Претражи овај блог

петак, 15. март 2013.

LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC

 

http://www.standard.rs/leon-kojen-kapitulacija-uz-sampanjac.html

LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC

petak, 15 mart 2013 14:25

Napad NATO na Srbiju 1999. godine nije se završio potpunom pobedom
zapadnih sila ni na teritorijalnom, ni na političkom, ni na diplomatskom
planu. Upros brutalnom proterivanju Srba sa najvećeg dela teritorije
Kosova i Metohije, u četiri opštine severno od Ibra Srbi su faktički
nastavili da žive pod sopstvenom lokalnom vlašću (sa sopstvenim
sudstvom, zdravstvom, obrazovanjem itd.) i da tako bar u delu pokrajine
održavaju kontinuitet legitimnih institucija Republike Srbije.

Na političkom planu, napad NATO na Srbiju izvan Zapada i zemalja pod
njegovim neposrednim uticajem ni 1999. ni kasnije nije primljen sa
odobravanjem, pa ni u samoj zapadnoj javnosti ideja vojne intervencije
„radi odbrane ljudskih prava" nikada nije prihvaćena onako kako su se
nadali njeni tvorci. Najzad, na međunarodnom i diplomatskom planu,
samoproglašena albanska država na Kosovu i Metohiji ni iz daleka nije
uspela onoliko koliko su to priželjkivali njeni američki i evropski
sponzori: pritisci na Srbiju da ovako ili onako prizna secesionističku
vlast u Prišini to najbolje pokazuju.

NE BI SE DESILO NIŠTA Zašto su onda ovih dana predsednik i vlada Srbije
politički i diplomatski potpuno kapitulirali, pristajući da, protiv
volje tamošnjeg srpskog stanovništva, Srbija sama ukine svoje legitimne
institucije na severu pokrajine i sarađuje sa prištinskim vlastima u
uspostavljanju kosovskih institucija tamo gde one nikada nisu postojale?
Srbija je 2006. i 2007. godine odbila da prihvati Ahtisarijev plan,
štiteći svoje elementarne interese, i ništa joj se strašno nije
dogodilo: nije zbog toga bila izložena ni vojnim pretnjama, ni
ekonomskim sankcijama, ni kulturnom ostrakizmu, jer čak ni Buš i Bler ne
bi pred svojom javnošću mogli da opravdaju takve mere.

U tom pogledu ništa se nije promenilo. Ni Obama, ni Angela Merkel, ni
briselska birokratija ne bi uradili ništa više da je Srbija odbila
nastavak dijaloga u Briselu (kako je to jednog trenutka predlagao
Tomislav Nikolić) nego što su zapadne sile uradile kada je Srbija
odbacila Ahtisarijev plan – izrazili bi svoje nezadovoljstvo, i na tome
bi se sve završilo. Odgovor na pitanje zašto Srbija od 2008. godine prvo
stidljivo, a onda sve otvorenije ide ka kapitulaciji u pitanju Kosova i
Metohije, da bi se ona danas i dogodila, mora se, dakle, potražiti na
drugoj strani.

Posle poslednjih izbora na kojima je SNS zamenila DS kao stožer režima,
u srpskoj političkoj eliti očigledno je dovršen proces koji je počeo još
sredinom devedesetih godina prošlog veka. Danas u Srbiji, sa izuzetkom
DSS (čija su načelna opredeljenja jasnija kada je u opoziciji nego kada
je na vlasti), nema nijedne veće stranke koja bi pod bilo kojim uslovima
bila spremna da se u nekoj važnijoj stvari suprotstavi Zapadu. U
predizbornim kampanjama ta se okolnost sa više ili manje uspeha
prikriva, i postojeća vlast se oštro kritikuje, kao što su prošle godine
SNS i SPS kritikovali Borisa Tadića i Borka Stefanovića, da bi danas
njihova sopstvena vlast svesno razgrađivala ustavno-pravni poredak
zemlje samo zato što joj se to traži iz Vašingtona, Berlina i Brisela.

JAZ PREMA NARODU Između naroda, koji je s mnogo razloga sve skeptičniji
prema „evropskom putu" Srbije, i političke elite slepo poslušne Zapadu
tako se stvara opasan jaz. Taj jaz će biti sve vidljiviji kako sledećih
nedelja i meseci kapitulacija Beograda bude sve očiglednija, da na kraju
najverovatnije dobije konačan pečat ispunjavanjem nemačkog zahteva da se
potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima između Srbije i Kosova. Tim
sporazumom bi se, kako se ovih dana može pročitati u verodostojnim
izvorima, Srbija obavezala da u svemu tretira Kosovo kao ravnopravnog
partnera i prijateljsku državu, osim u tome što je ne bi formalno priznala.

Kažu da je Dragiša Cvetković u vozu plakao putujući u Berlin da potpiše
pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Gledajući nasmešena lica srpskih
pregovarača u Briselu, jasno je da nema te opasnosti: politička predaja
Kosova Albancima obaviće se uz šampanjac.

Možda najbolji srpski diplomata posle Jovana Ristića, Milovan
Milovanović, napisao je kao mlad čovek u svojoj doktorskoj disertaciji:
„Samo narodi koji hoće da se brane naći će u konačnom času sukoba
branioce svoje stvari". Sve što je Srbija činila ili, bolje reći, nije
činila od 2008. godine do danas potvrđuje ovu samo naoko paradoksalnu
istinu. Umesto da traži prijatelje i saveznike tamo gde ih je lako mogla
naći, Srbija danas sama dovršava na Kosovu ono što NATO nije dospeo da
uradi 1999. godine.

