RATKO DMITROVIĆ: ALEKSANDAR

RATKO DMITROVIĆ: ALEKSANDAR

četvrtak, 11 oktobar 2012 12:40

Kralj je životom platio iluziju o "bratskim narodima" i velikom ujedinjenu južnih Slovena

Pre tačno 78 godina u Marselju je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević. Bio je utorak, deveti dan meseca oktobra, 1934. godine. Prohladno popodne, sa blagim vetrom koji je dolazio sa mora. Brod sa jugoslovenskim kraljem pristao je uz francusku obalu oko 15 časova, a sat kasnije kralj napušta lađu. Na doku ga dočekuje ministar inostranih poslova Francuske Luj Bartu.

Svečana povorka kreće iz luke prema centru Marselja. Iz otvorenog automobila kralj otpozdravlja masi koja aplaudira. Kolona stiže na trg ispred palate Berze i u tom trenutku iz mase se izdvaja čovek sa velikim buketom cveća uzvikujući na francuskom "Živeo kralj, živeo kralj." Obezbeđenje ne reaguje, onaj čovek prilazi automobilu u kojem sedi kralj Aleksandar, staje na desnu papučicu kola, odbacuje cveće, u ruci mu ostaje revolver kojim počinje da puca. Ti meci će promeniti istoriju Balkana.

Deset minuta nakon 17 sati jugoslovenski kralj je umro. U operacionoj sali bolnice Božji dom izdahnuo je i ministar Bartu. U toku intervencije policije, na licu mesta, ubijen je atentator, Vladimir Georgijev Kerin, Bugarin, pripadnik terorističke organizacije VMRO, profesionalni ubica.

U Titovoj Jugoslaviji na ovom podatku završavala se priča o ubistvu kralja Aleksandra. Tek krajem osamdesetih, kada je ledeni oklop na komunističkom telu počeo da se topi i puca, šira javnost saznaje da su atentat pripremile ustaše na čelu sa Antom Pavelićem.

Aleksandra Karađorđevića ubili su oni kojima je najviše pomogao. Kralj je životom platio iluziju o "bratskim narodima" i velikom ujedinjenu južnih Slovena. Po okončanju Prvog svetskog rata, Srbija iz ruševina Austrougarske monarhije izvlači Slovence i Hrvate (koji nisu imali ni minimum šansi da stvore svoje države) žrtvuje sjajnu poziciju pobednika u tek okončanom svetskom sukobu i svoju državnost potapa u zajednici sa narodima koji su tu zajednicu, Kraljevinu SHS, prihvatili tek kao privremeno sklonište.

Samo retkim istoričarima poznata je činjenica da je određen broj oficira srpske vojske, početkom 1919. godine, izvršio samoubistvo ne mogavši da prihvati službu rame uz rame sa oficirima poražene austrijske vojske, Hrvatima koji su preko noći od gubitnika i zločinaca postali pripadnici pobedničke armije. Mnogi sa unapređenjima i odlikovanjima. Među takvima bio je i Slavko Kvaternik, isti onaj koji će 10. aprila 1941. godine, na Radio Zagrebu pročitati proglas o stvaranju ustaške Nezavisne države Hrvatske, a kasnije organizovati masovne likvidacije Srba i Jevreja.

Zbog čega je Aleksandar pravio Jugoslaviju, spajao ono što se, videlo se veoma brzo, ne može spojiti? Dostupni materijali, dokumenti, sećanja, arhivi velikih sila govore da je Jugoslavija bila tuđi projekat koji je Aleksandar, kao visokorangirani mason, morao da prihvati i sprovede u delo. Uzmimo da je tako, ali činjenice govore da su isti ti moćni krugovi još 1915. godine Londonskim ugovorom nudili Beogradu veliku Srbiju u čiji bi sastav ušao grad Split i cela jadranska obala od Splita do Drača u Albaniji. Ima i onih koji tvrde da je taj ugovor - postignut između Italije i sila Antante - bio samo papir "taktičkog karaktera", nesprovodiv u stvarnosti.

Bespredmetno je nakon svega spekulisati šta bi bilo da je bilo. Karađorđevići su i lično i u računu sopstvenog naroda platili strašnu cenu zablude o zajedničkom životu Južnih Slovena. Poražavajuće je i neshvatljivo da i danas, nakon svega što se dogodilo posle atentata u Marselju (NDH, genocid, Jasenovac, komadanje Srbije u Titovoj Jugoslaviji, raspad SFRJ, "Bljesak", "Oluja") i među Srbima ima onih koji smatraju da je Jugoslavija bila dobra građevina koju je srušio Slobodan Milošević.

Izvor Vesti, 10. 10. 2012.

 

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: ŠTA SRBIJI DONOSE PREGOVORI O KOSOVU NA NAJVIŠEM NIVOU

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: ŠTA SRBIJI DONOSE PREGOVORI O KOSOVU NA NAJVIŠEM NIVOU

sreda, 10 oktobar 2012 11:48

Da li lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov susret i rukovanje sa „premijerom" ili „predsedikom" Kosova tumačili lideri prijateljskih zemalja

Srbija sa novom vlašću još nije utvrdila strategiju u vezi sa dijalogom o Kosovu i Metohiji, pogotovu je nepoznat dnevni rad, a njeni lideri već par meseci, iz dana u dan, ponavljaju da žele dijalog „na visokom, pa i najvišem" nivou! Šta je to što lideri vide da Srbija dobija prihvatanjem dijaloga sa Prištinom  na visokom i najvišem nivou!? Celovitu primenu rezolucije SB 1244, poštovanje Ustava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta, slobodan i bezbedan povratak 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u kampanji etničkog čišćenja, vraćanje kontigenata vojske i policije, ili neki datum, odnosno, stepenik na gotovo beskrajnom putovanju ka Evropi?

