Nakon uspešnog okončanja ove akcije, kontrolni punktovi i kordoni biće povučeni", navodi se u saopštenju.

Kfor je dodao da tokom akcije nije bilo incidenata.

"Nezvanični prelaz će nakratko biti neprohodan, kako bi Kfor mogao da postavi prepreku. Akcija je potpuno u skladu sa Kforovim zadatkom", dodaje se u saopštenju.

Alternativne puteve kod zvaničnih prelaza Jarinje i Brnjak gradili su Srbi sa severa Kosova želeći da tuda prolaze u centralnu Srbiju a ne preko zvaničnih, administrativnih prelaza.

 

Dodik: Nikolić da podigne pripravnost vojske

- Nemam šta ja da budem zadovoljan ili ne rezultatima izbora u Srbiji, interesuje me stabilna, jaka i sve jača Srbija

Mogu da imam lične impresije, ali poštujem odluku većine njenih građana. I očekujem da će brzo formirati vladu - rekao je, pored ostalog, u intervjuu za NIN Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske.

On je naveo da ne može da bira vladu Srbije koja zavisi od političkih partija, te da je to nešto sasvim drugačije od podrške koje je na predsedničkim izborima dao Borisu Tadiću. Na pitanje da li bi podržao stav novoizabranog predsednika Srbije za upotrebu sile u borbi i za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije, Dodik je odgovorio kontrapitanjem: „Zašto postoji vojska nego da brani državu".

- Ali kada je reč o Kosovu, ono je na političkom terenu i niko lud ne bi sada slao vojsku na Kosovo, niko nije avanturista i ne verujem ni da je Nikolić to mislio. Mislim da je racionalan u tom pogledu. Ja bih podigao pripravnost vojske i neke stvari učinio da manifestujem snagu države, a ne bih samo sedeo i čekao da me neko zovne iz Brisela, Amerike i traži moje mirovanje. Neko bi zbog toga možda hteo da pregovara upravo o severu Kosova - smatra Dodik.

 

On veruje u specijalne veze Srbije i RS kao i u brzi susret s predsednikom i premijerom i tvrdi da se ne meša u odnose u Srbiji, ali da neće biti ugodno sarađivati sa vladom ako u njoj bude LDP.

- Šta bismo mi imali s ministrima koji hodaju okolo i o RS govore loše, a iz Srbije su. Naravno da će to narušiti odnose. Ako mislite da smo spremni da kažemo: „Dobro, treba da imamo razumevanja, nije moglo drugačije, pustite Čedu neka hoda po Evropi i neka priča loše o Banjaluci i dobro o Sarajevu", naravno da nećemo to dopustiti - rekao je Dodik.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/226276/Dodik%3A+Ni%3E%20koli%C4%87+da+podigne+pripravnost+vojske.html