Taj bezrazložni poraz današnji režim će na sve načine pokušati da
prikrije, ali teško je verovati da će u tome uspeti: pred Srbijom stoje
godine neizvesnosti, u kojima će narod – danas potpuno isključen iz
svakog važnijeg političkog odlučivanja – nastojati da novim putevima
izbori za sebe pravo da odlučuje o svojoj sudbini.

Izlaganje na skupu „Srbija i kosovsko pitanje", održanom 14. marta 2013.
u Beogradu

--

субота, 9. март 2013.

Мирослав Лазански, Американац у Београду

 

 

Мирослав Лазански

Американац у Београду

При свему томе, Америци је најважнија стабилност неког региона, много важнија и од пуке правде

Таман када сам помислио како ће нова америчка екселенција у Београду, амбасадор Мајкл Кирби, више волети Србију него његови претходници, барем се тако чинило претходних месеци, кад оно екселенција наставља истим утабаним путем. Каже да „Вашингтон не жели нову Републику Српску на Косову, јер се тај модел није показао као добро решење за развој БиХ". Ако основано претпоставимо да је љубав Американаца према некој држави, или нацији, увек заснована на конкретном интересу, онда је председник Републике Српске Милорад Додик својевремено најбоље одговорио америчком амбасадору у БиХ на примедбу „како БиХ не функционише, а они Американци су у пројекат те државе уложили паре".

„Екселенцијо, Република Српска је спремна да вам врати сваки уложени долар, ево такорећи сутра, само немојте више да нам намећете ваша решења", рекао је Додик. Американац је био изненађен, згранут и без текста.

Дакле, хајде да и ми понудимо Вашингтону да му платимо зато што су нас бесправно и мимо свих међународних конвенција и правила бомбардовали 1999. године, да платимо све бомбе, ракете и осиромашени уранијум којим су нас засејали, да им платимо сав страх и душевни бол њихових пилота док смо их гађали, да платимо и душевни бол који екселенција вероватно има кад год прође улицом Кнеза Милоша поред остатака зграде Генералштаба и Министарства одбране. Јер, „Ђуро ће ти опростити што те је тукао". Можемо ми то, како да не, па наши односи са Вашингтоном и Бриселом све више личе на прилично недоличан оријентални базар. Наиме, већ 12 година Србија живи између револуције и контрареволуције, између јасних циљева и нејасних перспектива, између притиска и заборава, између неспојивог очувања Косова, у овом или оном облику, и уласка у ЕУ.

И све то време шериф намеће ред и закон, санкционише оно што сматра да треба, оцењује резултате на плану демократије и људских права, похваљује и додељује дипломе и повластице ревносним ученицима, а да се нико од домаћина у овој Србији не упита каква смо ми то земља? Не због нас, већ због Америке и Американаца, јер њима, ако заиста волимо САД, треба помоћи. Ратничка политика, паганска етика, Америка све више личи на некадашњу римску империју, јер само је Рим у једном периоду историје био толико војно супериоран. После добијеног „хладног рата", Америка влада светом без савезника, без институција, без правила, реагујући силом где хоће и кад хоће. То неосновано самопоуздање зове се „хибрис", то је грчка реч, а значи отприлике прекорачење сваке мере, кад људи замисле да су моћни као богови, и не виде да управо зато и срљају у провалију.

Управо је на примеру Косова савремени Рим на реци Потомак прихватио своју империјалну судбину, заборавио сву моралну реторику, јер то као да сада није реално, али за разлику од Римљана, који су отворено прихватали своју империјалну судбину, Американци воле да верују, и да друге у то уверавају, да они немају империју. Заправо, Америка је унилатерална када хоће, или кад год може, као свака сила, а мултилатерална кад мора, опет као свака сила, јер то је само однос снага. При свему томе, Америци је најважнија стабилност неког региона, много важнија и од пуке правде. САД сматрају да стабилност и америчке интересе на Косову могу да гарантују Тачи и Харадинај, а не српски политичари, како на Косову тако и у Београду. Америчка империја се на Косову определила за стабилност, као водећу идеју, а не за демократију, још мање за људска и национална права Срба. Америка је годинама подржавала и помагала најгоре војне режиме и диктатуре широм света, наравно, ако су обезбеђивали ред и бранили интересе Америке. Косово је само наставак те империјалне политике.

Косово је вековна агонија ривалских култура и нација, судар међусобно неспојивих историја заплетених у борби за примат на истом и уском географском простору. Косово је и судар митова чија се веродостојност периодично потхрањује и крвљу, а свако ново убиство на том простору чини историју која је до њега довела вероватнијом и тежом за превазилажење. Бескорисно је истицати да су све историје у великој мери митске, да су културе препуне логичких бесмислица и самообмана и да је план Приштине о хармоничном и идиличном Косову Албанаца и Срба неоснована фантазија. Бог зна да су се из класне и идеолошке солидарности у прошлом веку изродила ужасна зла. Да ли је неоспорно да ће руке националне и етничке солидарности данас бити чистије? Ако је истина да је комунистички визионарски интернационализам доживео слом, у којој мери се добронамерни либерални национализам показао успешним, рецимо, на просторима Балкана?

Шта би данас урадио Вудроу Вилсон, прави представник добронамерног либералног национализма, са бандама убица и пљачкаша на Косову? Јер, у Вилсоновом либералном национализму централно место заузимала је доктрина самоопредељења, односно идеја да потлачене нације имају право да збаце своје тлачитеље и да захтевају суверене државе на територији коју насељавају. На Балкану су све нације добиле то право осим Срба. Осим, ако америчка екселенција у Београду не мисли друкчије...