Čini mi se da se ovde radi o zamisli vlada vodećih članica NATO i EU koje veruju da će podizanjem tzv. dijaloga na visok i najviši politički nivo ubrzati legalizaovanje svog čeda – ilegalno otcepljenog Kosova. Oni su ga silom napravili na delu otete srpske državne teritorije, a guraju Srbiju da ga prizna kao legalnu nezavisnu državu i dobrog suseda! Računaju da to mogu postići jedino uvlačenjem u dijalog najvišeg političkog nivoa. Od normalizacije odnosa, što je, uglavnom, apsolvirano kao pojam, prelazi se na novi kvalitet – da Srbija uspostavi dobrosusedske odnose, potpisivanjem ugovora, zajedničke izjave, ili sličnog dokumenta čije bi „konstruktivne nejasnoće" omogućile svakoj strani (!) tumačenje koje joj odgovara. Što se tiče obaveznog tumačenja, zna se ko je to pravo za sebe rezervisao.

Posledice „jurnjave", ili „žurbe" (zavisno da li citirate Predsednika, ili Premijera), da se ne propusti „šansa" na „evropskom putu", da se izbegne negativna ocena komesara, državnog sekretara, ili Saveta EU i da se sa „tehničkog" uskoči u najviši politički nivo tzv. dijaloga, zaista, mogu biti teške, nepopravive. Nije prilika da se ulazi u detaljnija predviđanja. Da li, na primer, lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov eventualni susret i rukovanje sa „premijerom" ili „predsedikom" Kosova, uz obavezno prisustvo predstavnika EU, protumačili lideri prijateljskih zemalja koje još nisu priznale jednostrano, ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije? To bi za njih, duboko sam ubeđen, bio signal ubrzanog popuštanja Srbije i udaljavanje od rezolucije SB UN 1244 i sopstvenog Ustava. Pogotovuj što su, po svemu sudeći, popustili u zahtevu da dijalogu prisustvuje i predstavnik UN. Na njihove ocene prijatelja koji nas još uvek podržavaju i koji nisu priznali „nezavisno Kosovo" ne utiče mnogo okolnost što srpske lidere na najviši nivo guraju Merkelova, Klintonova i Eštonova. Ni to što je „demokratizovana" Srbija spala na prosjački štap pa „kooperativnošću" i „kontinuitetom" veruje da  će se domoći pritupnih fondova. Oni posmatraju konkretne poteze Beograda i sve manje značaja pridaju, gotovo, ritualnim izjavama srpskih lidera da nikada neće priznati nezavisno Kosovo. Neka „trojka", ili „četvorka" će, svojim kanalima, potvrditi da podizanje dijaloga na visoki i najviši nivo znači da Beograd sarađuje, da je u ovoj fazi spreman na de facto priznanje Kosova, samo traži način da sačuva obraz pred javnošću i stranim prijateljima. Rezultat bi mogao biti – nova priznavanja Kosova kao nezavisne države, korak napred ka zahtevima za učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije, uključujući UN. Susreti na najvišim nivoima u svetu se u tumače i kao manifestacije. Manifestacija čega - u konkretnom slučaju? Kooperativnosti? Evropejstva? Šta bi ostalo od Evrope, ako bi šefovi njenih država i vlada pregovarali sa licima sa međunarodnih poternica, sa separatistima i teroristima! Ili je, možda, neko ocenio da će Srbija prihvatanjem dijaloga na najvišem niovou saterati Tačija u defanzivu, jer se, sa sigurnošću zna, da on neće prihvatiti razgovore o statusu, podeli, vraćanju uzurpirane privatne i državne imovine... Takva procena bila bi nepotpuna, da ne kažemo i naivna, jer je odavno jasno da Srbija nema posla sa Tačijevom isključivošću, već sa stavovima „trojke" EU, ili „četvorke" sa SAD-om. Teško je zamisliti da bi, u ovom času, bilo koji nivo srpskog predstavljanja u dijalogu doveo do fer kompromisa. Uzmimo, na primer, da Veograd traži razgovore o statusu, što je normalno i što proizilazi iz rezolucije SB UN 1244. Priština to odlučno odbija i „četvorka" izjavljuje da je status za njih rešena stvar, da ne može biti predmet pregovora. Šta je mogući odgovor Srbije na to? Da se pozivanjem na rezoluciju obrati Savetu bezbednosti. Ostavimo po strani greške koje je učinila prethodna vlast koja je faktički napuštala kolosek UN i prihvatala kololsek EU. Srbija će, još uvek, imati podršku Rusije i Kine, verovatno i više nestalnih članica SB, ali ne može prebroditi protivljenje SAD, VB i Francuske. A podela koju javno, kao „lični stav" iznose pojedini srpski političari? Članice „trojke", ili „četvorke" su već saopštile da to ne dolazi u obzir, da one podržavaju „suverenitet i teritorijalni integritet Kosova". Verovatno je da će se kao „kompromis", velikodušno ponuditi – autonomija Severnog Kosova, u okviru „suverene države Kosovo". Može li Srbija to da prihvati? Po mom mišljenju, Srbija to ne bi smela da prihvati. U nekakvom „paketu" sa drugim nazovi „dobicima", ili bez „pakovanja" i „paketa".