Мирослав Лазански

објављено: 09.03.2013.

 

среда, 6. март 2013.

Подривање Српске немогуће све док је народ брани

Подривање Српске немогуће све док је народ брани

среда, 06 март 2013 15:16 Данас

- Свака тактика подривања Републике Српске биће без успјеха све док народ чврсто стоји иза одређеног система вриједности и подржава власт која брани права Српске, оцијенио је научни сарадник Института за европске студије Миша Ђурковић у интервјуу Срни. 

Он је нагласио да је очигледно да је "администрација предсједника Републике Српске Милорада Додика препрека за унитаризацију БиХ и стога се цијела акција његовог рушења одвија да би се довела кооперативнија власт, каква је била у вријеме Драгана Чавића".

"Већ увелико се говори о цијелој 'операцији Додик', коју припремају и проводе неки западни центри моћи, при чему амбасаде неколико земаља у БиХ очигледно имају кључну логистичку улогу. То је онај исти сценарио дестабилизације друштва, институција и власти који гледамо већ петнаестак година у разним крајевима света, а циљ је као и увек исти – срушити некооперативну власт. Технички гледано, најважније питање је како делегитимисати Додика… ", истакао је Ђурковић.

Према његовим ријечима, укупан рад Милорада Додика као предсједника Републике заслужује позитивну оцјену.

"Он је наставио започете послове на месту премијера, који воде у правцу даљег јачања институција Српске, као и њеног положаја у БиХ и према међународној заједници. Много тога доброг је урађено…", истакао је Ђурковић.

Он је додао да ту постоје и грешке, попут можда директног мијешања у изборе у Србији, али генерално овако јак предсједник као што је Милорад Додик веома је потребан Српској у садашњој фази.

"Влада је имала доста проблема у раду, на шта је свакако утицала и глобална економска криза. Највеће примедбе које се власти Српске могу упутити јесу због неравномерног распоређивања терета социјалне кризе. Има делова Српске, на пример Херцеговина, који су у доста лошем економском стању и који не могу преживети без веће државне помоћи и довођења инвеститора који би покренули неке послове и омогућили младима да тамо остају.

Подржавам идеје које се чују да би нова влада требало више да ради на изградњи социјалне солидарности, јер се тиме јача и осећај припадности људи држави", оцијенио је Ђурковић.

Према његовом мишљењу, институције Српске функционишу доста ефикасно, прије свега, због снаге и легитимитета Милорада Додика.

"Надам се да ће оне у наредном периоду толико ојачати да буду ефикасне без обзира на то ко је на челу Српске. Српска наставља са грађењем важних институција које су неопходне за њено утемељење и озбиљност. Издвојио бих, на пример, симболички значај унапређења бањалучког универзитета и стварања Дипломатске академије", каже Ђурковић.

Говорећи о ситуацији у БиХ, он је подсјетио да је ситуација у Сарајеву хаотична већ дуже вријеме и да за то свакако није одговорна Бањалука, али да, ипак, треба бити веома опрезан, јер постоје кругови у такозваној међународној заједници који инсистирају да је управо такво стање нефункционалности оправдање за нове уставне промјене усмјерене у правцу "ефикаснијег дјеловања институција" што би значило унитаризацију БиХ.

Коментаришући дјеловање опозиције у Републици Српској, Ђурковић је рекао да је право и дужност сваке опозиције да критикује власт, па тако и опозиције у Српској, која ни по чему није различита од других.

"Али, кад говоримо о опозицији у Српској, треба истаћи да, осим ове политичке обавезе, они морају имати и осећај за тренутак и за консензус са влашћу о основним државотворним питањима. Онај ко данас пристане да буде инструментализован за покушаје дестабилизације Српске ризикује много", сматра Ђурковић.

Према његовом мишљењу, посебно велика одговорност је на СДС-у, који је у претходном периоду на одређеним питањима показао да може да буде конструктивна опозиција у Српској.

"Желим да верујем да ће СДС одолети притисцима који их гурају у правцу инструментализације и остати ван овог фронта против Српске који странци праве", рекао је Ђурковић.

Коментаришући актуелну власт у Србији, Ђурковић је рекао да је садашња влада у Србији влада неспособних, а корумпираних људи. "Одговорно тврдим да Србија у последње две деценије није имала гору власт. Странци су је довели на власт са идејом да управо бивши националисти лакше могу да предају Космет и заврше послове који странцима требају", нагласио је Ђурковић.

Иза такозване борбе против корупције, истиче он, крије се искључиво притисак Запада да се делегитимишу, криминализују, развласте и похапсе сви озбиљнији богати људи у Србији, посебно они највећи како би се њихове компаније и тржиште предали западним "играчима".

"Ниједан кадар или бизнисмен који је у вези са Г17 није ухапшен, а сви знају да је то већ дванаест година хоботница финансијске корупције у Србији. Иза такозваних најава да борба против корупције треба да се прелије у регион, ја не видим идеју да се на пример сузбија криминал Мила Ђукановића са којим је СНС у најближим партнерским односима, већ директно подривање Српске, што је сраман посао", нагласио је Ђурковић.

На питање да ли Србија треба да иде у ЕУ и по цијену да жртвује Косово, Ђурковић је рекао да Влада Србије није исто што и Србија, те да у тој земљи радикално расте евроскептизицам, који је прешао 60 одсто, док су партије све више еврофанатичне.