Inače, ako Predsednik Republike ima valjane razloge da odbije susret, rukovanje i razgovar sa Tačijem - a lično smatram svakako da ima - onda su to važni politički, nikako protokolarni razlozi. Pretpostavljam da je iza takvog stava ocena da bi susret sa Tačijem naneo štetu Srbiji, njenim interesima. Zar ti isti razlozi ne stoje i kada je reč o Premijeru, utoliko pre što, po Ustavu, Vlada utvrđuje i vodi i unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, a ne Predednik Republike. Po mom mišljenju, niko ko predstavlja, ko oličava, ukupnost interesa i međunarodni dignitet  Srbije, ne treba da se sastaje, niti da vodi razgovore bilo saTačijem, bilo sa „predsednicom Kosova", jer, pri dosadašnjim stavovima „četvorke", tim susretima nema šta da dobije, već može samo da izgubi. Na prestižu i međunarodnom kredibilitetu svakako,  ali nije teško predvideti i vrlo konkretne štete. Sa rukovanjem, ili bez rukovanja, sa potpisivanjem ili parafiranjem, bilo „sporazuma, bilo „zajedničke izjave" o dobrosusedstvu, saradnji, ili čemu već. To što se srpski Premijer našao za stolom Saveta bezbednosti UN, za kojim je sedeo i Tači, nije presedan, ili zeleno svetlo za bilateralna rukovanja ili razgovore „dva premijera". Tadić se rukovao sa Tačijem tek nakon odlaska sa objedinjene predsedničko-premijerske dužnosti. Ne verujem da to može biti argument, pogotovu ne uzor, sadašnjim nosiocima predsedničke, odnosno, premijerske funkcije. Postoji hiiljadu prikladnijih načina da se dokaže da su bolji od prethodnih vlastodržaca, pa čak i da kao predstavnici „ozbiljne države" poštuju kontinuitet politike, nego što bi bilo rukovanje i dijalog sa Tačijem. Ne verujem da je srpski Premijer pitan za saglasnost da za „potkovicom"  u SB UN sedne i Tači, kao što sada ne verujem da neko sa strane može prinuditi našeg Premijera ili nosioca bilo koje ustavne institucije Srbije, da se rukuje, sedne, pregovara, ili da nešto parafira ili  potpisuje, sa Tačijem. Za tako nešto, pitaju se i slušaju Predsednik, Vlada, Narodna skupština, a ne bilo ko izvan Srbije.

Razlog što su do sada, po oceni samog Predsednika Republike, potpisani dogovori štetni za Srbiju, nije u niskom nivou pregovarača, već u štetnoj politici koju su pregovarači sledili. Neophodno je revidirati i podići kvalitet državne politike, a ne nivo pregovarača. Državni vrh, svaka ozbiljna država čuva od neizvesnih i rizičnih situacija, pogotovu od lukavština i požurivanja od strane očeva i kumova „nezavisnog Kosova".

Ako je Srbija ozbiljna država. Ili, ako želi to da postane.

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Izvor Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, 09. 10. 2012.

 

 

Колико вас је освануло?

29. 09. 2012 15:50 | Милован Бркић / Таблоид

3

 

Милован Бркић (Фото: milovanbrkic.com)

(Пр)осудите сами.

Јесен је дошла, сунце нас још греје, али се зима и студен увукла у наше душе. Поскупело је грејање, градски превоз, млеко, месо, уље, шећер, сапун… Списак поскупљења животних намириница нема краја.

Плате су замрзнуте, порез на додатну вредност је повећан. Баук банкрота навио се на Србијом. Пензионерима је подељено по четири хиљаде, само онима који примају месечну пензију испод 130 евра.

Социјална помоћ је мислена именица. Не исплаћује се. Лекови су поскупели, сви одреда. Одлазак код лекара је привилегија. Поскупео је огрев, дрва, угаљ…

Пасуљ, кромпир, паприка, парадајз, ко за очи. Поскупела је гардероба, одећа, обућа.

Грађани Србије су гладни. Деца гладују, иду у школу без доручка, много ђака леже без вечере. У Србији само 50 хиљада грађана сматра се средњом класом.

То тврде из Европске уније. Еј, само 50 хиљада! И још толико оних који имају пара у изобиљу. Сви остали се боре за голи живот.

Улице главног града су "комотније". Сиротиња не вози аутомобиле.

Плате запослених код приватника су минималне, али и поред тога затварају радње. У Београду, у Балканској улици бурегжијска радња после 16 сати распродаје пецива по десет динара комад. Нема ко да га купи. Гладна уста би јела, али нема се пара. На пијацама камаре купуса, паприка, парадајза. Чико, шта ће ти толико купуса, питају деца, чији родитељи не могу да купе ни једну главицу.

Шабачка млекара месецима не исплаћује мачванским сељацима новац за откупљено млеко, па ни премије које је добила од државе. Суша је уништила кукуруз, пашњаке… Спржила је род и траву. Почео је покољ стоке.

Новине, радио и телевизија не помињу ове сурове бројке. Као да живимо у срећној земљи. На ТВ Бастиљи се пева, игра. Репризирају се праисторијске емисије.

Дневник траје као и у време Слободана Милошевића. Колико треба да се опише деловање представника власти.

Поскупело је опело, сахране! Свештеници су све суровији и похлепнији. Многи се возе у скупим џиповима и лимузинама, као њихове владике.

Поскупела је храна за бебе и одојчад. Поскупео је порођај у болницама! И све ће још, ланчано поскупљивати.

Постоји маса људи, постоји количина произведене хране. И количина новца којом грађани располажу. Дељењем се добија трагичан резултат. Хране нема за већину грађана, а друга половина неће моћи да је купи.

А власт?

Градоначелник најављује још бруталније поступање према онима који немају још скупљу карту за превоз у СП, и многи ђаци, незапослени и запослени, неће моћи да се крећу градом, да иду на посао. Комунална полиција ће јурити и хапсити грађане који ће, да би се прехранили, продавати своје кућне ствари и намештај у неком делу града.

Власт најављује енергичну акцију приватних извршитеља. Плениће из хладих станова намештај, постељину, покућство. Србија има најсуровији закон о извршном поступку. Можда ће ови приватни утеривачи људима пленити децу, дечје пелене и колица!

Власт најављује да се порез, комуналне таксе и намети морају плаћати, и све ће бити скупљи. Прете принудном наплатом.

Банке крећу у акцију. Око сто хиљада оних који су купили стан на кредит – изгубиће га ове хладне и гладне зиме! Банке су немилосрдне, приватни судски извршитељи и судије још немилосрдније.

Слутим како ће се убудуће, ујутру, при сваком сусрету, грађани поздрављати питањем: Здраво, колико вас је освануло живих? Боже, погледај Србију!

 

http://www.vaseljenska.com/misljenja/koliko-vas-je-osvanulo/

 

__._,_.___

PETAR ISKENDEROV: REALPOLITIKA I IDEJA O PODELI KOSOVA

PETAR ISKENDEROV: REALPOLITIKA I IDEJA O PODELI KOSOVA

četvrtak, 27 septembar 2012 15:23

Zadatak Srbije je da operativno proračuna opcije poput novog preformatiranja Balkana i da između njih odabere one koje odgovaraju njenim interesima

 Izjava premijera i ministra unutrašnjih poslova Srbije Ivice Dačića o podeli Kosova kao jedino mogućem realnom rešenju kosovskog problema može da odnose u trouglu Beograd-Priština-Brisel pokrene u novom pravcu. (1) Kao što je poznato, tu ideju je lider socijalista prvi put obznanio još 2011. Godine sa dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Mirka Cvetkovića. Iz EU nije bilo reakcija, a tadašnja vlast Srbije je inicijativu okvalifikovala kao lično mišljenje samog Dačića. Međutim, danas se situacija u krizom zahvaćenoj EU razvija na taj način da predlog o "preformatiranju" Kosova može da dobije podršku reda evropskih država.

Ideja o podeli Kosova spada u domen "realpolitike", koja svoje istorijske korene vuče još iz 19. veka i Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Upravo tada su velike države bile prvi put u pozadini vojno-političkih događaja koji su se odigrali u regionu – ustanaka i ratova. Kao rezultat toga, unesene su suštinske korekcije u prethodni princip očuvanja status quo i uveden je u dejstvo sistem "uzdržanosti i ravnoteže", koji je između ostalog sadržao u sebi i teritorijalne kompenzacije i administrativno-političku podelu teritorije, koja je ranije smatrana jedinstvenom celinom (u prvom redu Bugarske). Kao rezultat toga, u Balkanskoj regiji je sve do 1912. godine, očuvana određena stabilnost, a stanovnici Balkana su imali miran predah koji su iskoristili kako bi se učvrstili u ekonomskom i u vojno-državnom smislu.

DVA MODELA Hans Morgentau, jedan od vodećih spoljnopolitičkih analitičara u SAD i osnivač škole pragmatizma i političkog realizma, jednom prilikom je primetio da proces nacionalno-državnog opredeljenja može da ima beskonačan karakter pošto "ugnjetači" i ugnjetavani" periodično menjaju svoja mesta. Otuda potiču i stvarni i imaginarni pojmovi o "istorijskom revanšizmu" i "uspostavljanju istorijske pravde" – koji postoje kod svih naroda uvučenih u međuetničke sukobe. Zbog toga je jedina mogućnost da se zaustavi rušilački proces bar u doglednoj budućnosti i tako se stabilizuje situacija, spoljno mešanje i stvaranje tog samog sistema "uzdržanosti i ravnoteže" na kome je sagrađena "realpolitika". "Proces nacionalnog oslobođenja mora da se u nekom momentu zaustavi i taj momenat se određuje ne logikom nacionalizma, već konfiguracijom interesa i sila između vladara i njegovih podanika, a takođe i među suparničkim nacijama", ukazao je Morgentau. (2)

Ako razmotrimo današnji međunarodno-pravni ćorsokak oko Kosova upravo u gore ukazanom kontekstu "realpolitike", tada treba priznati da kod EU i drugih svetskih igrača postoji nekoliko modela kojima se obezbeđuje to isto "dugoročno rešenja" kosovskog problema, za koje ratuje srpski premijer.

Ovde se može govoriti o minimalno dva scenarija. Prvi pretpostavlja podelu Kosova de facto sa uspostavljanjem punopravne srpske administracije u severnim rejonima i likvidacijom kontrolno-propusnih punktova na administrativnoj granici sa ostatkom Srbije. Pritom i današnje vlasti u Prištini i srpski organi samouprav strogo deluju u skladu sa odlukama SB UN i u okvirima programa ubrzanja integracija Srbije i Kosova u EU. Ova integracija treba da se odigrava istovremeno. Tada finansijske i pravno-ekonomske norme treba da budu raširene po celoj teritoriji Srbije i pokrajine Kosovo i Metohija, uključujući i severni rejon. To će omogućiti da sve strane koje su uvučene u konflikt pristupaju normalizaciji uzajamnih odnosa, ali sad već u okviru EU, uz rukovodeću ulogu UN u regulisanju kosovskog problema. Realizacija sličnog modela u praksi može se pokazati efikasnijom čak i od prijema Kipra u EU 2004. godine, koji ne kontroliše severne rejone ostrva.