"То говори да је сама држава под страховитим пристиком великих сила и да су партије потпуно безидејне и спремне да испуњавају све што им долази из Брисела, Берлина, Вашингтона и Лондона.

Медији су под окупацијом, државна телевизија је под директном контролом Британаца и затворени су канали за озбиљну дебату о могућим правцима кретања Србије. Међутим, нема финансија ни медија преко којих би могла да се афирмише нека евроскептична опција какве иначе бујају широм земаља које су чланице ЕУ. Србија је све мање субјекат, а све више објекат у дешавањима на овим просторима. Али држава која је толико задужена не може ни да води самосталну политику", закључио је Ђурковић у интервјуу Срни.

 

петак, 1. март 2013.

Srbija da bude više država a manje protektorat

Srbija da bude više država a manje protektorat

Autor: Obrad Kesić

Dozvolite mi da dopunim i razjasnim ideje koje sam izneo u razgovoru koji je sa mnom prošle nedelje obavila vaša novinarka Snežana Čongradin, budući da su u intervjuu koji ste objavili u vikend izdanju Vašeg lista od 23. do 24. februara („Americi ne smeta niko ako ostvaruje njene ciljeve"), moja viđenja i stavovi preneseni na karikaturalan način.

Ne tvrdim da je reč o namernom iskrivljavanja mojih reči zbog neslaganja sa mojim stavovima, već pre o objektivnoj teškoći da se ono što je rečeno u 40-minutnom razgovoru (sa jednim prekidom) verno prenese na malom novinskom prostoru.

Kad je reč o politici zvaničnog Beograda prema Srbima na Severu Kosova i Metohije i o odnosima sa Evropskom unijom i Prištinom, smatram da je aktuelna vlada u Beogradu odlučila da je za nju najveći prioritet, a time i najvažniji državni interes, ulazak Srbije u EU. Ja tvrdim da je ovo vrlo kratkoročno i štetno gledanje, jer je najvažniji interes Srbije, kao i svake države na svetu, da se izbori za poštovanje njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao i da istovremeno garantuje bezbednost svojih građana. Dalje, mislim da je proces koji je počeo 1991. godine proglašavanjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske i dalje u toku i da rešavanje „kosovskog pitanja" ne garantuje da će taj proces konačno doživeti kraj. Naprotiv, mislim da će se raspadanje države samo nastaviti ako vlast u Beogradu nastavi da neiskreno, neodlučno i selektivno brani integritet i suverenitet zemlje.

Takođe, albansko nacionalno pitanje i želja za ujedinjenjem predstavlja najveći izazov za Srbiju, a posebno je opasno da velike sile zaključe da je za njihove interese bolje da Srbi budu nezadovoljni nego da Albanci budu nezadovoljni. Vlast u Beogradu očekuje garanciju (da se proces dezintegracije SFRJ završava sa Kosovom) baš od onih vodećih zapadnih država koje su priznanjem Kosova i ugrozile integritet i suverenitet Srbije, otvarajući time mogućnost da se taj proces nastavi i u drugim delovima Srbije, pa i u Makedoniji, Crnoj Gori i drugim zemljama Balkana.

Treba dodati da vlast u Beogradu sama narušava smisao države kada koristi argument „većeg dobra" da ubedi javnost kako Srbi na severu Kosova ne bi zbog svojih interesa da ugrožavaju dobrobit sedam miliona svojih sugrađana. Gde se završava ova racionalizacija „većeg dobra" u kontekstu dobijanja članstva u EU, a odricanja od sopstvenih građana: integracijom severa Kosova u nezavisnu državu, ili možda pravom na samoopredeljenje Albanaca na jugu Srbije, ili samoopredeljenjem Bošnjaka u Sandžaku? Ili možda stvaranjem Republike Vojvodine?

Još gore, pasivna i za sada neuspešna politika srpske vlasti u pregovorima sa Prištinom u Briselu otvara mogućnost da nasilje postane prihvatljivije za Prištinu i za Brisel. Jer, da bi se implementiralo sve što je dogovoreno u Briselu, Srbija mora da izoluje Srbe na severu Kosova i da jasno da do znanja da nemaju više ni minimalne garancije koje su imali za sopstvenu bezbednost (da Srbija u nekom momentu odustane od pregovora ili da koristi silu kao odgovor na moguću silu protiv njenih građana na severu Kosova).

Na kraju želim i da razjasnim svoje stavove o EU. Ja sam u toku intervjua priznao da sam pre deceniju bio jedan od onih koji su verovali da je sam proces vezan za članstvo u EU vredan truda i žrtvovanja zbog vrednosti koje bi se brže izgradile u političkom i ekonomskom sistemu Srbije. Kako je vreme prolazilo, postalo mi je jasno da su te vrednosti u velikoj meri ugrožene i od strane članica EU, koje ih često žrtvuju u borbi za svoje klasične državne i nacionalne interese. Teško je prihvatiti da je za evropske zemlje najvažnije merilo koliko Srbija zaslužuje članstvo, to koliko sarađuje u izgradnji nezavisnog Kosova i do koje se mere odriče prava i garancija koje svaka država u Evropi uživa kroz međunarodno pravo i u međunarodnim sporazumima. Dok god srpska vlast radi u skladu sa uslovima Brisela vezano za Kosovo, za EU je manje bitno da li su sudovi i političari korumpirani i da li postoje slobodni mediji.

Naravno da ne očekujem da se uslovi koji su postavljeni svim drugim kandidatima menjaju za Srbiju, ali tvrdim da je nepristojno da se Srbiji postavljaju politički uslovi kakvi nisu postavljani drugim kandidatima i ne bi nikada bili postavljeni bilo kojoj evropskoj državi, bila ona članica EU ili ne bila. Što nas dovodi do pitanja odnosa Srbije sa EU i sa Amerikom.

Ti odnosi su postavljeni na štetan, nezdrav i neopravdan način, to je uslovljavanje Srbije od strane Amerike i EU. To uslovljavanje se nažalost pokazalo plodotvornim, jer su vlasti u Beogradu, i pored retoričkog odbijanja, na kraju uvek poštovale svaki postavljeni uslov i na taj način ojačavali politiku uslovljavanja. U ovom momentu, ova politika uslovljavanja je najveća pretnja Srbiji. Iz iskustva znamo da se spisak uslova i pored garancija stalno proširuje i da Srbija nikada ne može u potpunosti da zadovolji nezasitost uslovljavanja.

Jedini izlaz iz zatvorenog kruga uslovljavanja je politički sukob sa EU, kao što je učinila Republika Srpska u odnosu na EU, Ameriku i visokog predstavnika.

Najviše mi smeta da se sve u Srbiji predstavlja kao završen čin ili neka vrsta prirodne nepogode. A u suštini, sve što se odlučuje, odlučuje se uz saglasnost srpske političke elite i političkih stranaka - čak i kada stranke za te odluke nemaju podršku birača. Na Kosovu i Metohiji se ništa ne može završiti bez Srbije, a to je najjači adut za vlast u Beogradu. Najgore je što se vlast u Beogradu u kontinuitetu odriče svih aduta koje ima u odnosu sa Briselom i sa Prištinom i stavlja se u poziciju prosjaka koji može da preživi samo ako naiđe na milosrđe Vašingtona i Brisela.

Srbija zaslužuje bolje i Srbija bi mogla da i dobije više od svojih partnera u Evropi, kada bi samo počela da se ponaša više kao država, a manje kao protektorat. Iako možda nisu originalna, moja razmišljanja zaslužuju da se nađu na stranicama vašeg lista, pogotovo ako već tražite da Vam dam intervju. Pa neka čitaoci sami odluče jesu li ispravna ili nisu.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/srbija_da_bude_vise_drzava_a_manje_protektorat.46.html?news_id=256537

среда, 27. фебруар 2013.

Србија – крива јер је била жива

Србија – крива јер је била жива

Документи | Уредништво | februar 22, 2013 00:21


Пише Слободан Јанковић

Уочи стоте годишњице избијања Првог светског рата, у западној јавности је вишеструко појачано одраније присутно кривотворење историје, према којем на Србе пада највећа или чак искључива кривица за крвопролиће, па и за Хитлеров нацизам

На тему јесу ли и које западне земље биле савезнице Србије у Првом светском рату, темељно и на основу богате документарне грађе писао је један од наших најбољих историчара Драгољуб Живојиновић, у књизи „Невољни ратници: велике силе и Солунски фронт, 1914-1918". Он је чак доказао да је Велика Британија у том рату била непријатељ Србије, само не отворено као Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска.
О мешању политике у писање историје, а на тему ратова деведесетих, историје БиХ и Косова и Метохије, односно српско-албанских односа, наши историчари Миле Бјелајац и Гордана Кривокапић-Јовић објавили су књигу 2011. Они наводе и ноторну чињеницу да је Ричард Холбрук лично делио примерке памфлета књиге Ноела Малколма „Кратка историја Косова", као и да је књига немачког историчара Холма Зундхаусена о Србији 19. и 20. века пројекат који је спонзорисала немачка држава.
У сусрет Стотој годишњици Првог светског рата, многобројни аутори из земаља које су нам пре једног века биле савезнице, раде на превредновању тадашње улоге Србије. Најдрастичнији су до сада били примери памфлетистичке монографије Филипа Џ. Коена (Philip J. Cohen), са тексаског „A&M" Универзитета, и књиге Тима Џуде. Коен je по налогу Републике Хрватске штампаo књигу „Тајни рат Србије: пропаганда и манипулирање повијешћу" 1996. године. Овај научни фалсификат због претеривања, те нестручности аутора (стоматолог), на срећу није прихваћен у научној и широј јавности ни деведесетих година. Коен је настојао да докаже како су Хрвати били антифашисти док су Срби створили неку врсту аутохтоног фашизма пре Италијана. У сличном тону су и доприноси историји покојног професора хидраулике Ендруа Л. Симона (мађарског порекла), који је приредио или објавио низ дела на енглеском у којима се појављује нерационална нетрпељивост према православним народима, а посебно према Србима који се окривљују за уништење Аустро-Угарске.
Ови аутори, баш као њима слични Ноел Малколм и Холм Зундхаусен (Holm Sundhaussen) настоје да фалисификатима, вађењем из контекста и селективним цитирањем криве слику историје балканских држава, највише Србије.
Добро је да амерички историчар Пол Кенеди у свом најчувенијем и неоправдано хваљеном делу „Успон и пад великих сила" ипак релативно позитивно пише о српској улози у избијању Првог светског рата. Он каже: „Било је одиста много истине у старом клишеу да је надвојводина смрт била само искра која је упалила пожар." Наводи и да је Аустро-Угарска одбила српски помирљив одговор. Ова књига је објављена 1987. године, али је још увек важна на америчким универзитетима, као и на „Јејлу", где Кенеди још увек предаје.