Druga varijanta podele Kosova – više ne de facto, nego de iure – podrazumeva realizaciju sveobuhvatnijeg modela regulisanja koji u sebe uključuje i nacionalno-državno preformatiranje ne samo Kosova nego i drugih regiona Balkanskog poluostrva u kojima žive Srbi i Albanci, uključujući uz određene uslove i Bosnu i Hercegovinu. Sličan scenario može dobiti spoljnu podršku rukovodstva Republike Srpske i albanskih lidera. Jedan od lidera Albanaca u Preševu i predsednik Demokratske partije Albanaca u Srbiji Ragmi Mustafa već ranije se izjašnjavao u korist "razmene teritorija" između Beograda i Prištine. On smatra da se tri južnosrpske opštine u kojima živi većinsko albansko stanovništvo "trebaju prisajediniti Kosovu", dok se istovremeno "sever Kosova mora prisajediniti Srbiji". (3)

FOKUSIRANJE NA DRŽAVE Ipak, realizacija ovog sporazuma podrazumeva izgradnju novih međunarodno-pravnih normi na Balkanu, na nivou UN kao i na osnovu održavanja međunarodnog foruma po obrascu Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Ovde se između ostalog radi i o odustajanju međunarodnih institucija od realizacije politike koja predviđa rešenja političkih i socijalno-ekonomskih problema svake od balkanskih država pojedinačno, nepovezanih jednih sa drugima. Profesor građanskog prava na Univerzitetu u Prištini Enver Hasani jednom prilikom je sličnu politiku nazvao "fokusiranom na države" a ne na teritorije. (4)

Jednostrano proglašena nezavisnost Kosova iz 2008. Godine unela je u ovu koncepciju odredbe o "unikalnosti kosovskog slučaja", što u praksi nije ništa drugo nego "dvojni standard". A još sredinom 1990-tih godina predsednik turske agencije za Međunarodnu saradnju u Ankari Umut Arik ispravno je upozoravao da se ne može govoriti o stvaranju bezbednosnog sistema na Balkanu sve do trenutka kada se "rešenja koja se tiču nacionalnih država mogu prihvatati i razmatrati samo u jednostranom poretku". (5)

Uzimajući u obzir krizu u EU, ćorsokak oko situacije sa kosovskim Srbima i jačanje albanskog nacionalizma, međunarodni posrednici balkanskog regulisanja mogu biti prinuđeni da pređu na politiku "fokusiranu na teritorije", koja region ne posmatra kao sveukupnost država u njemu, nego kao sistem teritorija koji se nalazi u dinamičkom kretanju i koji je zbog toga sposoban za preformatiranje.

Sličan razvoj događaja između ostalih prognozira i Nacionalni obaveštajni savet SAD, koji Balkan smatra važnim sastavnim delom "duge nestabilnosti", objedinjujućim za zemlje "najizloženije konfliktima". (6) Zadatak Srbije je da operativno proračuna opcije poput ponovnog preformatiranja Balkana i da između njih odabere one koje u najvećem stepenu odgovaraju njenim nacionalno-državnim interesima.

__________

Napomene:

(1) DPA 212023 GMT Sep 12 22.09.2012 00:25

(2) Morgenthau H. Paradoxes Of  Nationalism // Yale Review, 1957, June. P.485

(3) Epoka e Re, 03.05.2011.

(4) Hasani E. The Solution of the Albanian Question as a Precondition for Fruitful Cooperation in the Balkans // Connections.Vol. II. No 2. June 2003. S.47.

(5) Arik U. Turkey and the International Security System in the 21st Century // Eurasian Studies. Winter 1995/96. № 4. S.5.

(6) Svet posle krize. Globalne tendencije – 2025: svet koji se menja. Referat nacionalnog obaveštajnog saveta SAD. M., 2009. S.127-128.

Fond strateške kulture

 

Хрватска отела 50.000 српских станова

Хрватска отела 50.000 српских станова

Хрватска би следеће године требало да постане чланица Европске уније, али је чак ни то не приморава да напокон реши станарска и имовинска права протераних Срба.

Јер, европски стандарди и демократија, по свему судећи, не важе када је у питању српска патња.

Представници 100 избегличких удружења и завичајних клубова Срба исељених из Хрватске узалуд су писали и петиције за блокирање уласка Хрватске у ЕУ док званични Загреб не почне да поштује њихова грађанска и имовинска права.

Од претходне Владе, српска избегличка удружења нису имале никакву подршку по овом питању, а остаје да се види какав ће став да заузме ново политичко руководство Србије, јер би у што краћем року требало да се изради платформа за разговоре са Владом Хрватске.

Лицемерно је да Хрватска приступа ЕУ, а да су у исто време Срби и даље грађани другог реда у тој држави.

Враћање покретне и непокретне имовине прогнаним Србима практично није ни почело, а ради се чак о 50.000 станова. Све време активни су и тајни спискови оптужених за наводне ратне злочине.

Поставља се питање да ли су то европске вредности Хрватске?

Такође, велики број Срба је пре рата радио у Хрватској. Стекли су стаж, добили станове или градили викендице, које су одузете или срушене.

За то време, у Хрватској истичу да „нема потребе да се Загребу на путу у ЕУ подмеће камен спотицања", па још захтевају да се представници Срба појављују на прославама „Олује" и тако дају легитимитет усташком геноциду над српским становништвом, којег је пре распада Југославије на територији данашње Хрватске било преко 600.000.

http://www.srbel.net/2012/09/21/hrvatska-otela-50-000-srpskih-stanova/

19. 09. 2012. 12:00h | Piše: Ratko Dmitrović

veličina teksta:+-

 

Danke Dojčland

Komentara 7

10

Godinama u Srbiju nije stigao korisniji papir od onog pre neki dan - u ime Angele Merkel u Beograd ga je doneo Andreas Šokenhof - na kojem su odštampani uslovi Srbiji za dobijanje datuma početka pregovora - naglašavam, početka pregovora - za članstvo u Evropskoj uniji.

 
Nakon ovoga samo krajnje pokvareni ili priglupi političari i politički analitičari, a Srbija je takvih puno, mogu još raspravljati o uslovima pod kojima Srbija može da uđe u EU. Nema tu više ni stope prostora za nedoumice. Evropska unija, to je Nemačka. Bez Nemačke nema EU. Sve je sada jasno kao gorski potok, Srbija je dobila cenu za evropsku kartu, Srbiji je rečeno šta treba da uradi u zamenu za ništa. Za datum početka pregovora. Ako ovo nije ponižavajuće, ništa nije ponižavajuće.

Nemačka je konačno upalila sva svetla u odnosima sa Srbijom, Nemačka Srbiju tretira isto onako kako je to činila pre stotinu i više godina, kao pre dvadesetak leta. Identičan odnos Nemačka je imala prema Srbiji Slobodana Miloševića, prema Srbiji Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i isti takav odnos ima spram današnje Srbije koju predstavlja Tomislav Nikolić.

Osmesi, pohvale, tapšanje po ramenu, razne nagrade za ličnost godine, mirotvorca decenije, heroja mira, kakve su dobijali srpski zvaničnici (iz DOS-a) nisu menjale taj odnos ni za milimetar.

Samo naivni su verovali da je Nemačka devedesetih bila srpski neprijatelj jer se Genšeru, Kolu i Kinkelu nije dopadao Milošević sa svojim nacionalistima. Takve je otreznio, ujedno trezneći i samog sebe, Zoran Đinđić, koji je nekoliko meseci pred smrt javno saopštio da su ga izdali "nemački prijatelji". Niko njega nije izdao, samo on nije shvatao dimenzije globalnih političkih odnosa i dejstvo istorijskog faktora u njima. Đinđić je mislio da je za odnose Srbije i Nemačke važno, a za Srbiju korisno, što je on, novi srpski premijer, studirao u Nemačkoj i što nemački jezik govori bolje nego srpski. Verovao je da će njegov lični, prijateljski, odnos sa Šrederom (mogao je da ga nazove i u pola noći) bar nešto promeniti u stavu Nemačke prema Srbiji. Naivno, dečje naivno.

Nemačka državna politika prema Balkanu nije se menjala ni onda kada je to, možda, i moglo da se očekuje. Početkom devedesetih, na primer. Nimalo ne strahujući da će apsolutna podrška nastojanjima Hrvatske da razbije Jugoslaviju i osamostali se, oživeti sećanja sećanja na odnos Hitlerove Nemačke i Pavelićeve Hrvatske, Kol i Genšer su toliko bili na strani Hrvatske da su ostalim članicama Evropske unije pretili istupanjem Nemačke iz EU ukoliko ne priznaju nezavisnost nove hrvatske države. Bio je to poslednji ekser u mrtvački kovčeg SFRJ.

Mediji u Nemačkoj pripremili su nekoliko godina javnost te zemlje za rat u Jugoslaviji. Zar smo zaboravili Viktora Majera i Karla Gustava Štrema? Nemačka je učinila sve što je mogla da Kosovo otkine od Srbije, a kad je to urađeno Nemačka čini sve da se ta privremena okupacija pretvori u konačnu. Zar su Srbi očekivali nešto drugo? Kada je to iz Nemačke Srbiji stiglo nešto dobro i lepo, osim Dunava, naravno?

Ultimativne uslove Srbiji Nemačka je upotpunila zahtevom da se ubuduće zločin u Srebrenici ima krstiti kao genocid. Nije ovo slučajno, baš Nemce briga za Bošnjake i Srbe, njihove svađe i ubijanja; Nemcima je potreban još jedan "genocidan" narod (pored njih, iz vremena Hitlera) u Evropi i našli su ga u Srbima, upravo onima nad kojima su Nemci, skupa sa Hrvatima, izvršili genocid. Otuda upozorenje na Srebrenicu i "genocid".

Nakon nemačkog svilen-gajtana, Srbija nije ni pred zidom ni pred dilemom. I da hoće u EU, nema gde da uđe, to je kuća koja se ruši. Da sutra odrede Srbiji datum za početak pregovora, Srbija bi u EU ušla, možda, 2020. godine. Stoga je papir iz Berlina službenom Beogradu važniji od bilo kog putokaza. Jasno je šta valja činiti. Danke Dojčland, što bi rekli Hrvati.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/255353/Danke-Dojcland