БРИТАНСКА ШКОЛА Али, једна од историјских „звезда у успону" јесте и Кенедијев колега на „Јејлу", професор историје Тимоти Снајдер (Timothy Snyder), тзв. трансатлантски левичар који је докторирао на „Оксфорду". Више него острашћена особа, Снајдер се бави централном и источном Европом, као и холокаустом и страдањима становништва од Немачке до Русије. Снајдер је типичан пример тренда релативизације историје према којем су Русија и Србија криви за разноразна зла и непочинства која цивилизовани народи не могу чинити. Тако је Снајдер у чланку „Хитлеров логични холокауст", објављеном 20. децембра 2012. у престижном часопису „Њујорк ривју оф букс" (The New York Review of Books), савладао Гебелсову доктрину по којој сто пута поновљена лаж постаје истина. Не обазирући се на чињенице, он успева да напомене како је деколонизација почела на Балкану (као да не зна да разликује колоније од других освојених територија), тако што су се балканске државе ослободиле од Османског царства, а онда и од доминације њихових „британских, аустријских, немачких или руских патрона", све тако паушално полутачно и без објашњења. Онда наводи некакве ратове (wars — дакле множина) између балканских држава, а био је само један краткотрајни између Србије и Бугарске 1885. године (наш пораз код Сливнице). После ових измишљених ратова долази „окретање балканских нација против Османског царства 1912." Дакле нема ослобађања територија него већ ослобођене државе нападају османску Рашку, Косово и Метохију, Македонију, Албанију, Тесалију, Епир, Тракију. Коначно, Снајдер даје ревизионистичку визију избијања Првог светског рата:
„Сукоб који памтимо као Први светски рат може се сагледати као трећи Балкански рат (што је иначе теза присутна и код других западних историчара – прим. аут.), јер су елементи унутар српске владе покушавали да одузму део територије од Аустрије, као што су претходно урадили и са Османлијама." Дакле, Србија је јадним Османлијама отела њихову Рашку, КиМ и Македонију, па се острвила на аустријске земље (ваљда се мисли на немачку постојбину у долини Босне или историјске аустријске градове Нови Сад и Дубровник?!).
Овде није крај. Снајдер, који са оваквим тврдњама већ не би смео да буде професор историје, поготово не на престижном америчком универзитету који су, међу осталима, завршили Вилијем Клинтон и Џорџ Буш Млађи, постаје још безобзирнији служећи се очигледним измишљотинама:
„Са доласком Првог светског рата балкански модел успостављања националних држава шири се на Турску (који укључује масовна убиства више од милион Јермена), а касније је прихваћен у централној Европи."

Тимоти Снајдер

ХИТЛЕР ПРЕПИСИВАО СА БАЛКАНА?! По Снајдеру, дакле, национална држава је модел измишљен на Балкану. После Француске буржоаске револуције крећу покрети за стварање националних држава широм Европе, али њему то није познато, као што не зна ни да су се балкански народи бунили против турске власти вековима. Међутим, овде је јасно и да је Турска жртва Балканаца јер су они од нас примили баук национализма и због тога побили више од милион Јермена. Наравно, терори над Србима и Грцима се не спомињу.
Нова историја по Снајдеру се ни ту не зауставља: он тврди да су балканске националистичке државе делимично криве и за нацизам, јер је Хитлер, пишући „Мајн Кампф" имао управо у виду њихов модел. Како, на који начин, он и не покушава да објасни. Дакле, да нема нас примитивних Балканаца не би било ни нацизма! Исто је устврдио и Роберт Каплан, амерички новинар јеврејског порекла. Каплан је предавао на полицијским и војним академијама у САД-у, повремено био консултант Секретаријата за одбрану и за спољне послове у Америци, а данас ради за „Стратфор", као и за новине. У књизи „Духови Балкана" из 1993. године, он каже да „нацизам, на пример… потиче са Балкана. У прихватилиштима Беча, плодном тлу за етничку мржњу блиску јужнословенском свету, Хитлер је научио да мрзи онако заразно."
Снајдер припада новој школи историчара која пише такозвану транснационалну историју. Покривајући се овом фразом он успева да тврди како без Совјетског Савеза не би било ни холокауста, што чини у контроверзној књизи „Крваве земље" (Bloodlands). Ова књига је изазвала велике расправе и успела да укаже како би жртве овог рата требало тражити превасходно у источној Европи. Снајдер се труди да не помиње Русе. По њему, страдали су Јевреји, Пољаци, Белоруси, Украјинци, Казаси и неидентификовани совјетски грађани, као да већина напред наведених нису били држављани СССР-а. Када спомене Русе, каже да их углавном не убраја у 14 милиона жртава намерног масовног злочина који су починили Хитлер и Стаљин у источној Европи. Дакле, с једне стране се умањују или не помињу руске жртве (наравно, ту и тамо се провуку, али узгред), а с друге се страдања на Балкану сасвим прећуткују. Из тога следи да на Балкану није било никаквих масовних страдања.
Као и амерички професор Тимоти Снајдер, многи питомци „Оксфорда" и понајвише „Кембриџа" пишу негативно о Србији, а међу њима је нама најпознатији Ноел Малколм. Ту је и историчар Џон Оти (John Otty), чији је коментар о српском национализму и узроку Првог светског рата објављен 2009. године. Површан рад са цитирањима Тима Џуде и Мише Гленија говори о „српском косовском миту", Србе представља као „свињске трговце" који су жудели за великом Србијом. По њему, Србија и Аустро-Угарска су криве за рат, наравно и Русија која је помогла Србији (уместо да је пусти низ воду). Његова виђења улоге Србије пренео је амерички јавни сервис ПБС (Public Broadcasting Service) и британски часопис „History Today" (Историја данас).

ДРСКЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ На „Кембриџу" је докторирао и Аустралијанац Кристофер Кларк, који је сада професор историје на овом универзитету. Његова књига о узроцима Првог светског рата објављена је 27. септембра 2012. у Енглеској. („Месечари: Како је Европа отишла у рат 1914"— The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914). У питању је наставак британске политике ревизионизма која жели да прикаже како или није било кривца за Први светски рат или је та кривица била у домену Србије и Русије. Кристофер Кларк усваја овај други приступ. Према њему Немачке кривице за рат готово да нема. „Први светски рат је био трећи балкански рат, пре него што је започео Први светски рат", каже Кларк. Он наводи и да су српски владини службеници били повезани са „терористичким организацијама" које су „сањале велику Србију". О овој књизи већ су написане две негативне рецензије.
Међутим, кембриџски ђак Метју Прајс, дописник Би-Би-Сија, својевремено и из Београда, похвалио је књигу у новинама из Арапских Емирата. Он каже: „Кларк је у праву, сматрајући да је правда била на страни Аустро-Угарске." Затим тврди да је због пропорционално највећих жртава поднетих у рату „можда лако превидети српски дрзак и безосећајан одговор на атентат".
Да није све тако мрачно показује допринос миланске издавачке куће „Јака бук", која је 1999. године објавила збирку радова два италијанска и низа српских историчара и најпознатијих интелектуалаца, под уредништвом покојног академика Никше Стипчевића. Добро је о нама писао и чувени бостонски професор Дејвид Фромкин.
Међу најновијим остварењима јесте код нас непреведена књига „Сапутник уз Први светски рат" (превод С.Ј. „A Companion to World War I", April 2010). У питању је збирка радова британских, америчких, ирских, француских, немачких и историчара из Аустралије, Канаде и Италије на тему Великог рата. Битна је јер је замишљена као неизбежно штиво за универзитете наведених земаља. Она садржи и важно указивање на политичко уплитање у писање историје, на шта указује директор британског Института за европске студије из Салфорда – Џон Кигер (John Keiger). Историчар Марк Корнвол (Mark Cornwall) и поред повременог цинизма је још и најпозитивније приказао улогу Србије, са победама, страдањима, повлачењем преко Албаније и Солунским фронтом.
У италијанским универзитетским уџбеницима најчешће се уопште и не помиње постојање Солунског фронта. Међутим, улога Србије у избијању рата је претежно објективно приказана.
Како се и да ли установе државе Србије спремају за пропаганду која ће следећих година тући из свих оружја?

ДОПРИНОС СРБИЈЕ Да је пуцањ Гаврила Принципа био пуцањ у тиранина који је на Видовдан дошао да провоцира српско становништво у окупираној и насилно припојеној Босни и Херцеговини, истина је коју хоће да сакрију и преиначе бројни. На нашој страни, осим Милета Бјелајца и тима историчара који се упркос домаћим новоисторичарима боре за ширење и одржавање истине о улози Србије у Првом светском рату, најављује се и допринос Народне библиотеке Србије.
Европска унија је од 2009. покренула два пројекта ЕУРОПЕАНА 1914-1918 и „Еуропеана колекције 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат". У другом наведеном, од 2011. учествује наша Народна библиотека Србије, као једна од 12 установа из осам земаља. Циљ је стварање дигиталне збирке докумената са око 500.000 јединица, који ће „истаћи значај Првог светског рата за заједнички европски идентитет и рефлектовати искуства људи из различитих етничких, лингвистичких, политичких, друштвених и религиозних заједница на свим странама сукоба, укључујући и противнике рата".
Тим поводом обратили смо се Немањи Калезићу, координатору пројекта у име Народне библиотеке Србије. Калезић наводи да Народна библиотека Србије од средине 2011. године учествује у међународном пројекту „Еуропеана колекције 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат – дигитална збирка драгоцених избора из европских националних библиотека". Народна библиотека Србије има обавезу да дигитализује и учини доступним 1.405 дигиталних објеката. На првом месту ће се дигитализовати сва издавачка продукција Краљевине Србије у периоду јун 1914. године – октобар 1915. године, као и сва издања штампана у избеглиштву (Крф, Солун, Бизерта, Женева…)
На питање о учешћу конкретно војне и ратне грађе која би сведочила о војном доприносу Србије, Калезић одговара: „У овом тренутку нисмо у могућности да прецизно наведемо колико ће публикација бити на тему војног учешћа Србије у рату, због тога што се грађа из сродних институција (Архив Србије, Војни музеј, Архив САНУ…) и даље проучава и још није завршена селекција. У току је скенирање листа 'Ратни дневник' органа Врховне команде и званичног билтена Ратног пресбироа. Скенираће се и неколико дневника и успомена учесника рата, преписка војводе Живојина Мишића са савезничким генералима на Солунском фронту, мапе са бојишта, спискови погинулих војника по јединицама… Иначе, учешће Народне библиотеке Србије у овом пројекту финансирају Европска комисија и Министарство културе и информисања са по 50 одсто."

ДОСТА ПОСЛУШНОСТИ „Ово није све. НБС ће се укључити у још два међународна пројекта који имају за тему Први светски рат: Пројекат CENDARI има за циљ да путем напредних технологија омогући истраживачима свеобухватно претраживање историјске грађе. Пројекат ‚The World Remembers' (Свет се сећа) има за циљ да прикупи што више имена погинулих војника током рата и омогући њихово јавно приказивање како на Интернету, тако и у јавном простору. У издању НБС ове године требало би да изађе монографија ‚Балканско полуострво и јужнословенске земље' Јована Цвијића на српском и француском језику, а у оквиру пројекта „Еуропеана" организоваће изложбу половином 2014. године. НБС планира и покретање портала ‚Велики рат' 28. фебруара, који ће, поред горе наведене грађе, садржати и многобројне друге публикације које су излазиле после 1918. године, а на тему Првог светског рата. На порталу, уз скенирану грађу, биће доступне и виртуелне изложбе, интерактивне мапе битака у којима је учествовала српска војска", објашњава Калезић.
У настојањима власти Србије да се додворе и умиле Западу, поднете су бројне жртве на штету саме државе, али и народа. После толико година таквог, упорно послушничког понашања, хајка се не смирује, напротив. Имајући искуство стидљивог обележавања, готово мука, поводом ослобођења Косова и Метохије, Рашке и Македоније, а знајући како нас све клеветају, Србија мора да упре свим расположивим знањем и могућностима не би ли барем покушала да се одупре пропагандном наставку представе о крвожедним Србима. Вреди имати на уму да смо, док смо били „реметилачки фактор", успевали не само да сачувамо него и да увећамо државу; данас, као послушници, све више губимо битку, како ону медијску, тако и општекултурну и територијалну.

http://www.pecat.co.rs/2013/02/srbija-kriva-jer-je-bila-ziva/

 

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Kusturica: Amerika Dodiku sprema Miloševićev scenario

Kusturica: Amerika Dodiku sprema Miloševićev scenario

Srna - 27.02.2013 16:28

BEOGRAD - Predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku Amerika sprema "Miloševićev scenario" želeći da ga kazni zbog izgradnje gasovoda "Južni tok" u Srpskoj, rekao je proslavljeni režiser i idejni tvorac Andrićgrada Emir Kusturica.

"Veliki brat ne prašta onima koji se usude da misle svojom glavom i za dobrobit svojih država, manipulišući pojedincima iz tog istog naroda kao pogonskim gorivom za stvaranje čopora željnog hajke!

Sada Dodik ne valja, jer ne da Republiku Srpsku ni po koju cenu, pa mu kuvaju 5. oktobar, mada, ubijeđen sam, udariće glavom o zid. Srbi su čudan narod, vječito željan promjena, iako nas istina uči da nam je gore poslije svake nove promjene... Otkako nas je Amerika naučila da se za `prava` borimo na ulici, načinili su od nas čopor i u psihu pojedinca usadili psihologiju mase!", istakao je Kusturica za sutrašnje izdanje beogradskog lista "Nedeljnik".

Govoreći o Andrićgradu, Kusturica je rekao da grad od kamena jednima smeta jer tamo neki Emir veliča Andrića, njegovo djelo, srpsku duhovnost i vjeru, a drugima jer na taj način hoće da sruše Dodika, koji će ovome narodu ostaviti više nego malo ko prije njega.

"Pri tom, ti isti koji preko mene žele da udare na Dodika su od Andrića i grada koji ima ćupriju napravili kasabu, daleku proviciju u svakom smislu te riječi! Nećemo ni on ni ja ponijeti ovo za sobom u grob! Andrićgrad je bedem i spomenik slovenstvu, najzapadnija vizantijska kula", konstatovao je Kusturica.

U zvonima replike Visokih Dečana, koja će biti podignuta u gradu od kamena, kaže Kusturica, jednako prijetnju vide i Srbi i Bošnjaci.

"Kad kažem Srbi, mislim na višegradske vlasti koji udarajući na Kusturicu zapravo udaraju na Dodika, koji je nešto najbolje što je Republici Srpskoj moglo da se dogodi, a ovi drugi, iz Federacije, zato što u tome vide nekakvo navodno Kusturičino velikosrbovanje.

A pri tom, kada se kaže `velika Albanija` to je sasvim u redu, prihvata se kao aksiom, dok pomen velike Srbije asocira na sva zla ovog svijeta, mada nije ništa više od simbolike, jer Srbija jeste velika - u kulturi, duhovnosti, tradiciji... Može li narod koji ima Andrića da bude išta drugo do - veliki?! Može li država u čiju su slavu podignuti ti isti Visoki Dečani da bude mala...", istakao je Kusturica.

Dogodine će, najavio je on, u Ulici Mlade Bosne, u Andrićgradu biti obilježena godišnjica Prvog svjetskog rata, a ne u Sarajevu, kako neki planiraju i gdje, kao kaže, pozivaju na centralnu proslavu nudeći bogatu refundaciju za to.

"Čemu proslava u Sarajevu i šta će Srbija tamo, kada se zna da je iz rata izašla kao jedna od najvećih i najčasnijih pobjednica?! Na proslavi u Sarajevu je mjesto onima koji su bili s druge strane rova, ali Srbiji ne! Zato ćemo u centralnoj ulici Andrićgrada proslaviti taj značajan i veliki dio srpske istorije, s kojom, nažalost, nije naučila da se nosi i da ga prihvati na pravi način", zaključio je Kusturica.

http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Kusturica-Amerika-Dodiku-sprema-Milosevicev-scenario-181883.html