Живадин Јовановић - Шта Србија (још увек) може да учини у вези са Косовом

Живадин Јовановић-Шта Србија (још увек) може да учини у вези са Косовом

Вести | 18.09.2012 | 14:08

У свему што, у вези са Косовом и Метохијом, чине или не чине, представници Србије свих рангова, унутар или изван Србије, са фуснотом или без ње, са пријатељима и свима другима, писано или усмено, могу и треба да се придржавају Устава и Резолуције СБ УН 1244. Притом је значајно да се на та документа и јавно позивају. Сви ће то сасвим добро разумети. И Србија треба да разуме оне који говоре да треба поштовати реалности, да је Резолуција 1244 превазиђена, да Устав треба усагласити са реалношћу. То је њихов легитиман став. Ми знамо да је такав став израз њихових, а не интереса Србије. Ако се прихвата континуитет и одговорност за спровођење онога о чему се претходна власт договорила са Приштином, онда садашња власт треба да провери да ли су све прихваћене обавезе у складу са Уставом, законима и актима Народне скупштине Србије и Резолуцијом СБ УН 1244. Брисел, Вашингтон, Лондон и Берлин су претходној власти говорили да је Косово изгубио Милошевић, да она са тим нема никакве везе и од њих се тражи само да то формално признају и примене, укратко, да не доводе у питање. Исти ти центри сада поручују садашњој власти – да не немају одговорности за договоре и обавезе претходне власти, већ их аутоматски прихвате и примене у пракси. А које обавезе су прихваћене, ко је овлашћен да тумачи одредбе са „конструктивним нејасноћама", о томе одлучују Купер, Филе и Ештонова. Србија може и треба да утврди каква је природа тих договора, које место имају у хијерархији правних аката и система. Није небитно да се зна да ли су договори са Приштином унутрашњи правни акти Србије, или су међународни. Ако су, којим случајем, међународни, ко су стране у тим уговорима, да ли подлежу ратификацији? Питање је далеко од формалног или формалистичког, како због тога што би се досадашњи договори у неко недоба могли појавити као спорни - у Народној скупштини, или пред Уставним судом - тако и због тога што се дијалог са Приштином наставља па би на време требало знати какав поступак очекује будуће договоре (уговоре), поготову што је Немачка (да ли само она?) управо испоручила ултиматум: или потписивање правно обавезујућег уговора о пријатељству и добросуседским односима са Приштином, или вето на датум за преговоре о чланству. Србија је у току протекле две деценије, више него било која земља на свету, била суочена са свакодневним упозорењима званичника из Вашингтона, Брисела, Берлина и Лондона да мора да извршава своје међународно-правне обавезе, да не сме ићи у самоизолацију, да није добро да сама себи прави економску штету. И Србија је извршила све своје међународно-правне обавезе. И много више од тога. Зато Србија може и дужна је према својим грађанима, праву и моралу да недвосмислено захтева да сви други, велики или мали, они са или они без „штапа и шаргарепе", такође извршавају своје међународно-правне обавезе које се тичу Косова и Метохије, у првом реду, оне утврђене Резолуцијом СБ УН 1244 (1999). Србија не може вечито да глуми искомплексирану, трећеразредну државу климоглаваца. Моћници се на то могу и чудити, јер сматрају да је њихова привилегија да не поштују ни оно што потпишу, или што изгласају. У реду, то се тиче њиховог морала и избора. Међутим, Србија и поред тога, може и треба да захтева да сви извршавају своје обавезе према њој, да поштују њене интересе. То је цивилизацијски. Стално узмицање, повлађивање туђим укусима, прихватање туђих интереса и аргумената као својих, никад није било, нити може бити, пут у „бољи живот", већ у беспуће, амбис, самопрезир.   Поштовање правне државе, за сваку демократску државу и владу је високи стандард. Ако се оцењује (ко?) да досадашњи договори Београда и Приштине не нарушавају важећи уставни и правни поредак, ако их садашња власт прихвата, зашто не прихвата и континуитет тумачења својих претходника шта неке нејасне одредбе у договорима значе, са каквим разумевањем су потписане? Ако су потписане. Саглашавати се аутоматски са тумачењима Купера, Филеа, Ештонове, која се (гле чуда!) подударају са тумачењима Приштине, носи и ризик преседана, постаје мера кооперативности за наредне фазе договарања. Када је реч о поштовању континуитета у политици, разуме се, онога што је добро – зашто садашња власт не би прихватила став који је дуго доминирао у званичној политици претходне власти – да су питање Косова и Метохије и питање чланства Србије у Европској унији два одвојена, међусобно неповезана и неусловљена питања? Став о одвојеном решавању питања статуса Косова и Метохије, на једној, и односа Србије и ЕУ, са друге стране, био је део званичне политике српских институција. Тај став су јавно подржавали и високи представници ЕУ. Није познато да је неко од надлежних органа одустао од тог става. Поготову је одбијана критика да постоји везана трговина по принципу – прихватамо фазно признавање отимања територије (Космет) за добијање датума преговора, чланство, инвестиције, запошљавање, „бољи живот грађана"... Србија може и треба да брине о интересима и безбедности својих грађана на Косову и Метохији, посебно Срба као најугроженијих, како на северу, тако и на југу покрајине. Али, питање начина како то ради, није без значаја. Наиме, поштовање људских права, безбедности, слободе кретања и других, свих грађана у покрајини, посебно Срба као најугроженијих, примарна је обавеза међународне заједнице, односно, УНМИК-а и КФОР-а, фиксирана у више одредаба Резолуције СБ УН 1244 (1999). Затим, то је обавеза и привремених институција самоуправе. У јавности се права и безбедност српског народа на Косову и Метохији представљају као искључива одговорност Србије. Чак се ишло толико далеко да се ширило схватање ако Србија не прихвати неки диктат, Срби на Косову и Метохији биће суочени са ликвидацијама и окончањем етничког чишћења! Тако је грађена основа да се од Србије захтева да своју посвећеност бризи за безбедност и права Срба доказује континуираним једностраним уступцима Приштини. У суштини, од Србије се захтева да, под велом бриге за Србе, сама даје допринос остваривању стратегије фазног признавања једностране, илегалне сецесије Покрајине. Србија може и треба далеко активније да покреће иницијативе према Комесаријату УН за људска права, Комесаријату УН за избеглице, Савету Европе, ОЕБС-у, Европској унији и многим другим међународним институцијама, као и билатерално према земљама као што су САД, Велика Британија, Немачка, захтевајући извршавање преузетих обавеза у погледу гарантовања основних људских права угрожених Срба на Косову и Метохији. Србија може и треба енергичније да захтева гарантовање услова за слободан, безбедан и достојанствен повратак још око 230.000 Срба и других неалбанаца протераних у етничком чишћењу са Косова и Метохије, који и даље живе у централној Србији, често у условима недостојним човека. То је такође, изричита обавеза међународне заједнице која је вољом најмоћнијих земаља света записана у резолуцији СБ УН 1244. Није јасно шта је Србију спречавало, шта би је данас спречавало, да покреће коначно извршавање ове јасне међународно-правне обавезе. Ако ЕУ, њене чланице, и САД не желе да се ангажују у томе, ако за то дају неуверљиве одговоре, или на било који други начин перу руке од тог проблема, Србија може и треба да извуче одговарајуће закључке. Јер, на односу међународне заједнице према обавези да се омогући слободан и безбедан повратак 230.000 протераних Срба и других неалбанаца на Косово и Метохију осликава се суштина политике према Србији и српском народу. То није питање преговора Београда и Приштине, како неко жели да представи највећи хуманитарни проблем у Европи, већ изричите обавезе коју је СБ УН утврдио још 10. јуна 1999. године. Најмање се може прихватити злоупотребљавање тог проблема као полуге за притисак на Београд, да чини нове једностране концесије Приштини.   Србија може и треба да води дијалог са Приштином, али не би смела да прихвати улогу сарадника у остваривању стратегије фазног признавања једностране, илегалне независности Косова и Метохије. Србија није мазиво германско-америчког млина за дробљење сопствене државне територије. Србија има обавезу и услове да буде прави, кредибилни субјекат одбране својих права и фактор јачања међународне подршке у тим напорима. Немачкој, САД и другима, вероватно се жури да заврше посао започет пре више деценија. Од Србије се јавно захтева да Косово фактички призна као суверену, независну, суседну државу. Не уочи чланства, већ знатно пре објављивања датума за почетак преговора о чланству! Немачка перцепција о Србији данас није се у суштини променила од перцепције Геншера и Кинкела од пре пар деценија? Али, није ствар толико у томе што Немачка, можда, и данас сматра да је Србија на коленима, већ пре свега, у томе – шта Србија данас, шта њена Влада, мисле сами о себи, о својим одговорностима и достојанству. Велики део Србије је незапослен, гладује, рупе и велики дефицити на свим странама. Све то не може бити покриће за прећутно прихватање и легитимисање идеје о трговини Косовом. Србија треба јасно да се дистанцира од таквих понуда, да се окрене себи и одлучнијем коришћењу свих ресурса и могућности развоја кроз равноправну сарадњу. Србија може и треба да и формално озваничи јавно изнету иницијативу (захтев) да у дијалогу са Приштином присуствују и представници УН. То је корак у добром правцу. Интерес Србије да чланство у ЕУ, не значи одрицање од колосека Савета безбедности УН и његове примарне одговорности за остваривање резолуције 1244. СБ никад није пренео своју надлежност и примарну одговорност за решавање статуса Косова и Метохије на било коју другу организацију или форум, унутар, или изван система УН. Тзв. заједничка резолуција Генералне скупштине УН о добрим услугама ЕУ у дијалогу Београда и Приштине не значи саглашавање Србије са смањивањем улоге и одговорности СБ УН у политичком процесу у складу са резолуцијом 1244, најмање може бити основа за покушаје искључивања СБ УН из тог процеса. „Заједничка" резолуција ГС УН остаће забележена у историји српске дипломатије као велика грешка и симбол штетне политике тадашње власти. Уколико су УНМИК и КФОР, због финансијске кризе, или приоритетнијих потреба ангажовања у другим деловима света, принуђени на даље смањивање свог присуства на Косову и Метохији, уколико би то имало за последицу неизвесност у остваривању њихових мандата у складу са  резолуцијом СБ 1244, укључујући опасност од даљег погоршања безбедности Срба и других неалбанаца у Покрајини, Србија би могла да размотри целисходност упућивање апела чланицама Уједињених нација које би биле вољне да попуне дефицит у људским и техничким ресурсима УНМИК-а и КФОР-а како би се гарантовало несметано остваривање њихових мандата. Треба нотирати и чињеницу да одредба у резолуцији СБ УН 1244 о враћању делова војске и полиције Србије у Покрајину никада није остварена иако је то СРЈ захтевала током 1999. и 2000. године, а могуће и касније. Србија може и треба да потврди свој став да је питање статуса Косова и Метохије за за њу и даље отворено, није решено и се без поштовања Резолуције СБ УН 1244 и Устава не може политички решити у интересу трајног мира и стабилности. Притисцима, уценама, диктатом не може се постићи трајно и одрживо решење. Србија је најзаинтересованија и спремна да се то питање реши мирним, политичким путем, преговорима, уз поштовањеРезолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Дијалог и и договоре о конкретним питањима уз праведни компромис, прихвата водећи рачуна да ни један договор не прејудицира суштину - статус Покрајине. Србија може да потврди свој став да је против сваког застрашивања, или примене силе против српског, или било којег  другог цивилног становништва на Косову и Метохији. Захтева резултате истрага о свим злочинима против Срба почињених у време трајања мандата УНМИК, КФОР и ЕУЛЕКС. Захтева ефикасну истрагу о трговини људским органима киднапованих Срба, под мандатом УН, уз гарантовање безбедности сведока што је предуслов напретка у истрази. Србија сматра да су институције самоуправе и јавних служби на северу покрајине легитимне и да су претње да се решења наметну силом супротне Резолуцији СБ УН 1244, да угрожавају дијалог и провоцирају сукобе.    http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/sta-srbija-moze-jos-da-ucini-u-vezi-sa-kosovom-i-metohijom.html